Неда Ковачевић

Песме

Интернет издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ

Технологије, издаваштво и агенција
Београд, 29 новембар 2000

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић

Неда Ковачевић је песникиња из Београда. До сад објавила две збирке песама Зеница душе (Сфаирос, Београд, 1997) и Уместо молитве (Књиж. друштво Свети Сава, Београд, 1999). Објављивала у часописима Свеске, Књижевна реч, Збиља, Наш траг... Тренутно ради на једном роману. Овом приликом представљамо део песама из збирке која је у припреми.

Садржај

Ex ponto belgradiensis

Кад бљесне сред груди
горко топла светлост
носталгије,
нису то горе,
вуцима беспутне
и детињем оку
кротке,
ни куће сеоске
маглом расуте,
ко раскинута огрлица
сањом тканих перли,
нити реке,
укроћене собом самим,
таласи жита
упркос небу изникли.
Кад земља
што ме роди,
издалека к мени пође,
имену своме
одбегне.
И замирише
печеним кестеном
у децембру
на улици распетој
између
краља
и преврата.
Кад Отаџбина
песму походи,
не капље из пуцади
сремских винограда.
чини то шкрипом трола
у зачараном кругу
Калемегдан Славија.

Сеобе

Горчина лута
од груди
до ока.
Реч
самоспознајом
погребена.
Туга звука
без звона.
Неверна звезда
кругу одбегла.
Име
насред пута
прегажено
точком усуда.

Пред Тројеручицом

Нећу Ти се молити.
Од свију си молитви виша.
Међ дланове узимам
тишину очију Твојих
као благослов.
Спокој при сусрету
погледа
као опрост греха.

Последњи феникс

Сопственим
пепелом створен,
погребен
и васкрсао.
Пре рођења.
Господар Кугле
властиту урну
у руци држи.
Муња га упита
сме ли да се врати
у Небо
с које је дозва.
Дубоко у себе уроњен
он говори
ћутњом.
Из отвореног ока
ко бела голубица
гром прхну
и муњу
у карстни
удоми груд.

Са Врачара

1.

Благословено
ко прах
Моштију
слази
на Врачар
ноћ
коју тек
сузе
обасјавају.

2.

Браћо,
мир међу вама.
Мачем светлости
очи
вам благосиљам,
усклик ћутања.
Учитељ
добрим намерама
рђаве ученике
сади?
Расути
ко дим
пожара
сами себе жњемо.
Жетва горка
у грлу
Храма
застаје.

* * *
(Сенима Милоша Црњанског)

Име
што се
присвојном придеву отима
опоро као
празнина утехе
слатко ко
грозд фрушки.
Топла оштрица
патнога трна
с обе стране зашиљеног
туђом руком.
И беле сузе
небеске
Града Вољеног,
песма недописана.

* * *
(Сенима Милене Павловић Барили)

Ходим пепелом
спаљеног Месеца.
Траг стопа носи
плави звук
погледа
девојке с лампом,
којој
сан једини
веран оста.

Песма о одсеченој глави

Размишљање одсечене главе
остаје у њој заувек.
Слободна је мисао,
велики је страх
кад свест
надраста биће.
Кад је секира већ пала
глава се враћа до милости
челом распетим на крст.
Одсечена глава задобија спасење.
А кад те стигне њен шапат,
с бледих усана,
затвори уши, Милошу.
Ти своје знаш,
осим главе
имаш и врат

На Славији

Из кључне кости
концентрични кругови
у шине прерушени.
Укрцајмо се,
циљ није стићи
него путовати.
Име кругу немилије
но црна рупа
спознаје
коначно на починак
себе самог одлази.
Нек опрости бол.
Зенице
под центром круга
мире се са
сопственом узалудношћу
моштију
прећутаног свеца
ком одају почаст
тек посустали аути.
Зари зрака
раскрснице.

На Теразијама

Ко да измери
безмерје?
У неименованом
ходу
од таса
до таса?
Претеже тежина.
Тренуци се само
угледају на
капи,
што под кринком воде
с надмоћним
спокојем
истичу из чесме.
Врева се котрља
низ падину.
Време стоји
само тролејбуси пролазе.

Блесак носталгије

Отргла се на трен
тишини и забораву свакодневице.
Допловила ми крвотоком
из даљине
земља моје чежње.
Чујем је у прозрачној магли.
Видим
липе шум
пев зрикавца
прску ораха
А онда
све опет је тишина,
кад снег падне
по путевима,
крововима
и по мојој души.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Поезија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]