Сећате ли се смешка Мона Лизе?
Или карташа Пола Сезана?
Сећате ли се вашег детињства
Са празним тиквама,
Тикве са устима, очима и свећама
Дубоко у ноћи?
Сећате ли се очаране Клеопатре?
Шта би она постала без дуге, црне косе?
Сећате ли се духовитих речи сељака?
Сећате ли се мојег првог питања?
Или, кад сте се последњи пут
Смешкали?

СРЦЕ НА ЛЕВОЈ СТРАНИ

Моје мисли нису у складу
Са математиком силе.
Моје руке су празне,
Срце на левој страни,
А мисли у глави.

ТЕК КАДА СМО ПТИЦА И КРИЛО ОСТАНЕ БЕЗ ЛЕТА

Заљубљујемо се безглаво,
повлачимо се
у давно заборављена корита,
дознајемо шта је електрични осигурач,
откривамо старе, пожутеле
фотографије,
дедину тамбуру с једном жицом
и очев изношен стари кожух.
Схватамо да смо живели
и да је живот квадрат на квадрат,
откривамо да се наша ватра гаси
и да нас чека Тајна вечера
за Великим столом.

Вечера без тајни,
јер су већ све тајне
крило - "перушка"
за чишћење мрвица са
стола.

КРИВО ОГЛЕДАЛО

Свет у кривом огледалу:
Сенке се котрљају улицама
Као празне кутије конзерви,
Кроз мрак корача светионик
За лутајуће душе,
Љуљају се очи на багремима,
Облаци се ваљају у глини,
Кишни дани штампају календаре
Са голим гранама,
Граница између добра и зла је померена
У недоглед.
Разум
Постаје завеса
За крчме где се картају наши прсти,
Улажући наше снове,
Фауст је продао душу ђаволу
Или
Обратно.

ДИМ

Дрхтим. Магла. Новембар.
Само да ветар не дува.
Коњи вранци.
Голе, беле тополе.
Гаврани. Перје.
Нека ватра лутајућа
вири кроз стабла.
Инсерт из филма.
Тачке.

Не видим се од дима.
Из њега се на мене плази
Љубав.

ДОГОДИЛО СЕ НА ДАНАШЊИ ДАН

Догодило се на данашњи дан,
Већ давно, рода се нека
Нашла баш у татиној замци,
Догодило се на данашњи дан,
Давно, да су моје добре виле
Биле на викенду, на Марсу,
Догодило се на данашњи дан,
Да се бучно, на време, јавим
Овим светим светом, лудим, сјајним.

ЈОРИКОВ СМЕХ

Бити или не бити
Шекспир

Срушила се ведрина
У наручју мисли
Као гром печурке
У жуту пустињу,
Гори срце белог хлеба,
И лав у зоолошком врту.
Откуцало је пет до дванаест.
Само у рингишпилу Кроноса
Чује се смех
и ехо, ехо Јорикових речи,
толико само:
Како?

ОЧИ МИ КИСНУ И СТРАХ МЕ ЈЕ НОЋИ

Страх ме је тебе
за моје промишљене речи,
Страх ме је себе
За моје непромишљене речи,
Страх ме је ноћи
и таме и магле
и беле тополе.
Дрхтим са зраком у руци
и сунцем у срцу.
Страх ме је сопствене сенке
и зеленила и плавог неба,
Страх ме је страха
и истине голе.

КАО ДА БИХ ПОЈЕО СОВИН ЈЕЗИК

Онога сата када онеме кепеци
И када престану кукурикати сеоски петлови,
Онога сата када оглуве љубавнице
И када престану мјаукати мачке,
Тек онога сата спуштају се у сеоце
Наочари са крилима и кљуном,
Тек онда схватам зашто варошани
Немају своје приватне сове.

ЕЛЕКТРИЧНИ ПОГЛЕДИ

Као муња без грмљавине.
Тихо.
Ти тамо, ја овде, безимени.
Твој поглед Yin и мој поглед Yang,
Састанак двеју енергија,
Космички судар,
Чује се само ехо у мојем срцу.
Приближи се, душо!
(Опет моја мушка, балканска нежност)
А можда није лепо...

Али, ипак,
Ја сам Риба, Коњ и Липа
И волим да се ваљам по љубави
Као подне у светлости,
Хтео бих да те додирнем, да те милујем
платонски, да ти лик залепим
За сан, да те пољубим
Макар у длан, да те зовем
Звезда и да умрем
Из љубави, из љубави...
Јер из љубави сам се родио,
Из космичке љубави.

Дођи, звездо...!

LOVE STORY

Ти, као антички хор:
Свака уловљена ласта је неопростиви
грех
Сваки сломљени цвет је нова пега на
Сунцу,
Свака неостварена љубав је богохуљење.

Ја, без речи:
Научио сам да лајем. Да пузим.
Да вртим лопту на носу
И да гутам у празно.

Ти, као грчка богиња:
Човек је створен из љубави.
За љубав. Воли ме! Воли ме!
И утопи се у одјеку мојих речи.

