Радмила Мишев

Приче из смеђе свеске

РЕЦЕНЗЕНТИ
Матија Бећковић и Срећко Јовановић

Интернет издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ

Технологије, издаваштво и агенција
Београд, јун 2000

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић

Штампано издање

ИЗДАВАЧ
НИП Књижевна реч, Београд, 1997.

Радмила Мишев (рођена Павићевић)

Рођена на Савиндан 1950. г. у Загребу, одрасла у Дечанима. Приче објављивала у "Светигори", "Образу", "Књижевној речи" и у многим радио емисијама.

Из рецензије Матије Бећковића:

Све је у овим кратким причама Радмиле Мишев бистро, изведрено и изведено да се може лако читати и процењивати, а упућени ће знати колики је и какав пут до оволике једноставности и провидности.

Објављени у нашој периодици "Светигори", "Образу", "Књижевној речи" или изговорени у радио емисијама ови записи, цртице, коментари, постају целина, а скупљени на једно место и у једне корице добијају и нова значења и нове читаоце.

Уз сваки текст је готово редовно наведен датум када је написан, али и без датумирања препознајемо наше време које и није друго до смеђа свеска исписана црним мастилом краја овог века.

…Исидора је назвала Службом текстове које је писала сличним поводима, а они и јесу служба, просветитељски, мисионарски рад, служење своме народу. И ови записи постају документ и сведочанство. Радмила Мишев не пише ни без повода ни без покрића нити се иједна њена реч родила на папиру. Зато је њена књига поштена и отуд драгоцена.

Из рецензије Срећка Јовановића

У једном од записа ове својеврсне збирке, који носи наслов "Мари Ан", Радмила Мишев назвала је остарелу и осиротелу властелинку из Луксембурга војвоткињом духа због њеног изванредног осећања правде и жеље да својим скромним прилозима помогне српским избеглицама. …Онај, ко прочита "Приче из смеђе свеске" наћи ће доста сличности између ове племените Луксембуржанке и ауторке збирке. Обема би се могло доделити неко високо хумано признање, а можда би оно могло да се зове исто као у наведеном запису – ВОЈВОТКИЊА ДУХОМ.

Садржај

Отишје

УТЕХА

Званична, календарска, зима је почела кишом. Путници испод трема железничке станице као јато гусака. Над тремом небо боје старог шињела. Киша се слива у млазевима.

Влажно је, хладно и самотно. Нигде радости, ни смешка, ни утехе. Један од оних дана, кад се сва туга, ћушкана по ћошковима, сакупља и преплављује. Човек би да, попут изгубљеног детета, беспомоћно плаче.

Испред станице расте јела. Знам да је ту, али је никад нисам честито ни погледала. Поломљених је грана, киданих немаром путника, чупаних обешћу деце. Мучена и рањавана, а израсла. Спрам сурог неба пружа преостале гране крстоликих крајева.

Почиње нешто чудно да се догађа. Зурим у јелу, не могу да одвојим поглед од зелених, живих крстова.

Мучнина полако пролази. Лакше је. Брише се неисплакано. Још по кад-кад задрхтим, као од закаснелог јецаја.

Милост се спустила. У души опет спокој, мир и светлост.

Данас је нови дан, данас ћу урадити нешто добро, можда
обрадовати неког.

Хвала Ти Свевишњи на дару, помилуј и опрости ми грешној малодушност.

Киша и даље пада. Јела трепери утехом Крста.

Господ увек пошаље неког, само га треба препознати.

УНУК

Чак је и у болничком парку ведрије кад сунце почне да просијава. Иако зубато, враћа наду.

На клупи у парку забрађена старица у кожуху, чека време посете. Поред ње седе жена која носи врбове гранчице. Понела неком врбицу и звонце.

Жена са марамом каже: "Волим кад видим да и ви млађи поштујете Празнике, то сигурно болеснику носиш врбицу, ако, ако, ваља се. Бој се Бога и не брини"!

Друга жена се смеши и потврдно клима главом.

Бакица наставља причу, као да се годинама познају.

"Слушај ћеро, веруј и моли се. Немо' да ти неко прича да нема Бога, има бре, има. Слушај шта ће ова баба да ти каже, а све је истина, овога ми крста".

И прекрсти се уставши, лако, навиклим покретом.

У том једноставном, а тако присном покрету, било је толико искрене вере, да је млада жена, почела пажљиво да слуша, одбацујући са стидом помисао о наметљивости старице.

"Ми смо сељаци, нисмо, да кажеш начитани, ал' и ми нешто знамо".

И кренула је прича, каква се само на путовањима и у оваквим сусретима чује, кад људи који се пар тренутака раније нису познавали и после тог сусрета се вероватно никада више неће срести, отворе душу и потпуном незнанцу испричају читав живот.

Одрасла је и читав век провела на селу, ту, на домак Београда.

Муж јој је умро пре три године.

У почетку је болест изгледала безазлена, али се стање погоршавало из дана у дан. Одвели су га у болницу, био је оперисан, но побољшања никаквог није било.

Кад је дошао кући, више није устајао из постеље. Сазрева воће, а он, који је сваку воћку засадио, одгајио, неговао, ни воћњак не може да обиђе.

"Видим, дошло његово време, ал' не за напредак,
но за брање".

Препустила је сину и снахи све послове, а она се потпуно посветила свом човеку. Дан и ноћ је бдела уз свог домаћина. После неколико дана он поче да се губи и разговара са неким људима које она не види. Знала је да то на добро не може да изађе. Чим му буде мало боље, она га пита са ким то разговара, а он се љутио што није видела људе који долазе у кућу и набраја имена, све покојници. Спремила је свећу и све што треба.

"Кад је овако, никад се не зна кад ће".

Једног дана јој је рекао: "Много је добар овај наш унук, ал' несташан, навалио да му правим штап за пецање"!

Убеђивала га је да они немају унука, него само две унуке, и да му се од силних лекова све побркало, да је сањао унука из фамилије, али је деда био упоран: "Није бре, него је наш унук, овај што ми ти кажеш има осам година, а наш дванаест и по"".

"Кад то чух, ја се остених".

Пре дванаест и по година њихова снаха је имала спонтани побачај, дете је било мушко.

Њој се грло стегло, очи запекле. Не може кандило да прислужи колико јој се тресу руке. Шапуће пред иконом: "Тебе Боже фалим, што гледаш све живо и мртво и што не пушташ да невина душа страда".

У очи Крстовдана деда се потпуно повратио, лепо разговара, очи му сијају. Весело тражи од жене да му све припреми, иде са унуком на пецање. Пружила му је упаљену воштаницу и деда је ускоро издахнуо.

Са смешком, као да је негде кренуо, па радосно отпоздравља укућанима.

"И јест отишао, само нама није дато да видимо и знамо ни где ни како се запутио".

Ћутала је неко време, бришући крајем мараме очи и уста.

"Е, па да знаш да то тако бива. А ове несрећнице, што абортирају, и не знају грдне, да нерођену децу убијају. И за њи' се молим, тешко њи'овим душама"

"Све што се заметне, Божије је стварање. Ко је живот дао, тај га и узима и распоређује"!

Портири су отварали болничка врата, дошло је време посете.

Бака се журно поздравила, пожелела све најлепше саговорници и њеним укућанима и ономе код кога иде у посету и замакла за угао једне од болничких зграда.

Друга жена је дубоко потресена речима мудре старице, још мало поседела, па се и она лагано упутила ка клиници. Чврсто држећи врбове гранчице шапутала је: "Осана сину Давидову"!

МОЛИТВА ЗА ЛИДИЈУ

Како дани постају дужи, све чешће се јавља стара чежња за завичајем. Хладно је, снег тек окопнио, пролеће на пут није кренуло, а земља стидљива и необучена.

Тамо сада у предвечерја деца испод Јерињака пуштају змајеве. Данима сам мислила на то небо које личи на модру шљиву и змајеве и дечију грају и топлим бојама сенчене успомене. А онда је стигао глас.

Не из сећања где се не расте, већ из јаве која је разнизала ниску некадашње деце.

Нема више Лидије.

У сну се искрала из живота и анђели је однесоше. Господ је волео више него ми...

Прости Боже Лидију и не замери јој ако се одмах не снађе. Непозната јој је нова кућа. Не отвори очи у нови дан већ у вечност. Не стиже ни да се поздрави се рођенима.

Уместо поред мужа и деце пробудила се тамо негде високо и угледала родбину. Они су је волели, али не више од нас.

Прости Господе и помилуј, смилуј се и на нас грешне, што навикнути на њену постојану љубав и доброту не можемо да верујемо да је више нема. Празно је и у дому и у роду, а та празнина боли, боли ненадокнадиво. И туга је велика, већа и тежа од Проклетија.

Зашто се највише грешимо о оне који су најбољи, оне који све разумеју, оне што се не љуте и не грде. За њих немамо времена све док не буде прекасно.

Имала је дечији осмех и лепу реч и пријатељску руку, да придржи и помогне, и милостиво срце, па нам се чинило да ће увек бити ту да дочекује и испраћа, а она стиже само до зрелих година и не дочека многе радости.

Помилуј Господе Лидију. Ти знаш њу и њена добра дела и благу душу и велико срце и прими је у Царство Твоје, у вечну лепоту и опрости јој ако је нашто у незнању згрешила.

А како ја себи да опростим што не имадох времена да свратим, што јој не рекох колико је волим и колико ми значи, што дуже не разговарасмо. Толико је лепог имала и умела да каже.

Сада је нема и никада више неће грејати њена близина.

Чувај нам је Господе (онако нежну, плаву и лепу), да не пати за децом и прими молитву нас недостојних, што се надамо да ћемо се, једном тамо, негде високо, срести.

На модром завичајном небу нема више шарених змајева нашег детињства. Нема ни нас. Расуте по свету окупља нас спомен на ону које више нема. Отишла је заувек. Место ње, туга и суза, под вечерњим небом растанка које све више подсећа на очи моје сестре Лидије.

У далекој Холандији ђакон Војислав Билбија ради кивот
св. мајке Анастасије српске. Чудесно ваја у злату и сребру
и улаже сав свој дар, од Господа му дат, и труд и молитву,
и све што има, а и добри верујући људи прилажу, колико ко
може, прстен, ланчић, дукат. Раду Војислава Билбије и свим
приложницима посвећујем овај скромни прилог.

О ЗАДУЖБИНАМА И ЗАДУЖБИНАРИМА

У једног богатог човека роди њива. И мишљаше у себи
говорећи: Шта ћу чинити јер немам у шта сабрати своје
љетине?

И рече: Ево шта ћу чинити! Развалићу житнице моје и начинићу веће и ондје ћу сабрати сво жито моје и добра моја. И казаћу души својој: Душо имаш многа добра сабрана и за многе године, почивај, једи, пиј и весели се.

Али Бог му рече: Безумниче, ову ноћ тражићу душу твоју од тебе, а што си припремио – чије ће бити?

Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.

По свој земљи српској трају спомени оних који не текоше само себи благо, већ се богатише Богом. То су задужбинари, а задужбина је све оно добро које се, из љубави према Господу, уради за народ и ближње. Први и највећи задужбинари су владари и потоњи светитељи светородне лозе Немањића.

Кад би неким чудом престале да постоје Немањићке задужбине, ми би смо остали без себе. Како би се препознали без Студенице, Милешеве, Хиландара, Жиче, Грачанице, Дечана, Пећке Патријаршије, Раванице, Манасије, Каленића и свих иних, разасутих по целој земљи српској. Дела која се зидају и раде, не из гордости и моћи, већ Господу у славу, и народу на корист стварају благост, која пада на душу народну а мила је Богу.

Сви потоњи угледали су се на најбоље, на Немањиће.

У времена мирна и ратна, у године гладне и године родне, зидали су Срби вековима и то претраја и оста.

Нису задужбине само цркве и манастири, већ и болнице, домови за сирочад, школе, путеви, чесме. Задужбина је и лепа реч, утеха, помоћ ближњем. Свако добро које се уради за друге, из љубави према Богу.

Задужбину није лако градити, велика је то жртва, а на жртву се приноси оно што се највише воли, најдрагоценије, јер жртва је израз љубави.

И тако до дана данашњег. Светлећи нам кроз тмину, задужбине, као крајпуташи, обележавају епохе, говоре и уче нас и упућују на добра дела.

Последњих педесетак година мало је задужбина. Ктитора није било, и није смело да их буде, а онда је опет просијала на нас благост наших предака и Српство тражи и налази своју душу.

Сведоци томе су задужбине које се граде.

Многа велика и мала, подједнако Богу мила дела, настају трудом, даром или прилогом верујућих, добрих људи.

Св. владика Николај је говорио да Срби не читају Јеванђеље редовно у својим домовима, као што то раде неки други народи, али је реч Јеванђеља уткана и испричана кроз задужбине, иконе, болнице, школе, цркве, чесме, књиге, песме и приче, и кроз свако добро дело.

Сваки је дар, од срца дат, драгоцен. Две удовичине лепте, та два мала новчића, пред Господом беху веће од великих прилога, јер они даваху од сувишка, а она даде све што је имала.

Данас је род српски као та удовица из Јеванђељске приче. Велики и моћни имају и од сувишка дају, размећући се показаним доброчинством, а Српство прилаже своје две
лепте, даје све што има и гради ко може, други резбаре, клешу, пишу, сликају или прилог страдалну браћу дају и отварају им домове и срца.

Као што старац Варлаам каже: "Једини пратиоци душе на онај свет јесу дела човекова, било добра, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега, само дела његова, сва до једнога, иду са њим".

Јер речено је: "По делима нашим ће нас познати".

ПОВРАТАК У ДЕЧАНЕ

Још памти јесени кад су падале злаћане јешке зрелих кестена и два глувонема и малоумна брата, Тафа и Маља, како их сакупљају и вуку колицима која шкрипе тако да се чује до на крај села. Браћи је свеједно, нит чују нит разумеју, па на љутите изразе пролазника не обраћају пажњу.

Шиптари су причали да је то казна. Њихов отац је радио на манастирском имању и поткрадао га. А знало се некад, кад радник одлази са њиве, на манастирској међи истресе опанке, да не би земљу манастирску понео, не ваља се, ено Тафа и Маља, а памтили су и многе пре њих, све који су дирнули манастирско, стизала је казна.

И у новије време, после оног, другог рата, када је "Друга настала судија", и немилице развлачена манастирска добра догађале су се лоше ствари, на тим кућама као да је лежало проклетство.

Тако је било од увек.

Још у турско доба, кад су цркве рушене и претваране у џамије, реши неки паша да се прослави и најлепшу и највећу српску цркву претвори у џамију. Дође са силном војском пред манастир Дечани, и у одређени сат уместо звона, требало је да се огласи хоџа. Паша постројио војску, муфтија клекао на молитвени ћилим прострт пред западна врата храма, окренуо лице Меки и почео да клања. Како је челом дотакао ћилим, откинуо се камени лав, са десне стране прозора, пао муфтији на главу и убио га. Турци у томе видеше лоше знамење и разбежаше се.

Опет су звонила звона дечанска, служила са света Литургија, а кад тамјана дизао се у славу Господњу. Но не потраја дуго, а други силник дође да заврши недело свог претходника.

Знао је да се Срби могу сасвим покорити једино ако им обесвети светиње. Доведе војску и запоседе сво поље, од брда до брда. Молили пашу калуђери да не чини греха и да светињу не дира, али Турчин даде да их ишибају и отерају далеко у клисуру. Није хтео да их одмах убије, него да се најпре наслађује њиховим мукама кад им оно најсветије, храм, кућу Божију, зеницу ока, обесвети, оскрнави и у џамију претвори.

