|
| Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: О Арнаутима у старој Србији и Санџаку |
1913.
Издавач: Књижара Геце Кона.
Кнез Михаилова улица 1, Београд
У оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету" нa Интернету објавили: Зоран Стефановић, Наташа Деветаковић, Милан Стојић и Михаило Стефановић, новембра 1999.
Објављено према издању: "Григорије Божовић" (Приштина) и "Просвета" (Београд), 1995; Библиотека "Баштина", уредник: Ацо Ракочевић.
У писму објављеном у париском "Temps" од 3. јануара ове године, Г. др Гргур М. Јакшић згодно je представио неприродно простирање Арбанаса изван граница праве Арбаније: по Новопазарском Санџаку, по Косову Пољу, по Старој Србији и по Маћедонији.
То простирање Арбанаса изван граница праве Арбаније представљено je као пустоносна река, која ce излива из свога корита зато што нема кога да je регулише; међутим време je дошло да ce тако пустоносна врати у своје корито и претвори у мирну и плодоносну. Да je врате у корито, дужност je забринутих Великих Сила, које решавају питање о границама Арбаније, и оне ће учинити то, ако Арбанији поставе праве њене међе; a да од пустоносне реке створи мирну и плодоносну, дужност ће бити онога коме буде поверена управа над "аутономном" Арбанијом.
Г. Јакшић je "пожелео" тај успех најистакнутијем претенденту на арбанашки престо, самозваном Арбанасу, принцу Фуаду, старином из Кавале a родом из Јегипта, који je у многим својим говорима пред новинарима у Гранд Хотелу у Риму показао мало жеље да ce арбанашка пустоносна река сведе у њено право корито. Међутим, поред забринутих Великих Сила на том регулисању арбанашке пустоносне реке имају понајвише радити оне балканске државе, које ће ce граничити са "аутономном" Арбанијом, чија је будућност да буде прва аустријска колонија, помоћу које ће Велика Сила Аустрија једном ступити у ред осталих држава са колонијама, само с том разликом што друге јевропске државе стварају колоније у другим деловима света, a Аустрија je тражи у Јевропи и на истом полуострву, на коме она већ има својих земаља.
Досадашњи пустоносни карактер арбанашке реке и тежња Аустрије за "аутономном" Арбанијом са жељом да од ње створи своју колонију стоје у вези и објашњавају ce. Jep, што су ce тако малобројни Арбанаси тако јако раширили остављајући за собом пустош, у извесној мери заслуга je и те Аустрије. Арбанашка пустоносна река постала je брза и необично пустоносна нарочито у последње доба свога живота, кад je ова Велика Сила изгубивши своје поседе у Западној Јевропи и сваку наду да их поврати, потражила за то компензација на Југу.
Уопште пустоносна арбанашка река није напуштала своје корито нити га је често мењала због природне јој брзине њена тока, a још мање je излазила из свога корита и на далеко плавила због велике количине воде. Она je то чинила зато што су јој нарочито отварани проломи тамо где ce желело нанети што више пустоши. Ta пустоносна река нити ce тако јако изливала нити je тако далеко пустошила све док та њена особина није постала потребна ономе који је њом руковао за своје политичке сврхе. Она је Турцима била потребна да помоћу ње одрже своју власт над народом који je тражио слободе; a Аустрији да њеним коритом што лакше продре у средиште Балкана. Последњи и најновији период из живота ове пустоносне реке пружа највише доказа за то. За то време несавесне руке, које су знале само давити a не изводити на светлост, отварале су јој све новије и новије проломе. Пустоносна арбанашка река, дерала је кроз те проломе и све даље је плавила, и границе тог њена плављења у последње време имале су послужити за границе поодавно спремане Велике Арбаније.
Ширење Арбанаса изван граница праве Арбаније није тако давнашњег порекла. У доба њена самосталног државног живота и све док je сачињавала једну покрајину у држави народа на вишем ступњу него што су Арбанаси, њене су границе биле врло скромне. Te ce границе арбанашкој нацији не мењају ни за прва два века турског господарства, за све време напредовања и снажења турске државе. Тек од времена кад Турцима потчињени хришћански народи, и у првом реду Срби, покушавају да дођу до слободе, Арбанаси као насеље почињу прелазити стару међу. Њих, и то нарочито Арбанасе мухамеданце, Турци употребљавају као елеменат за угушивање покрета за слободу и за ширење мухамеданства.
