Radmila Mišev

Priče iz smeđe sveske

RECENZENTI
Matija Bećković i Srećko Jovanović

Internet izdanje

IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELJ

Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd,14. avgust 2000.

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović

Štampano izdanje
IZDAVAČ
NIP Književna reč, Beograd, 1997.

Radmila Mišev (rođena Pavićević)

Rođena na Savindan 1950. g. u Zagrebu, odrasla u Dečanima. Priče objavljivala u "Svetigori", "Obrazu", "Književnoj reči" i u mnogim radio emisijama.

Iz recenzije Matije Bećkovića:

Sve je u ovim kratkim pričama Radmile Mišev bistro, izvedreno i izvedeno da se može lako čitati i procenjivati, a upućeni će znati koliki je i kakav put do ovolike jednostavnosti i providnosti.

Objavljeni u našoj periodici "Svetigori", "Obrazu", "Književnoj reči" ili izgovoreni u radio emisijama ovi zapisi, crtice, komentari, postaju celina, a skupljeni na jedno mesto i u jedne korice dobijaju i nova značenja i nove čitaoce.

Uz svaki tekst je gotovo redovno naveden datum kada je napisan, ali i bez datumiranja prepoznajemo naše vreme koje i nije drugo do smeđa sveska ispisana crnim mastilom kraja ovog veka.

…Isidora je nazvala Službom tekstove koje je pisala sličnim povodima, a oni i jesu služba, prosvetiteljski, misionarski rad, služenje svome narodu. I ovi zapisi postaju dokument i svedočanstvo. Radmila Mišev ne piše ni bez povoda ni bez pokrića niti se ijedna njena reč rodila na papiru. Zato je njena knjiga poštena i otud dragocena.

Iz recenzije Srećka Jovanovića

U jednom od zapisa ove svojevrsne zbirke, koji nosi naslov "Mari An", Radmila Mišev nazvala je ostarelu i osirotelu vlastelinku iz Luksemburga vojvotkinjom duha zbog njenog izvanrednog osećanja pravde i želje da svojim skromnim prilozima pomogne srpskim izbeglicama. …Onaj, ko pročita "Priče iz smeđe sveske" naći će dosta sličnosti između ove plemenite Luksemburžanke i autorke zbirke. Obema bi se moglo dodeliti neko visoko humano priznanje, a možda bi ono moglo da se zove isto kao u navedenom zapisu – VOJVOTKINJA DUHOM.

Sadržaj

Otišje

UTEHA

Zvanična, kalendarska, zima je počela kišom. Putnici ispod trema železničke stanice kao jato gusaka. Nad tremom nebo boje starog šinjela. Kiša se sliva u mlazevima.

Vlažno je, hladno i samotno. Nigde radosti, ni smeška, ni utehe. Jedan od onih dana, kad se sva tuga, ćuškana po ćoškovima, sakuplja i preplavljuje. Čovek bi da, poput izgubljenog deteta, bespomoćno plače.

Ispred stanice raste jela. Znam da je tu, ali je nikad nisam čestito ni pogledala. Polomljenih je grana, kidanih nemarom putnika, čupanih obešću dece. Mučena i ranjavana, a izrasla. Spram surog neba pruža preostale grane krstolikih krajeva.

Počinje nešto čudno da se događa. Zurim u jelu, ne mogu da odvojim pogled od zelenih, živih krstova.

Mučnina polako prolazi. Lakše je. Briše se neisplakano. Još po kad-kad zadrhtim, kao od zakasnelog jecaja.

Milost se spustila. U duši opet spokoj, mir i svetlost.

Danas je novi dan, danas ću uraditi nešto dobro, možda
obradovati nekog.

Hvala Ti Svevišnji na daru, pomiluj i oprosti mi grešnoj malodušnost.

Kiša i dalje pada. Jela treperi utehom Krsta.

Gospod uvek pošalje nekog, samo ga treba prepoznati.

UNUK

Čak je i u bolničkom parku vedrije kad sunce počne da prosijava. Iako zubato, vraća nadu.

Na klupi u parku zabrađena starica u kožuhu, čeka vreme posete. Pored nje sede žena koja nosi vrbove grančice. Ponela nekom vrbicu i zvonce.

Žena sa maramom kaže: "Volim kad vidim da i vi mlađi poštujete Praznike, to sigurno bolesniku nosiš vrbicu, ako, ako, valja se. Boj se Boga i ne brini"!

Druga žena se smeši i potvrdno klima glavom.

Bakica nastavlja priču, kao da se godinama poznaju.

"Slušaj ćero, veruj i moli se. Nemo' da ti neko priča da nema Boga, ima bre, ima. Slušaj šta će ova baba da ti kaže, a sve je istina, ovoga mi krsta".

I prekrsti se ustavši, lako, naviklim pokretom.

U tom jednostavnom, a tako prisnom pokretu, bilo je toliko iskrene vere, da je mlada žena, počela pažljivo da sluša, odbacujući sa stidom pomisao o nametljivosti starice.

"Mi smo seljaci, nismo, da kažeš načitani, al' i mi nešto znamo".

I krenula je priča, kakva se samo na putovanjima i u ovakvim susretima čuje, kad ljudi koji se par trenutaka ranije nisu poznavali i posle tog susreta se verovatno nikada više neće sresti, otvore dušu i potpunom neznancu ispričaju čitav život.

Odrasla je i čitav vek provela na selu, tu, na domak Beograda.

Muž joj je umro pre tri godine.

U početku je bolest izgledala bezazlena, ali se stanje pogoršavalo iz dana u dan. Odveli su ga u bolnicu, bio je operisan, no poboljšanja nikakvog nije bilo.

Kad je došao kući, više nije ustajao iz postelje. Sazreva voće, a on, koji je svaku voćku zasadio, odgajio, negovao, ni voćnjak ne može da obiđe.

"Vidim, došlo njegovo vreme, al' ne za napredak,
no za branje".

Prepustila je sinu i snahi sve poslove, a ona se potpuno posvetila svom čoveku. Dan i noć je bdela uz svog domaćina. Posle nekoliko dana on poče da se gubi i razgovara sa nekim ljudima koje ona ne vidi. Znala je da to na dobro ne može da izađe. Čim mu bude malo bolje, ona ga pita sa kim to razgovara, a on se ljutio što nije videla ljude koji dolaze u kuću i nabraja imena, sve pokojnici. Spremila je sveću i sve što treba.

"Kad je ovako, nikad se ne zna kad će".

Jednog dana joj je rekao: "Mnogo je dobar ovaj naš unuk, al' nestašan, navalio da mu pravim štap za pecanje"!

Ubeđivala ga je da oni nemaju unuka, nego samo dve unuke, i da mu se od silnih lekova sve pobrkalo, da je sanjao unuka iz familije, ali je deda bio uporan: "Nije bre, nego je naš unuk, ovaj što mi ti kažeš ima osam godina, a naš dvanaest i po"".

"Kad to čuh, ja se ostenih".

Pre dvanaest i po godina njihova snaha je imala spontani pobačaj, dete je bilo muško.

Njoj se grlo steglo, oči zapekle. Ne može kandilo da prisluži koliko joj se tresu ruke. Šapuće pred ikonom: "Tebe Bože falim, što gledaš sve živo i mrtvo i što ne puštaš da nevina duša strada".

U oči Krstovdana deda se potpuno povratio, lepo razgovara, oči mu sijaju. Veselo traži od žene da mu sve pripremi, ide sa unukom na pecanje. Pružila mu je upaljenu voštanicu i deda je uskoro izdahnuo.

Sa smeškom, kao da je negde krenuo, pa radosno otpozdravlja ukućanima.

"I jest otišao, samo nama nije dato da vidimo i znamo ni gde ni kako se zaputio".

Ćutala je neko vreme, brišući krajem marame oči i usta.

"E, pa da znaš da to tako biva. A ove nesrećnice, što abortiraju, i ne znaju grdne, da nerođenu decu ubijaju. I za nji' se molim, teško nji'ovim dušama"

"Sve što se zametne, Božije je stvaranje. Ko je život dao, taj ga i uzima i raspoređuje"!

Portiri su otvarali bolnička vrata, došlo je vreme posete.

Baka se žurno pozdravila, poželela sve najlepše sagovornici i njenim ukućanima i onome kod koga ide u posetu i zamakla za ugao jedne od bolničkih zgrada.

Druga žena je duboko potresena rečima mudre starice, još malo posedela, pa se i ona lagano uputila ka klinici. Čvrsto držeći vrbove grančice šaputala je: "Osana sinu Davidovu"!

MOLITVA ZA LIDIJU

Kako dani postaju duži, sve češće se javlja stara čežnja za zavičajem. Hladno je, sneg tek okopnio, proleće na put nije krenulo, a zemlja stidljiva i neobučena.

Tamo sada u predvečerja deca ispod Jerinjaka puštaju zmajeve. Danima sam mislila na to nebo koje liči na modru šljivu i zmajeve i dečiju graju i toplim bojama senčene uspomene. A onda je stigao glas.

Ne iz sećanja gde se ne raste, već iz jave koja je raznizala nisku nekadašnje dece.

Nema više Lidije.

U snu se iskrala iz života i anđeli je odnesoše. Gospod je voleo više nego mi...

Prosti Bože Lidiju i ne zameri joj ako se odmah ne snađe. Nepoznata joj je nova kuća. Ne otvori oči u novi dan već u večnost. Ne stiže ni da se pozdravi se rođenima.

Umesto pored muža i dece probudila se tamo negde visoko i ugledala rodbinu. Oni su je voleli, ali ne više od nas.

Prosti Gospode i pomiluj, smiluj se i na nas grešne, što naviknuti na njenu postojanu ljubav i dobrotu ne možemo da verujemo da je više nema. Prazno je i u domu i u rodu, a ta praznina boli, boli nenadoknadivo. I tuga je velika, veća i teža od Prokletija.

Zašto se najviše grešimo o one koji su najbolji, one koji sve razumeju, one što se ne ljute i ne grde. Za njih nemamo vremena sve dok ne bude prekasno.

Imala je dečiji osmeh i lepu reč i prijateljsku ruku, da pridrži i pomogne, i milostivo srce, pa nam se činilo da će uvek biti tu da dočekuje i ispraća, a ona stiže samo do zrelih godina i ne dočeka mnoge radosti.

Pomiluj Gospode Lidiju. Ti znaš nju i njena dobra dela i blagu dušu i veliko srce i primi je u Carstvo Tvoje, u večnu lepotu i oprosti joj ako je našto u neznanju zgrešila.

A kako ja sebi da oprostim što ne imadoh vremena da svratim, što joj ne rekoh koliko je volim i koliko mi znači, što duže ne razgovarasmo. Toliko je lepog imala i umela da kaže.

Sada je nema i nikada više neće grejati njena blizina.

Čuvaj nam je Gospode (onako nežnu, plavu i lepu), da ne pati za decom i primi molitvu nas nedostojnih, što se nadamo da ćemo se, jednom tamo, negde visoko, sresti.

Na modrom zavičajnom nebu nema više šarenih zmajeva našeg detinjstva. Nema ni nas. Rasute po svetu okuplja nas spomen na onu koje više nema. Otišla je zauvek. Mesto nje, tuga i suza, pod večernjim nebom rastanka koje sve više podseća na oči moje sestre Lidije.

U dalekoj Holandiji đakon Vojislav Bilbija radi kivot
sv. majke Anastasije srpske. Čudesno vaja u zlatu i srebru
i ulaže sav svoj dar, od Gospoda mu dat, i trud i molitvu,
i sve što ima, a i dobri verujući ljudi prilažu, koliko ko
može, prsten, lančić, dukat. Radu Vojislava Bilbije i svim
priložnicima posvećujem ovaj skromni prilog.

O ZADUŽBINAMA I ZADUŽBINARIMA

U jednog bogatog čoveka rodi njiva. I mišljaše u sebi
govoreći: Šta ću činiti jer nemam u šta sabrati svoje
ljetine?

I reče: Evo šta ću činiti! Razvaliću žitnice moje i načiniću veće i ondje ću sabrati svo žito moje i dobra moja. I kazaću duši svojoj: Dušo imaš mnoga dobra sabrana i za mnoge godine, počivaj, jedi, pij i veseli se.

Ali Bog mu reče: Bezumniče, ovu noć tražiću dušu tvoju od tebe, a što si pripremio – čije će biti?

Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se Bogom.

Po svoj zemlji srpskoj traju spomeni onih koji ne tekoše samo sebi blago, već se bogatiše Bogom. To su zadužbinari, a zadužbina je sve ono dobro koje se, iz ljubavi prema Gospodu, uradi za narod i bližnje. Prvi i najveći zadužbinari su vladari i potonji svetitelji svetorodne loze Nemanjića.

Kad bi nekim čudom prestale da postoje Nemanjićke zadužbine, mi bi smo ostali bez sebe. Kako bi se prepoznali bez Studenice, Mileševe, Hilandara, Žiče, Gračanice, Dečana, Pećke Patrijaršije, Ravanice, Manasije, Kalenića i svih inih, razasutih po celoj zemlji srpskoj. Dela koja se zidaju i rade, ne iz gordosti i moći, već Gospodu u slavu, i narodu na korist stvaraju blagost, koja pada na dušu narodnu a mila je Bogu.

Svi potonji ugledali su se na najbolje, na Nemanjiće.

U vremena mirna i ratna, u godine gladne i godine rodne, zidali su Srbi vekovima i to pretraja i osta.

Nisu zadužbine samo crkve i manastiri, već i bolnice, domovi za siročad, škole, putevi, česme. Zadužbina je i lepa reč, uteha, pomoć bližnjem. Svako dobro koje se uradi za druge, iz ljubavi prema Bogu.

Zadužbinu nije lako graditi, velika je to žrtva, a na žrtvu se prinosi ono što se najviše voli, najdragocenije, jer žrtva je izraz ljubavi.

I tako do dana današnjeg. Svetleći nam kroz tminu, zadužbine, kao krajputaši, obeležavaju epohe, govore i uče nas i upućuju na dobra dela.

Poslednjih pedesetak godina malo je zadužbina. Ktitora nije bilo, i nije smelo da ih bude, a onda je opet prosijala na nas blagost naših predaka i Srpstvo traži i nalazi svoju dušu.

Svedoci tome su zadužbine koje se grade.

Mnoga velika i mala, podjednako Bogu mila dela, nastaju trudom, darom ili prilogom verujućih, dobrih ljudi.

Sv. vladika Nikolaj je govorio da Srbi ne čitaju Jevanđelje redovno u svojim domovima, kao što to rade neki drugi narodi, ali je reč Jevanđelja utkana i ispričana kroz zadužbine, ikone, bolnice, škole, crkve, česme, knjige, pesme i priče, i kroz svako dobro delo.

Svaki je dar, od srca dat, dragocen. Dve udovičine lepte, ta dva mala novčića, pred Gospodom behu veće od velikih priloga, jer oni davahu od suviška, a ona dade sve što je imala.

Danas je rod srpski kao ta udovica iz Jevanđeljske priče. Veliki i moćni imaju i od suviška daju, razmećući se pokazanim dobročinstvom, a Srpstvo prilaže svoje dve
lepte, daje sve što ima i gradi ko može, drugi rezbare, klešu, pišu, slikaju ili prilog stradalnu braću daju i otvaraju im domove i srca.

Kao što starac Varlaam kaže: "Jedini pratioci duše na onaj svet jesu dela čovekova, bilo dobra, bilo zla. Sve ono što je čoveku bilo milo i drago ostavlja ga i okreće se od njega, samo dela njegova, sva do jednoga, idu sa njim".

Jer rečeno je: "Po delima našim će nas poznati".

POVRATAK U DEČANE

Još pamti jeseni kad su padale zlaćane ješke zrelih kestena i dva gluvonema i maloumna brata, Tafa i Malja, kako ih sakupljaju i vuku kolicima koja škripe tako da se čuje do na kraj sela. Braći je svejedno, nit čuju nit razumeju, pa na ljutite izraze prolaznika ne obraćaju pažnju.

Šiptari su pričali da je to kazna. Njihov otac je radio na manastirskom imanju i potkradao ga. A znalo se nekad, kad radnik odlazi sa njive, na manastirskoj međi istrese opanke, da ne bi zemlju manastirsku poneo, ne valja se, eno Tafa i Malja, a pamtili su i mnoge pre njih, sve koji su dirnuli manastirsko, stizala je kazna.

I u novije vreme, posle onog, drugog rata, kada je "Druga nastala sudija", i nemilice razvlačena manastirska dobra događale su se loše stvari, na tim kućama kao da je ležalo prokletstvo.

Tako je bilo od uvek.

Još u tursko doba, kad su crkve rušene i pretvarane u džamije, reši neki paša da se proslavi i najlepšu i najveću srpsku crkvu pretvori u džamiju. Dođe sa silnom vojskom pred manastir Dečani, i u određeni sat umesto zvona, trebalo je da se oglasi hodža. Paša postrojio vojsku, muftija klekao na molitveni ćilim prostrt pred zapadna vrata hrama, okrenuo lice Meki i počeo da klanja. Kako je čelom dotakao ćilim, otkinuo se kameni lav, sa desne strane prozora, pao muftiji na glavu i ubio ga. Turci u tome videše loše znamenje i razbežaše se.

Opet su zvonila zvona dečanska, služila sa sveta Liturgija, a kad tamjana dizao se u slavu Gospodnju. No ne potraja dugo, a drugi silnik dođe da završi nedelo svog prethodnika.

Znao je da se Srbi mogu sasvim pokoriti jedino ako im obesveti svetinje. Dovede vojsku i zaposede svo polje, od brda do brda. Molili pašu kaluđeri da ne čini greha i da svetinju ne dira, ali Turčin dade da ih išibaju i oteraju daleko u klisuru. Nije hteo da ih odmah ubije, nego da se najpre naslađuje njihovim mukama kad im ono najsvetije, hram, kuću Božiju, zenicu oka, obesveti, oskrnavi i u džamiju pretvori.