Монаси се уздаху у Господа и св. Краља па поред силних убоја и рана не клонуше духом. Кад су све припреме за џамијање манастира биле готове, затресе се земља, зајечаше брда, замути се Бистрица, поплаши се војска, па опаки наум одложише за неки други дан. Барут и оружје склонише под звонару, која је била огромна, виша и од самог манастира. Претворише звонару у барутану.

А кад је дошао дан да место Часног Крста ставе полумесец, одједном се наоблачи, од ведрог дана постаде ноћ, лину киша какву нико ни пре ни после тога видео није и загрме страшно, а гром удари у звонару. Запали се барут, експлодира, па сви Турци и коњи њихови и оружје одлетеше у ваздух, а киша падаше све док не спра крв. Кад је све било чисто стаде исто онако нагло као што је и почела. Од свег тог лома и чуда
манастиру не би ништа а монаси се вратише славећи Господа.

Прошло је много времена од тада, звона више нису смела да звоне по српским црквама, Турци су их сва поскидали и претопили. Али се у црквама Служба служила, мучно се живело, но кандило се у Дечанима никада није гасило.

И тај мали жижак, што лелујаше пред иконом Господњом и Богородичином, сметао је Турцима више од било чега другог. Сетише се старих дана и погибија па један паша, јаничар, дође да се докаже и то ђаурско место коначно претвори у џамију. Како је кренуо, тако је редом пљачкао и убијао, палио и разарао све што му се на путу (и поред пута) нашло. А несрећни народ бежаше од зулума и склањаше се иза тврдих манастирских бедема.

Стиже паша и до манастира, направи лагум, сруши бедеме и уђе са војском. Забеле се поље од чадора. Веселе се Турци, пиште зурле, бију тупани. Сутра ће да угасе кандила, поломе иконе, у Олтар простру ћилиме и клањају по њиховом Закону, а мајстори ће да зидају минарета, виша од цркве. Биће Дечани к'о Аја Софија. Била ђаурска, па је сад џамија.

Народ и калуђере затворише у једну од зграда и весељаху се до дубоко у ноћ.

Негде у глуво доба почеше да звоне звона. Турци престрављено слушају, знају да звона нема, али звон се разлеже и надалеко чује. Потом се упалише светла у храму. Чу се топот коња, звекет оружја, шуштање свиле, жамор и чета витезова прође поред турака. Све чуше, а не видеше никог. Затим се отворише врата на храму и изађе старац у орнату, дуге беле браде, са крстом у руци, сав обасјан светлошћу и стаде пред источник. Око њега се створи чета витезова.

Старац закрсти крстом на све четири стране и рече громким гласом: "Идите неверници, а храм и народ не дирајте"! Онда уђе у цркву, витезови сјахаше, одложише оружје па и они уђоше у цркву. Затворише се врата и поче Служба. Јасно се чуло појање. Кад се Служба завршила опет се огласише звона, светла у храму утрнуше а чета витезова лагано оде у ноћ.

То чудо гледали су и Турци и заточени Срби и сви од страха попадаше на земљу. У том опет забрујаше звона и пре него што је последњи звон утихнуо, нигде ни једног Турчина није било. Разбежали су се "главом без обзира", схвативши да манастир брани сила већа од све војске и оружја. И више се никад не вратише, а манастир оста не оскврнут и какав је увек и био.

Кад се из детињства израсте као из дечијих хаљиница и оде у свет, завичај се не заборавља. Звуци, мириси, слике и приче из детињства трају и греју. Из завичаја оде дете, а врати се зрео човек и некако се (у потаји, онако дечије) нада да ће затећи све као некада, али се све променило. Уместо у родној, родитељи су у вечној кући, и родбина и комшилук. У селу порасла деца, не препознаје никог. Ни старе кестенове шуме више нема. Само је манастир исти, вечит, кућа Божја и наша.

Радосно улази у храм. Све је као некад. Опет се осећа сигурно, као у мајчином крилу. На прстима пролази кроз припрату (да не наруши мир), стаје на врата и десна рука са скупљена три прста креће ка челу, а онда застане у ваздуху. Види ли то добро?

- Да ли је ово јава или један од страшних снова?

Осени се знаком крста, прошапуће "Оче наш", не није ово сан. Целива престону икону, није она стара, прилази иконостасу, нигде икона. Кроз ископане очи види се цео Олтар.

Мошти светог Краља су ту. Као ковчегу рођеног оца прилази саркофагу и грца: "О свети Краљу Стефане Дечански, заштито наша. Од свега си штитио и цркву и нас, а сад су иконе однете негде далеко. Ко ће сад да нас чува? Пут ко да показује, Путовођо? Ко да светли у овој тмини? Зар у светим Дечанима, на слепом иконостасу пред завесама да горе кандила? Коме сад да се поклонимо? Где икону Пресвете Богородице Умиљеније да нађемо"?

Није знао колико је времена прошло од кад је клекао на степенице код саркофага. Кад је подигао главу угледао је младог монаха како стоји са друге стране саркофага. Мушки, невешто, брисао је сузе и поче да се извињава, зна он, није ред да се овако разговара са светим Краљем, али ето, понело лудо срце, боли душа.

Монах га је гледао без имало прекора и тихо рекао: "Разумем ја Вас, али не разумем њих. Ко ће боље чувати светиње од Господа, светога Краља, монаха дечанских и народа". Па речено је: "Ако Господ неће чувати град узалуд су стражари будни" па било где да их склоне, ако Господ неће...

Још је речено: "С' Божијом помоћи учинићемо (своју) силу и он ће уништити наше тлачитеље" (Пс. 59, 12), говорећи гледао је у празан иконостас, а у гласу су му трепериле сузе.

Прилог расправи:
ЗАШТО ЖЕНЕ НЕ ТРЕБА ДА ИДУ НА СВЕТУ ГОРУ И НЕ ТРЕБА ДА РАЗМИШЉАЈУ О ТОМЕ НЕ САМО САДА, НЕГО И У СВЕ ВЕКЕ ВЕКОВА

Кад бих рекла да нисам радознала и да не сањам Хиландар, да не желим да видим место где је душа нашег народа, лагала бих.

Желим да се поклоним и помолим пред иконом Пресвете Мајчице, Богородице Тројеручице, али не на Светој Гори. Доћи ће Она у Србију (на кратко, али ће доћи).

На Свету Гору Богородица гледа, она је врт Њен. И како онда да поред Ње, нека друга жена ступи на то свето тло?

Она, Пресвета, се тамо молила за нас, и чему онда питање: Да ли женска нога треба да ступи на Свету Гору?

На Свету Гору се, као ни у Олтар не улази. Тако је речено и тако треба да буде.

И Жена то зна. Као што само она зна како се рађају деца, како се воли и поштује Човек.

Рекосте да је жена у православној Цркви запостављена.

Не брините се, не осећа се жена одгурнута од Цркве. Свет је овај одгурнуо жену, дао јој много тога што на може да носи или јој не пристаје. Зато мајке не умеју да науче децу молитвама (јер ни њих нису учили), ни песмама, ни трпљењу.

А, оно, трпљење је одржало и веру и земљу. На мајчиним грудима почива вера.

Ако кћери не научимо, ко ће Човека чекати да се врати? Ко ће му бити ослонац, ко ће чувати ватру испод пепелишта и остављати упаљену светиљку?

Никада Ви, драги пријатељу, нећете сазнати са колико се љубави чека онај ко се са пута враћа. Као кад се плете чарапица за још не рођено чедо. Њега нема, али ће доћи.

А ако не дође и срце се са петељке откине и препукне, и ако страшно боли, не исказано, женски је то бол, а без бола се ништа на рађа и не умире. Ни човек ни љубав.

Не говорите ми о женским правима. Дозволите, ја сам ипак жена и знам све о њима.

А право нам је, од Господа дато, право веће од свих, да као земља продужавамо живот, да рађамо, волимо, да подижемо и васпитавамо децу, а ни други дарови нам нису ускраћени, да радимо, пишемо, сликамо и шта све још не, заједно са вама.

Али само ми можемо да утешимо и сузу убришемо, и само се са нама и кроз нас Човек осети човеком.

Нису кћери Евине ни боље ни горе од синова. И у греху и у праштању, и у кајању и испаштању, и у паду и у уздизању – исти смо.

Али неке ствари морају да се разликују. Зато, не говорите ми о женском оку у Хиландару. Гледаће неко за нас, помолиће се и донети причу. А прича донесена са Свете Горе биће упредана у најтананију пређу срца и чуваће га и грејати.

Јер, чему прича ако не греје срце.

Чему пут, ако не води до Храма?

СВЕТИ РАТНИК

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. По кад-кад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви св. Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка иконама светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: "Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље"!

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу св. Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши к' себи, клекла пред икону св. Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази.

Питао их је затим како је био обучен, а оне су, све до једне, рекле: "Исто као св. Димитрије на овој икони".

На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.

ПОВРАТАК

"Одбаците од себе сва безакоња
која чинисте и начините
себи ново срце и нов дух".

У парку, који је некада био порта, зарасла у коров и шипражје, стајала је срушена црква. Давно је спаљена, а људски немар и небрига расточили су и оно што је од храма преостало.

Црква, којој је небо кров, је као мајка коју су деца оставила да сконча болесна и сама.

Оно што људи нису хтели (или нису смели), учинила је једна бреза. Самоникла, израсла поред олтарског зида, раскрилила је гране и чувала олтар.

Далеко, далеко од завичаја, живела је жена чију је судбину одредио велики рат.

Тек што је сплела прве плетенице, ратна мећава је однела у шуму, а потом у велики, бели град, где је радила у служби која је одлучивала о слободи људи.

Заборавила је и детињство и село. За њу је постојао само посао и партија.

Једног пролећа, због велике државне игре, пензионисана је, много пре него што је било време.

Више није било посла, ни другова, ничега за шта би се придржала, на шта би се ослонила. Све се у трен распало.

Тада се зажелела завичаја.

Пуна снаге и жеље да ради, вратила се у село. Хтела је да помогне, да се улепша и изгради. На првом скупу мештана предложила је да сруше стару цркву, која ружи парк, а ничему не служи. Нити се ко крштава, нити венчава, и покојнике сами испраћају. Ту треба подићи велики и модеран дом културе, да омладина има где да се окупља.

Предлог је прихваћен, урађен је пројекат, сакупљени прилози.

Сваки дан је одлазила до цркве и замишљала како ће ту блистати нови дом, као споменик новог доба.

Код цркве је сретала девојчицу која је страшно муцала. Ни мајку није могла разговетно да позове. Деца су јој се ругала, па је бежала од њих. Села би поред зида, прислањајући образ уз камен, угрејан од сунца. Разговарала је са црквом, а глас није спутавао мисао. Њих две, невољене и напуштене од људи, биле су једна другој утеха.

Као кошута плаховито дете, једва се навикло на присуство тете из великог града. Тета је била љубазна, давала јој је бомбоне и разговарала са њом.

Једног дана јој је причала како ће на том месту бити дом културе, а ово ругло ће срушити. Није баш све разумела, али је душом осетила шта се спрема.

Бацила је бомбоне, загрлила камен и кроз плач муцала: "Не рррушш-и, она ллле-па, ннн-и-је ррр-у-ггг-ло".

Жена је занемела. Хтела је да утеши девојчицу, која је плачући љубила камен и стално понављала, не руши, она је лепа, није ругло. Није могла да се помакне, одрвенелих руку и ногу, подигла је поглед на рушевину и видела Храм Божји. Видела је снежне Божиће и децу како са родитељима иду на Литургију. Чула је радосна звона Васкршња и деду како чита "Оче наш" пред обед. Застидела се брезе, што штити кућу Божију, а она...

Одвиклим покретом, као туђом руком, принела је скупљена три прста десне руке челу.

У име Оца (рука се полако спуштала) и Сина... и Светога Духа... и осенила се знаком Крста.

Нешто се у њој преломило. Речи детета су нашле пут, кроз тврду кору, до срца.

Клекла је поред девојчице, пољубила камен и кроз горке, чемерне сузе прошапутала:

"Лепа је, лепа, прелепа. Нећемо је рушити, обновићемо је, да буде као што је била, као што треба да буде".

ИКОНА

Частио је цело село кад је чуо да му се унук жени. Потом је испратио сина и снаху на пут, млађи су, нека путују. Далеко је Америка.

Како се само поносио унуком. Тридесета му је година, а стекао три куће и фабрику, невелику, али солидну. Сад ће и праунуци да се лоза не прекида, славска свећа не угаси. Као свадбени дар послао је икону Крсне славе. Нека знају ко су и шта су.

По повратку, син и снаха су данима причали о Америци, свему што су тамо видели, о богатству. Млада је Американка, не зна ни реч српски да каже, али је љубазна и лепа, прелепа. Донели су много фотографија. Венчање је било у цркви, новој, модерној, пре налик на спортску дворану него на богомољу. Објашњавали су да тамо могу да иду све вере.

Без олтара и иконостаса, уз зид велики сто, и ту су ставили икону, веле да се види ознака њихове вере. Венчао их је свештеник, а како се зове црква и које је вере свештеник, нису успели да упамте.

Радовао се унуку, надао, израшће као племенито дрво. Корен јак и укопан у родну земљицу, па крошња може пут неба. Но, младица, пресађена тамо преко мора, даваће другачији род. Гледао је икону у туђој цркви и би му јасно да праунуци неће знати ко су и шта су.

Кад икона постане украс – лоза се прекида.

Оставио је госте да се веселе и лагано отишао у своју собу. У соби мрак, само трепери кандило пред иконом. Он, погнуте главе, немо разговара са Свецем, а низ старачко лице се, тихо, ко зреле дудиње, круне сузе.

Избеглиште-ишчезиште

МОЛИТВА

Помози ми Господе, да разумем шта се ово око нас догађа, шапутала је молећи се.

Некада давно бејаше велика пешчара, потом је пошумљена, а име остаде. У тој лепој шуми била је школа. И сада је, али другачија. Уз ђаке су и маме, баке, бебе и деке.

То место деца зову "избеглиште" и "ишчезиште".

Талас рата, који је опустошио њихове куће, доплавио их је на последњу обалу, у избеглички камп.

Деца су сањала куће, тате, мирне дане и остављене лутке.

Старе нико није питао шта сањају.

А бака је сањала острво, са заливом и кућом на жалу. Мирисало је на борове, море и горке траве. Тамо су намернике дочекивали цврчци, што се дању играју певача, а ноћу су мала звонца.

У чемпресовој шуми је гробље, са леве стране од улаза, четврта по реду је њихова гробница. Одатле се виде бродови кад долазе у луку. Испод те плавети, ни смрт сама не изгледа сасвим стварно.

Веровала је, ту је њено место.

Или код родитеља који давно проминуше светом, а као земни спомен стоји гробница породице из чијег је окриља одавно отишла.

При крају је својих дана, а ни тамо за њу нема места.

На том, другом гробљу, нема старих крстова, јер они којима је Луна симбол, не дадоше старим покојницима да млађе дочекају како доликује.

Свако доба има своје снове, као што невеста сања женика, старица сања другачији сусрет, сада за навек.

Помози ми Господе да разумем шта се ово око нас догађа.

Подај Господи, свој деци да се врате свом дому.