Ова истина мало je позната, или по готову непозната. Ми овом приликом хоћемо да је истакнемо, јер помоћу ње не само што ce решава читав један низ питања из Историје српског народа, не само што правог значаја добијају многа питања и догађаји, којима ce није поклањало довољно пажње и сматрани су од малог значаја, и не само што други, увек сматрани као значајни, добијају нове светлости — него може послужити још и за решење неких питања, која су ce родила са последњим балканским ратом. Али између многих питања, која ce јављају у вези са том истином о почетку јачег ширења Арбанаса изван граница праве Арбаније, има их неколика, која нас нарочито интересују. То су: улога Арбанаса у турском царству пре покрета хришћанских народа против турске власти и после тога; њихова улога при насилном ширењу мухамеданства у српском народу; како je дошло до арбанашења ранијих чисто српских крајева на граници праве Арбаније; и у каквој вези стоје мухамеданизирање и арнаућење српскога живља на том простору, као и даље од њега.
Ta cу нас питања интересовала као човека који ce бави проучавањем прошлости и српског и суседних му народа. За њихово проучавање ми смо употребили податке првога реда и факте од несумњиве вредности, као при претресању којег било другог историјског питања. Проучавање њихово, међутим, довело нас je до неких сасвим нових резултата и погледа не само о нимало познатим него и о најистакнутијим питањима из прошлости српског народа из такозваног турског периода и до уверења да и у тако мало познатом и догађајима тако сиромашном периоду има јачег континуитета великих идеја него што ce досад судило.
Али, да нам ce не би могло пребацити што разматрајући горња питања узимамо у вид поглавито однос Арбанаса према Србима и према томе доносимо суд о карактеру, држању и раду првих, ми ћемо овде донети и кратку историју најстаријег арбанашког насеља у Санџаку, које није било мухамеданско него хришћанско. Ta кратка историја арбанашког насеља у Санџаку биће само допуна осталоме и из ње ће ce још јасније видети да су Арбанаси мухамеданци били без националне свести, прости извршиоци жеља турске владе и најбољи помагачи у мухамеданизирању Турцима потчињених хришћана.
Ни положај ни улога свих Арбанаса, које ћемо звати именом Арнаути, у турском царству нису били исти. Боље посматрани положај и улога Арнаута у прошлости казује нам да је било јаке разлике између Арнаута хришћана и мухамеданаца. Па и судбина им je друкчија све до половине XIX века. То ce нарочито запажа између њихових насеља изван праве Арбаније, и таје разлика јасна, кад ce зна како су постала једна и друга.
Кад буде речи даље о насељу арнаутском у Санџаку, ми ћемо ce више забавити положајем и улогом католичких Арнаута уопште, a на овом месту осврнућемо ce летимично само на њихова насеља изван праве Арбаније, на српском терену, и од времена које нас нарочито интересује, од краја XVI века.
Арнаутских насеља хришћанске вере на српском терену у ранија времена било je у главном по градовима: у Приштини, Видину, Новом Пазару, Крушевцу, Прокупљу, Нишу и Ћипровцу.[1] То су били ситни трговци и занатлије, који су ce досељавали у градове, у којима је већ било католичких насеобина дубровачких. A било je и по које овде и онде растурено насеље изван градова, које је тамо допрло било што je хтело да избегне насиља од својих саплеменика мухамеданске вере, било што су га Турци расељавали из политичких побуда. У свима тим насељима Арнаути хришћанске вере представљали су потчињени живаљ, као и други хришћани у турској царевини. Били су бесправни као и други хришћани, и излагани су насиљима од стране мухамеданаца као и сваки други њихов једноверац. Арнаути као нација нису имали повлашћени положај. Зато у моментима борбе турске царевине са хришћанским државама Арнаути хришћани имају симпатија према хришћанској ствари, као хришћани; кад год им ce укаже прилика, они пристају уз хришћане и с њима ce заједнички боре против мухамеданаца.[2]
Друкчији су положај и улога Арнаута мухамеданаца; друкчији je и карактер њихових насеља на српском терену од самог почетка силажења са терена праве Арбаније. Никад њихова насеља нису насилно извођена од стране Турака. Напротив Арнаути мухамеданци јесу повлађивани елеменат. Они су увек били добри заточници и од како, као такви, ступају на историјску позорницу, према хришћанима у Турској били су најсвирепији. Такви су били према свима хришћанима, па и према својим саплеменицима хришћанске вере.
