|
| Projekat Rastko Gračanica - Peć: Istorija: O Arnautima u staroj Srbiji i Sandžaku |
1913.
Izdavač: Knjižara Gece Kona.
Knez Mihailova ulica 1, Beograd
U okviru "Projekta Rastko - Biblioteke srpske kulture na Internetu" na Internetu objavili: Zoran Stefanović, Nataša Devetaković, Milan Stojić i Mihailo Stefanović, novembra 1999.
Objavljeno prema izdanju: "Grigorije Božović" (Priština) i "Prosveta" (Beograd), 1995; Biblioteka "Baština", urednik: Aco Rakočević.
U pismu objavljenom u pariskom "Temps" od 3. januara ove godine, G. dr Grgur M. Jakšić zgodno je predstavio neprirodno prostiranje Arbanasa izvan granica prave Arbanije: po Novopazarskom Sandžaku, po Kosovu Polju, po Staroj Srbiji i po Maćedoniji.
To prostiranje Arbanasa izvan granica prave Arbanije predstavljeno je kao pustonosna reka, koja ce izliva iz svoga korita zato što nema koga da je reguliše; međutim vreme je došlo da ce tako pustonosna vrati u svoje korito i pretvori u mirnu i plodonosnu. Da je vrate u korito, dužnost je zabrinutih Velikih Sila, koje rešavaju pitanje o granicama Arbanije, i one će učiniti to, ako Arbaniji postave prave njene međe; a da od pustonosne reke stvori mirnu i plodonosnu, dužnost će biti onoga kome bude poverena uprava nad "autonomnom" Arbanijom.
G. Jakšić je "poželeo" taj uspeh najistaknutijem pretendentu na arbanaški presto, samozvanom Arbanasu, princu Fuadu, starinom iz Kavale a rodom iz Jegipta, koji je u mnogim svojim govorima pred novinarima u Grand Hotelu u Rimu pokazao malo želje da ce arbanaška pustonosna reka svede u njeno pravo korito. Međutim, pored zabrinutih Velikih Sila na tom regulisanju arbanaške pustonosne reke imaju ponajviše raditi one balkanske države, koje će ce graničiti sa "autonomnom" Arbanijom, čija je budućnost da bude prva austrijska kolonija, pomoću koje će Velika Sila Austrija jednom stupiti u red ostalih država sa kolonijama, samo s tom razlikom što druge jevropske države stvaraju kolonije u drugim delovima sveta, a Austrija je traži u Jevropi i na istom poluostrvu, na kome ona već ima svojih zemalja.
Dosadašnji pustonosni karakter arbanaške reke i težnja Austrije za "autonomnom" Arbanijom sa željom da od nje stvori svoju koloniju stoje u vezi i objašnjavaju ce. Jep, što su ce tako malobrojni Arbanasi tako jako raširili ostavljajući za sobom pustoš, u izvesnoj meri zasluga je i te Austrije. Arbanaška pustonosna reka postala je brza i neobično pustonosna naročito u poslednje doba svoga života, kad je ova Velika Sila izgubivši svoje posede u Zapadnoj Jevropi i svaku nadu da ih povrati, potražila za to kompenzacija na Jugu.
Uopšte pustonosna arbanaška reka nije napuštala svoje korito niti ga je često menjala zbog prirodne joj brzine njena toka, a još manje je izlazila iz svoga korita i na daleko plavila zbog velike količine vode. Ona je to činila zato što su joj naročito otvarani prolomi tamo gde ce želelo naneti što više pustoši. Ta pustonosna reka niti ce tako jako izlivala niti je tako daleko pustošila sve dok ta njena osobina nije postala potrebna onome koji je njom rukovao za svoje političke svrhe. Ona je Turcima bila potrebna da pomoću nje održe svoju vlast nad narodom koji je tražio slobode; a Austriji da njenim koritom što lakše prodre u središte Balkana. Poslednji i najnoviji period iz života ove pustonosne reke pruža najviše dokaza za to. Za to vreme nesavesne ruke, koje su znale samo daviti a ne izvoditi na svetlost, otvarale su joj sve novije i novije prolome. Pustonosna arbanaška reka, derala je kroz te prolome i sve dalje je plavila, i granice tog njena plavljenja u poslednje vreme imale su poslužiti za granice poodavno spremane Velike Arbanije.
Širenje Arbanasa izvan granica prave Arbanije nije tako davnašnjeg porekla. U doba njena samostalnog državnog života i sve dok je sačinjavala jednu pokrajinu u državi naroda na višem stupnju nego što su Arbanasi, njene su granice bile vrlo skromne. Te ce granice arbanaškoj naciji ne menjaju ni za prva dva veka turskog gospodarstva, za sve vreme napredovanja i snaženja turske države. Tek od vremena kad Turcima potčinjeni hrišćanski narodi, i u prvom redu Srbi, pokušavaju da dođu do slobode, Arbanasi kao naselje počinju prelaziti staru među. Njih, i to naročito Arbanase muhamedance, Turci upotrebljavaju kao elemenat za ugušivanje pokreta za slobodu i za širenje muhamedanstva.
Ova istina malo je poznata, ili po gotovu nepoznata. Mi ovom prilikom hoćemo da je istaknemo, jer pomoću nje ne samo što ce rešava čitav jedan niz pitanja iz Istorije srpskog naroda, ne samo što pravog značaja dobijaju mnoga pitanja i događaji, kojima ce nije poklanjalo dovoljno pažnje i smatrani su od malog značaja, i ne samo što drugi, uvek smatrani kao značajni, dobijaju nove svetlosti — nego može poslužiti još i za rešenje nekih pitanja, koja su ce rodila sa poslednjim balkanskim ratom. Ali između mnogih pitanja, koja ce javljaju u vezi sa tom istinom o početku jačeg širenja Arbanasa izvan granica prave Arbanije, ima ih nekolika, koja nas naročito interesuju. To su: uloga Arbanasa u turskom carstvu pre pokreta hrišćanskih naroda protiv turske vlasti i posle toga; njihova uloga pri nasilnom širenju muhamedanstva u srpskom narodu; kako je došlo do arbanašenja ranijih čisto srpskih krajeva na granici prave Arbanije; i u kakvoj vezi stoje muhamedaniziranje i arnaućenje srpskoga življa na tom prostoru, kao i dalje od njega.
Ta su nas pitanja interesovala kao čoveka koji ce bavi proučavanjem prošlosti i srpskog i susednih mu naroda. Za njihovo proučavanje mi smo upotrebili podatke prvoga reda i fakte od nesumnjive vrednosti, kao pri pretresanju kojeg bilo drugog istorijskog pitanja. Proučavanje njihovo, međutim, dovelo nas je do nekih sasvim novih rezultata i pogleda ne samo o nimalo poznatim nego i o najistaknutijim pitanjima iz prošlosti srpskog naroda iz takozvanog turskog perioda i do uverenja da i u tako malo poznatom i događajima tako siromašnom periodu ima jačeg kontinuiteta velikih ideja nego što ce dosad sudilo.
Ali, da nam ce ne bi moglo prebaciti što razmatrajući gornja pitanja uzimamo u vid poglavito odnos Arbanasa prema Srbima i prema tome donosimo sud o karakteru, držanju i radu prvih, mi ćemo ovde doneti i kratku istoriju najstarijeg arbanaškog naselja u Sandžaku, koje nije bilo muhamedansko nego hrišćansko. Ta kratka istorija arbanaškog naselja u Sandžaku biće samo dopuna ostalome i iz nje će ce još jasnije videti da su Arbanasi muhamedanci bili bez nacionalne svesti, prosti izvršioci želja turske vlade i najbolji pomagači u muhamedaniziranju Turcima potčinjenih hrišćana.
Ni položaj ni uloga svih Arbanasa, koje ćemo zvati imenom Arnauti, u turskom carstvu nisu bili isti. Bolje posmatrani položaj i uloga Arnauta u prošlosti kazuje nam da je bilo jake razlike između Arnauta hrišćana i muhamedanaca. Pa i sudbina im je drukčija sve do polovine XIX veka. To ce naročito zapaža između njihovih naselja izvan prave Arbanije, i taje razlika jasna, kad ce zna kako su postala jedna i druga.
Kad bude reči dalje o naselju arnautskom u Sandžaku, mi ćemo ce više zabaviti položajem i ulogom katoličkih Arnauta uopšte, a na ovom mestu osvrnućemo ce letimično samo na njihova naselja izvan prave Arbanije, na srpskom terenu, i od vremena koje nas naročito interesuje, od kraja XVI veka.
Arnautskih naselja hrišćanske vere na srpskom terenu u ranija vremena bilo je u glavnom po gradovima: u Prištini, Vidinu, Novom Pazaru, Kruševcu, Prokuplju, Nišu i Ćiprovcu.[1] To su bili sitni trgovci i zanatlije, koji su ce doseljavali u gradove, u kojima je već bilo katoličkih naseobina dubrovačkih. A bilo je i po koje ovde i onde rastureno naselje izvan gradova, koje je tamo doprlo bilo što je htelo da izbegne nasilja od svojih saplemenika muhamedanske vere, bilo što su ga Turci raseljavali iz političkih pobuda. U svima tim naseljima Arnauti hrišćanske vere predstavljali su potčinjeni živalj, kao i drugi hrišćani u turskoj carevini. Bili su bespravni kao i drugi hrišćani, i izlagani su nasiljima od strane muhamedanaca kao i svaki drugi njihov jednoverac. Arnauti kao nacija nisu imali povlašćeni položaj. Zato u momentima borbe turske carevine sa hrišćanskim državama Arnauti hrišćani imaju simpatija prema hrišćanskoj stvari, kao hrišćani; kad god im ce ukaže prilika, oni pristaju uz hrišćane i s njima ce zajednički bore protiv muhamedanaca.[2]
Drukčiji su položaj i uloga Arnauta muhamedanaca; drukčiji je i karakter njihovih naselja na srpskom terenu od samog početka silaženja sa terena prave Arbanije. Nikad njihova naselja nisu nasilno izvođena od strane Turaka. Naprotiv Arnauti muhamedanci jesu povlađivani elemenat. Oni su uvek bili dobri zatočnici i od kako, kao takvi, stupaju na istorijsku pozornicu, prema hrišćanima u Turskoj bili su najsvirepiji. Takvi su bili prema svima hrišćanima, pa i prema svojim saplemenicima hrišćanske vere.
Ali Arnauti muhamedanci nisu takvi od samog početka turske vlasti u Arbaniji. Sve dok Turska jača, sve dok ona svoje izabrane trupe sastavlja odabirajući hrišćanski podmladak, Arnauti u turskoj vojsci i inače ne ističu ce ničim. Ali kad Turska počinje slabiti i vojnički i finansijski i teritorijalno, i kad hrišćani pod turskom vlašću, kojima su na čelu Srbi, počinju dizati glavu i pokušavati da ce oslobode preteškog jarma, Arnauti muhamedanci jesu ti kojima ce turska vlast obraća i njima služi za što jače ugnjetavanje raje. Od toga vremena od svih narodnosti u svojim jevropskim pokrajinama Turska je imala najviše koristi od Arnauta muhamedanaca. Zato im je povlađivala. Otuda i kad vidimo njihova naselja na terenu dalje od prave Arbanije, u njima ce mogu gledati ili raniji Arnauti katoličke veroispovesti, koji su podlegli sili i obesti pa su primili muhamedanstvo, ili naseljavanje Arnauta muhamedanaca sa smerom: da nasiljem, vatrom i nožem uguše svaki pokušaj pokreta kod raje, da suzbiju svaku simpatiju kod raje prema hrišćanskim državama što ratuju s Turskom, i da šire muhamedanstvo.
Arnauti i muhamedanci bili su stalni predstavnici nereda i bezvlašća. Za takve su ih znali i hrišćani i Turci. I u istoriji i u narodnoj tradiciji, i u prošlosti i u sadašnjosti za hrišćansko stanovništvo u Maćedoniji, u Staroj Srbiji i u Sandžaku reč Arnautin bila je sinonim za nasilnika i pljačkaša. Oni su bili takvi i u doba mira i za vreme rata.
U doba mira oni su bili hajduci, pljačkaši i palikuće po mirnim krajevima.[3] Nekadašnji trgovački putovi, koji su vodili kroz njihove krajeve, postali su neprohodni ne samo za trgovačke karavane nego i za pojedince.[4] Nesigurnosti veće nego što je tamo bila nije ce moglo zamisliti. Putovi su postali neupotrebljivi, i ako je neko morao prolaziti tuda, trebalo je da plati Arnautima da mu dadu zaštite. Kao pljačkaši, u doba mira, oni su silazeći sa planina, mamljeni plenom, prvo napadali pastirska naselja i otimali im stoku. Potom su ce postupno spuštali u doline potiskujući pred sobom i zemljoradničko stanovništvo, koje je napuštalo ognjište i selilo ce nekamo, ili je, da bi sačuvalo svoj posed i steklo zaštite koju imaju Arnauti muhamedanci, moralo primiti njihovu veru, s vremenom navikavalo ce na njihov način života i rada, udruživalo ce s njima u pohodima protiv trećega, našavši da je pljačkaški rad lakši od teškog zemljoradničkog života.
Silazeći sa planina Arnauti su u svojim pljačkaškim pohodima prodirali daleko u Sandžak, u Staru Srbiju i u Maćedoniju. Protiv njih i takvog njihova rada borili su ce svi kojima je bilo stalo do reda u mirno doba. Po koji put starešine pojedinih krajeva morale su preduzimati izvanredne i čudnovate mere. Tome su pribegavale i starešine Arnauti muhamedanci. Prištinski paša Malik, Arnautin muhamedanac, morao je narediti da ce zapale čitave šume kod Mileševa, na putu iz Prijepolja u Novi Pazar, da bi oduzeo maha svojim jednovernim Arnautima da mogu pljačkati.[5] To isto u to isto vreme uradio je drugi Arnautin, gnjilanski paša Bećir, na putu iz Prištine u Gnjilan.[6]
Još je žešći pljačkaški rad Arnauta muhamedanaca bio u doba ratova Turske sa hrišćanskim državama i pokreta srpskog naroda protiv turske vlasti. Dok u prvom slučaju Arnauti katolici pristaju uz hrišćane, Arnauti muhamedanci pristalice su turske vlasti. Njihovi odredi bili su pljačkaški, koji su plenili i palili neprijateljska polja, sela i palanke. Srpski narod osetio je to vrlo dobro. Naročito su nastradale njegove svetinje. U doba takvog jednog rata pomuhamedanjeni Arnautin, veliki vezir Sinan–paša,[7] naredio je, a njegovi jednoverni saplemenici 1594 god. otišli su u Mileševo, uzeli otuda telo Sv. Save, doneli su ga na Vračar kod Beograda i tu spalili.[8] U drugom ratu onakažavali su tela srpskih svetitelja.[9] Prilikom trećeg rata, 1690 god., arnautske pljačkaške horde opustošile su Dečane, pećsku patrijarhiju i Mileševo, i porušile Sopoćane i Đurđeve Stubove i tolike druge srpske bogomolje, koje više nikad nisu obnavljane.[10] A za četvrtog rata, 1791 god., skadarski paša sa Arnautima pljačkašima popalio je jedanaest crkava i manastira samo u jednom delu Zapadne Srbije.[11]
Prilikom svakog takvog rata Srbi su, u krajevima graničnim sa Arnautima i dalje, podneli mnogo muka od Arnauta muhamedanaca. Hrišćanske države, kad bi zaratile s Turskom, gledale su da pridobiju za ce njoj potčinjene hrišćane. U većem broju slučajeva one su uspevale ne samo kod hrišćanskog stanovništva na periferiji turske carevine nego i po unutrašnjosti. Turci pak, kad bi u krajevima dalje od periferije osetili da ima ne samo pokreta u korist hrišćanskih država nego i samo simpatije, pribegavali su nasilju: što veća nasilja i što jače nasilno turčenje hrišćanskog stanovništva davalo je tada najboljih rezultata za Turke. Ako to nije bilo dovoljno, naseljavani su tamo Arnauti muhamedanci, koji su dovršivali započeti posao, dotucavajući i inače utučenu raju. Je li pak neprijatelj prodro dublje na tursku teritoriju, pa su tom prilikom pristali uza nj hrišćani, podanici sultanovi – kao što su to redovno činili Srbi – pošto su ce ti ratovi završivali nepovoljno za pobunjene krajeve, hrišćansko stanovništvo ili ce povlačilo otuda sa hrišćanskom vojskom na teritoriju njena gospodara, ili je, ostavši na svom ognjištu, bilo izlagano svakojakom nasilju, od kojega su ce hrišćani spasavali jedino primajući muhamedanstvo. U prvom slučaju, ako su krajevi bliski arnautskima, Arnauti muhamedanci zauzimali su napuštene zemlje, plodnije od svojih; a za oba slučaja muhamedaniziranja hrišćanskog stanovništva u srpskoj zemlji, turske vlasti koristile su ce Arnautima muhamedancima, koji nisu bili revnosni izvršioci naređenja i želja predstavnika turske vlasti i pljačkaši za svoj račun samo prema Srbima nego i prema svojim saplemenicima katoličke vere.
Takvi događaji i nasilja, koja su nastajala posle neuspešnih ratova, imali su za posledicu najjače muhamedaniziranje Srba pravoslavnih i katolika. U tim prilikama najzgodnije je primenjivan jedan sistem postupnog muhamedaniziranja hrišćana, čiji početak datira iz početka XVI veka. Taj sistem bio je primenjen i na Srbe. Zato ćemo ce mi ovde osvrnuti na nekolika takva događaja iz prošlosti srpskoga naroda. Oni ce tiču naročito jugozapadnih srpskih krajeva, graničnih sa pravom Arbanijom. Posle svakoga od njih preko muhamedanstva otvaraju ce vrata Arnautima muhamedancima, koji, i ako brojno mali, poarnaućuju jednom muhamedanizirano srpsko hrišćansko naselje. Svaki od tih događaja predstavlja po jednu etapu u tim dvama procesima. I ti događaji nisu značajni samo za proučavanje pitanja muhamedaniziranja i arnaućenja srpskog življa na granici prave Arbanije nego i po tome što dolaze u red najkrupnijih događaja iz prošlosti srpskog naroda XVII i XVIII veka.
Mi ćemo ih izložiti hronološkim redom, jer je to ne samo najzgodniji nego i najtačniji način, da ce predstavi razvoj tih pitanja, i odmah sa prvim od njih pokazaćemo gore spomenuti sistem muhamedaniziranja, koji je primenjivan i tada i kasnije.
God. 1631–1634 bio je sukob Turske s Poljskom. Na deset godina pre toga Poljska, katolička država, odnela je sjajnih pobeda nad Turcima. Slava od tih njenih pobeda raznela ce i među hrišćane na Balkanskom poluostrvu i našla je odjeka u najvećem epu iz srpskohrvatske književnosti, u Gundulićevu Osmanu. Slovenski živalj na Balkanskom poluostrvu interesovao ce za te pobede i imao je simpatije za Poljake, od kojih ce tada mnogo očekivalo za spas hrišćana. Da li su na tome radili naročiti misioneri kod Turcima potčinjenih hrišćana ili su slavu poljskog oružja razneli Dubrovčani po katoličkim krajevima na zapadnoj i po njihovim kolonijama na istočnoj obali Balkanskog poluostrva i tim pojačali simpatiju potištenog naroda prema neprijatelju Turske — ne zna ce. Ali će biti da je jedno od tog dvoga, i ovo drugo verovatnije je.
