 |
Антологија српског песништва - Приредио Миодраг
Павловић
(1771 - 1849)
Сне, о мирне, влажне, тавно-мрачне ноћи,
Болним снагодавни, блажајши син!
Твоја сласт нам чини све да зло нас мине,
Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?
Живот опор без тебе ј у тесноћи;
Сердце не мож' тужно ни да одумине,
Словом једним: надежда му не просине;
Без тебе сам јадан, скорбан у бесноћи.
Слети, растри тавна сверху мене крила;
Дај ми покој, снит от драге ми поклони:
Сновиђења теб' у руку сладка јесу.
Тек у сну ми љуба наклоњена била,
Сне, противно теби, молим, све уклони,
Да на сан ми твоје силе њу донесу.
(1777 - 1837)
Non scholae, sed vitae discendum.
У школи преправљајте се за свет. Свет вам је море!
Школа теорију да, а ли практику свет
Пловит учи теорија, ал се плови по реци,
Избро лађу ил чун, властељ буди им јак.
Нек вам историја верним сапутником буде:
Раван је људски род себи био, и јест!
Григорију Гершићу
Друже! ја сам ти већ на среди сиња
Мора. Бурја ми чун колеба страшно.
Ја т' не остављам весла
Одгони таласе дух.
Морски различан гад све покрај мене
Плива; уздиже врат; чељуст отвара;
Грозно скрежеће зуби!
Ал ме прогутат не сме.
Зар му не да Нептун; да ил му с' чини,
Да је дух мој сам Бог. И слаба мишца
Људска јача у беди:
Сече и препоне дух.
Томе служи сав свет, добија, губи;
Свему причина он. Где јачи живот
Тамо и победа спеши.
Дрема у миру и лав.
(1779 - 1821)
Све што време на свет даје, и камен и древо,
Све пропада у несито Сатурново чрево.
Рано, касно, његова смо требишта сви жертва;
Љуто чадам пророчество, ту сте и ви мертва.
Из утробе своје ствара он дивна и худа;
Као паук паучину части свога уда.
Чада своја он поједа, да нова прежива;
Так пучина реке глота, изворе подлива.
Ништа тверда, кад га није на небеса вису:
Ништа тверда, чем се годи числе в' летопису.
Премињују исти бози (прилике од људи)!
Ини већи, и језиком иног Бога суди.
Што је год стало у бића своје суште племе,
Имало је неотступно и место и време.
Ово тројство всегда буде; мисал сваком ласна,
Иначе смо сва вселена - ничто, нага басна.
Што је прошло, тог за њега више овде нема;
Уживено, неужито, све забвењем дрема.
Што ће бити, то нек Едип ком хоће одгада;
Ја ћу радо плод не знати градуштега сада.
Чадо часа насуштнога. Сатурнов вреже,
И где стоји, куда ходи, седи или леже,
Невеж света, човек радо изван себе живи,
Све освоји, све прикуси, да му се мир диви.
Цари наши, земсти бози, с' људ'ма другда ладе;
Земсти бози? С' бози ваља да о нечем раде.
Чему лучше подобити Бога? человеку.
То с' и бози најволели у свакоме веку.
Зато нека све чудесно оставе у двору,
Пак под зраком раба дођу сувим и по мору;
Не језици жарки само као с бурним виром,
Но читави људи људски ко негда к пастиром.
(1780 - 1841)
Видим небо отворено
и један светли зрак
Који се спусти устремљено
на густ неко облак;
Кога темност светлошћу
наједанпут расу,
И ја смотрим с радошћу
тиху неку росу,
Које капље сад бисерне
падну ми у очи,
Ко брилијант лучезарне
да се чисто укочи!
Светлост мало раствори се,
кад ал ново чудо
На облаку појави се
на спрам кога ја стадо';
Љубопитно установим
сад ја взор мој на овај,
Кад ал церков неку видим
на воздуху, као рај;
Која тихо у светлости
на земљу се пусти,
И ишчезне свет небесни
и облаци јасни
Ја се на то сад приближим
у сну, да ју видим...
(1783 - 1833)
Јао! Јао! Јао триста пута!
Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов'је свет!
Лед и ватра, зрак и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!
Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л без зла који час?
Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што је свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.
(око 1767 - око 1834)
(Увод)
Боже мили, чуда великога!
кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су божји угодници,
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о, ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати
И прилике различите метати
Виш' Србије по небу ведроме;
'Ваку праву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу мјесец се ваташе,
да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше
Виш' Србије по небу ведроме,
да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву,
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут не смједоше.
А четврту вргоше прилику:
Виш' Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,
А три пута игра на истоку.
(1791 - 1847)
Српски јунак Вељко Петровићу
Карађорђев преславни војвода
И господар неготинска круга
Смрт на мејдан изазвао саму, -
Најпосле се и ш њом огледао.
Смрт га иста побједит не могша
Загрлила ш њим се побратила,
Пак с лаврима и под оружијем
Кроз гроб сами у вјечност спровела!
(1806 - 1856)
Гле, повијено лежи у колевци дете мајушно.
Штедро на њега изли даре јестество многе.
Одби храну, негу, одлучи му помоћи руку,
Пропало дете то је, с њим преимућство и дар.
Ал је подла слабост! подмитљиво смеши се дете,
И кад квечи, плаче, чувства пробија сваком.
Љубов га чува, доји: муком туђом снагу прикупља,
И од дана на дан возрасту ђипа већем.