Monasi se uzdahu u Gospoda i sv. Kralja pa pored silnih uboja i rana ne klonuše duhom. Kad su sve pripreme za džamijanje manastira bile gotove, zatrese se zemlja, zaječaše brda, zamuti se Bistrica, poplaši se vojska, pa opaki naum odložiše za neki drugi dan. Barut i oružje skloniše pod zvonaru, koja je bila ogromna, viša i od samog manastira. Pretvoriše zvonaru u barutanu.

A kad je došao dan da mesto Časnog Krsta stave polumesec, odjednom se naoblači, od vedrog dana postade noć, linu kiša kakvu niko ni pre ni posle toga video nije i zagrme strašno, a grom udari u zvonaru. Zapali se barut, eksplodira, pa svi Turci i konji njihovi i oružje odleteše u vazduh, a kiša padaše sve dok ne spra krv. Kad je sve bilo čisto stade isto onako naglo kao što je i počela. Od sveg tog loma i čuda
manastiru ne bi ništa a monasi se vratiše slaveći Gospoda.

Prošlo je mnogo vremena od tada, zvona više nisu smela da zvone po srpskim crkvama, Turci su ih sva poskidali i pretopili. Ali se u crkvama Služba služila, mučno se živelo, no kandilo se u Dečanima nikada nije gasilo.

I taj mali žižak, što lelujaše pred ikonom Gospodnjom i Bogorodičinom, smetao je Turcima više od bilo čega drugog. Setiše se starih dana i pogibija pa jedan paša, janičar, dođe da se dokaže i to đaursko mesto konačno pretvori u džamiju. Kako je krenuo, tako je redom pljačkao i ubijao, palio i razarao sve što mu se na putu (i pored puta) našlo. A nesrećni narod bežaše od zuluma i sklanjaše se iza tvrdih manastirskih bedema.

Stiže paša i do manastira, napravi lagum, sruši bedeme i uđe sa vojskom. Zabele se polje od čadora. Vesele se Turci, pište zurle, biju tupani. Sutra će da ugase kandila, polome ikone, u Oltar prostru ćilime i klanjaju po njihovom Zakonu, a majstori će da zidaju minareta, viša od crkve. Biće Dečani k'o Aja Sofija. Bila đaurska, pa je sad džamija.

Narod i kaluđere zatvoriše u jednu od zgrada i veseljahu se do duboko u noć.

Negde u gluvo doba počeše da zvone zvona. Turci prestravljeno slušaju, znaju da zvona nema, ali zvon se razleže i nadaleko čuje. Potom se upališe svetla u hramu. Ču se topot konja, zveket oružja, šuštanje svile, žamor i četa vitezova prođe pored turaka. Sve čuše, a ne videše nikog. Zatim se otvoriše vrata na hramu i izađe starac u ornatu, duge bele brade, sa krstom u ruci, sav obasjan svetlošću i stade pred istočnik. Oko njega se stvori četa vitezova.

Starac zakrsti krstom na sve četiri strane i reče gromkim glasom: "Idite nevernici, a hram i narod ne dirajte"! Onda uđe u crkvu, vitezovi sjahaše, odložiše oružje pa i oni uđoše u crkvu. Zatvoriše se vrata i poče Služba. Jasno se čulo pojanje. Kad se Služba završila opet se oglasiše zvona, svetla u hramu utrnuše a četa vitezova lagano ode u noć.

To čudo gledali su i Turci i zatočeni Srbi i svi od straha popadaše na zemlju. U tom opet zabrujaše zvona i pre nego što je poslednji zvon utihnuo, nigde ni jednog Turčina nije bilo. Razbežali su se "glavom bez obzira", shvativši da manastir brani sila veća od sve vojske i oružja. I više se nikad ne vratiše, a manastir osta ne oskvrnut i kakav je uvek i bio.

Kad se iz detinjstva izraste kao iz dečijih haljinica i ode u svet, zavičaj se ne zaboravlja. Zvuci, mirisi, slike i priče iz detinjstva traju i greju. Iz zavičaja ode dete, a vrati se zreo čovek i nekako se (u potaji, onako dečije) nada da će zateći sve kao nekada, ali se sve promenilo. Umesto u rodnoj, roditelji su u večnoj kući, i rodbina i komšiluk. U selu porasla deca, ne prepoznaje nikog. Ni stare kestenove šume više nema. Samo je manastir isti, večit, kuća Božja i naša.

Radosno ulazi u hram. Sve je kao nekad. Opet se oseća sigurno, kao u majčinom krilu. Na prstima prolazi kroz pripratu (da ne naruši mir), staje na vrata i desna ruka sa skupljena tri prsta kreće ka čelu, a onda zastane u vazduhu. Vidi li to dobro?

- Da li je ovo java ili jedan od strašnih snova?

Oseni se znakom krsta, prošapuće "Oče naš", ne nije ovo san. Celiva prestonu ikonu, nije ona stara, prilazi ikonostasu, nigde ikona. Kroz iskopane oči vidi se ceo Oltar.

Mošti svetog Kralja su tu. Kao kovčegu rođenog oca prilazi sarkofagu i grca: "O sveti Kralju Stefane Dečanski, zaštito naša. Od svega si štitio i crkvu i nas, a sad su ikone odnete negde daleko. Ko će sad da nas čuva? Put ko da pokazuje, Putovođo? Ko da svetli u ovoj tmini? Zar u svetim Dečanima, na slepom ikonostasu pred zavesama da gore kandila? Kome sad da se poklonimo? Gde ikonu Presvete Bogorodice Umiljenije da nađemo"?

Nije znao koliko je vremena prošlo od kad je klekao na stepenice kod sarkofaga. Kad je podigao glavu ugledao je mladog monaha kako stoji sa druge strane sarkofaga. Muški, nevešto, brisao je suze i poče da se izvinjava, zna on, nije red da se ovako razgovara sa svetim Kraljem, ali eto, ponelo ludo srce, boli duša.

Monah ga je gledao bez imalo prekora i tiho rekao: "Razumem ja Vas, ali ne razumem njih. Ko će bolje čuvati svetinje od Gospoda, svetoga Kralja, monaha dečanskih i naroda". Pa rečeno je: "Ako Gospod neće čuvati grad uzalud su stražari budni" pa bilo gde da ih sklone, ako Gospod neće...

Još je rečeno: "S' Božijom pomoći učinićemo (svoju) silu i on će uništiti naše tlačitelje" (Ps. 59, 12), govoreći gledao je u prazan ikonostas, a u glasu su mu treperile suze.

Prilog raspravi:
ZAŠTO ŽENE NE TREBA DA IDU NA SVETU GORU I NE TREBA DA RAZMIŠLjAJU O TOME NE SAMO SADA, NEGO I U SVE VEKE VEKOVA

Kad bih rekla da nisam radoznala i da ne sanjam Hilandar, da ne želim da vidim mesto gde je duša našeg naroda, lagala bih.

Želim da se poklonim i pomolim pred ikonom Presvete Majčice, Bogorodice Trojeručice, ali ne na Svetoj Gori. Doći će Ona u Srbiju (na kratko, ali će doći).

Na Svetu Goru Bogorodica gleda, ona je vrt Njen. I kako onda da pored Nje, neka druga žena stupi na to sveto tlo?

Ona, Presveta, se tamo molila za nas, i čemu onda pitanje: Da li ženska noga treba da stupi na Svetu Goru?

Na Svetu Goru se, kao ni u Oltar ne ulazi. Tako je rečeno i tako treba da bude.

I Žena to zna. Kao što samo ona zna kako se rađaju deca, kako se voli i poštuje Čovek.

Rekoste da je žena u pravoslavnoj Crkvi zapostavljena.

Ne brinite se, ne oseća se žena odgurnuta od Crkve. Svet je ovaj odgurnuo ženu, dao joj mnogo toga što na može da nosi ili joj ne pristaje. Zato majke ne umeju da nauče decu molitvama (jer ni njih nisu učili), ni pesmama, ni trpljenju.

A, ono, trpljenje je održalo i veru i zemlju. Na majčinim grudima počiva vera.

Ako kćeri ne naučimo, ko će Čoveka čekati da se vrati? Ko će mu biti oslonac, ko će čuvati vatru ispod pepelišta i ostavljati upaljenu svetiljku?

Nikada Vi, dragi prijatelju, nećete saznati sa koliko se ljubavi čeka onaj ko se sa puta vraća. Kao kad se plete čarapica za još ne rođeno čedo. Njega nema, ali će doći.

A ako ne dođe i srce se sa peteljke otkine i prepukne, i ako strašno boli, ne iskazano, ženski je to bol, a bez bola se ništa na rađa i ne umire. Ni čovek ni ljubav.

Ne govorite mi o ženskim pravima. Dozvolite, ja sam ipak žena i znam sve o njima.

A pravo nam je, od Gospoda dato, pravo veće od svih, da kao zemlja produžavamo život, da rađamo, volimo, da podižemo i vaspitavamo decu, a ni drugi darovi nam nisu uskraćeni, da radimo, pišemo, slikamo i šta sve još ne, zajedno sa vama.

Ali samo mi možemo da utešimo i suzu ubrišemo, i samo se sa nama i kroz nas Čovek oseti čovekom.

Nisu kćeri Evine ni bolje ni gore od sinova. I u grehu i u praštanju, i u kajanju i ispaštanju, i u padu i u uzdizanju – isti smo.

Ali neke stvari moraju da se razlikuju. Zato, ne govorite mi o ženskom oku u Hilandaru. Gledaće neko za nas, pomoliće se i doneti priču. A priča donesena sa Svete Gore biće upredana u najtananiju pređu srca i čuvaće ga i grejati.

Jer, čemu priča ako ne greje srce.

Čemu put, ako ne vodi do Hrama?

SVETI RATNIK

Podne u Solunu nalik je podnevima u svim velikim lučkim gradovima. To je trenutak kada se vreva stišava. Jesen rujem boji drveće, retke prolaznike mami miris ribe iz taverni. Iz daljine se čuju sirene brodova koji pozdravljaju grad, odlazeći na daleka putovanja. Po kad-kad krikne galeb, nagoveštavajući jugo. Bat koraka po kamenim pločnicima je sve ređi i tiši. A more i nebo su izmešali boje.

U crkvi sv. Dimitrija je tihi polumrak. Nekoliko žena posluje po crkvi, nečujno se krećući, kao da ne dodiruju mermerni pod. Ništa ne narušava sveti mir hrama. Pred oltarom dve žene u crnini šapuću molitve povremeno podižući suzne oči ka ikonama svetitelja.

Predane svojim poslovima i molitvama nisu videle kada je i kako u crkvu ušao neobično obučen čovek, ali su sve, u isti mah postale svesne njegovog prisustva. Prekinule su molitve i poslove i pošle mu u susret.

On, izmučen, u okrvavljenoj odori, koračao je prema oltaru. Sakupile su se oko njega, pitajući da li mu nešto treba, ko je i odakle dolazi.

Zatražio je vode i rekao: "Ja sam ovdašnji, a dolazim iz Bosne, tamo je borba za Pravoslavlje"!

Žene su pretrnule. Jedna od njih je otišla po vodu, a druga da pozove sveštenika. Žena u crnini, ona mlađa, grozničavo je gledala vojnika, prepoznala ga, i kao ptica pogođena u letu, tiho kriknuvši, onesvestila se. Starija je pokušavala da je osvesti. Ostale žene su stajale skamenjene, bez glasa i pokreta, a vojnik u odori vizantijskog ratnika, lagano je išao prema grobu sv. Dimitrija i nestao u njemu.

Tišina se zgusnula, ostao je samo blagi miris bosiljka ili smirne, nisu bile sigurne šta je, ali da je miomiris, jasno su osetile.

Žena koja je donosila vodu, ušla je istovremeno sa sveštenikom. Mlađa žena je, došavši k' sebi, klekla pred ikonu sv. Dimitrija i molila se kroz suze, čelom dodirujući pod.

Sveštenik je pitao žene šta se dogodilo. One su mu ispričale sve o dolasku nepoznatog čoveka, njegovom odgovoru na pitanje ko je i odakle dolazi.

Pitao ih je zatim kako je bio obučen, a one su, sve do jedne, rekle: "Isto kao sv. Dimitrije na ovoj ikoni".

Na to je sveštenik učinio veliku metaniju pred ikonom svetog Dimitrija, klekli su i toplo se, usrdno i dugo, dugo molili u nebeskoj tišini.

Kasnije je, mnogo kasnije, sveštenik ispričao da se sveti Dimitrije poslednji put javio 1804. godine.

To je bila godina Prvog srpskog ustanka.

POVRATAK

"Odbacite od sebe sva bezakonja
koja činiste i načinite
sebi novo srce i nov duh".

U parku, koji je nekada bio porta, zarasla u korov i šipražje, stajala je srušena crkva. Davno je spaljena, a ljudski nemar i nebriga rastočili su i ono što je od hrama preostalo.

Crkva, kojoj je nebo krov, je kao majka koju su deca ostavila da skonča bolesna i sama.

Ono što ljudi nisu hteli (ili nisu smeli), učinila je jedna breza. Samonikla, izrasla pored oltarskog zida, raskrilila je grane i čuvala oltar.

Daleko, daleko od zavičaja, živela je žena čiju je sudbinu odredio veliki rat.

Tek što je splela prve pletenice, ratna mećava je odnela u šumu, a potom u veliki, beli grad, gde je radila u službi koja je odlučivala o slobodi ljudi.

Zaboravila je i detinjstvo i selo. Za nju je postojao samo posao i partija.

Jednog proleća, zbog velike državne igre, penzionisana je, mnogo pre nego što je bilo vreme.

Više nije bilo posla, ni drugova, ničega za šta bi se pridržala, na šta bi se oslonila. Sve se u tren raspalo.

Tada se zaželela zavičaja.

Puna snage i želje da radi, vratila se u selo. Htela je da pomogne, da se ulepša i izgradi. Na prvom skupu meštana predložila je da sruše staru crkvu, koja ruži park, a ničemu ne služi. Niti se ko krštava, niti venčava, i pokojnike sami ispraćaju. Tu treba podići veliki i moderan dom kulture, da omladina ima gde da se okuplja.

Predlog je prihvaćen, urađen je projekat, sakupljeni prilozi.

Svaki dan je odlazila do crkve i zamišljala kako će tu blistati novi dom, kao spomenik novog doba.

Kod crkve je sretala devojčicu koja je strašno mucala. Ni majku nije mogla razgovetno da pozove. Deca su joj se rugala, pa je bežala od njih. Sela bi pored zida, prislanjajući obraz uz kamen, ugrejan od sunca. Razgovarala je sa crkvom, a glas nije sputavao misao. Njih dve, nevoljene i napuštene od ljudi, bile su jedna drugoj uteha.

Kao košuta plahovito dete, jedva se naviklo na prisustvo tete iz velikog grada. Teta je bila ljubazna, davala joj je bombone i razgovarala sa njom.

Jednog dana joj je pričala kako će na tom mestu biti dom kulture, a ovo ruglo će srušiti. Nije baš sve razumela, ali je dušom osetila šta se sprema.

Bacila je bombone, zagrlila kamen i kroz plač mucala: "Ne rrrušš-i, ona llle-pa, nnn-i-je rrr-u-ggg-lo".

Žena je zanemela. Htela je da uteši devojčicu, koja je plačući ljubila kamen i stalno ponavljala, ne ruši, ona je lepa, nije ruglo. Nije mogla da se pomakne, odrvenelih ruku i nogu, podigla je pogled na ruševinu i videla Hram Božji. Videla je snežne Božiće i decu kako sa roditeljima idu na Liturgiju. Čula je radosna zvona Vaskršnja i dedu kako čita "Oče naš" pred obed. Zastidela se breze, što štiti kuću Božiju, a ona...

Odviklim pokretom, kao tuđom rukom, prinela je skupljena tri prsta desne ruke čelu.

U ime Oca (ruka se polako spuštala) i Sina... i Svetoga Duha... i osenila se znakom Krsta.

Nešto se u njoj prelomilo. Reči deteta su našle put, kroz tvrdu koru, do srca.

Klekla je pored devojčice, poljubila kamen i kroz gorke, čemerne suze prošaputala:

"Lepa je, lepa, prelepa. Nećemo je rušiti, obnovićemo je, da bude kao što je bila, kao što treba da bude".

IKONA

Častio je celo selo kad je čuo da mu se unuk ženi. Potom je ispratio sina i snahu na put, mlađi su, neka putuju. Daleko je Amerika.

Kako se samo ponosio unukom. Trideseta mu je godina, a stekao tri kuće i fabriku, neveliku, ali solidnu. Sad će i praunuci da se loza ne prekida, slavska sveća ne ugasi. Kao svadbeni dar poslao je ikonu Krsne slave. Neka znaju ko su i šta su.

Po povratku, sin i snaha su danima pričali o Americi, svemu što su tamo videli, o bogatstvu. Mlada je Amerikanka, ne zna ni reč srpski da kaže, ali je ljubazna i lepa, prelepa. Doneli su mnogo fotografija. Venčanje je bilo u crkvi, novoj, modernoj, pre nalik na sportsku dvoranu nego na bogomolju. Objašnjavali su da tamo mogu da idu sve vere.

Bez oltara i ikonostasa, uz zid veliki sto, i tu su stavili ikonu, vele da se vidi oznaka njihove vere. Venčao ih je sveštenik, a kako se zove crkva i koje je vere sveštenik, nisu uspeli da upamte.

Radovao se unuku, nadao, izrašće kao plemenito drvo. Koren jak i ukopan u rodnu zemljicu, pa krošnja može put neba. No, mladica, presađena tamo preko mora, davaće drugačiji rod. Gledao je ikonu u tuđoj crkvi i bi mu jasno da praunuci neće znati ko su i šta su.