Али Арнаути мухамеданци нису такви од самог почетка турске власти у Арбанији. Све док Турска јача, све док она своје изабране трупе саставља одабирајући хришћански подмладак, Арнаути у турској војсци и иначе не истичу ce ничим. Али кад Турска почиње слабити и војнички и финансијски и територијално, и кад хришћани под турском влашћу, којима су на челу Срби, почињу дизати главу и покушавати да ce ослободе претешког јарма, Арнаути мухамеданци јесу ти којима ce турска власт обраћа и њима служи за што јаче угњетавање раје. Од тога времена од свих народности у својим јевропским покрајинама Турска je имала највише користи од Арнаута мухамеданаца. Зато им je повлађивала. Отуда и кад видимо њихова насеља на терену даље од праве Арбаније, у њима ce могу гледати или ранији Арнаути католичке вероисповести, који су подлегли сили и обести па су примили мухамеданство, или насељавање Арнаута мухамеданаца са смером: да насиљем, ватром и ножем угуше сваки покушај покрета код раје, да сузбију сваку симпатију код раје према хришћанским државама што ратују с Турском, и да шире мухамеданство.
Арнаути и мухамеданци били су стални представници нереда и безвлашћа. За такве су их знали и хришћани и Турци. И у историји и у народној традицији, и у прошлости и у садашњости за хришћанско становништво у Маћедонији, у Старој Србији и у Санџаку реч Арнаутин била је синоним за насилника и пљачкаша. Они су били такви и у доба мира и за време рата.
У доба мира они су били хајдуци, пљачкаши и паликуће по мирним крајевима.[3] Некадашњи трговачки путови, који су водили кроз њихове крајеве, постали су непроходни не само за трговачке караване него и за појединце.[4] Несигурности веће него што je тамо била није ce могло замислити. Путови су постали неупотребљиви, и ако je неко морао пролазити туда, требало je да плати Арнаутима да му даду заштите. Као пљачкаши, у доба мира, они су силазећи са планина, мамљени пленом, прво нападали пастирска насеља и отимали им стоку. Потом су ce поступно спуштали у долине потискујући пред собом и земљорадничко становништво, које je напуштало огњиште и селило ce некамо, или je, да би сачувало свој посед и стекло заштите коју имају Арнаути мухамеданци, морало примити њихову веру, с временом навикавало ce на њихов начин живота и рада, удруживало ce с њима у походима против трећега, нашавши да je пљачкашки рад лакши од тешког земљорадничког живота.
Силазећи са планина Арнаути су у својим пљачкашким походима продирали далеко у Санџак, у Стару Србију и у Маћедонију. Против њих и таквог њихова рада борили су ce сви којима je било стало до реда у мирно доба. По који пут старешине појединих крајева морале су предузимати изванредне и чудновате мере. Томе су прибегавале и старешине Арнаути мухамеданци. Приштински паша Малик, Арнаутин мухамеданац, морао je наредити да ce запале читаве шуме код Милешева, на путу из Пријепоља у Нови Пазар, да би одузео маха својим једноверним Арнаутима да могу пљачкати.[5] То исто у то исто време урадио je други Арнаутин, гњилански паша Бећир, на путу из Приштине у Гњилан.[6]
Још je жешћи пљачкашки рад Арнаута мухамеданаца био у доба ратова Турске са хришћанским државама и покрета српског народа против турске власти. Док у првом случају Арнаути католици пристају уз хришћане, Арнаути мухамеданци присталице су турске власти. Њихови одреди били су пљачкашки, који су пленили и палили непријатељска поља, села и паланке. Српски народ осетио je то врло добро. Нарочито су настрадале његове светиње. У доба таквог једног рата помухамедањени Арнаутин, велики везир Синан–паша,[7] наредио je, a његови једноверни саплеменици 1594 год. отишли су у Милешево, узели отуда тело Св. Саве, донели су га на Врачар код Београда и ту спалили.[8] У другом рату онакажавали су тела српских светитеља.[9] Приликом трећег рата, 1690 год., арнаутске пљачкашке хорде опустошиле су Дечане, пећску патријархију и Милешево, и порушиле Сопоћане и Ђурђеве Стубове и толике друге српске богомоље, које више никад нису обнављане.[10] A за четвртог рата, 1791 год., скадарски паша са Арнаутима пљачкашима попалио je једанаест цркава и манастира само у једном делу Западне Србије.[11]