С речи првим словом појавља се природе нагон,
Тражи, и менљива ћуд несташно тежи на зло.
Лупа, разбија, граби самовољно иште и дречи,
Виљушка, свећа ил нож забава зла је њему.
Кричи, јогуни с', плаче, умиљава се, хоће и неће.
С таквом ћуди смесом веку доспева зрелом.
Сад тек главу диже до јучер слабо створење,
Вољом се крепи, и свет грабљивац сматра за свој.
Осмеха нема више, не пече га јер помоћи нужда,
Сами родитељи досадан њему су чир.
Брижно им дане живота броји, заборавља неге,
Једној себичности немиран слуга и роб.
Страсти му лице рију, лукавство ил худа претворност,
И коварства мреже друзи су њему за цел.
Светињу правде чтије, ал тражи у другога само;
Гди му се каже корист, мрзи за правду да зна.
Чудно створење са малом снагом и жељам' огромним.
С педи живота мером, тежњом од себе већи.
С вољом ка добру, са дели' ка злу, несталан и нагао,
Умом врлини, грабежу страст'ма готов;
Непостојанству одан, с постојанством користи тражећ -
То је човека твор, сам загонетка себи.
Телом од земље создан, по глибу се поворка ваља,
Виспреном ума искром пределе тражи неба;
Као сто на лицу земље са ружама расте кукута,
Менљиве прси наше благости и горкост крију,
Као што лице земље непрестанце окреће се кругом,
Вртлогом страсти човек нема станишта нигди.
Мислима гордо диже с' над животиње родом
безбројним,
И опасност плете, чим надвишава ове.
Није ли говора дар са небеса позајмљена искра?
Говора странпутицом мисли покрива своје.
Сузама дичи се он, свештеним капљама чувства,
Гди трпи невиност, утешни ту су мелем.
Ал су и средства сузе безазленост смутити лаку,
Сузама порок крије јавну кривицу своју.
И кад завист срце, кад пакост ти утробу гризе,
Нит може беснити гњев, сузе од једа теку. -
Какву худо игра разума искра судбу!
Злости увиђа рђу, ал гоне га страсти у напаст,
Потпаде страст'ма гадним сам Веруламов разум.
Као при олуји мора, гди ветрови звижде и ричу,
Страстима надвикан не чује с' разума глас.
Тек кад ућути бура, кад волне с' уталоже шкодне,
И кад следства наших дела искусимо зла:
Трезан се јавља разум са страхом да представи
прошлост
Уски истине пут сваки, ал позно види.
Всује наука и мудрост; на језику мудрост почива,
Внутрење злости клице тегобно треби она.
Несрећу туђу трчи лековитим блажити реч'ма,
Своје несреће зло запевки даје слабој.
Говори дивно о гордости, сујети, ништини света,
Сам у дубини срца сујетан, лаком и горд;
И, што наука даде, својељупству прикупља вештине,
Користи, не срећи науке су средство и цел:
Другом заслепит очи, наресити превару цвећем,
Справе к убиству прече, шкоде пронаћи многе,
Жељама крила кроит, угађати раскошу лишем,
Злоби љупкост дати, просвете то су плоди!
Гди је станиште среће? у вртлогу виче очајник,
Разум и наука блеск служе тек беде сазнат.
И што га напаст мори, двојином осећа умник,
И што се беда справља, мисли напред га томе.
Срећније живи сваки, ког чувства утупљена бране,
Нит кроз глупо срце продире напаст плаха.
Као што глува увом не смућава грома опасност,
Као што завезаног сном не страши гибељ блиска:
Као што слеп пред собом не увиђа пропаст стрменка,
Као што тврда несвест болове трпи лако. -
Срећније живи сваки без совести, судије дела,
Као што бесмислена звер кајат се не зна за зло.
Тако вопија човек на вртлогу бурна живота,
Бедом и тугом тражећи предел среће.
Залуд тих добродетељи зрак указује с' њему.
Саме добродетељи лик страст'ма је зазор и стид.
Презрена чами она у тамном забачена углу,
Порок је с' попришта славе протерује плах.
Место ње обичај добродетељи наличје носи,
Корисно, не добро ценити тражи човек.
И кад Като гине, лакомислени свет му се руга.
И кад Сократ учи, отрова чашу пије.
Тако с' мисли ломе лавиринтом природе људске,
Плачно живота игру, плачно испитујућ пут.
И кад крила клону, са надеждом утеха с' јавља:
Да на свету овом добро се пари са злим.
Полезна биља више нег' што расте трава отровна,
Ведрих дана много, ређи је облака квар.
И, што вреда има, лековит посатје отров,
И што глупцу жалост, мудроме ползе носи.
Време нагли напред, и бољему нада се путник,
Сред печалне циче весну очекује свак.
Нек се порок вије око слабости природе људске,
Благо ко добру семе не може затрти он.
Врлим често делом усхићује зликовац чувства,
Дана му благоте није покипила свест.
И што худост чини, неваљалство шара добротм;
Чиста у прсима свест право захтева своје.
Воља склона на зло, и склоњена воља на добро,
Та добродетељи цвет са наградом лепом носи.
Одби залаз и страст, указаће с' анђела лице,
Ал је на земљи престао сушт бити род човечиј'.
Промено света, шта је обичније, чешће од тебе!
Непостојанство судбе, шта је од тебе брже!
Силно с' напреже човек вечностима стварати дел,
Ал у прсима свак' трулежа усев носи.