Kad ikona postane ukras – loza se prekida.

Ostavio je goste da se vesele i lagano otišao u svoju sobu. U sobi mrak, samo treperi kandilo pred ikonom. On, pognute glave, nemo razgovara sa Svecem, a niz staračko lice se, tiho, ko zrele dudinje, krune suze.

Izbeglište-iščezište

MOLITVA

Pomozi mi Gospode, da razumem šta se ovo oko nas događa, šaputala je moleći se.

Nekada davno bejaše velika peščara, potom je pošumljena, a ime ostade. U toj lepoj šumi bila je škola. I sada je, ali drugačija. Uz đake su i mame, bake, bebe i deke.

To mesto deca zovu "izbeglište" i "iščezište".

Talas rata, koji je opustošio njihove kuće, doplavio ih je na poslednju obalu, u izbeglički kamp.

Deca su sanjala kuće, tate, mirne dane i ostavljene lutke.

Stare niko nije pitao šta sanjaju.

A baka je sanjala ostrvo, sa zalivom i kućom na žalu. Mirisalo je na borove, more i gorke trave. Tamo su namernike dočekivali cvrčci, što se danju igraju pevača, a noću su mala zvonca.

U čempresovoj šumi je groblje, sa leve strane od ulaza, četvrta po redu je njihova grobnica. Odatle se vide brodovi kad dolaze u luku. Ispod te plaveti, ni smrt sama ne izgleda sasvim stvarno.

Verovala je, tu je njeno mesto.

Ili kod roditelja koji davno prominuše svetom, a kao zemni spomen stoji grobnica porodice iz čijeg je okrilja odavno otišla.

Pri kraju je svojih dana, a ni tamo za nju nema mesta.

Na tom, drugom groblju, nema starih krstova, jer oni kojima je Luna simbol, ne dadoše starim pokojnicima da mlađe dočekaju kako dolikuje.

Svako doba ima svoje snove, kao što nevesta sanja ženika, starica sanja drugačiji susret, sada za navek.

Pomozi mi Gospode da razumem šta se ovo oko nas događa.

Podaj Gospodi, svoj deci da se vrate svom domu.

Pomiluj Gospode sve izbegle i nesrećne,

a ja te, grešna, molim za mesto pored mojih,

da mi nisu sami na tihom, zelenom mestu

poslednjeg čekanja.

Pomiluj, smiluj se i oprosti.

IKONICE OD KOSTI

Mlada žena, starija od svojih godina, dolazila je dva puta nedeljno u mesaru i bojažljivo, kao da se izvinjava, tražila koske, za psa, dodavala je skoro šapatom.

Stari mesar joj je uvek davao lepe koske i čudio se što nikada nije video da šeta psa. Sretao je u parku sa dve lepe devojčice, ali psa nisu izvodili.

Da je mlada žena, tužnog osmeha, izbeglica, bilo mu je jasno. Ostalo je saznao od komšiluka, koji na neki volšeban način sve dozna.

Odrasla je u primorskom gradu u velikoj kći punoj portreta slavnih predaka, pomoraca, čije poreklo doseže daleko u prošlost drevnog grada, koji je bujao i razrastavao se po okolnim brdima i gde se sve menjalo pod najezdama turista, a kod njih je ostajalo sve isto. Turizam nije poremetio njihov ustaljeni način života. Oni nisu mogli ni da zamisle da neki nepoznati ljudi stalno dolaze u njihovu kuću. Nepomućeni mir i ustaljeni način života je trajao dugo i lepo, a kad se pod starim krovom začuo plač prvog unučeta, sreća je bila potpuna. Onda su se roditelji tiho ugasili, jedan za drugim, no imala je porodicu, kao čvrsto uporište i živelo se dalje. Prazninu, nastalu odlaskom roditelja, polako je ispunjavao dečji smeh. Živeli su u svom malom, izdvojenom svetu i kad su se neke od 26 slika iz jednog filma počele da se odigravaju po ulicama, ona to nije prihvatala kao stvarnost, jer je sasvim suludo, zaumno i u životu se takve stvari ne događaju. A onda se u predvečerja, umesto sumračka, na kuću spuštao nemir, pa strah. Danju u sobe više nisu ulazili raskošni snopovi svetlosti, već su se samo šunjali tračci sunca kroz spuštene žaluzine. Sve je oko nje počelo da se kruni, kao da su neki nevidljivi termiti njihov svet grickali i rastakali iznutra, a srušio se i potpuno raspao onog dana kad joj je muž rekao da ona za njega više nije ni majka njegove dece, ni supruga, već samo osoba druge vere i nacionalnosti. Jadnim od poslednjih transporta sa decom je iz grada otišla u neizvesnost.

Od ono malo ponete ušteđevine, koja joj je sada bila sav imetak, iznajmila je sobu u suterenu i dugo je noću svetlelo suterensko okno.

Stari mesar je često svraćao kod svog prijatelja antikvara. Voleo je miris prohujalog vremena, koji zadržavaju stari predmeti i partije šaha sa ispisnikom.

To kišno popodne u antikvarnicu niko nije svraćao, pa su se prijatelji udubili u šahovske probleme. Igru je prekinulo ciktavo zvonce sa vrata i antikvar je pošao da usluži mušteriju. Do njega su dopirali glasovi, prepoznao je ženski glas i pogledao je iza pregrade. Nije se prevario, sa njegovim prijateljem je razgovarala žena tužnog osmeha, kako ju je u sebi zvao. Nudila je u kosti rezbarene ikonice. Povukao se da ga žena ne vidi, da joj ne bude neprijatno. Pomislio je da je ipak uspela nešto da iznese iz roditeljske kuće, a onda je čuo kako objašnjava da to ona izrađuje. Kad je žena otišla, prišao je da bolje pogleda ikonice. Uzeo je jednu, znalački osmotrio, a ruke su počele tako da mu se tresu da umalo nije ispustio krhkog Belog anđela.

Poslednja kockica mozaika bila je na mestu. Sklopljena je cela priča.

I dok je antikvar hvalio rad, oduševljavao se prefinjenošću izvedenih likova, čudio neobičnom sjaju i pitao se "Šta li je samo dodavala u smesu za poliranje"? Stari mesar je stajao nem. Ništa na njegovom licu nije odavalo da zna zašto ta žena nije šetala psa kome, je uporno nabavljala koske. Nikakav pas nikada nije postojao. Ona je od koski kuvala supu i tim su se hranile, a kad su kosti bile sasvim raskuvane i sa njih skinuta poslednja čestica mesa i masnoće, od njih je noćima rezbarila ikonice.

U sebi se duboko poklonio snazi, talentu i hrabrosti te krhke žene, a tajni sastojak dodavan u smesu za poliranje nije otkrio ni svom najboljem prijatelju.

Prigušeni, biserni sjaj ikonica od kosti nastajao je od suza.

NA STANICI

Tužne su večeri na železničkim stanicama. Pod žmirkajućim svetlima sve izgleda jadno i ubogo.

Dunavom besni košava stvarajući talasima bele kreste. Onda se zaleti do železničke stanice ispod mosta i podižući snežnu prašinu obavija putnike, pa se čini da se pri svakom naletu putnici povijaju kao talasi.

Kafanica kod stanice je kao utočište. Umorna žena ulazi i košava ostaje s' one strane vrata. Čisti stolovi i klupe od jelovine podsećaju na neka davna vremena i daleka mesta gde se točilo dobro vino i pevale mornarske pesme.

Iz opšteg žagora izdvaja se tihi razgovor žena koje sede iza novopridošle putnice. Ne vidi im lica. Jedna od žena priča, a druga joj odgovara dubokim uzdahom ili samo prošapuće: "Joj, tugo moja".

Ne može da se otrgne i pobegne od priče koju nehotice sluša.

O kući koju su gradili godinama, pa posadili smokve, bademe i vinograd. Gledali su kako sve buja i razrastava se, kako jedre zrna, a kad je sazrelo prvo grožđe, sve se smračilo. Bi "Oluja" i nastade to što nastade. U par dana sve se izokrenulo. Ni kuće ni kućišta ni doma ni groba. Ni jutra ni večeri, ni sna ni dana. Sada su tu, bez igde ičega. Još sebi nisu došli od ovog što ih je snašlo, niti se usuđuju da razmišljaju o onom što je bilo, a još manje o tome šta ih čeka. Da zaborave ne mogu kako je oganj oblaporno proždirao njihovu kuću i selo i snove i nadanja i onog malog plišanog medu što su ga u panici zaboravili, pa dete stalno za njim plače. Nikada drugi meda neće biti kao onaj, ni druga kuća, ni drugo mesto...

Zuri u davno ohlađen čaj. Pričanje žene koju ne vidi budi sećanja za koja je mislila da su potisnuta, zaboravljena, da ih je prebolela. Poslednji put je bila tamo u zimu pre šest godina. Stigla je kasno, umorna od dugog putovanja. Baka joj se neizmerno obradovala. Gledala je baku, devedeseta joj je, a krepka je i bistra, no naglo posustaje, ne može više sama. Pored mnogih sitnica, donela joj je i vitamine na šta se baka nasmešila osmehom devojčice (kad god se tako osmehivala činilo joj se da se to neki devojčurak sakrio iza bora i sede kose), i rekla: "Zaludu je misliti što ne može biti, suho zalivati da će zeleniti".

Sledećeg jutra, probudilo je šuškanje iz kuhinje, baka je ložila vatru, da njenoj unuci bude toplo kad se probudi. Na sprat je dopirao miris tek založene vatre, onaj čisti, blagi miris, kad gore lozove grančice. Htela je odmah da ustane, ali je još malo ostala u postelji. Prožela je neopisiva milina. Ušuškala se kao nekad, kad je bila sasvim malena devojčica i zaboravila sve oko sebe.

U tom trenu ništa nije od nje zavisilo, nigde nije morala da ide, nikakav posao da obavi, niko nije od nje ništa očekivao. Topla mekota kreveta i mirisi u zimsko jutro na moru, vratili su joj dašak ranog detinjstva. Bio je to blagi tren potpune sreće i spokoja. I nekako je tada predosetila da je to oproštaj, i da više nikada, nigde, neće doživeti takav blagi trenutak.

Nešto se zauvek završilo.

Odagnala je tu sumornu misao i hitro se spremivši strčala niz stepenice, da odmeni baku. Posle par dana baku je smestila u starački dom. Samo da preko zime nije sama i da ima negu i društvo. Na leto će se svi okupiti, a početkom jeseni će njihov stan biti gotov, pa će baku uzeti k' sebi.

Otputovala je (nadajući se skorom povratku), jedne hladne januarske večeri. Praznim kamenim ulicama brisala je bura i škripali konopci kojima su vezane barke u lučici.

Bilo je to prve godine poslednje dekade ovog ružnog veka.

Glas žene iza leđa je vraća u stvarnost.

..."Eto, sad svaki čas pominjemo Boga, a negda, kad nam je bilo dobro i kad smo samo o svagdašnjem dobru mislili nismo ga se sećali. Slavili smo državne praznike (i Krsnu slavu zaboravili). Sad ni države, ni praznika. Ostala samo praznina."

Zavija košava, ulaze novi putnici, razabira samo delove
razgovora.

..."Mislim stalno o onoj našoj crkvi, što su je potopili radi veštačkog jezera. Velika svetinja je to bila, ta naša crkva. Govorili su nam da će se bolje živeti i zarad toga mi potopismo crkvu i ogrešismo se grdno. Kad je jezero prelilo ostala crkva u dubokoj vodi. Uspravna. Pričali su da se vidi kroz vodu kad je bistro. Ja je nikada nisam videla. Samo mi se nekad, za tiha vremena, u praskozorje, kad miriše smilje, činilo da čujem zvona ispod vode. Tad sam se krstila, znam da su zvona skinuta, al' čujem ih. Zvone i opominju. Crna slutnja me obuzimala".

Nailazio je voz. Putnici su se uskomešali žureći da izađu na peron. Nije uspela, u toj gužvi, da vidi lica žena koje su razgovarale sedeći iza nje. Pod utiskom svega što je čula i svojih probuđenih, bolnih, uspomena ušla je u voz. Zagledala je lica putnika ne bi li prepoznala one dve žene, čiju je ispovest malo pre, nehotice slušala, ali svako od lica ima svoju priču.

Ravnomerno kloparanje točkova i zagušljiva toplota uspavljuju.

I kako to na putovanjima ponekad biva, uronila je u kratak, dubok, san. Sanja baku i onu potopljenu crkvu. Obe duboko pod vodom. Baka govori nešto, ali je ne razume, glas joj se ne čuje. Čuje samo jasne otkucaje bakinog srca. Bije zajedno sa crkvenim zvonom.

Glasno.

Same, ona i crkva, potopljene i ostavljene oglašavaju se srcem.

Trgla se, oči zamagljene. Briše naočari, ali i dalje ne vidi jasno.

Onda shvata da su to suze.

A brisača za suze nema.

PRIČA O KONjU

Zima u Kršu je okamenjeni očaj. U kamenom moru, ljutom i neprohodnom, čovek se i leti oseća izgubljeno. Malo posne zemlje u vrtačama i šiblje, oštro golo. Poludeli kamenolom. Severac nosi sneg, zasipa oči. Iz zbega se povremeno čuje nešto, jecaj, reč ili uzdah? Dva dana hoda zbeg.

Devojčicu, koja je imala zvončiće u smehu, savlađuje umor i mraz. Izlazi iz kolone i spušta se pored velikog kamena. Više ne razaznaje gde je, tone u san. Sanja kuću i roditelje, sanja ono čega više nema. Lepo je tiho i toplo. Samo da ostane tako.

Podmukla bela smrt vara šarenim snovima. Onda nečije ruke, vuku je, bude. Vraćaju u ledeni užas. Čuje svoje ime, ali ne prihvata buđenje.

Hrabri se: "Neću tu da ostanem, neću, ne zauvek
u ovoj pustoši".

Polako ide dalje, u noć, u neizvesnost.

Samo još malo pa će vatrica, šapuće sebi ukočenim usnama.

Zbeg zastaje u selu. Male kuće, na kamenu, od kamena, pod kamenom.

Hrane ni za decu.

Sedaju uz vatricu, a onda joj se čini da opet sanja. Neko vodi prekrasnog konja, riđana, sa belim čarapicama.

Odakle ta plemenita lepota ovde?

Prilazi i miluje ga odrvenelim prstima.

"Lepi konju, kako si velik i snažan, da mi je bar malkice tvoje snage. Ne mogu više, hladno je i gladna sam i dugo, dugo hodamo".

Konj, gleda vlažnim pogledom, stresa se i povremeno mu dlaku namreškaju talasići. Za časak devojčica zaboravlja i zbeg i zimu. Gleda divnu životinju, raduje se nemo, samo joj oči svetlucaju smeškom.

Mora se dalje.

Zbogom lepi, dragi konju.

Noć nema kraja, pa dan.

Otkuda samo toliko leda i hladnoće?

Lede se misli.

Još samo jedan uspon, pa onda još jedan...

Seća se konja.

Oduvek je volela konje. Još pre rata.

Da li je ikad bilo "Pre rata", ili je od uvek "sada"?

Posustaje.

Polako silaze niz planinu.

Iz ledene sumaglice izranja nešto poznato.

Neeee. To nije istina, ne može da bude.

U snegu leži konj.

- Poginuo?

Neko reče da je od umora. Pao i ostao u snegu.

"Zar je moguće da sam ja jača od tebe"?

Ogleda se nebo u velikom staklastom oku.

"Zar je Bog meni dao više snage nego ovakvoj životinji"?

"Zar sam zaista jača"?

"Moram dalje, ne smem da zaostanem. Sve će ovo proći, nisu zima i rat zauvek".

Negde daleko je plava uvala i rodna kuća sa brižnim prozorima što čekaju brod.

Vratiće se ona, mora da se vrati. Nestaće ovaj užas, koji ni konji ne mogu da izdrže.

Konji ne, ali ljudi mogu.

POSLEDNjA ODBRANA

Par dana po dolasku, videla je na zidu u centru grada (preko puta pozorišta) grafit, gde se veoma nepristojno govorilo o Evropi. Užasnula se koliko je to necivilizovano.

U baroknom gradu, gde je rasla, nikad nije razmišljala kojem narodu rođenjem pripada, no sugrađani su znali.

Sada je tu. Izbeglica. Ružno ime za ružno stanje.

Među sunarodnicima, a potpuni stranac.

Posle nekoliko meseci dobila je posao u školi. Sve joj je i dalje bilo tuđe. Srdačnost sa kojom ju je grad prihvatio, shvatala je kao prostakluk. Familijarno obraćanje prodavačice (iz samoposluge na uglu) sa "komšinice" je bolno vređalo.

Živela je bez susreta, bez druženja.

U školi je bilo isto. Teško se navikavala na kolektiv, novu terminologiju, i melodija maternjeg jezika ovde joj je bila opora. Samo je sa decom sve zaboravljala. Đaci su je voleli, na njenu ljubav su odgovarali ljubavlju. Naročito se trudila da pomogne plavookoj devojčici, nedavno pristigloj iz užasa, sličnog onom odakle je i sama došla.

Tekli su školski dani. Na času likovnog vaspitanja prvaci su slikali svoju porodicu. Na slikama mame, tate, bate i seke, cveće, kuće i nasmejano sunce. Sa dečijih crteža je jasno videla srećne i one druge porodice. Pogledala je rad plavooke ćutalice.

Dete je progovorilo crtežom.

Nacrtala je svoju porodicu. Mama, tata, ona i bata, drže se za ruke i plaču. Nad njima veliko žuto sunce. I sunce plače.

Bol do jauka.

I tada je negde iz dubine bića, iz iskustva predaka, kao poslednja odbrana, provalila psovka.