Glavno je: da je kod hrišćana bilo simpatije prema Poljskoj. Ali ce Turcima nije dopadala simpatija potčinjene raje prema jednom njihovu neprijatelju. Zato su uzeli na nišan one kod kojih je bilo najviše simpatije prema katoličkoj Poljskoj. Uzeli su na nišan katolike. U Bugarskoj i u katoličkim kolonijama po Srbiji Turci su ih stali mučiti govoreći im: "Vi ste iste vere s Poljacima i molite Boga da im pomogne".[12] Jedan vrlo ozbiljan pisac kaže da tu nije bilo samo simpatije nego i pokušaja da ce zbaci turski jaram i da su rad na tome vodili katolici u ćiprovačkom kraju, da su ce oko 1630 god. obraćali ćesaru Ferdinandu II i poljskom kralju Žigmundu III, ali da ce nije imalo uspeha zbog tridesetogodišnjeg rata.[13] A to može biti vrlo verovatno, jer ćemo videti dalje da je u to doba zaista rađeno na pokretu Turcima potčinjenih hrišćana.[14] I bilo samo ono prvo ili i ovo drugo, tek su Turci navalili s velikim nasiljem protiv katolika, i kao posledica toga javlja ce muhamedaniziranje Srba katolika u tim krajevima.[15]
Tako ce postupilo i prema katolicima u zapadnim i jugozapadnim krajevima srpskim, gde je bilo i neposrednog rada katoličkih misionara i tuđih političkih agenata. To su Turci doznali, zato je u prizrenskoj nahiji i u Metohiji nastalo takvo nasilje, da su čitava sela muhamedanizirana.[16] To nije mimoišlo ni Bosnu i katolike u njoj.[17]
Tom prilikom primenjen je način muhamedaniziranja, o kome je gore rečeno daje primenjivan i kasnije.
Dobar poznavalac skorašnje prošlosti srpskog stanovništva u Prizrenu i njegovoj okolini, dugogodišnji ruski konsul u Prizrenu, I. S. Jastrebov na više mesta u svojim spisima navodi primere da nisu odmah muhamedanizirane cele srpske porodice, nego su samo ljudi primali muhamedanstvo, a žene i deca i dalje su ostajali u hrišćanstvu.[18] Često su žene celoga života ostajale u hrišćanstvu, dok su im muževi bili muhamedanci. G. J. Cvijić u svom dole navedenom delu navodi jedan vrlo karakterističan primer, govoreći o muhamedaniziranju Gore u prizrenskom okrugu: "Petar Kostić, sekretar srpske mitropolije u Prizrenu, je rodom Goranin, i on još pamti svoju babu, koja je dolazila u Prizren crkvi i svojim srodnicima hrišćanima, dok su joj muž i deda bili poturčeni".[19]
Ovo muhamedaniziranje samo ljudi, a ne žena i dece koji su ostajali u hrišćanstvu, karakterističan je pojam i u vezi je s velikim nasiljima i nametima na hrišćane od strane Turaka. Poreze i namete u Turskoj plaćali su samo nemuhamedanci, i to ljudi i odrasla deca, obično posle dvanaeste, ređe posle četrnaeste i šesnaeste godine.[20] Ženska glava bila je slobodna od njega. Zato kad bi nastupila teška vremena za hrišćane u Turskoj, kad bi Turci navalili na njih nasiljem i nametima, ili ce moralo bežati kamo na drugu stranu ili ce primalo muhamedanstvo, s kojim je prestajalo gonjenje. Kad ce pak muhamedanstvo moralo primiti na silu, da ce tim izbegnu nasilja i nameti, primao ga je samo čovek i odrasli dečak, a žene i ostala deca ostajali su i dalje hrišćani. Na taj ce način, ma i privremeno, hrišćanska kuća spasavala bede.
Najteži namet hrišćanima bio je danak u krvi, u živoj deci odvođenoj u Carigrad, od koje su stvarani janičari. Da roditelji hrišćani spasu svoje dete, upotrebljavali su razna sredstva. Najobičnije je bilo otkup, kad su ce mogli podmititi haračari. Ali to ce nije moglo svaki put, i tada je pribegavano ženidbi muškaraca još u dvanaestoj godini i plaćanju harača za oženjenu mušku glavu.[21] Tim ce na jednoj strani dobijalo što je dete zadržavano u kući, ali ce na drugoj gubilo, što su na kuću povećani porezi i nameti. Nu nekad ni to nije pomagalo. Zato ce pribegavalo krajnjim sredstvima: sakaćenju dece ili roditelj prima muhamedanstvo sa odraslijom muškom decom i tada ne daje decu u janičare.[22]
Običaj pak da ce hrišćanske porodice spasavaju nasilja i nameta na taj način što muhamedanstvo prima samo domaćin kuće potiče iz vremena Selima II. Ovaj je, da bi povećao broj muhamedanaca u turskoj carevini i tim stvorio što više Turaka, udario naročiti teški namet na hrišćane, s obećanjem: da će osloboditi svaku hrišćansku kuću, u kojoj jedan muškarac prima muhamedanstvo. To je imalo dejstva, jer je u mnogim srpskim kućama po jedan muškarac primio muhamedanstvo i stvorio kvasac za dalje muhamedaziranje.[23] Poznati putnik iz prve polovine XVI v. Benedeto Ramberti navodi daje sa poslanstvom u Prijepolju prenoćio u jednoj takvoj srpskoj kući, u kojoj je bila domaćica sa sedam sinova, od kojih je najstariji, iz navedene pobude, primio muhamedanstvo.[24]
Tako ce radilo u XVI veku. Posle toga biva muhamedaniziranje muškaraca, da ce spasu uopšte svih harača i nameta. I to ce muhamedaniziranje ne vrši samo po pojedinim porodicama nego čitava sela i župe prelaze u muhamedanstvo, ali opet samo muškarci koji su obavezni plaćati harač. Za ovo imamo dokaza u podacima o Srbima katoličke vere sa prvog i drugog pojasa prema pravoj Arbaniji, na kojima u XVIII veku vlada arnautska obest, a u XIX veku preovlađuju Arnauti muhamedanci i nad Srbima pravoslavne vere. Ti su podaci iz god. 1650–1651 i 1671, tiču se događaja iz 1632–1640, a potiču od lica kojima ce mora verovati. I oni iz 1650–1651 i drugi iz 1671 govore o istom predmetu i jedni druge dopunjuju.
Ti ce podaci tiču srpskog stanovništva katoličke veroispovesti na Kosovu polju, u okolini Prizrena i u okolini Đakovice. Mi ističemo naročito ove poslednje, koji ce odnose na stanovništvo na levoj i na desnoj obali Belog Drima, tamo gde sada zainteresovani za što šire granice "autonomne" Arbanije spore starinu srpskog naselja, koje ce krije pod arnautskim kečem.
Grgur Masareki, katolički misioner u Prizrenu i u njegovoj okolini, piše u svom izveštaju iz 1651 god.: da je u selu Suha Reka, na levoj obali Belog Drima, ranije bilo 150 hrišćanskih duša, dok je on našao samo 36 ili 37 žena hrišćanaka, jer su ljudi svi bili prešli u muhamedanstvo; u selu Mamuši našao je samo dve hrišćanke, od kojih je jednoj muž bio muhamedanac; u selu Oštrozubu bilo je ranije 200 hrišćanskih kuća, u kojima je on našao žene hrišćanke i ljude već pomuhamedanjene; u selu Landovici našao je sve pomuhamedanjeno sem četiri kuće Arnauta katolika, koji su ce doselili iz arbanaških planina; a u selu Valescia našao je samo dve kuće katoličke, ujednoj od kojih su bili samo hrišćani, i u drugoj ljudi muhamedanci a ženska čeljad hrišćanske vere.[25] Vrlo mnogi govorili su Masarekiju da su neprestano dušom odani hrišćanstvu i da su promenili veru, zato što nisu mogli plaćati namete Turcima, i molili su da ih krišom ispovedi i pričesti.[26] Masareki priča o njima da, kad bi ce ženili, nisu hteli uzimati muhamedanku nego hrišćanku, govoreći da neće da im ce u kući ugasi ime hrišćansko.[27] I dok su oni primali muhamedanstvo, ostavljali su svoje žene u staroj veri i tek pred smrt tražili su od njih da pređu u novu.[28] Majke pak gajile su svoju decu u hrišćanskoj veri i naročito žensku. A muška deca, iz istog razloga iz koga su im ocevi primali muhamedansku veru, prelazili su u nju, kad bi tome došlo vreme. Na taj način majke su održavale versku i nacionalnu tradiciju i, odane hrišćanskoj veri, one su Masarekiju donosile decu na krštavanje. On im je činio po volji, i ako ne redovno, pošto ce to protivilo propisima katoličke vere, i bio je gonjen što nije pristajao da krštava decu, čiji je otac bio muhamedanac.[29]
U prilog istini: da je stanovništvo u tom kraju, kao i u Prizrenu bilo hrišćansko, Masareki navodi jedan interesantan fakat. U Prizrenu su bili jako poštovani Sv. Ana i Sv. Pantelija, koji su nekad imali crkava, ali su u to doba postojale samo ruševine, u čijim je zidovima nameštena ikona. Kad dođe dan Sv. Ane, na mestu njene zadužbine okupljali su ce Srbi sve tri vere — muhamedanci, katolici i pravoslavni — i tom prilikom muhamedanci bi donosili svitce načinjene od žutoga voska i njima bi opasali mesto, na kome je nekad bila crkva Sv. Ane, a kao poklon ostavljali bi stari izlizan novac.[30] Masareki, ne znajući za suštinu i starinu ovog religioznog običaja, ljutio ce na darodavce. Još više ce ljutio što mu to nije predstavljalo nikakav prihod. Za nas, međutim, ovo ostavljanje starog izlizanog novca od naročitog je interesa kao starina, koju je sačuvalo stanovništvo hrišćansko i čuvalo je čak i posle primljenog muhamedanstva.
Dvadeset godina docnije Stevan Gaspari bio je katolički vizitator crkava u skopskoj i prizrenskoj dijecezi. On je obišao Srbiju — prema ondašnjem užem shvaćanju — u kojoj su bila glavna mesta: Prizren, Skoplje, skopska Crna Gora, Novo Brdo, Priština, i Rakovica, pa je obišao i sela u đakovičkoj nahiji na obema stranama Beloga Drima, u kojima je pre dvadeset godina bio Masareki. On je našao u Suhoj Reci 20 žena katoličke vere; u Rečanima 8 duša katoličkih; u Papazima 4 kuće katoličke sa 30 duša; u Landovici b kuća sa 45 duša; u Začisti 1 kuću sa 6 duša. Za ostale veli da su muhamedanci, koji su pre dvadeset i osam godina ostavili hrišćanstvo, da bi izbegli teške namete.[31]
Još je interesantniji izveštaj fra Bernardina, katoličkog paroha u skopskoj Crnoj Gori. Ovaj navodi sva glavnija mesta i broj katoličkih duša u njima, ali su najinteresantniji navodi o Trepči pod Kopaonikom, o Rakovici i o nekim selima u rakovičkoj okolini Od priličnog broja katolika u Trepči, usled teških nameta turskih pre 30 godina, jedan je deo otišao odatle, drugi ce deo muhamedanizirao, a ostalo je svega 10 kuća sa 70 katoličkih duša[32] Za Đakovicu veli da je 35 god. pre toga imala 80 kuća sa 600 katoličkih duša, a on je našao samo 1 kuću sa 6 duša katoličkih; sve ostalo prešlo je u muhamedanstvo da izbegne namete.[33] Od toga interesantnija su nekoliko sela iz okoline Đakovice, u kojima je našao tek po kojega čoveka a dosta žena u katoličkoj veri. U selu Letanji našao je 250 duša ženskog roda u katoličkoj veri, a ljudi vrlo malo, jer su ce ostali muhamedanizirali pre 26 godina; u Šiđitu (Segeci) našao je samo 14 žena katoličke vere i nijednog čoveka, jer su ce muhamedanizirali pre 20 godina; a u župi Nasari (Nassi i Nassari), u kojoj je pre 28 godina bilo mnogo katolika, našao je 300 žena i vrlo malo ljudi katoličke vere.[34] Uzrok napuštanju katoličke vere i prelazu u muhamedanstvo svuda je bio isti: da ce spasu od turskih nasilja i velikih nameta.
Svi ovi podaci interesantan su prilog za potvrdu sistema muhamedaniziranja hrišćanskih naroda u turskoj carevini, sistema zasnovanog još u doba Selima P; ali su za nas, u ovoj prilici, još interesantniji iz razloga što su ovi hrišćani, ovi katolici u đakovičkoj nahiji, bili Srbi. Da su oni bili Srbi, ne može biti nikakve sumnje pored onako jasnih reči Masarekijevih da su Arnauti samo one četiri kuće katoličke doseljene u Landovicu. Da je tu reč o Srbima vidi ce i po tome što Masareki i Prizren i đakovički kraj dvoji od Arbanije, u kojoj vladaju drukčiji običaji nego u tim srpskim krajevima.[35] To se još potpunije vidi po ograničavanju Srbije i nabrajanju glavnih mesta u njoj u izveštaju katoličkog vizitatora Stevana Gasparija.[36] A još najbolje vidi ce po tome što su u svima katoličkim crkvama te Srbije pri bogosluženju upotrebljavane službene knjige štampane u Rimu na srpskom (ilirskom) jeziku.[37]
Način muhamedaniziranja srpskog stanovništva katoličke veroispovesti primenjen je i na pravoslavne. Podatak koji smo naveli iz Rambertijeva putopisa iz prve polovine XVI v. kazuje da je takvog muhamedaniziranja bilo još tada; kad bude dalje reči o prvom arnautskom naselju u Sandžaku, videćemo da je takvog muhamedaniziranja bilo i u polovini XIX veka; a podaci što su ih pružili Jastrebov i Cvijić tvrde da je taj način muhamedaniziranja, kao sistem, trajao do u drugu polovinu XIX veka. U doba pak o kome je ovde reč — prva polovina XVII veka — taj sistem muhamedaniziranja primenjen je na pravoslavne zbog događaja iz treće i četvrte desetine XVII veka, u koji su bili upleteni i katolici i pravoslavni, a još više zbog događaja iz 1651 god., o kome će biti reči u sledećoj glavi. Taj događaj izazvao je represalije od strane Turaka prema pravoslavnom sveštenstvu i njihovim sledbenicima. Da ce spasu nasilja, sveštenici su bežali, a njihovi sledbenici pribegavali su najblažoj formi muhamedaniziranja.
I ovde su, dakle, ljudi bili prvi koji su primili muhamedanstvo. Ženska čeljad ostajala je da čuva i versku i nacionalnu tradiciju. Ona je predstavljala konservativniji elemenat nego ljudi. Ona je sporije primala i arnautski jezik.[38] U prilog ovome da navedemo dva, već poznata, interesantna fakta. U sreckoj župi prizrenske nahije, koju je zahvatilo muhamedaniziranje čisto srpskog stanovništva pravoslavne veroispovesti, postoji selo Drajčiće, u kome ima muhamedanaca, koji su sve do srpsko–turskog rata 1876 god. slavili Sv. Jovana; oni su čak prisustvovali pravoslavnom bogosluženju, samo ce nisu krstili kao pravoslavni.[39]
Održavanje ovog običaja iz ranije vere ima ce pripisati u prvom redu uticaju žene, koja više misli na religijske običaje i potpunije ih održava. U tom selu 1900 god. zabeležena je najstarija narodna pesma o odlasku Sv. Save u kaluđere, vrlo stara po svojim elementima o najstarijem istorijskom događaju iz prošlosti Srba pravoslavne vere, sačuvanom u narodnoj tradiciji[40]
Dvadeset godina kasnije došao je red na pravoslavne. I ako je rad na pokretu Srba i drugih hrišćana na Balkanskom poluostrvu protiv Turaka malaksao posle smrti pećskog patrijarha Jovana 1614 god., on nije prestao.[41] Na tome ce radilo i dalje. Ostalo je ljudi koji su dotle radili i ovi su i dalje obilazili srpske krajeve i trčali po Jevropi tražeći ko će preduzeti pohod protiv Turaka. Među tim ličnostima nalazi ce dobro poznati nam sa druge strane[42] avanturist Fran Brtučević, koji ce 1625 god. obraća španskom kralju Filipu IV sa memorijalom o mogućnosti pohoda protiv Turske, a potom i drugima.[43] Još više ce ističe od njega veći avanturist, poznat pod imenom sultan Jahija. Ovaj je i pre toga bivao na Balkanu, krstario je no srpskim i bugarskim krajevima, sastajao ce sa dostojanstvenicima srpske pravoslavne crkve, sa narodnim glavarima i sa hajducima.[44] U ovo pak doba on još jače razvija svoj rad i u nj upliće mnoga lica. Među radnicima na tom pitanju javljaju ce i drugi, ponajviše sveštena lica katoličke crkve. Tu je poznati Ivan Tomko Mrnavić, koji na jednoj strani sprema i izdaje delo o svecima poreklom sa Balkana, među kojima su Stevan Nemanja i Sv. Sava [45] a na drugoj piše memorijale o preduzeću hrišćanskom protiv Turaka;[46] tu je i Atanasije Grgičević, koji krstari po Slavoniji i po Bosni;[47] tu je Rafailo Levaković, poznati radnik na uniji pravoslavnih sa Rimom[48] i pratilac sultana Jahije.[49] Tu su i toliki drugi katolički misioneri, koji rade kao agenti na pokretu hrišćana na Balkanskom poluostrvu, ali ujedno i na unijaćenju pravoslavnih.