Помилуј Господе све избегле и несрећне,

а ја те, грешна, молим за место поред мојих,

да ми нису сами на тихом, зеленом месту

последњег чекања.

Помилуј, смилуј се и опрости.

ИКОНИЦЕ ОД КОСТИ

Млада жена, старија од својих година, долазила је два пута недељно у месару и бојажљиво, као да се извињава, тражила коске, за пса, додавала је скоро шапатом.

Стари месар јој је увек давао лепе коске и чудио се што никада није видео да шета пса. Сретао је у парку са две лепе девојчице, али пса нису изводили.

Да је млада жена, тужног осмеха, избеглица, било му је јасно. Остало је сазнао од комшилука, који на неки волшебан начин све дозна.

Одрасла је у приморском граду у великој кћи пуној портрета славних предака, помораца, чије порекло досеже далеко у прошлост древног града, који је бујао и разраставао се по околним брдима и где се све мењало под најездама туриста, а код њих је остајало све исто. Туризам није пореметио њихов устаљени начин живота. Они нису могли ни да замисле да неки непознати људи стално долазе у њихову кућу. Непомућени мир и устаљени начин живота је трајао дуго и лепо, а кад се под старим кровом зачуо плач првог унучета, срећа је била потпуна. Онда су се родитељи тихо угасили, један за другим, но имала је породицу, као чврсто упориште и живело се даље. Празнину, насталу одласком родитеља, полако је испуњавао дечји смех. Живели су у свом малом, издвојеном свету и кад су се неке од 26 слика из једног филма почеле да се одигравају по улицама, она то није прихватала као стварност, јер је сасвим сулудо, заумно и у животу се такве ствари не догађају. А онда се у предвечерја, уместо сумрачка, на кућу спуштао немир, па страх. Дању у собе више нису улазили раскошни снопови светлости, већ су се само шуњали трачци сунца кроз спуштене жалузине. Све је око ње почело да се круни, као да су неки невидљиви термити њихов свет грицкали и растакали изнутра, а срушио се и потпуно распао оног дана кад јој је муж рекао да она за њега више није ни мајка његове деце, ни супруга, већ само особа друге вере и националности. Јадним од последњих транспорта са децом је из града отишла у неизвесност.

Од оно мало понете уштеђевине, која јој је сада била сав иметак, изнајмила је собу у сутерену и дуго је ноћу светлело сутеренско окно.

Стари месар је често свраћао код свог пријатеља антиквара. Волео је мирис прохујалог времена, који задржавају стари предмети и партије шаха са исписником.

То кишно поподне у антикварницу нико није свраћао, па су се пријатељи удубили у шаховске проблеме. Игру је прекинуло циктаво звонце са врата и антиквар је пошао да услужи муштерију. До њега су допирали гласови, препознао је женски глас и погледао је иза преграде. Није се преварио, са његовим пријатељем је разговарала жена тужног осмеха, како ју је у себи звао. Нудила је у кости резбарене иконице. Повукао се да га жена не види, да јој не буде непријатно. Помислио је да је ипак успела нешто да изнесе из родитељске куће, а онда је чуо како објашњава да то она израђује. Кад је жена отишла, пришао је да боље погледа иконице. Узео је једну, зналачки осмотрио, а руке су почеле тако да му се тресу да умало није испустио крхког Белог анђела.

Последња коцкица мозаика била је на месту. Склопљена је цела прича.

И док је антиквар хвалио рад, одушевљавао се префињеношћу изведених ликова, чудио необичном сјају и питао се "Шта ли је само додавала у смесу за полирање"? Стари месар је стајао нем. Ништа на његовом лицу није одавало да зна зашто та жена није шетала пса коме, је упорно набављала коске. Никакав пас никада није постојао. Она је од коски кувала супу и тим су се храниле, а кад су кости биле сасвим раскуване и са њих скинута последња честица меса и масноће, од њих је ноћима резбарила иконице.

У себи се дубоко поклонио снази, таленту и храбрости те крхке жене, а тајни састојак додаван у смесу за полирање није открио ни свом најбољем пријатељу.

Пригушени, бисерни сјај иконица од кости настајао је од суза.

НА СТАНИЦИ

Тужне су вечери на железничким станицама. Под жмиркајућим светлима све изгледа јадно и убого.

Дунавом бесни кошава стварајући таласима беле кресте. Онда се залети до железничке станице испод моста и подижући снежну прашину обавија путнике, па се чини да се при сваком налету путници повијају као таласи.

Кафаница код станице је као уточиште. Уморна жена улази и кошава остаје с' оне стране врата. Чисти столови и клупе од јеловине подсећају на нека давна времена и далека места где се точило добро вино и певале морнарске песме.

Из општег жагора издваја се тихи разговор жена које седе иза новопридошле путнице. Не види им лица. Једна од жена прича, а друга јој одговара дубоким уздахом или само прошапуће: "Јој, туго моја".

Не може да се отргне и побегне од приче коју нехотице слуша.

О кући коју су градили годинама, па посадили смокве, бадеме и виноград. Гледали су како све буја и разрастава се, како једре зрна, а кад је сазрело прво грожђе, све се смрачило. Би "Олуја" и настаде то што настаде. У пар дана све се изокренуло. Ни куће ни кућишта ни дома ни гроба. Ни јутра ни вечери, ни сна ни дана. Сада су ту, без игде ичега. Још себи нису дошли од овог што их је снашло, нити се усуђују да размишљају о оном што је било, а још мање о томе шта их чека. Да забораве не могу како је огањ облапорно прождирао њихову кућу и село и снове и надања и оног малог плишаног меду што су га у паници заборавили, па дете стално за њим плаче. Никада други меда неће бити као онај, ни друга кућа, ни друго место...

Зури у давно охлађен чај. Причање жене коју не види буди сећања за која је мислила да су потиснута, заборављена, да их је преболела. Последњи пут је била тамо у зиму пре шест година. Стигла је касно, уморна од дугог путовања. Бака јој се неизмерно обрадовала. Гледала је баку, деведесета јој је, а крепка је и бистра, но нагло посустаје, не може више сама. Поред многих ситница, донела јој је и витамине на шта се бака насмешила осмехом девојчице (кад год се тако осмехивала чинило јој се да се то неки девојчурак сакрио иза бора и седе косе), и рекла: "Залуду је мислити што не може бити, сухо заливати да ће зеленити".

Следећег јутра, пробудило је шушкање из кухиње, бака је ложила ватру, да њеној унуци буде топло кад се пробуди. На спрат је допирао мирис тек заложене ватре, онај чисти, благи мирис, кад горе лозове гранчице. Хтела је одмах да устане, али је још мало остала у постељи. Прожела је неописива милина. Ушушкала се као некад, кад је била сасвим малена девојчица и заборавила све око себе.

У том трену ништа није од ње зависило, нигде није морала да иде, никакав посао да обави, нико није од ње ништа очекивао. Топла мекота кревета и мириси у зимско јутро на мору, вратили су јој дашак раног детињства. Био је то благи трен потпуне среће и спокоја. И некако је тада предосетила да је то опроштај, и да више никада, нигде, неће доживети такав благи тренутак.

Нешто се заувек завршило.

Одагнала је ту суморну мисао и хитро се спремивши стрчала низ степенице, да одмени баку. После пар дана баку је сместила у старачки дом. Само да преко зиме није сама и да има негу и друштво. На лето ће се сви окупити, а почетком јесени ће њихов стан бити готов, па ће баку узети к' себи.

Отпутовала је (надајући се скором повратку), једне хладне јануарске вечери. Празним каменим улицама брисала је бура и шкрипали конопци којима су везане барке у лучици.

Било је то прве године последње декаде овог ружног века.

Глас жене иза леђа је враћа у стварност.

..."Ето, сад сваки час помињемо Бога, а негда, кад нам је било добро и кад смо само о свагдашњем добру мислили нисмо га се сећали. Славили смо државне празнике (и Крсну славу заборавили). Сад ни државе, ни празника. Остала само празнина."

Завија кошава, улазе нови путници, разабира само делове
разговора.

..."Мислим стално о оној нашој цркви, што су је потопили ради вештачког језера. Велика светиња је то била, та наша црква. Говорили су нам да ће се боље живети и зарад тога ми потописмо цркву и огрешисмо се грдно. Кад је језеро прелило остала црква у дубокој води. Усправна. Причали су да се види кроз воду кад је бистро. Ја је никада нисам видела. Само ми се некад, за тиха времена, у праскозорје, кад мирише смиље, чинило да чујем звона испод воде. Тад сам се крстила, знам да су звона скинута, ал' чујем их. Звоне и опомињу. Црна слутња ме обузимала".

Наилазио је воз. Путници су се ускомешали журећи да изађу на перон. Није успела, у тој гужви, да види лица жена које су разговарале седећи иза ње. Под утиском свега што је чула и својих пробуђених, болних, успомена ушла је у воз. Загледала је лица путника не би ли препознала оне две жене, чију је исповест мало пре, нехотице слушала, али свако од лица има своју причу.

Равномерно клопарање точкова и загушљива топлота успављују.

И како то на путовањима понекад бива, уронила је у кратак, дубок, сан. Сања баку и ону потопљену цркву. Обе дубоко под водом. Бака говори нешто, али је не разуме, глас јој се не чује. Чује само јасне откуцаје бакиног срца. Бије заједно са црквеним звоном.

Гласно.

Саме, она и црква, потопљене и остављене оглашавају се срцем.

Тргла се, очи замагљене. Брише наочари, али и даље не види јасно.

Онда схвата да су то сузе.

А брисача за сузе нема.

ПРИЧА О КОЊУ

Зима у Кршу је окамењени очај. У каменом мору, љутом и непроходном, човек се и лети осећа изгубљено. Мало посне земље у вртачама и шибље, оштро голо. Полудели каменолом. Северац носи снег, засипа очи. Из збега се повремено чује нешто, јецај, реч или уздах? Два дана хода збег.

Девојчицу, која је имала звончиће у смеху, савлађује умор и мраз. Излази из колоне и спушта се поред великог камена. Више не разазнаје где је, тоне у сан. Сања кућу и родитеље, сања оно чега више нема. Лепо је тихо и топло. Само да остане тако.

Подмукла бела смрт вара шареним сновима. Онда нечије руке, вуку је, буде. Враћају у ледени ужас. Чује своје име, али не прихвата буђење.

Храбри се: "Нећу ту да останем, нећу, не заувек
у овој пустоши".

Полако иде даље, у ноћ, у неизвесност.

Само још мало па ће ватрица, шапуће себи укоченим уснама.

Збег застаје у селу. Мале куће, на камену, од камена, под каменом.

Хране ни за децу.

Седају уз ватрицу, а онда јој се чини да опет сања. Неко води прекрасног коња, риђана, са белим чарапицама.

Одакле та племенита лепота овде?

Прилази и милује га одрвенелим прстима.

"Лепи коњу, како си велик и снажан, да ми је бар малкице твоје снаге. Не могу више, хладно је и гладна сам и дуго, дуго ходамо".

Коњ, гледа влажним погледом, стреса се и повремено му длаку намрешкају таласићи. За часак девојчица заборавља и збег и зиму. Гледа дивну животињу, радује се немо, само јој очи светлуцају смешком.

Мора се даље.

Збогом лепи, драги коњу.

Ноћ нема краја, па дан.

Откуда само толико леда и хладноће?

Леде се мисли.

Још само један успон, па онда још један...

Сећа се коња.

Одувек је волела коње. Још пре рата.

Да ли је икад било "Пре рата", или је од увек "сада"?

Посустаје.

Полако силазе низ планину.

Из ледене сумаглице израња нешто познато.

Нееее. То није истина, не може да буде.

У снегу лежи коњ.

- Погинуо?

Неко рече да је од умора. Пао и остао у снегу.

"Зар је могуће да сам ја јача од тебе"?

Огледа се небо у великом стакластом оку.

"Зар је Бог мени дао више снаге него оваквој животињи"?

"Зар сам заиста јача"?

"Морам даље, не смем да заостанем. Све ће ово проћи, нису зима и рат заувек".

Негде далеко је плава увала и родна кућа са брижним прозорима што чекају брод.

Вратиће се она, мора да се врати. Нестаће овај ужас, који ни коњи не могу да издрже.

Коњи не, али људи могу.

ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА

Пар дана по доласку, видела је на зиду у центру града (преко пута позоришта) графит, где се веома непристојно говорило о Европи. Ужаснула се колико је то нецивилизовано.

У барокном граду, где је расла, никад није размишљала којем народу рођењем припада, но суграђани су знали.

Сада је ту. Избеглица. Ружно име за ружно стање.

Међу сународницима, а потпуни странац.

После неколико месеци добила је посао у школи. Све јој је и даље било туђе. Срдачност са којом ју је град прихватио, схватала је као простаклук. Фамилијарно обраћање продавачице (из самопослуге на углу) са "комшинице" је болно вређало.

Живела је без сусрета, без дружења.

У школи је било исто. Тешко се навикавала на колектив, нову терминологију, и мелодија матерњег језика овде јој је била опора. Само је са децом све заборављала. Ђаци су је волели, на њену љубав су одговарали љубављу. Нарочито се трудила да помогне плавоокој девојчици, недавно пристиглој из ужаса, сличног оном одакле је и сама дошла.

Текли су школски дани. На часу ликовног васпитања прваци су сликали своју породицу. На сликама маме, тате, бате и секе, цвеће, куће и насмејано сунце. Са дечијих цртежа је јасно видела срећне и оне друге породице. Погледала је рад плавооке ћуталице.

Дете је проговорило цртежом.

Нацртала је своју породицу. Мама, тата, она и бата, држе се за руке и плачу. Над њима велико жуто сунце. И сунце плаче.

Бол до јаука.

И тада је негде из дубине бића, из искуства предака, као последња одбрана, провалила псовка.

Изговорила је речи са графита, којих се застидела, прочитавши их први пут и схватила да суштина није у вулгарности, већ негде сасвим другде.

Гласно је, као и сви њени пре ње, изговарала:

"Европо, јебем те глуву"!

ЗАКАСНЕЛИ ОДГОВОР

Ученици старијих разреда гимназије нису могли да објасне онима млађим, из првог и другог разреда, да је математичар из њихових прича (назван Даркер, због црне косе и браде, а нарочито строгости, којом их је у "црно завијао"), и благи, као деда-Мраз бео папа-До (Добрица), исти професор.

Између Даркера и папа-До-а прошла је само једна школска година.

Изгледало је да пролеће те године ни по чему неће бити другачије од прошлих. А било је.

Небом свеци нису војевали и прилике различне метали. Но, земаљске прилике су слутиле на зло.

Завршила се школска година. Јунска генерација је отишла на одслужење војног рока. Већ у августу су почели да стижу позиви и онима који су војску одавно одслужили. И Даркеру.

У равници, крај велике реке, схватио је да је живот једначина са безброј непознатих. Није се више питао да ли се све то заиста догађа и да ли је то могуће. Ишао је у извиђања, научио да је најважније преживети и вратити се, и још је неке ствари учио поново. Раније научено, овде није вредело ништа.

Кад је остао одсечен са рањеним војником, бившим ђаком, пробијао се кроз шуму, носећи га. Пред залазак сунца је опет почело да прашти. Парче гранате га је закачило, али и Милана, сада опако. Вукао га је све док бол није надјачао и вољу и жељу. Снаге му је давно понестало. Сместио се испод дрвета, а Милана је, најбоље што је умео, наслонио на своју здраву ногу.