Ја, спуштених капака:
Лебдео сам на деветом небу,
Са стрелом у срцу и начичкан звонцима.

И на крају, ти, блистава у тами:
Променила си ме, као порцуланску вазну,
За шаку гушчијег перја.

ТРАЖИМ

Тражим неки лик,
Црепови неба у води.
Очима очи тражим,
Усијане звезде у трави.
Тражим нека уста,
Ужарен месечев срп.
Тражим руку да ме загрли
Око струка света.

А, нема те.
Нема.
Нема.
Нема.
Јер си нестала
пре рођења.

ОД ШЕСТ ДО СЕДАМ

У шест п. п. као да умире светлост
И на зидовима цветају сенке,
Од шест чујем како ми живот куца
У грудима, у рукама, у грлу, у очима,
И као да први пут састајем себе,
У шест се деде сетим,
И добрих, старих сеоских часовника,
У шест откључавам свећу и копам,
Трагам за пужевима
Крилатим, за времена када није било
Журке и нисам знао
Шта значи крај и бол,
Од шест до седам повучем се у себе
И одлетим у други свет
Да играм жмурке са звездама
И кријем се иза Сунца,
Да ме нико не види
Од шест до седам.

ДРУГАРСТВО

Боли нас оно и оно
Као и Јорика,
Тешко нам је као и Јорику,
Позлило нам је
као и Јорику,
Ко ће ли о нама да говори
ако не Јорик?

И ко ће се Јорику смејати у брк,
ако не ми!

НОЋНА

У поноћ,
Када се петлови ударају у груди
И звоне звона покварених зидних
сатова,
Када се жалосне врбе увлаче као рибе у
воду
И облак се Магеланов ковитла у сунчаним
ветровима,
Када Девица ствара патуљасте звезде
И Сатурн шаље комете на заручно прстење,
Месец себи одрубљује псећу главу и баца
је у море,
Затим се претвара у крило и полеће
Замршен тополом са језика равнице
И, касно, када се хоризонт отвара као рана
И небо почне да јеца под теретом светлости,
Месец нестаје као преварена латица,
Без смера вукући своје плиме-мреже.

МЕСЕЦ НА КРОВУ

Црне мачке,
Понека сова за боју звука.
Не мари што су ми мисли нечитке.
Ноћ је
И док ми звезде до очију силазе,
мислим на сребрне пољане
и на слободан пад у траву.

МИСЛИ ПОСЛЕ ДРУГОГ КУКУРИКАЊА

Брашно је из хлеба рођено,
цигла из куће,
а отац из човека.
Прошли су ситни сати,
седим на свом корену
и на стаблу мог имена:
човек је хлеб,
Отац се родио у брашну,
брашно из сунца, земље и ветра.
Ја сам сунце.
Ти си земља.
Он је ветар

ТРОЈСТВО

На капцима ока
нацртала си срп
тако да сваким трептајем
пресечем зрак сунца,
затворила си ми душу у клепсидри
и ја рађам птичија крила
и са сваким зрном времена
осећам како ми из грла
ниче ветар,
увераваш ме да је то обавеза
и цена пролазности кроз овај свет,
и да попут бакље идем до краја
да бројим зрна, сунца и крила
и да се не плашим ни сенки
које гутам, ни зрака којег
сечем,
јер ја сам:
СРП-РУКА-ЗРАК.

КОЦКАР

Препун себе (понекад и преко главе)
и СНОВА,
и Рима,
залетим се према
Граду Сунца.

Ја и Сунце.

Враћам се к себи:
изгубио сам Песму
на коцки.

ГЛИНА У ПЕСНИЦИ

Отаџбина је место где киши сунцем
И где се росом смеје
Пропланак где цвета хлеб са сољу
На путу путника
И где копамо бунаре неба
Тражећи срећу,
Отаџбина је место где расту зраци сунца,
Где корачамо између костију предака
Држећи децу у наручју
Сутрашњице,
Место где хитамо грудвама Светлости
И беремо звезде у мрежу за лептире,
Место одакле полазимо и где се вечито
враћамо
Стискајући у песници глину
Која смо
МИ.

КОНТРАДИКЦИЈА НА ЈЕДНОЈ СТРУНИ

Хладно ми је од лишћа на раменима
и пахуљица у костима,
Ужасава ме крик ноћи
изгубљен у неповрат
и дани рођени у крвавом јутру.
Хладно ми је од расцветаних клинова у
јеловој шуми
и глине мирисних јабука,
Мучи ме тачност трамваја и
апарати за мерење несна и
меци срца у ушима, а
ипак,
волим последњи тренутак, нама дарован од
богова,
последњи лет капака, бескрајност ока.

НАДА

Успињући се на "Лотру", човек се
метаморфозирао
И наишао је у пећину на свој портрет
Течан у воденом оку.

Пијуцкајући свој поглед сваки дан,
Остао је бременит
И из стидљивости Нарциса
Родило се време.

Од тада, стално бежи,
Ловац нада, вечито тужан
Тренуцима лавине.
Умирем. Рађам се.

Надам се.

