 |
Боривоје
Ђокић
Песме
Анђели ти у имену
За блажени спокој души
моје мајке Анђе
Узалуд чекам ноћас...
Нема те ни у сан уморна
да ме походиш.
Само, ко дијете, очи склапам
сузне, да твој лик нађем.
Мученице!
Ал прст свој ипак
пред корак мој упиреш,
да не скренем блудан
у голет.
Ка Голготи и Крсту
твоје очи ме воде
и твоја дјела
по којима си препозната.
Црни сватови те одведоше,
све самљи бивам овдје,
а горе,
Анђели ти у имену
пребивају
и постељу стеру,
умјесто мене.
Почело
У почетку бјеше Ријеч и Слово,
а на крају, хоће ли ико преживјети
ово што нас снађе поново
ил ћемо узалуд крвцу прољевати?
У почетку бјеше Ријеч и Слово,
сад, све је просуто у блато,
ал није изгубљено оно што је дато,
празна ми је глава – у срцу Косово.
Пред Страшни суд
Та мука што ме стално спопада,
у мојој глави непроходној ко шума,
да ли је то болест мога ума
или проклетство Адамовог пада?
Не путујем, јер знам да не могу
нигдје да одем. Мој пут се завршава
у мени, у том запуштеном рогу
из којег ништа не ниче нити васкрсава.
Ко у Цркви у себи ноћас нетремице бдим,
молећи за опрост гријеха у којем живим,
јер и за ово што рекох ја се сада стидим.
И Суда што се ближи ја се бојим
јер имадох очи а не могох да видим
Распеће пред којим покајнички стојим.
Опроштај
Збогом свијете у сновима што зриш.
Твој живот налик тајни, гасне
у мом оку. Радости, ти вриш
туђим предвечерјем а гласне
уздахе ове и не слутиш. Моје очи,
утјеха патника, тек јесен касну
наслуте, испрану од суза и бола. Ноћи,
скрати ми ове муке барем у сну.
Суза је моја увијек сама,
срце вјечно у слутњи, а тама
болест коју сам одавно одболово.
Можда заиста никада неће
засјати танани ореол среће
над мојим животом ни из чега
што сам ково.
1987.
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Поезија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