Radeći na jednom i na drugom pitanju oni dolaze u vezu sa srpskim pravoslavnim dostojanstvenicima. Patrijarah Pajsije, koji je došao na pećsku stolicu posle tragične smrti patrijarha Jovana, nije ce upletao u te stvari.[50] Zato je pridobijen cetinjski vladika Mardarije. Ovaj pristaje na veze s Rimom, radi na približavanju papi[51] i sprema teren za Pajsijeva poslednika Gavrila. Gavril je upravo i bio izabran radom Makarijevim na sinodalnom zboru u manastiru Moračkom, u Makarijevoj dijecezi. I čim je izabran novi patrijarah, nastavljeni su ranije započeti pregovori s Rimom.[52]
Ovaj rad srpskih pravoslavnih dostojanstvenika, koji je nosio karakter verski, imao je i političkih smerova protiv Turske. On je bio opasan po Tursku, koja je tada bila u ratu s Mletačkom republikom, kojoj ce htelo pomoći pokretom srpskog naroda i katoličke i pravoslavne veroispovesti.[53] I Turci su saznali za to stvaranje veza srpskih pravoslavnih dostojanstvenika s Rimom. 1651 god. bio je zbor pravoslavnih dostojanstvenika u Budimlju, na kome ce većalo o načinu kako da ce pristupi papi i izabran je Pajsije, episkop Budimlja i Arbanije, za poslanika koji će otići u Rim i pregovarati s papom. Ali to Turcima otkrije jedan Pajsijev kaluđer, te Turci uhvate Pajsija i živog ga oderu.[54]
Čim ce ovo desilo, patrijarah Gavril povukao ce, a papski izaslanik, koji je bio u Budimlju na zboru, pobegao je u Kotor.[55] Turci pak odmah navale na pravoslavne sa nametima i nasiljem. Za pravoslavne nastupili su vrlo teški dani. Nameti su bili dotle neobični i nasilja turske vojske, sastavljene od svakojeg roda, nepodnosna. Naročito su Turci iskalili svoj gnev na sveštenstvu i na manastirima budimljanske dijeceze, koja je zahvatala i Arbaniju sa tamošnjim pravoslavnim Srbima. Manastiri su morali plaćati dotle nikad nedavane namete;[56] vojska Ali–paše Čengića, spremana protiv Mlečića, načinila je pustoš po tamošnjim krajevima;[57] a kad je sultan Mehmed došao u Prizren, naređeno je da ce harač kaftan–akče naplati dva puta veći nego što je dotle bio.[58] U isto vreme budimljanska episkopska stolica ostavljena je prazna, a sveštenici su razjureni tako da je hiljadama pravoslavnih duša u toj dijecezi ostalo bez duhovnih pastira, te su umirali neopojani.[59] Za pravoslavni svet toga kraja to su bila prava "nevoljna vremena",[60] u kojima je hrišćanski narod, da ce spase od nameta i nasilja, pribegavao muhamedaniziranju.
Pravoslavni pljačkani, gonjeni i mučeni od Turaka na jednoj strani zbog simpatija prema Mletačkoj republici,[61] a na drugoj zbog veza njihovih crkvenih dostojanstvenika s Rimom, ostavljali su svoje domove i sela i bežali su u druge krajeve.[62] Ko to nije učinio, a nije mogao da plati namete, zna ce već šta je radio. I te su prilike bile sve teže, jer su Turci bili sve svirepiji, naročito prema sveštenstvu. Izgleda da su Turci najurili cetinjskog episkopa Mardarija, o kome ce nema nikakva traga posle 1651 god. Ali oni nisu trpeli ni njegova poslednika Visariona, koji je, pobegavši s Cetinja, našao sklonište u Mahinama.[63] Pa i patrijarah Gavril morao je napustiti svoju stolicu u Peći i otići u tuđu zemlju 1653 god.[64] Ali umesto spokojstva on je u tuđini naišao na nove nevolje pa ce vratio u Srbiju. Kad je pak došao ovamo, našao je svoju stolicu zauzetu. Tamo je bio patrijarh Maksim, a njega Turci uhvate, odvedu u Carigrad i odatle u Brusu, gde je bio mučen i najzad obešen u oktobru 1659. god[65]
Smrt patrijarha Gavrila, kao i patrijarha Jovana pre toga, jeste rezultat tadašnjih prilika. I jedan i drugi platili su smrću rad sa strancima protiv turske carevine. Ima izvora koji kažu da je patrijarah Gavril prošao tako rđavo što je bio oblagan od svojih.[66] Tim ce misli na njegova poslednika patrijarha Maksima, koji je došao da blaži prilike kao i Pajsije posle Jovana, te je morao držati s Turcima. Po drugima on je nastradao što ce na nj sumnjalo da je išao u Rusiju, da kod moskovskog cara radi za rat protiv Turske.[67] On je, nesumnjivo, pobegao ispred opasnosti, i nije otišao u tuđinu radi uobičajenog skupljanja milostinje nego iz političkih pobuda. Sporedna je stvar da li je on išao baš da miri zavađene gospodare Vlaške i Moldavske, kao što to kaže jedan izvor;[68] ili da miri novog gospodara Basarabu sa maloruskim i zaporoškim Kozacima;[69] ili je, zaista, hteo da zainteresuje moskovskog cara za sudbinu hrišćana na Balkanskom poluostrvu i da utiče na nj za rat s Turskom — u svakom slučaju njegovo bavljenje u Vlaško–Moldavskoj i u Rusiji u ono doba moglo ce tumačiti da je političkog karaktera. Razloga zato davao je njegov raniji rad i veza sa tuđincima, koju su i drugi skupo platili. A još više ce moglo tako suditi zbog drugog jednog događaja, s kojim je i Gavril doveden u vezu.
1655 god. bilo je nekakvog sporazuma i zavere za dizanje ustanka hrišćana protiv Turaka. Ta zavera nije stvorena tek tada. Ona je postojala još od 1630 god., radila je neprestano, a izaslanstva iz nje išla su izvan carevine na razne strane, ali nisu uspela zbog teških prilika uopšte u Jevropi. Kad je buknuo tursko–mletački rat 1645 god. dobilo ce više maha za rad. Za to su bili zainteresovani ćesar, kralj poljski i gospodar vlaški Basaraba, a glavni radnik na tome bio je Petar Parčević iz Ćiprovca, vikar marcijanopoljskog biskupa Bandina. 1648 god. umro je poljski kralj Vladislav, na koga ce naročito računalo, te rad u nekoliko zastaje, ali ce ne prekida. Sledeće godine primi ce posla Matija Basaraba i pošlje Parčevića na razne strane s misijom da ce stvori savez.[70] I taman kad je bilo misliti na neki uspeh, porodio ce sukob između dvojice gospodara u Vlaškoj, koji je pretio da upropasti celo preduzeće.[71] Tada ce patrijarah Gavril kreće u Vlašku, po rečima dosta obaveštenih ide tamo po pozivu, da miri Basarabu s Kozacima, i potom ide u Rusiju.
Svi ti fakti, dovedeni u vezu među sobom, Gavrilovu putu izvan Srbije daju karakter političke misije. Turci su bivali obaveštavani i o drugim stvarima pa su mogli biti obavešteni i o Gavrilovu bavljenju u Vlaškoj, gde su imali čitavu svoju stranku. A mogao im je i neko potkazati o Gavrilu, kao što im je dostavljeno o budimljanskom episkopu Pajsiju, i o cetinjskim episkopima Mardariju i Visarionu. I Gavril je to platio glavom, kao i drugi pre njega.
To pak što je on platio glavom za svoj politički rad, za nas ovde nije tako krupna stvar. Nama je glavno da ce vidi kad je i zašto je on platio glavom; da ce vidi da su tada i drugi pravoslavni dostojanstvenici plaćali glavom; da su tada bile teške prilike u jugozapadnim krajevima srpskim; da su tada udareni veliki nameti na narod; da su tada nad pravoslavnima činjena velika nasilja; daje to najviše zahvatilo srpski kraj koji ce graničio sa pravom Arbanijom; daje dotle tamo bilo mnogo pravoslavnih, ali da ce zbog nasilja neki iseljavaju; da narod ostaje bez crkvenih poglavara, koji ga štite u verskom i u nacionalnom pogledu; da ostaje i bez sveštenika za vršenje obreda, kojima ce održava vera. Ako ce ovome doda još i to: da je to vreme bilo vreme rata Porte sa Mletačkom republikom; da je tada na mletačkoj strani bilo dosta Srba uskoka iz turskih krajeva; da je rad pravoslavnih Srba bio u vezi i nastavak ranijeg rada katolika; da je Turska morala činiti napora da uguši opasan pokret pravoslavnih dalje od periferije; da je zbog toga bilo nasilnih mera; i da je raseljavanjem pravoslavnih i ranijim muhamedaniziranjem katolika slabila otporna snaga naroda — jasno je da ce ovde kao posledica svega toga javlja ono isto što smo videli da je bilo s katoličkim Srbima iz tih krajeva. Posledica toga jeste muhamedaniziranje pravoslavnih Srba na tome terenu a no sistemu, koji potiče iz početka XVI veka i o kome je već bilo reči.
Od događaja političkog karaktera, koji su bili od uticaja na slabljenje srpskog življa na terenu susednom sa pravom Arbanijom, ovi iz 1630–1656 bili su prvi od krupnijega značaja. U proučavanju pak tog pitanja dosad ce uvek prelazilo preko njih. Njima nije pripisivan nikakav značaj. Sve ce pripisivalo kasnijim događajima, političkog karaktera, koji su došli za njima. Oni su isticani kao glavni uzrok i muhamedaniziranju i arnaućenju srpskog pravoslavnog stanovništva sa toga terena, i od njih ce uvek polazilo u posmatranju tih dvaju procesa. To, međutim, nije tačno. Ti kasniji događaji samo ubrzavaju oba procesa započeta ranije i nisu od onakvog uticaja na izmenu stanovništva u tom pojasu, graničnom sa pravom Arbanijom, kakav im je dosad pripisivan.
Događaji pak iz 1630–1656 god. stoje u vezi kako sa sličnim događajima s kraja XVI i početka XVII veka, tako i s onima što dolaze za njima. I taje veza takva, da ce, malo bolje posmatrana, vidi da nema prekida. Pogodbe neprestano su iste pod kojima ce vrše započeti procesi: na jednoj su strani žudnja potčinjenih da ce oslobode ropstva i rad njihovih predstavnika u inostranstvu, a na drugoj ne biraju ce sredstva da ce uguši svaki pokret; na jednoj je strani gonjenje osumnjičenog buntovnog srpskog hrišćanskog življa, a na drugoj povlađivanje muhamedancima, i poglavito Arnautima; na jednoj je strani oticanje srpskog hrišćanskog elementa, a za druge pritiče arbanaško – muhamedanski. Doda li se još tome: daje novac, glavno otkupno i zaštitno sredstvo od nasilja, bio vrlo skup; da su, međutim, nasilja i nameti bili veliki; da je seosko hrišćansko stanovništvo stalno slabilo; da je hrišćansko gradsko stanovništvo, samo po sebi slabo, bilo bez uticaja na seosko hrišćansko stanovništvo; i da je, naročito na terenu graničnom sa pravom Arbanijom, opao broj sveštenika obeju hrišćanskih veroispovesti, koji su narodu bili jedini učitelji, jedini podstrekači na otpor muhamedanstvu i njegovi predstavnici u borbi sa muhamedanstvom — razumeće ce teškoća stanja u kome ce nalazio pravoslavni živalj, zašto oba procesa idu svojim tokom, i zašto im dalji politički događaji samo ubrzavaju tok.
Posledica tih teških prilika jeste: da ce pojačava broj muhamedanaca na račun pravoslavnih; da broj pravoslavnih opada kako po gradovima tako i po selima; i da ce Arnauti preko muhamedanstva jače uvlače u srpski elemenat. Pretposlednje desetine XVII veka u gradovima na jugozapadnom terenu srpskom prema Arbaniji, u Prizrenu, Đakovici i Peći, preovladao je sasvim muhamedanski živalj, koji čine većinom renegati hrišćanski, jer je pravih Turaka malo. Tamo ima i pravoslavnih Srba, samo mnogo manje nego pomuhamedanjenih. Ima i Arnauta muhamedanaca i katolika, ali više prvih nego drugih. Arnauti ce uvlače i u đakovičku nahiju i u Ljumu; a kanalom, koji su još ranije stvorile haramije, Arnauti muhamedanci prodiru, opet kao pustolovni elemenat, preko Kačanika ka Kosovu. Ali i đakovička nahija, o kojoj smo videli gore daje pedesetih godina XVII veka imala mnogo pravoslavnih, i Ljuma, i Plavo i Gusinje, i ostali okolni krajevi još zadržavaju karakter krajeva naseljenih pravoslavnim Srbima.
Takvo stanje zatiče prvi od daljih događaja političkog karaktera, o kome ce, ima već sto i pedeset godina, stalno govori daje imao najjačeg razornog dejstva na srpsko stanovništvo na terenu graničnom sa pravom Arbanijom. Taj je događaj iz vremena tursko–austrijskog rata 1683–1699 god.
Taj rat s Turskom vode tri hrišćanske države, od kojih su predstavnici srpskog naroda pravoslavne i katoličke veroispovesti tražili i očekivali pomoći za vreme od 1630–1656 god. pa i posle toga: Austrija, Poljska i Mletačka republika. Od samog početka Srbi sa simpatijom prate uspeh hrišćanskih vojsaka. Ta simpatija dobija realan vid, čim su hrišćanske vojske doprle na srpsko zemljište: Srbi ce dižu na oružje, pristaju uz vojske hrišćanskih država, pomažu im, negde sačinjavaju deo njihov, a na drugim stranama otvaraju im put u prodiranju. I tu imamo jedan interesantan fakat: da savezničke vojske na Balkanskom poluostrvu, potpomagane samo od Srba, u prodiranju u raznim pravcima ne prelaze granice srpskog etnografskog elementa, 1685 god. uz Mletačku republiku pristaju Dalmatinci i Crnogorci; 1687 god. Mlečići prodiru u Hercegovinu, gde uz njih pristaju Hercegovci; 1688 god. ćesarevci prelaze Savu i Dunav i ulaze u Srbiju, gde ce svet listom diže protiv Turaka; a 1689 god. ćesarska vojska zauzima Srbiju, prodire u Sandžak, na Kosovo, u predele Peći, Đakovice i Prizrena i spušta ce u Ljumu i niz Vardar. U svima ovim pravcima Srbi ustanici, krećući ce slobodno po terenu srpskoga naselja, čine avangardu ćesarskoj vojsci.[72]
Baš zbog pitanja koje ovde razmatramo interesantno je pratiti kretanje odreda ćesarske vojske, koji je prodirao u jugozapadnom pravcu.
Jedan mali odred ćesarske vojske sa glasnikom od markgrafa Badenskoga patrijarhu Arseniju III Crnojeviću, prolazeći čisto srpskim krajem, stigao je bez ikakvih smetnja do Peći[73] Glavni pak odred, pod zapovedništvom đenerala Pikolominija, prodirao je od Prištine prema Prizrenu i zauzeo taj grad, njegovu nahiju i Đakovicu s okolinom. I tek kad je tamo stigao zapovednik tog odreda, stupio je u vezu i sa katoličkim Arnautima, ali ne sa toga terena nego iz Brda, kojima su na čelu bili Klimente. Zajedno sa Srbima pravoslavnim i katolicima iz prizrenske nahije i sa Srbima pomuhamedanjenim u Prizrenu su dočekali Pikolominija i ti Arnauti katolici, dok su Arnauti muhamedanci listom bili sa pećskim pašom Mahmudbegovićem, koji ce c njima ispred ćesareve vojske povukao na jug.[74]
Dok je đeneral Pikolomini bio živ, stvar ćesarevaca stojala je vrlo dobro. On je umeo pridobiti i pravoslavnoga patrijarha Arsenija i katoličkog nadbiskupa, od kojih mu je prvi bio pomagač kod pravoslavnih Srba a drugi kod Arnauta katolika.[75] Ali čim je nestalo Pikolominija, koji ce umeo lepo ponašati prema ovim saveznicima, i kad je potom umro i nadbiskup (8. vek),[76] a na mesto Pikolominijevo došao hercog Holštajn, ponašanja potpuno drukčijeg nego njegov prethodnik, stvar je pošla naopako. Veći deo Arnauta otpao je od njega, a kad je pokušao da uđe u Ljumu i da je razoruža, njeno stanovništvo, sastavljeno najvećim delom od Srba pravoslavnih[77] i malim delom od Arnauta katolika, otkazalo mu je poslušnost i okrenulo oružje protiv njegovih vojnika. Zato im je Holštajn popalio sela, i tim ih je sasvim odbio od sebe.[78]
Ubrzo za ovim ratna sreća okreće leđa ćesarevcima. Jedno za drugim oni napuštaju mesta u vardarskoj dolini: Tikveš, Veles, Štip, Skoplje i Kačanik; zatim napuštaju i krajeve Prizrena, Đakovice i Peći, i povlače ce preko Kosova polja prema Prokuplju i Nišu.[79] Tada jugozapadne srpske krajeve — Prizren, Đakovicu i Peć — zauzima pećski paša Mahmudbegović, koji tamo načini neobičan lom.[80]
Prilikom ovog povlačenja ćesarevaca iz jugozapadnih krajeva, sa terena graničnoga sa Arbanijom, u najvećoj žurbi pobegao je i patrijarah Arsenije III sa dragocenostima iz patrijarhije a sa mnogim kaluđerima i sveštenicima.[81] Za njim je umakao i jedan deo srpskog naselja sa teritorije koja je još bila u vlasti ćesarevoj. To uzmicanje imalo je karakter privremene seobe, da ce narod skloni na teritoriju koju drži ćesarska vojska i da ce pri novoj njenoj ofanzivi na jug i jugozapad ponovo vrati na svoje ognjište. Ali ce nada begunaca nije ostvarila. Umesto da ćesarevci pođu napred, oni su ce 1690 god. morali i dalje povlačiti, i begunci sklonjeni u Srbiji, sa mnogo većim brojem begunaca iz Srbije, morali su pobeći na drugu stranu Save i Dunava.
O ovom uzmicanju naroda iz južnih i jugozapadnih srpskih krajeva, koje je u Istoriji srpskog naroda poznato pod imenom Seobe srpskog naroda u Ugarsku pod patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem, u nekim tačkama vlada pogrešno mišljenje, koje ce provlači i iz knjige u knjigu prepisuje ima više od sto i pedeset godina. Jedna od tih pogrešaka jeste mišljenje o tome koje je krajeve zahvatila ta takozvana seoba. Otvorite koju god hoćete Istoriju srpskog naroda, koje god delo u kome ce govori o ovom događaju, svuda ćete naći da ce, kao neosporan fakat, tvrdi: da je iseljavanje ovom prilikom najjače zahvatilo jugozapadne krajeve srpske — predele Prizrena, Đakovice i Peći — i da su tada ti krajevi skoro opusteli.
To je pogreška, koju jednom treba ispraviti. Tako predstavljen fakat ne odgovara istini. To je jedna istorijska zabluda, koja ce, nedovoljno proučavana, mogla održati sve do danas. Toj pogrešci izvor je u beleškama i u hronikama koje su pisali pravoslavni sveštenici i u njihovu identifikovanju pustoši koja je usled toga nastupila u pravoslavlju na toj strani sa propašću samog naroda srpskog.