ЧАРОБЊАК

Расклопио сам крила,
Полетео ка небу,
Хтео да ухватим
Чаробни хоризонт
Који увек бежи, јури.
Тај бели, црни, црвени,
Јорговански хоризонт!
Никада нисам веровао
Да је толико чаробан.
Како се само понех мишљу
Да ћу га ухватити?
Ко је још идеал ухватио!

ЗЕЛЕНА ФИОКА

Једног зимског дана
Обилазио сам неку антикварницу
И у једној зеленој фиоци
Наишао сам на колекцију чежњи.
Уплаши ме само једна ствар:
Нисам нашао себе.
А да је фиока црвена?

ВОЛИМ ДА ЗАВИРУЈЕМ У ЗАЧАРАНЕ СОБЕ

Шармантне шеве певају
девету симфонију сводом,
негде се клате главе
и умиру слонови, лавови
и еластичне ласте,
боли ме звук за звуком
и зуб за зубом
и зрак за зраком,
боли ме истина
у ноћи
и жито у трави
и то што ћемо бити сами,
осећам се као обешена
лутка о десет конопаца,
или као циљ
иза једног корака.
Или као да вирим
у зачаране собе,
на крилу трокрилног голуба.

КАДА ЛЕТИМО, ДРЖИМО СЕ ЗА ЖИЛЕ

Враћамо се у жиле и тражимо
Сјај непрегледне равнице, и коња,
И поље где певају косови,
Враћамо се и тражимо
Звезду Даницу
Да нам се душе напуне
Ведрим, сребрним ветровима
Који теку низбрдо
И носе нам сузе и речи
И понекад наде,
Враћамо се у жиле и тражимо
Бунаре без дна,
Ђерам и теразије, правац и циљ,
Тражимо изгубљен Еден једноставности
И ствари без свиленог цвећа и придева,
Који нам уцртавају боре по своду лица
И броје нам на рингу живота,
Тражимо,
Летимо пуни само лепих намера,
Тражимо жиле и држимо се за њих.
Без жила у руци се не лети.

САМО КЛОВН

После прегршти пролећа,
Схватам да си испустио рибу из руке
И да нема више места за промашаје.
Дани су ти нејасни и краћи
И лапсус те све чешће љуби у чело
Као остарела љубавница.

На рамена ти киши, веје ти у глави,
Сева у очима, јежиш се
Толико, због наде која те посматра
Одозго.

Схваташ све више и више
Да су ти зарђали млинови
И да те све чешће траже крилати
снови,

Да су ти попале латице,
Да си уморан себе
И да је готово с глумом,
Схваташ да си био само кловн.

ПИСАМЦА

Понекад су ми очи на ушима
Па више не чујем зрак како тече.

Понекад ми се уши запуше
Па не видим музику планета.

Сада сам се истопио
И гледам небо кроз жиле.

ПЕСМА ОНОГ КОЈИ НЕ ВЕРУЈЕ

Рекао си ми да је оног дана вејало
хоризонтално
С јулском паучином
И једини облак који се усудио
Да оре небо, био је осуђен на град.
Жалио си се на Фатаморгану
Као на последњу пензионерку
И на крају да се
Сунце смрзло на небу и да су се
Од толике топлине истопиле и жалосне
врбе
Нисам ти веровао, али сада хоћу,
Јер ето, стижући у тачку где се
Састају паралеле,
Ујео ме хоризонт.

ЛУТАЈУЋА СЕНКА

Долази, увијена у лишће ветра,
Ломећи се у покрету, пузећи,
Као да упија росу,
Долази, тиха, тамна, тмурна,
Прескачући камичке, увијајући се
Жедна око стабала и падајући
Опијена мирисом јуна,
Долази, тајанствена, модра и нежна
Као честица кад, на трен, затрепери
У мору суза
Да сунцу већи сјај подари,
Долази непоремећена, недодирљива,
Непримећена, као да и не постоји
Кроз истопљени дах летњег дана,
Долази да види невидљивим очима
Оно што нико не види,
Долази, да слуша шапат крви,
Поток, да милује хумке
И црвене руже,
Долази да чује први пев коса
И да затим оде, остављајући ветар,
Сећања, траву и блистави траг
Суза

СВЕМИР ЈЕ САКРИО КЉУЧ ВЕЧНОСТИ

Узак је речник за све мисли,
За све снове бескрајне,
Измишљотине свемира,
Такозвани човек,
Такозвана "мислилачка материја".
И можда је баш зато,
Свемир,
Предвидевши заблуде и злочине,
Сакрио човеку од ока
Кључ вечности.

ЖМУРКЕ

Хајде да се играмо жмурке
међу звездама
или да сакријемо сунце
у дедин џеп.
Хајде да украдемо месец
и продамо га
антикварници
као стари васионски брод.
Хајде да ловимо Неси-аждаје
наших сеоских бара,
па да их после продамо
као пужевља јаја.
Хајде да се играмо
(док још можемо)
са дугом и вечношћу,
да играмо
жмурке
макар у шуми челичних цеви.

