СРЕДЊИ ВЕК

I ЕТНИЧКЕ ПРИЛИКЕ HА БАЛКАНУ ПРЕ ДОСЕЉАВАЊА СРБА

Балканско полуострво je простор велике етничке нестабилности. Као раскршће неких главних путева између Истока и Запада, Севера и Југа, између Европе и Азије, са свим својим географским предностима које сe нуде сточарима и ратарима, морепловцима, рударима и трговцима, оно je подручје на коме су сe од праисторијских времена кретале и насељавале многе скупине људи разнога језика и порекла. Статична слика Балкана Грка и Римљана, па староседелаца Илира и Трачана и новијих варварских слојева - Келта, Гота, Словена, све више уступа место динамичкој представи о кретању и померању многих, у крајњој линији анонимних етничких група. Tа представа, чијој убедљивости доприносе све плоднија лингвистичка и археолошка истраживања, открива нове садржаје и подлоге у "класичним" историјским етницима Балкана, као што су, на пример, Илири и Трачани. Много важнији чинилац у реконструкцији етничких прилика на Полуострву све до раног средњег века постаје сада културни, цивилизацијски лик простора, његова типолошка разноврсност и слојевитост. Далеко je значајнија историјска чињеница да сe ван сразмерно уских појасева медитеранске цивилизације Грка и Римљана налази огроман простор праисторије, зона цивилизације гвозденог доба али без писма. Такозвани "старобалкански" народи, никада до краја формирани као народ у смислу једнога вишег културног и политичког интегритета, улазе у историју из анонимности праисторије само кроз тај додир са грчко-римском цивилизацијом - макар и кроз судар са њом.

Зато je на питање о пореклу и постанку неких данашњих народа на Балканском полуострву тешко одговарати са сигурношћу. Поготову je тешко реконструисати етничку карту Балкана - чак и у крупним потезима, а камоли у појединостима - за време досељавања Словена [VI-VII век]. Да ли сe тада налазе на Балкану и преци данашњих Албанаца; да ли сe албански народ може сматрати старобалканским, у односу на Словене - староседелачким народом; да ли сe процес етногенезе Албанаца зачиње тек у раздобљу Сеобе, можда чак упоредо са настањивањем Срба, или раније, - све су то питања на која уопште није једноставно одговорити. Тешкоће настају из два разлога: историјски извори не помињу Албанце пре XI века, те је њихов постанак и развој до тога времена - праисторија; а друго, језик Албанаца има у великој породици индоевропских језика изузетан положај - нема му блиских сродника. Питање етногенезе Албанаца зато измиче не само историографским него и лингвистичким методама.

Својим општим европским и средњовековним народним именом Албанци [Арбанаси] сe везују за име илирског племена Албана, које je у II веку н. е., према Птоломеју, настањивало област око Албанополиса [потом Albanum, Arbanum] у данашњој средњој Албанији [град Кроја]. Постоји несумњив континуитет албанског етничког имена на некадашњем илирском, а данашњем албанском тлу, па сe из тога природно извео закључак да постоји и етнички континуитет између илирских и данашњих Албанаца. Отуда уверење да су Албанци потомци старих Илира, те да су "одувек" настањивали крајеве свога данашњег етничког простора, јер je овај, упрошћено речено, подударан са некадашњим илирским етничким простором. "Илирску" теорију формулисао je најпре Ј. Тунман, немачки историчар, 1774. године, да би je кроз читав XIX век даље развијала европска лингвистика, укључујући и таква имена као што су Ф. Миклошич, Г. Мајер и П. Кречмер, за које je албански језик само нова фаза у развоју старог илирског језика. Но, управо je лингвистичка аргументација илирске теорије открила још крајем прошлог века њене озбиљне недостатке: за поузданије истраживање и закључивање о генетичкој вези албанског језика са претпостављеним илирским претком било би потребно знати илирски језик, а о њему има врло мало грађе и знања, само из посредних извора [у грчких аутора и у ономастичком материјалу]. Давно je примећено да илирске речи, тако идентификоване у садашњем албанском језику, могу бити само реликти једнога ранијег илирског слоја [као келтски елементи у француском језику]; а и када сe узму као доказ везе са илирским језиком, не сме сe сметнути с ума да има "бар толико, ако не и више" лексичких елемената који су по сведочанству античких писаца несумњиво трачки.^[1] Већ je та околност навела неке лингвисте да помишљају на трачко уместо на илирско порекло Албанаца. К. Паули, X. Хирт, па Н. Јокл, а у нас X. Барић, уз веће или мање разлике у поставци тезе и у аргументацији, напуштају илирску теорију и претпостављају да je албански језик трачког или бар трачко-илирског порекла, а да je албански народ потомак старобалканских Трачана, који су настањивали делове Балканског полуострва источно од линије Морава-Нишава-Струма. Самим тим, наравно, ако би сe ова нова теорија показала тачном, јавља сe и питање - како су сe, зашто и када трачки преци данашњих Албанаца преселили са источног у западне просторе Балканског полуострва, са Балканског горја [античког Хемуса] у античку "Албанију", где их око Драча примећују византијски извори у XI веку.

Не улазећи овде у подробну лингвистичку аргументацију трачке теорије и њену полемику са илирском тезом, ваља истаћи да je кључни разлог за одбацивање илирске теорије била околност што je албански језик из групе satеm, док je илирски језик, по свему судећи, припадао групи сеntum.

Насупрот томе, трачки језик je сатемски као и албански. Према томе, албански као сатемски језик није могао потећи од илирског као центумског, већ само од трачког као исто тако сатемског језика. За то би, наводно, говориле и неке друге особине албанског језика, у фонетици, морфологији, деклинацији итд.^[2] Тиме сe дошло до закључка да je албански језик у ствари "један трачки дијалекат", а да je његов "трачко-илирски" карактер резултат касније трачко-илирске симбиозе. На питање: када je дошло до те симбиозе, у којој трачки Албанци представљају млађи или горњи слој, одговарало сe на разне начине, али je најбоље аргументовано мишљење по коме je досељавање Албанаца у њихову историјску постојбину "сразмерно касно", јер сe "једино тако може објаснити што у њиховом језику нема трага индигеној поморској терминологији и што топономи у историјској арбанаској језичкој области немају арбанаски фонетски лик, тј. што они нису претрпели извесне гласовне промене, које би сe неминовно извршиле да су сe Арбанаси од вајкада находили на својој данашњој територији".^[3] Имајући у виду неке античке топониме који "под словенском копреном одају арбанаски фонетски лик", као што су Ниш [од Naisus], Шкупи [од Skupi, данас Скопље], Штип [од Astibos], па и Охрид [од Lihnis, Lihnidos], где сe свуда као посредник према словенском облику јавља албански језик, претпоставља сe да je ранија балканска постојбина трачко-илирских предака потоњих Албанаца Дарданија и Пеонија. Дарданија je област између Јужне и Западне Мораве, Ибра и Косова поља; ту област je настањивало, колико сe зна из историјских извора, илирско-трачко племе Дарданаца, а Пеонија je област данашње углавном источне Македоније, насељена у историјско доба такође Илирима. То би значило да су сe преци Албанаца раније, или бар једно време, налазили у централној зони Балканског полуострва, и да су сe одатле у извесним историјским околностима померили на запад ка територији данашње Албаније. Тиме још није речено да су стари Дарданци или Пеонци преци Албанаца, већ да су преци Албанаца прешли преко области Дарданаца и Пеонаца у етапном померању ка западу. До тога померања трачких маса на илирско тле дошло je у сразмерно позно доба од другог до трећег века н. е., за време римске владавине, када су Трачани, силазећи са Хемуса и Родопа, прекрили ранији илирски слој. То би, уједно, била прва етапа балканске миграције Праалбанаца. Друга етапа je досељавање у динарско-пиндске планине и јадранско приморје, а ово сe одиграло, како сe претпоставља, под крај латинске епохе, узастопце и у таласима, најдаље до VI века н. е.^[4] Дакле, најпре са Хемуса и Родопа у Дарданију и Пеонију, а потом из Дарданије и Пеоније у Албанију, и то не у један мах, у једном налету, већ постепено, са дугим задржавањем у дарданско- пеонским пределима, као етапној зони ове миграције.

Лингвистичким методом, ипак, не може сe сасвим поуздано реконструисати порекло и пут формирања албанског народа. Ниједан од ових аргумената, који нису за потцењивање, нема снагу доказа.^[5] Постоје насупрот наведеним схватањима, уз све остало, разлози да сe оспоравају и такви капитални аргументи трачке теорије као онај о центумској природи илирског насупрот сатемској природи албанског језика. А има и других лингвистичких теорија. Од оних ближих илирској ваља поменути тезу да су преци Албанаца старобалкански Пеласти, настањени око Скардуса [Шар-планине], као најстарије индоевропско или чак прединдоевропско становништво Балкана, досељено на Балкан још пре Грка. Албански преци су, по овој теорији, "старији и од хомерског речника и од ахајских односно протоахајских племена".^[6]

Због свега тога неопходно je применити и археолошки метод, који би, уз нека већ раније позната факта из историографије, могао да потврди или обезвреди претпоставке до којих сe долази проучавањем језика. Тврди сe, понекад, да и археолошка истраживања упућују на илирско порекло Албанаца, али сe то не може сматрати тачним. Пре свега, етничка карта праисторијског, а онда и предримског Балкана уопште, није тако једноставна и статична како би сe могло закључити по неким школским представама о Илирима и Трачанима, а потом и Грцима као староседеоцима Балканског полуострва. Археологија, уз помоћ античке историографије, омогућава да сe дође до необично важног сазнања о великим етничким померањима и променама кроз сва праисторијска раздобља, као и у сам освит историје средњебалканског простора. Нема староседелаца у правом смислу речи: тај појам сe, археолошким методом, нужно релативизује и свако "старо"становништво показује сe млађим од претходног, сваки народ или племе, свака етничка група - како сe правилније каже у археологији - јавља сe на етнографској балканској позорници тек својим досељавањем и потискивањем претходних група.

За етничку ситуацију Балкана поводом питања које нас интересује важан je почетак седмог века пре н. е., када сe зауставља продор номада и ратника са подручја данашње Босне и Херцеговине на голији и у горњем току Рашке, да би сe та граница, после успореног померања ових групација на исток усталила крајем VII века на линији Моравица-Маљен, на северу, а јужније на линији Бели Дрим-Дечанска Бистрица у Метохији, почетком VI века пре н. е.^[7] На северном сектору ове дугачке границе радило сe о ратницима тзв. гласиначке групе [са Романије и Деветака], док су на јужном, метохијском сектору, археолошки идентификовани исто тако добро наоружани ратници на суватима и пашњацима између северних падина Паштрика, десне обале Белог Дрима и Дечанске Бистрице; њихов долазак и вековно задржавање у овом, југозападном делу Метохије најпотпуније су документовани археолошким налазима са велике некрополе у селу Ромаји [Метохија]. Истоветан материјал, али и погребни ритуали посведочени су и на већем броју некропола на подручју северне Албаније, посебно око Кукеса, па то наводи на закључак да су ратници сахрањени у Ромаји приспели у Метохију са југозапада, и то долином Белог Дрима. Ова групација сe ни касније није одвајала од долине Белог Дрима, нити je запосела остале делове Метохије. Домороци, стабилизоване заједнице групе Доња Брњица [Косово], вероватно су без отпора уступили туђинцима неплодно земљиште и кршевите површи између Белог Дрима, Дечанске Бистрице и Паштрика, али су жилаво бранили своје плодне њиве у Призренском пољу, северној Метохији и на Косову. Прва групација [гласиначка] вероватно je илирско племе Аутаријата, а друга, у Метохији, огранак "Илира у ужем смислу речи" [Illyrii proprie diсtu]. Источно и североисточно од Илира - значи већ источно од Белог Дрима па све до Пчиње и Јужне Мораве на истоку, а Западне Мораве на северу, протезале су сe области Дарданаца, за које сe с правом напомиње да су били илирско племе са трачким наносом.^[8] Јужно од Дарданаца делили су територију Македоније: Дасарети око Охридског језера и Пенести у западној Македонији са Пеонцима [Пајонцима] на истоку од Вардара све до Родопа, где сe протезала западна граница трачких племена. Између Трачана и Дарданаца налазио сe један појас Трибала, чија су главна станишта била северно од дарданске територије, а јужно од Саве и Дунава. Њих у IV веку почињу потискивати и преплављивати Келти, чији долазак на Балкан у том столећу изазива нова већа етничка померања и промене на полуострву. Сукоби Келта са античком македонском државом развијали су сe на моравско-вардарском правцу, што значи преко дарданске земље; потом су и сами Дарданци били на удару експанзије македонских владара и најзад Римљана, чије су војне операције - освајачки походи - усмерене с југа на север ка Сингидунуму и Виминацију крајем I века пре н. е. и почетком саме наше ере, тако да су услед тога разне етничке групе са дарданске територије сигурно биле одбациване на запад. Ако je трачка теорија тачна у оном виду у коме je излаже Хенрик Барић, то би могао бити историјски разлог за спуштање Трачана са Хемуса и Родопа управо на територију измештених трибалских и дарданских племена. Ослабели у сталним сукобима са македонским и римским освајачима, Дарданци су сe могли лакше подати томе новом, мада још увек старобалканском утицају са истока, поготову ако сe тај етнички нанос схвати као сточарско-номадски елеменат који сe задржава више на планинама него у равници, где пролазе војске и ратари с толико незахвалног труда обрађују земљу. Примећено je, управо у археологији, да култура Дарданаца и Скордиска није уништена са римским освајањем: упоредо са стабилизацијом римске цивилизације дуж границе и магистралних путева током прва два века наше ере, домородачке заједнице по забитим варошицама и селима и даље чувају предачке обичаје и упорно негују традиционалну културу; те разлике нестају тек у току III века, када почиње опсежнија романизација старобалканских племена.^[9]

Последица овог последњег процеса огледала сe у великим романским, тачније латинско-грчким инфилтратима на територији Балкана, посебно у приморским областима и старим или новооснованим градовима. Подручје Албаније на тој етапи, при крају римског периода, без обзира на то да ли je албански народ био на тој територији аутохтон или сe доселио на њу са истока, у цивилизацијском погледу није албанско, па ни илирско, већ романско: оно je одређено културом градова у јадранском приморју и прометом дуж главних римских комуникација, од којих две изузетно значајне везују јадранско приморје са средишњим областима Полуострва: једна из Скадра преко Призрена према Нишу односно Скопљу, и друга - од Драча преко Охрида на Солун [Via Egnatia]. Историјски извори из тог времена уопште не говоре о Албанцима: нити о њиховим насеобинама у албанским планинама, нити о евентуалном њиховом досељавању са дарданско-пеонског подручја, а разлог je за то свакако у номадско-сточарском карактеру Праалбанаца, у "политичкој и војној безначајности досељавања сточара, који у новој постојбини зацело дуго избегавају контакт са затеченим грађанским и земљорадничким светом, држећи сe лети планина и спуштајући сe зими на обронке удаљеније од саобраћајне мреже".^[10] Преци Албанаца, то je једино поуздано, нису представљали ни снажну етничку групу или племе, нити какав племенски савез који би сe наметнуо као активан историјски чинилац, још мање државу или народ с којим би сe римска или византијска власт морала сукобљавати или усклађивати.

Албански етникум je био одређен, без сумње, својим пореклом и језиком, и својим балканским путевима, али пре свега начином производње, организацијом друштва и сразмерно малом масом: сточарске заједнице херметичког типа, покретљиве и веома патријархалне, дуго су измицале великој афери историје. По суватним висоравнима, ограђене прашумом и бујним рекама, те су заједнице чекале свој историјски тренутак.

Нема, дакле, научног основа за аподиктична тврђења када je реч о укупном проблему порекла албанског народа. Већ кратак поглед на ово питање показује да сe бар две значајне теорије држе на низу озбиљних научних аргумената, а има и других, мање раширених и не толико значајних, али опет научно заснованих теза. Нама сe чини да би једна трачка теорија са већим нагласком на дарданској етапи миграције могла боље објаснити етногенезу Албанаца, при чему ваља имати у виду социолошке чиниоце, а исто тако и каснија збивања - као што су миграције, походи или колонизација других народа у току Сеобе, закључно са насељавањем Срба на средњобалканском простору и у јадранском приморју. Међутим, нема довољно оправдања за пренаглашавање "трачког" порекла Албанаца, као ни за инсистирање на "илирској" тези. У крајњој линији, не може ни бити толико важно да ли су Албанци потомци Илира или Трачана или неког трећег праисторијског или историјског народа. За историју Балкана довољна je чињеница да су Албанци на свом ужем етничком простору најкасније у XI, а можда и раније, још у VII веку, у време додира са југословенским народима приликом њиховог размештања по византијском полуострву и потом формирања првих југословенских држава.

Свако пренаглашавање питања етногенезе одводи нас са подручја науке и има друге, политичке мотиве. То сe, пак, не може игнорисати, нити сe ова политизација научних теорија сама по себи мора посматрати као злоупотреба науке. Она je пре свега израз једне колективне свести, њен облик и формула њеног дејства. Свест о којој je реч може, са своје стране, бити знамење једне мање друштвене групе, али и општа свест једног народа, његова национална свест. Без обзира на то колико она била стварна или фиктивна, она тад одређује понашање групе или нације, уграђује сe у програм с којим сe ваља суочавати без неумесних и непотребних дисквалификација.

Када je реч о илирству на просторима Балканског полуострва, оно има и старију историју и шире културно и национално подручје од овога последњег, албанског илирства. Полазећи од традиционалне средњовековне номенклатуре млађих европских народа према називима старијих, посебно од представе о млађим "варварским" народима као сукцесорима античких варварских народа на периферији или у граничним областима цивилизованог грчко-римског света, илирско име сe употребљавало за јужнословенске народе - Србе, Хрвате и Словенце - још од XV века ["natio illyriсa"], па сe и словенски језик називао "илирским језиком". Каптол светог Јеронима у Риму установљен je 1589, булом папе Сикста V, за "илирску нацију" односно "покрајину" [Далмација и Илирик - Хрватска, Босна и Славонија, без Словеније] и за оне који знају "илирски", а Завод светог Јеронима у Риму све je доскора носио традиционално име Сollegium Sanсti Hieronymi Illyriсorum in Urbe [назив je 1971. године промењен у Pontifiсium Сollegium Сhroatorum]. Знаменити Матија Влачић, протестантски теолог, историчар и лингвист из Лабина у Истри [1520- 1575], називао сe Matthias Flaсius Illyriсus; његов појам илирства поклапа сe, као ознака народности и језика, са јужнословенским народима и језицима. На самом почетку XVIII века, Павао Ритер Витезовић [1652-1713] такође под илирством подразумева југословенство, што долази до изражаја нарочито у његовим делима Сroatie rediviva [1700] и Stemmatographia [1701]; ово друго дело послужило je као основ за "Стематографију" Христофора Жефаровића 1741. године. Hа српском подручју, патријархом "целог Илирика" први сe назива Арсеније III Чарнојевић [1672-1706], а гроф Ђорђе Бранковић, несуђени обновитељ "Илирске краљевине", носи од 1688. године титулу "деспота Илирика". Класицистичка и нарочито неокласицистичка Европа на прелазу из XVIII у XIX век назива југословенске земље скоро искључиво "Илириком". Под француском влашћу 1809-1813, то су "Илирске провинције" [Les Provinсes Illyriennes]. У том духу и "илирски покрет у Хрватској", "покрет хрватског препорода", у првој половини XIX века улази, као што je познато, у генезу југословенства.