Poznat je neosporni fakt: da je srpski narod u turskoj carevini identifikovan sa pravoslavljem. Za sva vremena u turskoj carevini srpski narod i pravoslavna crkva jesu dva nerazdvojna pojma. Interesi srpskog naroda i interesi pravoslavlja toga vremena predstavljaju jedno isto. Mi smo to kazali na jednom mestu ovim rečima: "Pravoslavna crkva u svima srpskim krajevima i za sve vreme potčinjenosti Turcima svoju sudbu bila je skopčana za narodnu tako da nijedan događaj, koji je u njoj izazvao kakvu promenu, nije ostao a da ne nađe odjeka u narodu, kao što ce i u narodu nije desio nijedan događaj, a da njegove posledice nisu ostavile traga na crkvi. Je li kakav udar bio namenjen narodu — crkva je bila prva na udarcu, da ga primi, njeni službenici da propate; je li pak srpsku crkvu snašla beda — i da nemamo nikakvih podataka o prilikama u srpskom narodu, sam taj fakat dovoljan je tumač neprilika, koje su snalazile narod; ako ce u narodu opazio kakav pokret — njega nije bilo bez učešća službenika pravoslavne crkve; kad je narod bio u bedi — nju su ovi najjače osećali; je li mu trebalo pomoći — oni su najpre tražili leka i primali ce posredništva za pomoć; ako ce narod laćao oružja i pokušavao da ce oslobodi — vođi mu behu službenici oltara; da ce očuva srpska narodnost — sveštenstvo ce najviše staralo i shvaćajući opasnost gledalo je daje ukloni; je li pak trebalo narodu ublažiti muke — ono mu ih je blažilo verom".[82] U doba o kome ovde govorimo zaista je zadat najjači udar pravoslavlju u tim krajevima, stvorena je pustoš u pravoslavnoj crkvi toga kraja. Nikad nijedan srpski kraj nije bio lišen tolikog broja i dostojanstvenika i prostih sveštenika, kao taj kraj u to doba;[83] i po sticaju prilika nikad toliko nije bio izložen teškoćama kao tada. Zbog toga je srpski pravoslavni živalj, lišen svojih najboljih pomagača i podstrekača u borbi sa muhamedanstvom — koji su, sledujući primeru patrijarha i drugih dostojanstvenika crkvenih, bežali ispred Turaka znajući šta ih čeka — bio jače podvrgnut procesu muhamedaniziranja i arnaućenja nego ikad dotle. Ali taj srpski pravoslavni živalj nije ispraznio teren granični sa Arnautima nego je, podlegavši sili, bio podvrgnut bržem muhamedaniziranju i arnaućenju, što je za srpsku nacionalnu ideju značilo isto što i nestanak srpskog življa, jer je muhamedanizirani i poarnaućeni elemenat davao najveće protivnike pravoslavlju, u kome je oličavan srpski narod i njegova nacionalna ideja.
A da u ovo doba iseljavanje srpskog pravoslavnog življa nije zahvatilo teren granični sa pravom Arbanijom, da zato nije tačno pisanje pravoslavnih sveštenika u beleškama i u hronikama, i da prema tome nestanak srpskog življa u okolini Prizrena, Đakovice i Peći ne treba tumačiti iseljavanjem nego podvrgavanjem procesima muhamedaniziranja i arnaućenja, ubrzanima naročito povoljnim pogodbama za što jače nasilje od strane muhamedanaca, ima dosta dokaza.
Protivno tvrđenju: da su ti srpski krajevi tada opusteli usled begstva srpskog pravoslavnog stanovništva, neposredni dokaz jeste postojanje tog stanovništva sve do danas i njegovo postupno opadanje od početka XVIII veka. Ali pored tog krupnog fakta mi imamo i podataka savremenih događaju, koji tvrde da gornje tvrđenje nije tačno. Tako mi smo gore naveli podataka da su pravoslavni Srbi iz Ljume bili protiv ćesarevaca.[84] Sasvim je razumljivo da ti Srbi nisu imali potrebe da ce sele, a najmanje da beže za ćesarskom vojskom. Svojim radom oni su stekli prava da ostanu gde su, pa su tako i učinili. Dalje, drugi podaci, savremeni događaju, tvrde da su mnogi Srbi iz tih krajeva, posle neumesnih postupaka hercoga Holštajna, zajedno sa Arnautima katolicima, napustili ćesarsku vojsku i prešli na stranu Turaka, pre nego što su ovi i potisli ćesarevce.[85] I ti Srbi niti su imali potrebe da beže ispred turske vojske niti su mogli ići pod zaštitu ćesarevaca. Zatim lice, koje je bilo naročito poslano u Peć u prvoj polovini januara i koje je otuda s jednim kaluđerom iz patrijarhije došlo u Kuče, govori o turskom pljačkanju crkava i manastira i ubijanju sveštenika i kaluđera, ali ne i o seobi naroda.[86] Potom i sam patrijarah sa svojom svitom jedva je stigao da pobegne, jer su turski vojnički odredi tako brzo stigli za ćesarevcima, da tu nije moglo biti reči o kretanju naroda u masi; a kad je turska vojska jednom zauzela te krajeve i preko njih otišla dalje, o bežanju naroda nije moglo biti reči. Dalje, da je narod listom napustio te krajeve, zašto bi ce taj isti patrijarah Arsenije sledeće godine trudio da ga, zajedno s Brđanima i s Crnogorcima, sprema na ustanak u korist ćesara?[87] Najzad, bila je materijalna nemogućnost da ce narod iz tih krajeva listom seli: Turci su tamo doprli za ćesarevcima kao bujica, zauzeli su ih i u njima gospodarili. Sem toga to je bilo najgore zimnje doba, kad ce nisu mogli hvatati koji bilo putovi, i veći deo tih krajeva bio je zauzet pre nego je patrijarah i pobegao krišom.
U to doba, dakle, i pod pokazanim pogodbama nije bilo seobe pravoslavnih Srba u masi iz toga kraja, kao što ce to stalno dosad tvrdilo. Seobe je bilo i bilo je begstva, ali tamo gde ga je moglo biti. To su krajevi u koje Turci nisu odmah upali i iz kojih ce narod imao kad povlačiti ispred Turaka. To su: Sandžak, Kosovo sa Gornjim Pomoravljem i cela Srbija u granicama do ovog balkanskog rata, gde su ce ćesarevci zadržali duže. Iz tih krajeva iselio ce srpski živalj pravoslavne vere i prešao preko Save i Dunava, a u te krajeve, postupnom migracijom, pritiče novo stanovništvo krećući ce uvek na sever. Sa terena pak graničnoga sa Arbanijom tom prilikom uzmakli su samo pojedinci, i to odmah sa ćesarskom vojskom koja je uzmicala, i oni što su, kao dobrovoljci, ostali u ćesarskoj vojsci, kad su je drugi napustili i povratili ce Turcima. U prilog gornjem govore tri fakta: prvi je, što među ličnostima iole istaknutima među emigrantima i pored patrijarha Arsenija nemamo nijedne sa terena graničnog sa Arbanijom; drugi je, što ce samo iseljavanjem iz daljeg pojasa može objasniti zašto da u Sandžaku nema starih naselja; i treći je, što ce iz tradicije pomuhamedanjenih i poarbanašenih Srba vidi starina toga naselja, koje je potpunije nego ma koje drugo bilo podvrgnuto dvama procesima, za čije je potpuno izvršenje trebalo dosta vremena.
Da dođe do toga, događaj od 1689–1690 god. stvorio je najpovoljnije pogodbe. Njim je nastavljen proces u većoj meri započet u doba pre 1656 god. Pravoslavni živalj, u kome je u glavnom oličavan srpski narod, na terenu graničnom sa Arbanijom, uzdrmanom događajima iz 1630–1656 god., gubi najglavniji elemenat za održavanje u staroj veri; nestaje mu pravih crkvenih dostojanstvenika i broj sveštenika smanjuje ce kao nikad dotle. A broj življa smanjuje ce i gubicima u tom ratu, kugom koja je zatim zavladala[88] i od turskog nasilja prema buntovnoj raji[89] Smanjen pak broj smanjuje mu snagu za otpor. Međutim, nasilja ce vrše i dalje.[90] I dok pravoslavni živalj postaje bespravan, Arnauti muhamedanci, koji su za sve vreme rata bili najbolji pomagači Turaka,[91] stekli su još više prava da budu povlađivani. Zatočnici sultana na toj strani i stalni predstavnici nereda i nasilja prodiru sada ne samo na taj teren nego i dalje u Staru Srbiju i na Kosovo. Prema srpskom življu, stavljenom izvan zaštite, oni ne vrše svoj stari zanat drukčije nego kao dužnost, i u tome ne samo što ih niko ne obuzdava, nego im ce još povlađuje. Zato srpsko stanovništvo ne mogući ce boriti s njima, traži spasa u muhamedaniziranju. Ali dok je na drugim stranama, kao na pr. u Bosni i Hercegovini, gde prema hrišćanima nasilja vrše Turci i pomuhamedanjeni Srbi, muhamedaniziranje dovoljno da ce spasu nevolja, ono ovde nije davalo dovoljno zaštite. Arnauti muhamedanci, elemenat bezvlašća i nasilja, ni dotle nisu vršili nasilja samo prema Srbima, nego i prema Arnautima druge vere, pa i prema Turcima. Zato oni nastavljaju nasilja i prema muhamedaniziranim Srbima, i to u toliko lakše u koliko su turske vlasti bile manje moćne da ih obuzdaju. Stoga posle muhamedaniziranja pravoslavnih Srba u krajevima u koje Arnauti muhamedanci prodiru silom i u kojima oni, povlađivani, predstavljaju jedinu silu, nastaje njihovo arnaućenje. Kao i ranije u sličnim prilikama, tako i sada nevolja je dovela pravoslavne Srbe da ce muhamedaniziraju, a taj proces sobom ubrzao je drugi, arnaućenje.
Tada je bio najjači izliv pustonosne arbanaške reke iz njena korita. Tada je ona probila dotle još prilično jake nasipe na svojoj obali. Taj nasip sačinjavao je srpski živalj pravoslavne veroispovesti. Njegov je osnov bio prilično podlokan ranijim događajima iz polovine XVII veka, ali ce ipak držao sve do ovog vremena na terenu graničnom s pravom Arbanijom. Sada je, međutim, bujica bila toliko jaka, da su nasipi popustili i pustonosna arbanaška reka razlila ce iz svoga korita zasipajući muljem vodoplavni teren, tako da već u prvoj polovini XVIII veka, pre nego će nastupiti drugi događaj, istog karaktera kao i ovaj iz 1690 god., Arnauti muhamedanci prelaze preko prvog terena graničnog sa pravom Arbanijom, učvršćuju ce u Rugovu, prodiru u Kosovo preko Kačanika, i silaze u Staru Srbiju i u Sandžak. U tim krajevima, tako jako podvrgnutima procesima muhamedaniziranja i arnaućenja, ima priliva srpskog elementa iz susednih Brda, ima migracije i nasilnog naseljavanja, ali to nije dovoljno da zadrži oba procesa, uslovljena najpovoljnijim pogodbama.
1737 god. ratovale su Austrija i Rusija sa Turskom. U tome ratu operacioni osnov ćesarske vojske bio je u Srbiji. Odatle su bile upućene tri vojske pravcem prema Vidinu Nišu i Zvorniku. Desno krilo glavne vojske skrenulo je kasnije više u desno. Ono je dobilo u zadatak da prodre u Sandžak i da odatle stupi u vezu sa Hercegovcima, s Crnogorcima, s Brđanima pravoslavne i katoličke veroispovesti i da pomoću pećskog patrijarha digne na oružje raju Sandžaku.[92]
Pripreme za taj rad učinjene su pre nego je taj odred i prodro u Sandžak. Za rad kod Brđana i kod Crnogoraca bio je angažovan skopski katolički nadbiskup Suma, poreklom Arbanas, koji je imao uticaja na katoličke Brđane, a c Crnogorcima je izranije imao veza.[93] Ovaj je radio na tome od kako su nastala neprijateljstva, i čim je osetio da mu od Turaka preti opasnost, napustio je svoju dijecezu i prebegao k ćesarevcima. Otuda je on nastavio rad i putem pisama bodrio je katolike Brđane i pozivao je Crnogorce da zajedno sa Brđanima pristanu uz ćesara.[94]
Za rad pak kod pravoslavnih bio je pridobijen pećski patrijarah Arsenije IV Šakabenda. Ovaj je radio kod pravoslavnih u Hercegovini, u Crnoj Gori, kod pravoslavnih brđanskih plemena Kuča, Vasojevića i drugih, kod svojih pravoslavnih u okolini Peći i u predelu između Peći i N. Pazara.[95]
Nastojavanje nadbiskupa Sume i patrijarha Arsenija IV imalo je uspeha. Od katoličkih plemena u Brdima na stranu ćesarevu pristali su Klimente, Hoti i Grude;[96] od pravoslavnih Brđana Kuči, Bratonožići, Piperi i Vasojevići, a od hercegovačkih plemena Nikšići.[97] Crnogorci su ćutali, ma da su im ce pismima i po glasnicima obraćali i patrijarah Arsenije IV i kučki vojvoda Radonja Petrović.[98] Pod uticajem Mlečića, koji nisu želeli rata i nereda u blizini svoje granice niti da ćesarevci prostru svoju vlast i u onim turskim krajevima, koje su oni smatrali sferom svoga uticaja, Crnogorci ne pristadoše. Šta više sve poruke koje su dobijali bilo od nadbiskupa Sume bilo od patrijarha Arsenija i vojvode Radonje Petrovića, saopštavali su predstavnicima mletačkih vlasti.[99] Ali od svih već pridobijenih za ćesarevu stvar samo su Brđani mogli odmah pristupiti poslu. Oni su odmah počeli napadati na Turke.[100]
Dotadašnji neuspeh turski, napredovanje ćesarevaca, pokret Brđana i dizanje raje u Sandžaku na oružje izazvalo je gnev kod Turaka i kod Arnauta muhamedanaca. Naročito su bili gnevni oni što su ce povlačili ispred ćesarevaca.[101] Ne mogući za taj mah ništa ni prema ćesarevcima niti prema Brđanima, oni iskališe svoj gnjev na raji, koja je ostala u krajevima još nezauzetim od ćesarske vojske.[102] Oni ce htedoše osvetiti i samome patrijarhu Arseniju, za čije su veze sa ćesarevcima saznali.[103] Nu patrijarh dozna za opasnost od Turaka, pa pobegne noću iz Peći u Rugovo i odatle u Vasojeviće, pa preko Hasa ka Novom Pazaru, koji behu zauzeli ćesarevci.[104] Kad je patrijarah, praćen kaluđerima i Vasojevićima, bio pred Novim Pazarom, dočuju daje ćesareva vojska napustila to mesto i da Turci hitaju da ga zauzmu, pa uplašeni nagnu bežati u neredu sve do Studenice, a narod videći ih iz daleka kako jure, pomisli da su Turci, pa i sam stane bežati ispred njih. Iz Studenice patrijarah ce uputio u Kragujevac i dalje put Niša.[105] Na tom putu sustigao ga je kučki vojvoda Radonja Petrović, kao brđanski izaslanik ćesarevcima.[106]
Dok ce patrijarah poslednjih dana krio i potom bežao, pravoslavni Brđani stupili su u neposrednu prepisku sa ćesarevcima. U nekoliko mahova dolazili su konjanici iz logora ćesarevaca s pismima i porukama za življi rad.[107] Te poruke vojvoda Radonja slao je crnogorskom vladici Savi i serdaru Stanišiću pozivajući ih na zajednički rad, ali sve to bi bez uspeha. I katolički Brđani stupiše u neposrednu vezu sa ćesarevcima, izjavljujući svoju gotovost, ali da im ce pošalje u pomoć nemačkih trupa.[108] Nu zapovednik tog odreda ćesarske vojske zatraži da mu oni prvo pošlju taoce za jemstvo vernosti, što su ovi ispunili tražeći i dalje jedan odred nemačkih vojnika.[109] Oni su čak toliko učinili, da su, pored talaca, poslali jedan manji odred, koji je, u sastavu dobrovoljačkih četa, uzeo učešća u pohodu na Mitrovicu.
Početak je bio dobar. Pokret je uzimao širih razmera. Ali su ćesarevci bili slabi i nedovoljno preduzimljivi. Oni nisu mogli napredovati dalje od Novog Pazara i više su računali na pokret Brđana, Crnogoraca i pravoslavnih u Sandžaku nego na svoju snagu. Zato čim su ce Turci počeli skupljati u malo većem broju i videvši da ni sam Novi Pazar ne može sačuvati,[110] zapovednik tog odreda ćesarske vojske, pukovnik Lentulus, povlači ce s vojskom. Sa tom vojskom povlače ce i Klimente i svi drugi koji su dotle bili pohitali za ćesarevcima.[111] Isto tako povlači ce ispred Turaka i stanovništvo iz svih krajeva, koje je dotle bila zauzela ćesarska vojska[112] i ono dalje koje je izjavilo odanost ćesaru, izuzevši Brđane, koji su ce, čuvši za povlačenje hrišćanske vojske, povukli u svoja brda.
Turcima i Arnautima muhamedancima, koji i ovom prilikom čine glavni deo vojske protiv odreda pukovnika Lentulusa, prva je dužnost bila da ce osvete raji, koja ce usudila dići glavu. O njihovim svirepstvima nad rajom, koja ce usudila pristati uz ćesara, čulo ce na daleko. Glasovi o tome doprli su čak do Kotora, odakle je providur javljao svojoj vladi u Mletke.[113] Ali to nisu čuli ćesarevci, koji i posle toga misle na neku ofanzivu prema Turcima u pravcu Novog Pazara prema Hercegovini, i traže od raje da ce diže na oružje.[114]
Kad su bili gotovi s rajom, Turci i Arnauti muhamedanci okreću ce protiv Brđana. Na čelu njih je pećski paša Hodaverdi Mahmudbegović, koji je u tom ratu izgubio dva sina.[115] Krajem godine on s vojskom napada na Kuče, ali ga ovi odbiju i pomlate Turke u Medunu.[116] Sledeće godine Turci ce spremaju jače. Tri su vojske koje ce spremaju protiv Klimenata, Kuča i Vasojevića: jedna u Skadru, druga u Peći i treća u Hercegovini.[117] U januaru iz Arbanije jedne čete idu u Skadar a druge preko Sv. Spasa i Đakovice u Peć.[118] Ta vojska, sve sami bašibozuk, diže što stigne i ne zna za drugo do za nasilje. U to Mahmudbegović postaje pašom skadarskim, te sa većom revnošću skuplja vojsku, i pod vidom da će je u Bosnu i u Sofiju on je sprema protiv Kuča i Klimenata.[119] I ta vojska kreće ce korsem put Bosne i u Sofiju, ali samo koliko da ce Brđanima odstrani pažnja, jer ce brzo vraća natrag i napada na Kuče i Klimente. Nu ovi ce ne dadu prevariti, te je dočekaju i čim su je odbili, izlete iz svojih brda i napadnu na Podgoricu i na Spuž i oplene ih, da im ce osvete što su njihovi ljudi bili u pašinoj vojsci.[120] Zato ce paša osveti Vasojevićima, koje savlada i iz njihovih brda silom ih istera u Metohiju.[121] Sledeće godine paša je ponovo napadao na Brđane, opet bez uspeha. Tek 1740 god. uspeo je jedan pašin sinovac da savlada Klimente i da ih nagna, da mu dadu taoce. Našavši ce u velikoj nevolji Klimente su sada izjavile da su na raspoloženju sultanu pa neka s njima radi što hoće i neka ih premešta gde mu je volja.[122]
Ovaj rat i pokret narodni u vezi s njim donose novih muka srpskom narodu. Srpski krajevi, iz kojih ce povlači ćesarska vojska, prvo su bili opljačkani i popaljeni. To su udarili Turci i Arnauti muhamedanci, najveći neprijatelji hrišćana još dok ce nije znalo šta može doneti ratna sreća i u čijoj će vlasti ostati ti krajevi. Zatim, kao i svaki put dotle, svi koji su pristali uz ćesarevce, napustili su te krajeve i povukli ce c ćesarevom vojskom, imajući za to vremena, pošto ce ona ovoga puta sporije povlačila i zadržavala na drugim objektima. Ali je jedan deo stanovništva ostao, i taj je imao da primi udar arnautski. Prva muka bila su pljačkanja i nasilja od Arnauta; druga i veća bila je u tome što sada arnautska pustonosna reka ulazi u pojas dalji od ranijeg graničnoga sa pravom Arbanijom. U taj pojas navaljuju Arnauti muhamedanci kao osvajači i sultanovi zatočnici protiv buntovne raje, zauzimaju ga i čiste na svoj način.