Гледао је како наочиглед гасне. Ништа више није могао да уради. Милан га је замолио да му нешто прича.

Причао је најлепше приче из њиховог града, и о школи и девојкама. Као да ће магија речи спречити коб која се надвијала.

У смирај дана, већ замагљених очију, Милан је прошапутао: "Профо, ја морам нешто да те питам."

"Питај."

"Никад нисам радио оне ствари, је ли лепо волети жену?"

"Лепо је, много је лепо", понављао је, и кад дечак одговор више није могао да чује.

Страни извештач, који је прошао сва ратишта, касније је причао да такав призор, као из античке трагедије, нигде није видео. Идући са једном јединицом, на ивици шуме, наишли су на младог, потпуно седог човека, тешко рањеног, у наручју је држао мртвог војника (скоро дечака), и плачући певао. Тражио је да му преведу речи песме.

Превод је гласио: "Мој Милане, јабуко са гране..."

ТИХА УЛИЦА

Још јој није било тридесет пет година када је по други пут остала удовица, са троје мале деце.

Најпре јој се чинило да неће моћи сама, да неће моћи даље, но живот је текао. Подизала је децу, завршила започету кућу, опремила је. Створила је деци и себи диван кутак, са двориштем пуним цвећа и кућицом за птице (да и оне, бездомне, имају дом). Чинило се да је са старим крвником, животом, склопила мир, а онда је дошло пролеће 1991.

Све је морала да остави. Завичај, кућу, гробље.

Узела је децу, понела колико је могло да стане у три кофера и пошла за Србију. Останка и опстанка, тамо, професорки руског, Српкињи, није више било.

Сместила се код родитеља. Гарсоњера од тридесет два квадрата, њих шесторо.

Почела је да тражи старе другове са факултета, сви су на положајима, ваљда ће се и за њу наћи посао. Неки су се одазвали. Посао у трафици, одлично, само да ради, да не зависе од очеве пензије и инвалиднине. Отац је слеп још од оног претходног рата, и неуротичан и зао, али шта се ту може. Стисла је зубе. Богу хвала, деца су здрава. Није имала времена да мисли о свему што јој се дешава. Све је стизала, и да опере и преведе, закрпи, скува и нешто напише.

Најтеже јој је било да стоји у Симиној улици, пред Црвеним крстом у реду за одећу, али деца расту.

А онда је најмлађа, Бојана, почела да доноси кући каменчиће, да мама сазида кућу за њих, где им нико ништа не може.

Обећала је детету да ће сазидати кућу, велику, као ону тамо, и лепу, са двориштем и баштом и кућицом за птице и није заплакала.

Тако су прошле две избегличке године.

Једног поподнева, са колегама са факултета, пошла је до заједничких пријатеља. Са бучног булевара скренули су у тиху улицу, где је мирисало зрело лето.

И тада се у њој нешто сломило, препукло. Да ли је то било од шуштања дрвореда, руменила поподневног сунца, мира улице, удаљене дечије граје, можда је то био неки познати звук или мирис, тек, застала је. Ноге је нису држале, придржала се за ограду. Колеге су је прихватиле.

Деца из суседства су у чуду гледала два одрасла човека како плачу, држећу рукама жену која је грцала:
"Оћу кући, оћу кућиии...!"

По знаком крста

ПОД ЗНАКОМ КРСТА

Хладна и гладна зима '93.

Београд какав не памтимо, без грејања, лекова.

Сиромашни Београд, а пребогат духом. То је она чудна снага овог народа да у тешка времена изнедри лепоту.

Ништа се код нас у миру и на тенане, никада и није стварало.

Ни у Немањићкој Србији није зидано и стварано, сликано и писано у потпуном миру, већ између ратова и несрећа.

А, касније, Раваница, Манасија, Смедерево и све потоње светиње и градови зидани су пред најездама и остајали, као белег.

Па по Угарској, после Велике сеобе, тек што се предахнуло, почело је грађење и стварање, вечно као живот.

И све то, стварано и грађено увек је било под знаком крста, симбола распећа и васкрснућа.

Ове тужне зиме се у Београду ипак догађају прелепе ствари.

Изложба крстова, аутора г. Душана Миловановића у МПУ, као знак, опомена и путоказ, да се вратимо својој суштини и себи.

Пролазећи са (и под крстом) кроз време, овај народ је опстао и остао свој.

УТИСЦИ СА ИЗЛОЖБЕ МИЛАНА МИЛЕТИЋА

Има један друм, ни широк, ни прав ни царски. Обичан је то друм, наш, сеоски. Поред њега, а преко шанца, велика јабука. Под јабуком кућа. Пред кућом је сањарио дечак. Кад је одрастао, сликао је своје снове. И насликао. Јабуке, црвене (какве се у сновима, радосно котрљају) и хлеб и трешње на плавом.

Много прелепих слика је насликао и постао велики сликар. После много година, сада, као познати уметник опет је сликао трешње, на белом. Кажу да је само подлога различита, а да су слике исте. Иста је техничка перфекција, виртуозност, исто савршенство, али "трешње на плавом" су оне што су сувише високо за испружене дечије ручице, то су мале румене радости. Друге су савршене и налазе се у великом свету. Тамо су такве. Првима осећам укус, другима не.

(На овакав начин се обично не говори о ликовном делу, но, не умем другачије, нисам стручњак и не мешам се у њихов посао. А слике се гледају очима и душом. Ја гледам на овај други начин.)

Насликао је старицу како чека на прозору. Лика изморена, неки кажу претешка лика. А не знају ништа о рођењима и сахранама. Кад се роди малено, жуђено, једва дочекано, па га Бог узме, а још не крштено, а онда поред гроба посаде шљиву. Знате ли господо колико је таквих шљивица та старица посадила? Провела живот радећи по киши, сунцу и ветру, на њиви, туђој, за надницу. А једино дете које јој је остало, ишколовала. Завршило велике школе и отишло у свет. Старица мајка чекала дуго, дуго па руком која држи тешко лаку оловку, а лако тешку мотику, написала: "Драги сине, мајка чека, писма нема. Кад иде поштар па му празна торба, ја на њега кивна. К'о да је он крив. Само би да знам да л' си добро, дал' ти је лепо тамо у далеком свету. И још сам нешто хтела да ти кажем, посро' ти се, сине, пас на школу, кад толику заврши, а једно писмо мајци не умеш да напишеш."

Ову старицу Мића Милетић није познавао и није знао њену причу, али је знао мајку, чудесног борца, одану, вредну, мученицу. Знао је бол и љубав и насликао је, као нико пре. Сликао је оно што се не да испричати, зато што слика оно што је иза прче. Ко то осети, зна, остали гледају боју и површину.

Тек му предстоји велики рад.

Сазрео је.

Гледам низ прашњав друм, и видим тихог, седокосог дечака (душа му дечја, не уме да броји године), како се враћа кући. Био је свуда по свету и онда се зажелео оне своје јабуке.

Узео је велико платно и ћути над њим. Кад проговори бојом, опет ће нам загрејати душу и оплеменити очи.

Добродошао дому и роду своме Милане Милетићу.

СЛИКА СА ИЗЛОЖБЕ ВЕЉКА МИХАЈЛОВИЋА:
ВЕЛИКА ЈЕ НЕБЕСКА СРБИЈА

Атмосфера на отварању, реакције посетилаца, разговори и коментари – слика су наших карактера, стања духа и одраз збивања.

Као на свим отварањима и сличним манифестацијама, окупио се фини свет разних фела. Телевизија није забележила ово отварање, а усрдно бележи изложбе цветића и ручних радова. Тако је лепше, са културом.

Тихи и смирени цртежи париских гробаља и најзначајније зграде Париза са тробојкама, али нашим, су деловали тако да нисам смела да дозволим да то што осећам дође до свести, јер бих почела да плачем, не да плачем него да наричем, али луксуз показивања осећања у "цивилизованим" друштвима је строго забрањен. Тамо се све одмах претвара у хепенинг и оцењивање изведеног. Сузу нико не препознаје.

Укочено сам ходала около, а до ушију су допирали коментари: "Веља почиње да се понавља" (са отегнутим вокалима, да би се показао педигре, односно, прикрило далеко место рођења, а Бог једини зна зашто се тога стиде), па класичне приче са много учених фраза без и мало суштине и чуђење: "Шта он мисли, коме ће ово да прода, ко ће то да купи"? Искрено забринутом господину сам морала да одговорим: "Па није сликао да продаје него да сахрањује, браћу несахрањену да сахрани. Оне што су костима обележили најстрашнију сеобу народа, оне поред туђих плотова и путева, а гроб Србин никада није продавао"! Познаник ме гледао са потпуним неразумевањем, промуцао је нашто и изгубио се у гужви. Да ли смо били на различитим изложбама или смо толико различити људи?

У време несрећне летошње сеобе, кад се није ишло према нечем сигурном и није Арсеније Чарнојевић са архијерејима предводио несрећни народ, када је једина сличност са оном давном сеобом била та што су "живи завидели мртвима", Веља је био у Паризу и све ужасе гледао на телевизији. Тада је одлазио на париска гробља и сликао, "да се утеши" рече учени човек. "Еј, брате, Србине, кад је Србин ишао на гробље да се утеши? На гробљу се нико утешио није. Души олакшао јесте, али утешио није"!

Нико није говорио о снази тих мирних линија, нико није поменуо да цртежи урлају као Пикасоова "Герника", тамо се све види и све је јасно, но, ми смо другачији.

И кад нам вриште коњи и претурају кола са оно мало понете сиротиње, и када после бомбардовања у јарку поред пута остану целе породице и кад се нема времена за исписивање имена на крсту од две укрштене сирове гране, ми стиснемо зубе, повијемо се мало и кренемо даље.

Докле ко' и како може. Веља је сликао. "Боже дал' су мученици нашли мира и спокоја? Боже, што не научисмо да живимо, само смо умирању вични"?

На цртежима лепо уређена париска гробља и мир. Вечнаја памјат. Синови оних што ту леже, помажу онима који бомбардују, колоне избеглица. "Волите Француску као што је она волела нас". И волели смо је и живели дуго са том љубављу, јер, ако је љубав, не може да буде лажна, само један лаже. Ми смо волели стварно.

Мир париских гробаља не ремети ништа, у вазама уредни букети цвећа, ал' нигде нема јабуке.

Ту, нашу јабуку, на радост румену, оставио је Веља својим цртежима свим знанима и незнанима на гробове, свој браћи.

Коментари, застајкивања и фразе, пољупци, честитке и неколико људи који су се поздравили са Вељом као да један другом изјављују саучешће. Нису проговорили ни реч, а разумели су се, сасвим.

Та наша бескрајна шароликост, од унинија до духовности, од саучешћа до равнодушности, од осећања до потпуног неразумевања, од суза до неосетљивости, наша су слика и прилика.

А опет, са изложбе нисам изашла тужна, Богу хвала, има добрих људи

РАДОСНА МОЛИТВА ДРАГАНА МОЈОВИЋА

"Нађи врата свог срца,
открићеш да су то врата
Царства Божијег"

Из велике прљаве улице пуне намрштених пролазника, шкрипавих тролејбуса и аутобуса што нахерени и претоварени стењу, треба скренути само пар корака и ући у галерију. Тамо, међу цртежима Драгана Мојовића је као у уточишту. То је заклон, тихо место, отишје, како се некада лепо говорило.

На отварању изложбе био је високи господин који није скидао шешир. Оком стручњака је гледао цртеже и не знам да ли је у њима успео да препозна радосну молитву Драгана Мојовића.

Теби се молим Ствараоче, што створи, васцели свет и украси га лепотом. Теби што обуче земљу травом да буде људима на углед, јер као трава смо, крхки, а вечно обнављајући, и трпељиви и нежни а кад спржи суша, кап милости је враћа животу.

"Слава Теби Ствараоче што ти се сва земља тихо моли".

И би речено – идите и множите се. И сви постељицу да плод почине, и с' љубављу да расте и да узлети, а за дар живота, делима да уздарје даје.

"Слава Теби за наду у савршену и вечну лепоту"

Како си благ и добар и близак нам у дане болести, кад се ходи тананом линијом између живота и смрти. Снага Твог Крста Животворног крепи и подиже болне, јер си нас за живот саздао.

"Слава Теби за празник живота".

Они који оставише траг доброг дела на земљи, трају, јер су уписани у Вечну књигу. Ти једини знаш и срца и дела и праведно ћеш судити.

"Слава Ти за обећање да ћемо се пробудити у радости не вечерњег дана".

Тихи бруј молитвеног шапата слика зрачи радошћу.

Мислим да је господин са црним шеширом био лишен ове лепоте, јер би у супротном скинуо шешир, ако не пред молитвом и делом, а оно пред чистим срцем и трудом
уметника.

ХИЛАНДАР

Изложба слика и цртежа Миленка Михајловића у кући Ђуре Јакшића

"Јер иако сам много пута пао,
ја нисам од Господа отпао:
јер се држим Њега
макар уздахом,
макар сузом,
макар вапајем."

Да живимо у времену бајки, извесно је, ликови у причама су мало измењени, но суштина је (до пред крај) иста.

Зла маћеха имала ружне синове и прелепог пасторка. Синови су излагали у најбољим галеријама, а пасторка су сакрили у малу кућу, да га не види много света, да не чује причу и не понесе поуку.

А прича је истинита и вечна.

Лутајући и тражећи се, изгубљени син стиже на домак Очевог Дома. По свету је видео сјај и беду, пуноћу и пустош, имао је све и није имао ништа.

Сећао се дома, а није знао како да се врати. Дуго луташе, бос, наг и гладан. Прале га кише, сушило сунце, уједао мраз, гонили ветрови и сеоски пси. Кретао се мучно и стопу по стопу клесао степенике у беспутној врлети ступајући ка стази која води кући.

Из далека је угледао Очев Дом. И би га страх. Хоће ли га примити? Гледа кроз сузе, а боје уплашене, немирне. У њему бесни бура и разара га, ломи на домак луке, ту пред сигурним уточиштем.

Иде около, не усуђује се да уђе. Осећа смиреност и молитву и за часак му се чини да за њега, распусног, тамо места нема.

Кад примири лудо срце, моли се цртежом.

Мора је велика крстионица.

У миру вечери ћути и прашта.

Просто било вама који одлазите и вама који сте дошли, просто вама што попут испраног камена старог храма бдијете овде.

Само јаки, благо праштају, као море што повуче у дубину и покрије заборавом.

"Праштајте и не помињите по злу".

Човек смерно стоји пред Домом. Бди. Ослушкује.

Миришу кипариси, траве и топле душе православне у молитви.

Не спава, упија све, више не осећа ни глад, ни умор, ни жеђ.

Тишина места испуњава тишину у њему.

"Ја стојим пред вратима и куцам"1.

Тишина бременита звуком, густа и жива тишина.

Безвремено, свечано ћутање пре рађања.

"Богом дарован размак времена"2.

Мук звона и свегрешног човека.

Кад се огласило прво, највеће звоно, заљуљао се свет.

Тишина је раскинута брујем који потреса, испуњава, узнемирује, препорађа, узноси и прожима до дна бића.

Придружују се, једно за другим, сва звона. Из бруја се рађа човек ослобођен од ишчекивања.

Новим очима гледа Дом Очев и од радости не зна дал' се то њему отварају стари прозри и врата или дом одлази негде, високо се узноси, ил' се то небо приклања земљи да види радост.