Приликом сваког таквог рата Срби су, у крајевима граничним са Арнаутима и даље, поднели много мука од Арнаута мухамеданаца. Хришћанске државе, кад би заратиле с Турском, гледале су да придобију за ce њој потчињене хришћане. У већем броју случајева оне су успевале не само код хришћанског становништва на периферији турске царевине него и по унутрашњости. Турци пак, кад би у крајевима даље од периферије осетили да има не само покрета у корист хришћанских држава него и само симпатије, прибегавали су насиљу: што већа насиља и што јаче насилно турчење хришћанског становништва давало je тада најбољих резултата за Турке. Ако то није било довољно, насељавани су тамо Арнаути мухамеданци, који су довршивали започети посао, дотуцавајући и иначе утучену рају. Je ли пак непријатељ продро дубље на турску територију, па су том приликом пристали уза њ хришћани, поданици султанови – као што су то редовно чинили Срби – пошто су ce ти ратови завршивали неповољно за побуњене крајеве, хришћанско становништво или ce повлачило отуда са хришћанском војском на територију њена господара, или je, оставши на свом огњишту, било излагано свакојаком насиљу, од којега су ce хришћани спасавали једино примајући мухамеданство. У првом случају, ако су крајеви блиски арнаутскима, Арнаути мухамеданци заузимали су напуштене земље, плодније од својих; a за оба случаја мухамеданизирања хришћанског становништва у српској земљи, турске власти користиле су ce Арнаутима мухамеданцима, који нису били ревносни извршиоци наређења и жеља представника турске власти и пљачкаши за свој рачун само према Србима него и према својим саплеменицима католичке вере.
Такви догађаји и насиља, која су настајала после неуспешних ратова, имали су за последицу најјаче мухамеданизирање Срба православних и католика. У тим приликама најзгодније je примењиван један систем поступног мухамеданизирања хришћана, чији почетак датира из почетка XVI века. Тај систем био je примењен и на Србе. Зато ћемо ce ми овде осврнути на неколика таква догађаја из прошлости српскога народа. Они ce тичу нарочито југозападних српских крајева, граничних са правом Арбанијом. После свакога од њих преко мухамеданства отварају ce врата Арнаутима мухамеданцима, који, и ако бројно мали, поарнаућују једном мухамеданизирано српско хришћанско насеље. Сваки од тих догађаја представља по једну етапу у тим двама процесима. И ти догађаји нису значајни само за проучавање питања мухамеданизирања и арнаућења српског живља на граници праве Арбаније него и по томе што долазе у ред најкрупнијих догађаја из прошлости српског народа XVII и XVIII века.
Ми ћемо их изложити хронолошким редом, јер je то не само најзгоднији него и најтачнији начин, да ce представи развој тих питања, и одмах са првим од њих показаћемо горе споменути систем мухамеданизирања, који је примењиван и тада и касније.
Год. 1631–1634 био je сукоб Турске с Пољском. На десет година пре тога Пољска, католичка држава, однела је сјајних победа над Турцима. Слава од тих њених победа разнела ce и међу хришћане на Балканском полуострву и нашла је одјека у највећем епу из српскохрватске књижевности, у Гундулићеву Осману. Словенски живаљ на Балканском полуострву интересовао ce за те победе и имао je симпатије за Пољаке, од којих ce тада много очекивало за спас хришћана. Да ли су на томе радили нарочити мисионери код Турцима потчињених хришћана или су славу пољског оружја разнели Дубровчани по католичким крајевима на западној и по њиховим колонијама на источној обали Балканског полуострва и тим појачали симпатију потиштеног народа према непријатељу Турске — не зна ce. Али ће бити да je једно од тог двога, и ово друго вероватније je.