Ali pri svem tom što je c ovog drugog pojasa 1737, kao i 1690 god., otišlo više srpskog stanovništva nego sa dotle graničnog pojasa s pravom Arbanijom, ipak je on više ostao srpski nego prizrenski kraj, i nego Metohija. Tu Arnauti još nisu dovoljno jaki, međutim iz raznih uzroka Brđani i Crnogorci napuštajući svoja brda naseljavaju ce tu i pomažu održavanju srpskog življa. Tek docnije, mnogo docnije, kad ce u poslednjoj četvrtini XIX veka proširenjem Srbije suzbija arnautska navala, taj pojas u jednom delu dobija pojačanja u Arnautima, koji tamo zavode bezvlašće i nasilje u najvećoj meri. Ali u koliko je taj drugi pojas srpskih krajeva prema pravoj Arbaniji odolevao pustonosnoj arbanaškoj reci, u toliko je događaj iz 1737 god. bio više koban po sudbinu srpskog pravoslavnog življa na prvom pojasu, graničnom s pravom Arbanijom.
Jer sve dok je drugi pojas sa svojim srpskim življem predstavljao ozbiljnu preponu arbanaškoj pustonosnoj reci, on je ujedno bio naslon pravoslavnom življu prvog pojasa i most preko koga je taj živalj sa prvoga pojasa održavao vezu s jednorodnim i jednovernim življem na daljem, trećem, terenu, gde je u kompaktnoj masi bio srpski živalj. Kad je pak drugi pojas, posle događaja od 1737 god. sa proređenim srpskim življem, popustio i kad je u nj u većoj meri prodro arnautski elemenat iz prave Arbanije i poarnaućeni Srbin sa prvog pojasa, on prestaje biti potpora i naslon pravoslavnom srpskom življu sa prvog pojasa, koji usled toga gubi vezu sa jednorodnim življem na daljem terenu. Na taj način navalom Arnauta i Arnautaša u drugi pojas prvi najviše gubi i njegova otporna snaga postaje u toliko slabija, što mu ce posle ovog događaja umanjuje i broj sveštenika i bez kojih je, videli smo, teško bilo prostom narodu da ce održi i da odoli svima iskušenjima. Bez tih svojih podstrekača na otpor muhamedanstvu, prost narod, ostavljen samom sebi i izložen nasiljima svake vrste, i koji je svoju narodnost gledao oličenu u pravoslavnoj veri, brže ce podvrgava procesima muhamedaniziranja i arnaućenja.
A da bi ce još više pogoršalo stanje pravoslavnog srpskog življa uopšte i u tim krajevima posebice, i da ce stvore što povoljnije pogodbe za muhamedaniziranje, posle 1737 god. prvo dolaze na upravu srpskom crkvom stranci, koji su, postavljeni od turskih vlasti, štitili njihove interese i gledali da ce što više obogate,[123] a potom je 1766 god. potpuno ukinuta samostalnost srpske crkve, srušen je i poslednji bedem, kojim ce preko crkve štitio pravoslavni narod. I jedno i drugo izazvalo je potresa u daljem životu srpske crkve i ti potresi, prema onome što smo gore rekli o nerazdvojnoj vezi između nje i naroda, preneseni su na narod. Nastupila je prvo borba narodnog sveštenstva s nametnutim poglavarima, koja ce potom prenela u narod. To je narodu umanjilo ljubav i raniju veliku odanost prema crkvi; to mu je umanjilo otpornu snagu prema muhamedanstvu i olakšalo mu je prelaz u novu veru.
Stanje crkve pripomoglo je da toga bude, ali je, kao i uvek dotle, pravi uzrok bio u nepodnosnim nasiljima. Pravoslavni Srbin, posle događaja u kojima ce predstavio buntovnikom protiv turske vlasti, bio je stavljen van zaštite. Nad njim je nasilje vršio svaki muhamedanac, ali naročito Arnautin, koji nije bio mnogo bolji ni prema Turčinu.[124] Uz to su još došle gladne godine, koje mu nisu dale mogućnosti ni da ce zahrani, a kamoli da ce zaradom otkupi od nameta i odbrani od nasilja.[125] A povrh svega toga baš na tom prvom pojasu, koji ce graničio s pravom Arbanijom, i na kome ce utvrđuju Arnauti, pojačavajući ce već poarnaućenim Srbima, nastaje anarhija u najvećoj meri. Paše u Peći, u Đakovici i u Prizrenu, oslanjajući ce na svoje Arnaute muhamedance, vode međusobnu besomučnu borbu, jedan drugom ubijaju ljude, pale sela i pustoše polja. U toj neopisanoj anarhiji i besomučnoj borbi, kad ce paše otimaju za prevlast, njihove pristalice misle samo na pljačku.[126] Pljačka im postaje svrha života i sredstvo da ce ishrane. Tada raja najviše strada. I u najvećoj bedi ona mora da misli kako da plati harač i sultanu i paši i svakom nasilniku Arnautinu. Svaki nije u stanju da to izdrži, te traži spasa u muhamedanstvu na ranije pokazani način.
Tako ce muhamedanizirala i poarnautila Ljuma, koja je 1690 god. bila naseljena srpskim življem. Tako je prošla Đakovica s okolinom. A tako i Peć. Da su gore navedeni ratovi i ustanci srpskog naroda i nasilja koja su nastala posle njih, doveli do muhamedaniziranja i arnaućenja tih krajeva dragocen je dokaz kazivanje poslednjeg srpskog patrijarha u Peći, Vasilija Brkića. Ovaj u "Opisu pokrajina turskog carstva", pisanom 1771 god. u izgnanstvu, govori o prizrenskom kraju i o Đakovici da su bili naseljeni srpskim življem, koji je u to doba većim delom pomuhamedanjen i poarbanašen. Naročito mu je interesantno kazivanje o stanovništvu đakovičkog kraja (o Rekalijama). Za taj živalj veli da su bili Srbi i Bugari(?) a ne Arnauti, i da su ce muhamedanizirali od skora vremena zbog prevelikog nasilja Arnauta muhamedanaca. Od tih pak novih muhamedanaca neki su samo promenili srpsko ime u tursko, a u potaji su sačuvali svoju veru; dok su ce drugi i tada javno držali hrišćanstva. Ali pošto su zapali među Arnaute, to su znali njihov jezik.[127]
Ovo je kazivanje interesantno, jer potiče od čoveka koji je poznavao taj kraj. Sem toga patrijarah Brkić u celom tom spisu bez ustezanja priznaje kakav je gde brojni odnos hrišćana prema muhamedancima. Vidi ce jasno da njega tu nije rukovodila težnja ranijih zanesenjaka i avanturista, koji su u svojim memorijalima i spisima preuveličavali broj hrišćana i podnosili netačne izveštaje, samo da bi stvorili dobro raspoloženje kod zainteresovanih za svoja preduzeća. Ali je za nas u ovoj prilici Brkićevo kazivanje o življu u Đakovici i njenoj okolini od naročitog interesa zato što ce odatle vidi da je jače muhamedaniziranje Srba pravoslavnih izvršeno tek posle 1737. god.,[128] i što ce proces muhamedaniziranja pravoslavnih Srba u to vreme nalazio u istoj fazi, u kojoj je proces tamošnjih Srba katolika bio sto godina ranije.[129]
Na taj način srpski živalj u ovim krajevima — koji ce toliko bunio protiv turske vlasti; koji je trčao u susret svakom inozemcu što je hteo da radi protiv Turaka; koji je učestvovao u svima narodnim pokretima i za toliko vekova bio najbolji branilac pravoslavlja — primio je muhamedanstvo i ostavši zajedno sa Arnautima muhamedancima postao je Arnautašem i najvećim protivnikom i narodu iz koga je ponikao i pravoslavlju. Tačno po narodnoj izreci, stvorenoj iz iskustva: Poturica gori od Turčina!
Pa ipak i tamo, u srpskim jugozapadnim krajevima, na granici prave Arbanije — gde su bile najteže pogodbe za održanje srpskog življa i pravoslavlja, sa tradicijom, prenošenom s kolena na koleno, koja i danas ne kazuje samo o mukama što ih je podnosio tamošnji Srbin od Turčina, od Arnautina muhamedanaca i od poarnaućenog Srbina, nego priča i sudbu odrođenih mu suseda i najbliže rodbine, koja mu je s promenom vere postala najveći neprijatelj — nije potpuno nestalo tog srpskog življa. I danas njega ima tamo.
* * *
Prema zadatku što smo ga postavili sebi i kako smo ga izložili u predgovoru, mi smo izneli najglavnije momente iz prošlosti srpskog naroda u jugozapadnim krajevima, graničnim s pravom Arbanijom, da bi utvrdili vreme i uzrok muhamedaniziranju i arnaućenju srpskog življa u većoj meri; pokazali smo najprostiji i najglavniji sistem muhamedaniziranja tamošnjeg srpskog življa, zasnovan u početku XVI i primenjivan čak i u polovini XIX veka; i kako je za njim nastao proces arnaućenja. U vezi sa tim dodirnuta su i mnoga druga pitanja. Od svih pak tih pitanja jedna nisu bila jasna a druga su dosad pogrešno posmatrana i ocenjivana. Rezultat tih pogrešaka, provlačenih kroz mnoga pa i kroz čisto naučna dela, jeste zabluda koja je vladala u proceni drugih pitanja što proističu iz prvih, pitanja koja su predmet političkih i diplomatskih diskusija. Da ce o ovim poslednjim pitanjima pravilno sudi, potrebno je otkloniti uzrok zabludi i prečistiti glavna pitanja.
Međutim, interesantno bi bilo pratiti i dalji tok razvijanja pustonosne arbanaške reke. Ali sve do druge polovine XIX veka tu ce neće naći novih krupnijih elemenata, drukčijih od već izloženih. Pravac dat pustonosnoj arbanaškoj reci u polovini XVII veka, održavan u XVIII, traje i u prvoj polovini XIX. Tek u drugoj polovini XIX veka nastaju skretanja. Dotle je muhamedaniziranje u glavnom završeno i vrši ce samo arnaućenje, kojim pustonosna reka postaje sve jača i bujnija u pravcima koje joj politika određuje.
Od tada arbanaška pustonosna reka sa neverovatnom brzinom dere na sever, na severoistok i na istok, i u koliko nije uspela da poplavi u XVIII veku plavi sada. Ona ce spušta u čisto srpske krajeve: u Sandžak, u Kosovo i u St. Srbiju, ali s nejednakom brzinom: slabije prema Sandžaku, a brže prema Kosovu i u St. Srbiju. Otkuda je ta razlika u brzini njena toka i u daljini njena domašaja videćemo dalje; ali ce ne može poreći da ta bujica potiskuje pred sobom sve što ce ne poklanja koranu i arnautskom keču, a da sve ono što ostaje na terenu njena domašaja podvrgava koranu i da mu na glavu nasađuje keče za obeležje svoje vlasti. Naročitu pustoš čini pustonosna arbanaška reka u drugoj polovini XIX veka. Tada joj otvaraju propuste ne samo Turska nego i Austrija, čijim političkim smerovima i nehotice služi Turska u više mahova, povlađujući nasilja Arnauta prema pravoslavnim Srbima, koji stvaraju dve države i pokazuju težnje da na jednoj strani stanu na put pustonosnoj arbanaškoj reci i na drugoj da ce Austrija ne uvuče u korito te reke, kojim bi doprla u središte Balkanskog poluostrva. Zato je Austrija 1879 godine tražila i dobila da ce ugnezdi u Sandžaku, odakle će lakše upravljati arnautskom bujicom; zato ce ona trideset godina trudila da slomi otpor toj arnautskoj bujici u Sandžaku i da joj korito privuče što bliže svojoj državnoj međi; i zato je danas velika težnja njene diplomatije, potpomognute mobilizovanom vojskom, da granice "autonomnoj" Arbaniji razmakne što dalje na sever...
U Sandžaku Arnauta nije bilo ni u prvo doba po zauzeću tog kraja od Turaka, niti u XVI, pa ni u XVII veku. Sem malog broja Turaka tamošnje naselje u XVI i XVII veku sačinjavali su samo Srbi, i to manjim delom muhamedanske i mnogo većim delom pravoslavne vere. I govorni jezik jednih i drugih bio je srpski.
Granica administrativne i etnografske Arbanije bila je daleko od Sandžaka. U XVI veku ona ne dopire ni do sastava Crnoga i Beloga Drima.[130] Dukađin zadugo nije pripadao Arbaniji. Tek u početku XVII veka pomiče ce ta granica, ali ne prelazi Drim.[131] U Ljumi, i u đakovičkoj nahiji, razdvojenima Drimom, naselje je srpsko i govorni jezik srpski.[132] Tek mestimice prodire arbanaški govor. Međutim i sami Arbanasi iz prave Arbanije, kad pišu pisma namenjena izvan Arbanije — ako im ne pišu njihovi katolički sveštenici i misionari na latinskom i italijanskom — pisana su srpski[133] I tek posle gore navedenih događaja iz XVII veka, koji su izazvali veliki poremećaj u srpskim krajevima, graničnim s pravom Arbanijom, arnautski elemenat u jačoj meri prelazi jedan i drugi Drim. U Sandžaku pak Arnauta nema sve do samog završetka XVII i početka XVIII veka. Stanovništvo Sandžaka do toga vremena viđalo ih je, samo ne kao naseljenike nego u doba mira kao haramijske čete i pratioce paša i uglednih putnika, a u doba rata kao pljačkaške odrede. Pravo njihovo naselje u Sandžaku javlja ce tamo tek na prelomu XVII i XVIII veka, tačno 1700 god.
Dolazak Arnauta u Sandžak nije izazvala namnoženost stanovništva u pravoj Arbaniji, usled čega bi višak tražio na drugoj strani povoljnijih pogodaba za miran život i rad, pa da ih je našao u Sandžaku. Njih tamo nije bacio ni potisak od kojeg drugog naroda. A nisu došli ni kao osvajači posle 1690 god., da zauzmu krajeve, koje je delom napustio srpski živalj, koji je, umešan u pokret protiv turske vlasti, uzmakao za ćesarskom vojskom. Kao što smo videli gore, Arnauti su, kao osvajači, imali tada da zauzmu tek prvi pojas srpske zemlje, graničan sa pravom Arbanijom. Nasuprot svemu tome prvo arnautsko naselje u Sandžaku postalo je nasilnim naseljavanjem, i ti što su bili preseljeni tamo nisu bili pravi Arbanasi nego negdašnji Srbi, koji su, našavši ce među Arbanasima, primili njihove običaje i usvojili arbanaški jezik, ali nisu zaboravili ni svoje poreklo ni svoju tradiciju niti svoj negdašnji jezik.
Onome koji baci pogled na etnografsku kartu Sandžaka u delu G. Jov. Cvijića "Osnove za geografiju i geologiju Stare Srbije i Makedonije",[134] pašće u oči jedan kraj gotovo u sredini Sandžaka, prebojen bledožutom bojom, a unaokolo nje ima nekoliko oaza plave boje, po kojima su rasuti crveni polumeseci. To je visoravan Pešter. Bledo žuta boja na njoj označava naselje arnautsko, a one oaze oko nje označavaju muhamedanizirane Srbe. Ti Arnauti na Pešteru jesu prvo i najstarije arnautsko naselje u Sandžaku, koje su Turci dovukli tu i potiče od katoličkog plemena Klimenata u Brdima, koje je starinom srpsko i docnije poarnaućeno.
Istorija toga naselja nije bez interesa. Ona je pri tom ostala nepoznata ne samo širem krugu čitalaca nego čak i stručnjacima.[135] Zato je mi i donosimo ovde. Ali pored toga zna služi kao lep prilog istini: da širenje Arnauta daleko izvan granica prave Arbanije nije rezultat evolucije jednog naroda nego revolucije; a služi i za potvrdu gore naglašenom odvraćanju toka pustonosnoj arbanaškoj reci.