Izgovorila je reči sa grafita, kojih se zastidela, pročitavši ih prvi put i shvatila da suština nije u vulgarnosti, već negde sasvim drugde.

Glasno je, kao i svi njeni pre nje, izgovarala:

"Evropo, jebem te gluvu"!

ZAKASNELI ODGOVOR

Učenici starijih razreda gimnazije nisu mogli da objasne onima mlađim, iz prvog i drugog razreda, da je matematičar iz njihovih priča (nazvan Darker, zbog crne kose i brade, a naročito strogosti, kojom ih je u "crno zavijao"), i blagi, kao deda-Mraz beo papa-Do (Dobrica), isti profesor.

Između Darkera i papa-Do-a prošla je samo jedna školska godina.

Izgledalo je da proleće te godine ni po čemu neće biti drugačije od prošlih. A bilo je.

Nebom sveci nisu vojevali i prilike različne metali. No, zemaljske prilike su slutile na zlo.

Završila se školska godina. Junska generacija je otišla na odsluženje vojnog roka. Već u avgustu su počeli da stižu pozivi i onima koji su vojsku odavno odslužili. I Darkeru.

U ravnici, kraj velike reke, shvatio je da je život jednačina sa bezbroj nepoznatih. Nije se više pitao da li se sve to zaista događa i da li je to moguće. Išao je u izviđanja, naučio da je najvažnije preživeti i vratiti se, i još je neke stvari učio ponovo. Ranije naučeno, ovde nije vredelo ništa.

Kad je ostao odsečen sa ranjenim vojnikom, bivšim đakom, probijao se kroz šumu, noseći ga. Pred zalazak sunca je opet počelo da prašti. Parče granate ga je zakačilo, ali i Milana, sada opako. Vukao ga je sve dok bol nije nadjačao i volju i želju. Snage mu je davno ponestalo. Smestio se ispod drveta, a Milana je, najbolje što je umeo, naslonio na svoju zdravu nogu.

Gledao je kako naočigled gasne. Ništa više nije mogao da uradi. Milan ga je zamolio da mu nešto priča.

Pričao je najlepše priče iz njihovog grada, i o školi i devojkama. Kao da će magija reči sprečiti kob koja se nadvijala.

U smiraj dana, već zamagljenih očiju, Milan je prošaputao: "Profo, ja moram nešto da te pitam."

"Pitaj."

"Nikad nisam radio one stvari, je li lepo voleti ženu?"

"Lepo je, mnogo je lepo", ponavljao je, i kad dečak odgovor više nije mogao da čuje.

Strani izveštač, koji je prošao sva ratišta, kasnije je pričao da takav prizor, kao iz antičke tragedije, nigde nije video. Idući sa jednom jedinicom, na ivici šume, naišli su na mladog, potpuno sedog čoveka, teško ranjenog, u naručju je držao mrtvog vojnika (skoro dečaka), i plačući pevao. Tražio je da mu prevedu reči pesme.

Prevod je glasio: "Moj Milane, jabuko sa grane..."

TIHA ULICA

Još joj nije bilo trideset pet godina kada je po drugi put ostala udovica, sa troje male dece.

Najpre joj se činilo da neće moći sama, da neće moći dalje, no život je tekao. Podizala je decu, završila započetu kuću, opremila je. Stvorila je deci i sebi divan kutak, sa dvorištem punim cveća i kućicom za ptice (da i one, bezdomne, imaju dom). Činilo se da je sa starim krvnikom, životom, sklopila mir, a onda je došlo proleće 1991.

Sve je morala da ostavi. Zavičaj, kuću, groblje.

Uzela je decu, ponela koliko je moglo da stane u tri kofera i pošla za Srbiju. Ostanka i opstanka, tamo, profesorki ruskog, Srpkinji, nije više bilo.

Smestila se kod roditelja. Garsonjera od trideset dva kvadrata, njih šestoro.

Počela je da traži stare drugove sa fakulteta, svi su na položajima, valjda će se i za nju naći posao. Neki su se odazvali. Posao u trafici, odlično, samo da radi, da ne zavise od očeve penzije i invalidnine. Otac je slep još od onog prethodnog rata, i neurotičan i zao, ali šta se tu može. Stisla je zube. Bogu hvala, deca su zdrava. Nije imala vremena da misli o svemu što joj se dešava. Sve je stizala, i da opere i prevede, zakrpi, skuva i nešto napiše.

Najteže joj je bilo da stoji u Siminoj ulici, pred Crvenim krstom u redu za odeću, ali deca rastu.

A onda je najmlađa, Bojana, počela da donosi kući kamenčiće, da mama sazida kuću za njih, gde im niko ništa ne može.

Obećala je detetu da će sazidati kuću, veliku, kao onu tamo, i lepu, sa dvorištem i baštom i kućicom za ptice i nije zaplakala.

Tako su prošle dve izbegličke godine.

Jednog popodneva, sa kolegama sa fakulteta, pošla je do zajedničkih prijatelja. Sa bučnog bulevara skrenuli su u tihu ulicu, gde je mirisalo zrelo leto.

I tada se u njoj nešto slomilo, prepuklo. Da li je to bilo od šuštanja drvoreda, rumenila popodnevnog sunca, mira ulice, udaljene dečije graje, možda je to bio neki poznati zvuk ili miris, tek, zastala je. Noge je nisu držale, pridržala se za ogradu. Kolege su je prihvatile.

Deca iz susedstva su u čudu gledala dva odrasla čoveka kako plaču, držeću rukama ženu koja je grcala:
"Oću kući, oću kućiii...!"

Po znakom krsta

POD ZNAKOM KRSTA

Hladna i gladna zima '93.

Beograd kakav ne pamtimo, bez grejanja, lekova.

Siromašni Beograd, a prebogat duhom. To je ona čudna snaga ovog naroda da u teška vremena iznedri lepotu.

Ništa se kod nas u miru i na tenane, nikada i nije stvaralo.

Ni u Nemanjićkoj Srbiji nije zidano i stvarano, slikano i pisano u potpunom miru, već između ratova i nesreća.

A, kasnije, Ravanica, Manasija, Smederevo i sve potonje svetinje i gradovi zidani su pred najezdama i ostajali, kao beleg.

Pa po Ugarskoj, posle Velike seobe, tek što se predahnulo, počelo je građenje i stvaranje, večno kao život.

I sve to, stvarano i građeno uvek je bilo pod znakom krsta, simbola raspeća i vaskrsnuća.

Ove tužne zime se u Beogradu ipak događaju prelepe stvari.

Izložba krstova, autora g. Dušana Milovanovića u MPU, kao znak, opomena i putokaz, da se vratimo svojoj suštini i sebi.

Prolazeći sa (i pod krstom) kroz vreme, ovaj narod je opstao i ostao svoj.

UTISCI SA IZLOŽBE MILANA MILETIĆA

Ima jedan drum, ni širok, ni prav ni carski. Običan je to drum, naš, seoski. Pored njega, a preko šanca, velika jabuka. Pod jabukom kuća. Pred kućom je sanjario dečak. Kad je odrastao, slikao je svoje snove. I naslikao. Jabuke, crvene (kakve se u snovima, radosno kotrljaju) i hleb i trešnje na plavom.

Mnogo prelepih slika je naslikao i postao veliki slikar. Posle mnogo godina, sada, kao poznati umetnik opet je slikao trešnje, na belom. Kažu da je samo podloga različita, a da su slike iste. Ista je tehnička perfekcija, virtuoznost, isto savršenstvo, ali "trešnje na plavom" su one što su suviše visoko za ispružene dečije ručice, to su male rumene radosti. Druge su savršene i nalaze se u velikom svetu. Tamo su takve. Prvima osećam ukus, drugima ne.

(Na ovakav način se obično ne govori o likovnom delu, no, ne umem drugačije, nisam stručnjak i ne mešam se u njihov posao. A slike se gledaju očima i dušom. Ja gledam na ovaj drugi način.)

Naslikao je staricu kako čeka na prozoru. Lika izmorena, neki kažu preteška lika. A ne znaju ništa o rođenjima i sahranama. Kad se rodi maleno, žuđeno, jedva dočekano, pa ga Bog uzme, a još ne kršteno, a onda pored groba posade šljivu. Znate li gospodo koliko je takvih šljivica ta starica posadila? Provela život radeći po kiši, suncu i vetru, na njivi, tuđoj, za nadnicu. A jedino dete koje joj je ostalo, iškolovala. Završilo velike škole i otišlo u svet. Starica majka čekala dugo, dugo pa rukom koja drži teško laku olovku, a lako tešku motiku, napisala: "Dragi sine, majka čeka, pisma nema. Kad ide poštar pa mu prazna torba, ja na njega kivna. K'o da je on kriv. Samo bi da znam da l' si dobro, dal' ti je lepo tamo u dalekom svetu. I još sam nešto htela da ti kažem, posro' ti se, sine, pas na školu, kad toliku završi, a jedno pismo majci ne umeš da napišeš."

Ovu staricu Mića Miletić nije poznavao i nije znao njenu priču, ali je znao majku, čudesnog borca, odanu, vrednu, mučenicu. Znao je bol i ljubav i naslikao je, kao niko pre. Slikao je ono što se ne da ispričati, zato što slika ono što je iza prče. Ko to oseti, zna, ostali gledaju boju i površinu.

Tek mu predstoji veliki rad.

Sazreo je.

Gledam niz prašnjav drum, i vidim tihog, sedokosog dečaka (duša mu dečja, ne ume da broji godine), kako se vraća kući. Bio je svuda po svetu i onda se zaželeo one svoje jabuke.

Uzeo je veliko platno i ćuti nad njim. Kad progovori bojom, opet će nam zagrejati dušu i oplemeniti oči.

Dobrodošao domu i rodu svome Milane Miletiću.

SLIKA SA IZLOŽBE VELjKA MIHAJLOVIĆA:
VELIKA JE NEBESKA SRBIJA

Atmosfera na otvaranju, reakcije posetilaca, razgovori i komentari – slika su naših karaktera, stanja duha i odraz zbivanja.

Kao na svim otvaranjima i sličnim manifestacijama, okupio se fini svet raznih fela. Televizija nije zabeležila ovo otvaranje, a usrdno beleži izložbe cvetića i ručnih radova. Tako je lepše, sa kulturom.

Tihi i smireni crteži pariskih grobalja i najznačajnije zgrade Pariza sa trobojkama, ali našim, su delovali tako da nisam smela da dozvolim da to što osećam dođe do svesti, jer bih počela da plačem, ne da plačem nego da naričem, ali luksuz pokazivanja osećanja u "civilizovanim" društvima je strogo zabranjen. Tamo se sve odmah pretvara u hepening i ocenjivanje izvedenog. Suzu niko ne prepoznaje.

Ukočeno sam hodala okolo, a do ušiju su dopirali komentari: "Velja počinje da se ponavlja" (sa otegnutim vokalima, da bi se pokazao pedigre, odnosno, prikrilo daleko mesto rođenja, a Bog jedini zna zašto se toga stide), pa klasične priče sa mnogo učenih fraza bez i malo suštine i čuđenje: "Šta on misli, kome će ovo da proda, ko će to da kupi"? Iskreno zabrinutom gospodinu sam morala da odgovorim: "Pa nije slikao da prodaje nego da sahranjuje, braću nesahranjenu da sahrani. One što su kostima obeležili najstrašniju seobu naroda, one pored tuđih plotova i puteva, a grob Srbin nikada nije prodavao"! Poznanik me gledao sa potpunim nerazumevanjem, promucao je našto i izgubio se u gužvi. Da li smo bili na različitim izložbama ili smo toliko različiti ljudi?

U vreme nesrećne letošnje seobe, kad se nije išlo prema nečem sigurnom i nije Arsenije Čarnojević sa arhijerejima predvodio nesrećni narod, kada je jedina sličnost sa onom davnom seobom bila ta što su "živi zavideli mrtvima", Velja je bio u Parizu i sve užase gledao na televiziji. Tada je odlazio na pariska groblja i slikao, "da se uteši" reče učeni čovek. "Ej, brate, Srbine, kad je Srbin išao na groblje da se uteši? Na groblju se niko utešio nije. Duši olakšao jeste, ali utešio nije"!

Niko nije govorio o snazi tih mirnih linija, niko nije pomenuo da crteži urlaju kao Pikasoova "Gernika", tamo se sve vidi i sve je jasno, no, mi smo drugačiji.

I kad nam vrište konji i preturaju kola sa ono malo ponete sirotinje, i kada posle bombardovanja u jarku pored puta ostanu cele porodice i kad se nema vremena za ispisivanje imena na krstu od dve ukrštene sirove grane, mi stisnemo zube, povijemo se malo i krenemo dalje.

Dokle ko' i kako može. Velja je slikao. "Bože dal' su mučenici našli mira i spokoja? Bože, što ne naučismo da živimo, samo smo umiranju vični"?

Na crtežima lepo uređena pariska groblja i mir. Večnaja pamjat. Sinovi onih što tu leže, pomažu onima koji bombarduju, kolone izbeglica. "Volite Francusku kao što je ona volela nas". I voleli smo je i živeli dugo sa tom ljubavlju, jer, ako je ljubav, ne može da bude lažna, samo jedan laže. Mi smo voleli stvarno.

Mir pariskih grobalja ne remeti ništa, u vazama uredni buketi cveća, al' nigde nema jabuke.

Tu, našu jabuku, na radost rumenu, ostavio je Velja svojim crtežima svim znanima i neznanima na grobove, svoj braći.

Komentari, zastajkivanja i fraze, poljupci, čestitke i nekoliko ljudi koji su se pozdravili sa Veljom kao da jedan drugom izjavljuju saučešće. Nisu progovorili ni reč, a razumeli su se, sasvim.

Ta naša beskrajna šarolikost, od uninija do duhovnosti, od saučešća do ravnodušnosti, od osećanja do potpunog nerazumevanja, od suza do neosetljivosti, naša su slika i prilika.

A opet, sa izložbe nisam izašla tužna, Bogu hvala, ima dobrih ljudi

RADOSNA MOLITVA DRAGANA MOJOVIĆA

"Nađi vrata svog srca,
otkrićeš da su to vrata
Carstva Božijeg"

Iz velike prljave ulice pune namrštenih prolaznika, škripavih trolejbusa i autobusa što nahereni i pretovareni stenju, treba skrenuti samo par koraka i ući u galeriju. Tamo, među crtežima Dragana Mojovića je kao u utočištu. To je zaklon, tiho mesto, otišje, kako se nekada lepo govorilo.

Na otvaranju izložbe bio je visoki gospodin koji nije skidao šešir. Okom stručnjaka je gledao crteže i ne znam da li je u njima uspeo da prepozna radosnu molitvu Dragana Mojovića.

Tebi se molim Stvaraoče, što stvori, vasceli svet i ukrasi ga lepotom. Tebi što obuče zemlju travom da bude ljudima na ugled, jer kao trava smo, krhki, a večno obnavljajući, i trpeljivi i nežni a kad sprži suša, kap milosti je vraća životu.

"Slava Tebi Stvaraoče što ti se sva zemlja tiho moli".

I bi rečeno – idite i množite se. I svi posteljicu da plod počine, i s' ljubavlju da raste i da uzleti, a za dar života, delima da uzdarje daje.

"Slava Tebi za nadu u savršenu i večnu lepotu"

Kako si blag i dobar i blizak nam u dane bolesti, kad se hodi tananom linijom između života i smrti. Snaga Tvog Krsta Životvornog krepi i podiže bolne, jer si nas za život sazdao.

"Slava Tebi za praznik života".

Oni koji ostaviše trag dobrog dela na zemlji, traju, jer su upisani u Večnu knjigu. Ti jedini znaš i srca i dela i pravedno ćeš suditi.

"Slava Ti za obećanje da ćemo se probuditi u radosti ne večernjeg dana".

Tihi bruj molitvenog šapata slika zrači radošću.

Mislim da je gospodin sa crnim šeširom bio lišen ove lepote, jer bi u suprotnom skinuo šešir, ako ne pred molitvom i delom, a ono pred čistim srcem i trudom
umetnika.

HILANDAR

Izložba slika i crteža Milenka Mihajlovića u kući Đure Jakšića

"Jer iako sam mnogo puta pao,
ja nisam od Gospoda otpao:
jer se držim Njega
makar uzdahom,
makar suzom,
makar vapajem."

Da živimo u vremenu bajki, izvesno je, likovi u pričama su malo izmenjeni, no suština je (do pred kraj) ista.

Zla maćeha imala ružne sinove i prelepog pastorka. Sinovi su izlagali u najboljim galerijama, a pastorka su sakrili u malu kuću, da ga ne vidi mnogo sveta, da ne čuje priču i ne ponese pouku.

A priča je istinita i večna.

Lutajući i tražeći se, izgubljeni sin stiže na domak Očevog Doma. Po svetu je video sjaj i bedu, punoću i pustoš, imao je sve i nije imao ništa.

Sećao se doma, a nije znao kako da se vrati. Dugo lutaše, bos, nag i gladan. Prale ga kiše, sušilo sunce, ujedao mraz, gonili vetrovi i seoski psi. Kretao se mučno i stopu po stopu klesao stepenike u besputnoj vrleti stupajući ka stazi koja vodi kući.

Iz daleka je ugledao Očev Dom. I bi ga strah. Hoće li ga primiti? Gleda kroz suze, a boje uplašene, nemirne. U njemu besni bura i razara ga, lomi na domak luke, tu pred sigurnim utočištem.

Ide okolo, ne usuđuje se da uđe. Oseća smirenost i molitvu i za časak mu se čini da za njega, raspusnog, tamo mesta nema.

Kad primiri ludo srce, moli se crtežom.

Mora je velika krstionica.

U miru večeri ćuti i prašta.

Prosto bilo vama koji odlazite i vama koji ste došli, prosto vama što poput ispranog kamena starog hrama bdijete ovde.