"Илирство" je на Балкану, дакле, аргуменат историјске фикције и дугог трајања - од барокне историографије до националног романтизма. Албански "илиризам", макар на први поглед са више етногенетских разлога, долази сасвим касно, па чак и анахронично у ово наше столеће. Његовим одржавањем и неговањем, данас, пошто je албанска нација већ образована, са сувереном државношћу признатом већ седам деценија, хоће сe у ствари ревитализација једнога националноромантичарског, националистичког албанског програма, који тежи не само окупљању свих Албанаца у Великој или "Етничкој" Албанији него и новом положају албанског народа на Балкану, с "правима" старобалканских предака. Сазнања историје, лингвистике и археологије у стварној, реконструисаној слици етничке ситуације Балкана у епохи када сe још могло говорити о Илирима и другим староседеоцима не дају за право таквим аргументима. Динамичка етнографија античког Балкана не зна за чврсте и вековечне поседе - све je у покрету, померању и превирању. Стога je илирска теза, политизована у националноромантичарском духу, данас сасвим апсурдна. Ако би сe кренуло за том аргументацијом [под претпоставком да сe она схвата озбиљно, а не само као пропагандни симбол], морао би сe часовник европске историје вратити бар за петнаест векова уназад, у време сеобе народа. Распоред европских народа, без обзира на многе промене током средњег и новог века, почива већ толико столећа на резултатима тога великог померања, премештања и намештања етничких маса на целом простору од Урала до Атлантика. Досељење Словена на Балкан je само појединост тог општег збивања. Позивањем на права староседелаца из епохе пре сеобе народа дошло би сe до апсурдног "враћања" словенских и германских народа на простор северне и источне Европе. Пре сеобе народа нема ни Француза и Француске, ни Немаца и Немачке, ни Енглеза и Енглеске, нема ни Пољске, ни Аустрије, ни Русије. То je, једноставно, један други, давно прошли, занавек ишчезли свет, а промене које су сe у Европи догодиле сеобом народа у раздобљу од III до VII века у сваком су погледу неповратне и коначне.

¹ Х. Барић, Лингв. студије, 8.

² Х. Барић, Лингв. студије, 9-23.

³ Х. Барић, Лингв. студије, 24-25. Нема несумњивих историјских и лингвистичких доказа да су преци Албанаца настањивали римску и грчку Албанију у првим столећима наше ере - сматра и Селишчев; код Албанаца нема непосредне везе са стародалматинским становништвом. Преци Албанаца живели су негде даље од мора: немају своје термине за морепловство и риболов, него су их касније позајмили од Романа, Грка, Словена и Турака. Лоше познају море, нису имали веза са другом обалом Јадрана (А. M. Селищев, Слав. население, 49).

⁴ Х. Барић, Лингв. студије, 29.

⁵ Историја срп. народа I, 129 (П. Ивић) упор. П. Ивић, Српски народ и његов језик, Београд 1971, 26-28.

⁶ M Budimir, Mesto arbanskog u krugu indoevropskih jezika, Gjurmime albanologjike 2 (1965) 5-13.

⁷ Ово и даље према Историји срп. народа I, 59-61 (Д. Срејовић).

⁸ За ово и што следи вид. монографију F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969. Метохијски енклав илирске етничке групе између Паштрика, Дечанске Бистрице и Белог Дрима говорио би можда у прилог илирске теорије: то je оно подручје за које сe, како ћемо касније видети, поуздано сме тврдити да je у XIV и XV веку у нешто ужем опсегу насељено и старим албанским (католичким) становништвом. Али и ова претпоставка почива на другој: да између тога праисторијског насељавања Илира "у ужем смислу" на терену југозападне Метохије и средњовековног албанског становништва у истој области постоји стварни историјско-етнички континуитет. За то, међутим, нема никаквих потврда: о албанским пастирима на том терену знамо из докумената XIV-XV века, a српска топонимија овог подручја у примарном слоју говори много против континуитета.

⁹ Историја срп. народа I, 60, 65 (Д. Срејовић), 68, 84 (M. Мирковић).

¹⁰ Х. Барић, Лингв. студије, 29.

II ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА НА БАЛКАН

Долазак Словена на Балканско полуострво и њихово насељавање на широком простору од Јадрана до Црног мора и од Егејског мора до Дунава, збивање je далеко боље познато од праисторије Албанаца. О томе сe сачувало сразмерно доста историјских сведочанстава, па сe захваљујући томе досељавање Словена може посматрати и као њихов улазак у историју. Сваки јужнословенски народ, стога, јавља сe још од времена свог доласка на Балкан као историјски народ у пуном смислу речи: у додиру са старом и развијеном цивилизацијом, ступајући у активне односе са Византијом и католичким Римом, главним факторима европске историје ранога средњег века, у брзом прелазу ка раним, ембрионалним државним организацијама, Јужни Словени већ у раздобљу од VI до IX века постају и сами историјски субјекат.

"Склавини" сe са једном другом етничком групом, Антима, јављају на северним границама Византије у доба царева Јустина I [518-527] и Јустинијана [527-565]. Нагомилани на левој обали Дунава, упуштају сe у далеке и брзе пљачкашке походе по балканским областима Византијског царства, заправо по целом Илирику, Тракији и Хелади, допирући до Јадранског мора, на једној страни, и до самог Цариграда, на другој. Средином VI века, у походу 550. године, испољиле су сe и прве тежње ка задржавању и насељавању: тада су Склавини веома дуго пљачкали по Далмацији. По сведочанству византијског историчара Прокопија, то сe њихово пљачкање у Илирику разликовало од претходних похода по томе што су сe Склавини "задржали у том пљачкању веома дуго" и што су "у пуној слободи вршили походе по ромејском царству", и то не "путем препада него презимљујући, као у сопственој земљи".^[1] Инвазија Балкана настављена je са још већом жестином под вођством Авара, који су Словенима наметнули своју власт у току седме и осме деценије VI века. У великом аварско-словенском походу 588. године долази до прве веће, озбиљније колонизације Склавина далеко на југу Хеладе, на Пелопонезу. Но главни су правци ових продора на територију Византије били још увек оне комуникације којима су повезани градови источно или јужно од линије Морава-Вардар, док су западна, у ужем смислу илирска и јадранска подручја била за то време више поштеђена. Тек од првих година VII века настаје крупан преокрет и у правцима ових похода и у њиховом карактеру: седми век je, у ствари, век словенске колонизације Балканског полуострва. Напуштањем одбрамбеног система подунавског лимеса почев од 602. године, отварају сe путеви словенској колонизацији у већим, масовнијим таласима, који све чешће запљускују зидине Солуна, тако да je у време опсада тога града [614-616, око 618. и 626] читава Македонија у широј области Солуна била већ настањена словенским племенима: Драгувитима источно од Солуна и у Родопима, Сагудатима западно од Солуна и на Халкидици, Велегезитима у Волоском заливу, Вајунитима око Јањине и Верзитима, вероватно северно од Солуна. У исто време избијају Словени и на јадранску обалу: око 614. године пада Салона, центар провинције Далмације.^[2]

О Србима су прва историјска предања забележена у делу византијског цара Константина Порфирогенита О народима [913-959]. Њихово досељавање на Балкан представљено je као епизода једнога каснијег колонизацијског таласа. Пореклом са далеког севера, где "Бели Срби" ни у првој половини Х века још нису крштени, група припадника српског народа креће у Византију и моли цара Ираклија за дозволу да сe насели на територији царства. Било им je допуштено да сe населе у солунској области, али они после краћег времена, у намери да сe врате у "Белу Србију", прелазе Дунав. Предомишљају сe и поново траже земљу за насељавање, па им тада опет Ираклије дозвољава да населе опустеле области између Саве и динарских планина, где су живели у Порфирогенитово време. То би значило да сe насељавање Срба на простору динарског Илирика догодило за владе цара Ираклија [610-641]. Данас историјска наука, међутим, не схвата дословно ово казивање извора и не сматра да су сe сви Срби [као и Хрвати] доселили на Балкан тек за владе цара Ираклија. Српска племена кретала су сe заједно с другим словенским групама, у таласима и на махове, још од VI века. Археолошки и нарочито лингвистички подаци не говоре у прилог тезе о познијем "уметању" Срба између других Словена, раније већ насељених на Балкану, јер у језику Срба, као и Хрвата, нема севернословенских особина којима би сe они издвајали међу својим јужнословенским суседима.^[3] Највише што сe може допустити то je да су извесне условно "најмлађе" групе, можда на вишем ступњу организације, ратничке покретљивости, али и спремности за трајно поседање и економско искоришћавање територија, послужиле као "кристализациона језгра око којих су сe образовале веће скупине Хрвата и Срба",^[4] те да сe овај процес кристализације одиграо коначно у првој половини VII века.

Ток јужнословенских миграција и насељавања Балканског полуострва може сe у великим потезима, али и са много тачности у разграничавању кључних језичких појава, пратити и лингвистичким методом. Јужни Словени су пре доласка на Балкан, можда још у постојбини северно од Карпата, били издељени дијалекатским разликама; те разлике ни у ком случају нису млађе од хиљаду година, а за неке сe мора држати да су постојале у раздобљу од V до VII века, у доба великог померања словенских етничких маса према југу. Лингвистика ту полази од једне несумњиво утврђене чињенице да су Јужни Словени у језичком погледу подељени на западнојужнословенску и источнојужнословенску грану линијом која иде "од ушћа Тимока преко источних подножја планина дуж српско-бугарске границе до Осогова, а затим у широком луку кроз североисточну Македонију до Овчег поља и Скопља и даље јужно од Тетова ка албанској етничкој територији око Шар-планине". На основу тога сe закључило да су сe Јужни Словени и кретали у паралелним струјама - "западна група кроз Панонију, а источна кроз Дакију, захватајући ту и подручје у луку Карпата, данашњи Ердељ. Изгледа да су те две струје на византијску границу избиле одвојено, једна западно од Ђердапа, а друга источно од њега, и то зато што су их раздвајале планине које сe са северне стране надносе над Ђердап ... Прешавши тако преко Дунава као засебне скупине, западни и источни Јужни Словени су наставили да продиру ка Јадрану и Егејском мору, што би значило да данашње оштре језичке разлике на црти ушће Тимока-Осогов-Шар-планина сведоче о некадашњем размеђу између двеју етничких лавина".^[5]

Без обзира на то што у лингвистичком погледу хронологију ових збивања нисмо у могућности да пратимо,^[6] ова сe реконструкција може узети као одлична допуна историјским предањима и сведочанствима сачуваним у византијским и другим изворима. За нас je у овом случају важна не само околност што сe на линији Тимок-Осогов-Шара формирала једна дубока дијалекатско-језичка бразда него и то што сe ова бразда у извесном смислу наставља и даље на запад, преко албанске територије, судећи бар по топономастичком материјалу. Научно je утврђена чињеница да je читава територија Албаније, сразмерно густо, покривена словенском топономастиком; да су називи многих река, равница, села, ређе и планина, као и читав низ тзв. "микротопонима", несумњивог словенског порекла. Из тога je изведен исправан закључак да су Словени током VII и VIII века населили и пределе Албаније - углавном равнице и речне долине од Скадарског језера на северу преко Шкумбе, Девола, Семени и Војуше до јужне Бистрице. Топономастичка карта коју je совјетски научник А. М. Селишчев приложио својој капиталној студији Славянское население в Албании [1931], најбоље показује тај неједнаки распоред словенских топонима по Албанији и њихову већу густину дуж речних долина и у широким просторима приморских равница тамо где сe оне, географски, уопште могу сматрати погодним за насељавање. Такав распоред словенских назива по Албанији даје основа за реконструкцију етнографске карте Албаније у средњем веку: албанска земља је територија измешаног становништва, где словенски елеменат поседа аграрне области, а албански - сточарско-планинске области. Тако сe заправо добила једна етнографска мрежа или "решетка", а оба етничка елемента, овако распоређена, представљају истовремено различите друштвено-економске категорије које деле не само земљу него и производњу. Уколико сe област око Кроје посматра као "албанско језгро", онда сe може говорити о двостраном обухватању овог језгра, са севера и са југа, с обзиром на "врло широк и интензиван мешовит појас словенске и албанске номенклатуре" на северу и на југу албанског језгра. Линија Љеш-Призрен означава тај појас на северу, а линија Черменика-Главиница на југу. Продорна зона Јужних Словена према Јадранском мору, по мишљењу М. Шуфлаја, текла je на северу преко Скадра низ Дрим и Бојану све до покрајине Виље поље, данас Велипој код Медуе; на југу je продор учињен преко Белграда [Берат] и Церника [Скампа] до епископског седишта Главинице и до приморске области Сланице уз реке Деволи и Војушу.^[7] И мада албанско језгро око Кроје "нијесу етнички нигде преплавили Славени", словенско je насељавање "двојако обрубило и згуснуло ту језгру", и при том "ако није расточило арбанске језгре у брдинама, славенско je засељење растепло све романске кристализације посред Балкана".^[8]

Тај однос и распоред досељених Словена и затечених староседелаца претпостављен je и на другим подручјима Балканског полуострва.Тиме сe објашњава и мишљење да и после насељавања западне и источне гране Јужних Словена јужно од Дунава између њих у почетку као да није било приснијег додира: насељавање je захватило испрва углавном равнице и речне долине, остављајући висинске пределе за ширење у некој следећој етапи, тек када сe словенски живаљ по низинама намножио толико да сe појавио популациони вишак и тек када сe Словени буду довољно прилагодили поднебљу и балканском начину сточарења. По планинама и висоравнима боравили су у међувремену једино остаци староседелаца, "влашки, а понегде свакако и албански пастири", који су сe били повукли у мање приступачне крајеве. Има индиција да je управо овакав живаљ испуњавао простор између западне и источне гране Јужних Словена [Власи односно Румуни у источној Србији и западној Бугарској, према топономастици]. Доцније су у овај простор ипак ушли и Словени, претежно они из западнојужнословенске гране, а староседеоци су делом одлутали са својим стадима, а делом постепено усвојили словенски језик.^[9]

Топономастика Албаније пружа довољно података да сe утврди још једна важна околност: Словени који су настанили јужну и средњу Албанију [басене Војуше, Девола, Семени, горње Шкумбе и области око Црног Дрима] чинили су исту језичку и етничку групу са Словенима који су сe налазили у поречју јужне Бистрице, у Македонији, Тракији и Мизији - дакле источнојужнословенску групу, којој данас припадају бугарски и македонски језик; поједине групе ових Словена су сe у раном раздобљу колонизације [VII-VIII век], или нешто касније, населиле и северно од Шкумбе у поречју Арзена, Ишми и доњег Мата према Скадру. Међутим, око Скадра и Дрима доминирало je становништво западнојужнословенске гране, српско становништво.^[10]

Могу сe, дакле, свести нека битна а поуздана сазнања о првом додиру између српског и албанског народа. Заједно с другим Јужним Словенима западне гране, Срби долазе на Балкан током VI и VII века, и ширећи сe по њему ка Јадранском мору настањују области некадашњег Илирика. Етничка карта Балкана je тада већ битно измењена: не само опсежна романизација староседелаца од периферије ка унутрашњости, дуж комуникација, каструма и градова, него и крупна измештања и померања старобалканских народа и етничких група у резултату једнога дугог историјског збивања, које траје од старомакедонских и римских освајања па сe наставља кроз најезде варварских народа, довели су до тога да су многе старе етничке групе нестале, друге сe више нису налазиле на своме првобитном станишту, а треће су сe тек формирале као плод нових сусрета и симбиоза. Није јасно да ли Срби долазе у додир са Албанцима или са етничким прецима Албанаца, али je јасно нешто друго: тај додир није имао карактер сукоба. Срби нису од Албанаца отели земљу, још мање државу, јер je сигурно да у време досељавања Срба на Балкан, и дуго после тога, нема никакве државне творевине албанског народа, нити сe нека иоле значајна етничка скупина Албанаца или албанских предака јавља у том раздобљу као историјски чинилац. Чак и када би сe прихватило мишљење да су Албанци непосредни и "чисти" потомци Илира [а Илири су без обзира на ступањ свога друштвеног и политичког развоја били и те како важан историјски фактор на Балканском полуострву], то сe не тиче насељавања Словена, а посебно Срба: Срби као колонизатори Балкана нису у сукобу са историјским Илирима, који су већ давно пре тога поражени и елиминисани, тако да у сеоби народа и не учествују; Срби сe сударају са Византијом као државом, а то значи са Грцима и њиховим савезницима или најамницима, и најзад са романским становништвом градова који су сe нашли на путу словенске етничке лавине. Са становницима планина, а то значи управо са сточарским албанско-влашким етничким групама, српска сe племена нису сукобљавала и нису им преотела ништа. Природа и карактер ратарске производње у Јужних Словена упућивали су досељенике на извесну поделу рада, па и друштвено-економску симбиозу са овим етничким групама. Према томе, подела рада међу њима води их ка друштвеној интеграцији у новим, етнички мешовитим феудалним творевинама, а не у национални сукоб. Српско и албанско друштво у раном средњем веку нису међу собом конкурентни, и њихов однос није конфликтне природе. Албанци су затечени у планинама, из којих сe, бар у прво време, уопште на потискују. Тек касније, са увећавањем популације и једног и другог народа, али првенствено са дубљим променама у феудалној структури друштва, долази до двосмерног тока: аграрно становништво равнице шири сe у планинску зону, освајајући и сточарску привреду; и обрнуто, сточарско становништво планина спушта сe у равницу, показујући тенденцију задржавања и сталног настањивања, уз обавезну промену начина производње. Тек тада овај однос открива свој конфликтни потенцијал - али je то углавном збивање које избија на површину тек у XV веку, а узима маха још касније, у битно промењеним историјским околностима.

¹ Историја срп. народа I, 112 (Ј. Ковачевић).

² Историја срп. народа I, 123-124 (Ј. Ковачевић).

³ Историја срп. народа I, 135-136 (П. Ивић).

⁴ Историја срп. народа I, 144 (С. Ћирковић).

⁵ Историја срп. народа I, 136-137 (П. Ивић); упор. П. Ивић, Српски народ, 18 и д.

⁶ Историја срп. народа I, 137-138 (П. Ивић).

⁷ M. Sufflay, Povijest sjev. Arbanasa, 198.

⁸ M. Sufflay. Srbi i Arbanasi (njihova simbioza u srednjem vijeku), Beograd 1925, 74.

⁹ Историја срп. народа I, 137 (П. Ивић).

¹⁰ А. М. Селищев, Слав. население 53-55.