МЕСЕЦ МЕЂУ ГРАЊЕМ

Прво је мјаукала као паун, затим ми је
Бацила кључ и казала: - Дођи!
Отишао сам
Увијен лишћем мрака
И залуђен надом за једно миловање.
- Ти си хиљаду и први - рече ми
Ноћни чувар који је састављао
Неку редну листу.
Она је чекала поносна,
Недодирљива, на врху једне тополе.

СУСРЕТ ТРЕЋЕГ СТЕПЕНА

Отворили су ми врата тврђаве
И позвали да уђем,
Али без дрвеног коња,
Погледали су ме зелено
И довикнули
Да оставим напоље и бога,
И перо да бацим,
Јер имају они пера,
И то од злата,
И коње чистокрвне,
И богова доста.
Погледао сам увис
Да видим њихову филозофију,
Али место Сунца наишао сам
На жути, мали Месец са
Нацртаним псом чуваром,
Наишао сам на њихове
Ликове,
Уморне и модре,
Истопљених погледа,
На њихова провидна тела
Без срца.
Показали су ми
Ковчег од сребра и наките
Од мрака,
Показали су ми бљештаве
Дијаманте
И ловорике за круну.
И на крају рекли:
- Твоја душа!

СМИРАЈ СУНЦА НА ДЛАНУ ПОЉА

Цврчак. Цррр. Трска.
Бара на крају села.
У врбе отишле босоноге девојке.
Жуто, црвено лишће. Дим. Слама.
Чујем тужну песму.
(Нема туге без песме.)
Два вранца са сапетим ногама.
Стаклени пламен хоризонта. Једна звезда.
Истопљено сунце на земљи. Тама.
На своду цвета тиква.
На мом рамену, ти.

НОЋНИ ЛЕПТИРИ

Ухватио сам црвени ветар
У замци за ноћне лептире
И увио сам душу његовим шапатима,
Хтео бих себи лечити несанице
И Речи које ми понекад севну
Кроз жиле, али страх ме је бола.
Чујем како се у мени мењају ноћи
са данима и сузе покушавају
временски предах.
А црвени ветар
Са гудалом
Сече пупчану врпцу
Којом сам га везао за кревет.
Изазива змију из недра
Са зрелим маслинама и очима
женске замке
за ноћне лептире.

У НОЋИ, ДУБОКО, ИЛИ ЉУБАВ МЕЂУ СЕНКАМА

Петак. Тринаестог, мислим.
У ноћи, дубоко. Пролеће, мислим.
Убедио сам пса Бундаша
Да ступи на дужност.
Сигурно у петак. Тринаестог.
Априла је било.
Али у суштини ништа не важи.
Све што важи је оно
Што је Бундаш, заљубљен,
Претворио дужност у рушевину.
И дубоко у ноћи, куцао ми неко на врата.
Отворио сам мало уплашен
(Баш оно време кад спавају и ноћни
лептири
и беле и црне мачке)
И чуо да је неко ушао у моју собу.
- Мислим да си ти мој човек, Сине!

Била је то моја сенка.
Заљубила се сенка моје љубавнице.

ЦАРСТВО СЈАЈНИХ РЕЧИ

Одлетела је гаравуша кроз прозор.
Црвено је јутарње небо,
Развратни васионски брод.
Тече реализам кроз моје очи,
Теку сати Салвадора Далија.
Падају беле звезде у црно море.
Одлетела је гаравуша кроз прозор.
Ја чекам воз ка царству
сјајних речи.

КАБУКИ

Извукао сам се из старе коже
И затрпао сећања и твоје нокте
у дну башће,
Испод твоје умиљене маслине,
Тамо где сам, пијуцкајући срне твојих
очију,
Био први пут осакаћен пољупцем,
Тамо где смо први пут били заспали
заједно
На бремену зимских ружа,
Ти са мном, ја са једном од
Твојих многобројних кабуки маски,
Затрпао сам све, чак и моју стару
кожу,
У варљивој нади да ћу постати други,
Очишћен твојих неистинитих граматика
љубави,
И једну од твојих слика
Где ти је неко шкрабало смрзнуло
Вештачки осмех на белим уснама,
И сва писамца где си ми
наређала
Епикурејска правила игре и начине
Којима се може стићи
До неиспуњених снова,
Мислио сам да ћу, заборављајући те сасвим
и заувек,
Дочекати јутро на плавим крилима
Али у болној тишини, ветар ми је
твоје шапнуо име.

ЉУБАВ

Не питајте како изгледа
Накићен свети магарац.
Не знам. То је само реч. Не важи.
Важно је како сам ја свој живот накитио
Белим ноћима,
Немирним мислима,
Дугиним ћутањима
Ослоњен о двоје.

ЈЕДНОМ ГОДИШЊЕ

Понекад (то други раде једном годишње),
Тражим себе у вашим црним очима.
Проналазим неко чудовиште
И све моје красне мисли
Котрљају се као бисери у мраку.