Samo jaki, blago praštaju, kao more što povuče u dubinu i pokrije zaboravom.

"Praštajte i ne pominjite po zlu".

Čovek smerno stoji pred Domom. Bdi. Osluškuje.

Mirišu kiparisi, trave i tople duše pravoslavne u molitvi.

Ne spava, upija sve, više ne oseća ni glad, ni umor, ni žeđ.

Tišina mesta ispunjava tišinu u njemu.

"Ja stojim pred vratima i kucam"1.

Tišina bremenita zvukom, gusta i živa tišina.

Bezvremeno, svečano ćutanje pre rađanja.

"Bogom darovan razmak vremena"2.

Muk zvona i svegrešnog čoveka.

Kad se oglasilo prvo, najveće zvono, zaljuljao se svet.

Tišina je raskinuta brujem koji potresa, ispunjava, uznemiruje, preporađa, uznosi i prožima do dna bića.

Pridružuju se, jedno za drugim, sva zvona. Iz bruja se rađa čovek oslobođen od iščekivanja.

Novim očima gleda Dom Očev i od radosti ne zna dal' se to njemu otvaraju stari prozri i vrata ili dom odlazi negde, visoko se uznosi, il' se to nebo priklanja zemlji da vidi radost.

Preobražen stupa na stazu, zna: "To je Put"!

I otac ga prima radosno: "Jer ovaj sin moj bješe mrtav i oživje; izgubljen bješe, i nađe se"3.

Utišan, smiren, sada vidi Dom Očev potpuno drugačije i slika bez straha, tu je. Vratio se kući i našao sebe.

Vekovima se, na najrazličitije načine, ponavlja priča o bludnom sinu. Ova je ispričana slikama i crtežima.

Da živimo u vremenu bajki, izvesno je, no, u pravoj bajci došla bi vila i sve slike Milenkove, iz male kuće, odnela u velike galerije, da bi mogli da ih vide mnogi ljudi i osete svetlost kojom zrače.

U naše vreme, kraj priče je drugačiji, zato što ima zle maćehe, ružnih sinova, prelepog pastorka, samo nigde nema dobre vile.

1 Knjiga Otkrovenja
2 sv. Serafim Sarovski
3 Jevanđelje po Luki (15,24)

RAZMIŠLjANjA PODOM KNjIGE "KA HILANDARU" G. DUŠANA MILOVANOVIĆA

Nije joj bilo više od pet godina kad je jednog sunčanog dana, držeći tatu za ruku, išla senovitom stranom Hilandarske ulice. Pitala je kako se zove ulica, pa šta je to Hilandar, a tata je strpljivo odgovarao.

U dečjoj glavi su se rojile slike. Na morskoj plaveti sunča se ostrvo. Iz zelenila izranjaju manastiri. Tata je još rekao da se u narodnim pesmama Hilandar zove i Vilindar.

Dečja mašta je sve to obojila i najveći i najlepši manastir, Vilin-dar, izrastao je više od svih, obasjan suncem kao rosa na cvetu. Priča o prelepom manastiru što svetli, i tatina sigurna ruka u kojoj se gubi malena šaka, ostali su u dečijoj svesti nerazdvojno povezani.

Godine odrastanja i učenja nisu donela nikakva znanja o Hilandaru, a ni o drugim svetinjama. Kad su se vremena malo promenila, lakše su se nalazile knjige, zapisi, putopisi. Zatim su došle fotografije, filmovi i dugi razgovori sa onima koji su pohodili Svetu Goru.

Tako se, koliko je bilo moguće, upoznavao, Hilandar i Sveta Gora, ali nikad nije bilo onog pravog doživljaja što zagreva dušu kroz priču o svakodnevnim, malim stvarima, gde se najbolje sagledava suština.

Toplo sećanje iz detinjstva vratilo je čitanje knjige g. Dušana Milovanovića, "Ka Hilandaru".

Boraveći na Svetoj Gori, gledajući, radeći i učeći, radost viđenog i doživljenog, autor deli sa čitaocima.

Toplom rečju, umivenom rečenicom, katkad fotografski precizno, a opet, širokim potezom, kao slikarskom kičicom, osvetljava predele, opisuje svetinje, malene skitove i velike manastire što čuvaju dušu svog naroda (možda smo i raslabljeni jer nam dugo nisu dali da saznamo gde nam je duša).

Listaju se vekovi, pred prozore duše izranja neiskazana
lepota.

I ne kao čitaoci, već kao saputnici, prevaljujemo veliki hodočasnički put (sve do samih Hilandarskih vrata, gde se knjiga završava), a sve uz priču o stvarima i događanjima koja su tamo drugačija i neobičnija, nego bilo gde pod kapom nebeskom.

Miris, boje, sjaj zvezda, veličanstveni mir hrama, ćudljivo more, rečima ko da iskaže?

Sveta Gora se i ne sagledava očima već dušom. Tako je gledaju one čija noga nikada neće stupiti na to blagosloveno tlo. Gde, kao ni u Oltar, žene ne ulaze, već hodočaste duhom u molitvenim mislima.

Na Svetoj Gori svako dobija ono što traži. Turisti spoljašnji sjaj i lepotu građevina, naučnici obilje materijala za istraživanja, a onima koji traže više od pojavnog, prema zasluzi biva i dato. Knjiga "Ka Hilandaru" se ne prepričava, već čita, zato što se ne može prepričati kako sa stranica isijava vera i ljubav i nada, što onom ko ume da oseti, dodaje kap svetlila u kandilo duše.

Nigde se kao na Svetoj Gori ne doživljava Pravoslavlje. "Koje nije samo crkvenost i obred, to je živo osećanje, to su one žive sile bez kojih narod ne bi mogao da živi. U njemu nema čak ni misticizma, to je čisto čovekoljublje, to je lik Hristov". (Dostojevski, Beležnice, 1876-1877). Rastući, saznajući i u Hristu uzrastajući, sve više osećamo sigurno ruku Oca, koji nas ovako grešne i nedostojne vodi, jer on je Put i Istina.

Otuda ono probuđeno sećanje sa početka ovog zapisa. Stvari se sagledavaju na mnogo načina. Čitajući, osećamo se kao
dete koje je iz senke gledalo osunčanu stranu ulice i
običnu plavu tablu na kojoj je belim slovima pisalo
"Ulica HILANDARSKA" i zamišljalo čistim dečjim srcem čudesan svet koji se sakrivao iza jedne jedine reči.

Dete tada nije moglo znati da će i kada odraste saznavati o Svetoj Gori kroz i iza reči, ali je naučilo da sve ono što se telesnim vidom ne može videti i rukom dodirnuti, dušom spoznaje, vidi i oseća.

Ljubavne priče

PISMO

Dugo sam ti bako pisala pismo koja nisam slala, ne zato što nisam htela ili nisam mogla, nego zato što nisam smela. Bojala sam se, da zle oči zlih ljudi ne čitaju nevine redove o ljubavi, jer loša su vremena, ti sama, stara i nemoćna pa bi mogla i ljubav nas, sa ove strane da ti naudi.

Sada ti pišem pismo koje nikada poštom neće biti poslato. Nema adrese i poštara tamo gde si, ali znam, da će ljubav naša i suza stići do tebe.

Čeznem rođena moja za tobom i kućom. Ti si nam bila temelj, a kuća krov, pa smo ti sad na vetrometini, nemamo gde glavu da sklonimo. Stanujemo u stanovima bez lica i duše i sanjamo staru kuću. Staru od priča, ljubavi, pesama i plača novorođenčadi. Sve su to upijali zidovi i u tihim noćima, s' kolena na koleno prenosili predanja. I sobe sanjam, drvenih podova, gde jutra, dani i večeri imaju svoje mirise.

Volela sam da ih ribam. Kad sve okrečeno i izribano zamiriše na čisto, nisu bolela leđa i bridela kolena, već me prožimala milina: "Kako je lepa naša kuća". Pamtim ormane što odišu lavandom i ruzmarinom i sve tvoje pouke kako se slaže odeća, a kako posteljina. Ljutilo me ponekad kad si to po ko zna koji put ponavljala. Kad bi samo još jednom mogla da sa tobom skupljam čaršafe sa sušila, bele kao sneg za vedrih dana.

Ne znam da li je neko orezao lozu u dvorištu i kapare.

Biljku što raste iz kamena od koje se beru pupoljci i spravlja čudesan začin (Kupili smo nedavno teglicu uvoznih. Eno ih, još stoje, ni nalik nisu onima koje si ti spremala).

Tražim u tuđim očima tvoj osmeh, pružam ruku i pomažem svakoj starici. Pokušavam da zaboravim koliko godina ti nisam dolazila i donosila ponude. A nekad sam se smejala tvom strahu od snega. Bojala si se da silno ne zapada, smetovi budu preveliki pa mi odavde nećemo moći da ti dođemo na sahranu.

Govorila sam ti tada: "Budi ti, bako, nama živa i zdrava, a nema tih smetova koje nećemo preći".

Al' bi sneg, i led mila moja kakvog ni u najstrašnijim snovima nije bilo. Ni slutiti se nije moglo.

Pet godina si čekala da nas vidiš.

Pet godina smo mi stajali sa ove strane ledene planine, a ni glasa ni prolaza.

Gde li su oni sokolovi iz junačkih pesama kojima si nas učila? Ni sokola da klikne, ni lastavice da prhne, niko glas da prenese. Buljine i jejine, kukuvije i kukavice nastanile ledenu planinu.

Šta da ti pričam o nama?

Nekad, pored velike reke, strašno bole sećanja. Ta široka reka jutrom podseća na naš zaliv. (Podseća, ali NIJE). I galebovi doleću, ne oglašavaju se, ćuteći popadaju po vodi, odmore se i odu.

Kad je led počeo da se otapa stigao je glas, ko' da ga je vran gavran doneo, kaže, otišla si nisi mogla više da čekaš.

Ne sačeka ni svoje prvo unuče, prvu radost, da ti oči sklopi. Ode duša ne ispraćena.

A unuka žurila, dugo je dugo putovala, preko mnogih granica prešla, ali preko one, poslednje nije mogla. Ta se prelazi samo kad pozovu.

Gorko je plakala, ti je ne vide i ne ču, ali ja znam, da si je odande gledala i tešila je .

Mi, iza planine, ne dođosmo. Led je još oštar i previsok.

Kažu, ispratilo te celo selo. Kako i ne bi, po dobru te pamte. I zvona su zvonila, dugo, duže nego za bilo kim drugim. Ti si jedina bila preostala od pokoljenja rođenog u prošlom veku. Ispratili su tebe i sa tobom jednu celu epohu, a kakva će nam biti sledeća, to jedino Bog zna.

Tamo, gore, nema cenzora što zaviruju u pisma koja unuke pišu bakama. Mila bakice moja, kazujem sada ono što ne mogah pet dugih godina. Mnogo smo te voleli i oprosti nam što ne dođosmo dok tekoše tvoji zemaljski dani.

Molim se Presvetoj Bogorodici i Gospodu našem Isusu Hristu, da bude blag kad si ovde bila sama, da tamo budeš sa svojima, a mnogo ih je.

Praštaj bako, ne ostavismo te mi samu, no neki veliki, tuđi, zli i moćni. Oni koje nikada nisi volela i za koje si govorila: "Kurva je politika, a političari najgori kurvari".

Sada, ne znam šta više da kažem. Ostaje samo vera i ljubav, velika. Ona što se deljenjem i davanjem uvećava, kako si nas učila da volimo i ljubav nesebično darujemo. I molitva ostaje. Iskrena, topla, suzama zalivena.

Prosti Bože našu baku Danicu.

Smiluj se i na nas grešne. Volesmo je, a ne obilazismo, ne utešismo i ne ispratismo kako srce i red nalažu.

Zemaljski putevi behu neprohodni, a Gospodnji su
nedokučivi.

SEĆANjE

Kažu da se sasvim odraste tek onda kad nema više kome da se kaže: "Bako, deda, tata, mama".

To je poslednja nit koja vezuje sa detinjstvom (bez obzira na godine).

Potom, kao istočnik, ostanu sećanja koja ne stare, i vraćajući im se, idemo dalje.

Vraćajući se iz škole, deca bi najpre svraćala kod bake. Umotana u veliku, smeđu vunenu maramu, čekala ih je na kapiji i uvodila u sobu gde su toplo mirisale dunje i bosiljak, igrao se poklopac sa šerpom na kraju šporeta, mirno vreme otkucavao stari sat i blago treperilo kandilo pred ikonom.

Onako prozeble i rumene od zime, posedala bi ih na stoličice pored šporeta, izuvala im mokre čarape sa šaricom od leda na krajevima i dlanovima grejala hladna stopala i nutkala vrućim mlekom.

Ona nije "umela" da voli, jer umeti je nešto što se zna, nešto naučeno, stečeno. Njoj je dar ljubavi bio dat. Lepota dobrote je iz nje izvirala, zračila, zarila.

Nikada je niko nije čuo da je povisila glas, a u kući i oko kuće sve je odisalo skladom, smirenošću i domaćinskim redom.

Uvek u poslu, krhka, malo povijena, sa rukama otvrdlim od dugog i teškog rada, a mekanog dodira, kao da i nije milovala ruka, već sušta dobrota.

Svake godine, pred Veliku Gospojinu, u kući su bile velike pripreme. Baka se spremala na put. Za praznik Presvete Bogorodice odlazila je u manastir Ostrog. Dugo se i mučno putovalo tada. Najpre vozom sa drvenim sedištima, pa prašnjavim autobusom, a onda pešice. Poslednji deo puta je uvek prelazila bosa.

Po povratku sa puta bila je puna priča. Deca su je pitala (žaleći njena izranjavljena stopala), može li obuvena da se pokloni svetitelju. Ona bi samo popravila maramu, pogledala ih ozbiljno i tiho odgovarala: "Mora se mili moji, mora se tako. Vidite koliku nam je lepotu Gospod dao. Dao nam je život. Dao polja i šume, reke i izvore, nebo i ptice, i kućicu i štalicu, pa sve ukrasio zemaljskim šarom, a mi grešni ne primećujemo, dao nam oči, a ne vidimo.

Bole noge dok se ide po oštrom kamenju, ali kad dođem gore, pod Ostrog i poklonim se božijem ugodniku i mučeniku, pomolim za sve vas, i za one koje nas vole, i za one koji nas ne vole, i za one koje nema ko da pomene, pa se zahvalim Gospodu za sva davanja, mene više ništa ne boli. Laka sam kao ptica, a u duši lepo i svetlo.

Mora se tako, jer, šta mi Gospodu da prinesemo? Sirotinja smo, pa ako ništa drugo, a ono, muku i bol. Njegovim putem da prođemo, jer je On za nas postradao. A kad prineseš žrtvu čista srca, onda Gospod čuje tvoje molitve".

BAKIN KREDENAC

Bakina kuhinja je bila utočište (i deci i nama koji to odavno nismo), gde pucketaju drva u šporetu, šuška krevet sa slamaricom (što miriše na dečije snove) i nešto lepo krije stari, tamno-zeleni kredenac, sa krunom od tegli.

Toplo je i sigurno.

Dugo pamte i baka i kredenac. Donela ga je u miraz. Daske su upile mirise kakvih više nema, na vanilu, sušeno voće, čajeve, a ostao je i dašak onog strašnog, ledenog mirisa, iz vremena kada u kredencu nije bilo ničega.

Kredenac baku seća na unuka mezimca. Bio je majušan i bolešljiv. Sve je ona volela, a on je bio najvoljeniji od svih.

Jednom se izgubio, svuda ga je tražila, gledala i u bunar. Po ko zna koji put se vraćala u kuhinju, gledala ispod kreveta, (tamo se po nekad skrivao), a onda je videla da su vrata kredenca odškrinuta.

Prišla je i zasmejala se kroz suze.

U kredencu, pored šerpe uprženog paradajza, on spava, sa brkovima od moče.

I sad se smeši kroz suze, gledajući ga na televiziji. Odrastao je njen maleni, piše knjige, mudro govori, učen, lep.

Postao je veliki čovek.

Srce pretesno za toliko ljubavi, sreće i ponosa.

On retko dolazi. Radi. Ne stiže.

Ona čeka, i podstiče vatru, da ne bude soba hladna, ako iznenada dođe.

Volela je celim bićem i onakve kakvi smo bili i ovakve kakvi smo sada.

Zalepljeni su tapeti u kuhinji. Iznesen je zeleni kredenac. Umesto njega je moderna "viseća kuhinja". Kauč ne ume da šuška pred san. Vatru niko ne podstiče.

Utočišta i topline više nema.

Kad zauvek ode neko, u kome je živelo vreme kad smo bili još neranjavani i dobri, odnese i deo nas, i ljubav, kakvu, više nikada, nećemo imati.

PRIČA IZ METOHIJE

Pričanje je počinjalo u proletnja predvečerja kad može do sumračka da se sedi napolju i pomalo drhturi, jer planinski vetar najavljuje noć.

Sedelo se u zajedničkom zelenom dvorištu, velikom, pravougaonom prostoru, na čiju su kraću i dužu stranu nanizane zgrade, a naspramne su oivičene voćnjakom i koštanovim brdom.

Kad se na udaljeni kraj spuste duge senke koštana, počinjao je čudesni svet priča.

Živelo se u teško vreme i oskudevalo u svemu, sem u knjigama, pričama i igrama.

Junak dečjih igara bio je onaj ko je najlepše umeo da priča. Nisu pričane samo bajke, već i romani i junačke pesme.

Čitali su zbog sebe i zbog drugih, da prenesu, podele i igraju se svega onoga što ćuti u knjigama i čeka da ga radoznale dečije oči pronađu i ožive.

Dozivale bi majke sa balkona i prozora, a deca su samo odmahivala bojeći se da čarolija ne prestane, želeći da priča traje večito.