Преображен ступа на стазу, зна: "То је Пут"!

И отац га прима радосно: "Јер овај син мој бјеше мртав и оживје; изгубљен бјеше, и нађе се"3.

Утишан, смирен, сада види Дом Очев потпуно другачије и слика без страха, ту је. Вратио се кући и нашао себе.

Вековима се, на најразличитије начине, понавља прича о блудном сину. Ова је испричана сликама и цртежима.

Да живимо у времену бајки, извесно је, но, у правој бајци дошла би вила и све слике Миленкове, из мале куће, однела у велике галерије, да би могли да их виде многи људи и осете светлост којом зраче.

У наше време, крај приче је другачији, зато што има зле маћехе, ружних синова, прелепог пасторка, само нигде нема добре виле.

1 Књига Откровења
2 св. Серафим Саровски
3 Јеванђеље по Луки (15,24)

РАЗМИШЉАЊА ПОДОМ КЊИГЕ "КА ХИЛАНДАРУ" Г. ДУШАНА МИЛОВАНОВИЋА

Није јој било више од пет година кад је једног сунчаног дана, држећи тату за руку, ишла сеновитом страном Хиландарске улице. Питала је како се зове улица, па шта је то Хиландар, а тата је стрпљиво одговарао.

У дечјој глави су се ројиле слике. На морској плавети сунча се острво. Из зеленила израњају манастири. Тата је још рекао да се у народним песмама Хиландар зове и Вилиндар.

Дечја машта је све то обојила и највећи и најлепши манастир, Вилин-дар, израстао је више од свих, обасјан сунцем као роса на цвету. Прича о прелепом манастиру што светли, и татина сигурна рука у којој се губи малена шака, остали су у дечијој свести нераздвојно повезани.

Године одрастања и учења нису донела никаква знања о Хиландару, а ни о другим светињама. Кад су се времена мало променила, лакше су се налазиле књиге, записи, путописи. Затим су дошле фотографије, филмови и дуги разговори са онима који су походили Свету Гору.

Тако се, колико је било могуће, упознавао, Хиландар и Света Гора, али никад није било оног правог доживљаја што загрева душу кроз причу о свакодневним, малим стварима, где се најбоље сагледава суштина.

Топло сећање из детињства вратило је читање књиге г. Душана Миловановића, "Ка Хиландару".

Боравећи на Светој Гори, гледајући, радећи и учећи, радост виђеног и доживљеног, аутор дели са читаоцима.

Топлом речју, умивеном реченицом, каткад фотографски прецизно, а опет, широким потезом, као сликарском кичицом, осветљава пределе, описује светиње, малене скитове и велике манастире што чувају душу свог народа (можда смо и раслабљени јер нам дуго нису дали да сазнамо где нам је душа).

Листају се векови, пред прозоре душе израња неисказана
лепота.

И не као читаоци, већ као сапутници, преваљујемо велики ходочаснички пут (све до самих Хиландарских врата, где се књига завршава), а све уз причу о стварима и догађањима која су тамо другачија и необичнија, него било где под капом небеском.

Мирис, боје, сјај звезда, величанствени мир храма, ћудљиво море, речима ко да искаже?

Света Гора се и не сагледава очима већ душом. Тако је гледају оне чија нога никада неће ступити на то благословено тло. Где, као ни у Олтар, жене не улазе, већ ходочасте духом у молитвеним мислима.

На Светој Гори свако добија оно што тражи. Туристи спољашњи сјај и лепоту грађевина, научници обиље материјала за истраживања, а онима који траже више од појавног, према заслузи бива и дато. Књига "Ка Хиландару" се не препричава, већ чита, зато што се не може препричати како са страница исијава вера и љубав и нада, што оном ко уме да осети, додаје кап светлила у кандило душе.

Нигде се као на Светој Гори не доживљава Православље. "Које није само црквеност и обред, то је живо осећање, то су оне живе силе без којих народ не би могао да живи. У њему нема чак ни мистицизма, то је чисто човекољубље, то је лик Христов". (Достојевски, Бележнице, 1876-1877). Растући, сазнајући и у Христу узрастајући, све више осећамо сигурно руку Оца, који нас овако грешне и недостојне води, јер он је Пут и Истина.

Отуда оно пробуђено сећање са почетка овог записа. Ствари се сагледавају на много начина. Читајући, осећамо се као
дете које је из сенке гледало осунчану страну улице и
обичну плаву таблу на којој је белим словима писало
"Улица ХИЛАНДАРСКА" и замишљало чистим дечјим срцем чудесан свет који се сакривао иза једне једине речи.

Дете тада није могло знати да ће и када одрасте сазнавати о Светој Гори кроз и иза речи, али је научило да све оно што се телесним видом не може видети и руком додирнути, душом спознаје, види и осећа.

Љубавне приче

ПИСМО

Дуго сам ти бако писала писмо која нисам слала, не зато што нисам хтела или нисам могла, него зато што нисам смела. Бојала сам се, да зле очи злих људи не читају невине редове о љубави, јер лоша су времена, ти сама, стара и немоћна па би могла и љубав нас, са ове стране да ти науди.

Сада ти пишем писмо које никада поштом неће бити послато. Нема адресе и поштара тамо где си, али знам, да ће љубав наша и суза стићи до тебе.

Чезнем рођена моја за тобом и кућом. Ти си нам била темељ, а кућа кров, па смо ти сад на ветрометини, немамо где главу да склонимо. Станујемо у становима без лица и душе и сањамо стару кућу. Стару од прича, љубави, песама и плача новорођенчади. Све су то упијали зидови и у тихим ноћима, с' колена на колено преносили предања. И собе сањам, дрвених подова, где јутра, дани и вечери имају своје мирисе.

Волела сам да их рибам. Кад све окречено и изрибано замирише на чисто, нису болела леђа и бридела колена, већ ме прожимала милина: "Како је лепа наша кућа". Памтим ормане што одишу лавандом и рузмарином и све твоје поуке како се слаже одећа, а како постељина. Љутило ме понекад кад си то по ко зна који пут понављала. Кад би само још једном могла да са тобом скупљам чаршафе са сушила, беле као снег за ведрих дана.

Не знам да ли је неко орезао лозу у дворишту и капаре.

Биљку што расте из камена од које се беру пупољци и справља чудесан зачин (Купили смо недавно теглицу увозних. Ено их, још стоје, ни налик нису онима које си ти спремала).

Тражим у туђим очима твој осмех, пружам руку и помажем свакој старици. Покушавам да заборавим колико година ти нисам долазила и доносила понуде. А некад сам се смејала твом страху од снега. Бојала си се да силно не запада, сметови буду превелики па ми одавде нећемо моћи да ти дођемо на сахрану.

Говорила сам ти тада: "Буди ти, бако, нама жива и здрава, а нема тих сметова које нећемо прећи".

Ал' би снег, и лед мила моја каквог ни у најстрашнијим сновима није било. Ни слутити се није могло.

Пет година си чекала да нас видиш.

Пет година смо ми стајали са ове стране ледене планине, а ни гласа ни пролаза.

Где ли су они соколови из јуначких песама којима си нас учила? Ни сокола да кликне, ни ластавице да прхне, нико глас да пренесе. Буљине и јејине, кукувије и кукавице настаниле ледену планину.

Шта да ти причам о нама?

Некад, поред велике реке, страшно боле сећања. Та широка река јутром подсећа на наш залив. (Подсећа, али НИЈЕ). И галебови долећу, не оглашавају се, ћутећи попадају по води, одморе се и оду.

Кад је лед почео да се отапа стигао је глас, ко' да га је вран гавран донео, каже, отишла си ниси могла више да чекаш.

Не сачека ни своје прво унуче, прву радост, да ти очи склопи. Оде душа не испраћена.

А унука журила, дуго је дуго путовала, преко многих граница прешла, али преко оне, последње није могла. Та се прелази само кад позову.

Горко је плакала, ти је не виде и не чу, али ја знам, да си је оданде гледала и тешила је .

Ми, иза планине, не дођосмо. Лед је још оштар и превисок.

Кажу, испратило те цело село. Како и не би, по добру те памте. И звона су звонила, дуго, дуже него за било ким другим. Ти си једина била преостала од покољења рођеног у прошлом веку. Испратили су тебе и са тобом једну целу епоху, а каква ће нам бити следећа, то једино Бог зна.

Тамо, горе, нема цензора што завирују у писма која унуке пишу бакама. Мила бакице моја, казујем сада оно што не могах пет дугих година. Много смо те волели и опрости нам што не дођосмо док текоше твоји земаљски дани.

Молим се Пресветој Богородици и Господу нашем Исусу Христу, да буде благ кад си овде била сама, да тамо будеш са својима, а много их је.

Праштај бако, не остависмо те ми саму, но неки велики, туђи, зли и моћни. Они које никада ниси волела и за које си говорила: "Курва је политика, а политичари најгори курвари".

Сада, не знам шта више да кажем. Остаје само вера и љубав, велика. Она што се дељењем и давањем увећава, како си нас учила да волимо и љубав несебично дарујемо. И молитва остаје. Искрена, топла, сузама заливена.

Прости Боже нашу баку Даницу.

Смилуј се и на нас грешне. Волесмо је, а не обилазисмо, не утешисмо и не испратисмо како срце и ред налажу.

Земаљски путеви беху непроходни, а Господњи су
недокучиви.

СЕЋАЊЕ

Кажу да се сасвим одрасте тек онда кад нема више коме да се каже: "Бако, деда, тата, мама".

То је последња нит која везује са детињством (без обзира на године).

Потом, као источник, остану сећања која не старе, и враћајући им се, идемо даље.

Враћајући се из школе, деца би најпре свраћала код баке. Умотана у велику, смеђу вунену мараму, чекала их је на капији и уводила у собу где су топло мирисале дуње и босиљак, играо се поклопац са шерпом на крају шпорета, мирно време откуцавао стари сат и благо треперило кандило пред иконом.

Онако прозебле и румене од зиме, поседала би их на столичице поред шпорета, изувала им мокре чарапе са шарицом од леда на крајевима и длановима грејала хладна стопала и нуткала врућим млеком.

Она није "умела" да воли, јер умети је нешто што се зна, нешто научено, стечено. Њој је дар љубави био дат. Лепота доброте је из ње извирала, зрачила, зарила.

Никада је нико није чуо да је повисила глас, а у кући и око куће све је одисало складом, смиреношћу и домаћинским редом.

Увек у послу, крхка, мало повијена, са рукама отврдлим од дугог и тешког рада, а меканог додира, као да и није миловала рука, већ сушта доброта.

Сваке године, пред Велику Госпојину, у кући су биле велике припреме. Бака се спремала на пут. За празник Пресвете Богородице одлазила је у манастир Острог. Дуго се и мучно путовало тада. Најпре возом са дрвеним седиштима, па прашњавим аутобусом, а онда пешице. Последњи део пута је увек прелазила боса.

По повратку са пута била је пуна прича. Деца су је питала (жалећи њена израњављена стопала), може ли обувена да се поклони светитељу. Она би само поправила мараму, погледала их озбиљно и тихо одговарала: "Мора се мили моји, мора се тако. Видите колику нам је лепоту Господ дао. Дао нам је живот. Дао поља и шуме, реке и изворе, небо и птице, и кућицу и шталицу, па све украсио земаљским шаром, а ми грешни не примећујемо, дао нам очи, а не видимо.

Боле ноге док се иде по оштром камењу, али кад дођем горе, под Острог и поклоним се божијем угоднику и мученику, помолим за све вас, и за оне које нас воле, и за оне који нас не воле, и за оне које нема ко да помене, па се захвалим Господу за сва давања, мене више ништа не боли. Лака сам као птица, а у души лепо и светло.

Мора се тако, јер, шта ми Господу да принесемо? Сиротиња смо, па ако ништа друго, а оно, муку и бол. Његовим путем да прођемо, јер је Он за нас пострадао. А кад принесеш жртву чиста срца, онда Господ чује твоје молитве".

БАКИН КРЕДЕНАЦ

Бакина кухиња је била уточиште (и деци и нама који то одавно нисмо), где пуцкетају дрва у шпорету, шушка кревет са сламарицом (што мирише на дечије снове) и нешто лепо крије стари, тамно-зелени креденац, са круном од тегли.

Топло је и сигурно.

Дуго памте и бака и креденац. Донела га је у мираз. Даске су упиле мирисе каквих више нема, на ванилу, сушено воће, чајеве, а остао је и дашак оног страшног, леденог мириса, из времена када у креденцу није било ничега.

Креденац баку сећа на унука мезимца. Био је мајушан и болешљив. Све је она волела, а он је био највољенији од свих.

Једном се изгубио, свуда га је тражила, гледала и у бунар. По ко зна који пут се враћала у кухињу, гледала испод кревета, (тамо се по некад скривао), а онда је видела да су врата креденца одшкринута.

Пришла је и засмејала се кроз сузе.

У креденцу, поред шерпе упрженог парадајза, он спава, са брковима од моче.

И сад се смеши кроз сузе, гледајући га на телевизији. Одрастао је њен малени, пише књиге, мудро говори, учен, леп.

Постао је велики човек.

Срце претесно за толико љубави, среће и поноса.

Он ретко долази. Ради. Не стиже.

Она чека, и подстиче ватру, да не буде соба хладна, ако изненада дође.

Волела је целим бићем и онакве какви смо били и овакве какви смо сада.

Залепљени су тапети у кухињи. Изнесен је зелени креденац. Уместо њега је модерна "висећа кухиња". Кауч не уме да шушка пред сан. Ватру нико не подстиче.

Уточишта и топлине више нема.

Кад заувек оде неко, у коме је живело време кад смо били још нерањавани и добри, однесе и део нас, и љубав, какву, више никада, нећемо имати.

ПРИЧА ИЗ МЕТОХИЈЕ

Причање је почињало у пролетња предвечерја кад може до сумрачка да се седи напољу и помало дрхтури, јер планински ветар најављује ноћ.

Седело се у заједничком зеленом дворишту, великом, правоугаоном простору, на чију су краћу и дужу страну нанизане зграде, а наспрамне су оивичене воћњаком и коштановим брдом.

Кад се на удаљени крај спусте дуге сенке коштана, почињао је чудесни свет прича.

Живело се у тешко време и оскудевало у свему, сем у књигама, причама и играма.

Јунак дечјих игара био је онај ко је најлепше умео да прича. Нису причане само бајке, већ и романи и јуначке песме.

Читали су због себе и због других, да пренесу, поделе и играју се свега онога што ћути у књигама и чека да га радознале дечије очи пронађу и оживе.

Дозивале би мајке са балкона и прозора, а деца су само одмахивала бојећи се да чаролија не престане, желећи да прича траје вечито.

Сутрадан су се по брду играли књиге која је претходне вечери причана. Свет јунака лепе литературе престајао је да постоји само у књигама. Деца су га оживљавала, преносила у игру, проживљавала. Расли су у природи, а упознавали су књижевност играјући се Краљевића Марка, Женидбе Душанове, Робина Худа, Ловца Дерсуа, Кожне Чарапе. За игру витешких романа и јуначких песама, зидине и конаци око манастира Високи Дечани били су сцена каква се само пожелети може. По читав дан су се играла, а кад се уморе, ишла су на Голо брдо, једини брежуљак без иједног дрвета, обрастао густом травом и папратима. Поседали би у траву и утишали се.

Пред њима је лежала топла и плодна метохијска котлина, налик длану, чудесно лепа, са малим селима и белим школама, што су провиривале кроз даљину и зеленило.