* * *
Klimente su, prema njihovoj tradiciji, zabeleženoj još 1685 god[136] i sačuvanoj do danas,[137] srpskoga porekla. Kao pleme mlađe je starinom nego sva druga okolo njega.[138] Početak njihova života vezuje ce za jednog pretka, koji ce tamo doselio sa gornjeg toka reke Morače, oženio ce iz plemena Kuča i imao sina Klimenta, čiji su potomci zasnovali dva sela sa srpskim imenima i od koga i pleme nosi ime Klimente.[139]
Taj njihov predak, koji ce doselio iz Morače, bio je pravoslavne vere, kao i svi drugi u tome kraju. Njegovi potomci, budući pod uticajem skadarskog biskupa i katoličkih misionera, vrlo aktivnih od uvek u tom kraju, pristupili su katoličkoj veri. Pod uticajem ovih svojih duhovnih učitelja, koji su ih učili da u Turcima gledaju neprijatelja, ali da ni u pravoslavnima ne gledaju prijatelja, Klimente su tako i radili: bili su hrišćani, pretpostavljali su pravoslavne Turcima, ali ni prema prvima nisu bili prijatelji, ako to nije išlo u račun njihovim duhovnim učiteljima. Odbijajući ce pak tako sve više od pravoslavnih, ali ne idući ni s Turcima, držali su s ostalim katoličkim plemenima u Brdima, koja su već bila poarbanašena, pa su od njih primili običaje i jezik, ne zaboravljajući pri tom ni raniji. Tada su oni počeli zamenjivati svoja srpska lična imena arbanaškima — kao što su uradili i mnogi Kuči, koji su ce dugo borili između pravoslavlja i katoličanstva — pa su i imena svojih sela okrenuli na arbanaški, ali ne utrvši im potpuno trag srpski.[140]
Kao i sva druga plemena u Brdima, i Klimente su obrađivali malo dobre zemlje ali su više gajili stoku, proizvode iznosili su na najbliže turske trgove i tamo su nabavljali potreba, od kojih su najglavnije bile: so, puščani prah i olovo.[141] Slabom obradom zemlje i gajenjem stoke podmirivane su najpreče potrebe; ali kad bi bile nerodne godine ili bi nastala bolest u stoci, i te najveće potrebe podmirivane su pljačkom, kojom ce i u rodnim godinama dolazilo do svega što je bilo izvan najpotrebnijeg. U tom pogledu Klimente su bili vrlo čuveni. Još kad su ce utvrdili u svojim brdima, gde tradicija veli da im ce naselio prvi predak, otac Klimentov, otpočeli su pljačku u pravcu Plava i Gusinja, koji su tada bili naseljeni pravoslavnim, Srbima. Za pljačkom došla je borba Klimenata s ovim Srbima, koji su najzad bili potisnuti.[142] Njihovo plodno zemljište zauzeše Klimente, koji su ce tu bavili i obrađivali zemlju leti, a c početkom zime povlačili su ce sa stokom u sklonite pećine u svojim brdima.[143]
Posle toga Klimente su ce bacili na plen po daljim krajevima. Na redu je bila Peć, gde su nekoliko puta napadali na dvorove pećskih paša Mahmudbegovića, pljačkali ih i palili, i udarali namet na narod i na srpskog patrijarha, koji im je plaćao godišnje sedamdeset dukata.[144] Posle Peći došli su na red krajevi po Sandžaku i Kosovo Polje, i na jednoj strani Skadar s okolinom a na drugoj krajevi prema Skoplju.[145] Oni su u više mahova napadali na sam trg u Skadru i pljačkali po njemu,[146] a bivalo je prilika da su njihove čete na konjima dopirale čak do Plovdiva, napadajući na sela, palanke i na trgovačke karavane.[147] Prilikom tih izleta oni su naplaćivali namet, udaran na pojedine krajeve i palanke, i dogonili su veliki plen.[148] Pored mnogo krupne i sitne stoke i obične trgovačke robe tu je bilo i skupocenih predmeta. U početku XVII veka u njihovim kućama, inače jadnog izgleda, mogao ce naći dobar broj dobrih konja, sedala, uzda i takuma ukrašenih srebrom i dragocenim kamenjem, skupocena oružja, srebrnih i zlatnih fildžana, zarfova i posuđa i drugih luksuznih predmeta. Sve to dospelo je u klimentaška brda kao plen sa tih izleta.[149]
Po uputstvu njihovih učitelja, katoličkih misionera u njihovoj sredini, Klimente na tim svojim izletima imali su voditi računa i štititi samo katolike, a pleniti i muhamedance i pravoslavne.[150] Zato su i udarali namet na srpskog patrijarha u Peći i na srpske manastire. Dečani su bili prvi koji su imali nevolje od njih. U starim srpskim zapisima sačuvan je spomen o tom njihovu radu.[151] Stoga su ce u odbrani protiv Klimenata udruživali muhamedanci i pravoslavni; a patrijarah u Peći, pored toga što im je plaćao godišnji namet, morao je, sa dopuštenjem Porte, izdržavati o svom trošku stražu od janičara, da bi ce zaštitio.[152] Zbog toga je razumljivo što su Klimente kod pravoslavnih Srba, koji su trpeli njihova nasilja, identifikovani s ostalim Arnautima, koji nisu imali nikakvih obzira prema srpskim verskim i narodnim svetinjama.
Povučeni u jedva pristupačna brda, gde je bilo teško napasti ih, i zato što su od pljačke načinili svoje glavno zanimanje, Klimente nisu priznavali ničiju vlast i bili su protiv svake vlasti koja je bila protiv njihova bezvlašća. Turske vlasti, pak, koje su i same na drugoj strani, naročito kad su u pitanju bili potčinjeni im hrišćani, trpele pa i potpomagale bezvlašće, nisu htele trpeti bezvlašće Klimenata. Zato su mnogo puta pokušavale da ih obuzdaju i nagnaju na poslušnost, ali u tome nisu potpuno uspevale. Do početka XVIII veka Turci su u nekoliko mahova kretali čitave vojske protiv Klimenata, ali su ce ove redovno vraćale bez većeg uspeha.[153]
U takvim prilikama Klimente su ce obraćali za pomoć susednim plemenima. Između tih plemena postojalo je trajno trvenje i borba: tukla su ce među sobom i otimala su jedna od drugih, kao i od trećega. Ali su sva bila protiv Turaka, kad bi turske vlasti pokušale zavesti nekakav red i naterati ih na poslušnost i na plaćanje harača. Zato su Brđani hrišćanske vere priskakali u pomoć jedni drugima protiv onih muhamedanske vere, koji su pristajali uz vlast tursku.[154] Iz verskog antagonizma, potpirivanog od strane katoličkih misionera, ali i s nadom na dobit, Klimente su pristajali i uz hrišćanske države, koje su ratovale s Turskom. U doba Kiparskog rata pristajali su uz Mletačku republiku;[155] prilikom pokreta na Balkanskom poluostrvu protiv Turaka krajem XVI i početkom XVII veka bili su u vezi s izaslanicima papskog i drugih zapadnjačkih dvorova, koji su smišljali krstašku vojnu protiv Turaka;[156] u doba Kandijskog rata pristajali su opet uz Mletačku republiku;[157] u doba Morejskog (Bečkog) rata pristajali su i uz Mlečiće i uz ćesara:[158] a u doba tursko–austrijskog rata 1737–1739 god. bili su uz ćesara.[159]
Ali ma kako veliki bio uticaj katoličkih misionera na Klimente, ovaj nikad nije bio toliko jak, da je mogao nagnati Klimente na pristajanje uz hrišćanske vladaoce protiv Turaka samo iz hrišćanskog osećanja. Svagda je trebalo da bude i onog drugog razloga: koristi za Klimente, i to neposredne koristi. I pored svega katoličanstva oni nisu ulazili u te poslove bez dobrih poklona, nagrada i plaća.[160] I kad toga ne bi bilo, oni ne samo što nisu bili uz hrišćane nego su šta više pomagali Turcima, ili bi na drugoj strani plenili hrišćane. Tako su god. 1645, kada su ce paše iz Sandžaka, Metohije i St. Srbije spremale protiv Mlečića, plenili Dečane.[161] God. 1651 bili su u vojsci Ali–paše Čengića, koja je napadala na Kotor; ta je vojska naročito činila velike zulume manastirima.[162] Godine 1685 pomogli su skadarskom sandžak–begu Sulejmanu Bušatliji da razbije Crnogorce na Vrtijeljci, gde je poginuo Bajo Pivljanin.[163] A 1692 god. pomogli su tom istom Sulejmanu Bušatliji da otme Cetinje od udruženih Crnogoraca i Mlečića.[164]
Dok su ce pak Klimente pri sukobu hrišćanskih država s Turcima, kada su ove tražile njihovu saradnju, više rukovodili dobiti nego verskim i nacionalnim osećanjem, kad su pred sobom imali samo Turke, njihovo je stanovništvo bilo uvek isto: smatrali su ih neprijateljima, identifikujući s njima sve muhamedance uopšte. Oni su im zadavali mnogo jada. Naročito je bilo toga u doba Morejskog rata, pri svem tom što su im u dva maha pomogli protiv hrišćana. Zato je silni Sulejman–paša Bušatlija hteo da ih obuzda, da ih natera na poslušnost i da od njih naplati harač.[165] Ali su mu svi pokušaji ostali bezuspešni. Nu što on nije mogao, postigao je njegov poslednik, paša Hodaverdi Mahmudbegović iz Peći. Kao paša skadarski, ovaj je tamo zatekao anarhiju, koju je brzo ukinuo. On je 1700 god. savladao odmetnute gradove: Skadar, Ulcinj, Bar, kao i neka pobunjena plemena, pa ce potom bacio na Klimente.[166]
Pošto je pridobio sva okolna plemena brđanska i na taj način zatvorio Klimente sa tri strane, na četvrtoj prema Gusinju, u to doba već naseljenom muhamedancima. Hodaverdi–paša zatvorio im je prolaz podigavši jedno utvrđenje. Tako ih je skadarski paša navedene godine odvojio od ostaloga sveta. Nemajući veze ni s koje strane, Klimente sada ni otkuda nisu mogli nabaviti potreba. Od svega pak najteže su podnosili oskudicu u soli. Zatim nestade i hleba. U oskudici svake druge hrane Klimente ce poslužiše mesom od svoje stoke. Ali u stoku udari neka bolest, koja ce prenese i na narod, i usled toga nastane umiranje. U toj velikoj nevolji Klimente ce obrate paši s ponudom da mu ce predadu.
Paša Mahmudbegović primi ponudu i tom prilikom reši da se jednom oslobodi stalnih muka od ovog ratničkog plemena: da ih premesti na drugu neku stranu. To je i učinio. Nu pošto mu Klimente iz Selca nisu zadavali mnogo brige — jedan od prvaka već je bio primio muhamedanstvo, kao takav bio je postavljen za agu u Gusinju i obećavao je da će sve Selčane prevesti u muhamedanstvo — paša ih ostavi tamo, a celu Epaju premesti na peštersku visoravan kod Novog Pazara. Tim paša postiže dvoje: oslobodio je skadarski kraj od stalnih klimentaških upada i pljačkanja i naselio je jedan pust kraj, koji je pripadao porodici Mahmudbegovića i od koga ova nije imala nikakve koristi.
Preseljeni Klimente ostadoše sedam godina na Pešteru. Kraj je bio dušu dao za stočare. Oni pak imali su dosta stoke i imali su tamo svega više nego u svojim Brdima. Pa ipak su bili nezadovoljni. Tuga za Brdima i za slobodnim životom tamo bila je sve veća kod njih. Uz to turske vlasti sve jače su navaljivale da ih pomuhamedane, međutim Klimente što ostadoše na ognjištu i druga susedna plemena brđanska sve više su uviđali štetu od odlaska njihova na Pešter. Od kako je Hodaverdi paša uspeo da preseli Klimente na peštersku visoravan, muhamedanci su postajali sve osorniji prema Brđanima druge vere, i ovima je sve teže bilo braniti ce. Zato su često poručivali Klimentama na Pešteru neka ce vrate u svoja brda, u čemu će ih i sami pomoći. A na to su ih badrili i katolički misioneri koji su bili s njima. Ovi su toliko više uticali na Klimente da sačuvaju katoličku veru u koliko su turske vlasti jače navaljivale da ih pomuhamedane, pa su ih nagovarali neka ce vrate u svoja Brda. I Klimente na Pešteru pod uticajem tih nagovora od strane misionera i poruka od Brđana reše ce 1707 god. da napuste Pešter i da ce vrate na staro ognjište.
Povratak im je bio skopčan s najvećim teškoćama. Turci su bili saznali za nameru Klimenata pa su branili prolaze kojima bi ovi prošli. Sem toga Klimente s Peštera imali su talaca u Peći, čiji će život biti u opasnosti. Uz to tu nisu bili u pitanju samo ljudi, nego je trebalo povesti i žene i decu, preneti najpreče stvari od pokućstva i poterati svu stoku, kad ce već nije moglo misliti i o letini gotovoj za pribiranje. Ali tuga Klimenata za njihovim Brdima bila je jača od svih tih teškoća.
Klimente, preseljeni na Pešter, kao stočari naselili su ce no celoj visoravni. U god. 1707 pred begstvo otuda bilo je 274 kuće njihove, rasturene na svima stranama. Zbog te raštrkanosti, kad su ce u julu te godine rešili na begstvo, nisu ce mogli svi skupiti. Okupila ih ce tek jedna polovina — sto četrdeset i sedam kuća; ostale je u tome sprečio jedan odred turskih konjanika, koji je potom potpomognut većim brojem pešaka. Za to vreme one prve posluži sreća te uhvate tamošnjeg vojvodu turskog sa četvoricom pratilaca, pa ih vežu i povedu sobom s namerom da zamenom oslobode svoje taoce u Peći.
5. jula ta polovina klimentaškog naselja na Pešteru krete ce put Brda. Ukupan broj duša te polovine iznosio je 1362. Među njima je bilo na 400 ljudi s oružjem, a ostalo žene i deca. Broj boraca nije bio dovoljan da krči put kroz turske odrede koji su ih čekali. Zato ce oružja latiše i žene, njih 300 na broj. U velikom karavanu koji ce kretao u pravcu Rožaja i Plava, ljudi su bili na čelu, začelje su obrazovale žene, a u sredini oko 30000 ovaca, 4000 govedi i konji sa sitnom decom i ono malo pokućstva što su ga mogli poneti.
Još prvoga dana karavan naiđe na 1000 Turaka koje razbi i zanoći u Rugovu, između Rožaja i Plava. Sutradan klimentaški karavan krete ce dalje i u putu naiđe na mnogo jači odred Turaka od prvoga. Bilo ih je na 5000. Karavan ce ne usudi probijati kroz toliku silu, nego nađe zgodno mesto za odbranu i tu ce zadrži čekajući da ce Turci uklone ili da prvi napadnu. Tako su jedni prema drugima stajali nekoliko dana utvrđujući svoje položaje. Najzad posle uzajamnog osmatranja od nekoliko dana Turci napadnu prvi. Klimente ih dočekaše. Pa i žene ce latiše oružja. Ostaviše decu pa pohitaše u pomoć muževima. U gužvi koja ce tu stvori od Turaka i Klimenata jedna od njih jataganom odseče glavu jednom od starešina turskih. I Klimente ne samo da odbiše Turke nego ih još pognaše do njihova položaja, na kome ce behu utvrdili.[167]
U tom pokušaju Turci su imali dosta ranjenih i 65 mrtvih. Od strane Klimenata, pored ranjenih, bio je 21 mrtav, ali ce dokopaše 14 živih Turaka.[168] Posle toga Turci ne pokušaše s ponovnim napadom. I videći da ne mogu sprečiti Klimente da ce vrate u Brda, predložiše im da ih puste dalje s mirom ali da puste pešterskog vojvodu sa njegovim pratiocima i novim zarobljenicima. Klimente pristadoše ali s tim da im Turci predadu taoce držane u Peći i da im naknade za onu stoku, koja ce usled pucnja pušaka bila razbežala tako da je nisu mogli pokupiti. Turci ce nisu mnogo premišljali. Odmah su pristali na pogodbe Klimenata i pustili su ih da nastave put na njihovo staro ognjište[169]
Kad su stigli tamo, sa radošću dočekaše ih Klimente iz Selca i drugi Brđani, dadoše im hrane i stoke i utvrdiše veru da ce, u slučaju napada Turaka, bore udruženi. Ali u koliko su oni bili veseli, u toliko je teže bilo onima što ostadoše na Pešteru. Na njih, sada znatno slabije, navališe Turci, da ih pomuhamedane. Klimente ce odupreše. Ali otpor nije mogao biti dovoljno jak. Ostavljeni sami sebi, bez potpore misionera koji napustiše Pešter s onom polovinom što ce vratila u Brda, pojedini, pod pritiskom Turaka, napustili su hrišćansku veru. Oni pak koji su više polagali na veru zavapiše za pomoć kod svojih saplemenika i rođaka u Brdima.
Ni onima u Brdima nije bilo lako. Njima Turci nikako nisu dali mira.[170] Najzad u junu 1711 god. iznenada napadoše Turci na njih. Ali ih Klimente ipak dočekaše i razbiše. Sto dvadeset i pet Turaka platiše životom taj prepad, a od Klimenata pogiboše samo petorica, svi od uglednijih.[171]
U to njihovi saplemenici sa Peštera ponovo zavapiše za pomoć, jer je bio nastao trenutak ili da ce spasavaju ili da prime muhamedanstvo. Glas o njihovu očajnu položaju stigne do barskoga nadbiskupa Vičenca Zmajevića, koji navali na Klimente da spasavaju svoje saplemenike s Peštera. Trenutak je bio zgodan posle pobede nad Turcima. I Klimente poslušaše njegov savet, te ujednom brzom maršu, kroz krajeve i prolaze koje su čuvali Turci, prodru do Peštera i povedu oko 50 porodica, koje su ostale pri staroj veri, ali su već bile na ivici propasti za katoličanstvo. Za Klimente, svikle na pljačku, to je bila prilika da dođu i do plena. Ali ga ce ostaviše, misleći samo na brzinu marša i na što brže spasavanje svojih rođaka iz šaka turskih.[172]
Kad znamo koliko je kuća i duša prešlo u Brda 1707 god., koliko je potom ostalo na Pešteru, i koliko su porodica Klimente naknadno odveli 1711 god., vidi ce da ih je jedan, i ako mali, deo ostao na Pešteru. Taj ostatak već je bio primio muhamedanstvo i pod tom zaštitom mogao je ostati na miru. Njima ce nije išlo natrag, a ni Klimente koji su ce krenuli iz Brda sa zadatkom da spasavaju katoličke duše od propasti, nisu ce više interesovali za njih. I to klimentaško naselje na Pešteru, brojno slabo i tada pomuhamedanjeno, bilo je prvo arbanaško muhamedansko naselje u Sandžaku. U početku slabo ono vremenom postaje sve jače i jačajući širi muhamedanstvo u tom čisto srpskom kraju.
Muhamedaniziranje Klimenata katolika na Pešteru izvršeno je, bez sumnje, po sistemu koji je dotle primenjivan na druge hrišćane i po kome su, kao što smo videli, muhamedanizirani Srbi pravoslavni i katolici sa prvoga pojasa, graničnoga sa pravom Arbanijom. Kao posredni dokaz za ovo služi to što su ti isti Klimente na taj isti način muhamedanizirali srpsko stanovništvo na Pešteru.
U svakom slučaju prva faza procesa njihova muhamedaniziranja bila je završena do tursko–austrijskog rata 1737–1739 god. Kad je ćesarski pukovnik Lentulus 1737 god. prodro do Novog Pazara i do Peštera, on tamo nije našao katoličkog naselja, niti su Klimente s Peštera pristali uza nj. Uza nj su pristali Srbi pravoslavne veroispovesti i Klimente katolici iz Brda,[173] i kad ce on povukao u Srbiju, s njim su ce povukli i ovi Klimente katolici i naselili su ce neki u Srbiji ispod planina Rudnika i Avale, a drugi su prešli čak u Srem i nastanili su ce u selima Rtkovcima i Nikincima kod Mitrovice[174] Kad su ce pak pred kraj leta 1737 god. počeli okupljati Turci protiv Lentulusa u Novom Pazaru, jedna od koncentracionih tačaka bio je Pešter sa njegovim Arnautima.[175] A kad su sledeće godine u mesecu martu, po zauzeću Užica, turski odredi od Novog Pazara udarili na grad Rudnik i na njegovu okolinu, najveću pakost učinili su Klimentama iz Brda tamo naseljenima.[176] Sasvim pojmljiva stvar. Poturica je gotovo uvek bio gori od Turčina. I pomuhamedanjeni Klimente našli su da ce najljuće osvete svojim saplemenicima hrišćanima, koji su ce posle toga rasturili po Srbiji, utopili ce u pacu, iz koji su njihovi pretci proizišli, i dali Srbiji ličnosti od najveće vrednosti.