Залуд лекова цед против отрова болести разних,
Судба је човека та: земља да земља буде.
Није ли древност свог Ескулапа називала богом?
па гди је тај Ескулап? Време му разнело гроб.
Гле Мехадије пут! Како болни јатама спеше,
Болести с' лече једне, друге да жертва буду.
Брда из старих јошт једнако кукља целителна вода,
Људе, ах, свака година друге води.
Херкула натпис многи дано за здравље слави.
Време је сатрло све, и људе и Херкула самог,
И место њег' басном слави се јоргован сад.
Черна и Домоглед, Станчилово, Бела и Река
Српско име носе, Србаља кажу славу.
Гди су ти Србљи сад? На њиним гробов'ма страни
Зидају куће, да сви времена жертва буду.
Тако се природа обрће вечно, сама једнака
Све, на жемљи што је, мени подлеже скорој.
Даље, душе, даље, гле како Дунав струји огромно,
Купећ капљице там' у море сиње носи.
Као богатца живот час тихо, час спеши буровно,
Да величину своју вечити саспе у гроб.
Љупко чамац броди, зефиром га волна таласа,
Провиди с' бистра вода искреном равно срцу.
Мимо чамца лете смејући се весела брда,
Брегови грдни лете, дивно позорје оку.
Али каква страхота! Злобно с' испречиле горе,
Пропашћу чамцу грозе, испод припречен сваки,
Опет Дунав с' окреће, горда уступају брда,
И весело врата путника примају свог.
Тако често срећа узмућује човеку живот,
Удари тешки судбе трескају бурно њега;
Док наједанпут му сунце засине, разгали се небо,
Ишчезне беда и страх, надежда сване опет. -
Шта с' оно изгребено види на обали десно?
Пут је то древни' Римљана дивно дело,
Њим су проходали прости и силни, храбри и слаби,
Другима да стрелом смртну зададу рану.
Гди су сад ови? По крвавим борбама многим
Све их немирне ледени помири гроб.
Спомен Трајана на стени је дивној утврдило писмо,
Ах, но и њега је црн злобљиво смрчио дим.
О Трајане! твоје све спомене претрпа време,
Једва ко спомиње твојих тријумфа славу.
Један тек споменик 'усрећити твој тобом народ'
Остаје вечно честит, остаје свима познат.
Златне речи твоје, Сабурану изушћене врлом,
На утеху људства разноси повесница:
'Прими овај мач, ако добро узвладам, за мене.
Ако је влада ми зла, носи га супрот мене.'
Шта там' хучи? Разлеже се камен, и љути се пена.
Гвоздена врата су то, лађама беда и гроб.
Стешњен јечи Дунав, на човека помоћ изгледа,
Ал је човека моћ противу природе мрав.
Опет се обала шири, Трајановог моста останци
(Горд Полодорија твор) туже од векова ту.
Умом ствара човек на мислени мостове крили,
Да на истине он сјајни успуже се трон:
Рукама мосте прави, даљину да поздрави браћу,
Свеза људства, и леп сродства утврди се сплет,
Трговина цвета, сприопште те мисли узаимно,
И опште - златни сету укаже се век.
Је ли Трајановог моста та цел? Ах, освета једна,
Декавалу пропаст породи ово дело.
Ужасни рате, тебе су змије одојиле јетке,
С тебе црног Трајан помрачи свој славе зрак.
Залуд вешт Полодорија труд на пропасти воде
И себи и њему вечити дићи спомен:
Време је потрло све, и дело и мајстора самог;
За величином својом растурен тужи камен.
Гле Северина град, у развали лежи сахрањен!
Гди су биле куће, гњизде се гуштери сад.
Није л то предел Дечанскога негде области,
Гди је Србаља мач крчио владу себи?
Краљево и Черњец приповедају Србије славу,
Сашму је пак славу времена изгризао црв.
Тако све нагло на овоме протиче свету,
Једна повест и глас разноси с' равно ветру.
О ти, који на трошним останцима предака милих
Временом за старим уздишућ тужно стојиш,
Устани, куцнуо је час; на народне славе попришту
Дижи име и чест, делима, рода милог.
И на твоме ће стајати гробу потомака нога,
Гроб нек ти заслужном споменик сјајан буде.
То Белизара, Трајана, Вељка, Доситеја диже;
Кратак је живот ко сан, дела су вечита тек.
Шта? тако брзо? ни три пуна лета
Његове славе не потраја зрак
И као печурка, у калу зачета,
Прсну о густи тврда гроба мрак.
Крваве руке (биче некада људ'ма)
Многи по свету што сејаше страх,
Скрштене леже на леденим груд'ма,
Сутра да пређу у трулеж и прах.
каква страхота! судба судом строга,
Што казни позно, ал праштат не зна,
Ни да с' причести не даје му рока,
Нит да се каје за сва своја зла;
Већ са крвничком, тешком душом клетве
Одлази на пут, страхом обузет,
Гди многе душе, свирепства му жертве
С осветним лицем трче му на срет.
Сузе и њине поднешене муке
Змијама равно трзају му груд,
И с писком љутом, суве дижућ руке,
Прате га к трону свевишњем на суд.
Тврди, неумолим, гордник негда холи,
Сад исти пузи као последњи црв,
Клечећи дркће, и за милост моли,
Ком сладост бјеше проливати крв.
Гди му је сила? она крута глава,
Што злобно бедни попираше свет?