Знали су имена свих села и изговарали их као бројалицу-игралицу:

Сасвим далеко, тамо где су планине, плаве као далека успомена, ивичиле хоризонт, био је неки други свет, можда онај из књига, можда неки други.

Тамо ће стићи касније и схватити да не постоји златни сјај даљина. Деца то, онда, нису знала. Лежали су на папрати мирисала је шума, маховина и мајчина душица. Изгледало је да ће тако остати заувек. Да се ништа не може променити, да ће расти са ружичастим сјајем испод капака.

Нису ни сањала да ће сви отићи из завичаја, да ће шуме бити посечене (ко не воли људе, сече шуме), да ће њиховом завичају одузети све, чак и име.

Ко зна где су сада све оне чупаве главице, што су тако лепо препричавале књиге?

Носе ли у себи, још увек, нешто од игара, прича и лепоте предела?

Ако су бар нешто сачували, нису изгубљени.

Они који су заборавили све, никад неће моћи да пронађу пут до свога детињства, а других путоказа нема.

ДЕЦА

Има једно сеновито место на Бистрици, изнад манастира Дечани, које смо звали Калуђерски вир. Ту се Бистрица смирује и раздваја у два глатка и мека крака око огромног камена. Ни највеће бујице га нису померале. Зими је изгледао као огромна санта, допловила ко зна од куда, и ту стала, а лети, по петоро-шесторо нас је лежало на топлом длану камена и сунчало се. Ту се волело, пливало, смејало, певало, по некад мало плакало, већ према прилици.

Око поднева би долазиле мајке и доносиле ручак за сву изгладнелу дечурлију. Читав комшилук би се сјатио око велике шерпе или ђувеча. Никад више, нико од нас, није осетио тај укус, реке, лета и топлог ручка.

Кад вечерње сунце пресече капу Стреочке планине, знали смо да је време да се иде кући.

Враћали смо се срећни и уморни миришући на свежину реке и ливада. На пола пута су расле две врбе, једва пола метра једна од друге, потпуно испреплетених грана. Неко нам је рекао да је ту гроб двоје младих Шиптара, волели се, а њихови им нису дали да се узму.

Туда нисмо трчали, по неко би оставио стручак цвећа.

Пут је водио даље, низ поток, кроз кукурузе што шушкају на ветру, па преко забрана, до првих кућа. Тада смо се растајали. Само до сутра, до школе, до купања.

Тим путем, преко ливада, често пролазим у сну.

Ливаде, брдо и река, све је ту, само сам ја сама, никог нема. Тражим, не знам где су се загубила сва она деца. Сасвим сама улазим у Дечане и знам да туда више никад нећу проћи.

Онда се будим. Кад бих бар могла да кажем себи да је све само сан, али стварност је гора од страшних снова.

Од комшилука је више на гробљу него у селу, а остали су отишли, оставили мале куће и баште. Неки туђи свет је сада тамо.

Ни мајки више нема да доносе ручак на реку. Са очевима почивају, али не у миру. Туђа деца им ремете мир, руше крстове, ломе очи са порцуланских надгробних слика.

Они да се одбране не могу, а нас нема, да их тако немоћне бранимо.

БАЈКА О ПАСТИРУ И ИЗВОРУ

Некада давно, давно, бејаше малени извор у планини. Изгледао је као и сви остали, но овај је, за онога ко уме да чује, жуборио сасвим другачије. Бејаше то тихи жубор снега који на планини цео дан греје сунце.

Планином је ходио пастир, увек у журби и уморан. Свратио би до неког извора и окрепивши се, настављао свој тешки посао. Идући тако, наишао је на онај малени извор, што шумеше као да шапуће, и тај шум и шапат га подсетише на неке прошле, лепе дане. Можда му се само тако учинило, јер, био је усамљен, жедан и уморан, и жудео је за топлом речју и утехом.

Угасио је жеђ, спустио се поред извора, слушао шапат и за тренутак помислио како би било лепо да дуго остане ту, где све мирише и одише радошћу, али, путеви су звали.

Он шапну извору да је најбољи, његова вода најбистрија и да га болног крепи.

Одморан, утешен и весео кренуо је даље, а извор је од тада шумео радосније и још лепше мирисао на ливаде и сунце.

Памтио пастир извор, памтио, па заборавио. И остали извори имаху бистру воду и гасили су жеђ.

Пролазило је време. Извор је гледао како пастир пролази планином и питао се зашто не застане, бар за часак. Није он ништа тражио његова вода само пружаше радост, утеху и окрепљење, но пастир више не прође крај извора.

По некад су птице и ветрови са планине говорили пастиру да га мали извор чека, а пастир је само одмахивао руком и журио ка новим стазама и изворима.

Причали су и извору да су чули како пастир, по далеким путевима с друге стране планине, приповеда о маленом извору, који је другачији од осталих, мириснији и бистрији, а извор никако није могао да разуме зашто пастир негде далеко хвали његову воду, а поред ње пролази не застајући.

Шумео је све тише и виловњацима се чинило да тугује, али, од кад постоје планине нико није чуо да извори плачу, и тако није откривена тајна да и извори имају душу.

Пролазиле су пахуљасте зиме, лета, пролећа и јесени. С пролећа су се стидљиво јављали први листићи, лети су мирисале ливаде и шуме, рујем је јесен бојила планину, а извор је све гледао и поздрављао, топло, тихо, али више није умео да се радује.

Зими је дремуцкао у леденој кућици и ослушкивао, можда ће ипак, иако је невреме и недоба, пастир од некуд доћи. Виловњаци, који све знају, су и заборавили да извор тугује и ето, тако је пролазило време. После много, много година, пастир се уморио од пешачења, од бриге за стадо. Стазе му се чињаху све дуже, њима су сад ишли неки други пастири. Једног дана, савладан умором, застаде да се одмори. Пут га је довео до оног малог извора, који га је тако дуго и жељно чекао. Смешила се трава и наместила му узглавље. Сенке су саткале покривач и он утону у благи добри сан.

Извор је опет шуморио радошћу, тихо и нежно га уљуљкивао причајући му приче са планине, причао је и о дугим бдењима, (без и мало горчине, горки извори нису добри), кад се пастир пробудио, насмешио се и рекао нешто извору.

И тако су они наставили давну причу, о путовањима, о свакаквим чудима која је пастир видео по свету, а извор је утишан слушао. Причали су и о прошлим временима, и било им је лепо, и опет су били срећни.

Ако ме питате шта сада раде, заиста не знам, али ми се све нешто чини да још увек шушкају и шапућу.

ЗЕКА

Ушушкавајући свог дечачића пред сан, мама је рекла да је напољу толико хладно да ће ноћас у шуми зец тражити мајку.

Хтео је да пита да ли је то онај зека из песмице, што му се "сакрио поточић и покрио га снег", али је поспана главица утонула у јастучић а питање о зеки је остало за сутра.

Кад се пробудио, мама је већ била отишла на посао. Покушавао је да кроз прозор види где је зека и да ли је нашао своју мајку, али се ништа није видело. Окна су била прекривена и ишарана непрозирним ледом.

Решио је да би ипак требало да сазна шта се догодило са зеком. Обукао се, навукао капу, шал и рукавице и изашао на улицу.

Напољу, у снегу, било је безброј трагова. Покушавао је да хода нечијим великим стопама, његова три корака су била као тај један. Скренуо је са пртине и газио целац у коме су остајале мапе малих чизама.

Доста се удаљио од куће. Хтео је да се врати, а онда је видео да је скоро на крају вароши. Још мало па ће имати шест година, а никад није видео као изгледа крај вароши и чега тамо све има.

Силно се разочарао кад је видео да на крају вароши нема ничега. Стајала је само једна табла, није умео да прочита шта на њој пише. Вероватно ту стоји: крај вароши и нема више. Како је у Вини Пуу, све јасно и свако зна да прочита путоказе.

Где да тражи зеку није знао, нигде никакве ознаке, ни путељка. Сећао се разних прича, које су му читали и причали и закључио да зеку уопште не треба тражити, зато што је он сигурно са својима. Мама зечица не иде на посао, што значи да је увек код куће. Нешто са том причом није у реду. Зашто би зека тражио мајку, кад је она ту и спрема доручак. У зекиној кући сигурно миришу палачинке.

А он је сам и гладан, страшно гладан. Пожурио је кући. Јутрос је само на брзину попио млеко, доручак који је мама оставила није ни окусио, ни кифлицу није ставио у џеп, сад би му баш добро дошла.

Мало се љутио на сву ту збрку, ипак је он (сигурно) преспавао делове неких прича.

Журећи кући, чврсто је решио да одмах научи да чита и сам види о чему се ту стварно ради.

СИМА

Где су сада она добра, стара времена, кад су лопови, као што је и ред, ноћу упадали у куће одсутних власника.

Криза, рат и санкције промениле су све, па и лоповски кодекс понашања.

Спремајући се у пљачку, провалник је најпре позвао телефоном, да ипак провери има ли некога у стану. Јавио се дечји гласић. Питао је да ли је мама код куће.

- Није, она и тата су отишли код кумова,
па ће брзо да се врате.

- Јеси ли ти сама код куће?

- Нисам, и мој бата је ту, па га ја чувам и додајем му цуцлу.

- Зар вас нико не чува?

- Чува Сима.

- Колики је тај Сима?

- Е, он је вееелики...

- Колико година има Сима?

- Сима има три године и он је...

Није више слушао причљиву девојчицу. Сада је све лако. Брава је кврцнула. Стан пун свега и свачега. Ово је оно право. Коначно и њему да се осмехне срећа.

О том "послу" је касније дуго, дуго, размишљао у затворској болници.

А све је било једноставно и лако, на дохват руке. Само да није било Симе. Да се није толико журио у крађу, саслушао би девојчицу која је покушавала да му објасни да је Сима вучјак. А три године су, за вучјака, право доба.

ЉУБАВ

Ту везу није могао нико да разуме, још мање да оправда, али они су се волели и нису марили за то што их сви у чуду и неверици гледају.

Она је била племенита рода. Мушки део њеног племена бејаше чувен по лепоти, а одабрала је њега, малог и неугледног. Међу својима је још могао да прође, али међу њенима је личио на ругло.

Само женско срце зна чаролију како се звер претвара у лепотана. Они који су волели знају како се гледа очима љубави.

Њени су се жестоко противили тој вези, напали су га, у тучи му је страдало око.

Затим су је на силу удали. Послушно је извршавала своје обавезе, подигла младе, али њега није заборављала. Туговала је.

Ни он није боље прошао. Пријатељи и директор Парка су навалили да га ожене. Тек кад је изгубио сваку наду попустио је. Не би се могло рећи да је био савршен отац, но, савесно се старао о деци док нису стасала.

Једног пролећа, кад су се зелено смешили пупољци, она је пошла у шетњу. Ишла је старом стазом. И он је тражио њихову стазу. Срели су се.

Сви су већ навикли на ту чудну везу, а они се држе подаље и од њених и од његових.

Воле се и то је чудесна формула за срећу.

Обична прича, но, не треба судити пребрзо. Не треба уопште судити срцу. Љубав је премостила чак и припадање различитим врстама, јер, она је била пауница, а он црна морка, из београдског ЗОО врта. Врта добре наде.

Записи

МАРИ АН

Мари ан није могла да преброји салоне у кући у којој је рођена зато што их је било више него прстића на рукама.

Расла је у изобиљу, вољена и мажена.

Кад је одрасла, о њеним очима се говорило да топе мушка срца. Све јој је било дато. Таленат, богатство, лепота.

Само су једно пропустили да је науче. Нису је научили разлици између живота и сликарског платна. За разлику од живота, сликарско платно може да се баци или премаже, па наслика поново.

Што су слике бивале боље и она се пела ка успесима и признањима, послови су падали све ниже и ниже.

Живот је схватала као игру и играла се, а онда се он, стари препредењак, живот, сурово поиграо са њом.

Сада има соба мање него што је прстију на једној руци, а све би могле да стану у један некадашњи салон.

Мари Ан не сакупља крхотине и не износи своју тугу на трг.

Тихо уређује свој кутак, где је све, до најситније стварчице, брижљиво одабрано, а део нечег лепог и великог, што је исцурило из шаке, као песак кроз прсте.

И последњи бутик је затворен. Преко излога са најлепшим и најелегантнијим моделима, спуштене су жалузине.

Мари Ан живи у граду чија се историја исписује двоцифреним бројем векова. У сновима је походи некадашњи сјај. На јави зна да се он никада не може вратити, и не мари што је суграђани не разумеју, а и како би?

Никада становници долине нису схватали поступке властеле из двораца на бреговима.

Кад је метална завеса прекрила излог и врата последњег бутика, сви су радознало загледали њене очи, које су постале тамније, као море у предвечерје, губиле сјај, али задовољство да у њима виде сузу, није никоме пружила.

У свему што јој се догађало, није заборавила да има оних којима је много теже него њој. Сакупила је све што је преостало, најлепше моделе, и послала је девојкама у Србију.

На телевизији се свашта прича, али она зна да јавна истина има више лица. Њени родитељи су били протестанти. И она није заборавила како је бити издвојен и обележен, без обзира на статус и богатство.

Зато Мари Ан шаље лепу одећу девојкама у Србији.

Нека се радују. Нек' им буде топла ова зима и лепо пролеће које ће доћи.

Младост тако брзо пролази. То она најбоље зна.

Девојке из далеке Србије никада неће упознати Мари Ан, и неће знати њену причу, али ће осетити љубав и племенитост жене из Луксембурга, знаће да нису саме, а онда ће одећа, од срца дарована, бити стоструко вреднија и лепша.

Радост и смех тих девојака, грејаће срце Мари Ан, која живи у малом стану, и без обзира на број соба, она је била и остаће војвоткиња духом.

9. октобра 1996.

МОЈОВИЋ

Нигде толико човека као на Мојовићевим сликама. Не као присуство, већ одсуство. Човек као дело и време, време за човека.

Само човек мери и њему значи време. И онда кад га негира, време га одређује.

Обрађен камен времена, обрађен људском руком, чека и показује.

Слушам и чекам да умни људи кажу нешто о неприказаној, а израженој жени на сликама. Не помињу, као да је не виде или прећуткују.

Жени – тајни, као прапочетак

Жени – страху, као љубав

Жена је мајка земља – прародитељка и обратно.

Никад нешто тако танано, чедно-чулно, нисам видела.

А пре одласка, лагано свијам оно лепо, што остаје после гледања слика. И касније, идући улицама, затварам очи, окрећем главу, да не видим друге слике кроз излоге и прозоре, да не обешчастим лепоту, коју чувам иза капака.

Та, понета лепота, је уточиште души растрзаној између мора и континента и тихи је смирај, а зрачи нечим што се отима објашњењу и причању, али просветљава.

СЛИКА ГРАДА

Тек кад се зазелене врбе и расцветају сунцобрани пред кафанама, пролеће је стварно дошло. То је непогрешиви знак да мраза више неће бити.

Друго је пролеће од кад су на улицама једина возила са страним регистрацијама, она која доносе хуманитарну помоћ.

Упркос свему, отварају се изложбе, представљају нове књиге, малобројна публика слуша класичну музику.

Прво сунце изводи људе у шетњу.

Пензионери бране давно одбрањене ставове, полемичари доказују своја гледишта. Нико никог не слуша, а сви љуто завађени и увређени другачијим мишљењем.