Ustanak pak Srba pod Karađorđem zatekao je Klimente na Pešteru kao potpuno pomuhamedano arnautsko naselje. U to doba oni, kao i drugi pomuhamedanjeni Arnauti, predstavljaju najbolje zatočnike sultanove protiv pobunjenih Srba. Oni su sa drugim Arnautima davali najjačeg otpora srpskoj vojsci. Jednom je srpska vojska zauzela Pešter, kad i Sjenicu i Novi Pazar, ali ce tamo nije mogla zadržati.[177]
A kad je propao Karađorđev ustanak, pa ce digao drugi pod Milošem Obrenovićem, potom stvorena Kneževina Srbija, i ova je dobila stalnu granicu po hatišerifu od novembra 1833 g., vidimo pomuhamedanjene Klimente na poslu, koji su muhamedanci Arnauti dotle u veliko bili završili u krajevima s proređenim srpskim stanovništvom usled događaja od 1690 i 1737 god. Oni rade na muhamedaniziranju srpskog stanovništva na Pešteru i oko njega. Samo je taj njihov rad dosta slab. U polovini XIX veka taj njihov rad predstavlja fazu muhamedaniziranja pre one u kojoj smo videli Srbe katolike u okolini Prizrena i Đakovice i u nekim mestima na Kosovu u prvoj polovini XVII veka i kroz koji su pravoslavni Srbi iz tih krajeva prošli u polovini XVIII veka.
I tu ce vrši prvo muhamedaniziranje muškaraca. Prema jednom podatku iz 1848 god., u porodicama srpskim, u kojima je nastalo muhamedaniziranje, još ni svi muškarci nisu bili pomuhamedanjeni. Jedan dopis, štampan u "Novinama Čitališta Beogradskog" br. 12 od 12 marta 1848 god. javlja: "Pešteri i Bior, ovo su dva mala predela između Skadra, Belog Polja i Novog Pazara, u kojima nikakve zakone vlasti nema, nego sami po sebi na fisove sude, sirječ koji najviše brastva ima, onaj im je najstariji. — U ovim predelima ima takvih domova, u kojima ce nalaze po dva brata, pak jedan veruje Hrista a drugi Muhameda, jedan klanja a drugi ce krsti. U nekim kućama ima po tri brata i sva tri drže ce da su Turci, a otac im je Srbin, i tako sinovi klanjaju, a otac ce krsti; a kad barjam dođe, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju. – U ovim predelima i to ce može naći da dva brata Turčina u jednoj kući živeći jedan drži za ženu bulu, a drugi hristjanku, pa jednoj ime Ana a drugoj Nazija".
Proces muhamedaniziranja pravoslavnih Srba u ovom kraju, započet kasno i vršen s manje snage i pod težim pogodbama, imao je i zahvat srazmerno mali. A već do procesa arnaućenja jednom pomuhamedanjenih Srba kanda nije ni došlo; ili, ako ga je i bilo, to je u najmanjoj meri, tako da ce rad pomuhamedanjenih Klimenata na Pešteru ne može ni porediti sa jačinom i rezultatima rada Arnauta muhamedanaca u Metohiji, u okolini Prizrena i južno od Šara. Stoga, u koliko je poznato, danas naselje pomuhamedanjenih Arnauta na Pešteru predstavlja više oazu, koja je imala pogodaba da ce održi, ali nije imala snage da radi poput Arnauta muhamedanaca u daljem zaleđu njihovu, koji su ce naslanjali na pravu Arbaniju.[178]
Jasni su uzroci zašto je proces muhamedaniziranja pravoslavnih Srba u tom kraju bio spor, zašto mu je zahvat bio skučen i zašto za njim nije nastupio i proces arnaućenja. Klimentaško naselje na Pešteru, slabo samo po sebi, bilo je okruženo sa svih strana srpskim etnografskim elementom i odvojeno jednim pojasom od drugih Arnauta muhamedanaca. Tako odvojeno to naselje nije dobijalo priliva iz arnautske pustonosne reke, kojoj je turska državna politika upućivala tok u drugom pravcu. Srpski pak elemenat, koji je okružavao ovo arnautsko naselje, bio je u toliko srećnom položaju
Jovan Tomić rođen je u Novoj Varoši 1869., a umro je u Beogradu 1932. godine. U Kragujevcu je učio gimnaziju, a u Beogradu je studirao na filološko–istorijskom odseku Velike škole. Dve godine proveo je na istoriografskom usavršavanju u Francuskoj i Italiji. Radio je kao profesor gimnazije u Kruševcu, Kragujevcu i Beogradu.
Godine 1903. konkurisao je na upražnjeno mesto profesora istorije na Katedri za srpsku istoriju, ali nije bio primljen. Prednost je data Stanoju Stanojeviću. Iste godine postavljen je za bibliotekara Narodne biblioteke, u to vreme ugledno mesto. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1903., a redovni od 1906. godine.
Kao bibliotekar Narodne biblioteke, Jovan Tomić je od nje stvorio uzornu ustanovu, koja je mogla da pruži nauci neophodne usluge. "Od dana kad je on prihvatio u svoje ruke Narodnu biblioteku, sve je drugačije, sve je bolje, urednije i savremenije", zapazili su njegovi savremenici.
Istoriografija se, do Jovana Tomića, uglavnom bavila našim Srednjim vekom. Doba turske prevlasti bilo je sasvim zanemareno. Tomić je naš istoričar koji ce upustio u proučavanje ovog perioda, a da nije imao prethodnika. Pošavši skoro ni od čega, on je morao da ce upusti u arhivska istraživanja, koja još nisu bila uobičajena kod nas, i, što je bilo nerazumno, smatrana su nižom vrstom rada, nedostojnom pravih istoričara. Neke njegove kolege potcenjivale su Tomićeva dela samo zato što nisu cenili arhivska istraživanja. On je osporavan u onome što je bila njegova najveća odlika kao istoričara. Tomić je najviše istraživao u italijanskim arhivima.
Tomićeva bibliografija broji oko dve stotine radova. Najviše radova napisao je iz istorije Srba u Turskoj, od kojih su mu najvažnije studije: Deset godina iz istorije srpskog naroda pod Turcima, 1683–1693 (1902) i Pećki patrijarh Jovan i pokret hrišćana na Balkanskom poluostrvu 1592–1614 godine (1903). Druga oblast njegovog interesovanja bila je istorija Srba u Crnoj Gori. Posebno ce bavio vladikom Vasilijem Petrovićem Njegošem, Crnojevićima, Bajom Pivljaninom, istragom poturica, Numan–pašinim pohodima na Crnu Goru, Carevim Lazom i Mahmud–pašom Bušatlijom. Napisao je nekoliko radova iz istorije Srba u Dalmaciji. Ogledao ce i u proučavanju naše narodne poezije, ostavivši za sobom nekoliko zanimljivih studija.
Tomić je napisao veći broj kritika i prikaza. Nezgodnog temperamenta, strog i prema sebi i prema drugima, pun fizičke i moralne snage, rano je stekao epitet "najborbenijeg srpskog istoričara". Poznajući ga lično, Vladimir Ćorović je o njemu napisao: "On je voleo da ulazi u borbu i da izvodi stvari na čistac; u njegovim spisima, ne samo polemičkim, ima dosta nepoverenja prema ljudima i ponekad nekog mletačkog sumnjičenja koje je izazivalo na otpor".
Jovan Tomić retko je napuštao naučnu stazu, kojom ce suvereno kretao. Ostavio je za sobom samo dve knjige istorijsko–političke prirode Austro–Ugarska i arbanaško pitanje, 1913; Jugoslavija u emigraciji, 1921).
Političke potrebe podstakle su ga da napiše knjigu, koja ce no drugi put pojavljuje pred čitaocima: O Arnautima u Staroj Srbiji i Sandžaku, Beograd 1913. Knjiga ce pojavila i na francuskom jeziku: Les Albanais en Vieille–Serbie et dans le Sandžak de Novi–Bazar, Paris 1913. O knjizi su izrečena pazličita mišljenja. Ćorović je pisao: "Knjiga je nastala u času jedne političke potrebe i pisana je, s toga, na rok, što je uvek nezahvalan posao; u njoj ce, sem toga, osećaju izvesni politički motivi; ali je argumentacija davana na čisto naučnoj građi i sa naučnjačkom savesnošću. S toga je to delo zadržalo svoju vrednost nezavisno od prilika u kojima je nastalo".
Kad ce pojavila knjiga Kosovo nekad i danas, Beograd 1973, nastala je polemika Skendera Rizaja i Hasana Kalešija o velikoj seobi (1690). Rizaj je, ne vodeći računa o vremenu i prilikama u kojima je nastala knjiga, potkrepljivao svoju teoriju o tome da nikada nije bilo velike seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem na "tendencioznoj i pogrešnoj interpretaciji jednog mišljenja srpskog naučnika Jovana Tomića" (D. Bogdanović). Osporavajući Rizaja, Kaleši je pisao: "Svakome ko logički misli jasno je da je — u vreme kad ce odlučivalo o granicama balkanskih država, cilj Tomića bio: da dokaže i pred evropskim javnim mnenjem da Albanci Kosova nisu "Arnauti", već "Arnautaši" (albanizovani Sloveni)".
Dimitrije Bogdanović osvrnuo ce u Knjizi o Kosovu na polemiku Rizaj–Kaleši i argumentovano branio Tomićeve poglede. U ovoj knjizi Tomić je izneo tezu da velika seoba, koja ce i po njemu dogodila, "nije zahvatila čitavo područje Kosova i Metohije i nije stvorila prazan prostor u koji bi ce onda ubacili mehamedanski Arbanasi, nego je srpski narod na toj teritoriji ipak ostao i potom nasiljem islamiziran i poarbanašen". Time je skinuta sumnja u Tomićev naučni rad, a oni koje žele da upoznaju jedan period iz prošlosti Srba na Kosovu i u Metohiji, posebno problem arbanašenja srpskog življa, pruža im ce prilika čitanjem ove zanimljive knjige, sada već u trećem izdanju.
Odavno su zapažene Tomićeve slabosti u istoriografiji (preopširnost, ponavljanje, cepanje složenih tema "na parče", nepoznavanje turskog jezika itd.), ali one ne narušavaju opštu sliku o njemu kao našem prvom značajnijem istraživaču turskog perioda u srpskoj istoriografiji. Ćorović je bio u pravu kad je pisao da treba pogledati šta ce i koliko uradilo pre Tomića i posle njegovih istraživanja osmanskog doba. Retki su istoričari koji su stekli ovakvo priznanje.
Radoš Ljušić
1. Euseb. Fermendžin, Acta Bulgariae polissimum ecclesiastica (Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium, vol. XXIII, 339).
2. Jedno naselje Arnauta katolika bilo je negde pod Balkanom u Bugarskoj. Za vreme rata Austrije s Turskom 1596 god., kad je na strani prve bio i vlaški vojvoda, ti su ce Arnauti digli na oružje, potražili su pomoći od vojvode i da ih primi u svoju zemlju. Vojvoda vlaški poslao im je pomoći i primio ih je u svoju zemlju. Ovi su tamo obrazovali čete i zajedno sa četama hajdučkim, u kojima je bilo najviše Srba, prešli su Dunav napadali su na Turke i 1596 god. napali su i spalili Ćiprovac (Documente priviture la Istoria Romvnilor. vol. XII, 37 I 277 u napom.).
3. Još u XVI veku Arnauti kao pljačkaši prodiru do Kačanika i tu u klancu prave zasede, u kojima dočekuju karavane i obične putnike, pljačkaju ih i ubijaju, ne u znak protesta protiv turske vlasti nego radi same pljačke. 1573. god. na nekoliko dana pred prolazak Difren Kanaja, francuskog poslanika na Portu. Arnauti su tu, u Kačaniku, bili ubili petoricu kadija i svu njihovu pratnju. Zbog toga je poslanstvo moralo proći kroz klanac s oružjem u ruci (M. H. Hauser, Le vouage du Levant de Philippe du. Fresne–Canau e, Paris, 1897, str. 33 i 223).
4. Putovi kroz Arbaniju kojima je nekada, za vreme stare srpske države, išla trgovina sa Jadranskog Mora bili su gotovo zasečeni i trgovačke stanice uništene. Naročito put koji je vodio sa ušća Bojane i sa Drima preko Skadra u Prizren i na Kosovo polje (B. Konst. Jireček, Die Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien wädhrend des Mittelalters, Prag, 1879, 62–68), u koliko je vodio preko arnautskog naselja, bio je neupotrebljiv, prvo kao put koji nije održavan, a potom što je bio nesiguran. Anonimni opisivač putovanja mletačkog poslanika Jakova Soranca 1575 god. veli: "...camminammo per istrada pessima di montagna e pericolosa per i dirupi" i zbog nesigurnosti sa poslanstvom je, pored redovne pratnje, bilo uzeto još 300 naoružanih ljudi (Diario del viaggio da Venezia a Constantinopoli fatto da M. Jacopo Soranzo ambasciatore, al sultan Murad III, Venezia 1856, str. 38). Bolje ne kaže o njemu ni bugarski nadbiskup Marin Bici, koji je tuda prošao 1610. god. (Starine Jugoslovenske Akademije, XX, 116–117.). Tako piše o njemu i Ami Bue u XIX veku (Ami Bouj, Recueil d'itinjraires dans la Turquie d' Europe, Vienne 1854, str. 195).
5. Fr. Ch. H. L. Pouqueville, Voyage dans la Grece, Paris 1820–1822, vol. II, chap. LXII.
6. Ibidem.
7. O poreklu Sinanovu v. Documente privitore la Istoria Romvnilor, vol. XII, str. 94. nap.1.
8. Glasnik Srp. Učenog Društva, LIII, 114.
9. Ljub. Stojanović, Op. cit., I, 374 (br. 1501).
10. Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, (Izdanje Srp. Kralj. Akademije), knj,. I. str. 448, 450,453 (br. 1907,1917,1918,1935).
11. Ibid. II, 291–292 (br. 3650).
12. Euseb. Fermendžin, Acta Bulgariae ecclesiastica, (Monum, spect. hist. Slav. Merid, vol. XVIII), 38.
13. Konst. Jireček, Istorija Bolgar (Odesa 1878), str. 607.
14. V. u sledećem odeljku.
15. Podatke v. u sledećem odeljku.
16. Podatke v. dalje u ovom odeljku.
17. Fermendžin, Acta Bosnae potissimum ecclesiastica, 105, 411, 422–424, 430.
18. I. S. Jastrebov, Stara Serbija i Albanija, putevija zapiski (Spomenik Srp. Kralj. Akad. XLI) 19, 96. Upor. i 58.
19. Osnove za geografiju i geologiju St. Srbije i Makedonije (Izdanje Srp. Kralj. Akademije, str. 1098.).
20. Kakvi su bili redovni porezi i nameti na hrišćane u srpskim zemljama kazuje katolički biskup u Bosni Franjo di Stefani u izveštaju o hrišćanima u Bosni iz 1600 god. Tada su hrišćani plaćali: redovni godišnji harač od 5 dukata na svaku mušku glavu preko pet godina, po 2 dukata harača chesim na svaku glavu; harača glavnine po pola dukata; na svaki komad sitne stoke po 1 dinar harač ravasiju, a to je taksa za popis imanja kad umre domaćin ili domaćica udova, kojom je prilikom vlast uzimala polovinu svega pokretnog i nepokretnog, i ako deca ne bi imala bližeg srodnika za staraoce su postavljani muhamedanci; i mrtvarinu, a to je namet od 400 talira na sve hrišćane u blizini mesta gde ce desi kakvo ubistvo. Sem toga bio je zaveden kao ratni namet bonach: kabao žita, kabao ječma, kabao zobi, jedan ovan, tri oke meda i tri masla i po dukat na svaku kuću, i to je naplaćivano dva puta u godini. Uz to je još naplaćivana sedmina ili osmina od svega voća, od polja, mlinova i ostalih prihoda. A da, kao hrišćani, ne bi išli u pljačkaške čete protiv hrišćana, plaćali su Turcima ispod ruke otkup od 15, 20 i više dukata Glasnik Zemaljskog Muzeja u Bosni u Hercegovini za godinu 1909, 73, 74. To je bilo u redovnim prilikama, a već može ce zamisliti kako je bilo, kad su nameti povećavani s naročitim smerom (B. Barozzi–Berchet, Le relazioni degli stati europei lette al Senato dagli ambasciatori veneti nel secolo XVIII — Turchia (Venezia 1871,I,121).
21. O toj vrsti danka v. opširnije u našoj raspravici Danak u krvi (Beograd 1898). — Upor. Glasn. Zem. Muzeja za 1909, str. 74.
22. Itinerario di Marc' Antonio Pigafetta, gentil' huomo vicentino (štampan u Starinama XXII, str. 125.)
23. Tre libri delle cose de Turchi (Venezia 1542,125 v. — O takvom muhamedaniziranju Bugara u doba Selima II v. u Istorija vo kratc o bolgarskom narod slovenskom, sočinija i spisasja v lto 1792 Spiridonom Ieroshimonahom (Sredio za štampu V. N. Zlatarski, Sofija 1900) 104.
24. Tre libri delle cose de Turchi, 125 v.
25. Starine XXV, 175. (Rukopis je u Vatikanskom arhivu).
26. Ibidem.
27. "...quelli Turchi, li quali hanno rinegato la santa fede non vogliono pigliare per moglie la turca ma la christiana, dicendo che non si morsi a f fatto in casa mia il nome di Christiano..." (Starine, 175).
28. Ibidem.
29. Ibid., 176.
30. Ibid., 177.
31. Starine XXV, 196 (Rukopis u knjižnici Jugoslovenske Akademije u Zagrebu).
32. Ibid., 198,199.
33. Ibid.,199.
34. Ibidem.
35. Ibid., 176.
36. Ibidem.
37. Ibid., 197 i na više drugih mesta.
38. I. S. Jastrebov, Op. cit., str. 58.
39. Ibid., 77.
40. V. našu raspravu O srpskim narodnim pesmama o odlasku Sv. Save u kaluđere (U Glasu Srp. Kralj. Akademije LXXXIV, 157–218; pesma je na strani 209–211).
41. V. u našoj knjizi Pećki patrijarah Jovan i pokret hrišćana na Balkanskom poluostrvu 1592–1614 (Zemun 1903), str. 140–142. – Upor. Glasnik Zemaljskog Muzeja u Bosni i Hercegovini za 1909. str. 350, nap. 15. Tvrđenje u toj napomeni nije tačno u koliko ce tiče Jovanova poslednika Pajsija. Zato na tom dokumentu i nema Pajsijeva imena. Ceo pak dokumenat jeste mistifikacija slična onoj sa zapisnikom srpskih glavara u Kučima 1614 god. (V. u našem spisu Sastanak i dogovor srpskih glavara u Kučima 1614 god. — Beograd 1901, str. 7, 8, 9 i dalje).
42. O njemu je bilo dosta reči u našoj knjizi Grad Klis u 1596 god. (Izdanje Srp. Kralj. Akad.).
43. Fr. Mareš, Au f standsversuche der christlichen Völker in der Türkei in den Jahren 1625–1646 (Mittheilungen des Instituts für oesterreichische Geschichtsforschung, Bd. III, 248).