Помркну сјајност, оде празна слава,
И пређе страшан, сад је паучни сплет.
Прашино светска, зашто паклу даде
Вечно блаженство за сујете сан?
Смрт твоја свету ублажава јаде,
Смрт твоја општег весеља је дан.
Всује ти сузе ласкатељи точе.
Числећи лажно твоје врлине,
Всује и гробне са натписа плоче
Траж оманут слабост светине:
Зликовца дела из спомена људи
Не може стрти лицемера труд,
И чак из гроба повест грешне буди
Строги да приме по заслуги суд.
(1807 - 1869)
Грч за грчом љуто жиле кида
У жилама бесни јара, крв,
Груд се цепа, и снага отпада,
Срце чупа несавладни црв! -
Стаза није животу широка,
Тен још неће прелазит потока.
Језа тело необично кињи,
Ватром пламти белог чеда крас,
Изнемогла сила руку сињи,
Ногу бодрост већ убио мраз;
Не спрема се јошт к одласку живот
Јошт не пушта останак у кивот.
Модрини је уступила румен,
Жар очију прогна бледило,
Љута члене освојила студен -
То сеш срца раздире цедило,
Живот кроз цеп тај у воздух прне,
Харон чунић Хадесу обрне.
Бадава ме северни корабљ
Преко сиња не пренесе мора,
Красоту ти промотрит из близа,
И о том се уверити јавно
Што по свету глас за тебе каже.
Арктурска је протерана ноћца,
и апијска пробијена стена,
Снажно сунце северног востока
Са срца је магле разгонило,
И под тешком чврста сина руком
Проклештиња устукла опака
Те јонијском загрозила сунцу,
И на нагу гледам ти красоту,
И ја видим чим с' постидит мора,
И ја север учиних ти бурни
домовином да се дичиш њоме!
Благи, који из средине пуста нишат изва
Неисчетне, око вечно равног кола, сунца
Вртећи се системе, и
Шумни сфера котрљање
Удеси ко хармонија умиљати звуку,
И јестество у красоту заогрће вечну,
Чрез кога је бесконечност,
Коју вечност дели каже;
Шта? - Зар теби снообразом обећава биће
Јасније, о источниче, који у мени живот
Закључаваш, и мој разум
Величеству учиш вишу!
тебе образ зар вечности и непреходиме,
У време и простор вештма положени несталним
Он заључа? - и трајању
Твом зар даде анту? -
Гле, кажи ми, зашт тежење за светлостју већом,
Зашт виспрени дух истине ули нам у груди,
Дерзновено који с диже
Некад к благу духу света?
Откуда би непрестано питољубни дух нам
Био, који баца себе у најдубља здања
Пропасти, и тамо иште
Што му овде дано није?
Предчувствује ти бесмртије, душо! из светлости
За светлост је он сотворен, а плачевна јудол
Јест жилишче, за жребије
Боље вешти несоздане.
кад се сунца, и системе играјући сетова,
И божји сноп творења преокрене свију
И из праха прах посатне,
Преко твоји развалина
Прелетивши, тих себе бацићеш у крило
Бесконечја, бесмертије ком на меки груди
Лежи, и пришелца буди
От сна крепка, у ком целу
Дугу тавну ноћцу преспа уљуљан от чувствија,
И на које и величество позван, опомиње
На озбиљност важна јутра,
Знање вечна боља бића!
(1810 - 1887)
Запе ми душе јаснија словесност.
Од мутне крви срце утрнуло
Дражест земнога бића пређе
Гнусне у образе црног пакла.
Полети ума света од Божјег
Беже. - У таму мисли се заплећу.
Крвава сва земља погледу,
Крстови смртни по путу ничу.
Пропасти саме, страшне и развале
Бедника крајњег крајња осећања
Прате; - не даду гласу земног
Анђела до ува им допрети.
На главу облак густи, маглуштине
Отровни покров стере; да вишњег је
Блистања зраци не озаре, -
Дух не пробуде на љубав жизне.
У среду самог нутрашњег живота
Чамећа воља издише. - На час се
Појави, - ал опет на веки
Обамру надежде крајња сила.
Падајте жизне страшила у море! -
Бедник вас више не види. Доста је
Вашег беснења. Стрмоглав се
Низврже душа у вечну таму.
Одјекну звона у једну страну звук! -
А модри пламен сипају широке
Вулкана чељусти на куле,
Стене на високе дремног града.
Морфеја топлу оставља постељу,
Па скаче мало, велико на ноге,
Без душе трчи сваки, - виче:
Помоћи! Помоћи! ватра! пропаст!
Тренуће једно наглој у гибељи
Премного значи: - Избавља, ил губи. -
Ал Муза бесмртна предаје
То земној вештини; - сама тежи
Час и у љути к предел'ма својима,
Да људ'ма образ смртности представи,
Помене на вечност оданде
Трулежи умове, срца земна. -
Сви чујте! - Свима с' говори: примера
Из малог тко зна ценити намеру
Вишњих намишљаја, тог неће
Страшило скрушит случаја грозног.
Чујете л јаук надежде лишени
Пожаром страшним? - Жертва је богатство
Нестанка. - Сад цвета, сад вене,
Опада, а сад га сасвим нема!
Тко тражи блага душности у чистој:
Безбедно тражи. Музе су дарови
Лепом у развитку безбедни:
С њима се проводе дани мирно.
Понавља ране свирепа судина
На срцу често. Често се враћају
Ужасни на земност удари:
Коло се беде окреће вавек.