Трубачи из унутрашњости обилазе центар града и залазе на подручја сталних уличних свирача. Неравноправни дуел, лимени инструменти су јачи.

Око камере бележи слику града и остаје запис.

На углу улица Краља Петра и Кнез Михајлове, жамор се стишава. Људи се склањају и са поштовањем пропуштају неког да прође. Пред "Грчком краљицом", сви, без обзира на политичка и остала опредељења, устају да поздраве човека крхке грађе, као са фресака.

Сам, без пратње и помпе, без спољних ознака достојанства, а достојанственији од свих, према тролејбуској станици ишао је Патријарх српски, Његова Светост, Господин Павле.

АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Кад је докторка М. отишла у пензију жалили су и пацијенти и колеге. Њој је првих месеци било необично и празно, а онда се родио унук и све је добило нови смисао.

Сада је ту локнасти плави маслачак, око кога има много посла. Није ни размишљала о висини пензије којом јој се држава одужује за тридесет и пет година рада. Увек је била уредна и скромна. Но, залихе су почеле да се топе. Једног дана је установила да више нема ни један цео пар чарапа.

Кад је извела унука у парк, чинило јој се да сви гледају у закрпљену чарапу, а онда је рекла себи да је она само једна стара жена и да се закрпа не види.

У парку младо пролеће. Пензионери претресају старе приче, чијих учесника одавно нема.

Са клупе гледа децу како се играју у песку.

Дан је диван, унук дорастао до градитеља пешчане куле.

И заборавила је на закрпљену чарапу.

Видела је госпођу Д., њену некадашњу пацијенткињу, последњи изданак старе, богате, београдске породице, како иде
алејом.

Закрпа почиње да пече.

Но госпођа Д. се није зауставила, елегантна као и увек (шешир, тегет костим и свилена блуза), само је поздравила докторку лаганим наклоном и прошла.

Ваљда јој је било непријатно да застане.

Њена лепа ципела (модел "Париз 70.") је била пукла на пола и видело се парченце жице, којом је невешто увезана.

ЧУВАР ПАСА У КРИЗНОМ ПЕРИОДУ

Време је ове зиме као из Почетка буне на дахије. Божић као Ђурђевдан. И још се што шта променило.

Господин са малом пензијом покушао је да обезбеди додатне приходе давши следећи оглас: "Пензионер, љубитељ животиња, чувао би и шетао пса".

После пар дана, отишао је да провери да ли се случајно неко јавио. На огласном одељењу га је чекала гомила одговора са понудама. Направио је ужи избор и почео да обилази будуће послодавце.

Сусрео се са неким новим сојем људи, пребогатим власницима расних паса, за које није ни сањао да ходају, односно, возе се овим нашим улицама.

Сви пси су, за разлику од власника, имали одличан педигре. Највише је плаћао власник фирме за превоз покојника. Од овог рата имао је вајде, очигледно. Тражио је да његов шетач паса буде факултетски образован. Ваљда је мислио да ће тако испунити сопствену празнину после основне школе.

Господин се ипак одлучио за понуду власника лепог кокер шпанијела.

И, тако су се срели бивши студент и његов некадашњи
професор.

Да, заборавила сам да вам кажем, шетач паса у кризна
времена је професор универзитета, у пензији.

Чудни су путеви Господњи.

БОСОНОГА ПЕСНИКИЊА

Лепо то звучи, саме се слике намећу, ренесансни трг, па фонтане и босонога песникиња.

У Београду то подразумева нешто друго.

Гужва у тролејбусу, стара песникиња на првом седишту. Младић седи до ње и каже јој да неко маше са Теразија. Песникиња гледа кроз прозор, а младић јој изува ципелу, леву. Његов ортак то ради са десном. Нестају у гужви, јер је тролејбус управо стао. Путницима, већ огуглалим на сваковрсна понижења, ово ипак прелива чашу.

Трче за крадљивцима, сустижу једног и отимају му ципелу. Други, видевши шта се догађа, баца ципелу далеко на плочник и бежи.

За време потере за ципелама, не схватајући шта, како и зашто се све то догодило, стара песникиња је стајала на плочнику у чарапама.

Тог дана је у Београду било -40 Ц и опако је дувала кошава, а Теразије су биле прекривене дебелим ледом.

Путници су песникињи вратили ципеле.

Да ли је ово прича са хепи-ендом и да ли нам је и за ово крив ембарго?

РЕЛАЦИЈА ПАНЧЕВО-БЕОГРАД

Из хладних станова у мокро јутро пуно бљузгавице шљапка се на посао.

Снег од мокрих крпа. Воз касни сто четрдесет минута.
По сату је свануло.

Чекаоница препуна, мокри, изношени капути и ципеле, завежљаји и торбе.

Боже мили где ли ми то премештамо своју сиротињу?

Млада мајка са двоје бледуњаве деце и торбом покушава негде да се смести. Мрки људи је ћутке пропуштају до пећи. Студенти цупкају и ћуте. Ни стална поставка службеница-домаћица не размењује рецепте из ратног кувара.

Тишина.

А онда се он огласио негде из угла. Баш га брига за све што се нама дешава, он пева своју летњу песму.

Драги, мали цврчак. Хвала му на мрвичку одавно негде затуреног лета.

ОКТОБАР

Почиње Сајам књига. Није као некада, али траје. Много је добре књиге, мало нових наслова, доста старе таштине, набеђених и осталих уметника.

Био је вашар, а на вашару...

ТВ ће опет пратити Сајам. Закрпе се неће видети.

ИМЕНА

Давно су ови заборавили да ствари називају правим именима, па казнама којима нас свет кажњава, тепају ембарго, санкције.

Кажњеници јуре по пијацама и купују купус. Из тога би се извео закључак, биће сарме ове зиме, али...

Reductio ad absurdum.

Ни они преко нису бољи са правим називима. У новоговору се уместо уобичајеног назива за становити мушки орган каже "њежник". Чуј, молим те, можда је то, за неке тамо, прави назив, или само панично беже од ћириличног, робусног назива. Фуј Фифи.

ДОЖИВЉАЈ

Да код нас нема отуђења сведоче аутобуси. Господин који памти боље дане, прислања главу уз сапутницу. Она га опомиње да је преблизу, на шта се господин извињава и каже: "Заиста нисам имао намеру да будем непристојан, али ви тако пријатно миришете, а то је једино лепо што ми се последњих месеци догодило".

Прозори душе

УСПОМЕНА

Чудно људско сећање. Заборавља се оно за шта се мисли да се никада неће заборавити, а памти нешто што није ни постојало као догађај. Остане лице које, повремено се јављајући из сећања, прати кроз живот. Носи се исечак нечијег времена, делић живота некога кога смо случајно срели, запамтили и сачували.

Свако у себи, а да тога није ни свестан, носи делиће туђег живота.

Јесење поподне, кад се рано смркава и пада ситна, досадна киша, на железничкој станици изгледа још туробније и безнадније. Вагони са дрвеним седиштима, прљави, туберкулозних сијалица, без одвојених купеа, као из старих филмова, чекају путнике.

Кроз општу вреву провлачи се млада жена (скоро девојчица) са великом торбом и бебом у наручју. Измучена, тихо се спушта у угао вагона. Ромиња киша. Воз креће кроз покисла предграђа. Монотони ритам точкова и мајчина топлина успављују дете.

Онда нечији поглед. Подиже главу и види младића у сакоу од твида. Прва мисао јој је била да му је сигурно хладно, лако је обучен, а сако је наквашен.

Он стоји на улазу у вагон, не улази, а не спрема се да изађе. Стоји тако и гледа је. Шта ли му се догодило, зашто тако тужно гледа?

Вршњаци су, можда је само коју годину старији. Размишља да ли га познаје са факултета, можда би требало да се јави, али заиста га не познаје. Нешто горко се пење у грло. Дете се мешкољи, нежно га грли и привија, као штит и одбрану од мисли које навиру. Није важан факултет, најважније је дете, за њега вреди све жртвовати. Скреће поглед, што се враћа младићу који је нетремице гледа. Иако потпуни странац, осећа да га зна, а сигурна је, никада се нису срели. Сагиње главу да не гледа у очи које се не смеше, у њима је нешто чудно, лепо и дубоко. Можда се вара. Њему је само хладно у мокром сакоу од светло тачкастог твида.

Зашто је тако упорно посматра. Ни речи ни осмеха, само поглед који узнемирава, продире у неке скривене кутке душе. Зашто?

Дете се пробудило. Забављена око детета није видела кад је отишао. Воз је стајао у станици. Улазили су нови путници попуњавајући испражњена места. Место поред врата је остало празно. Онда се све опет стишало и наставило се равномерно клопарање точкова, мењајући ритам само на скретницама.

Осетила је лагани бол. Као кад се схвати да се изгубило нешто драго. Зашто уопште размишља о младићу који је у суморно јесење вече стајао на вратима вагона?

Тама је све покривала док нису изрониле светиљке са лепезама од кише. Стигли су до њене станице.

Прошла је та јесен, па многе друге. Никада више није видела оног младића. Понекад би га се сетила, упитала зашто ју је онако чудно гледао и сама себи одговарала да га је сигурно подсећала на неког.

Из светлог сунчаног јутра зри врео дан. Гужва на улици, и одједном без икаквог повода израња сећање од пре двадесет и више година. Тужне очи и покисао сако. Замрзнут делић времена као са старе фотографије, делић нечијег живота што се са њеним укрстио, попут возова у мраку, и нестао.

Зашто се памти нешто потпуно неважно, нешто у чему није било ничега, или можда јесте само се није препознало?

10. јуни 1996.

ВОЋЕ

Живела је у кући са прозорима што гледају на реку, где је свијала свој мали свет и велику жудњу. Чекала је некога и месец јуни звала старим именом "месец чешнар".

Прво је у малу, плетену, кошарицу ставила трешње (мале румене радости), па вишње. Мареле су мирисале на неке давне дане у кући поред мора, а потом су јабуке петроваче, кајсије, брескве и крушке скидале листове из календара.

Онда су замирисале диње.

Сетила се оца, који је некада говорио да су диње, кад је он био млад, биле слађе и раскошно мирисале. Смејала се смехом раних воћака и одговарала да то нису мирисале диње него младост. Сада себе није смела да упита да ли су заиста диње мирисале другачије онда кад су лета била радост и оно што се памти.

Дошло је време грожђа и шљива са машком, а затим јесењих крушака што су цело лето сакупљали сунце, дуња, златастих и малчице опорих, кестена (које нема ко да пече на угловима улица). Са маглама су стигле мушмуле и недозреле оскоруше од којих се јеже уста.

Сви листови из календара су се потрошили. Корпица за воће је била празна и више није могла да чека госта.

Тек тада се погледала у огледало. Уместо свог, видела је лик из приче о нахочету, које никада није плакало, јер је веровала да је остављено зато што је плачем будило родитеље. Тихо је чекало да неко његовима јави како је сада добро и да их неће никада узнемиравати сузама, али нико није дошао.

Окренула се од огледала, склонила са стола корпицу за воће и отишла из куће са прозорима што гледају на реку, јер тамо станују само успомене.

ВЕРНОСТ

Дуго је по одласку Човека сањала дане смеха и игре, ослушкивала, гледала низ пут и није прихватала коначност
одласка.

Онда се, лоповски, на превару, у груди почео да увлачи згрудван, тежак, потмуо бол. Мислила је да ће временом проћи, но, пролазило је само време.

Није бројала године.

Навикла се да живи са тим клупком које гуши, постало је део ње.

Сви су мислили да је заборавила и привикла се, ничим није показивала да га се сећа, али их је изненађивала жестина са којом је све његово чувала и бранила.

Нису ни сањали да не чува сећања него живот сам.

Страсно се бавила послом, кретала међу људима, али није дозвољавала да јој се ико приближи.

Када више није очекивала повратак, и уопште, ништа није очекивала, он је дошао.

Знала је, осетила, да се није вратио, само је свратио. Тада јој се учинило да не може више да се радује. Ни трага оном негдашњем дивљем радовању.

Све је било тако уобичајено, присно, топло, као да је никада није ледила његова одсутност.

Села је поред њега, савила му се иза леђа, сасвим га обгрливши и ставила му главу у крило.

Насмешио се, тако су некада седели. Помиловао је и телом му је прострујао чудан осећај.

Њено чврсто и витко тело зрачило је миром, сигурношћу и бескрајном верношћу. Потпуно предана, а своја, уроњена у њега, а самосвојна. Почивајући у његовом крилу, онај давно згрудвани бол је нестајао, преливао се у нешто познато и лепо, као златасти прах давних прича. Била је, после дугог времена, потпуно срећна. Срећа је једина реч која за то
постоји, али за такво стање не постоје речи. Речи се говоре,
а дубоким ћутањем се воли.

Кад је одлазио није му лизнула руку. Њен сој то не ради. Они су стара поносна раса шарпланинаца.

Шарпланинци су једини пси који немају газду или господара него свог Човека.

ПЛЕТЕНИЦА

Ишли су булеваром. Огледала се у излозима и рекла да треба да скрати косу.

"Коса ти је лепа, немој је шишати, нека расте".

Засмејала се, радосна што он каже да има лепу косу.

После није било шетњи булеваром, ни парком, уопште више није било шетњи. Платанима је порасло лишће, зелено шуштало, па пожутело, а онда га је одувала кошава и на крају је све покрио снег.

Тада је он отпутовао негде далеко.

Следећег пролећа везала је косу у реп и купила велику географску карту. Сваке вечери је оловка путовала према њему, прелазила границе, промицала поред малих, успоравала поред великих градова и све тако до севера где би се невољно заустављала сасвим близу града у коме је сада живео. Измишљала је путеве којима ће проћи и улице, али кућу није могла да нађе, јер се оне не налазе на географским картама.

Коса је порасла толико да је морала да сплете плетеницу. Дужином косе мерила је време растанка, у таквим случајевима часовници су сасвим неупотребљиви.

Сањала је како путује према северу, иде зеленим и смеђкастим, па тамно смеђим пољима географске карте. Годинама исцртавана путања се стално губи и брише, а коса предугачка и расплетена, заплиће се о жице меридијана и не може даље. Будила се престрављена и у јастук сакривала шапат: "Он ће доћи, по дужини косе знаће колико га волим".

Та, последња зима је била страшна, дуга и ледена. Кад се пролеће коначно наканило де дође, свратило је тек онако, ко од беде, реда ради, измамило цветиће и паперјасто лишће, па отишло, а оставило врућине као да је лето. Млади танушни листићи су боловали од јарког сунца, нису стигли да ојачају. И њој је било вруће испод дуге косе, као испод шубарице, но она се радовала и није јој напамет падало да ту "шубарицу" скида.

Једног дана је долепршао телеграм јављајући да он долази.

Трчала је улицама и у себи говорила трамвајима "Долази, долази"! И клупама у парку, и дрвећу, и голубовима, и целом граду је немо објављивала да он долази. Није смела да прелепу вест врисне гласно да не уплаши радост.

Обукла је најлепшу хаљину, сплела златну плетеницу и отишла на станицу. Издалека га је угледала, променио се, остарио, али је још увек мирисао на стари смех и топле приче. Много је хтела да каже од једном, па су се речи сударале, саплитале, преко реда истрчавале из реченица и све је испало без везе.

Сели су као некада на клупу под платаном и пили црно пиво. Она пену, а он онај смеђи део који је њој био горак. Причала је мало сабраније о свему што се овде догађало. Расејано је слушао и одсутно одговарао на запиткивања, па је прећутала колико је пута плакала док се чешљала и кад би путовала географском картом. Није хтела да га растужи.