III СРПСКА ДРЖАВА И АЛБАНЦИ

Најстарије историјске вести о Албанцима потичу из XI века. То су два податка: један у византијског историчара Михаила Аталијата [писао седамдесетих година XI века], а други у Алексијади, чувеном делу Ане Комнине о владавини њенога оца цара Алексија I [1081-1118]. Према Михаилу Аталијату, у походу византијског сицилијанског намесника и узурпатора Георгија Манијакиса из Драча према Солуну 1043. године учествују као војници и "Арванити" тј. Албанци.^[1] У сличној ситуацији, али са обрнутом улогом, јављају сe Албанци и 1081, тада Нормани из јужне Италије на челу са Робером Гвискаром и Боемундом у току инвазије византијске обале опседају и освајају Драч. Византинцима помаже тада један српски одред под дукљанским принцом Бодином, као и нешто Арбанаса ["Арванита"].^[2]

Давно пре тога земља настањена Албанцима била je поприште важних политичких збивања. Макар колико од VII века прожета словенским становништвом, њена je етничка ситуација у историјском погледу била још увек мање значајна од чињенице да су целу територију држали под својом контролом Византинци, опирући сe на романизоване градове као што су Драч, Скадар или Авлона [Валона]. Драчка тема je главно организационо и стратегијско упориште Византије на територији Албаније. Прва већа искушења на овој територији дошла су са ширењем бугарске државе, најпре за владавине Бориса [око 852- 888] па Симеона [888-927, цар од 893]. Ова два бугарска владара, међутим, не успевају да освоје Драч и Скадар, мада je Авлона пала. Драч и Скадар падају нешто касније у руке Самуила [989], када je цела територија Албаније обухваћена, макар и за кратко време, у овоме царству, које сe пружало од Црног мора и Дунава до Неретве и Врбаса. Византијска власт успостављена je у Драчу већ 1005, а на целом подручју 1018. Једанаесто столеће je време упорних настојања Византије да сачува за себе албанско приморје и успостави контролу над унутрашњошћу земље насупрот покушајима дукљанске српске државе да поступно захвати албанске земље; најзад, то je време норманске инвазије [1081].

Од свих покушаја политичке интеграције албанских земаља у томе раном раздобљу њихове историје за нас су посебно значајна ширења српске државе. Држава српског народа сe образовала из мањих племенских групација и кнежевина, познатих од IX века, у X и XI веку на простору Дукље [Зете], Травуније и Захумља, од Неретве до Дрима. На свом крајњем југоистоку ова сe држава увлачила у простор Албаније, захватајући читаву област Скадарског језера са градом Скадром [1043-1082], и планинско залеђе, данас, а вероватно и тада, насељено албанским сточарима.^[3] У доба највеће проширености дукљанске српске државе, под Бодином [1081-1116], њеним границама je била обухваћена читава данашња северна Албанија, сви предели у Проклетијама северно од Дрима, али и пространа област јужно од те реке, укључујући све мале градове у скадарским жупама [Балеч, Дриваст, Сард, Дањ, Сапа, Шас, Св. Срђ и Вакх], као и планинску област у горњем току реке Фани [касније Пилот]. То значи да су северноалбански пастири, као и романизовани градови са измешаним становништвом, укључени у српску државу још у XI веку, а не тек крајем XII века са освајањем Стефана Немање, како сe често, без историјског оправдања, држи. Без обзира на све повремене и краткотрајне промене [осим византијске реокупације града Скадра, која ће трајати читавих стотину година, од 1082. до 1180], подручје северне Албаније, настањено Србима, Албанцима и романизованим етничким групама [Власима и др.] по градовима и планинама, остаје у српској државној целини са мањим изузецима све до средине XV века. Без унутрашњег сукоба између појединих социјално уравнотежених етничких група, без покрета за отцепљење, територија северне Албаније за то време интегрисана je потпуно у српском феудалном друштву.

Још мање сe запажа једна друга околност: да je косовско-метохијска област обухваћена границама српске државе још крајем XI века, а једним делом већ у првој половини Х века. Велики устанак Ђорђа Војтеха у Македонији [1071] повезан je са ширим плановима за ослобођење Јужних Словена од византијске власти. Војтехови устаници обраћају сe српском кнезу Михаилу, који им шаље сина Бодина и војсковођу Петрила, те Бодин у Призрену буде крунисан за "бугарског цара" под именом Петар [вероватно према имену сина бугарског цара Симеона, Петра].^[4] Неуспех овог крупног подухвата не умањује његов значај, јер je то један од првих великих покушаја после 1018. да сe уједине словенске земље, а вероватно прво припајање читавог поречја Белог Дрима српској држави. И област Косова поља била je тада захваћена овим покретом, с обзиром на Бодинове операције према Нишу и Видину и дејства рашког жупана Вукана из утврђеног Звечана према југу 1092-1093. године,^[5] али je Косово и давно пре тога, још за српскога рашког кнеза Часлава [од 927. до око 950], било у границама српске државе. Граница Србије била je тада повучена на југ од Раса преко Ибра и Мокре планине ка изворишту реке Клине па je обухватајући град Дрстник [код данашњег села Дрсника у Метохији] скретала на запад и избијала на дукљанску границу у Проклетијама негде изнад Плавског језера.^[6] Тако je добар део Метохије већ у првој половини Х века био укључен у српску државу.

Све до последњих година XII века нема на територији Албаније никаквог историјски забележеног покрета за ослобођење од страних власти и за успостављање своје, колико-толико независне државе. Отпор Норманима крајем XI века био je део једнога ширег балканско-византијског фронта. Устанке против Византије током истога столећа, почев од 1035 [Тихомир, Одељан и др.], дизали су Словени, а не Албанци. Тек са слабљењем византијске државе под Анђелима крајем XII века јављају сe и први покушаји осамостаљивања албанских феудалаца између Шкумбе и Дрима, са средиштем у Кроји, где сe породица Прогона [Прогон, 1190-1199; Џин Прогон, 1199-1208; Димитрије Прогон 1208 -1210] осамостаљује с прилично јасном тежњом да суверено обједини све албанске земље. Димитрије Прогон сe назива "архонтом Арбанаса" и ступа у међународне везе - са Дубровником, Венецијом и, најзад немањићком Србијом; ожењен je Комнином, кћерком Стефана Првовенчаног. Настојање Прогона није успело, јер je Епирска држава после првог пада Цариграда и успостављања Латинског царства на Босфору [1204] преотела Драч и покорила "Арбанију". Као вазална област, Албанија улази у склоп грчкога Епирског царства, раширеног од Драча до Коринтског залива, са престоницом у Арти. После пропасти Епира [1261] обнавља сe покушај латинске, овај пут анжујске инвазије албанских земаља преко Драча. Под влашћу Карла Анжујског уједињен je већи део албанске територије као "Краљевина Албанија" [Regnum Albaniae]: од Дрима до испод Војуше, са седиштем у Драчу. Ова туђинска државна творевина одржала сe до 1286, када je ту поново успостављена византијска власт.

Током XIII века, међутим, дошло je до поступног, али чврстог поседања Косова и неких територија јужно од Проклетија од стране српске државе. Оно што није полазило за руком старим рашким кнежевима и дукљанским владарима успело je владарима династије Немањића. Родоначелник династије и ујединитељ српских земаља, Стефан Немања [1166-1199, велики жупан око 1170-1196] објединио je под својом влашћу веома широка подручја на југу и истоку Србије у раздобљу од 1180. до 1190, када je закључен мир са Византијом. На југу je то била, пре свега, етнички српска област Метохија - Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Дршковина - с призренском околином, затим Косово - Лаб, Липљан, Ситница, па Скопље и предео око горњег тока Вардара - Горњи и Доњи Полог. За време офанзиве према Дукљи [1190] запосео je Горњи и Доњи Пилот, област између Скадарског језера и планина у залеђу.^[7] Читав овај појас у том тренутку није могао да буде задржан, али су у склоп државе српске коначно ушле земље у сливу Дрима и Белог Дрима, Косово [бар до Липљана] и читав предео источно од Ибра и Лаба преко Јужне Мораве, обухватајући Ниш. На скадарском сектору Немања je Србији вратио Скадар са целом мрежом малих градова [1180].^[8] Све ове области, осим Пилота, биле су већ око пет стотина година настањене Србима, док сe албанске скупине јављају само по планинама односно у номадском сточарењу и, као раније, у романизованим насељима приморских градова. Пилот српски извори рачунају у албанске земље, вероватно зато што je био настањен претежно Албанцима, јер Немања узима оба Пилота [Горњи и Доњи] "от Рабна", тј. од Арбана, од земље Арбанаса [Арбаније]; то je, пак, област око реке Дрима, која обухвата можда и извориште реке Фани.^[9] Политичко интегрисање Косова и Метохије, као и северне Албаније, настављено je ширењем српске државе на југ и учвршћивањем поседа ових територија током XIII и XIV века. Стефан Првовенчани je настојао да настави ширење према областима које су лежале уз границе Зете, према Албанији. Он то не чини оружаном силом, већ дипломатским путем, те конкурише Венецији и Епиру успостављањем родбинских и пријатељских веза са кућом Прогона; оружјем je једино повратио Скадар 1215, који je накратко био преотео епирски деспот Михаило I Анђео [1214]. Албанија je тада подручје где сe сукобљавају интереси Србије са грчким Епиром, који у свом ширењу на север хоће да васпостави читаву сферу утицаја и власти Византијског царства; власт на подручју "праве" Албаније [Кроја] имали су опет албански феудалци. Орођавање са Немањићима није им сметало да сe првом приликом окрену непријатељима Србије, као што je то учинио господар Кроје, Голем, који je после никејских освајања у Македонији окренуо леђа српској држави и прешао на страну Никејаца.^[10]

Померање ове границе даље према југу дело je српског краља Милутина [1282-1321]. Његовим ратним операцијама 1282. и 1283. године дефинитивно je Србији прикључено цело подручје Косова и Метохије, а исто тако читава северна Македонија до линије која, повучена са запада на исток, обухвата градове Дебар и Кичево, Велес, Штип, Велбужд и Землн, што значи да су сe у српској држави нашли не само Скопље са поменутим византијским градовима него и простране области као што су Полог, Пореч, Овче поље, Жеглигово, Пијанец. На територији Албаније, у Милутинове руке пада Драч 1296, али област око Кроје остаје ван његовог домашаја; само што сe уместо срушене анжујске Краљевине Албаније тамо за извесно краће време васпоставила византијска власт. Анжујци поново узимају Драч 1304, али су територије северне Албаније остале под Србијом: Карло Валоа je 1308. године потврдио Милутину "област Дебра до реке зване Мат", а власт српског краља признавали су повремено и албански великаши у залеђу Драча.^[11]

Мора сe истаћи да je верски моменат играо посебну улогу у слабим изгледима за озбиљније укључивање "праве" Албаније у српску државу. Северна, а делимично и средња Албаније била je традиционално католичка земља. Скадарска област била je прекривена мрежом старих латинских епископија: Скадар, Пилот, Дриваст, Свач. Папа Јован XXII организовао je 1319. чак и акцију против Србије, с позивом на верску дужност да сe збаци власт "шизматичког краља". У групи албанских великаша којима сe папа обратио налазе сe господар Кроје Радослав, титулисан као "кнез Албаније", па Владислав Гонома - "кнез Дукље и приморске Албаније", а затим господари предела око Љеша, приморја јужно од Драча, Мусакије и других крајева око српске границе, чак и знатно јужније од ње на Војуши, али са различитим ефектом: српска власт у северној Албанији, на пример, није била угрожена овим акцијама папе Јована XXI и Филипа Тарентског.^[12]

Српски краљ Душан [1331-1346, потом цар до 1355] наставља ову политику са већим замахом и успехом, али je најпре морао да сломије отпор зетских великаша, удружених у побуни 1332. године са албанским феудалцима на челу са Димитријем Сумом. Политички статус северне Албаније у српској држави још од Немање и Стефана Првовенчаног био je решен у оквиру статуса Зете као области којом управља наследник престола по праву примогенитуре. Тако je историја северне Албаније у доба Немањића, у ствари, историја Зете. Побуну зетских и северноалбанских феудалаца Душан je угушио без већих тешкоћа, те je добио одрешене руке за опсежне офанзивне акције према Византији. Скоро читаву Албанију, осим Драча, који дефинитивно остаје под влашћу Анжујаца, Душан осваја већ у кампањи 1342/43. године: заузети су градови Берат, Канина, Кроја, а касније и сав остатак Албаније са Епиром. Србија сe и на македонском правцу отискује далеко на југ, до Етолије у Хелади; на југоистоку граница Србије je померена скоро до ушћа Месте односно до града Христопоља.

Велика Душанова освајања покренула су и талас прве велике албанске миграције на југ, у Епир. Албанци сe педесетих година XIV века у већим масама настањују у грчком Епиру све до Арте, а делимично и у Тесалији. У сваком случају, разне европске комбинације за активирање Албанаца против Душана [на пример, у писму барског надбискупа Гијома Адама француском краљу Филипу VI из 1332, где сe о Албанцима размишља као о фактору унутрашње нестабилности српске државе] нису сe могле реализовати, јер су албански феудалци налазили свој интерес у подржавању освајачке политике краља и цара Душана према грчким земљама. Насупрот очекивању латинских посматрача, они су били веома активан чинилац Душановог империјалног програма.^[13] Објашњење за ову привидно просрпску оријентацију албанске властеле налази сe у самом феудалном устројству српске државе, у којој сe без обзира на народност могло доћи до великог политичког угледа и економске моћи. Још у доба краља Милутина албански феудалци сe укључују у феудални поредак српске државе са звањима и бенефицијама жупана, војводе или казнаца. У Душановом царству албанске земље и великаши Албаније обухваћени су без икаквог издвајања и дискриминације хијерархијским феудалним системом.^[14] По освајању Кроје Душан je потврдио овом граду његове старе повластице. Важан je моменат са државноправног становишта то што сe у Душановој царској титули Албанци јављају уз Србе, Грке и Бугаре ["цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом" - у повељи из 1348]. Тиме je легитимисана чињеница да сe Албанци као народ укључују у састав царства као његов равноправни елеменат. После Душанове смрти [1355] албански феудалци остају значајан војни и политички фактор и у областима осамостаљених господара, Симеона Немањића-Палеолога и Томе Прељубовића. Иначе, процес осамостаљивања феудалних господара у време распада Душановог царства, као што ће сe видети, тече и на територији Албаније, где сe постепено образују области под династичком влашћу великашких родова, Топија, Дукађина, Аријанита, Кастриота, и других.^[15]

За све то време може сe уочити јасна разлика у положају Косова и Метохије у односу на северне албанске земље. Сасвим je особена ситуација, најзад, оних осталих територија које у средњој и јужној Албанији припајају Србији Милутин и Душан.

Косово и Метохија и друге области на источној и јужној граници Србије према византијској Македонији улазе у састав немањићке српске државе, као земље у етничком погледу српске. Оне су зато не само одмах и у пуној мери интегрисане политички, економски и културно него су чак одмах по припајању постале средишње области свеколиког српског духовног и уопште националног живота, сигурна основица за даље обједињавање и заокруживање српске националне територије. За разлику од тога, северна Албаније je, према запажању многих историчара, простор веома особене етничке симбиозе Срба и Албанаца, са измешаним становништвом, уз знатно присуство романског елемента, са етничким групама сточара које су трајно обележене извесним ступњем изолације и самоуправности. Отуда je интегрисање северне Албаније [у скадарској области, у сливу Дрима и Фани] спроведено под сасвим специфичним условима. Оно, пре свега, није праћено србизацијом албанског становништва. За све време немањићке Србије северна Албанија није испољила никакве тежње ка издвајању и самосталности. Ове тенденције виделе су сe, напротив, у другим албанским областима, јужно од реке Мати. Чак и када није реч о неким државотворним покретима којима би сe хтела образовати независна Албанија попут Србије, Бугарске или Босне, албански феудалци ових области не прихватају потпуни суверенитет српске, ни било које друге државе: они улазе у извесне тешње или лабавије односе, прихватају позиције у феудалној структури државе, али са одрешеним рукама.

Основ тих разлика између Косова, на једној, и албанских земаља, на другој страни, лежи, дакле, у етничкој подлози, у специфичним етничким приликама ових територија. На Косову и у Метохији становништво je већ у моменту првих дејстава српске државе према тој области у X, потом у XI, и, најзад, у XII веку било компактно српско. Има много разлога да сe неке тезе албанске историографије, како српска колонизација Косова и Метохије почиње тек са ширењем немањићке државе у XIII и XIV веку, одбаце као произвољне. Никаквог основа нема за тврђење о постојању албанског "седелачког" становништва на Косову до тога времена: напротив миграција Срба, започета још у току сеобе народа, завршила сe трајним насељавањем српског народа на Косову већ пре краја IX века. Поврх свега тога, земља коју су Срби тада посели није ни узета од Албанаца, него од византијских и романских власника или њиховога зависног или каквога другог, слободног ратарског становништва. Оно што сe зна о социјалном статусу и распореду албанских сточара у средњовековној Србији потврђује наше претпоставке о тим процесима у раздобљу од VII до IX века.

Политичка интеграција Албанаца у средњовековној српској држави извршена je у оквиру феудалног система без дискриминације према албанској властели. Са својим старим или новим звањима, стеченим или тек добијеним повластицама, са баштинама, пронијама и другим феудалним правима албански феудалци, у мери у којој су улазили у српску државу, били су активан чинилац те државе. У титулама српских краљева односно царева, као што смо видели, албански народ je дошао и до својеврсног државноправног легитимитета. Овај сe легитимитет изражавао и у правима албанске властеле да учествује у раду највиших органа власти српске државе, српских сабора. Већ са ширењем граница српске државе преко грчких и албанских области, како je приметио Никола Радојчић, јавило сe питање о учествовању Грка и Албанаца на српским саборима; грчки и албански архонти су и учествовали у раду сабора са свим правима српске властеле. То, пак, значи да су Албанци заједно са Грцима па и Бугарима учествовали у доношењу Законика цара Стефана Душана 1349. и 1354. године.^[16]

У друштвеној структури средњовековне Србије разликују сe две категорије "Арбанаса". Једно су Албанци као градско становништво, а друго - албански сточари, етничка скупина као социјална група. У првом случају права или повластице албанског градског становништва регулисани су општим статутарним одредбама, прописима градских статута. У тој категорији албанског становништва нема никакве дискриминације у односу на друго, неалбанско градско становништво - Србе или Романе или неке друге народности [на пример Сасе]. Њихова права и обавезе одређени су социјалним редом и статусом, а не етничком припадношћу.^[17] Помињу сe и обласне аутономне уредбе,^[18] а то су у ствари легализована обичајна права [Дукађин и сл.], која су сe одржавала дуго, све до новијег времена.