Све стрепи, дркће, што сили времена
Залаже биће основе, шум како
Забруји поразног задаја;
Духу су мниме пропасти земне.
У беди праву срца сокровиште
Добија цену; - јер духа внутреније
Подлете пламен не домаша,
Нит их је волна погрузит кадра.
Не штеди труда дознати живота
Сладост духовног: ту ти се надмећу
Лепшем и лепшем у облику
Невине радости вечног вкуса!
О кад би смртни свету на нравственост
Погледе своје увек управљали!
Сваком при тежењу трајање
На вечно мислили, цел на вечну!
Какав би овај свет био леп! - био
Пријатно к вечној жизни предверје, -
Гди цена лепе човечности
Спроводи срца к надземном чувству.
'Ах нема! нема тог међу смртнима',
Вичеш ми. Знам да окови самосвог
Добита вежу срца људска;
У дел' владају страсти гадне!
Ал неће! неће то дуго трајати. -
Неправде царство мора се срушити. -
Почести у правој на земном
Трону заблистат ће вечна Правда!
Свето дрво! Смоковнице стара!
Каква тешка притисну те клетва,
Те постаде подсмевању жертва
Сад, кад ти се већ и гроб отвара!
Надвисујеш висином дрвеће; -
Ал на теби више плода нема; -
И листак ти сваки чами, дрема,
Ко на жеги заливено цвеће.
О како смо, пре неколик' лета,
Гледали те, ко највећу дику!
И била си; - јер у твом облику
Клањасмо се лучи вечног света.
Сви ми на те бацасмо погледе,
Било мила ради, ил од туге; -
С твог облика, ко с шарене дуге,
Дознавасмо шта нам дани вреде.
Ил нам веле чинити весеље,
Коло водит поред родних поља; -
Ил се плашит глади и невоља,
Сузе лити на бесплодно зеље!
А сад, јадан! нико те не гледи;
Јер сву те је обузела тама; -
А по тами совуљага сама
Костреши се, казује шта вреди.
Ноћница се тица држи мрака,
У мраку је њена права влада,
Па се чува, да како не страда
Од светлости сунчанога зрака; -
Ал твоја се не боји ни света,
Већ и дању на нас очи бечи, -
Костреши се, и из грла дречи, -
Да се знаде њена влада клета.
Смоковнице! Смоковнице стара!
Ко те с ноћном том суклатом здружи,
Па те тако под старост наружи,
Да ти нема у том нигде пара!
Стресај авет ту са свога грања,
Да не прођеш због њеног недуга,
Као твоја јеванђелска друга,
Сачувај се познога кајања!
(1813 - 1851)
Сном је човјек успаван тешкијем,
У ком види страшна привиђења,
И једва се опред'јелит може
Да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
Од сна овог освободио се;
Ах, његове пр'јеварне надежде!
Он је тада себе утопио
У сна царство тврђе и мрачније
И на позор страшниј сновиђења.
Наше жизњи прољеће је кратко,
Знојно љето за њиме следује,
Смутна јесен и ледена зима;
Дан за даном вјенчаје се током.
Сваки нашом понаособ муком.
Нема дана који ми желимо,
Нит блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати
Ко л пучини забранит кипјети
Ко л гранчицу жељи назначити?
О, свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
Ума твога огледа се св'јетла,
Ка свод један од твоје палате
Што с' огледа у пучину нашу.
Дан ти свјетлост круне показује,
Ноћ порфире твоје тајанствене,
Непоњатна чудеса дивотах.
Твор ти слаба дјела не постиже,
Само што се тобом восхићава.
Свемогућство светом тајном шапти
Само души пламена поете.
Све дивоте неба и небесах,
Све што цвјета лучам свештенијем,
Мирови ли ал умови били,
Све прелести смртне и бесмртне. -
Што је скупа ово свеколико,
До општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
Глас је његов неба влијаније,
Луча св'јетла руководитељ му,
Дијалект му величество творца.
Пас свакој своје бреме носи;
Нове нужде рађу нове силе,
Дјеиствија напрежу духове,
Стјесненија сламају громове;
Удар нађе искру у камену,
Без њега би у кам очајала.
Страдање је крста добродјетељ;
Прекаљена искушењем душа
Рани т'јело огњем електризма,
А надежда веже душу с небом
како луча са сунцем капљицу.
Св'јет је овај тиран тиранину,
А камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
У њ ратује душа са тијелом,
У њ ратује море с бреговима,
У њ ратује зима и топлина,
У њ ратују вјетри с вјетровима,
У њ ратује живина с живином,
У њ ратује народ са народом,
у њ ратује човјек са човјеком,
У њ ратују дневи са ноћима,
У њ ратују дуси с небесима,
Т'јело стење под силом душевном,
Колеба се душа у тијелу;
Море стење под силом небесном,
Колебљу се у мору небеса;
Волна волну ужасно попире,
О бријег се ломе обадвије.
О проклета земљо пропала се!
Име ти је страшно и опако.
Или имах младога витеза,
Уграбиш га у првој младости;
Или имах чојка за човјештво,
Свакога ми узе прије рока;
Или имах китнога вијенца
Који круни чело невјестама,
Пожњеш ми га у цв'јету младости.
У крв си се мени претворила!
Истина је, ово није друго
До гомиле костних и мраморах
На којима младеж самовољна
Показује торжество ужаса.
О косово, грдно судилиште,
Насред тебе Содом запушио!
