|
| Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: Књига о Косову |
КЊИГА О КОСОВУСРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ ПОСЕБНА ИЗДАЊА
Књига DLXVI
ПРЕДСЕДНИШТВО Књига 2
Примљено на VII скупу Одељења језика и књижевности, 25. децембра 1984, на основу приказа самог аутора.
Уредник: академик АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ
БЕОГРАД, 1986
У оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету" на Интернету објавили: Зоран Стефановић, Наташа Деветаковић, Милан Стојић и Михаило Стефановић, јануара 2000.
Dimitrije Bogdanovic: THE KOSOVO QUESTION PAST AND PRESENT
SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS MONOGRAPHS, Volume DLXVI
Accepted at the 7th session of the Department of Language and Literature on December 25,1984, upon author's own communication.
Editor-in-Chief: ANTONIJE ISAKOVIЖ Member of Academy
BEOGRAD 1986
Историјски приступ крупним политичким и националним питањима нашег времена претпоставка je свакога одговорног настојања да сe та питања реше праведно, темељно и цивилизовано. Разлог je томе једноставан: политички феномени имају своју историју без обзира на то да ли то неко хоће или не жели да зна. Без упознавања прошлости таквих питања, без разумевања њихове генезе и услова под којима су сe формирали неки односи, није могућно разрешити ни главне чворове проблема. Тако и у случају Косова. Нужно je разумети да je ово сложено питање само један моменат у сплету југословенско-албанских односа, а посебно односа између српског и албанског народа, да то питање није од јуче; да оно има и такве одреднице које обавезују на нарочиту опрезност и одговорност у самом приступу његовом решавању.
Разуме сe, није и не мора свако окретање историји бити "националистички позив на историзам". Таква сe резерва према историјском расправљању актуелних политичких питања претвара у антиисторијски прагматизам, којим сe најчешће прикрива лоша савест или остварује намера да сe ућутка противник. Приговор "историзму" и нема никаквог основа ако сe историјски метод примењује ваљано, ако сe критичким путем хоће да дође напросто до истине, до чињеница о једној прошлости која тек у сукобу политичких интереса постаје спорна. Поготову je неумесно да сe у име тобожњег превазилажења спорова избегава научно разматрање и расправљање о неугодним па и мрачним странама историје. Односи између народа, а тако и односи између српског и албанског народа, нису свагда били добри, мењали су сe. Раздобља пријатељства и суседске сарадње смењивала су сe са временима непријатељства, сукоба и истраге. Не треба прошлост поједноставити ни у ком погледу. Говорити, на пример, само о ономе што два народа спаја, а не и о ономе што их раздваја, тобож ради изградње њиховога пријатељства или братства у овом тренутку и у будућности, само je штетна манипулација њиховом историјом, недопустива интервенција у њиховоме стварном памћењу, памћењу од којег зависи национални идентитет и способност даљега самосталног кретања народа кроз искушења актуелне историје. Уместо тога, треба сe одважити на историјску истину и на суочење са непријатностима историјске стварности.
Уосталом, читаво je питање Косова данас већ само по себи до крајњих граница историзовано, те су узалудне жеље, макар оне биле и добронамерне, да сe прошлост заборави у име будућности. Без обзира на тренутна стања, демографске односе или расположење и опредељење народа, у наше спорове су уграђени историјски аргументи. Албански национализам сe позива на демографску ситуацију, на релативну већину албанске народности у неким областима и њену територијалну компактност у Југославији, па сe из ових околности извлаче далекосежни закључци и постављају иредентистички захтеви. Но и поред свега тога, тежиште je великоалбанске пропаганде и индоктринације на формирању историјске свести, у којој би албанска "права" била освештана далеком, чак и прадавном прошлошћу. Албанци сe већ скоро стотину година национално формирају са свешћу да су потомци Илира, а то значи - староседеоци Балканског полуострва, према томе и косовске области, да су сe налазили на овом простору још давно пре досељења Словена, те да су их Срби само привремено и за кратко, у тринаестом и четрнаестом веку, потиснули на "исконској" албанској земљи, да потом, стихијом догађаја и без неког озбиљнијег дисконтинуитета, буде успостављено пређашње стање. Исто тако, поричу сe неки стварни историјски догађаји - као што су велике сеобе српског народа, или сe једним потезом пера брише мучна, заиста крајње сурова историја турско-албанског геноцида над српским народом у току последњих стотину до двеста година. У првом плану, наместо тога, нуди сe зато цела једна разрађена слика о тобожњем "физичком уништењу" албанског народа у Србији, Црној Гори и потом Југославији, под влашћу "великосрпског хегемонизма". Заиста није свеједно да ли je рат Србије и Црне Горе 1912. године био ослободилачки или завојевачки; на то сe надовезују веома стварни и актуелни политички погледи и опредељења од далекосежног, па и судбоносног значаја.