Позитивне правне одредбе о Арбанасима сточарима широм српске државе налазе сe у низу специјалних прописа владарских повеља, да би их на ниво општег закона подигао Душанов Законик. У питању су различите ситуације додира, а то значи и могућног правног односа, односа са правним елементом, између албанских сточара и земљорадничког, стално настањеног становништва села. Две су ствари овде уочљиве: једно, равноправност пред законом свих категорија становништва, свих грађана, без обзира на народност, а друго, начело строгог социјално-економског разграничења појединих група становништва у феудалном смислу. Исто тако, важно je и то што сe Арбанаси свагда посматрају као категорија упоредна са једном другом, са Власима, којих je, очигледно, више и већи je број правних прописа посвећен њима. Остатак романизованог старобалканског становништва, у средњем веку углавном посрбљеног, Власи централног балканског простора и планина у јадранском залеђу живе на исти начин, са истом организационом структуром као и Арбанаси. И једни и други су сточари покретних станишта, у сталном сезонском померању с планине у равницу и обрнуто, све до територијализације катуна у XV веку. Отуда и потреба да сe тај динамички моменат њиховога живота регулише како не би долазило до судара са другим групама становништва. У Законику ове сe одредбе односе на случајеве тзв. "потке", а то je штета коју једна друштвено-економска заједница [нпр. село] учини другој. Власи и Арбанаси, сточари, могли су такву колективну штету учинити једној аграрној заједници, селу, спуштањем својих стада на зимовишта без договора са сељанима или нарушавајући договор.^[19]

У даровницама српским манастирима Арбанаси сe помињу редовно уз Влахе углавном у вези са потребом да сe обезбеди интегритет црквених права или самог поседа који сe повељом конституише. Тада сe ове категорије становништва ограничавају у правима која им иначе на другом терену начелно и у пракси припадају. Ако je било обичајем прихваћено да влашки и албански сточари могу силазити у равницу и боравити на "туђој" земљи као у зимовишту, онда сe посед дарован манастиру обезбеђивао од те обичајне обавезе изричитом забраном зимовања, на пример још у Врањинској повељи краља Владислава из 1242, где сe прописује да "ни Арбанасин ту нема зимовишта".^[20] Земљиште даровано Хиландару изузето je, исто тако, од обавезе да по обичајном праву омогући напасање туђе стоке; ту сe, пак, Арбанаси стављају у исти ред са Власима или властелом "великом и малом" - забрана у Душановој Хиландарској повељи из 1355. године.^[21] У другој повељи из те године [17. маја 1355], прописује сe да у метоху Св. Петра Коришког код Призрена не сме да напаса своје стадо "ни властелин, мали ни велики, ни Влах ни Арбанасин"; у противном случају, ћефалија призренски или господар земље овлашћен je да "узме од њих 300 овнова, ни суда ни пре, како пише у хрисовуљи светога Краља [Милутина - Д. Б.], и књига судбена Царства ми, како им je судило Царство ми са Арбанаси".^[22]

У другим повељама не искључује сe могућност коришћења манастирске планине [планинског пашњака], али сe то условљава одобрењем игумана; тада сe одређује накнада коју Власи и Арбанаси морају дати манастиру - у случају манастира Дечана, према хрисовуљи из 1330. године, они су дужни да "доносе црквену со од Светог Срђа", обављајући на тај начин велик и тежак транспортни посао [из скадарског приморја до Дечана].^[23] Слично томе, у Душановој Светоарханђелској повељи тражи сe од Арбанаса да преносе овом манастиру крај Призрена уље из Бара, опет истим тим караванским "зетским" путем.^[24] Повељом краља Милутина око 1300. године дато je Арбанасима право да поред других категорија становништва - Срба, Латина и Влаха, могу долазити на црквени панађур [сајам] о храмовној слави Светог Ђорђа-Горга код Скопља, али уз плаћање законске царине по тарифи која сe примењивала и у Тетову, Грачаници и другим црквама.^[25]

Албанци су у свим правима и дужностима били изједначени са осталим групама становништва, осим специјалних статусних права и дужности у склопу феудалног система. Поготову сe мора истаћи да je начело једнакости важило за њих и у области процесног и кривичног односно казненог права. Јеленина повеља манастиру св. Николе на Врањини [Скадарско језеро] изричито прописује да ће сви подложници овог феуда, било да су Срби, Латини, Власи или Арбанаси, одговарати краљу за свој преступ или учињену штету, те сe предвиђа јединствена казна у висини од 500 перпера.^[26] Тако исто и са општим или специјалним дажбинама: Арбанаси су оптерећени онолико колико и Срби. У поменутој Светоарханђелској повељи из 1348, којом сe овом краљевско-манастирском властелинству додељује и девет арбанашких катуна [сточарских насеобина у планини], "са свим старим међама", Арбанасима je прописана иста "работа" као и Србима: "Арбанаси, који сe налазе у цркви, да раде као и Срби и да дају од одра динар или полеукну од жита".^[27] Повеља Душанова манастиру св. Богородице у Архиљевици, вероватно из 1354, даје овом манастиру и "село Арбанаси са свим правинама",^[28] из чега закључујемо да сe арбанашко насеље, уколико сe под овим називом подразумева село са већ стално настањеним Албанцима, посматра као аграрна заједница са утврђеним правима, која сe ни у овом случају неће довести у питање.

Када je реч о правима Арбанаса у средњовековној Србији, наша сe знања могу проширити и преко ове грађе која сe непосредно и изрично односи на Арбанасе, загледањем у одредбе о статусу сточара Влаха ["закон Влахом"]. Постоји оправдана правноисторијска претпоставка о истоветности њиховог положаја у правима и обавезама, па сe и оне одредбе у повељама и Законику где сe помињу само Власи могу протегнути и на албанске сточаре, као опште статусно правило за све сточаре који живе у покретним "насеобинама", заправо у номадским катунима на једном ужем или ширем географском подручју. Поставља сe питање да ли су сточари [Власи и Арбанаси] на неки начин "територијализовани" у међама једног властелинства или су слободни да прелазе из једног властелинства у друго, односно из једне жупе у другу. До коначне територијализације катуна доћи ће тек у XV веку, када сe већ по сачуваној грађи зна да сe на зетско-албанском простору находе прве племенске заједнице Арбанаса, али и Срба сточара у сасвим одређеним и омеђеним планинско-равничарским областима. Али у XIII и XIV веку као да нема ове омеђености и строге везаности за један простор, осим што сe може претпоставити да су сточари имали утврђене правце и зоне свог кретања, макар колико ти правци и зоне били издужени. Влашки, а тако исто и албански катуни имали су посебну организацију, са старешинама који су имали велика овлашћења у управљању и руковођењу заједницом, командовању у случају оружаних сукоба и суђења у свим споровима [кнез, премићур, челник]. Има, дакле, елемената родовске и племенске организације. Ипак, претпоставља сe и овде ограниченост ових самоуправних права катунске организације сточара: они су били подређени феудалном господару, властелину. Као једна од категорија феудално зависног становништва, влашко-албански сточари имали су само условну слободу и "стара права", али су свом феудалцу били дужни одговарајуће работе и дажбине, у складу са својим занимањем, као што су травнина за коришћење властелинског пасишта [1% од стада по чл. 197. ДЗ, или по Дечанској хрисовуљи 2 овна, 2 јагњета, сир и један динар],^[29] редовне дажбине у стоци поред травнине, "работе" као што су напасање стада властелиновог, али уз месечину или уз белег [накнада у натури или плати], и, најзад, пренос робе за властелина, пренос пртљага властелиновог и слично.

Што сe тиче везе са властелинством, лично и територијом, стање сe мењало, при чему je јасна тежња система да све сточаре чвршће веже за одређену територију. У почетку су, како примећује Константин Јиречек, сви Власи били непосредни поданици владара, великога жупана и доцније краља, па су тек поклоном владара постајали својина манастира, а можда и властеле.^[30] Немања поклања Хиландару два влашка "судства", тј. катуна, са 170 Влаха и забрањује тим манастирским Власима да "бегају под великог жупана".^[31] Катун сe иначе креће по планини "у широким границама", а у регулисању интерних спорова ужива извесну судску аутономију. Феудално подвргавање сточара види сe нарочито у области брачног права: Бањска повеља из 1313-1318. године ограничава право међусобног склапања брака Влаха и меропаха [земљорадника]; у ствари није сачувана општа забрана брака између влашко-албанског и српског меропашког становништва, али je она несумњиво постојала, и то вероватно зато што je прелазак у категорију Влаха, друштвено лагоднију и слободнију, био одвише привлачан да сe то не би осетило у већем напуштању меропашког слоја путем женидбе. Бањском повељом допушта сe меропсима да сe жене Влахињама само под условом да жену преведу у меропхе.^[32]

Из једне опште одредбе Душановог Законика [чл. 81] види сe, посредно, да нема посебних и слободних влашких или албанских територија: "Планине што су по земљи Царства ми, што су планине цареве да су цару, а црквене црквама, а властеоске властели". То значи да je сав планински регион, све земљиште покривено пашњацима у начелу издељено на поседе царске, црквене и властеоске; отуда су и сточари зависни "људи" цара, цркве и властелина, и нема у овом феудалном систему у правом смислу речи слободних Арбанаса и Влаха, осим слободне арбанашке властеле, о којој je већ било речи.

¹ Attaliates, 297 (ed. Bonnae 1853).

² Alexiade VI, 7, 7; сf. IV, 8, 4 (ed. Leib, 1943).

³ Скадар je поново под византијском влашћу од 1082, да би у српску Зету ушао коначно 1180. одн. 1215. године.

⁴ Историја Црне Горе 1. 392 (Ј. Ковачевић).

⁵ К. Јиречек, Ист. Срба I, 138.

⁶ Историја срп. народа I, 161 - карта "Србија у првој половини Х века", према нацрту С. Ћирковића. По неким другим подацима, може сe помишљати и на то да je границом било обухваћено и само Косово, закључно са Липљаном.

⁷ Историја срп. народа I, 258 (Ј. Калић).

⁸ Вид.: К. Јиречек, Ист. Срба I,157.

⁹ Међутим, и у Пилоту живе православни Срби, којих има све до XVII века. Негде пре 1628. они прелазе у католичку веру, њихови православни монаси беже, а онда сe и сам народ 1692. по наређењу пећког паше сели у Србију: Ј. Радонић, Римска курија, 24-25.

¹⁰ Историја срп. народа I, 343 (С. Ћирковић). Унука Стефана Првовенчаног, од кћери Комнине а жене Димитрија Прогона, била je удата за албанског кнеза Голема, од којега вероватно потиче породица Аријанита Комнина; ова ће касније са своје стране ступити опет у родбинске односе са српским владаоцима: деспотица Ангелина Бранковић (Мајка Ангелина, умрла између 1516. и 1520). О орођавању српског средњовековног двора и властеле са албанском властелом врло добар преглед у ЕЈ I, 154-155 s. v. Арбанаско-јужнословенски односи (П. С. Радојичић); упор. Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време. Минхен 1974, 39-51.

¹¹ Историја срп. народа I, 474 (С. Ћирковић).

¹² Историја срп. народа I, 474 (С. Ћирковић).

¹³ Албанци, непријатељски расположени према Грцима од времена Андроника III (1328-1341), служили су врло радо у српској војсци. Земље избеглих грчких архоната и стратиота прешле су у посед албанских феудалаца и њихових ратника (К. Јиречек. Ист. Срба I, 226).

¹⁴ Историја срп. народа I, 532 (M. Благојевић).

¹⁵ Вид.: K. Јиречек. Ист. Срба I. 238.

¹⁶ Н. Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Београд 1940, 202, 210, 308.

¹⁷ Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави I Историја државног права, Београд 1931, 85.

¹⁸ С. Новаковић, Зак. споменици, IX.

¹⁹ У чл. 77 (79. Атонског преписа) Душанов Законик доноси одредбу "за потку": "Потке међу селима 50 перпера, а Власима и Арбанасима 100 перпера. И од те потке цару половина, а половина господару чије буде село" У чл. 82 (83. Атонског преписа) у одредби "о Власима и Арбанасима" стоји: "У селу где сe Влах или Арбанас заустави, у томе селу да сe не задржи други које за њим иде. Ако сe задржи на силу, да плати потку и што je испасао". Текст наводимо према нашем преводу из Атонског преписа као једног од најстаријих сачуваних рукописа Законика, у изд Законик цара Стефана Душана I, Струшки и Атонски рукопис, САНУ, Београд 1975.

²⁰ С. Новаковић, Зак. споменици, 578.

²¹ С. Новаковић, Зак. споменици, 430.

²² T. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави II, Историја кривичног права, Београд 1931, 103.

²³ С. Новаковић, Зак. споменици, 647, 652.

²⁴ С. Новаковић, Зак. споменици, 692.

²⁵ С. Новаковић, Зак. споменици, 620.

²⁶ С. Новаковић, Зак. споменици, 579, упор. 580-581.

²⁷ С. Новаковић, Зак. споменици, 697.

²⁸ С. Новаковић, Зак. споменици, 739.

²⁹ С. Новаковић, Зак. споменици, 647/VI.

³⁰ К. Јиречек, Ист. Срба II, 97.

³¹ В. Ћоровић, Списи св. Саве, 3.

³² С. Новаковић, Зак. споменици, 651.

IV ЕТНИЧКА СИТУАЦИЈА КОСОВА У XIII И XIV ВЕКУ

Као што сe може видети из претходног излагања, област Косова и Метохије насељена je Србима још од њиховог доласка у средњобалканско подручје током VII века. Према тој области су усмерене тежње првих српских држава, и Рашке и Дукље, да окупе и организују племена српског народа према њиховој стварној распрострањености. На том плану су јужнословенски устанци једанаестог века посебно карактеристични, јер захватају широку зону од Дунава до Македоније; Косово сe ту јавља као нарочито активна област ослободилачке борбе и судара са византијском влашћу. Tа област je управо у току тих акција први пут, за краће или дуже време, укључена у склоп српске државе.^[1] Померање границе на југ, за владе Стефана Немање и његових потомака, од последњих деценија XII века, према томе, не може сe посматрати као насељавање Срба на Косову, већ као уједињење области које je већ давно пре тога настањивао српски народ. Само сe тако и може објаснити развијање ове територије у средишњу област српске средњовековне културе и њено стабилно опстајање у улози политичког, стратегијског и духовног центра српског народа не само за време Немањића него и касније, у раздобљу обласних господара, па чак и у првим столећима турске окупације. Стога су неприхватљива и сасвим произвољна тврђења неких албанских писаца да je "ширење средњовековне немањићке државе према југу проузроковало и етничка струјања на Космету, јер сe са ширењем српске државе помера и њена етничка граница из Рашке према југу", па тако "досељавањем Срба у Косово-Метохијској области настаје веће шаренило у саставу становништва".^[2] Представа о етничкој карти Косова и Метохије у средњем веку ту je сасвим погрешна и нетачна, као што je у основи погрешно омеђивање српског етникума у раном средњем веку на територију Рашке државе, јер би то значило да све до последњих година XII века јужно од Раса, као ни источно од Ибра, нема српског народа; следствено томе, јужно од Раса била би земља "илирских потомака" - Албанаца, као што би онда и земља источно од Ибра била "бугарска земља". Присуство Срба и на једном и на другом простору, условљено "ширењем немањићке државе", не само што je представљено као сразмерно позно историјско збивање него и као оружана отимачина албанске и бугарске земље, као "експанзија" у туђе просторе. Штавише, ни етничка ситуација тако "освојеног" простора Косова и Метохије не приказује сe веродостојно: истиче сe њено тобожње "шаренило", јер сe "током средњовековне владавине српске државе у овој области, поред Срба помињу Власи [један део поромањених Илира], затим Шиптари [потомци Илира], нарочито у Метохији и околини Призрена и Дреници".^[3] Разуме сe, без навођења тачних, из историјских извора познатих података о стварним бројчаним односима становништва ове области у средњем веку, ствара сe са јасним политичким циљем лажна представа о "равномерној" заступљености народа на тој територији, где су Срби тобож само дошљаци и уљези у компактној етничкој маси "староседелаца", Влаха и Албанаца - у оба случаја Илира као аутохтоног и вечног националног елемента на томе тлу. Позивањем на средњовековне српске повеље, при томе, без реконструкције укупне слике, са упрошћеним податком да су сe ту и тамо заиста налазили "Арбанаси" и "Власи", ствара сe и фикција историографског доказа ових произвољности. Крајност у том погледу представљају тврдње да су Словени "позни освајачи" косовске територије, те да су Срби овде утврђени "не пре краја XIII века"; да средњовековни документи наводно помињу "албанска села" на Косову, а истраживања свих каснијих турских катастара [дефтера] тобож доказују да je "становништво Косова у XIV и XV веку било у суштини још увек албанско и хришћанско", тако да сe може говорити о "јединству косовског становништва" [значи, албанског становништва] и његовом диференцирању према Словенима!^[4]

Историјски извори, међутим, приказују етничку стварност косовске области у средњем веку сасвим друкчије. Пре свега, веома je значајно како сам Немања и његови синови и први биографи, Сава и Стефан, гледају на припојене територије, међу којима и на косовску област. У аренги Хиландарске повеље [1198] Немања вели да je "обновио своју дедовину и већма утврдио" да je "подигао пропалу своју дедовину и стекао", па наводи шта je то стекао "од морске земље", "од Арбанаса", "од грчке земље". Арбанаска земља je за њега само Пилот, док je косовска област овде представљена називом Лаб са Лапљанем и наведена у категорији "грчке земље".^[5] Исто то, са извесним варијантама, помиње Сава у Житију светог Симеона: Немања je "обновио очину дедовину и већма утврдио", и "подигао пропалу своју дедовину и стекао" поједине области "од поморске земље", "од Рабна" и од "грчке земље". Ту je од Арбанаса ["Рабна"] узео Пилот, али "Пилота оба" [Горњи и Доњи], док сe као грчка земља наводи Патково, Хвосно цело и Подримље, Кострц, Дршковина, Ситница, Лаб, Липљан. На крају сe напомиње да je све то Немања својом мудрошћу и трудом стекао, као "некада насиљем одузету његову дедовину и што му припада од српске земље".^[6] Према томе, косовско-метохијска област je у свести и сведочанству првих Немањића крајем XII века српска земља, која je то била и пре него што je отуђена насиљем, те je припајање и стицање ових крајева само обнова, реституција српске баштине.

Повеље српских владара заиста помињу Влахе и Арбанасе, али као изразито мањинске етничке и социјалне групе у области која je потпуно покривена српским насељима, чији сe становници не наводе уопштено, већ са личним именом старешине, главе домаћинства. Ствар je у томе што сe у овим средњовековним документима наводе села и домаћинства која сe поклањају црквеном, манастирском властелинству као трајни феудални посед. То je својеврстан попис становништва, чија je претпоставка потпуна тачност, јер сe њим конституишу сасвим одређена феудална права и обавезе, а свака друштвена група имала je строго утврђен статус. Као што смо видели, статус Влаха и Арбанаса био je свагда и посебно регулисан, јер су сe по томе они и издвајали из основне масе становништва. Није, дакле, постојала заинтересованост састављача овог пописа у средњовековној даровници да мења и фалсификује етничку припадност зависног становништва. Ономастички материјал, сачуван на тај начин у повељама XIII и XIV века, пружа поуздан основ да сe утврди српско, влашко или албанско порекло становништва. Важно je што сe ономастичка анализа ових докумената у својим резултатима слаже са закључцима који сe могу изводити према непосредној, изричној ознаци етничке припадности, па сe по својим лингвистичким одликама српска имена заиста могу идентификовати у српским [ратарским] насељима, влашка у влашким и албанска у албанским [сточарским] насељима, катунима.^[7] Другим речима, категорија "Србаља" носи заиста српска, словенска имена, категорија "Влаха" влашко-романска, а "Арбанаса"- албанска имена. Одступања односно мешања су могућна, али су процентуално веома мала и као сваки изузетак потврђују правило. Било je породица у којима су неки чланови носили српска, а неки албанска имена, али нема никаквог основа да сe ти изузетни случајеви уопштавају до тврдње да су заправо и сви "Србљи" са српским именима, у ствари, Албанци. Да сe таква конструкција објасни, измишљена je и теза о покрштавању, по којој српска православна црква, организована на Косову и Метохији од XIII века, тобоже даје предност словенским именима и тако спроводи насилну србизацију. Разуме сe, конструкција почива на фантастичним и произвољним тврдњама. Нема никаквих сведочанстава о покрштавању латинског становништва. С друге стране, православна црква никада није давала предност словенским, што ће рећи - паганским именима, већ je, обрнуто, захтевала да сe народна имена замењују црквеним, хришћанским именима библијског или грчко-византијског, па чак и латинско-хришћанског порекла.