Ал' је ђаво, али су мађије
(Исповест Вука Мандушића)
Ал' је ђаво, али су мађије
Али нешто теже од обоје:
Кад је виђу ђе се смије млада,
Свијет ми се око главе врти.
Па све могах с јадом прегорети,
Но ме ђаво једну вечер нагна,
У колиби ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
Ватра гори насред сјенокоса,
А она ти однекуда дође,
Украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе;
Тада она вијенац расплете,
Паде коса до ниже појаса;
Поче косу низ прса чешљати,
А танкијем гласом нарицати
Како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
Мила сина Милоњића бана
Који ми је ланих погинуо
Од Турака у Дугу крваву;
Па се снахи не дао острићи:
Жалије му снахин в'јенац било
Него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
Очи горе живје од пламена,
Чело јој је љепше од мјесеца, -
И ја плачем ка мало дијете.
Благо Андриј' ђе је погинуо,
Дивне ли га очи оплакаше,
Дивна ли га уста ожалише!
(1816 - 1888)
Створену рајске за радости пламених груди момака,
Венац за награде свим виши летећим у свет,
Сузним те оком сад гледам, о жалосно клонути цвете!
Дражести како ти свет тамни облачи с' у сен.
Очи ти светле, два камена драга, угасише с' тужно,
Снежни са образа већ зоре отпловио је зрак.
Дољи по мирисној измеђ брегова т' обчарани груди,
Нежна гди с' љубила - ах - венере голуба два,
Мркла подлегла сад тама (и сама ме помисао цвели).
Леденог севера шум сласти саранио је све.
Страшно се природа због погажених закона свети,
Нит се повређени строј лако повратити мож'
Цвету у младости твоје што жељно је тражило т' срце.
Гордо си презрела ти тражећи цену у том.
Образа пламен на леденим кипов'ма ладила с' тајне,
Дркћућих усница сласт залуд с' изливала тим.
Буру узбуњене крви и љубвом распаљеног срца,
Никад не таложи кип, љубвом већ кипећа груд!
(1819 - 1883)
Недара мојих башта потрвена
Грозном пустоте пределу равна је,
Цвет неки ако где и видим, то је
Жалосна јела, и пелен горки.
По сред жалосних јела и горкога
Пеленског цвећа срце ми сирото
Почива, баштован и гробар
Ту оно бива у саду тужном.
најмању чим скорб увиди, абије
Похити верно негом је подвићи,
И растење то печали
Тол радо расте и скорм се прима!
Види л пак радост, ако и најмању,
то ју чупа и у тамни гроб рони,
И немилим умислом над њом
Дању и ноћу бди, да с' не дигне.
недара мојих башта потрвена
Грозном пустоте пределу равна је,
Цвет неки ако где и видим, то је
Жалосна јела, и пелен горки!
(1817 - 1886)
Моћна судба свемогућом руком
Смртном сакри будућности зрак.
Што је било, море заборавка,
Што ће бити, густи крије мрак.
Знич огњени ватреним таласом
Сакривени обнажава час;
Шта је коме рођење донело,
Шта ком рече први земље глас,
У поноћи тајне пуном миру
У ватреном видити је виру.
Сунце сија, љупке у роси се кишног облака
Блистају света луче, дуга се красна вије.
Сунце се спусти у тамна развијеног вечера недра,
Нестаје зрака игре, љупки се губи појас.
Бог јесте на вечном бескрајности вечан престолу,
Светлости вечне луча изводи света живот.
Вечнога прогони из вечног храма створења,
Бездана зија пропаст, бездушан пропада свет.
Откуда тако, ти мили путниче,
У живот овај посла л живот тебе?
Је ли то живот, је л то право биће?
Кад свет не видиш, видиш ли сам себе?
Отац у теби себе не познаје,
Кћер мати тражи, ту јој вид не даје!
Зашто си боље оставио дане,
Да пут нов овај свршиш у ноћи?
Знала је судба да зора да сване
Нећеш ти, нећеш дочекати моћи,
Па зашто даде, да се кренеш к цели,
За коју нужно дан ти треба бели?
Ил је и мрачно матере ти крило
пристојно жељи, која живот тражи?
Да л, што се овде зачне, није било?
Да л је где човек прије дана наши'?
Је л биће, које само сате броји,
Равно животу, који сто лета броји?
Којем је од вас двојице неправда:
Теби што уста немаш, да с' насмејеш,
Ни ока, сузом образ да опереш,
Ил старцу, који мучи се и страда,
Међутим пева, вес'о зановета,
И тако за сто, мање, више, лета?
Мора л то бити, да се човек роди
Овде, и време своје да пробави?
Има л пут земља, који кроз гроб води?
Може л се преко, да с' овде не јави?
Ил је баш нужан живот од сто лета,
Да се отворе врата другог света?
Еда л, - но иди, ти мисли недрага! -
Еда л, што овде не угледа дана,
Навек пропада из света саздана?
Нит му је игде у животу трага,
Нити надежде, моћи бар постати,
Коју имају сами незачети?
О не, не да се то ни помислити!
Што је постало, то на веки траје.
Тајна је, зашто баш то мора бити,
Да земља живот и постанак даје;
Колико време, где л се ко ту скита,
то се за писмо на тај пут не пита.
Шта може цветак, који счупа рука
Тек што га роса освежила прва!
Зашто да навек она душа кука,
Која пропаде ни дужна ни крива,
Нит може светлог угледати данка,
Јер јој с њом рано мила умре мајка!