ТРАМВАЈСКА СТАНИЦА

Гледамо се стаклени људи,
Сањамо своје љубавнице,
марке, шкољке или мачке,
Бирамо ситниш са рукама
у џепу
као да сви летимо у истом правцу.
Мењамо се
ногу за руку,
ногу за главу
и после грицкамо даље
цигарете или семенке сунцокрета
или џепне часовнике.
А када нам прегази трамвај сенку,
тргнемо се као уједени
од пустињске змије
и гледамо укочени
како из нас излећу
шарене, шармантне птичице
и бели, бели голубови.

ПРАШТАТИ САМО ОЧЕВИ ИМАЈУ ПРАВО

Праштам вам предрасуде и обмане
И све оно што вас чини васионским бићем,
Праштам вам духовите речи и зору
Када вам је свануо живот и нада,
Праштам вам дубоке очи
Које вам цветају сваког плавог јутра
И душе вам пуне светла и моћи,
Праштам вам осећај кривице
За јабуке остале у грлу
И за пало пожутело лишће винове лозе,
Праштам вам смирај сунца и смирење душе
И за ваше сенке
И за реке које теку ка вечности,
Праштам вам за мисли које
Само очеви имају право да праштају.

БОС У ТРАВИ

Ходам бос у трави,
У покрету видим откуцај секунде,
Видим своју земљу у зеници ока,
Видим лет орла у бескрајност идеје
У којој су мисли свих сањара
Од разведрење на овамо.
Ходам бос у трави,
У покрету видим непокретну тачку
Моје душе, видим ознојена чела
Копача бунара, видим како се слова
уливају
У бесмртност нада
Које куцају у мом срцу,
Ходам бос у трави и
Сањам свој покрет у непокрету,
Сањам своју реч како лебди
На вашем длану, ако вам сија
Као звезда обиљем светлости.
Ходам бос у трави.

НАДЕ, КАО У НЕДРИМА ЗМИЈЕ

Да могу да корачам по жици
Мора да их створим.
У белим бдењима.
Треба да их гајим у себи
Као у недрима змије,
Осећам понекад како ме звери
Изнутра полако гризу, неиспуњене,
Уверене да сам немоћан
И сувише земаљско биће.
И онда бих хтео да ми у око сиђе ноћ,
Да више не бројим звезде,
Хтео бих да будем нож који сече жицу
По којој корачам, али морам да наставим
са бдењима,
Јер ми се рађа нова нада.

ЖУРИМ

Понекад, у журби, сетим се
бабиних чесница и дединих псовки
и мањег брата како ми се плази
И тада схватам да сам човек.
Понекад, у журби, сетим се
Чајковског и његове Четврте симфоније
и као да ми игра лево око
и нико не погађа зашто.
Понекад ми се у журби чини
да сам последња лабудова песма,
али, никад у журби не мислим
да журим довољно
или да ћу имати довољно времена
да више не журим.

УЈАК, ГОЛУБОВИ, МАЧАК

Памтим мог ујака Драгољуба,
Оног познатијег ујака,
(Догурао је до неког, мени непознатог,
чина).
Њега знам и по брковима
од којих му се ни лице не види.
Он је мој ујак
(Онај други, онај непознати ујак
преминуо је у последњем
рату),
зато га памтим,
као да је јуче сукао бркове као омчу.
Он је волео голубове
и петлове-хрваче
и све птице,
(причају да је у слободном времену
правио крила)
а ја сам волео и мачка и голуба.

Свега се сећам,
и себе памтим
(криве ноге испод
кратких закрпљених панталона)
како ми голуб слеће на раме,
памтим сваку несталу голубицу,
на тавану крви и перја,
Једино не памтим
Када је нестао,
бркајлија мачак!

ЧИЈЕ ЈЕ ДЕТЕ ДЕТЕ?

Педесет и неке (Имао сам четири године
плус девет месеци)
ја сам већ био зрео за приче.
После "зелена јабуко"
деда седне крај мене,
ја у кревету.
Деда пуши живот кроз лулу,
(на брковима суче нечије царство)
из носа му куља неко Село,
из уста: Сеобе.
Стотину пута прича исту причу,
ону о птици и лету.
(Отворам очи кад престаје,
затварам их кад наставља)
Никада нисам дочекао крај приче.

Научих да будем
деда,
а свршетак приче
још не знам.

УВЕК ПЛАВА КАО ЗИМСКО НЕБО

Тресли су свод и пала ти је звезда,
Полетеће ка небу.

У срцу празне фиоке тебе нема,
Нити доста суза да ти насликам бол.

Коси деда тамо горе гама зраке
И чека, чека те одавно.

Однеси му дуван и шаку земље
Из нашег сјајног гњезда,

Однеси му тамбуру и лулу,
Понеси и оне старе "карће".

И јавите се кадикад
Преко малих месних огласа.

СЕВЕРНИ ВЕТАР

Заборавио сам сећања у једној кафани
На раскршћу.
Град је био нестао, истопљен у киши.
По парковима чуло се само прелетање
Хладног ветра и кикот луцкастих
сврака.

И твоји кораци.
Вејало је латицама по твом челу
И мојим пољупцима и помислих
Да све је само сан.