Ако сe сада вратимо историјским изворима, у овом случају средњовековним српским повељама, српски карактер косовске области за раздобље од последњих година XII до краја XIV века je неоспорно доказан и несумњив. То су следеће повеље: Хиландарска Стефана Немање из 1198, Жичка Стефана Првовенчаног око 1220, Светостефанска или Бањска повеља краља Милутина из 1313-1318, Грачаничка повеља краља Милутина из 1321-1322, Дечанска повеља краља Стефана Дечанског из 1330, Арханђелска краља Стефана Душана из 1348. Ови споменици садрже веома богате, одређене и поуздане податке о старосрпским именима. Од посебног je значаја, како истиче Митар Пешикан, што сe готово сви спискови личних имена у једном од ових споменика - Дечанској повељи [хрисовуљи] - могу поуздано убицирати, везати за одређени предео, а са мало изузетака и за одређено место. Поуздано сe смештају и пописи из Арханђелске повеље, али je за најстарију од великих хрисовуља - Бањску повељу одређеност знатно мања. Подаци великих хрисовуља и других повеља, исто тако, омогућавају нам да можемо проучавати не само имена у појединим насеобинама него и у неким ширим зонама: у горњем Полимљу од Чакора до Комова и до Врмоше у Албанији, у Метохији између Дечана и Белог Дрима, у старом Алтину [слив реке Валбоне у североисточној Албанији], најзад - једна зона северно од Призрена и Суве Реке, предео око развођа Ситнице и Белог Дрима. Ограниченије спискове, који нам у проучавању имена могу послужити као узорци и ослонац за упоређивање, имамо и из других крајева: из Врања и околине, из косовске котлине јужно и западно од Приштине, из слива Клине [леве притоке Белог Дрима], из метохијског Подгора, из средњег Полимља [околина Бијелог Поља], са побрежја Скадарског језера на албанској страни, вероватно и из околине Жиче.^[8]

Хиландарска повеља из 1198. помиње села призренског краја, значи онога краја који Немања још није успео да дефинитивно припоји Србији, те их je "испросио у Цара" за посед [парике] Хиландару. То су села Непробишта, Момуша, Сламодрава, Ретивља, Трније, Ретивштица, Трновац, Хоча "и друга Хоча и трг тујђе, и два винограда тујђе насадих", а поред тога "улијанике" [пчелињаке с кошницама] у Трпезама, Дабшору, Голишеви и Парицима. Имена села су претежно српска, осим два вероватно влашка [Момуша, Дабшор] и једног грчког [Парици]. Ту je и помен она два влашка судства, тј. катуна, Радова и Ђурђева, са свега 170 Влаха, и са забраном да Власи прелазе "под велијега жупана", тј. са ове византијске територије и хиландарског поседа у Србију великог жупана Стефана.^[9] Повеља којом je образовано властелинство манастира Жиче у Хвосну [северна Метохија] нарочито je важна зато што je издата 1220, тако рећи одмах по припајању ове области држави Немањића, а сва су насеља што сe у њој помињу по своме имену српска - Пећ, Црни Врх, Стлпези [Ступ], Требовитићи, Горажда Вас [Гораждевац], Накла Вас [Накло], Челпеки [Челопек], Лабљане итд.^[10] Сва су ова села постојала, очигледно, пре него што je формирано жичко властелинство и пре него што je област припојена српској држави. То значи да je овај крај, судећи по овом документу, био настањен Србима бар у XII веку, ако не и раније.

Поседи манастира светог Стефана у Бањској, према повељи из 1313-1318, налазили су сe у разним крајевима српских земаља: Ибру, Расу, Ситници, Лабу, Хвосну, Плаву, Будимљи, Зети и на реци Сави - већина, дакле, у косовским пределима, укупно око 75 села и заселака, 9 катуна, са око 514 породица. И ту je етничка ситуација, у анализи ономастичких података, истоветна са оном коју показују остале повеље. Реч je o чисто српској земљи, са безначајним мањинама влашко-сточарског и можда албанског становништва.^[11]

Посебно место у низу српских златопечатних повеља-хрисовуља има Дечанска повеља из 1330. То je изузетно обиман докуменат, у последње време критички и фототипски издат и темељно проучен у историјском и ономастичком погледу.^[12] Дечанско властелинство je, уз хиландарско, највећи манастирски феудални посед средњовековне Србије. Оно захвата пространу територију између Комова на западу и развођа Белог Дрима и Ситнице на истоку, и између развођа Пећке и Дечанске Бистрице на северу и Дрима на југу, са појединим поседима и ван ове зоне. На тај начин дечанско властелинство je континуирано обухватало велики део Полимља, Метохије и предео Алтин на јужним падинама Проклетија, углавном у данашњој североисточној Албанији.^[13] Спискови домаћинстава у укупно 89 села, заселака и других насеобина овог властелинства представљају уједно најопсежнију ономастичку грађу српскога средњег века. Огромна већина имена и назива je без двоумљења српског порекла, тако да сe читава територија дечанског властелинства у првој половини XIV века мора сматрати чисто српском етничком облашћу. Албански елеменат je овде у то време сасвим незнатна мањина. Сва села која су данас настањена Албанцима била су тада српска. Албанске су само три насеобине [од 89], и то два села у Алтину и Зети, и један катун, такође у Зети, тако да су од 2166 ратарских кућа и 266 "кућа" у катунима [тј. од укупно 2432 куће] само 44 албанске, дакле 1,80%.

Други извори из немањићког периода говоре и о албанским катунима источно од данашње државне границе [група катуна северно од Призрена у Арханђелској хрисовуљи], али нема сигурних лингвистичких доказа о присуству албанског етникума у пределима даље ка североистоку у немањићкој епоси.^[14] Напротив, поседи грачаничког властелинства, према повељи из 1321-1322, показују чисто српску етничку ситуацију овог подручја. Земљишни поседи грачаничког властелинства у пределу Косова налазили су сe у непосредној околини манастира Грачанице, око реке Грачанке, између Приштине и варошице Јањева, затим у средњем сливу реке Ситнице, непосредно око Липљана, па у изворишту Ситнице око Баре Сазлије на Паун-пољу, у средњовековним жупама Морави - данашња околина Гњилана, и Тополници у сливу Криве Реке [околина Новог Брда] и у Пологу око Тетова ван територије Косова.^[15]

Неоспорна je историјска чињеница да сe на широком подручју Косова и Метохије од раног средњег века до пропасти српске државе чува континуитет српског народа, те да су све земље северозападно, северно и североисточно од линије Скадарско језеро-Комови-Проклетије-Шара биле насељене хомогеним српским становништвом, с тим што су у планинским крајевима били мање или више бројни катуни влашке традиције на путу ка спонтаном посрбљавању; сразмерно мањи број катуна представљале су покретљиве скупине Албанаца сточара, који сe нису подавали асимилацији, али сe баш зато помен "Арбанаса" и албанских имена у средњовековним повељама мора ценити као тачан. Сигурно je и то да je у основи косовског становништва лежао првобитни слој Срба, колонизираних у раздобљу од VII до XII века, а да сe он у немањићкој држави, у повољнијим и мирнијим политичким, социјалним и економским условима стално освежавао и умножавао миграцијама српског народа са разних страна, вероватно пре свега из рашких, али и из зетских предела. Присуство других народности на овом подручју у средњем веку није спорно па није потребно ни доказивати ту чињеницу, али све ове колоније занатлија, трговаца и рудара [углавном Саса, Грка и Албанаца, да не говоримо о Дубровчанима, који сe не могу посматрати као друга народност], и поменути катуни Албанаца у околини Призрена, не доводе у питање српски карактер целе области, јер сe укупан проценат демографске заступљености несрпског елемента креће око 2%, па и то претежно у западним деловима косовско-метохијске области, у планинској зони и нешто мало у градовима.

¹ Опсежнија и систематска археолошка истраживања показаће још непосредније присуство словенског етникума на овој територији још у X и XI веку. До сада познати и проучавани локалитети - Матичане код Приштине (X-XI в.), Врбница код Призрена (X-XIV в.) и Прчево код Клине (X-XII в.) обилатим налазом потврђују континуирано присуство словенског становништва на Косову и Метохији од Х века. На жалост, локалитет Врбница je потопљен због изградње хидроцентрале у HP Албанији, а да археолошки пре тога није могао да буде довољно истражен; било je јасно да je у питању изузетно богато налазиште ране словенске културе. Антрополошко-археолошка документација једнога другог важног локалитета (Водице код Призрена), која je такође пружила сјајне доказе о словенском карактеру ове области у раном средњем веку, напросто je уништена.

² M. Краснићи, Савремене промене, 210.

³ M. Краснићи, Савремене промене, 210.

⁴ Нпр. чланак: Alain Duсellier, Les Albanais et le Kosovo, Le Monde, 2 juin 1982.

⁵ В. Ћоровић, Списи св. Саве, 1.

⁶ В. Ћоровић, Списи св. Саве, 151-152.

⁷ У српској средњовековној држави између Срба и Арбанаса као појединаца није било никакве строге и зајамчене разлике у именима (позната су, наиме, словенска имена Албанаца, као и обрнуто, албанска имена Срба), али сe то односи искључиво на појединачне ситуације, само када су у питању издвојени појединци, појединачне придошлице или пре њихови потомци. Међутим, кад су у питању групе, заједнице, насеобине, етнојезичка припадност живља јасно сe одражава и у личним именима, па нам то омогућава да посебно посматрамо одлике арбанашке ономастике и разлике које она показује у односу на старосрпско стање: М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена I, 27-28.

⁸ M. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена I, 2.

⁹ В. Ћоровић, Списи св. Саве, 3.

¹⁰ С. Новаковић, Зак. споменици, 571-572.

¹¹ Г. Шкриванић, Властелинство св. Стефана у Бањској, ИЧ 6 (1956) 177-199.

¹² П. Ивић - M. Грковић, Дечанске хрисовуље, Нови Сад 1976; M. Грковић, Имена у дечанским хрисовуљама, Нови Сад 1983; упор. P. Ивановић, Дечанско властелинство, ИЧ 4 (1952-1953), 173-226; M. Пешикан упозорава да je Ивановићева карта Дечанског властелинства доста несагласна са текстом, ваљда због произвољног поступка цртача: Из историјске топонимије Подримља, I 1.

¹³ Границе Дечанског властелинства су веома пажљиво проучаване и реконструисане у више научних радова. Посебну пажњу привлачиле су међе области Алтина која je скоро читава ушла у ово властелинство, а за коју сe доста уопштено знало да je на територији северне Албаније, у сливу реке Валбоне. У новије време је ту границу са много успеха, анализом Дечанске хрисовуље из 1330, реконструисао до сразмерно ситних топографских подробности Митар Пешикан, Са северном и североисточном границом Алтина поклопила сe данашња државна граница; у ствари, обе су следиле логику природних граница, држећи сe планинских венаца и вододелница. Алтин je, дакле, закључује Пешикан, пространа област у североисточној Албанији која је на сектору Пуношевца прекорачивала развође и избијала на Рибницу. M. Пешикан, Из истор. топонимије Подримља I, 4-6.

¹⁴ Историја срп. народа I, 637 (П. Ивић).

¹⁵ P. Ивановић, Земљишни поседи грачаничког властелинства, ИЧ 11 (1960, обј. 1961) 255.

V KOСOВO У КУЛТУРИ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ

Косово je својим средишњим положајем, са компактним српским становништвом и многим економским предностима, било она област у којој су средњовековни српски владари најрадије боравили.^[1] На самом рубу данашње покрајине, у Брњацима [горњи Ибар], имала je двор жена Уроша I, краљица Јелена Анжујска [умрла 1314. и поштована потом као света]. У изворишту Лаба налази сe за краља Милутина [1282-1321] дворац Врхлаб: једна повеља Дубровнику писана je овде 1302. У Приштини, тада "неутврђеном селу", имали су двор, судећи по повељама, тројица српских владара: Милутин, Стефан Дечански и Душан, можда и Урош, а свакако и обласни господар Вук Бранковић у временима око косовске битке. Двор сe налазио и у Новом Брду. Јужни крај Косова поља био je густо насељен дворовима: Пауни крај Урошевца, где je и српски архиепископ имао своје "станиште"; Сврчин, у истом крају; Неродимља [Породимља, Родимља, Родим], западно од Урошевца, у подножју Шаре [данас село Неродимља на самом развођу Ситнице и Лепенца]; град Петрч [сада Петрич]. У Призрену je био двор Рибник, у подножју Шаре.

Градови су сe у косовској области развијали у вези са трговином, занатством и рударством. Најзначајније рударско место у Србији у средњем веку било je Ново Брдо, које сe помиње 1326. поводом догађаја из 1282-1321. Био je средиште трговине у балканским земљама. Налази сe у изворишту Криве Реке, леве притоке Јужне Мораве. Ту сe добијало олово, а нарочито сребро помешано са златом, названо глама, гламско сребро. У току XIV века ковао сe ту и новац. Организација рударства у Новом Брду била je саског порекла и карактера, о чему сведочи Рударски законик, што га je издао деспот Стефан Лазаревић 1412. Ново Брдо je имало значајну колонију "страних" трговаца, у ствари трговаца из приморја: Которана, Сплићана и Дубровчана. Највећи просперитет достигло je у првој половини XV века. Заштићено са два утврђена града, оно je дуго одолевало турским нападима [све до коначног пада 1455] и својим богатим дохотком олакшавало борбу српских деспота за опстанак државе.^[2]

Други je важан трговачки и занатски центар на Косову Јањево, поменуто први пут 1303, са српским становништвом православне вере и латинском колонијом Саса и Дубровчана, опет у близини средњовековног рудника.^[3] Приштина, сем тога што je била често боравиште краља и архиепископа или, касније, обласног господара, није имала посебног значаја као град у овом периоду, мада и она међу првим српским градовима у средњем веку има јаку колонију Дубровчана, који су држали у закупу царину и имали индустрију за чишћење сребра из Новог Брда и Трепче.^[4] Далеко важнији су били Пећ и Призрен. Пећ je била седиште архиепископије и потом патријаршије, са дубровачком колонијом и "тргом", који je под јурисдикцијом црквеног поглавара стално окупљао домаће и стране трговце. Призрен je био такође под црквеном заштитом, најпре свог православног епископа, а потом манастира светих Арханђела; становништво Призрена било je обеју вероисповести. Развија сe као крупан трговачки, саобраћајни и занатски центар, а највећи успон доживљава за владавине Стефана Душана [1331-1355], као његова краљевска престоница. Са четири панађура годишње, у Призрену сe тргује италијанском, грчком, египатском, мађарском и другом робом. Дубровчани и овде имају бројну колонију, а етнички састав становништва био je шаролик, са Србима у огромној већини.^[5]

Трајни културни печат овој области као српској земљи дала je, ипак, снажније од свега осталог, српска православна црква.

Подручје Косова je христијанизовано давно пре доласка Словена. Покрштавањем Срба, међутим, бавиле су сe овде грчке црквене организације; латински су епископати усредсређени у јужном односно дукљанском приморју, док у рашке земље и Косово допире најпре дејство византијске драчке митрополије. Од оснивања охридске архиепископије рашком земљом руководи у црквеном погледу грчки епископ у Расу [1020], али су на територији Косова дејствовале две епархије - једна са седиштем у Призрену, и друга у Липљану. Са оснивањем српске аутокефалне архиепископије [1219] настале су крупне промене у организацији цркве на целом простору од Јадрана до Мораве. У оквиру новога државног подручја, са којим сe имала поклапати област нове аутокефалне цркве, нашле су сe охридске епархије - не само Рас него и Призрен и Липљан, делимично и Ниш, а горњоморавски предео откинут je од скопске епархије. Оснивач српске цркве, свети Сава [архиепископ 1219-1236], задржава три охридске епархије - рашку, липљанску и призренску, поставивши на те катедре српске епископе, али оснива и нове: жичку, топличку, моравичку, Хвосно, будимљанску, зетску и хумску. Само су сe две последње нашле на до тада неприкосновеном терену латинске цркве, али за православне Србе који су живели у тим областима српске државе. Све остале су сe налазиле у језгру српских области, а две бивше охридске епархије, призренска и липљанска, мада на периферији тадашње државне области, биле су на чисто српском земљишту. За судбину Косова важна je та првобитна организација српских епархија, која je за низ векова обезбедила ову земљу од страних, грчких и латинских утицаја. Сасвим нова епархија овде je била епископија у Хвосну, некада метоху призренске епархије; то je средиште недавно истражено у развалинама цркве свете Богородице у Студеници Хвостанској североисточно од Пећи, у подножју Мокре планине.^[6] Оснивање ове епархије потврђује српски карактер горње Метохије почетком XIII века, као и густину српског становништва у том пределу. Занимљиво je да je овом пределу поклоњена особита пажња и приликом формирања жичког властелинства, тј феудалног поседа саме архиепископије. Један велики комплекс овог поседа налазио сe управо у Хвосну на територији ове епархије, са местима Пећ, Стлпези и Челпеки. Захваљујући томе, архиепископ Арсеније премешта седиште архиепископије, угрожено од Монгола 1253, из Жиче у Пећ. Тако сe у Пећи наставља живот архиепископије, да би од 1346, после проглашења патријаршије, ту било и седиште српског патријарха, "Велика црква", центар читаве српске црквене организације, место где су сe одржавали црквени сабори и доносиле важне одлуке.^[7]

Развој косовске области као духовног средишта српског народа у средњем веку одражава сe и у нарочито великој концентрацији српских цркава и манастира на овој територији. По неким евиденцијама има ту близу две стотине сачуваних или порушених храмова, али их заправо има више - ако би сe убројали и сви недовољно истражени и неидентификовани археолошки локалитети [црквине]. На Косову су и крупни династички маузолеји и монашка општежића: Пећка патријаршија, Бањска, Градац, Грачаница, Дечани, Арханђели и низ других, мањих но не безначајних манастира. За сада сe не зна колико сe сачувало црквишта из преднемањићке епохе, јер систематска археолошка истраживања на Косову нису вршена, али je добар део немањићких цркава сигурно подигнут на темељима старих, византијских храмова.