Заслуга дели по правди награду:
Чим онај старац доби дане своје?
Бич има само над кривицом владу:
Зар мој да страда син за грехе моје?
Да је сав живот један пут за тамо,
Сви би столетни умирали само!
Збогом, о збогом, ти мили путниче!
Наћи ће тебе и отац и мати;
Они ће теби, ти ћеш њих познати,
И кад ум ћути, срце јасно виче.
А ти да јеси, да ћеш тамо бити,
Душа нам каже, и не да се крити.
(1821 - 1882)
Ил у сјајној некретној тишини
Огледало поноћна чудеса,
Или дахом ком се буди реса
Љуљало се у свој површини,
Ил узаврив сл'јепој у дубљини
Растресало земљу и небеса
И осудом непраштног удеса
Труд платило лакомој свјетини,
Ја сам тебе свеђ љубио, море,
И смиреним душе задивљењем
Гледао ти бездне и поноре.
Пачек желим када мој час дође
У најкрајњим св'јетом растављењем
да твој талас преко мене прође.
Шта је живот? њека л'јепа нада
Уживања божијега свијета.
Части, љубве, славе благих љета,
Која хоће да те смами млада.
Шта је живот? спомена нерада
Њеког чара, њеког аманета,
Њеког часа обожања света
Што нијеси кушао никада.
Шта је живот? часовно примирје;
Међ силама бореће природе,
Цв'јеће земно, небеско љепирје;
Шта је живот? та, одушак убах
Којим нарав кроз свакакве згоде
Враћа богу створитељни уздах.
(1824 - 1853)
Ње више нема - то је био звук
У њен кад ја унишо бијах дом,
Страховито ме дирнуше тад хук
Из ведрог неба, као страшни гром,
Весеља мога уби сам он пук,
Из корена се љуљну житка стром;
И да му дебло није било камен,
Тих речи би га преломио пламен.
Дубоке ноћи владаше тишина, -
Овако бија онај санак мој, -
Умилно на ме гледаше светлина,
Безмерни коју слаше звезда број,
И даљних гласа чу се тад милина,
Умилнија нег' што је славка пој,
И ближе овај долазаше звук
Кроз тавносјајне ноћи бајни мук.
Тавнина заче бегат од исхода,
У мрачне две се точке он сабија,
И у два јоште умиљата свода
Над овима се таде он савија;
Тавнина јоште затим од захода
Заче се вити кано кака змија,
Од више свода дотле ти се просу
И лепу дивну чинила је косу.
Све лепше сад чувени звуча глас,
И крећати се започеше звезде,
У двогубо их деља њихов крас;
Од свију две ја видих како језде
И како стижу, миле точке, вас,
У вами видих како с' оне гњезде...
О, боже драги, превелика чуда,
Што око у сну гледа моје свуда!
Све лепше и лепше звучала је гудба,
И околина мицаше се сва,
у једно све је вукла нека жудба,
Снежано поље дизати се ста,
Умилна свуда виђаше се лудба,
Ружа се диза иза свога сна,
У истоку се диза рујно море:
То чинило је крас од младе зоре.
Из снега је изишла врата слика,
Из снега зоре красно деве лице,
А ружа хитро, умиљато слика
Дивне затим њојзи усничице;
Па како дивно стајала је слика,
Кад ружа доби затим злаћенице!
За рујном зором изађе облаче,
Облачити је красно затим заче.
Ја видјех драгу као за живота
Што је она умиљата била:
Коса врана сада се милота
Као и пре по зрацима вила,
Снежна лица и сад је белота
Као и пре на ме смехе лила,
Смехе лила, на мене гледала,
У срце ми блаженство сипала.
Моје срце било је блажено
Да не могах речи говорит,
Њено око гледаше милено;
Не могах се више противити,
Ја похитих ка њојзи хитерно,
Да обухватим тело мило њено:
Руком небу она показа таде, -
Ја се пробудих, а санак нестаде.
Небу брзо ја погледах горе,
куда је рука показала миле,
нада мном не беше сјајно море,
Не звезда ноћи, нити гудбе силе,
Да крене њих и снег и младе зоре,
Да справи мени опет лице миле:
Небо ведро, снеге и керове
Видих само и моје другове.
Је л то данак, кад му ведла неста?
Је л то сунце, откад сијат преста?
Што л потмоло тако у ме гледи,
тако хладно да ми с' срце леди?
Је л то време што је посустало,
Што с' не миче, што л се скотурало
Као змија на мојим прсима?
Ал је хладно, ух, ал ми је зима!
Кад корачам, је л ово земљица
Што л шобоће ко каква гробница?
Слушај, слушај, је л ме когод звао?
Она, она, - брже, што сам стао?
Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жуто доле веће пада;
Зеленога више ја никада
Видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадањи рају, -
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, -
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој реци и твојем извиру -
Мог живота вир је на увиру!
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља -
У траљама отац вас оставља.
(1830 - 1877)
Кад се небо мути, не каже зашто,
Нит росна киша рад кога пада,
А срце моје да каже на што
Што оно само зна за се сада?
Јер зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим!
Скрива се земља под покров ноћи
Док звезда трепти на небу сјајна.
А завес срца зар треба поћи
Да снимим? чувства и јавним тајна?
Нек туга, радост, у њем' почива:
А тајну небу тек не открива.
У подне, ил вече живота свог
Потужи сваки на жмљи овој.