Од свега оног лепог, што је годинама смишљала да ће му рећи, није остало ништа.

Очи су јој се пуниле гроздастим сузама. Запитао је зашто плаче, ако јој се поклони не свиђају нека каже, па ће јој купити друге.

Поклони су били лепи и радовала им се, али је очекивала нешто друго, а то није могло да нигде да се купи, јер се не продаје. Да би забашурила сузе рекла је да јој је вруће и да јој је коса дуга и тешка.

Одмах је предложио да оду код фризера да одсече ту дугу плетеницу и направи лепу фризуру.

Он није разумео ама баш ништа.

У неверици се загледала у драге очи, трагала, али у њима ничега, од њега некадашњег, није било.

Стегла је срце на дозволивши да се у њега ушуња ни најмања успомена. Гласом одједном одраслог детета је рекла:
"Да тата, у праву си. Треба да одсечем плетеницу. Коса је
предуга и густа и тако је вруће под њом да ми се стално
зноје очи".

НЕЗАБОРАВАК

Давно, давно, у маленој кући на планини живела је девојчица и имала је башту са најлепшим цвећем које је ико видео.

Сањала је раскошне, шарене снове. Јутром би их испричала цвећу и оно је пламсало бојама снова. Како је расла снови су бивали све лепши и богатији , а бојама цвећа се свако јутро дивило и само сунце.

Кад је зима израсла у пролеће, она више није била дете.

Тада су шарени снови избледели пред једним зеленим сном, који се понављао и од кога је цвеће заносно мирисало.

Сан ју је узнемиравао, збуњивао, плашио, а опет, желела је да га стално сања и стрепела је од јутра у које би могла ући без њега.

Девојчица се из пупољка развила у необичан цвет пут слатког сока. Схватила је значење сна. Више није смела да проживљава сласну језу и ишчекивања, игре, и ломног буђења, па је сан запретала негде дубоко и прекрила га цвећем.

Отишла је са планине и живела у месту где су снови без чари, праскозорја без румени, јагоде без мириса. Кад се нешто дуго и постојано жели и сања, на крају се оствари. Тако је и она срела онога кога је давно упознала у сну. Запретена искра је запламсала, а кад је прихватила позив за игру, разбуктала се. Знала је да ће се опећи, можда страдати, али следила је срце и сан, а не разум и да одустане није могла.

Он је живео у јави, а она је побркала живот и снове. Кад се игра завршила, човек из сна је отишао на други плес.

Вратила се кући уморна и без снова. Више није могла да чува тајну па је записала, мајушним писменима, на зрнима проса читав живот.

Није писала данашњим словима, која се само слажу у речи, већ прастаром азбуком живота, у којој је свако слово имало бескрајну пуноћу и снагу и све је у њему било садржано. Кад је завршила, тајну је поделила са птицама, давши им да покљуцају зрневље. Свака птица је знала по један део приче, а никада се све нису могле сакупити, и тако је, иако речена, тајна остала неиспричана. Птице у сва годишња доба певају своју причу о лепоти љубави, животу, несаницама и сновима који могу да заробе.

Зато у пролећне ноћи пуне мирисне месечине, славуји буде девојке из сна, кад их прожима слатка језа а тело бриди немиром којем узрок не знају.

Снови су безазлени док остају тамо где им је место. Ако се сретну на јави, онда се неумитно страда.

Птице певају различито, но један мали тон код свих је исти. Последњи знак накнадно је дописала на сва зрнца. Он каже: "Живите јавом, а не сном"!

Сањајући снове од којих је цветало и мирисало цвеће, оставши и без јаве и без сна, није знала зашто се све претворило у мору.

Узрок њених невоља била је грешка у имену цвећа. То је спознала једна птичица, али више није имала коме да каже. Цвеће којим је некада давно прекривен запретени сан звало се незаборавак.

ЖЕЉА

Болничка соба је сад њен свет. Топола у прозору, читав видик. У соби, испод прозора два кревета одвојена нахткаснама. Преко пута је лежала старица. Волела је да слуша њене приче о њивама, башти, јагањцима. Упознавала је свет присан са природом, њој, детету са асфалта, до тада непознат и стран.

Једне ноћи, кад се густа месечина уливала кроз прозоре, сребрила под и млечом обавијала кревете, изгледало је да на свету не постоји ништа друго сем тихог старичиног гласа који је питао: "Реци ми ћеро, молим те, јел' лепо кад те неко пољуби, онако, одистински, мушки?".

Да је у том трену засијало сунце, не би се толико изненадила, промуцала је нешто, а старица је наставила да говори.

У тишину собе потекла је прича.

Било јој је седамнаест година кад су је удали. Сиротињску кћерку у газдинску кућу. Сви су били задовољни, а како је
њој и младожењи нико није бринуо.

Она је ту да слуша и ради, а он има само четрнаест година и нико га ништа не пита. Нису је узели да би уживала, јер ништа није имала сем лепоте и снаге. Газдинској кући требале су руке, да раде. Био је рат и немаштина и глад, а њихов хлеб никада није био сладак. Њиве, виногради, штале, све је то њу чекало.

Док јој се муж са вршњацима вијао по врбацима, свекар је заповедао, а свекрва, скрхана тешким животом и радом лежала је у постељи. Једино је од ње, свекрве, немоћне и болесне имала заштиту и поуку. Научила је како се кува и меси, слави слава, дочекују и испраћају гости, спремају даће.

Дечак за кога је венчана, размажен и плаховит, израстао је у обесног младића. Најпре га је гледала као млађег брата, а онда је он у вароши упознао многе тајне које она није знала и оно мало присности међу њима је нестало.

А њено се знало.

Устајање пре зоре, мешење хлеба и пристављање ручка за раднике, и док се кува она по мраку иде да музе краве. Кад зора забели са радницима на њиву.

По некад би у бразди, онако стасита и бујна, исправила леђа и помислила: "Боже, што ми даде овакву снагу, шта ћу с' њом"? Па се брзо савијала и чврсто држећи мотику копала брже од свих. И децу је изродила. Два сина. "А све у мрак, он се сам' примакне и одмакне, реч не проговара".

Кад се запослио у вароши у кући ни оно мало помоћи од њега више није било. О његовој вези са једном веселом удовицом су сви говорили, само она није смела ни реч да каже.

Свекар и свекрва нису дочекали да прате унуке у војску. А синови, завршили школу и отишли у свет.

"Нико неће да остане на земљи, зашто је то тако ја не знам. Земљица ти је к'о чељаде, спустиш ли руку на њу, порадиш ли, она стоструко враћа рађајући".

Стари сјај газдинске куће је трајао. Испод тога били су пустош и хладноћа.

Синови су долазили само преко лета, задржавали се кратко у одласку или повратку са мора. Чекала је унучиће, снатрила како ће да их привија на груди, свија у крило и прича им приче, а кад су долазили, са њима није могла да разговара. Мајке, туђинке, нису умеле да уче децу Српски, а очеви за то нису имали времена, ни жеље. Уклопили су се у нову средину, нису хтели ничим да се издвајају, лепо су зарађивали и било им је (по њиховим мерилима) сасвим добро.

Низали су се дани као венци сушених паприка, слагали у месеце и протезали у године.

"Кад погледаш, мислиш нешто, а у ствари ништа".

И сад, пребирајући по успоменама, сетила се жеље, једине жеље коју је у потаји сањала.

Кад су овакве ноћи луде месечине није могла да спава. Излазила би на трем. "Мирише пролеће, ја зрим, а залуд. Нико да окуси"! Желела је да је пољуби неко "онако", одистински, право, мушки, ал' не би никад"!

Хтела је да каже старици да је требало да се буни, да уради нешто са својим животом, забога, ово је двадесети век, но старица се заћутала. Ближила се зора и њу је савладао сан.

Пробудило је комешање и ужурбани кораци. Окренула се и видела да је кревет преко пута празан, постељина скинута, а душек савијен на пола и пребачен преко ивице.

Плакала је као за најрођенијим и бришући сузе још дуго јој се чинило да у соби лебди мирис неиспуњене жеље.

КАПЉИЦА

Зимски дан на измаку. Румени зраци завирују кроз прозор. Са стрехе капљу леденице. Сунце их боји и отапа. Кад лед запламса, нестаје.

Загледао се у капљицу на крају ледене свеће. Треперила је бојама дуге и сазревала на сунчевој петељци. Без даха је
пратио, не желећи да падне и опет се претвори у безобличну воду.

Нека потраје чудесна игра настајања, живота и нестајања.

Из годинама слаганих, па заборављених успомена изронила је слика.

Био је у четвртом разреду гимназије када је дошла млада
професорка књижевности. Одједном су сви почели да читају
и учлањују се у литерарну секцију. Њена предавања су била мале свечаности и отварала су нове видике.

Све их је освојила. Никако се не би могло рећи да је била
лепотица. Била је крхка, грациозна и пленила нечим особеним. Волели су њен глас и мирис којим је одисала, а због насмешених очију су је звали Тавита (кошута). Пре краја првог тромесечја, био је, као и већина дечака из четвртих разреда, безнадежно заљубљен у професорку књижевности.

Слатке муке прве велике љубави су трајале целе зиме.

С пролећем се све променило. Морало је много да се учи за матуру, а и вршњакиње су пропупале, гледао их је новим
очима и питао се где ли су се до сада скривале.

На јесен је отишао у велики град.

Нова лица, сусрети, дружења, музика, љубави "деце цвећа"

лудих шездесетих. Гладне очи су све хтеле да виде. Све је требало да се проба, окуси, додирне, испита.

Ипак, студије је завршио на време, добио посао, оженио се, стигла су деца, но смирио се није.

Једне ноћи је сањао чудесан сан. Сан, сновиђење, шта ли је то било, ни до дана данашњег му није јасно, али се урезало дубоко, дубље од свега што је на јави доживео. Сањао је своју некадашњу професорку, Тавиту.

Срели су се крај неке тихе воде. Она се смеши и маше. Он трчи, а ноге се успорено крећу. Никако да стигне до места
где лежи на плажи. Кожа јој је топла, мека, податна. Види сићушне кристалиће соли како се пресијавају, а на стомаку
јој је једна кап, једна једина капљица. Оживели течни драгуљ. У себи садржи сву лепоту и боје страсне жудње.
Лагано клизи и неодољиво привлачи.

Мора да попије ту капљицу, као да му од тога зависи сав живот. Пружа се поред Тавите. Кап измиче, споро, лењо, а дохватити се не да. Усне укуса зреле кајсије. Додирује сваки делић коже, нежно, љубећи, мамећи, грицкајући, молећи, шапућући.

Капљица измиче. Час је на уснама, па на трепавици, онда се спушта у ону нежну јамицу испод врата. Док усне стигну, она је већ на грудима. То трагање га испуњава неописивом радошћу игре. Тражи је на најскровитијим местима. Капљица се претвара у море. Заронили су загрљени. Лако дише под водом. Осећа сваку пору њене коже и усне и тело. Узбуђен је и по први пут без жеље за поседовањем. Дели, не потчињава.

Додирују се, преплићу, урањају једну у друго. Она трепери сваким његовим дамаром.

Не воде љубав. Они су љубав.

Буди се и смеје сам себи: "Да ниси мало престар за овакве снове"?

Полако се смирује, кад је заспао и наставља се исти сан.

Опет капљица трепери на телу и замамно дозива. Застала је код једног младежа. На уснама баршунасти додир. Кап измиче. Онда се претвара у водопад, низ који се стропоштавају. Није га страх, у њеном наручју је. Радост. Могао би да вришти од среће. Милијарде капљица се распрскавају на све стране. Водопад је висок толико да у подножје стиже само водена прашина. Путују кроз водену васељену. Међу свима, он распознаје ону једну једину кап за којом чезне.

Воле се пролазећи кроз све воде света. У топлим азурним морима кап је на домак усана, а онда се претвара у тамно
модро језеро што истиче у реку. Једно су. Ни једна литица
их не додирује, ни једна стена не повређује. Део су реке. Матица их носи, ковитла, увлачи у тамне вирове, изводи под врбово грање и носи ка плићацима. Не мисли, не види и не чује ништа, а опет, све стоструко види, осећа и чује унутрашњим видом. Као да је изашао из себе. Ослобођени тела доживљавају се онако како људи, ограничени кожом не могу.

Опет се буди. Излази на балкон. Ноћна свежина га смирује.

Враћа се у кревет, смеши се. "Све је ово ван памети, али лепо је". Кад је коначно заспао чекао га је исти сан. Нису стигли до краја.

Гледа драго лице, сваку црту, борицу, делић тела. Могао би савршено да је наслика, свиленкасти машак, сенке и кожа боје ћилибара. Руке клизе по телу, капљица се игра. Урања глава у њене груди. Мирише на нешто чисто, као беба и у исто време на страст. Два неспојива мириса, спојена у нешто више од самог мириса.

Укус мора и свежих шкољки појачавају жеђ. Трага за капљицом, ту жеђ мора да утоли.

Мењајући боје капљица зрачи милином, целим бићем је осећа. Истовремено су и вода и светлост. Можда је само пре рођења било тако лепо у постељици сатканој од воде и љубави. Тада се рађају у дан. Река се приближава ушћу. Некада су се ушћа звала саставци. Зашто су променила име? Зашто растајање и нестајање? Нема више раздвајања.

И свет се покренуо, заљуљао. Осећао је како се Земља окреће. Нису то звонила само звона, музика сфера се чула. Они постају две живе, пламтеће капи. Стапају се у једно, бивајући део бескрајног океана, који је само једна једина, велика кап, где нестајући, настаје се.

Зора га је затекла будног. Шта се те ноћи збивало? Од куда толико не појамне радости, лепоте, боја, мириса, љубави, сједињавања каква се живом створу не дешавају?

Престао је да се пита кад је схватио да не постоје речи којима би се сновиђење описало.

Касније је, несвесно, у свакој жени тражио нешто од сна.

Путовао је по свету, лутао, писао, трагао. Наилазио и сретао разне укусе, мирисе, лица, мале и велике љубави, а никад
потпуно задовољан. Увек је недостајало још зрнце нечега
до пуног укуса, још једна капљица до потпуног задовољства.

Сунчано зимско поподне топи ледене свеће са стрехе.

Он, уважени књижевник у зрелим годинама, без даха зури у капљицу са леденице, налик оној из сна од пре три деценије.

И док се кап, једра и отежала, откидала и падајући губила боје, сјај и лепоту, схватио је да се читав живот понашао као леопард из једне књиге коју је читао још као дечак.

Кад је експедиција истраживача високо на планини, у области вечитог леда, пронашла смрзнуто тело леопарда, сви су се питали: "Шта ће леопард на овој висини"?

"Следио је погрешан траг" рекао је неко.

И он је, тражећи савршенство (које од Адамовог времена, није више дато палом човеку), следио погрешан траг.

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Ни чаробан ни брег,
а туга иста.

Свет у свету.
Издвојен.

У сумрак питање.
Живот ил' сан?

Где утеха?
Реч блага?

Радост
Трачком просијала,
Зар дневима крај?

Молитву моју
убогу
Да л' чу Господ?

Тако би говорио Настасијевић,
зато што је био блесав и није знао
да не треба волети оне који га не воле.

Не арчи срце на камен, сломиће се!

КБЦ Земун,
16. јуна 1996. с

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]