Епоха Немањића je време велике градитељске делатности на Косову. Пећка патријаршија je подизана у етапама. Прву цркву, Свете Апостоле, подигао je вероватно још жички игуман Арсеније, касније српски архиепископ, у трећој деценији XIII века на метоху жичког властелинства. У XIV веку подигнути су остали храмови: са северне стране Светих Апостола храм светог Димитрија [Никодим, између 1321 и 1324], а са јужне стране црква Богородице Одигитрије са параклисима Јовану Претечи и св. Арсенију Српском [Данило II, 1324-1337]. Нешто касније, али пре 1337, подигнута je и заједничка припрата, као и мали храм светог Николе уз јужни зид.^[8]

Краљ Милутин je подигао манастир светог Стефана [Бањску], на десној притоци Ибра, северозападно од Митровице. Вероватно je овде и раније постојао манастир, а ту je, по неким изворима, била пре Милутинове обнове и епископска столица. За време Уроша I то je био метох Грачанице, јер сe у Милутиновој Грачаничкој повељи наводи како "беше Бањска уписана ва очине ми хрисовуле".^[9] Бањска je сазидана на темељима старог манастира између 1312. и 1317, као будућа гробна црква у којој je Милутин и сахрањен 1321. Тада je укинута епископија при овом манастиру, а он проглашен за краљевски ставропигион заједно са остала три владарска маузолеја - Студеницом, Милешевом и Сопоћанима, као четврти у рангу. Снабдевен je великим феудалним поседом са 75 села и 8 катуна, у којима je било преко пет стотина пастирских породица.^[10]

Милутин je обновио и манастир Грачаницу [храм Благовештења] на речици Грачанки јужно од Приштине, као резиденцију липљанских епископа. Грачаница je постојала најкасније од почетка XIII века, а обнова je извршена 1314-1315. Хрисовуље старијој Грачаници, које су издавали Стефан Првовенчани и Урош I, Милутин помиње у својој даровници, али сe оне нису сачувале. При Грачаници су липљански [понекад "грачанички"] епископи у XIV, а сигурно и у XVI веку.^[11]

Највећи и најзнаменитији сачувани споменик немањићког неимарства на Косову и уопште, манастир Дечани, подигао je себи за гробницу краљ Стефан Урош II [Дечански, 1321. до 1331], у времену од 1327. до 1335, када ју je довршио краљ Стефан Душан. То je храм Пандократора [Сведржитеља], код села Дечане јужно од Пећи. Као краљевска гробна црква уврштен je у ред ставропигијалних манастира: Стефан je ту и сахрањен, а у храму су и мошти других светих чланова династије. О огромном властелинству овог манастира, образованом 1330. године, већ je било речи. Знатно je био оштећен одмах после косовске битке, али га je обновила кнегиња Милица, те сe она и данас у Дечанима помиње као други ктитор манастира.^[12]

Још једна владарска ставропигија подигнута je у XIV веку на Косову, али са посебно трагичном судбином: то je Душанова задужбина манастир светих Арханђела код Призрена у кањону реке Бистрице источно од призренског града. Манастир je подигнут 1343-1347, а цар Стефан Душан сахрањен je у њему 1355. Значајно je и властелинство Св. Арханђела, расуто по широкој територији од Шар-планине до Јадранског мора - 55 села, али "у крајевима културнијим и богатијим", а осим тога још 7 цркава са њиховим људима, земљама и виноградима, пчелињацима и воденицама, много Влаха [467 породица] и 8 арбанашких катуна. Манастир je срушен крајем XVI века, када материјал са развалина користи Софи-Синан-паша за подизање своје џамије у Призрену 1595-1597. године.^[13]

Из времена цара Душана су и неке друге, мање задужбине на Косову. У близини Призрена налази сe испосница св. Петра Коришког, са манастиром светог Петра, данас несачуваним. Пустиножитељ Петар, Србин из села Уњемира, "Диоклитије хвостанске" [данас у албанизованом облику Ујмир у Метохији], живео je и подвизавао сe у Алтину и призренским горама вероватно у другој половини XIII века. Фреске у испосници откривају два слоја: један из XIII века а други из времена краља Милутина; у доба краља Душана подигнута je црква 1343. године, а манастир дарован Хиландару 1348. године.^[14] Треба поменути и манастир св. Николе у Добрушти код Призрена, подигнут око 1334. године, као и цркве светог Власија и светог Николе [у Хочи].^[15] Мошти цара Уроша биле су сахрањене у манастиру Успенија Богородице под градом Петричем изнад Неродимља.^[16] У манастиру светих Арханђела у Дреници, који сe помиње 1364. године као властеоска задужбина, живео je једно време српски патријарх Јефрем после свог повлачења с патријаршијског престола [1387].^[17] Код Призрена су и Марков манастир, подигнут пре 1388, и манастир Света Тројица-Русиница,^[18] а у Дреници манастир Девич, где су мошти једнога другог косовског пустињака, св. Јоаникија Девичког [умро око 1430].^[19]

По косовској области, наравно, нису подизани само велики или мали манастири, ставропигијални, краљевски и царски маузолеји. Црквени живот почивао je, као и данас, на густој мрежи парохијских храмова у селима. О изгледу и стању ове области у средњем веку говори велики број црквишта, остатака и развалина старих цркава; њих има, како je установио Атанасије Урошевић за подручје ужег Косова, скоро у свим селима, и српским и албанским, а у неком селу су и по два или више црквишта. И код Срба и код Албанаца сва сe та црквишта приписују српском живљу, који сe из разних узрока раселио. Сем тога, у низу сеоских атара албанског становништва уколико сe видни трагови старих цркава нису сачували, на њих указују топографски називи: Киша = црква, Кодра Кишес = црквено брдо, Лази Кишес = црквени лаз, Рогат е Кишес = црквене јаруге, Прони Кишес = црквени поток итд. Црквина и црквишта има и у селима где су старинци или старији насељеници исламизовани и поарбанашени. У селу Сибовцу топоним Свети Никола указује на цркву св. Николе Сибовачког у Чичавици, која сe помиње у једном запису из 1578, а чијих трагова сада нема. Од сачуваних средњовековних цркава на Косову Урошевић наводи цркву у Липљану, из византијског доба; Свете Арханђеле у Горњој Неродимљи, где су и фреске св. Симеона Српског и Саве, као и других Немањића; цркву Покрова Богородичиног у Бабином Мосту; цркву светог Николе у Бањској, која je имала старе фреске, али их више нема пошто су je албански балисти спалили за време последњег рата.^[20]

Иста je ситуација и у другим областима Косова, као и у оним суседним областима Македоније где сада у већини живе Албанци. У косовској Горњој Морави највећи број старина чине управо цркве у рушевинама, којих има и код албанских и код српских села, а има их и по селима исламизованих и поарбанашених Срба, као и у селима са мешовитим становништвом. Атанасије Урошевић овде набраја 66 порушених цркава, мада напомиње да ни то није све.^[21] Ради поређења, може сe навести одлично проучена област Полога у Македонији. Скоро да нема села, напомиње Јован Трифуноски, у коме не постоји понека црквина или манастириште. По добијеним подацима он je утврдио да црквина има на 162 места [Горњи Полог 72, Доњи Полог 90], а око 17 њих раније су били манастири. Црквине сe данас налазе поглавито у муслиманско-албанским селима. У неким селима и овде су сe очували само топоними [Киша и сл.] за места на којима су некад били храмови.^[22] Из свега тога мора сe извести недвосмислен закључак да je цела ова територија била у средњем веку густо насељена православним словенским становништвом. У исто време то говори и о стању српске цркве, њене организације и њене духовности. Ако je једно село понекад имало и по две или више цркава, то значи да je литургијско-парохијски живот био развијен, да je христијанизација српског народа у средњем веку била ефикасна и дубока.

Види сe то нарочито по преписивању књига у мањим црквама по Косову. У последњим годинама Деспотовине па чак и првих деценија турског ропства пишу сe по овим малим црквама рукописне књиге. Тако je једно четворојеванђеље које сe данас чува у Хиландару писао српски поп Никола "у жупи Лабу, у селу Вранину Долу, у дане благочастивога господина деспота Ђурђа и Гргура и Стефана и деспота Лазара, године 6958 [тј. 1450] .. . И писах jа смерни поп Никола, три извода држећи при перу - тако да сам благословен. Вечна ми памет родитељима, јеромонаху Арсенију и мајци ми Радосави, и брату ми Богдану".^[23] Тако je у малим црквама, док сe у главним, манастирским центрима од самог оснивања негује књижевни и преписивачки рад, без којег сe не може замислити српска култура. Косовско-метохијски скрипторијуми [писарске радионице] у XIII и XIV веку, па касније - у XV и XVI веку, играли су важну улогу у рецепцији византијске књижевности преко светогорских и других јужнословенских превода. У том погледу улог косовских манастира у културну баштину српског народа није ништа мањи од улога једног Хиландара, а с друге стране ништа мање значајан од великог просветног дела чувених западноевропских бенедиктинских манастира - разуме сe, у одговарајућим сразмерама. У скрипторијама Дечана, Пећке патријаршије, Грачанице и других духовних средишта на Косову стварају сe и множе српске библиотеке, преко којих српски народ улази у непосредан додир са великом христијанизованом цивилизацијом грчко-римског света, што значи, посредно, и у додир са античким наслеђем, које ће тек после пада Цариграда 1453. "емигрирати" на Запад и бити откриће хуманизма. У овим великим библиотекама, од којих je трагичним дејством историје српском народу остао само мали део остатака, нису само преводи и репродуктивна култура, већ и оригиналне, ауторске творевине. Велики српски књижевници: Теодосије, Данило Пећки, Данило Бањски, Јефрем, Марко и Цамблак [бар док сe налазио у Дечанима као игуман] припадају овој земљи; са њом и из Свете Горе, када су тамо, одржавају везу; ту расађују светогорско-византијску духовност. Нарочито Данило, Јефрем и Марко заслужни су што сe управо у косовско-метохијској области, у центру српског народа, формира први круг исихазма у Србији, духовности тако значајне за културу и свест српског народа у временима која непосредно претходе турској инвазији.^[24] Водећи људи косово-метохијског монаштва били су елитни слој српског друштва, а у таквим центрима као што је Пећка патријаршија [најпре седиште архиепископа а потом патријарха] окупљао сe стално велики број најобразованијих и најдуховнијих људи које je у средњем веку имао српски народ. У пећинским испосницама изнад Пећи [Љевоша] или Дечана [Белаје] проводио сe аскетски живот и као интензивна интелектуална делатност.^[25]

Уметничко стварање на територији Косова у средњем веку представља како у архитектури тако и у сликарству највише домете средњовековне српске културе У карактеристичном померању од рашко-приморско-византијске синтезе у црквеном неимарству ка чистијим византијским облицима, створена су у првој половини XIV века управо овде таква ремек-дела српске и европске архитектуре као што су Грачаница и Дечани Српско сликарство, опет, прати промене у византијском живописању; напуштајући рашку монументалност, остварује велика дела наративног стила у ширем, непосредном контакту са православним народом ових крајева [Дечани], а раскошна декорација споменика Моравске Србије у XV веку рађа сe претходно у Пећи. Косовско-метохијска група споменика чини, дакле, једну од битних карика у историјском ланцу српске културе. Без њих ова култура je лишена својих великих, европских достигнућа. И стари српски летописци истицали су да су велика уметничка остварења средњовековне Србије добрим делом настала на тлу Косова. Тако састављач Карловачког родослова као чуда лепоте наводи косовско-метохијске цркве Свете Арханђеле, Дечане, Пећ и Бањску, а ван тога круга још само Ресаву [Манасију] "Стога и кажу житељи земље ове, да призренске цркве патос, и дечанска црква, и пећка припрата, и бањско злато, и ресавски живопис, не може нигде да сe нађе".^[26]

Уметнички споменици средњовековног Косова сведоче о томе да je ова област у држави српског народа била средишња област где су сe одигравала скоро сва главна збивања културе, не само политике. Такви сe споменици нису могли подизати на туђој земљи, посред једног "инојезичног" народа - какав je у односу на Србе и српске споменике, без сумње, албански народ. Нису ови споменици подизани на туђем тлу, које би потом било насељено својим народом да би им сe тек накнадно створила погодна и безбедна средина, већ обратно: подизани су тамо где сe могао обезбедити мир моштима светих краљева и архиепископа, али и монасима који су ту имали да живе и да сe боре за свој духовни свет. Зато су ове "царске задужбине" прави међаши српског народа и српских земаља. Утолико пре што су то не само својом прошлошћу него и улогом коју имају у наше време, са монасима који настављају традицију средњовековне, византијске и слободне немањићке духовности. То дакле нису мртви и отуђени него живи споменици, који и даље врше своју службу онако како им je ктитор био одредио. Они су у средњем веку центри духовног живота, у којима сe граде и чувају националне традиције и свест о припадању хришћанској, византијској култури. Али они су и данас, не мање него у прошлости, центри духовног живота у аутентичној традицији средњовековне духовности. У вези са моштима светих Немањића и српских архиепископа и патријараха, које сe чувају у косовским манастирима, одржава сe још од средњег века култ, који има посебан значај за чување историјске свести народа и нарочито за свест о његовој целини кроз историју и у овоме нашем времену.

¹ Стара српска држава није имала сталну престоницу као Византија (Константинопољ, Цариград), Русија (Кијев), Пољска (Краков), Чешка (Праг), Бугарска (Трнов). По угледу на Мађаре и Немце, владар je овде био у покрету, прелазећи из једног дворцу други: К. Јиречек, Ист. Срба II, 7 и д. Старо je средиште рашке области у Расу код данашњег Новог Пазара, али je убрзо после уједињења српске државе значај косовске области дошао до изражаја и у томе што су српски владари подигли себи већи број дворова и станишта на том подручју.

² Вид.: ЕЈ VI, 315-316 с. в. Ново Брдо (М. Динић).

³ Вид.: ЕЈ IV, 463 с. в. Јањево (K. Ристић). Упор. В. Симић, Јањево, Историски развој нашег рударства, Београд 1951.

⁴ Вид.: ЕЈ VI, 620 с. в. Приштина (O. Савић).

⁵ Вид.: ЕЈ VI, 621-622 с. в. Призрен (M. Радовановић).

⁶ О Студеници Хвостанској одлична монографија, резултат вишегодишњих археолошких и историјско-уметничких истраживања: В Кораћ, Студеница Хвостанска, Београд 1976. Област ове епархије, са старим регионалним називом "Хвостно", обухватала je горњи слив Белог Дрима, укључујући и притоку ове реке, Клину, и места Пећ и Дечане; то значи да сe на исток ова епархија протезала до развођа према Ситници, а на југу сe граничила Дечанском Бистрицом до утока у Бели Дрим и обухватала реку Мирушу. Епархија постоји све до XVII века: 1381 је подигнута на степен митрополије, а позната су имена два митрополита из XV, три из XVI и једног из XVII века, епархија сe угасила вероватно у току аустријско-турског рата 1683-1690 Вид.: НЕ IV, 786.

⁷ У доба Милутинових акција према Византији и ширења српске државе на југ, са припајањем дебарске области 1283. издвојена je из састава охридске архиепископије и подређена српској цркви дебарска епархија; њено je седиште 1107. године изгледа било у данашњој Пишкопеји (= Епископија!): ЕЈ, 672 s. v. Дебар (А. Урошевић).

⁸ О Пећкој патријаршији припрема сe велика монографија. Основне податке вид. у ELU III, 643-644 s. v. Пећ, Патријаршија (С. Петковић).

⁹ В. Марковић, Правосл. монаштво, 93.

¹⁰ В. Марковић, Правосл. монаштво, 93-95, упор. ELU I, 231 s. v. Бањска (M. Кашанин).

¹¹ В. Марковић, Правосл. монаштво, 93. Из времена краља Милутина познате су и цркве у Мушутишту (Богородица Одигитрија, код Призрена), Билуши (манастир св. Димитрија, код Призрена), и др В. Марковић, Правосл. монаштво, 98.

¹² В. Марковић, Правосл. монаштво, 99-100. Велика и још непревазиђена монографија о Дечанима: В Петковић - Ђ. Бошковић, Манастир Дечани, Београд 1941.

¹³ В. Марковић, Правосл. монаштво, 104-106; упор. ELU I, 131-132 с. в. Арханђели Св. (М. Кашанин).

¹⁴ Вид. В. Ј. Ђурић, Најстарији живопис испоснице пустиножитеља Петра Коришког, ЗРВИ 5 (1958) 173-200; упор. ELU III, 222-223 s. v. Кориша (В. Ђурић). О самом Петру Коришком, уз превод Теодосијевог Житија, Д. Богдановић у ЛМС 406 (1970) 69-87.

¹⁵ В. Марковић, Правосл. монаштво, 115.

¹⁶ В. Марковић, Правосл. монаштво, 116. Мошти цара Уроша су у току велике сеобе 1690. пренете у манастир Јазак у Фрушкој гори, а за време Другог светског рата из Јаска у Београд (1942).

¹⁷ В. Марковић, Правосл. монаштво, 116.

¹⁸ В. Марковић, Правосл. монаштво, 125.

¹⁹ В. Марковић, Правосл. монаштво, 145; упор. ELU II, 42 с. в. Девич (М. Кашанин).

²⁰ A. Урошевић, Косово, 32-35.

²¹ А. Урошевић, Горња Морава, 23-25.

²² Ј. Трифуноски, Полог, 44-45.

²³ Д. Богдановић, Каталог Хиландара I, 60-61, рук. бр. 24.

²⁴ Више о "косовским" писцима вид. у књизи Д. Петровића, Стара српска књижевност на Косову, Приштина 1981; упор. Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.

²⁵ Старац Јефрем, на пример, писац и будући српски патријарх (1375- око 1379, и 1389-1392, умро 1400) подвизавао сe једно време (између 1347 и 1354) у Дечанској "пустињи", а то ће бити по зната испосница у Белајима око 6 км од манастира узводно уз Бистрицу, да би после смрти цара Душана (1355) прешао на безбедније место у испосницу крај Пећке патријаршије на улазу у клисуру Пећке Бистрице: Д. Богдановић, Песничка творенија монаха Јефрема, ХЗ 4 (1978) 123 и нап. 27. У запису једне касније писане књиге (Триод) даје сe аутентични опис Белајске испоснице и предела у коме сe она налази: Љ. Стојановић, Записи VI, 10-11 бр. 9395.

²⁶ Љ. Стојановић, Стари срп. родослови, 76-77.

VI СРБИ И АЛБАНЦИ У ДОБА ТУРСКЕ ИНВАЗИЈЕ

За развој односа између српског и албанског народа од великог су значаја крупне политичке промене на Балкану до којих je дошло распадом српског царства после Душанове смрти [1355], учвршћивањем Турака Османлија на Балкану и њиховим победама на Марици [1371] и Косову [1389], као и борбом српских и албанских земаља за опстанак, која сe завршава поразом и коначним падом у османлијско ропство током друге половине XV века. Судбина косовске области, очигледно, зависи у свему томе од околности које су у правом смислу речи од светско-историјског значаја.^[1]

У раздобљу од смрти цара Душана до маричке битке, за непуних шеснаест година, оцртала сe у јасним обрисима нова политичка карта српског царства. У борби око наслеђа престола, Душанов полубрат Симеон, по мајци Палеолог, прогласио сe за цара 1356. и коначно из јединствене државе издвојио грчке и албанске области на крајњем југу, у Епиру и Тесалији. Са својом феудалном властелом, грчком, српском и албанском, владао je територијом од Валоне до Коринта и Олимпа, престоница му je била у тесалијској Трикали. У средишњим и источним деловима царства - Македонији, Јужној Србији и Тракији образовале су сe две снажне области браће Мрњавчевића, Вукашина и Угљеше, првога са титулом краља - као савладара и потенцијалног наследника Урошевог у Прилепу, а другог као деспота, уз царицу-мајку Јелену, у Серy. Између Симеонове области и Мрњавчевића уденуо сe великаш Хлапен [око Бистрице-Алијакмона], а према Бугарској у североисточној Македонији севастократор Влатко [1365-1371]. Северно од Вукашинових земаља, у сливу трију Морава, формирала сe област Лазара Хребељановића. Западно од те области, дуж читаве границе Босне од Јадрана до Саве, углавном у сливу горње Дрине, пружала сe област моћнога великаша Војислава Војиновића, коју по његовој смрти [1363] наслеђује Никола Алтомановић. У Зети сe од шездесетих година ојачавају Балшићи. Између Лазара и Николе Алтомановића нема пријатељства; сукоб je решен поразом Алтомановића [1373], што погодује не само уздизању Лазара него и успону још једног, за потоњи развој догађаја важног рода Бранковића. У међувремену, 1371. године, офанзивна акција Мрњавчевића према Турцима завршава сe српском катастрофом код Чрномена [Чирмена] на Марици, чиме су широм отворена врата турском продору ка централној балканској области.

Положај албанских земаља у процесу распада српског царства веома je неодређен. Разликује сe ситуација јужне, средње и северне Албаније. Јужна Албанија дели судбину Симеоновог епирско-тесалијског "царства". За своје учвршћење у Епиру Албанци имају да захвале Србима: прву велику епирску миграцију Албанаца подржао je цар Стефан Душан, за царства долазе до моћи албански феудалци, сепаратно царство Симеона Палеолога спречава потом византијску рестаурацију и потискивање албанског елемента из Епира. Северна Албанија je интегрални део Зете, где су сe сударали интереси српске и албанске властеле са млетачким плановима за присвајање читаве источне јадранске обале. Балшићи, истина, не успевају да обухвате и простор средње Албаније, али сe ипак учвршћују у доњој Зети и северној Албанији, са престоницом у Скадру све до 1393. Средња Албанија je, најзад, тачка укрштања и судара свих балканских и многих ванбалканских планова, али и са најјасније израженим покретом за формирањем сопствене феудалне албанске државе.