БАГРЕМЕ

Багреме што миришеш на село,
Ти, багреме, ниси дрво за ватру.
Твоје цвеће је цвеће мој прадед јео.
А ваљда је и коју зољу прогутао.
Умро си багреме-човече.
Мој се прадед на тебе
Наслањао.
Умро је и он, човек-багрем.
Нисам га ни познавао,
Прадеду.

Сада си Пањ.
Наслањам ухо на твоје срце,
Јави прадеди преко жила -
- Састаћемо се у четвртој димензији!

БЕГ ИЗ ЦАРСТВА РЕЧИ

Примила ме на длан
као рањену птицу
сломљеног крила
и чувала
до будућег лета према
небу.
Примила ме на срце
као рањеног бегунца
распарчане душе,
Или (поређење ми је мана)
као господара
обезглављеног тобом,
Леп -
Цар твој нељубавник.

ОКО У ОКО, ЉУБАВИ

Гледајмо у бунаре, у њихову сиву тачку
Где се огледају свачије очи. И магла.
Чућемо понешто о нама и о нашој души;
То је као лет преко смрти и преко живота.
Тамо доле рађа се земља и вода
И наш лик. (Адам се родио у бунару.)
Чућемо тајни шапат космоса, магично
решење вечности
И богзна какву још лудорију о нама,
Јер сваки бунар зна и да приповеда
Оно што сазна од ветра. И земље.
Гледајмо и наћи ћемо тамо историју
Јер у бунарима има
Воде из неба, из земље, из нас,
Само треба умети да то тражимо јер,
Бунари лепо варају.
И скривају нам поглед.
Могу нас пољубити у чело воденим уснама
бескрајне дубине.
У сваком бунару има радости,
Има смеха и плача, живота и смрти;
Све зависи од нас, од наше душе:
Ако нам је чиста и ведра,
Видећемо сунце, небо обрва с луком победе,
Ако нам је тамна, сува и пуста
Видећемо црно срце
Како нам куца у глави. И грозну сузу.
Сузу која зове. Фантазмагорија.
Сваки бунар има своју
Фантазмагорију. Која зове.
Која нас зове. НАС ЗОВЕ.
Оком око. Лицем лице.
У бунарима се рађа дуга. Жена. Љубав.

ВОЛЕТИ ЖИВОТ

Видео сам Бајрона како јури улицама
Атине
С рукама у пламену вичући:
Волети живот,
Не бојати се смрти

КАДА

Када се огледамо у понеком воденом
огледалу,
Увидимо само четири таласа.

Уписао сам мисли у плесној школи,
Да би се научиле савијати око ветра...

ТАЈНИ РАЗГОВОР ШЕШИРА СА СВОЈИМ
ПОДСТАНАРОМ БЕЛИМ ЗЕЦОМ

Кукута је постала славна од Сократа
наовамо,
Од онда се говори о времену од пре и
после Сократа,
Ако не знате зашто, у вашу је корист,
Јер илузионисти су
Најнесрећнији на свету,
За њих мистерије не постоје,
Не постоје ни песничке глупости, ни
несрећне спекулације филозофа,
За њих не постоји слатко трагање за
непознатим
Што даје меру свим стварима на свету.
Илузионистима, једва у сновима
сване
И онда, у сновима, живе у другом свету,
У ком је бели шешир шешир,
А голуб голуб.
У појединим тренуцима, питају се да ли су
уопште од користи
Или би боље било да продају Сократову
супу,
Наравно, то је само трик, јер они знају
Одговор и, од памтивека, покушавају
Нас убедити у своју невиност.
Питање гласи: да ли је Сократ био
илузиониста или не?

ЖИВЕТИ СВОЈУ ЗЕМЉУ

Моја се земља родила у срцу голубова
У часу када су муње блеснуле висином
И пољубиле море у плаво чело.

Моја се земља родила на зрна светлости
У часу када је свануло жито
И даривало ми наук о лету.

Моја се земља родила из дуге
У часу када су ми цветале зене
И показале ми пут у вечност.

НА ПОЧЕТКУ БИ РЕЧ

Окупани росом, љуљају се по ваздуху,
Цртају арабеске, хијероглифе и ко зна
какве поруке
Из ко зна којих кутака космоса,
Опијени нектаром, цртају цвеће и срца
Пробијена стрелама и сваки има
Своју причу о Ромеу и Јулији
(Варијације на истој теми. Можда.)
И сваки би хтео да још једном поживи,
Да сунчани пољуби зрак,
Да нам исприча још једном све своје
Из Света Љубави, тамо где је увек дан
И где лете људи на крилима
Снова.
Сваки лептир би желео да буде човек
Да пати од чежње, да лудује,
Да морима лута,
Да Сунцу одлети.
Тамо где се састају димензије,
Светови и душе свих заљубљених
Лептира и људи;
Где се крије реч првобитна
Свих димензија, светова, лептира, људи.
Јер на почетку би реч,
Реч: љубав

ПЕСМА

Имао сам свој базар
пун снова
и белих и сивих мишева
папагаја и грамофона,
много ајнштајна и прислија
и много Речи.
Мењао сам облик срца
за цигарету без филтра,
бацио круну под кревет
(кревет бесмртности).