44. Vittorio Catualdi, Sultan Jahja od altrimenti Alessandro conte di Montenegro, nuovi contributi alla Questione Orientale (Trieste 1889), str. 96–102, 108–115, 119, 248 9.
45. Regiae sanctitatis illuricanae foecunditas a Ioanne Tomco Marnavito Bosnense edita, Romae 1630.
46. Glasnik Zemaljskog Muzeja u Bosni i Hercegovini za god. 1909, 354–371.
47. Izveštaj s njegova putovanja po tim krajevima iz 1626 god. objavljen je u Starinama XXII, str. 116–149.
48. Starine XX, 22–32; Fermendžin, Acta Bosnae etc. 464.
49. Catualdi, Op. cit., 3–6.194 i dalje.
50. Ibid., 98, 99.
51. Starine XXV, 167–169. Upor. Pietro Balan, Delle relazioni fra la Chiesa Cattolicae gli Slavi della. Bulgaria, Serbia, Erzegovina (Roma, 1880), 210–214.
52. Starine XXV, 169–170.
53. Fermendžin, Op. cit., 464.
54. Starine XXV,186.
55. Ibidem.
56. Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, knj. I, str. 369, (br. 1467).
57. Ibidem.
58. Ibid., str. 370, (br. 1478).
59. "...il medesimo Turco non voglio piu ricevere arcivescovo di Albania et sono numerosissimi popoli, li quali non hanno pastore, morono senza li sacramenti, et tutti questi sono del rito schismatico." (U izveštaju misionara Pavla Demskog, Rutena, iz 1654 god. u Starinama XXV, 186).
60. Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, knj. I, 370 br. 1478).
61. Ibid.,362 (br.143b).
62. Ibidem.
63. Starine, XXV, 192.
64. Ibidem. — Upor. Il. Ruvarca O pećskim patrijarsima od Makarija do Arsenija III (Zadar, 1888), 67–76; Glas Srp. Kralj. Akad LVIII, 236–254 i 263–270; Starine XXV, 187.
65. U delima navedenim u prethodnoj napomeni.
66. Glasnik Srp. Uč. Društva VI, 44; XXIII, 248; Letopis Matice Srpske sv. II za god. 1831, str. 16. Il. Ruvarac, O pećskim patrijarsima, 69.
67. Glasnik Srp. Uč. Dr. XXXV, 74–75.
68. Starine XXV,187.
69. Glas Srp. Kralj. Akad. LVIII, 236.
70. Konst. Ireček, Istorija Bolgar (Odesa 1879), 607–608.
71. A. D. Xenopol. Histoire des Roumains de la Dacie Trajane (Paris 1896), II, 20–21.
72. Prodiranje savezničkih vojsaka, ćesarske i mletačke, za toga rata izloženo je u našim spisima: Deset godina iz Istorije srpskog naroda i crkve pod Turcima 1683–1693 (Beograd 1902), i Crna Gora za Morejskog para (Izdanje Srp. Kralj. Akademije).
73. To je bio kapetan Petar Sokolović, rodom iz Bihora (V. u našoj raspravi Patrijarah Arsenije III Crnojević prema Mlečićima i ćesaru 1685–1695. u Glasu Srp. Kralj. Akad. LXX, 109–113. Podaci su iz dotle nepoznatih dokumenata sačuvanih u Mletačkom Drž. Arhivu).
74. V. u našoj knjizi Deset godina iz Istorije srpskog naroda i crkve pod Turcima, 131–136. — Upor. Mittheiliungen des K. K. Kriegs–Archivs. Neue Folge, Bd. II., 142. 147, 148: A. G. Brlić, Freiwillige Theilnahine der Serben und Kroatenan den vier letzten csterreichisch–türkischen Kriegen (Wien 1854), 119: Don Simpliciano Bizozeri, La Sacra Lega controla potenza ottomana (Milano 1690, 402: Abbate Camillo Contarini, Istoria della guerra di Leopoldo primo imperatore e de' Principi collegati contro il Turco (Venezia 1710). II, 168.
75. Deset godina itd., 136; Bizozeri, Op. cit., 403.
76. Mittheilungen des K. K. Kriegs–Archivs, 154.
77. "Nel perseguitare gli fuggitivi, entrt l'Holstein nel Paese di Luma, abitato da rustici montanari, tra due Fiumi Drino Bianco e Drino Nero... L' essere questi Popoli di Rito Greco, e percit giurati nimici de' Catolici, li rese renitenti e conlumaci agli inviti del valoroso Campione..." (Bizozeri, Op. cit., 404, 405. Upor. Contarini, Op. cit., II, 170).
78. Ibidem.
79. Deset godina itd., 153–158.
80. Glasnik Srp. Društva XXIII, 250; Il Montenegro da relazioni dei proveditori veveti (Roma 1896, 57; Ljub. Stojanović. Stari srpski zapisi i natpisi, I. str. 448 i 453, br. 1907, 1935; Bizozeri, Op. cit., 406; Contarini, Op. cit., 171; Glasnik Srp. Uč. Društva XXXV, 76; Glas Srp. Kr. Akad. LX, 177.
81. Il Montenegro da relazioni dei proveditori veneti, 57; i u pismu igumana Viktora i kučkog vojvode Ivana Ilikovića iz februara 1690 Rkp u Mlet. Drž. Arhivu, u Sen. secr., Dispacci del Prov. Generale in Dalmazia ed Albania. — V. u našoj raspravi Patrijarah Arsenije III Crnojević prema Mlečićma i ćesaru, u Glasu Srp. Kr. Akad. LXX, 130, nap. 109).
82. Deset godina itd, u pristupu, str. 3.
83. U našoj raspravi Patrijarah Arsenije III Crnojević itd. (Glas LXX. 129–130); Deset godina i t. d. 162; Glasn. Srp. Uč. Dr. LIII, 131.
84. V. gore u napomeni 4. na str. 44.
85. Miltheilungen des K. K. Kriegs–Archivs, 154, 156: Contarini, Op. cit., 213,
86. U našoj raspravi Patrijarh Arsenije III Crnojević prema Mlečićima i ćesaru(Glas Srp. Kralj. Akad. LXX, 130).
87. Ibid., 139–142. V. i Glas LX, 173.
88. Glas LXX. 130, nap. 109.
89. Zbog zuluma, koji su nastali u tom kraju, pećski mitropolit Jovan. pomoćnik Arsenijev, pobegao je i nije ce smeo vratiti, kao i toliki drugi kaluđeri i sveštenici (Ibid., 129,130. nap. 108).
90. Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, 469, br. 2020.
91. U vojsci Mahmud–begovića u tome ratu, i protiv ćesarevaca i protiv Mlečića, stalno je bilo nekoliko hiljada Arnauta muhamedanaca.
92. Moriz von Angeli, Der Krieg mit der Pforte 1736–1639 (Mittheilungen des K. K. Kriegs–Archivs Jahrg. 188l), 293.
93. U depeši kotorskog providura Senatu od 29 jula 1737 Rkp u Mlet. Drž. Arhivu, u Sen. secr., Dispacci del Proveditor Estraordinario a Cattaro , filza No 17.).
94. Ibidem.
95. Ha označenom mestu u Mlet. Drž. Arhivu ima podataka o tom patrijarhovu radu. Tu su i pisma patrijarhova, u italijanskom prevodu, crnogorskom vladici Savi Petroviću i serdaru popu Vuku Stanišiću.
96. U depeši kotor providura Senatu od 1. septembra 1737 (Ha označenom mestu).
97. U više depeša kotor. providura iz mes. jula do oktobra 1737. god. — V. i Letopis Matice Srpske, knj. 184, str. 148 i 149. O ovom predmetu ima podataka i u raspravi Nord–Albaniens und der Herzegowina Unterwerf ungs — Anerbielen an Oesterreich, 1737–1739, von Job. Langer (Wien 1880) ali mi nismo mogli doći do nje u ovoj prilici.
98. U pismu vojvode kučkog Radonje Petrovića Kotoraninu Nikoli Bolici od 13 jula (po st.) i u pismu crnogorskom vladici Savi od 20 jula 1737 god. Oba su, u italijanskom prevodu, priložena depeši kotorskoga providura od 17 avg. 1737 god. Rkp na označenom mestu).
99. U depešama kotorskoga providura od 29. jula, 17. avgusta, 1. i 2. septembra, 14. novembra itd. Rkp na označenom mestu).
100. U depeši kotor. providura od 1. septembra 1737.
101. Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, II, 112–113 (br. 2720).
102. Ibidem.
103. Ibidem. — Da su Turci saznali za patrijarhov rad sa ćesarevcima i da je patrijarah, videći šta mu ce sprema, pobegao, javlja prema dobijenim izveštajima, kotorski providur u depeši od 11. septembra 1737 god.
104. Ljub. Stojanović, Op. cit., 113.
105. Ibidem.
106. U pismu patrijarhovu iz mesta "Innaza" u Srbiji (za ovo mesto objašnjenje vidi u Godišnjici VIII, 285), upućeno crnogorskom vladici Savi i serdaru Stanišiću.
107. U Radonjinim pismima Kotoraninu Bolici i vladici Savi od 13. i 20. jula (V. gore napom. 98).
108. Comte de Schmetau, Memoires secrets de la Guerre de Hongrie pendant les campagnes de 1837, 1838, 1839 (Francfort 1771), str. 35.
109. Ibid. 45, 46, 55.
110. Ibid. 45, 46.
111. Godišnjica Nik. Čupića, VIII, 308–309.
112. Ljub. Stojanović, Op. cit., II, 117 (br. 2740).
113. U depeši kotor. providura od 17. dekembra 1737 Rkp na označenom mestu).
114. Letopis Mat. Srpske, knj. 184, I. s.
115. U izveštaju Kotoranina Nikole Bolice kotor. providuru, priloženom providurovoj depeši od 17 dek. 1737. Rkp na označenom mestu).
116. Ljub. Stojanović, Op. cit., II. 114 (br. 2724); u depešama kotor. providura od 17 dek. 1737 i 31 jan 1738. Rkp na označenom mestu).
117. U depešama kotor. providura od 17. dek. 1737, 28. januara, 3. februara i 11. maja 1738 god. (Rkp na označenom mestu).
118. U saslušanju mletačkih knjigonoša od 28. januara, koji dolaze iz Carigrada, priloženom depeši kotor. providura od 31. jan. 1738 god.
119. U depeši od 31. januara 1737.
120. U depešama od 2. aprila i 7. juna 1738. Rkp na označenom mestu).
121. Ljub. Stojanović, Op. cit. II, 114. br. 2725).
122. U depeši kotor. providura od 10 maja 1740 Rkp na označenom mestu).
123. Glasnik Srp. Uč. Dr. XXXV, 79, 80; E. Golubinskij, Kratkij očerk Istorii pravosavnih cerkvej (Moskva 1871), 484, 485.
124. Spomenik Srp. Kralj. Akad. X, 51 a.
125. Ljub. Stojanović, Op. cit., II, 114 (br. 2727).
126. Pretprošle godine, pribirajući gradivo za Istoriju Crne Gore u XVIII veku u Mletačkom Drž. Arhivu, pribrali smo veliku količinu takvih dokumenata koji govore o toj besomučnoj borbi između paša i najvećoj anarhiji, koja je vladala tamo. Mi ćemo te podatke upotrebiti čim na red dođe obrada tih partija.
127. Spomenik X, 51 a. – Upor. str. 53 b.
128. Ibid., 53 b.
129. V. gore na str. 24–29.
130. Relazione dell' Albania e suecitt a , fiumi, monti, laghi, piani, confini etc. fatta l'anno 1570 (objavljena u Starinama Jugoslovenske Akademije , XII, 193–200) str. 196; Annonimo, Diario del viaggio da Venezia a Constantinopoli fatto da M. Jacopo Soranzo, 39–40; B. i Glasnik Zem . Muzeja u Bosni i Hercegovini za 1909, 57 i 58.
131. Relazione della visita fatta da me Marino Bizzi, Arcivescovo d' Antivari, delle parti della Turchia. Antivari, Albania et Servia. Alla Santita di Nostro Signore Papa Paolo Quinto objavljena u Starinama XX, 51–156; str. 116,118,119.
132. Cocus (Kukuš–Guges) odakle Bici 1600 god. veli da nastaje Srbija, bilo je selo od 50 kuća "tra le quali cinque sono de Turchi et il resto de Christiani e Turchi rinegati per non pagar i tributi." (Starine XX, 119). Odatle ce ulazi u Srbiju: "In questi paesi della Servia si parla la lingua Dalmata, seben fra qnelle provintie vi s'interpone in parte l'Albania, che ha il suo idioma particolare" (Ibid, 120).
133. Glasnik Zem. Muzeja u Bosni i Hercegovini za god. 1909, 18.
134. Etnografska skica Stare Srbije 1:750000 između str. 1172 i 1173.
135. V. napr. K. Jireček, Staat und Gesellschaft im Mittelalterlichen Serbien (Denkschriften der K. K. Akademie der Wissenschaften in Wien. Bd. LVI) 36, od nap. 8 na str. 35.
136. August Theiner, Vetera monumenta Slavonum Meridionalium historiam illustrantia, t. II (Zagabriae 1875), 217, u relaciji Petra Bogdani, prvo barskog a potom skopskog katoličkog nadbiskupa.
137. Huacinthe Hecquard, Histoire et description de la Haute Albanie ou Gujgarie (Paris 1863), 178–180.
138. U spisku plemena Gornje Zete, koja ce spominju u ugovoru zaključenom između Mletačke republike s jedne i Stevana Crnojevića, gospodara Zete, i tih plemena s druge strane od 6 septembra 1455 god. ne spominju ce Klimente, dok su tu svi njihovi kasniji susedi: Kuči, Grude, Hoti i Bjelopavlići. Joannes Šafarick, Acta Archivi Veneti, Belgradi 1862, II, 457. — Upor. I libri Commemoriali della Republica di Venezia, Registri, tomo V (Venezia 1901), 125,126.
139. Aug. Theiner, Op. cit., l. c.; H. Hecquard, l. c.
140. Najstarije njihovo naselje bilo je u Seocu (Selzza, Selzia, Selze), gde je pre toga bilo srpsko pravoslavno stanovništvo, koje su Klimente oterale odatle (Theiner, l. c.; Relazio dello statu antico e modernode Clementi, iz god. 1708, koju smo objavili u Spomeniku Srp. Kralj. Akad. XLII; v. str. 55).
141. Spomenik Srp. Kralj. Akad. XLII, 57.
142. Mariano Bolizza, Relazione et descrittione del Sangiacato di Scuttari etc. (Starine Jugoslavenske Akademije, XII, 182–183); A. Theiner l. c; Spomenik XLII,55.
143. Spomenik XII, 55.
144. Ibid, 56, 57; Starine XII, 182.
145. Spomenik XLII, 56; Starine XII, 184.
146. Spomenik XLII, 57.
147. Starine XII, 184. – Upor. Spomenik XLII, 57.
148. Spomenik XLII, 57.
149. Starine XII, 184.
150. Spomenik XLII, 57.
151. Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I, 354 (br. 1398).
152. Starine, XII. 182.
153. Starine XII, 184–186; Spomenik XLII, 56; Glasnik Srp. Uč. Društva, LIII, 112; u mnogim depešama kotorskog i glavnog providura Senatu iz god. 1612,1613,1617.1648,1681 itd. Rkp u Mletačkom Državnom Arhivu).
154. Starine XII, 186; Catualdi, Op. cit., na mnogo mesta; Crna Gora za Morejskog rata, 12, 13, 100, 106,110, 122, 148.
155. Paolo Paruta, Historia della guerra di Cipro (Venezia 1713), str. 66., Glasnik Srp. Uč. Dr. LIII, 112; U relaciji kotor. providura Kontarinija o događajima u Arbaniji za kiparskoga rata (Rkp u Mlet. Drž. Arhivu, u Sen. secr., Relazioni dei rettori di Cattaro); u rukopisu Della guerra de Turchi contra i Signori Veneziani od sekretara mletačkog Senata Fedel Fedeli, rkp u Biblioteci Sv. Ambrozija u Milanu).
156. U našim raspravama: Pećki patrijarah Jovan i t. d., 124–125 i dr.; Sastanak i dogovor srpskih glavara u Kučima 1614 god., 40, 84–86; u Lazaro Soranzo, L' Ottomano (Ferrara 1598), 112–113; Scriture di Alessandro Macedonio sopra le cose dell' Albania (Rkp u Mletačkom Drž. Arhivu, u Sen. secr., Dispacci Napoli, filza ann. 1819) i t. d.
157. U našoj raspravi Politički odnos Crne Gore prema Turskoj 1528–1684 god., 86, 87; Catualdi, Op. cit., 286, 292 i Dr.
158. U našoj knjizi Crna Gora za Morejskog rata, 160. – B. i gore u IV glavi prvoga dela.
159. Podatke o tome vidi dalje.
160. V. u našim raspravama: Patrijarah Arsenije III Crnojević prema Mlečićima i ćesaru 1685–1695 Glas. Srp. Kralj. Akad LXX), 124,125, nap. 100 i 101.; Crna Gora za Morejskog rata, 73, 117, 290 itd. — B. i Il Montenegro da relazioni dei proveditori veneti (Roma 1896), str. 34, 35, 44, 131 itd.
161. Ljub. Stojanović, Op. cit., I, 354 (br. 1398).
162. Ibid., 368 (br. 1467).
163. U našim raspravama: Poslednje dve godine života i rada Baja Nikolića Pivljanina (Beograd, 1901), 31–32; Crna Gora za Morejskog rata, 301–303 – Upor. Spomenik HLII, 58.
164. Crna Gora za Morejskog rata, 219,224. — Upor. Il Montenegro da relazioni dei proveditori veneti, 90.
165. Spomenik XLII, 57, 58.
166. Ibid., 58, 59.
167. Sve ovo izloženo je po memorijalu nepoznatoga pisca o Klimentama iz 1708 god. objavljenom u Spomeniku XLII.
168. Ibid, 60. — Upor. Il Montenegro da relazioni dei proveditori veneti, 124.
169. Spomenik XLII, 60–61.
170. Il Montenegro etc., 123.
171. Aug. Theiner, Op. cit., II, 241.
172. Ibidem.
173. V. gore u IV glavi prvog dela.
174. Godišnjica Nik. Čupića, knj. VIII, str. 308.
175. Comte de Schmetau, Memoires secrets de la guerre de Hongrie pendant les campagnes de 1737, 1738, 1739, str. 45.
176. Godišnjica VIII, 325.
177. Ljub. Stojanović, Op. cit., III, 219 (br. 5912).
178. O Arnautima na Pešteru u današnje vreme ima najviše u studiji G. Gastona Gravje–a Novopazarski sandžak objavljenoj u Les Annales de Geographie. Srpski prevod u C. K. Glasniku XXX, 285–290.
|
ISBN 86–7019–164–4 |
//Kosovo.com / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica - Peć //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]