Драч je кроз цео средњи век изузетно важна стратегијска тачка Балканског полуострва, што сe огледа и у необичној чињеници да je током четири века, од 992. до 1392. године, тридесет два пута променио господара.^[2] Он je не само упориште и ослонац византијске власти у раздобљу реокупације Балкана [X-XI век] него и тачка продора латинског света на византијско-словенски Балкан од времена норманске инвазије [1082-1085] Драч je са својом широм околином, а то ће рећи - са језгром Албаније, главни мостобран на југоисточној обали Јадрана и полазна тачка за операције старим римским путем ка Охриду, Солуну и Цариграду. То сe у много озбиљнијем виду и већем опсегу понавља у току XIII века. Краткотрајна власт Млечића [1205] само je наговестила интерес Венеције у овој области, који ће тек касније доћи до пуног изражаја [XIV-XV век]. Епирска власт у Драчу, као и привремена српска власт у тој области, са своје стране, указале су на ово подручје Албаније као на зону преплитања и сукоба јужних и северних суседа. Читав сe однос до крајности компликује у XIII веку обновљеним присуством Запада: откако je напуљски краљ Манфред [Хоенштауфен] са кћерком деспота Михаила II добио у мираз Валону, Берат и Драч [1258], борба за Драч и Средњу Албанију добија европски карактер. У Драчу сe коначно учврстио Карло Анжујски, брат француског краља Луја IX [1272], који je освојио шири простор албанских земаља, са градовима Кројом, Бератом и Валоном, као и острвом Крфом, те сe прогласио за краља "Краљевине Албаније" [Regnum Albaniae]. Од тада настаје сложена борба са променљивом срећом за поједине стране у сукобу. Анжујце, Грке [Епироте односно Византинце], Србе, али у свему томе остаје као трајни корисник овог обједињавања албанска властела. Тако долази до уговора Луја, сина напуљског краља Роберта, са албанским деспотом Андријом II Мусакијем у Драчу 1336, а већ 1338. помиње сe и Тануш Топија, велики властелин у области између Мата и Шкумбе, као подложник Анжујаца. Породица Топија показаће сe потом значајнијом од других, такође доста осамостаљених албанских феудалних родова као што су Мусаки, Матаранге, Дукађини. За име Карла Топије везан je и први озбиљнији покушај успостављања албанске власти у Драчу на темељима анжујске Краљевине Албаније, но сада као заиста албанске државе [1359-1388].

Нестабилно стање на албанском простору у другој половини XIV века навукло je овамо, коначно, две моћне силе. То су Турци и Венеција. После маричке битке скоро све области у Македонији и Тракији падају под власт Турака било непосредно, као градови Сер, Верија и Солун, или у вазалном статусу - као земља Вукашинових синова Марка и Андрије у западној, а браће Драгаша [Константина и Дејана] у источној Македонији. Тако je са источне стране, према Македонији, Албанија била сасвим незаштићена од турске инвазије. На путу османлијске инвазије, међутим, пре сваке комбинације са Албанијом, нашло сe ново, оснажено језгро српских земаља. Без обзира на то што историјска наука још није до краја разјаснила државноправни положај кнеза Лазара, као српског владара међу другим обласним господарима, те немамо сасвим одређен одговор на питање колико je Лазар после смрти цара Уроша [децембра 1371] легитимни наследник немањићке династије, чињеница je да сe ново окупљање српских земаља извршило око Лазара као "самодржавног господина свих српских земаља".^[3] Пред Турцима сe, дакле, нашла српска држава кнеза Лазара и његовог зета Вука Бранковића у моравској и косовској области, са Балшићима у позадини даље на западу, а још даље у том правцу са Босном краља Твртка I Котроманића, крунисаног "круном светога Саве" у Милешеви 1377. Први напади на Лазареву Србију нису успели, али сe одлучујућа битка догодила на Косову 15/28. јуна 1389; далекосежне последице српског пораза у овој бици осетиле су сe до краја тек у току следећих деценија. Против удружене српске војске кнеза Лазара, Вука Бранковића и Влатка Вуковића из Босне наступила je турска војска са помоћним трупама малоазијских емирата, вазала Константина из Македоније, као и Грка и Албанаца из Епира и Тесалије ^[4]

Област Косова у раздобљу дезинтеграције царства није ни сама била јединствена, нити стално у поседу једног господара, али je веома чврсто у српским рукама. Српски посед Косова није ниједном био доведен у питање, нити су до Косова допирала настојања средњоалбанских феудалаца да сe осамостале. Област краља Вукашина допирала je с југа до Приштине и Новог Брда односно до Паштрика, захватајући већи део Косова поља, Горњу Мораву и Криву Реку, а западно добар део поречја Белог Дрима и Призрен. На југ је западна граница Вукашинове области даље ишла уз Црни Дрим, обухватајући крајеве западно од те реке и читаву зону Охридског и Преспанског језера. Северно од Приштине додиривала сe Вукашинова земља са облашћу кнеза Лазара код Звечана. На западни део данашње Метохије протезала сe из Зете област Балшића, која je, сем тога, покривала и читаву северну Албаније. После пропасти Мрњавчевића на простору Косова у ширем смислу утврђује сe други Лазарев зет, Вук Бранковић. Потискујући Балшиће он успева да захвати практично све делове косовске области западно од линије Скопље-Приштина-Нови Пазар-извориште Моравице, све до Коритника, Паштрика, Проклетија и Дурмитора, да би на крајњем северозападу зашао у бившу област Војиновића-Алтомановића, низ Лим до близу Пријепоља. Према томе, Вукова област обухватила je и Скопље, узето од Вукашинових синова, и Призрен, узет од Балшића не зна сe када.^[5] Поред Скопља и Призрена, у његовој области нашли су сe Пећ, Приштина, Вучитрн, Трепча, Звечан, Сјеница, Комаране на Лиму, а вероватно и Брсково на Тари. Према веома подробним историјско-географским истраживањима Михаила Динића, граница између Вукове и Лазареве области ишла je доњим током Дежевке, притоке Рашке, Плакаоницом и Бистрицом, левом притоком Ибра; затим на теснац који одваја жупу Лаб од Косова, тако да je село Вранин До остајало Бранковићу. Изворна област Јужне Мораве налазила сe у власти кнеза Лазара и његовог наследника.^[6]

Важна je околност што ова област после 1389. није ни одмах ни брзо прешла под непосредну власт Османлија. Напротив: заједно са зетском северном Албанијом она сe ускоро нашла у Деспотовини, уједињеној српској држави Лазаревића, а потом Бранковића, која сe протезала од Јадрана до Саве и Дунава. Инвазија Монгола са истока и пораз Бајазита у Малој Азији [1402], а потом династички сукоби у Турској, без обзира на све невоље које су Срби морали да поднесу за то време и због тога, омогућили су обнову и консолидацију српског народа у Деспотовини. Син кнеза Лазара, Стефан [деспот 1402-1427], успева да савлада унутрашње противнике и да поново уједини добар део српских земаља. После смрти последњег Балшића [1421] припојена je Деспотовини и Зета. Окупивши три велике српске области, Стефан Лазаревић je продужио очеву политику обнављајући немањићку државу, с новим средиштем у Поморављу. Tа je област била без туђих упоришта, док je у земљи Бранковића од краја XIV века било крајева које су држале турске посаде и градова у којима су, напоредо са српским, постојали и турски органи власти, а у Зети je више приморских градова било под млетачком управом.^[7]

На територију данашње Албаније Турци почињу продирати још пре косовске битке. Исте године када je преотео Драч од албанског феудалца Карла Топије [1385], погинуо je зетски владар Балша II у борби с Турцима на Саурском пољу код Берата; Турке je против њега позвао, како изгледа, сам Карло Топија. То увлачење Турака у међусобна обрачунавања обласних господара довело je до краха и сваки покушај да сe створи или одбрани албанска држава. Већ син Карла Топије, Ђорђе [1387], у страху од Турака уводи у Драч Млечане, тако да град коначно преузима Венеција 1392. С друге стране, Турци су све лакше освајали албанске земље. Користећи локалне сукобе и неприлике, успевали су да освоје важна утврђења. Тако су заузели Кроју после смрти Никите Топије 1415. Отада су Турци још непосредније утицали на прилике у околним крајевима. Венеција je, опет, настојала да сe прилагоди новим околностима. Кад год je то било могућно, она je поткупљивала турске заповеднике, а када сe таква нагодба није могла остварити, користила je албански живаљ против њих. Убрзо потом je турска војска продрла и у јужноалбанске земље и после великог пустошења заузела Валону, Канину, Пирг и Берат. Без обзира на све млетачке покушаје, Турци сe више нису могли потиснути из стратешки важних упоришта на албанској обали.^[8]

Први енергичан отпор Албанаца против Турака, без туђе помоћи, организован je 1433. године у северној и средњој Албанији, где најпре Дукађини нападну и освоје од Турака град Дањ код Скадра, а потом сe коалиција албанских феудалаца "од скадарских планина до Валоне" на челу са Арнитом Спатом [Аријанитом Комненом], господаром краја око данашњег Елбасана у горњој долини Шкумбе, три године успешно носила са жестоким турским нападима. У том покрету учествовали су и феудалци из драчког приморја: Андрија Топија, Мусаки и др. Покрет је завршен поразом 1436. године.^[9]

Главни покрет Албанаца против Турака везан je за име Скендербега [Ђорђа Кастриота, 1443-1468]. Појава Скендербега, опет, мора сe посматрати у оквиру велике хришћанске акције, на челу са Угарском, за сузбијање Османлија и ослобођење балканских хришћана. Под командом угарског краља Владислава, Јована Хуњадија и српског деспота Ђурђа Бранковића, мала војска у којој су били окупљени Мађари, Пољаци, Срби, Румуни, па и турски најамници, продире 1443. преко Ниша и Софије до Средње горе и у два маха потуче Турке. Хришћани сe широм Балкана покрећу у борбу. Срби Новог Брда и Косова покушавају тада да сe ослободе. Албанци и Власи у Тесалији подижу такође устанак. Главну улогу у албанским земљама преузима син Ивана Кастриота [умрлог 1439. или 1440], Ђорђе, који je у талаштву код Турака био примио ислам и отад прозван Скендер [Александар Велики], Скендербег. По повратку у Албанију он сe јавља поново под својим хришћанским именом [у дубровачким и млетачким повељама из 1438. и 1439]. После успешног продора угарске војске у окупирану Србију и Бугарску Скендербег ослобађа скоро целу средњу Албанију, утврђује сe у граду Кроји и постаје главна личност у савезу албанских господара [domini Albaniae] против Османлија.^[10] Његови планови, међутим, нису били усмерени само на сузбијање Турака него и Венеције. Већ 1447. он у савезу са Аријанитом, Дукађином и другом властелом, и охрабрен од стране српског деспота Ђурђа, отпоче рат против Млечана код Драча и код Скадра, у настојању да сe домогне градова које су држали Млечани, али без успеха. У новој акцији Јована Хуњадија ["Сибињанин Јанка"], 1448, он je био спреман да му сe придружи против Турака, али je Хуњади био поражен на Косову на старом бојишту, 17-19. октобра 1448, пре него што je Скендербег стигао. Турска сe потом обара свом снагом на Скендербегову Албанију. Пошто je најпре дефинитивно покорила Епир, нападне Скендербегове трупе најпре у области Дебра, да би следеће године [1450] опсела Кроју. Опсада не успе, Мурат II сe повуче, али Скендербегу сем Кроје није остало ништа, тако да je понудио овај град Венецији. Одржао сe упркос свих тешкоћа које je имао са супарницима у Албанији, Дукађинима и Мусакима. Његова област на Мати и у Дебру била je мала; није му пошло за руком да освоји ни Берат ни Охрид. Под оружјем je имао једва 12.000 људи, али му je снага, како вели Константин Јиречек, била у његову кршевиту крају, где сe успешно могао држати у дефанзиви.^[11] Ослањао сe и на Запад, признајући врховну власт напуљског краља Алфонса,^[12] али од тога није имао велике користи: 1457. године, напуштен од својих племенских старешина, морао je Скендербег да сe повуче у планине пред турском војском, која je провалила преко Албаније у Зету. Кроја je без успеха опсађивана и 1466. и 1467, али Скендербег умре у Љешу 1468. године, а његову земљу заузеше Турци. Једино сe Kpojа одржала под влашћу Венеције до 1478. Брана попушта, и већ 1501. године постаје и Драч турски град.

Значај Скендербеговог отпора није мали, али нема ни разлога да сe он прецењује. То je часна, херојска појединост општега балканског отпора османлијском завојевачу, у коме своје место имају пре свега Грци, а потом и српске земље, као и ванбалканске силе, које сe сада први пут јављају са озбиљнијим акцијама против Турака. Нарочито не треба заборавити да сe Византија херојски држи све до 1453. [пад Цариграда], Српска Деспотовина до 1459. [пад Смедерева], да сe Црнојевићи у Зети носе са освајачем, оружјем и дипломатијом, све до 1499, да сe као важан чинилац отпора јавља врло снажно и активно босанска Држава [до 1463] и Херцеговина Стефана Вукчића [до 1482], те да сe за све то време Угарска, а донекле и Венеција, у врло сложеним приликама, организују за борбу против освајача и офанзивно дејствују против Турака. Читав je овај сплет односа и збивања оквир у коме je једино и била могућна појава једног Скендербега.

На широком плану српске и албанске историје, поготову када сe оне посматрају у склопу општих историјских збивања на Балканском полуострву у другој половини XIV и током XV века, и поред свих веза и преплитања, јасно сe одвајају српски и албански простор, албанске земље од српских земаља. Средња Албанија - између Мата и Шкумбе [Кроја, Драч] - представља историјско језгро, које сe, мада још увек делимично на српским традицијама и са ослонцем на српску државу, почиње интегрисати са суседним албанским областима на југу и северу и образовати као основица будуће албанске државе. Први елементи албанске државности, још увек у феудалном смислу, јављају сe на том простору. Исто тако, северна Албанија [скадарска област са планинским залеђем] je у специфичној симбиози српских и албанских племена, и српских и албанских феудалаца, обједињених зетском облашћу и српском државношћу, али са изгледима на еманципацију у будућности, захваљујући највише појави млетачког фактора на овом терену.

Насупрот томе, област Косова у најширем смислу речи, све до краја XV века приказује историја као чисто српску земљу; дељену, додуше, између великих српских феудалаца и владара [Мрњавчевићи, Балшићи, Бранковићи и Лазаревићи], али свагда и без икаквих ограда српску. ниједном сe у овом преломном историјском раздобљу Косово не јавља као албанска земља, нити сe да наслутити да би оно могло то да постане. Настањено Србима, са безначајно малим процентом несрпског становништва [међу којима су и Албанци], са најмоћнијим, најактивнијим и најважнијим центрима српске духовности, културе и политичког програма за будућност, Косово je у XV веку класична српска земља. Ниједан покрет албанских феудалаца за ослобођење од Турака у XV веку није ни дотакао косовску област, а камоли да je ту никао или да сe ту развијао. Чак ни Скендербегово окупљање албанских земаља и његово динамично герилско ратовање по албанској територији није дотакло Косово. Уместо ка Косову, његове су аспирације или војна дејства усмерени ка Дебру и Охриду, Скадру или Берату. Основни разлог за такву посебност Косова у ово доба мора сe тражити у етничкој ситуацији, у актуелном распореду народа, а не у политичким реликтима прошлости односно у снази феудалног српског слоја на Косову. Сукоб српских феудалаца око Косова трајао je више деценија после Душанове смрти, али сe албански елеменат није показао ни када сe у те сукобе умешала Турска. Штавише, ни Вук Бранковић пре тога, који je ујединио све области Косова и старе Рашке, а на југу укључио и Скопље, није сe ослањао на албански елеменат, јер га на тој територији практично није ни било.

За разлику од Косова, у области доње Зете, скадарске равнице и северно-арбанашких планина одвијао сe током друге половине XIV века и кроз цео XV век један веома значајан и сложен демографски, друштвени и етногенетски процес, чије сe трајање може у извесном смислу пратити и даље све до XVIII века.^[13]

Реч je o тзв. територијализацији катуна и образовању нове племенске структуре, у којој долази и до неких видова симбиозе, са асимилацијом као крајњим резултатом, било у смеру према српском етничком елементу као доминантном или, опет, ка албанском етникуму. Мора сe уз то истаћи да сe овај сложени процес одвија у таквим условима, када сe на том терену није могло говорити о надређености или подређености било кога етничког елемента: и Срби и Албанци су тада у тој области још увек хришћани, први - православни, други - католици. Елиминисан je моменат насиља, а процес je у друштвеном и економском погледу заиста спонтан Један део Влаха и Арбанаса спуштао сe у зетску и скадарску равницу и прешао на седелачки начин живота, те je поред сточарства почео да сe бави земљорадњом и виноградарством, али je и даље сачувао катунску организацију. Због природе свог основног занимања - сточарења, ове групе су сe шириле и на жупска села, захватајући прилично простране територије. Исто тако, многи самостални катуни у другој половини XV века стапали су сe с јачим катунима и доприносили стварању ширих заједница, под вођством најистакнутијег старешине [кнеза или војводе]. Ове проширене заједнице образују своју територију, обухватајући некадашње жупе. За Горњу Зету постоји списак катуна који су учествовали на зетском збору 1455. године: Матагужи, Хоти, Грље, Лужани, Подгоричани, Груде, Кучи, Пипери, Станковићи и други. Међу овим катунима препознају сe имена црногорских и брдских, али и албанских малисорских племена, чије сe коначно формирање одиграло знатно касније у турско доба. Поводом тога je постављено и питање етничке припадности ових катуна у њиховом трансформисању ка племенима. Подручје северно од Црног Дрима до венца Проклетија творило je у средњем веку "ванредно занимљив појас етничке симбиозе, у којем сe пастирски арбанаски и румуњски елеменат стапао с пољодјелским словенским живљем. Стара румуњска племена доста су брзо асимилирана. Амалгамизациони процес између Срба и Арбанаса траје", према констатацији Милана Шуфлаја, још данас. Најтипичнији му je случај онај племена Кучи, "које je у 17. вијеку било јоште арбанаско... а данас je српско".^[14]

Етнолошка истраживања нису још у довољној мери извршена да би сe могло са више сигурности рећи које je од ових племена српског, а које албанског порекла. Стање ове српско-албанске прелазне зоне или "зоне симбиозе" око Дрима, Скадарског језера и Зете, а онда Проклетија и Паштрика у XV веку може сe данас веома поуздано реконструисати на основу турских докумената и ономастичке грађе, као и статистичких података који сe одатле могу извући. Колико год старосрпске повеље остављају доста отворених питања за геолингвистичку обраду, такав увид у имена на зетско-хумско-рашком простору, како добро примећује Митар Пешикан,^[15] омогућавају нам тек турски опширни дефтери, систематски пописи домаћина - феудалних обвезника са налозима и дажбинама које су разрезиване и наплаћиване, у ствари катастри и пореске књиге. Проучени су дефтери за област Бранковића из 1455, дефтер Скадарског санџака из 1485, дефтер Старе Црне Горе из 1521. и попис Херцеговине из 1477. Први сe односи на слив Ситнице и Лаба, делове Подримља, Поибарја и сливова Топлице, Јужне Мораве и Лепенца [дакле углавном источни део територије Косова], док сe дефтер скадарски односи на простор између реке Зете и Мораче и Белог Дрима, па и преко овога, односно од околине Бродарева на Лиму до Великог Дрима и Јадрана; уз овај дефтер је и попис насеобина Пипера и Климената из 1497, као што je и уз попис Старе Црне Горе и попис исте области из 1523. Херцеговина у попису из 1477. je традиционална хумска област. У геолингвистичкој анализи лик имена узима сe као поуздано сведочанство о етнојезичким границама, те су изразите одлике староарбанаских имена омогућиле да сe поуздано одређују насеобине са именима старосрпског типа, са именима староарбанаског типа и са мешовитом ономастиком.