Продао сам себе
за велике снове,
добио сам само
Песму.

ПЕСНИЧКА ТРАВА

Пустио сам шашаве коње,
Моје шашаве коње
у врту Равијојле виле
да пасу песничку траву.
Опасли су ми главу.

НИСАМ ЗНАО ДА СУНЦЕ
МИРИШЕ НА ЗЕЛЕНЕ ЈАБУКЕ

Ставили су ми црвену, покварену
јабуку на главу
И гађали је стрелама.
Нико није демантовао да су убили
Једног црва.

ИСТОЧНО ОД МОЈЕ ДУШЕ

Неупотребљене, изгубиле су се једна по
једна.
Тихо. Нечујно. Изгубиле су се источно од
моје душе. Тамо где вечито веје
Заборав. Изгубиле су се без туге и јецања.
Изгубиле су се неме, глуве и ћораве,
Као да би то била једина
судбина.

Сањам их понекад, пожутеле као
винове лозе лишће,
Као стари дукати или као божанствене очи
Које је заробио тренутак у мом грлу,
Сањам их дубоке или плитке, мутне или
плаве,
Сањам их своје, као сељак земљу
Или ливач гвожђе, сањам их као гладан -
Лебац, као жедан - воду и чекам да ми
Опросте што источно од моје душе веје
Заборав.

ВИЗАНТИЈСКА СЛИКА

Покушавам понекад да стигнем
до мог рудника снова.
Зар не знаш ли, тројански коњу, да мене
чува Пегаз,
Покушаваш понекад да ми украдеш
речи,
Зар не знаш ли, лопове сећања, да моје
сунце чува Кербер?
Покушаваш понекад да ми заробиш
срце,
Зар не знаш ли да сам само
византијска слика
На леденом мермеру твоје душе?

ОТКУЦАЈ ВРЕМЕНА

Лежим под пазухом, јаје овог времена.
Сићушно и пегаво.
Кадикад га окрећем,
Попрскам га Кока Колом и наставим
Да се молим вилама за танку љуску.

ДОЂЕ МИ ПОНЕКАД

Дође ми понекад
Да легнем крај реке,
Да се истечем са њом или
Да останем на дну, да ми исперу воде
Срце и душу.
Дође ми понекад
Да бројим растајуће звезде
И да гледам плаветнило неба куда
Крстаре намргођени облаци.
Дође ми понекад
Да легнем крај реке,
Јер обухвата ме нека луцкаста туга
Онда кад стојим и пратим
зелене таласе
Од обале до обале.
Дође ми понекад
Да се ваљам по трави
Заједно са сенкама паса који лају
На дуварском сату,
(Сат који не откуцава поноћ).
Дође ми понекад
Да пијуцкам реку од извора
до ушћа,
Јер хоћу да сретнем
златну рибицу
И да је замолим да ми нацрта
Свој лик, да је не бих изгубио
У бездану својих сећања.

РАЗГЛЕДНИЦЕ ИЗМЕЂУ ПРСТИМА
ИЛИ МИСЛИ С УШКИЉЕНОМ ЛАМПОМ

Ја сам утроба, срце и дах
Ове кугле која ми тако ведро опонаша
Све суровости, буре и нежности
Којима баратам кадикад.

У унутрашњој авлији неко куца чекићем.

Ја сам лав, и вук, и змија
Онога тренутка који до бола
Опседа тврђаву
Свих мојих неисказаних речи.

У унутрашњој авлији, неко куца...

Ја сам шкољка, пуж и муња
Оног тренутка који повија трептајем,
Очима и устима траве,
Ликом птице с невиним осмехом.

У унутрашњој авлији, неко...

Ја сам онај који корача преко вода,
Опијен сопственом маштом
Који сеје, копа и залива башту,
Гаји снове од конца до конца.

У унутрашњој авлији...

Ја сам онај у чија су се уста угњездиле
Пчеле, из чијих уста расту
Цвеће и громови, у чија уста
Златне речи силазе.

У унутрашњој...

Ја сам тег прегршт осећања
Којима се красе неспретна бића,
Којима се поље брани
И узлети ка сунцу.

У унутрашњој авлији неко је куцао
чекићем.

Ја сам онај који вам доноси вести,
Окајава предрасуде, грехе и наде.
Ја сам песник.

МРТВА ПРИРОДА, ХЛЕБ И МАСТ

На комаду хлеба с машћу,
Неко је нацртао кип дечака плавих
очију.
Можда ми се то само чини.
Можда је то само у мојој глави.
Али мирише на дуње,
На багремово лишће,
Мирише на кукуруз и коње у галопу.
И комад хлеба с машћу као да
лебди,
Претворен у лабудово крило...

На столу, слика. Уље на платну.
На слици, сто.
На столу, очи пуне сећања.