Историјска знања су нам, зато, веома потребна, а расправе о појединим спорним питањима не могу избећи историјску димензију. Ваља озбиљно разјаснити чињенице. Две истине не постоје, али два виђења исте стварности и те како могу да постоје. Бити објективан и праведан у тој ситуацији не значи прихватати унапред, игнорантски и некритички, виђење друге стране.
Стање на Косову и положај народа на том подручју представљају плод једнога дуготрајног историјског збивања, друкчијег него што га приказује албанска националистичка пропаганда. Штавише, и само сужавање проблема на територију данашњег Косова израз je једнога погрешног виђења ствари. Косово je само једна, макар и централна појединост великоалбанских претензија. Захтеви иреденте односе сe на све територије где живе Албанци, у Грчкој и Југославији; на удару њихове акције су Епир, Македонија, Србија и Црна Гора, а у Србији - не само територија покрајине Косово него и неке друге општине [Прешево, Бујановац, Медвеђа]. С позивом на проблематичне историјске представе о раширености албанског народа у југословенским земљама, претензије иреденте сe пружају по целој Србији, до Западне и Јужне Мораве. Питање сe, дакле, ни у нашем разматрању не може свести само на покрајину Косово, мада је Косово у првом плану с обзиром на то да су највећу демографску концентрацију и најдубљи продор за последња два века Албанци остварили управо у тој области; ту je тежиште њиховог притиска, преко кога би сe посредно имале остварити и друге, далеко веће и шире, балканске амбиције овог национализма.
Најзад, сам назив "Косово" употребљен je овде сасвим условно јер, ако je реч о покрајини, њен данашњи назив je турско-албански, потиче од назива "косовског вилајета" [Kosova], који je обухватао пред балкански рат читаву територију Санџака са Горњим Полимљем, затим територију Косова и Метохије, северне Македоније до Велеса и источне Македоније са целим сливом Брегалнице. Инсистирање на том називу, упоредно са померањем аутономије ка федералној јединици вишег ступња [1968], имало je - за сваког ко сe разуме у историју - призвук националистичких великоалбанских претензија. Тиме сe хтела наметнути и легализовати свест о "албанском" карактеру овог дела српске и југословенске територије, санкционисати на неки начин концепт Призренске лиге, која je 1878. тражила Велику Албанију, Албанију "четири вилајета" - косовског, скадарског, битољског и јањинског. У документима КПЈ пре и за време рата, и у уставноправним документима нове Југославије, ова сe регија звала "Косово и Метохија", мада ни тај назив није био сасвим тачан јер je територија области обухватала и друге крајеве са посебним називима: не само Косово и Метохију него и Мало Косово [Лаб], и Горњу Мораву са Изморником, и Гору са Опољем, и Новобрдску Криву Реку, Средску, Сиринић, средњи Ибар. Са становишта регионалне географије, значи, ни тај назив није био сасвим оправдан. Историјски, пак, и обичајно, ни један ни други назив нису сe примењивали на ову територију у њеној целини. Са највише оправдања сe зато говорило пре 1912. године о "Старој Србији", јер то и јесте језгро старе српске државе и културе. Но ми ћемо ипак употребити назив "Косово", не само зато што je он већ ушао у општу употребу као ознака целе области него још више зато што je то назив једног историјског и актуелног политичког проблема, који je под тим именом познат и у осталом свету. Око "Косова" и на Косову гради сe сложена стратегија албанске експанзије, којом сe угрожава Југославија - не само Србија него и Македонија и Црна Гора: "Косово" постаје знак, симбол албанско-југословенских односа. Треба коначно схватити да сe ради о односу целога једног народа према другим народима, а не само о једној "народности" према већинском народу наше земље.
Историјски оквир Књиге o Косову одређен je потребом да сe бар у основним цртама разјасне постанак и развој овог проблема: од праисторије и питања етногенезе до наших дана. Историјом сe добрим делом разјашњава садашњост; али сe и нашим временом, из перспективе овог тренутка, многа збивања у прошлости разумевају боље, и тек у садашњости добијају прави и завршни смисао.
//Kosovo.com / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница - Пећ //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]