И ја би гласа имала тога
Ко многи песник у песми својој;
Ал да ми судба зар буде јавна?
Та пре ће примит земља ме тавна!
(1832 - 1878)
Та зар се један надо од људи?
Једног је клетва стизала, зар?
Многе су терет носиле груди,
Клетва је, срце, божији дар.
Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Будућност?... Ми је не гледамо.
Можда спасења доноси... Гроб.
Ви'ш како поток, раскидан, жури
Кроз хладну гору, камен и дол;
Смеје се грому, пркоси бури,
Па гором мирно проноси бол.
Често над њиме орлови сами
Окрећу тихо лагани лет,
Па тамо горе у вишњој тами
Презиру давно презрени свет...
Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Та и ја и ти - ми једно знамо:
Да нам спасења доноси - гроб...
Близо до неба гора је чарна,
не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна -
Презро је давно презрени свет.
По тамној магли тешког вихора
Неће на земљу ни небо, хол!
Небо му с' чини да пасти мора,
А пуста земља сам један бол.
Тихо се вије, облаке гони,
Презирућ гледа у сунчан зрак...
Стреловит после на земљу рони
И крвљу капље земаљски мрак.
(1833 - 1904)
Сунце с' роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне се, па ме мане,
Пође даље путем својим.
ја останем с јадом мојим
У ужасно вел'ком свету
Сам;
Сунце с' диже, спушта, зађе, -
То се зове дан.
Све се тиша, све се мири,
- Свет је канда сад још шири -
А бескрајност у црнини
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе, као да је
Црња рани моћ, -
Гледи на ме, оставља ме, -
то се зове ноћ.
Пробудио с' оркан љути,
Ишчупао врту цвете;
Отуд даље - ко да риче:
Тешко теби, јадни свете!
Подиго се у висину,
Па облаке раздерао;
Стогодишњем храсту рече:
'Ето видиш, сад си пао!
Тражи море, па га нађе.
Тресну, смрви беле броде;
Па уздахну урнебесно, -
Насмеја се, - даље оде.
Гром га прати, а он лети!
Куда лети, куд ли бега?
Оде цркви, па ту сруши
Крст са храма божијега.
Што то чиниш? - питали га,
Кад је клоно па се стишо...
'Ко би чуо моју тајну,
Тај би сместа с ума сишо!'
Што је јава тако кивна,
Да ти веру сву потреса!
Откуд санку сила дивна
Да отвори сва небеса?
Засијају зрачне стазе,
Ка да с' у дуж звезде сјате,
Видиш своје како слазе,
- Саме душе - ал познате.
Рај са земљом загрли се
И хладноћа аса топлотом;
Оне међе растопе се
Међу смрти и животом.
Чујеш вечност како бруји,
На њеном се сунцу згреваш;
Кроз душу ти вера струји
- И ти не знаш да то сневаш.
Моје небо, јер је мутно;
Моје сунце, јер је село;
Моје цвеће, где год које, -
Јер је тако невесело.
Моји врти, моја поља, -
Јер је тако сузна трава;
Моје звезде, - јер се крију;
Моје доба, јер свет спава.
Моје стазе, јер су пусте,-
Кад су моје, идем њима;
Моја гора, - јер се сада
Нико о њу не отима.
гора стрепи на све стране,
Ка да пропаст свету слути;
само лишће кашто шане:
Слободно је уздахнути!
Љубим ли те... ил' ме санак вара,
Што те удиљ уза ме дочара;
Љубим ли те... ил' ме душа вара
Што се удиљ с тобом разговара;
Љубим ли те... ил' ме безум гања,
нема вида, немам осећања;
Љубим ли те... ил# љубави није -
Што се грли, то су саме змије;
Љубим ли те... ил' ме и нема,
Или тебе, - нас ниједно нема;
Љубим ли те... или нема света,
нема сунца, ни росе, ни цвета,
Већ све тмина, што је пако меси,
А по тмини витлају се беси,
А међ њима прабесина спава -
Моју љубав у сну измишљава.
Једна мис'о, као муња,
Тако брза, тако сјајна,
Откиде ми с' испред душе
И постаде души тајна.
Ка да оде увис горе -
Не да с' видет оку моме;
Ја осећам бол откида
И жалим за њоме.
Хоћеш ми се икад вратит,
Да те боје чувам таде,
Мисли моја... или жељо...
Ил спомене... шта бијаде?
А она ми канда шапће
Кроз тишину благе ноћи:
'нећу ти се никад вратит -
Ти ћеш к мени доћи.'
(1806 - 1891)
Ја у алфи, а алфа у Слову,
А Слово у ЈА, у мом срцу сја.
Осу се небо звездама
И равно поље овцама;
Овцама нема чобана,
До једно дете Радоје,
И оно лудо заспало;
Буди га Јања сестрица:
"Устани горе, Радоје!
Овце ти за луг зађоше."
"Нека и', сејо, не могу;
Вештице су ме изеле:
мајка ми срце вадила,
Стрина јој лучем светлила."
(Народна песма)
(1840 - 1866)
Што се души у сну не да,
Фантазију што нам буди,
То на јави ум се труди,
Да разбере и сагледа.
Живља душа живље снива,
Живљи ум тек ту ликује
Кад нам хоће да толкује,
Што у себи тама скрива.
Чији дух нам озго сноси,
Што нам доле овде треба,
Што је духу кора хлеба:
Тај нек с' дичи и поноси!
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Поезија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