АХИЛОВА ПЕТА

Веле да је тројански коњ ушао
у тврђаву
Кроз Ахилову пету.
Нашли су му траг у песку:
четири копите и жвакаћу гуму.

ПРОВИДНИ ГРАД

Провидни људи се шетају провидним
градом.
По џеповима им се види ситниш,
Кључеви, понека нада,
Улазе у провидне станове
Где их чекају провидне жене
Белих трептаја
У којима се топе ужарена, провидна
срца.
По собама, у сенци, срећом
Провидни, крију се песници
Провидних стихова.

ИЗЛИВ ВРЕМЕНА

Сократ се шета по граду.
Ведрина обучена у платно.
У руци држи путир.
Иза њега, везано конопцем,
Тече време.

ЗАШТО ПЛАЧЕТЕ ВИ ЗЕЛЕНЕ ЈЕЛЕ

Јелове шуме скривају првобитни шапат
света,
Крик првог рођења и први смех,
Јелове шуме скривају оргуље времена,
Огњиште, олтар и уточиште свих ветрова,
Јелове шуме скривају лет,
Сјај и бол изгубљених крила,
Јелове шуме скривају прву реч,
Првог дивљег коња и прву жену,
Јелове шуме пишу историју
На утробама лутајућих облака,
Јелове шуме пламте сузама тамјана,
Јелове шуме зашто памте,
Јелове шуме...

ГРАФИТИ НА СМРЗНУТОМ СРЦУ

Затвори прозор, да ми не одлету
ноћашње снове,
Да ми не одлете цвеће из очију,
Да ме не угуши течај улице,
Затвори и врата,
Да не чујем како се чешу
Сенке о зидовима,
Да не осетим како цури зрак
У пепељару,
Затвори очи, да ме не видиш
Како вребам стихове по ваздуху,
Како фарбам речи као пролећна јаја,
Како изгледам стварно,
Затвори све ово
И схватићеш да сам ја само
Болни куцај твог смрзнутог
Срца.

НЕВАЖАН ДОГАЂАЈ

Шапућем глини своју љубав,
Едипов комплекс,
И питам се шта ће после мене остати.
За почетак, суза светлости, одговори ми,
Можда и неки минут ћутања. Зависи.
Даље, дуга сећања,
Два-три ивањска цвета
Да би ти украсили венац
И тренутак вечности,
А на крају, ништа. Ветар.
Случајни напрстак енергије. Зависи.
Ништа.
Ваљда неће са мном нестати и нада -
вичем,
Запрепашћен да и наде умиру.

О чему ти то говориш, пита ме глина.

ВИДИШ ЛИ МЕ?

Видиш ли ме, немам више лика.
Хтео сам некад
Да челом пољубим земљу
И очи су ми се скотрљале у траву
До друге стране видика,
Покушао сам уснама миловати
Лептира купусара
И он је одлетео мојим ушима,
Тражио сам међу речима себе
И усне су ми се истопиле
У сувише слатким реченицама.

Видиш ли ме, лутам по целом свету,
Тражећи код деде очи,
Код мајке усне, код детета чело,
А кад се огледам у огледалу
Ништа не видим и схватам
Да је касно, себе више нећу пронаћи.

Видиш, немам више лика,
Нити образа у бесу да огребем,
Нити очију да ме неко види.

Видиш, све је као ветар;
Без тебе живим, али више не постојим.

ДВА БЕЛА ГОЛУБА

Састали се на бојном пољу
Бог рата, Марс,
И песник, високог и бледог чела.
Иако су камере снимале борбу
До краја,
Ни сада не знамо
Чиме су се борили
И ко је преживео.

У једном парку, усред града
Подигли мермерни споменик:
Непознати песник, високог и
бледог чела,
Са луком у руци.
На рамену песниковом -
Два бела голуба.

КОЦКАЊЕ НАДА

Понекад се тргнем из вечитог сна,
Подигнем карте и видим како се
У мојој души коцкају НАДЕ.

ВАСКРСНУЋЕ ДОН КИХОТА

Чује се по селу, тихо,
Говоре и гуске на обали,
Чак и врапци знају,
Уморно од дуга пута, кажу
Да ће доћи неки витез.
Веле да је пети. Пети шта?
Пети коњаник апокалипсе.
Ко му је иза леђа? Колико иште?
Промените му коња па нек иде
И другима пева.

ЗЕЛЕНО ЈУТРО

Преноћио сам испод голог неба
Покривен само звездама и мислима,
Пијуцкајући таласе брбљивог Мориша.
Био је пао мрак на моја плећа
А рибе су газиле воду као
Посејдон када је стварао цигле са тамнима.
Чула се само бескрајна река
(И реке као и писци причају много)
И оштар лет пијавица по жбуњу
И хујање врба на обали.
И ретко буктање ватре
На којој смо били испекли летњи дан.
Испловио сам ноћас до тмурног
Поморишног јутра само да видим
Ново (по који пут) Сунце и
Тајни зелени зрак како јавља
Рађање (ко зна где) новог песника.

Јутро је било зелено.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Поезија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]

Душан Бајски

Љубав међу сенкама

песме

Садржај