Sutradan su se po brdu igrali knjige koja je prethodne večeri pričana. Svet junaka lepe literature prestajao je da postoji samo u knjigama. Deca su ga oživljavala, prenosila u igru, proživljavala. Rasli su u prirodi, a upoznavali su književnost igrajući se Kraljevića Marka, Ženidbe Dušanove, Robina Huda, Lovca Dersua, Kožne Čarape. Za igru viteških romana i junačkih pesama, zidine i konaci oko manastira Visoki Dečani bili su scena kakva se samo poželeti može. Po čitav dan su se igrala, a kad se umore, išla su na Golo brdo, jedini brežuljak bez ijednog drveta, obrastao gustom travom i papratima. Posedali bi u travu i utišali se.

Pred njima je ležala topla i plodna metohijska kotlina, nalik dlanu, čudesno lepa, sa malim selima i belim školama, što su provirivale kroz daljinu i zelenilo.

Znali su imena svih sela i izgovarali ih kao brojalicu-igralicu:

Sasvim daleko, tamo gde su planine, plave kao daleka uspomena, ivičile horizont, bio je neki drugi svet, možda onaj iz knjiga, možda neki drugi.

Tamo će stići kasnije i shvatiti da ne postoji zlatni sjaj daljina. Deca to, onda, nisu znala. Ležali su na paprati mirisala je šuma, mahovina i majčina dušica. Izgledalo je da će tako ostati zauvek. Da se ništa ne može promeniti, da će rasti sa ružičastim sjajem ispod kapaka.

Nisu ni sanjala da će svi otići iz zavičaja, da će šume biti posečene (ko ne voli ljude, seče šume), da će njihovom zavičaju oduzeti sve, čak i ime.

Ko zna gde su sada sve one čupave glavice, što su tako lepo prepričavale knjige?

Nose li u sebi, još uvek, nešto od igara, priča i lepote predela?

Ako su bar nešto sačuvali, nisu izgubljeni.

Oni koji su zaboravili sve, nikad neće moći da pronađu put do svoga detinjstva, a drugih putokaza nema.

DECA

Ima jedno senovito mesto na Bistrici, iznad manastira Dečani, koje smo zvali Kaluđerski vir. Tu se Bistrica smiruje i razdvaja u dva glatka i meka kraka oko ogromnog kamena. Ni najveće bujice ga nisu pomerale. Zimi je izgledao kao ogromna santa, doplovila ko zna od kuda, i tu stala, a leti, po petoro-šestoro nas je ležalo na toplom dlanu kamena i sunčalo se. Tu se volelo, plivalo, smejalo, pevalo, po nekad malo plakalo, već prema prilici.

Oko podneva bi dolazile majke i donosile ručak za svu izgladnelu dečurliju. Čitav komšiluk bi se sjatio oko velike šerpe ili đuveča. Nikad više, niko od nas, nije osetio taj ukus, reke, leta i toplog ručka.

Kad večernje sunce preseče kapu Streočke planine, znali smo da je vreme da se ide kući.

Vraćali smo se srećni i umorni mirišući na svežinu reke i livada. Na pola puta su rasle dve vrbe, jedva pola metra jedna od druge, potpuno isprepletenih grana. Neko nam je rekao da je tu grob dvoje mladih Šiptara, voleli se, a njihovi im nisu dali da se uzmu.

Tuda nismo trčali, po neko bi ostavio stručak cveća.

Put je vodio dalje, niz potok, kroz kukuruze što šuškaju na vetru, pa preko zabrana, do prvih kuća. Tada smo se rastajali. Samo do sutra, do škole, do kupanja.

Tim putem, preko livada, često prolazim u snu.

Livade, brdo i reka, sve je tu, samo sam ja sama, nikog nema. Tražim, ne znam gde su se zagubila sva ona deca. Sasvim sama ulazim u Dečane i znam da tuda više nikad neću proći.

Onda se budim. Kad bih bar mogla da kažem sebi da je sve samo san, ali stvarnost je gora od strašnih snova.

Od komšiluka je više na groblju nego u selu, a ostali su otišli, ostavili male kuće i bašte. Neki tuđi svet je sada tamo.

Ni majki više nema da donose ručak na reku. Sa očevima počivaju, ali ne u miru. Tuđa deca im remete mir, ruše krstove, lome oči sa porculanskih nadgrobnih slika.

Oni da se odbrane ne mogu, a nas nema, da ih tako nemoćne branimo.

BAJKA O PASTIRU I IZVORU

Nekada davno, davno, bejaše maleni izvor u planini. Izgledao je kao i svi ostali, no ovaj je, za onoga ko ume da čuje, žuborio sasvim drugačije. Bejaše to tihi žubor snega koji na planini ceo dan greje sunce.

Planinom je hodio pastir, uvek u žurbi i umoran. Svratio bi do nekog izvora i okrepivši se, nastavljao svoj teški posao. Idući tako, naišao je na onaj maleni izvor, što šumeše kao da šapuće, i taj šum i šapat ga podsetiše na neke prošle, lepe dane. Možda mu se samo tako učinilo, jer, bio je usamljen, žedan i umoran, i žudeo je za toplom rečju i utehom.

Ugasio je žeđ, spustio se pored izvora, slušao šapat i za trenutak pomislio kako bi bilo lepo da dugo ostane tu, gde sve miriše i odiše radošću, ali, putevi su zvali.

On šapnu izvoru da je najbolji, njegova voda najbistrija i da ga bolnog krepi.

Odmoran, utešen i veseo krenuo je dalje, a izvor je od tada šumeo radosnije i još lepše mirisao na livade i sunce.

Pamtio pastir izvor, pamtio, pa zaboravio. I ostali izvori imahu bistru vodu i gasili su žeđ.

Prolazilo je vreme. Izvor je gledao kako pastir prolazi planinom i pitao se zašto ne zastane, bar za časak. Nije on ništa tražio njegova voda samo pružaše radost, utehu i okrepljenje, no pastir više ne prođe kraj izvora.

Po nekad su ptice i vetrovi sa planine govorili pastiru da ga mali izvor čeka, a pastir je samo odmahivao rukom i žurio ka novim stazama i izvorima.

Pričali su i izvoru da su čuli kako pastir, po dalekim putevima s druge strane planine, pripoveda o malenom izvoru, koji je drugačiji od ostalih, mirisniji i bistriji, a izvor nikako nije mogao da razume zašto pastir negde daleko hvali njegovu vodu, a pored nje prolazi ne zastajući.

Šumeo je sve tiše i vilovnjacima se činilo da tuguje, ali, od kad postoje planine niko nije čuo da izvori plaču, i tako nije otkrivena tajna da i izvori imaju dušu.

Prolazile su pahuljaste zime, leta, proleća i jeseni. S proleća su se stidljivo javljali prvi listići, leti su mirisale livade i šume, rujem je jesen bojila planinu, a izvor je sve gledao i pozdravljao, toplo, tiho, ali više nije umeo da se raduje.

Zimi je dremuckao u ledenoj kućici i osluškivao, možda će ipak, iako je nevreme i nedoba, pastir od nekud doći. Vilovnjaci, koji sve znaju, su i zaboravili da izvor tuguje i eto, tako je prolazilo vreme. Posle mnogo, mnogo godina, pastir se umorio od pešačenja, od brige za stado. Staze mu se činjahu sve duže, njima su sad išli neki drugi pastiri. Jednog dana, savladan umorom, zastade da se odmori. Put ga je doveo do onog malog izvora, koji ga je tako dugo i željno čekao. Smešila se trava i namestila mu uzglavlje. Senke su satkale pokrivač i on utonu u blagi dobri san.

Izvor je opet šumorio radošću, tiho i nežno ga uljuljkivao pričajući mu priče sa planine, pričao je i o dugim bdenjima, (bez i malo gorčine, gorki izvori nisu dobri), kad se pastir probudio, nasmešio se i rekao nešto izvoru.

I tako su oni nastavili davnu priču, o putovanjima, o svakakvim čudima koja je pastir video po svetu, a izvor je utišan slušao. Pričali su i o prošlim vremenima, i bilo im je lepo, i opet su bili srećni.

Ako me pitate šta sada rade, zaista ne znam, ali mi se sve nešto čini da još uvek šuškaju i šapuću.

ZEKA

Ušuškavajući svog dečačića pred san, mama je rekla da je napolju toliko hladno da će noćas u šumi zec tražiti majku.

Hteo je da pita da li je to onaj zeka iz pesmice, što mu se "sakrio potočić i pokrio ga sneg", ali je pospana glavica utonula u jastučić a pitanje o zeki je ostalo za sutra.

Kad se probudio, mama je već bila otišla na posao. Pokušavao je da kroz prozor vidi gde je zeka i da li je našao svoju majku, ali se ništa nije videlo. Okna su bila prekrivena i išarana neprozirnim ledom.

Rešio je da bi ipak trebalo da sazna šta se dogodilo sa zekom. Obukao se, navukao kapu, šal i rukavice i izašao na ulicu.

Napolju, u snegu, bilo je bezbroj tragova. Pokušavao je da hoda nečijim velikim stopama, njegova tri koraka su bila kao taj jedan. Skrenuo je sa prtine i gazio celac u kome su ostajale mape malih čizama.

Dosta se udaljio od kuće. Hteo je da se vrati, a onda je video da je skoro na kraju varoši. Još malo pa će imati šest godina, a nikad nije video kao izgleda kraj varoši i čega tamo sve ima.

Silno se razočarao kad je video da na kraju varoši nema ničega. Stajala je samo jedna tabla, nije umeo da pročita šta na njoj piše. Verovatno tu stoji: kraj varoši i nema više. Kako je u Vini Puu, sve jasno i svako zna da pročita putokaze.

Gde da traži zeku nije znao, nigde nikakve oznake, ni puteljka. Sećao se raznih priča, koje su mu čitali i pričali i zaključio da zeku uopšte ne treba tražiti, zato što je on sigurno sa svojima. Mama zečica ne ide na posao, što znači da je uvek kod kuće. Nešto sa tom pričom nije u redu. Zašto bi zeka tražio majku, kad je ona tu i sprema doručak. U zekinoj kući sigurno mirišu palačinke.

A on je sam i gladan, strašno gladan. Požurio je kući. Jutros je samo na brzinu popio mleko, doručak koji je mama ostavila nije ni okusio, ni kiflicu nije stavio u džep, sad bi mu baš dobro došla.

Malo se ljutio na svu tu zbrku, ipak je on (sigurno) prespavao delove nekih priča.

Žureći kući, čvrsto je rešio da odmah nauči da čita i sam vidi o čemu se tu stvarno radi.

SIMA

Gde su sada ona dobra, stara vremena, kad su lopovi, kao što je i red, noću upadali u kuće odsutnih vlasnika.

Kriza, rat i sankcije promenile su sve, pa i lopovski kodeks ponašanja.

Spremajući se u pljačku, provalnik je najpre pozvao telefonom, da ipak proveri ima li nekoga u stanu. Javio se dečji glasić. Pitao je da li je mama kod kuće.

- Nije, ona i tata su otišli kod kumova,
pa će brzo da se vrate.

- Jesi li ti sama kod kuće?

- Nisam, i moj bata je tu, pa ga ja čuvam i dodajem mu cuclu.

- Zar vas niko ne čuva?

- Čuva Sima.

- Koliki je taj Sima?

- E, on je veeeliki...

- Koliko godina ima Sima?

- Sima ima tri godine i on je...

Nije više slušao pričljivu devojčicu. Sada je sve lako. Brava je kvrcnula. Stan pun svega i svačega. Ovo je ono pravo. Konačno i njemu da se osmehne sreća.

O tom "poslu" je kasnije dugo, dugo, razmišljao u zatvorskoj bolnici.

A sve je bilo jednostavno i lako, na dohvat ruke. Samo da nije bilo Sime. Da se nije toliko žurio u krađu, saslušao bi devojčicu koja je pokušavala da mu objasni da je Sima vučjak. A tri godine su, za vučjaka, pravo doba.

LjUBAV

Tu vezu nije mogao niko da razume, još manje da opravda, ali oni su se voleli i nisu marili za to što ih svi u čudu i neverici gledaju.

Ona je bila plemenita roda. Muški deo njenog plemena bejaše čuven po lepoti, a odabrala je njega, malog i neuglednog. Među svojima je još mogao da prođe, ali među njenima je ličio na ruglo.

Samo žensko srce zna čaroliju kako se zver pretvara u lepotana. Oni koji su voleli znaju kako se gleda očima ljubavi.

Njeni su se žestoko protivili toj vezi, napali su ga, u tuči mu je stradalo oko.

Zatim su je na silu udali. Poslušno je izvršavala svoje obaveze, podigla mlade, ali njega nije zaboravljala. Tugovala je.

Ni on nije bolje prošao. Prijatelji i direktor Parka su navalili da ga ožene. Tek kad je izgubio svaku nadu popustio je. Ne bi se moglo reći da je bio savršen otac, no, savesno se starao o deci dok nisu stasala.

Jednog proleća, kad su se zeleno smešili pupoljci, ona je pošla u šetnju. Išla je starom stazom. I on je tražio njihovu stazu. Sreli su se.

Svi su već navikli na tu čudnu vezu, a oni se drže podalje i od njenih i od njegovih.

Vole se i to je čudesna formula za sreću.

Obična priča, no, ne treba suditi prebrzo. Ne treba uopšte suditi srcu. Ljubav je premostila čak i pripadanje različitim vrstama, jer, ona je bila paunica, a on crna morka, iz beogradskog ZOO vrta. Vrta dobre nade.

Zapisi

MARI AN

Mari an nije mogla da prebroji salone u kući u kojoj je rođena zato što ih je bilo više nego prstića na rukama.

Rasla je u izobilju, voljena i mažena.

Kad je odrasla, o njenim očima se govorilo da tope muška srca. Sve joj je bilo dato. Talenat, bogatstvo, lepota.

Samo su jedno propustili da je nauče. Nisu je naučili razlici između života i slikarskog platna. Za razliku od života, slikarsko platno može da se baci ili premaže, pa naslika ponovo.

Što su slike bivale bolje i ona se pela ka uspesima i priznanjima, poslovi su padali sve niže i niže.

Život je shvatala kao igru i igrala se, a onda se on, stari prepredenjak, život, surovo poigrao sa njom.

Sada ima soba manje nego što je prstiju na jednoj ruci, a sve bi mogle da stanu u jedan nekadašnji salon.

Mari An ne sakuplja krhotine i ne iznosi svoju tugu na trg.

Tiho uređuje svoj kutak, gde je sve, do najsitnije stvarčice, brižljivo odabrano, a deo nečeg lepog i velikog, što je iscurilo iz šake, kao pesak kroz prste.

I poslednji butik je zatvoren. Preko izloga sa najlepšim i najelegantnijim modelima, spuštene su žaluzine.

Mari An živi u gradu čija se istorija ispisuje dvocifrenim brojem vekova. U snovima je pohodi nekadašnji sjaj. Na javi zna da se on nikada ne može vratiti, i ne mari što je sugrađani ne razumeju, a i kako bi?

Nikada stanovnici doline nisu shvatali postupke vlastele iz dvoraca na bregovima.

Kad je metalna zavesa prekrila izlog i vrata poslednjeg butika, svi su radoznalo zagledali njene oči, koje su postale tamnije, kao more u predvečerje, gubile sjaj, ali zadovoljstvo da u njima vide suzu, nije nikome pružila.

U svemu što joj se događalo, nije zaboravila da ima onih kojima je mnogo teže nego njoj. Sakupila je sve što je preostalo, najlepše modele, i poslala je devojkama u Srbiju.

Na televiziji se svašta priča, ali ona zna da javna istina ima više lica. Njeni roditelji su bili protestanti. I ona nije zaboravila kako je biti izdvojen i obeležen, bez obzira na status i bogatstvo.

Zato Mari An šalje lepu odeću devojkama u Srbiji.

Neka se raduju. Nek' im bude topla ova zima i lepo proleće koje će doći.

Mladost tako brzo prolazi. To ona najbolje zna.

Devojke iz daleke Srbije nikada neće upoznati Mari An, i neće znati njenu priču, ali će osetiti ljubav i plemenitost žene iz Luksemburga, znaće da nisu same, a onda će odeća, od srca darovana, biti stostruko vrednija i lepša.

Radost i smeh tih devojaka, grejaće srce Mari An, koja živi u malom stanu, i bez obzira na broj soba, ona je bila i ostaće vojvotkinja duhom.

9. oktobra 1996.

MOJOVIĆ

Nigde toliko čoveka kao na Mojovićevim slikama. Ne kao prisustvo, već odsustvo. Čovek kao delo i vreme, vreme za čoveka.

Samo čovek meri i njemu znači vreme. I onda kad ga negira, vreme ga određuje.

Obrađen kamen vremena, obrađen ljudskom rukom, čeka i pokazuje.

Slušam i čekam da umni ljudi kažu nešto o neprikazanoj, a izraženoj ženi na slikama. Ne pominju, kao da je ne vide ili prećutkuju.

Ženi – tajni, kao prapočetak

Ženi – strahu, kao ljubav

Žena je majka zemlja – praroditeljka i obratno.

Nikad nešto tako tanano, čedno-čulno, nisam videla.

A pre odlaska, lagano svijam ono lepo, što ostaje posle gledanja slika. I kasnije, idući ulicama, zatvaram oči, okrećem glavu, da ne vidim druge slike kroz izloge i prozore, da ne obeščastim lepotu, koju čuvam iza kapaka.

Ta, poneta lepota, je utočište duši rastrzanoj između mora i kontinenta i tihi je smiraj, a zrači nečim što se otima objašnjenju i pričanju, ali prosvetljava.

SLIKA GRADA

Tek kad se zazelene vrbe i rascvetaju suncobrani pred kafanama, proleće je stvarno došlo. To je nepogrešivi znak da mraza više neće biti.