Мада je утврђивање конкретне границе било отежано и тиме што сe известан број места у граничним зонама не да ближе локализовати, има довољно поуздано размештених насеобина да сe могло доћи до веома егзактних налаза за сам почетак турског доба, тј. за средину и другу половину XV века. С обзиром на квалитет и поузданост ових налаза, навешћемо главне резултате истраживања Митра Пешикана. Мркојевићи [данас Мрковићи у залеђу Бара и Улциња] имају у основи словенска имена, мада са извесним албанским примесама и утицајима; Крајина [северно од Мрковића, тј. између Црмнице, планине Румије и Бојане или садашње државне границе] представља мешовиту зону; источно од Бојане у оно време нема словенских насеобина, али je источно од Скадарског језера у простору Купелник-Кадарун-Подгора постојала зона са именима старосрпског типа, док су даље ка истоку, све до граница Алтина, само арбанске насеобине; мешовитог су карактера и имена око реке Цијевне, почев од Климената у Албанији, преко Куча, па до Зетске равнице [историјског Подлужја]; насеља са арбанаском ономастиком нема у Старој Црној Гори [потоња Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка нахија] и уопште западно од језера и Мораче, што вреди за Подгорицу, Пипере, Васојевиће, плавско-гусињски крај и цело Полимље, а такође за читаву област Бранковића [поречје Клине, горњег Ибра, Ситнице, Лаба, Топлице и Косанице, Лепенца, Јужне Мораве], нема их ни у старом Хвосну [северна Метохија], укључујући Ругово, а ни јужније - у североисточном делу међуречја Белог Дрима и његове притоке Рибнице. Стање сe, међутим, мења западније од овога простора, те турска нахија односно старосрпска покрајина Алтин представља изразито мешовиту зону. При томе у албанском делу Алтина преовлађују српске насеобине, док je највећа концентрација арбанских насеобина с обе стране реке Рибнице [Ереника], између Јуника и Ђаковице, у којој већ доминирају старосрпска имена.

Арбанаских насеобина има и око Ђаковице, али ту већ ка југу залазимо у предео из којега за XV век имамо само местимичне податке недовољне за праћење етнојезичких граница, јер недостају дефтери за област Дукађина и Призрена. Један век касније, према објављеним деловима Дукађинског дефтера од 1571, у пределима око Паштрика влада албанска антропономија, али то je већ друго доба, чија сe слика не би смела механички пројектовати у прошлост.^[16]

То све значи да антропономијска проучавања изворних турских пописа из XV века показују да je линија данашње државне границе углавном подударна са тадашњом етничком међом Срба и Албанаца. На подручју данашње покрајине Косово Албанаца има тада само око Ђаковице, Срба има и у албанском делу Алтина, док читав остали простор "области Бранковића" насељавају, практично, само Срби. Албанаца још нема чак ни у Ругову, што одговара историјским и антропогеографским подацима о пореклу албанских Руговаца, који сe у ову област досељавају као огранак малисорских Климената у првој половини XVIII века.^[17]

Статистички подаци из турских дефтера с краја XV века показују апсолутну покривеност области хришћанским становништвом. При томе, разуме сe, ваља имати у виду да су албански старинци косовске области, као и први досељеници из Малесије, католици - што значи да су обухваћени категоријом хришћана, која тада и у тим документима није етнички издиференцирана. Ипак, у поређењу са каснијим пописним документима речит je податак да 1490/91. године у Вучитрнско-приштинском санџаку има 28.455 хришћанских и само 5 исламизираних домова, да би сe тај однос у трећој деценији XVI века променио на 18.914 хришћана према 700 муслимана [96,5 : 3,5]; у Призренском санџаку било je 1490/91. године 23.970 хришћанских домова и само 1 исламизиран дом, док сe тај однос мења, мада ни на овом простору не битно, 1520-1530. године, када на 18.382 хришћанска долази 359 муслиманских домова [98 : 2].^[18]

Судећи према свим овим лингвистичким и историјским подацима, Косово je у најширем смислу речи током целога XV века било српска земља, са потпуно занемарљивом албанском [па и то - хришћанском] мањином. Никаквог основа немају произвољне тврдње да турски дефтери тобож очигледно доказују да je становништво Косова у XIV и XV веку [!] још увек у суштини "албанско и хришћанско".^[19] На основу имена у турским дефтерима XV века, дакле опет антропонимијском анализом, албански историчар Сељами Пуљаха закључује о присуству па и већини Албанаца на Косову, али подаци које он наводи говоре сасвим супротно: према дефтеру из 1485, у пећкој нахији евидентирано je 4.910 словенских имена према 164 албанска; у нахији Сухогрло [источни део Метохијског Подгора] 1082 словенска према 8 албанских имена; у вучитрнској нахији 287 словенских према 5 албанских имена; у приштинској - 91 словенско и ниједно албанско; у лапској [подујевски крај] 53 словенска и ниједно албанско; у призренској - 253 словенска и 5 албанских имена.^[20] Као што je примећено у једном компетентном коментару овог Пуљахиног истраживања, словенска имена су тридесет седам пута бројнија од албанских. Није помогла ни категорија "албанословенских" имена [390 у пећкој нахији, 53 у сухогрлској, 20 у вучитрнској, 2 у приштинској, 6 у лапској и 25 у призренској = свега 496]; ако сe и сва ова имена саберу са чисто албанским, тога je свега мање од 10%. Исто тако, веома je важно подвући да ни у једној поменутој нахији није било села са чисто албанским именима, али je зато у пећкој било 94 села са чисто словенским именима, у вучитрнској 5, у призренској 7. Било je и села са мешовитим саставом имена, али су и у њима преовлађивала словенска, осим у 15 насеља пећке нахије, где су албанска имена [са "албанословенским"] била у већини. Поред свега тога, мора сe приметити да су многе интерпретације С. Пуљахе засноване на погрешном читању текстова, нарочито када je реч о српским именима.^[21]

¹ О свим овим догађајима потпунија обавештења у Историји срп. народа I, 566-602, и II, 1-99, 195-267, 289-313, 373-490. Приказ у овој глави наше књиге ослања сe углавном на та поглавља Историје.

² Ист. Црне Горе 2/2, 47 (С. Ћирковић).

³ Проблеми титулатуре самодржавног положаја и легитимности кнеза Лазара расправљени су у низу чланака у зборнику Научног скупа у Крушевцу 1971, О кнезу Лазару, Београд 1975 (В. Мошин, Ф. Баришић, Г. Бабић, Б. Ферјанчић); донекле различито мишљење заступа P. Михаљчић.

⁴ К. Јиречек, Ист. Срба I, 324-325, упор. Историја срп. народа II 36-46 (P. Михаљчић).

⁵ P. Михаљчић, Крај срп. царства, 219.

⁶ P. Михаљчић, Крај срп. царства, 219; упор. M. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 148-177, посебно на 153-154.

⁷ Историја Југославије, Београд 1972, 97 (И. Божић).

⁸ Историја срп. народа II, 96 (Ј. Калић).

⁹ К. Јиречек, Ист. Срба I, 360.

¹⁰ К. Јиречек, Ист. Срба I, 367-368.

¹¹ К. Јиречек, Ист. Срба I, 372-374; вид. и монографију: Ј. Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку. Споменик САН 95, Београд 1942.

¹² К. Јиречек, Ист. Срба I, 382.

¹³ Историја срп. народа II, 275-276 (Д. Ковачевић-Којић) и 424-425 (M. Благојевић - M. Спремић); упор. Ист. Црне Горе 2/2, 348-370 (И. Божић). О пореклу албанских малисорских племена вид.: А. Јовићевић, Малесија СЕЗ 27, Насеља 15, Београд 1923, 18 и д., и критику ове монографије: П. Шобајић у ААСJE 2 (1924, обј. 1925) 142-146.

¹⁴ M. Sufflay, Povijest sjev. Arbanasa, 198.

¹⁵ M. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена I 3 и д. У даљем излагању користимо резултате ове изврсне студије. Када је рукопис ове књиге већ био приређен за штампу, изашао je и други део те Пешиканове студије у ОП 4 (1983) 1-135, у коме су обрађена подручја: Скадарски крај (источна Зета), Северна Зета, Дурмиторски крај, Средње Полимље, Горња Метохија (старо Хвосно), Доња Метохија и Алтин, и Призренска област.

¹⁶ M. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена I, 47.

¹⁷ M. Барјактаровић, Ругова, 175, 178.

¹⁸ С Ризај, Политичко-управни систем на Косову и Метохији од XV до XVII века, Gjurmime albanojogjike 2 (1965) 299 i d.

¹⁹ A. Duсellier, Les Albanais et le Kosovo, Le Monde, 2 juin 1982.

²⁰ Selami Pulaha, Le сadastre de l'an 1485 du Sandjak de Shkoder, Tirana 1974.

²¹ Павле Ивић у НИН-у бp. 1664 од 21. новембра 1982, 34.

VII КОСОВСКА БИТКА У ИСТОРИЈИ И СВЕСТИ СРПСКОГ НАРОДА

Губитак државне самосталности и слободе услед инвазије Османлија изменио je услове живота српског народа на ширем подручју Косова, као и у другим српским земљама. На размеђи епоха, између српске слободе и турског ропства, стоји догађај који ће постати симбол и знамење српске историје: косовска битка [15/28. јун 1389].

За српску критичку историографију пет векова касније, "косовска битка je покривена густом тамом неизвесности" [Љ. Ковачевић]. Сведочанства историјских извора су противречна или нејасна, од првих далеких вести о турском поразу па до тачнијих верзија о "нерешеном" исходу боја, у коме гину оба владара и команданта - турски султан Мурат I и српски кнез Лазар. Читава једна библиотека студија, књига и научних прилога посвећена je разјашњавању овог догађаја, који je постао централно место свеколиког српског народног предања. Ипак сe као резултат ових истраживања могу утврдити неке основне чињенице. До косовске битке долази осамнаест година после маричке битке [1371]; то време je испуњено наглим турским ширењем по целом простору јужно од Шаре, у Тракији и Македонији. Први покушаји да сe скрши отпор Лазареве Србије нису успели [код Параћина 1381. и Плочника 1386], па je поход 1389. године организован са циљем да сe Србији нанесе одлучујући удар. Легендарна су преувеличавања када je реч о броју трупа с једне и друге стране - помињу сe стотине хиљада; сигурно je, међутим, да сe на обе стране у судар ишло с крајњом озбиљношћу, те да je битка планирана, али и прихваћена као одсудна. Избор бојишта није случајан: простор око састава Лаба и Ситнице на брежуљцима испод Приштине не само што je у тактичком погледу погодан за судар већих оружаних маса него јe и у стратегијском погледу кључ свих комуникација које из Поморавља воде ка Јадрану односно из Повардарја на север и северозапад - ка Ибру и ка Босни преко Старог Раса и Лима. Како je то формулисао Јован Цвијић, ко држи Косово, тај влада не само Србијом него и централном балканском облашћу око Скопља. То je, дакле, једна од најважнијих стратегијских тачака и позиција на Балканском полуострву.^[1]

После почетних успеха српске војске, вероватно у вези са погибијом Муратовом [којег убија, жртвујући сe, Милош Обилић], у бици долази до преокрета: под командом Бајазита, Муратовог сина, Турци потуку Србе, ухвате и погубе кнеза Лазара и велики број српске властеле. Због тешких обостраних губитака и исцрпљености трупа Турци нису могли одмах да искористе до краја своју победу. Смрт Муратова покренула je тешку борбу за наслеђе престола. С друге стране, херојска погибија кнеза Лазара, коме je, заробљеном, на самом бојишту одрубљена глава, а тело сахрањено најпре у Приштини, показала сe парадоксално као извор нове духовне и политичке снаге - моменат за окупљање остатака. Исход косовске битке je зато за Србију сложен из позитивних и негативних момената: то je не само пораз него и победа; несумњиво пораз у војничком и политичком смислу: Србија губи независност; Лазарева удовица Милица, са синовима, признаје врховну власт султана. Тиме je започета последња етапа у борби Србије за опстанак, која ће сe завршити падом Смедерева 1459. Међутим, са поразом започиње и борба за обнову, до које, макар за кратко време, долази 1402. То je, пак обнова не само државноправна или економска него и духовна; тада сe на темељима свести о косовској бици гради мост преко потоњих столећа туђинске власти ка "васкрсу државе српске" [Ст. Новаковић]. Поводом Косова сe одмах после битке почела стварати књижевност која утврђује смисао њене историјске поруке и валоризује историју српског народа.^[2]

По свом историјском значају косовска битка спада у ред оних великих оружаних судара какви су куликовска битка [1380], или битка код Поатијеа [732], или, у још даљој прошлости, битка у Термопилском кланцу [480. пре н. е.]. За сваку од ових битака везује сe богато предање, усмена или писмена књижевност, морална идеја и порука; свака сe на неки начин уградила у националну свест народа који ју je водио и који чува успомену на њу. Одлучан отпор који je Србија пружила османлијској најезди, истина, скршен je на бојном пољу у војном и физичком смислу, али je погибија кнеза Лазара и његове војске добила у историјској свести народа значење мученичке смрти за "царство небеско", а зато и духовног тријумфа у опредељењу за идеал хришћанске цивилизације. То, дакле, није срамни пораз - као маричка несрећа, већ узвишена победа хероизма и жртве у име виших циљева; на неки начин, са извесном аналогијом Термопила: хероизам и морални тријумф жртве, у непристајању на покоравање. За српски народ Косово je зато потврда и печат његовог идентитета, кључ који омогућава да сe схвати порука његове историје, веза са аутентичном српском државношћу, стег националне слободе. Не само у епохи романтизма, како сe понекад тврди, већ од саме битке 1389. живи и траје управо таква историјска свест у српском народу поводом Косова. Косовски списи у црквеној књижевности, косовски еп у народном песништву од краја XIV века па до данас израз су те свести. Није реч ни о каквом "косовском миту", него о историјском памћењу и мисли којима сe остварује веза са стварном историјском прошлошћу. Жива свест о својој средњовековној држави била je активан чинилац у борби српског народа за ослобођење и уједињење пет векова касније, а њен je неотуђиви део свест о Косову као о српској земљи.

Српска књижевност после косовске битке je књижевност судара, у коме су сва опредељења до крајње мере заоштрена; она je у своме времену ангажована и програмска, носећи собом не само једно виђење историје него и поруку за само то време у коме настаје. Трагични догађаји на Марици и Косову, поготову косовска погибија 1389, захтевали су објашњење и одговор. У мучеништву кнеза Лазара и његове војске црква je добила снажан подстицај вере [у духу древне Тертулијанове речи да je "крв хришћана семе"], у култу великомученика Лазара она обнавља и у свој хагиолошки поредак уводи једну прастару, исконску хришћанску категорију, категорију мартиријума. Зато постаје тако актуелно идеолошко тумачење косовског мартиријума и томе служи читав "косовски циклус" старе српске књижевности, у коме сe мора гледати и прави, првобитни извор народне косовске епике.

Српски патријарх Данило III [Данило Бањски, 1390-1400], који je мошти кнеза Лазара пренео из приштинске цркве св. Спаса у Раваницу [1391], посветио je кнезу Лазару, по нашем мишљењу, четири списа. Сва четири текста обједињена су, мада у сасвим различитим жанровима, интерпретацијом Лазаревог косовског подвига као мученичке победе, као тријумфа "небеског царства" над "царством земаљским". Симболика ових текстова je мартиролошка: отуда фигуре крста, венаца и читав збир агонистичких тропа, познатих у литургијском песништву којим сe славе ранохришћански мученици. У Слову o кнезу Лазару je нарочито подвучен тај идеолошки моменат: хероизам мучеништва као сведочења вере у Христово васкрсење, тријумф жртве и опредељења за вечни живот, за духовно и небеско царство. Косовски циклус сe не исцрпљује само овим претпостављеним или стварним текстовима Данила Бањског; има и других, свега десетак, које су писали безимени или познати писци - поред осталих и Јефимија, удовица серског деспота Јована Угљеше. Натпис на стубу косовском, вероватно из пера Лазаревог сина, деспота Стефана, био je заправо епитаф [надгробни натпис] или спомен-обележје места колективне погибије српске и турске војске на Косову пољу, које сe тамо на мраморном стубу налазило још у другој половини XV века. Споменик сe као жив сведок обраћа путнику и пролазнику, те у свечаном реторском казивању, драматичан и херојски по интонацији, приповеда о косовском боју, о судару војске и погибији, о витешком подвигу и мученичкој жртви кнеза Лазара, "великог самодршца, чуда земаљског и риге [владара] српског".^[3]

Други, али по својим идејама и порукама никако не друкчији, јесте ток народне усмене књижевности о Косову. Косовске епске песме - то je још Вук Караџић слутио - сигурно нису најстарије српске јуначке или епске песме, нити je косовски еп најстарији српски еп, али је по свом историјском и моралном значају избио у први план; Срби су, по Вукову мишљењу, и пре Косова морали имати јуначке песме народне, али je та трагична битка значајем који je имала и променом коју je донела била од толиког утиска и тако je силно "ударила" на свест народа да je убрзо заборављено све што сe дотле певало.^[4] Из првих деценија XVI века сачувано je сведочанство о томе колико je циклус песама о косовској бици тада већ био формиран и богат и колико je широко био распрострањен. Словенац Бенедикт Курипечић, као секретар царскога посланства код турског султана, пролазио je 1531. српским земљама на путу за Цариград; на Косову je видео Муратов гроб [данас Муратово Турбе], сетио сe "неког старог витеза по имену Милош Кобиловић", који je по своме подвигу у косовској бици био "врло чувен и славан витез, који je на граници сваки дан чинио многа витешка дела, о којима сe и данас много пева код Хрвата и по оним крајевима".^[5] Данас су сачуване изванредне народне песме о Косову и косовским јунацима: Слава кнеза Лазара у Крушевцу, Бановић Страхиња, Косовка девојка, Смрт мајке Југовића, Цар Лазар и царица Милица, Зидање Раванице итд. Око косовске битке гради сe у овом циклусу народне поезије сложена галерија позитивних и негативних, али и трагичних јунака националне историје.

¹ Видети о томе: Ј. Цвијић, Основе I 48-50, упор. M. Лутовац, Значај Косова, 1-39.

² Ту књижевност приказујемо у својој Историји старе српске књижевности, Београд 1980, 190-212.

³ Д. Богдановић Ист. старе срп. књижевности 190 и д.

⁴ Историја срп. народа II, 513 (М. Пантић).

⁵ Историја срп. народа II, 513 (М. Пантић).

Турско доба >>

---

//Kosovo.com / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница - Пећ //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]