Drugo je proleće od kad su na ulicama jedina vozila sa stranim registracijama, ona koja donose humanitarnu pomoć.

Uprkos svemu, otvaraju se izložbe, predstavljaju nove knjige, malobrojna publika sluša klasičnu muziku.

Prvo sunce izvodi ljude u šetnju.

Penzioneri brane davno odbranjene stavove, polemičari dokazuju svoja gledišta. Niko nikog ne sluša, a svi ljuto zavađeni i uvređeni drugačijim mišljenjem.

Trubači iz unutrašnjosti obilaze centar grada i zalaze na područja stalnih uličnih svirača. Neravnopravni duel, limeni instrumenti su jači.

Oko kamere beleži sliku grada i ostaje zapis.

Na uglu ulica Kralja Petra i Knez Mihajlove, žamor se stišava. Ljudi se sklanjaju i sa poštovanjem propuštaju nekog da prođe. Pred "Grčkom kraljicom", svi, bez obzira na politička i ostala opredeljenja, ustaju da pozdrave čoveka krhke građe, kao sa fresaka.

Sam, bez pratnje i pompe, bez spoljnih oznaka dostojanstva, a dostojanstveniji od svih, prema trolejbuskoj stanici išao je Patrijarh srpski, Njegova Svetost, Gospodin Pavle.

APRIL U BEOGRADU

Kad je doktorka M. otišla u penziju žalili su i pacijenti i kolege. Njoj je prvih meseci bilo neobično i prazno, a onda se rodio unuk i sve je dobilo novi smisao.

Sada je tu loknasti plavi maslačak, oko koga ima mnogo posla. Nije ni razmišljala o visini penzije kojom joj se država odužuje za trideset i pet godina rada. Uvek je bila uredna i skromna. No, zalihe su počele da se tope. Jednog dana je ustanovila da više nema ni jedan ceo par čarapa.

Kad je izvela unuka u park, činilo joj se da svi gledaju u zakrpljenu čarapu, a onda je rekla sebi da je ona samo jedna stara žena i da se zakrpa ne vidi.

U parku mlado proleće. Penzioneri pretresaju stare priče, čijih učesnika odavno nema.

Sa klupe gleda decu kako se igraju u pesku.

Dan je divan, unuk dorastao do graditelja peščane kule.

I zaboravila je na zakrpljenu čarapu.

Videla je gospođu D., njenu nekadašnju pacijentkinju, poslednji izdanak stare, bogate, beogradske porodice, kako ide
alejom.

Zakrpa počinje da peče.

No gospođa D. se nije zaustavila, elegantna kao i uvek (šešir, teget kostim i svilena bluza), samo je pozdravila doktorku laganim naklonom i prošla.

Valjda joj je bilo neprijatno da zastane.

Njena lepa cipela (model "Pariz 70.") je bila pukla na pola i videlo se parčence žice, kojom je nevešto uvezana.

ČUVAR PASA U KRIZNOM PERIODU

Vreme je ove zime kao iz Početka bune na dahije. Božić kao Đurđevdan. I još se što šta promenilo.

Gospodin sa malom penzijom pokušao je da obezbedi dodatne prihode davši sledeći oglas: "Penzioner, ljubitelj životinja, čuvao bi i šetao psa".

Posle par dana, otišao je da proveri da li se slučajno neko javio. Na oglasnom odeljenju ga je čekala gomila odgovora sa ponudama. Napravio je uži izbor i počeo da obilazi buduće poslodavce.

Susreo se sa nekim novim sojem ljudi, prebogatim vlasnicima rasnih pasa, za koje nije ni sanjao da hodaju, odnosno, voze se ovim našim ulicama.

Svi psi su, za razliku od vlasnika, imali odličan pedigre. Najviše je plaćao vlasnik firme za prevoz pokojnika. Od ovog rata imao je vajde, očigledno. Tražio je da njegov šetač pasa bude fakultetski obrazovan. Valjda je mislio da će tako ispuniti sopstvenu prazninu posle osnovne škole.

Gospodin se ipak odlučio za ponudu vlasnika lepog koker španijela.

I, tako su se sreli bivši student i njegov nekadašnji
profesor.

Da, zaboravila sam da vam kažem, šetač pasa u krizna
vremena je profesor univerziteta, u penziji.

Čudni su putevi Gospodnji.

BOSONOGA PESNIKINjA

Lepo to zvuči, same se slike nameću, renesansni trg, pa fontane i bosonoga pesnikinja.

U Beogradu to podrazumeva nešto drugo.

Gužva u trolejbusu, stara pesnikinja na prvom sedištu. Mladić sedi do nje i kaže joj da neko maše sa Terazija. Pesnikinja gleda kroz prozor, a mladić joj izuva cipelu, levu. Njegov ortak to radi sa desnom. Nestaju u gužvi, jer je trolejbus upravo stao. Putnicima, već oguglalim na svakovrsna poniženja, ovo ipak preliva čašu.

Trče za kradljivcima, sustižu jednog i otimaju mu cipelu. Drugi, videvši šta se događa, baca cipelu daleko na pločnik i beži.

Za vreme potere za cipelama, ne shvatajući šta, kako i zašto se sve to dogodilo, stara pesnikinja je stajala na pločniku u čarapama.

Tog dana je u Beogradu bilo -40 C i opako je duvala košava, a Terazije su bile prekrivene debelim ledom.

Putnici su pesnikinji vratili cipele.

Da li je ovo priča sa hepi-endom i da li nam je i za ovo kriv embargo?

RELACIJA PANČEVO-BEOGRAD

Iz hladnih stanova u mokro jutro puno bljuzgavice šljapka se na posao.

Sneg od mokrih krpa. Voz kasni sto četrdeset minuta.
Po satu je svanulo.

Čekaonica prepuna, mokri, iznošeni kaputi i cipele, zavežljaji i torbe.

Bože mili gde li mi to premeštamo svoju sirotinju?

Mlada majka sa dvoje bledunjave dece i torbom pokušava negde da se smesti. Mrki ljudi je ćutke propuštaju do peći. Studenti cupkaju i ćute. Ni stalna postavka službenica-domaćica ne razmenjuje recepte iz ratnog kuvara.

Tišina.

A onda se on oglasio negde iz ugla. Baš ga briga za sve što se nama dešava, on peva svoju letnju pesmu.

Dragi, mali cvrčak. Hvala mu na mrvičku odavno negde zaturenog leta.

OKTOBAR

Počinje Sajam knjiga. Nije kao nekada, ali traje. Mnogo je dobre knjige, malo novih naslova, dosta stare taštine, nabeđenih i ostalih umetnika.

Bio je vašar, a na vašaru...

TV će opet pratiti Sajam. Zakrpe se neće videti.

IMENA

Davno su ovi zaboravili da stvari nazivaju pravim imenima, pa kaznama kojima nas svet kažnjava, tepaju embargo, sankcije.

Kažnjenici jure po pijacama i kupuju kupus. Iz toga bi se izveo zaključak, biće sarme ove zime, ali...

Reductio ad absurdum.

Ni oni preko nisu bolji sa pravim nazivima. U novogovoru se umesto uobičajenog naziva za stanoviti muški organ kaže "nježnik". Čuj, molim te, možda je to, za neke tamo, pravi naziv, ili samo panično beže od ćiriličnog, robusnog naziva. Fuj Fifi.

DOŽIVLjAJ

Da kod nas nema otuđenja svedoče autobusi. Gospodin koji pamti bolje dane, prislanja glavu uz saputnicu. Ona ga opominje da je preblizu, na šta se gospodin izvinjava i kaže: "Zaista nisam imao nameru da budem nepristojan, ali vi tako prijatno mirišete, a to je jedino lepo što mi se poslednjih meseci dogodilo".

Prozori duše

USPOMENA

Čudno ljudsko sećanje. Zaboravlja se ono za šta se misli da se nikada neće zaboraviti, a pamti nešto što nije ni postojalo kao događaj. Ostane lice koje, povremeno se javljajući iz sećanja, prati kroz život. Nosi se isečak nečijeg vremena, delić života nekoga koga smo slučajno sreli, zapamtili i sačuvali.

Svako u sebi, a da toga nije ni svestan, nosi deliće tuđeg života.

Jesenje popodne, kad se rano smrkava i pada sitna, dosadna kiša, na železničkoj stanici izgleda još turobnije i beznadnije. Vagoni sa drvenim sedištima, prljavi, tuberkuloznih sijalica, bez odvojenih kupea, kao iz starih filmova, čekaju putnike.

Kroz opštu vrevu provlači se mlada žena (skoro devojčica) sa velikom torbom i bebom u naručju. Izmučena, tiho se spušta u ugao vagona. Rominja kiša. Voz kreće kroz pokisla predgrađa. Monotoni ritam točkova i majčina toplina uspavljuju dete.

Onda nečiji pogled. Podiže glavu i vidi mladića u sakou od tvida. Prva misao joj je bila da mu je sigurno hladno, lako je obučen, a sako je nakvašen.

On stoji na ulazu u vagon, ne ulazi, a ne sprema se da izađe. Stoji tako i gleda je. Šta li mu se dogodilo, zašto tako tužno gleda?

Vršnjaci su, možda je samo koju godinu stariji. Razmišlja da li ga poznaje sa fakulteta, možda bi trebalo da se javi, ali zaista ga ne poznaje. Nešto gorko se penje u grlo. Dete se meškolji, nežno ga grli i privija, kao štit i odbranu od misli koje naviru. Nije važan fakultet, najvažnije je dete, za njega vredi sve žrtvovati. Skreće pogled, što se vraća mladiću koji je netremice gleda. Iako potpuni stranac, oseća da ga zna, a sigurna je, nikada se nisu sreli. Saginje glavu da ne gleda u oči koje se ne smeše, u njima je nešto čudno, lepo i duboko. Možda se vara. Njemu je samo hladno u mokrom sakou od svetlo tačkastog tvida.

Zašto je tako uporno posmatra. Ni reči ni osmeha, samo pogled koji uznemirava, prodire u neke skrivene kutke duše. Zašto?

Dete se probudilo. Zabavljena oko deteta nije videla kad je otišao. Voz je stajao u stanici. Ulazili su novi putnici popunjavajući ispražnjena mesta. Mesto pored vrata je ostalo prazno. Onda se sve opet stišalo i nastavilo se ravnomerno kloparanje točkova, menjajući ritam samo na skretnicama.

Osetila je lagani bol. Kao kad se shvati da se izgubilo nešto drago. Zašto uopšte razmišlja o mladiću koji je u sumorno jesenje veče stajao na vratima vagona?

Tama je sve pokrivala dok nisu izronile svetiljke sa lepezama od kiše. Stigli su do njene stanice.

Prošla je ta jesen, pa mnoge druge. Nikada više nije videla onog mladića. Ponekad bi ga se setila, upitala zašto ju je onako čudno gledao i sama sebi odgovarala da ga je sigurno podsećala na nekog.

Iz svetlog sunčanog jutra zri vreo dan. Gužva na ulici, i odjednom bez ikakvog povoda izranja sećanje od pre dvadeset i više godina. Tužne oči i pokisao sako. Zamrznut delić vremena kao sa stare fotografije, delić nečijeg života što se sa njenim ukrstio, poput vozova u mraku, i nestao.

Zašto se pamti nešto potpuno nevažno, nešto u čemu nije bilo ničega, ili možda jeste samo se nije prepoznalo?

10. juni 1996.

VOĆE

Živela je u kući sa prozorima što gledaju na reku, gde je svijala svoj mali svet i veliku žudnju. Čekala je nekoga i mesec juni zvala starim imenom "mesec češnar".

Prvo je u malu, pletenu, košaricu stavila trešnje (male rumene radosti), pa višnje. Marele su mirisale na neke davne dane u kući pored mora, a potom su jabuke petrovače, kajsije, breskve i kruške skidale listove iz kalendara.

Onda su zamirisale dinje.

Setila se oca, koji je nekada govorio da su dinje, kad je on bio mlad, bile slađe i raskošno mirisale. Smejala se smehom ranih voćaka i odgovarala da to nisu mirisale dinje nego mladost. Sada sebe nije smela da upita da li su zaista dinje mirisale drugačije onda kad su leta bila radost i ono što se pamti.

Došlo je vreme grožđa i šljiva sa maškom, a zatim jesenjih krušaka što su celo leto sakupljali sunce, dunja, zlatastih i malčice oporih, kestena (koje nema ko da peče na uglovima ulica). Sa maglama su stigle mušmule i nedozrele oskoruše od kojih se ježe usta.

Svi listovi iz kalendara su se potrošili. Korpica za voće je bila prazna i više nije mogla da čeka gosta.

Tek tada se pogledala u ogledalo. Umesto svog, videla je lik iz priče o nahočetu, koje nikada nije plakalo, jer je verovala da je ostavljeno zato što je plačem budilo roditelje. Tiho je čekalo da neko njegovima javi kako je sada dobro i da ih neće nikada uznemiravati suzama, ali niko nije došao.

Okrenula se od ogledala, sklonila sa stola korpicu za voće i otišla iz kuće sa prozorima što gledaju na reku, jer tamo stanuju samo uspomene.

VERNOST

Dugo je po odlasku Čoveka sanjala dane smeha i igre, osluškivala, gledala niz put i nije prihvatala konačnost
odlaska.

Onda se, lopovski, na prevaru, u grudi počeo da uvlači zgrudvan, težak, potmuo bol. Mislila je da će vremenom proći, no, prolazilo je samo vreme.

Nije brojala godine.

Navikla se da živi sa tim klupkom koje guši, postalo je deo nje.

Svi su mislili da je zaboravila i privikla se, ničim nije pokazivala da ga se seća, ali ih je iznenađivala žestina sa kojom je sve njegovo čuvala i branila.

Nisu ni sanjali da ne čuva sećanja nego život sam.

Strasno se bavila poslom, kretala među ljudima, ali nije dozvoljavala da joj se iko približi.

Kada više nije očekivala povratak, i uopšte, ništa nije očekivala, on je došao.

Znala je, osetila, da se nije vratio, samo je svratio. Tada joj se učinilo da ne može više da se raduje. Ni traga onom negdašnjem divljem radovanju.

Sve je bilo tako uobičajeno, prisno, toplo, kao da je nikada nije ledila njegova odsutnost.

Sela je pored njega, savila mu se iza leđa, sasvim ga obgrlivši i stavila mu glavu u krilo.

Nasmešio se, tako su nekada sedeli. Pomilovao je i telom mu je prostrujao čudan osećaj.

Njeno čvrsto i vitko telo zračilo je mirom, sigurnošću i beskrajnom vernošću. Potpuno predana, a svoja, uronjena u njega, a samosvojna. Počivajući u njegovom krilu, onaj davno zgrudvani bol je nestajao, prelivao se u nešto poznato i lepo, kao zlatasti prah davnih priča. Bila je, posle dugog vremena, potpuno srećna. Sreća je jedina reč koja za to
postoji, ali za takvo stanje ne postoje reči. Reči se govore,
a dubokim ćutanjem se voli.

Kad je odlazio nije mu liznula ruku. Njen soj to ne radi. Oni su stara ponosna rasa šarplaninaca.

Šarplaninci su jedini psi koji nemaju gazdu ili gospodara nego svog Čoveka.

PLETENICA

Išli su bulevarom. Ogledala se u izlozima i rekla da treba da skrati kosu.

"Kosa ti je lepa, nemoj je šišati, neka raste".

Zasmejala se, radosna što on kaže da ima lepu kosu.

Posle nije bilo šetnji bulevarom, ni parkom, uopšte više nije bilo šetnji. Platanima je poraslo lišće, zeleno šuštalo, pa požutelo, a onda ga je oduvala košava i na kraju je sve pokrio sneg.

Tada je on otputovao negde daleko.

Sledećeg proleća vezala je kosu u rep i kupila veliku geografsku kartu. Svake večeri je olovka putovala prema njemu, prelazila granice, promicala pored malih, usporavala pored velikih gradova i sve tako do severa gde bi se nevoljno zaustavljala sasvim blizu grada u kome je sada živeo. Izmišljala je puteve kojima će proći i ulice, ali kuću nije mogla da nađe, jer se one ne nalaze na geografskim kartama.

Kosa je porasla toliko da je morala da splete pletenicu. Dužinom kose merila je vreme rastanka, u takvim slučajevima časovnici su sasvim neupotrebljivi.

Sanjala je kako putuje prema severu, ide zelenim i smeđkastim, pa tamno smeđim poljima geografske karte. Godinama iscrtavana putanja se stalno gubi i briše, a kosa predugačka i raspletena, zapliće se o žice meridijana i ne može dalje. Budila se prestravljena i u jastuk sakrivala šapat: "On će doći, po dužini kose znaće koliko ga volim".

Ta, poslednja zima je bila strašna, duga i ledena. Kad se proleće konačno nakanilo de dođe, svratilo je tek onako, ko od bede, reda radi, izmamilo cvetiće i paperjasto lišće, pa otišlo, a ostavilo vrućine kao da je leto. Mladi tanušni listići su bolovali od jarkog sunca, nisu stigli da ojačaju. I njoj je bilo vruće ispod duge kose, kao ispod šubarice, no ona se radovala i nije joj napamet padalo da tu "šubaricu" skida.

Jednog dana je dolepršao telegram javljajući da on dolazi.

Trčala je ulicama i u sebi govorila tramvajima "Dolazi, dolazi"! I klupama u parku, i drveću, i golubovima, i celom gradu je nemo objavljivala da on dolazi. Nije smela da prelepu vest vrisne glasno da ne uplaši radost.

Obukla je najlepšu haljinu, splela zlatnu pletenicu i otišla na stanicu. Izdaleka ga je ugledala, promenio se, ostario, ali je još uvek mirisao na stari smeh i tople priče. Mnogo je htela da kaže od jednom, pa su se reči sudarale, saplitale, preko reda istrčavale iz rečenica i sve je ispalo bez veze.

Seli su kao nekada na klupu pod platanom i pili crno pivo. Ona penu, a on onaj smeđi deo koji je njoj bio gorak. Pričala je malo sabranije o svemu što se ovde događalo. Rasejano je slušao i odsutno odgovarao na zapitkivanja, pa je prećutala koliko je puta plakala dok se češljala i kad bi putovala geografskom kartom. Nije htela da ga rastuži.

Od svega onog lepog, što je godinama smišljala da će mu reći, nije ostalo ništa.

Oči su joj se punile grozdastim suzama. Zapitao je zašto plače, ako joj se pokloni ne sviđaju neka kaže, pa će joj kupiti druge.

Pokloni su bili lepi i radovala im se, ali je očekivala nešto drugo, a to nije moglo da nigde da se kupi, jer se ne prodaje. Da bi zabašurila suze rekla je da joj je vruće i da joj je kosa duga i teška.

Odmah je predložio da odu kod frizera da odseče tu dugu pletenicu i napravi lepu frizuru.

On nije razumeo ama baš ništa.

U neverici se zagledala u drage oči, tragala, ali u njima ničega, od njega nekadašnjeg, nije bilo.

Stegla je srce na dozvolivši da se u njega ušunja ni najmanja uspomena. Glasom odjednom odraslog deteta je rekla:
"Da tata, u pravu si. Treba da odsečem pletenicu. Kosa je
preduga i gusta i tako je vruće pod njom da mi se stalno
znoje oči".

NEZABORAVAK

Davno, davno, u malenoj kući na planini živela je devojčica i imala je baštu sa najlepšim cvećem koje je iko video.

Sanjala je raskošne, šarene snove. Jutrom bi ih ispričala cveću i ono je plamsalo bojama snova. Kako je rasla snovi su bivali sve lepši i bogatiji , a bojama cveća se svako jutro divilo i samo sunce.

Kad je zima izrasla u proleće, ona više nije bila dete.

Tada su šareni snovi izbledeli pred jednim zelenim snom, koji se ponavljao i od koga je cveće zanosno mirisalo.

San ju je uznemiravao, zbunjivao, plašio, a opet, želela je da ga stalno sanja i strepela je od jutra u koje bi mogla ući bez njega.

Devojčica se iz pupoljka razvila u neobičan cvet put slatkog soka. Shvatila je značenje sna. Više nije smela da proživljava slasnu jezu i iščekivanja, igre, i lomnog buđenja, pa je san zapretala negde duboko i prekrila ga cvećem.

Otišla je sa planine i živela u mestu gde su snovi bez čari, praskozorja bez rumeni, jagode bez mirisa. Kad se nešto dugo i postojano želi i sanja, na kraju se ostvari. Tako je i ona srela onoga koga je davno upoznala u snu. Zapretena iskra je zaplamsala, a kad je prihvatila poziv za igru, razbuktala se. Znala je da će se opeći, možda stradati, ali sledila je srce i san, a ne razum i da odustane nije mogla.

On je živeo u javi, a ona je pobrkala život i snove. Kad se igra završila, čovek iz sna je otišao na drugi ples.

Vratila se kući umorna i bez snova. Više nije mogla da čuva tajnu pa je zapisala, majušnim pismenima, na zrnima prosa čitav život.

Nije pisala današnjim slovima, koja se samo slažu u reči, već prastarom azbukom života, u kojoj je svako slovo imalo beskrajnu punoću i snagu i sve je u njemu bilo sadržano. Kad je završila, tajnu je podelila sa pticama, davši im da pokljucaju zrnevlje. Svaka ptica je znala po jedan deo priče, a nikada se sve nisu mogle sakupiti, i tako je, iako rečena, tajna ostala neispričana. Ptice u sva godišnja doba pevaju svoju priču o lepoti ljubavi, životu, nesanicama i snovima koji mogu da zarobe.

Zato u prolećne noći pune mirisne mesečine, slavuji bude devojke iz sna, kad ih prožima slatka jeza a telo bridi nemirom kojem uzrok ne znaju.

Snovi su bezazleni dok ostaju tamo gde im je mesto. Ako se sretnu na javi, onda se neumitno strada.

Ptice pevaju različito, no jedan mali ton kod svih je isti. Poslednji znak naknadno je dopisala na sva zrnca. On kaže: "Živite javom, a ne snom"!

Sanjajući snove od kojih je cvetalo i mirisalo cveće, ostavši i bez jave i bez sna, nije znala zašto se sve pretvorilo u moru.

Uzrok njenih nevolja bila je greška u imenu cveća. To je spoznala jedna ptičica, ali više nije imala kome da kaže. Cveće kojim je nekada davno prekriven zapreteni san zvalo se nezaboravak.

ŽELjA

Bolnička soba je sad njen svet. Topola u prozoru, čitav vidik. U sobi, ispod prozora dva kreveta odvojena nahtkasnama. Preko puta je ležala starica. Volela je da sluša njene priče o njivama, bašti, jaganjcima. Upoznavala je svet prisan sa prirodom, njoj, detetu sa asfalta, do tada nepoznat i stran.

Jedne noći, kad se gusta mesečina ulivala kroz prozore, srebrila pod i mlečom obavijala krevete, izgledalo je da na svetu ne postoji ništa drugo sem tihog staričinog glasa koji je pitao: "Reci mi ćero, molim te, jel' lepo kad te neko poljubi, onako, odistinski, muški?".

Da je u tom trenu zasijalo sunce, ne bi se toliko iznenadila, promucala je nešto, a starica je nastavila da govori.

U tišinu sobe potekla je priča.

Bilo joj je sedamnaest godina kad su je udali. Sirotinjsku kćerku u gazdinsku kuću. Svi su bili zadovoljni, a kako je
njoj i mladoženji niko nije brinuo.

Ona je tu da sluša i radi, a on ima samo četrnaest godina i niko ga ništa ne pita. Nisu je uzeli da bi uživala, jer ništa nije imala sem lepote i snage. Gazdinskoj kući trebale su ruke, da rade. Bio je rat i nemaština i glad, a njihov hleb nikada nije bio sladak. Njive, vinogradi, štale, sve je to nju čekalo.

Dok joj se muž sa vršnjacima vijao po vrbacima, svekar je zapovedao, a svekrva, skrhana teškim životom i radom ležala je u postelji. Jedino je od nje, svekrve, nemoćne i bolesne imala zaštitu i pouku. Naučila je kako se kuva i mesi, slavi slava, dočekuju i ispraćaju gosti, spremaju daće.

Dečak za koga je venčana, razmažen i plahovit, izrastao je u obesnog mladića. Najpre ga je gledala kao mlađeg brata, a onda je on u varoši upoznao mnoge tajne koje ona nije znala i ono malo prisnosti među njima je nestalo.

A njeno se znalo.

Ustajanje pre zore, mešenje hleba i pristavljanje ručka za radnike, i dok se kuva ona po mraku ide da muze krave. Kad zora zabeli sa radnicima na njivu.

Po nekad bi u brazdi, onako stasita i bujna, ispravila leđa i pomislila: "Bože, što mi dade ovakvu snagu, šta ću s' njom"? Pa se brzo savijala i čvrsto držeći motiku kopala brže od svih. I decu je izrodila. Dva sina. "A sve u mrak, on se sam' primakne i odmakne, reč ne progovara".

Kad se zaposlio u varoši u kući ni ono malo pomoći od njega više nije bilo. O njegovoj vezi sa jednom veselom udovicom su svi govorili, samo ona nije smela ni reč da kaže.

Svekar i svekrva nisu dočekali da prate unuke u vojsku. A sinovi, završili školu i otišli u svet.

"Niko neće da ostane na zemlji, zašto je to tako ja ne znam. Zemljica ti je k'o čeljade, spustiš li ruku na nju, poradiš li, ona stostruko vraća rađajući".

Stari sjaj gazdinske kuće je trajao. Ispod toga bili su pustoš i hladnoća.

Sinovi su dolazili samo preko leta, zadržavali se kratko u odlasku ili povratku sa mora. Čekala je unučiće, snatrila kako će da ih privija na grudi, svija u krilo i priča im priče, a kad su dolazili, sa njima nije mogla da razgovara. Majke, tuđinke, nisu umele da uče decu Srpski, a očevi za to nisu imali vremena, ni želje. Uklopili su se u novu sredinu, nisu hteli ničim da se izdvajaju, lepo su zarađivali i bilo im je (po njihovim merilima) sasvim dobro.

Nizali su se dani kao venci sušenih paprika, slagali u mesece i protezali u godine.

"Kad pogledaš, misliš nešto, a u stvari ništa".

I sad, prebirajući po uspomenama, setila se želje, jedine želje koju je u potaji sanjala.

Kad su ovakve noći lude mesečine nije mogla da spava. Izlazila bi na trem. "Miriše proleće, ja zrim, a zalud. Niko da okusi"! Želela je da je poljubi neko "onako", odistinski, pravo, muški, al' ne bi nikad"!

Htela je da kaže starici da je trebalo da se buni, da uradi nešto sa svojim životom, zaboga, ovo je dvadeseti vek, no starica se zaćutala. Bližila se zora i nju je savladao san.

Probudilo je komešanje i užurbani koraci. Okrenula se i videla da je krevet preko puta prazan, posteljina skinuta, a dušek savijen na pola i prebačen preko ivice.

Plakala je kao za najrođenijim i brišući suze još dugo joj se činilo da u sobi lebdi miris neispunjene želje.

KAPLjICA

Zimski dan na izmaku. Rumeni zraci zaviruju kroz prozor. Sa strehe kaplju ledenice. Sunce ih boji i otapa. Kad led zaplamsa, nestaje.

Zagledao se u kapljicu na kraju ledene sveće. Treperila je bojama duge i sazrevala na sunčevoj peteljci. Bez daha je
pratio, ne želeći da padne i opet se pretvori u bezobličnu vodu.

Neka potraje čudesna igra nastajanja, života i nestajanja.

Iz godinama slaganih, pa zaboravljenih uspomena izronila je slika.

Bio je u četvrtom razredu gimnazije kada je došla mlada
profesorka književnosti. Odjednom su svi počeli da čitaju
i učlanjuju se u literarnu sekciju. Njena predavanja su bila male svečanosti i otvarala su nove vidike.

Sve ih je osvojila. Nikako se ne bi moglo reći da je bila
lepotica. Bila je krhka, graciozna i plenila nečim osobenim. Voleli su njen glas i miris kojim je odisala, a zbog nasmešenih očiju su je zvali Tavita (košuta). Pre kraja prvog tromesečja, bio je, kao i većina dečaka iz četvrtih razreda, beznadežno zaljubljen u profesorku književnosti.

Slatke muke prve velike ljubavi su trajale cele zime.

S prolećem se sve promenilo. Moralo je mnogo da se uči za maturu, a i vršnjakinje su propupale, gledao ih je novim
očima i pitao se gde li su se do sada skrivale.

Na jesen je otišao u veliki grad.

Nova lica, susreti, druženja, muzika, ljubavi "dece cveća"

ludih šezdesetih. Gladne oči su sve htele da vide. Sve je trebalo da se proba, okusi, dodirne, ispita.

Ipak, studije je završio na vreme, dobio posao, oženio se, stigla su deca, no smirio se nije.

Jedne noći je sanjao čudesan san. San, snoviđenje, šta li je to bilo, ni do dana današnjeg mu nije jasno, ali se urezalo duboko, dublje od svega što je na javi doživeo. Sanjao je svoju nekadašnju profesorku, Tavitu.

Sreli su se kraj neke tihe vode. Ona se smeši i maše. On trči, a noge se usporeno kreću. Nikako da stigne do mesta
gde leži na plaži. Koža joj je topla, meka, podatna. Vidi sićušne kristaliće soli kako se presijavaju, a na stomaku
joj je jedna kap, jedna jedina kapljica. Oživeli tečni dragulj. U sebi sadrži svu lepotu i boje strasne žudnje.
Lagano klizi i neodoljivo privlači.

Mora da popije tu kapljicu, kao da mu od toga zavisi sav život. Pruža se pored Tavite. Kap izmiče, sporo, lenjo, a dohvatiti se ne da. Usne ukusa zrele kajsije. Dodiruje svaki delić kože, nežno, ljubeći, mameći, grickajući, moleći, šapućući.

Kapljica izmiče. Čas je na usnama, pa na trepavici, onda se spušta u onu nežnu jamicu ispod vrata. Dok usne stignu, ona je već na grudima. To traganje ga ispunjava neopisivom radošću igre. Traži je na najskrovitijim mestima. Kapljica se pretvara u more. Zaronili su zagrljeni. Lako diše pod vodom. Oseća svaku poru njene kože i usne i telo. Uzbuđen je i po prvi put bez želje za posedovanjem. Deli, ne potčinjava.

Dodiruju se, prepliću, uranjaju jednu u drugo. Ona treperi svakim njegovim damarom.

Ne vode ljubav. Oni su ljubav.

Budi se i smeje sam sebi: "Da nisi malo prestar za ovakve snove"?

Polako se smiruje, kad je zaspao i nastavlja se isti san.

Opet kapljica treperi na telu i zamamno doziva. Zastala je kod jednog mladeža. Na usnama baršunasti dodir. Kap izmiče. Onda se pretvara u vodopad, niz koji se stropoštavaju. Nije ga strah, u njenom naručju je. Radost. Mogao bi da vrišti od sreće. Milijarde kapljica se rasprskavaju na sve strane. Vodopad je visok toliko da u podnožje stiže samo vodena prašina. Putuju kroz vodenu vaseljenu. Među svima, on raspoznaje onu jednu jedinu kap za kojom čezne.

Vole se prolazeći kroz sve vode sveta. U toplim azurnim morima kap je na domak usana, a onda se pretvara u tamno
modro jezero što ističe u reku. Jedno su. Ni jedna litica
ih ne dodiruje, ni jedna stena ne povređuje. Deo su reke. Matica ih nosi, kovitla, uvlači u tamne virove, izvodi pod vrbovo granje i nosi ka plićacima. Ne misli, ne vidi i ne čuje ništa, a opet, sve stostruko vidi, oseća i čuje unutrašnjim vidom. Kao da je izašao iz sebe. Oslobođeni tela doživljavaju se onako kako ljudi, ograničeni kožom ne mogu.

Opet se budi. Izlazi na balkon. Noćna svežina ga smiruje.

Vraća se u krevet, smeši se. "Sve je ovo van pameti, ali lepo je". Kad je konačno zaspao čekao ga je isti san. Nisu stigli do kraja.

Gleda drago lice, svaku crtu, boricu, delić tela. Mogao bi savršeno da je naslika, svilenkasti mašak, senke i koža boje ćilibara. Ruke klize po telu, kapljica se igra. Uranja glava u njene grudi. Miriše na nešto čisto, kao beba i u isto vreme na strast. Dva nespojiva mirisa, spojena u nešto više od samog mirisa.

Ukus mora i svežih školjki pojačavaju žeđ. Traga za kapljicom, tu žeđ mora da utoli.

Menjajući boje kapljica zrači milinom, celim bićem je oseća. Istovremeno su i voda i svetlost. Možda je samo pre rođenja bilo tako lepo u posteljici satkanoj od vode i ljubavi. Tada se rađaju u dan. Reka se približava ušću. Nekada su se ušća zvala sastavci. Zašto su promenila ime? Zašto rastajanje i nestajanje? Nema više razdvajanja.

I svet se pokrenuo, zaljuljao. Osećao je kako se Zemlja okreće. Nisu to zvonila samo zvona, muzika sfera se čula. Oni postaju dve žive, plamteće kapi. Stapaju se u jedno, bivajući deo beskrajnog okeana, koji je samo jedna jedina, velika kap, gde nestajući, nastaje se.

Zora ga je zatekla budnog. Šta se te noći zbivalo? Od kuda toliko ne pojamne radosti, lepote, boja, mirisa, ljubavi, sjedinjavanja kakva se živom stvoru ne dešavaju?

Prestao je da se pita kad je shvatio da ne postoje reči kojima bi se snoviđenje opisalo.

Kasnije je, nesvesno, u svakoj ženi tražio nešto od sna.

Putovao je po svetu, lutao, pisao, tragao. Nailazio i sretao razne ukuse, mirise, lica, male i velike ljubavi, a nikad
potpuno zadovoljan. Uvek je nedostajalo još zrnce nečega
do punog ukusa, još jedna kapljica do potpunog zadovoljstva.

Sunčano zimsko popodne topi ledene sveće sa strehe.

On, uvaženi književnik u zrelim godinama, bez daha zuri u kapljicu sa ledenice, nalik onoj iz sna od pre tri decenije.

I dok se kap, jedra i otežala, otkidala i padajući gubila boje, sjaj i lepotu, shvatio je da se čitav život ponašao kao leopard iz jedne knjige koju je čitao još kao dečak.

Kad je ekspedicija istraživača visoko na planini, u oblasti večitog leda, pronašla smrznuto telo leoparda, svi su se pitali: "Šta će leopard na ovoj visini"?

"Sledio je pogrešan trag" rekao je neko.

I on je, tražeći savršenstvo (koje od Adamovog vremena, nije više dato palom čoveku), sledio pogrešan trag.

PISMO PRIJATELjU

Ni čaroban ni breg,
a tuga ista.

Svet u svetu.
Izdvojen.

U sumrak pitanje.
Život il' san?

Gde uteha?
Reč blaga?

Radost
Tračkom prosijala,
Zar dnevima kraj?

Molitvu moju
ubogu
Da l' ču Gospod?

Tako bi govorio Nastasijević,
zato što je bio blesav i nije znao
da ne treba voleti one koji ga ne vole.

Ne arči srce na kamen, slomiće se!

KBC Zemun,
16. juna 1996. s

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]