Главно je: да je код хришћана било симпатије према Пољској. Али ce Турцима није допадала симпатија потчињене раје према једном њихову непријатељу. Зато су узели на нишан оне код којих je било највише симпатије према католичкој Пољској. Узели су на нишан католике. У Бугарској и у католичким колонијама по Србији Турци су их стали мучити говорећи им: "Ви сте исте вере с Пољацима и молите Бога да им помогне".[12] Један врло озбиљан писац каже да ту није било само симпатије него и покушаја да ce збаци турски јарам и да су рад на томе водили католици у ћипровачком крају, да су ce око 1630 год. обраћали ћесару Фердинанду II и пољском краљу Жигмунду III, али да ce није имало успеха због тридесетогодишњег рата.[13] A то може бити врло вероватно, јер ћемо видети даље да je у то доба заиста рађено на покрету Турцима потчињених хришћана.[14] И било само оно прво или и ово друго, тек су Турци навалили с великим насиљем против католика, и као последица тога јавља ce мухамеданизирање Срба католика у тим крајевима.[15]
Тако ce поступило и према католицима у западним и југозападним крајевима српским, где је било и непосредног рада католичких мисионара и туђих политичких агената. То су Турци дознали, зато je у призренској нахији и у Метохији настало такво насиље, да су читава села мухамеданизирана.[16] То није мимоишло ни Босну и католике у њој.[17]
Том приликом примењен је начин мухамеданизирања, о коме је горе речено даје примењиван и касније.
Добар познавалац скорашње прошлости српског становништва у Призрену и његовој околини, дугогодишњи руски консул у Призрену, И. С. Јастребов на више места у својим списима наводи примере да нису одмах мухамеданизиране целе српске породице, него су само људи примали мухамеданство, a жене и деца и даље су остајали у хришћанству.[18] Често су жене целога живота остајале у хришћанству, док су им мужеви били мухамеданци. Г. Ј. Цвијић у свом доле наведеном делу наводи један врло карактеристичан пример, говорећи о мухамеданизирању Горе у призренском округу: "Петар Костић, секретар српске митрополије у Призрену, je родом Горанин, и он још памти своју бабу, која је долазила у Призрен цркви и својим сродницима хришћанима, док су јој муж и деда били потурчени".[19]
Ово мухамеданизирање само људи, a не жена и деце који су остајали у хришћанству, карактеристичан je појам и у вези je с великим насиљима и наметима на хришћане од стране Турака. Порезе и намете у Турској плаћали су само немухамеданци, и то људи и одрасла деца, обично после дванаесте, ређе после четрнаесте и шеснаесте године.[20] Женска глава била је слободна од њега. Зато кад би наступила тешка времена за хришћане у Турској, кад би Турци навалили на њих насиљем и наметима, или ce морало бежати камо на другу страну или ce примало мухамеданство, с којим je престајало гоњење. Кад ce пак мухамеданство морало примити на силу, да ce тим избегну насиља и намети, примао га је само човек и одрасли дечак, a жене и остала деца остајали су и даље хришћани. На тај ce начин, ма и привремено, хришћанска кућа спасавала беде.
Најтежи намет хришћанима био je данак у крви, у живој деци одвођеној у Цариград, од које су стварани јаничари. Да родитељи хришћани спасу своје дете, употребљавали су разна средства. Најобичније je било откуп, кад су ce могли подмитити харачари. Али то ce није могло сваки пут, и тада je прибегавано женидби мушкараца још у дванаестој години и плаћању харача за ожењену мушку главу.[21] Тим ce на једној страни добијало што je дете задржавано у кући, али ce на другој губило, што су на кућу повећани порези и намети. Ну некад ни то није помагало. Зато ce прибегавало крајњим средствима: сакаћењу деце или родитељ прима мухамеданство са одраслијом мушком децом и тада не даје децу у jaничаре.[22]
Обичај пак да ce хришћанске породице спасавају насиља и намета на тај начин што мухамеданство прима само домаћин куће потиче из времена Селима II. Овај je, да би повећао број мухамеданаца у турској царевини и тим створио што више Турака, ударио нарочити тешки намет на хришћане, с обећањем: да ће ослободити сваку хришћанску кућу, у којој један мушкарац прима мухамеданство. То je имало дејства, јер je у многим српским кућама по један мушкарац примио мухамеданство и створио квасац за даље мухамедазирање.[23] Познати путник из прве половине XVI в. Бенедето Рамберти наводи даје са посланством у Пријепољу преноћио у једној таквој српској кући, у којој je била домаћица са седам синова, од којих je најстарији, из наведене побуде, примио мухамеданство.[24]
Тако ce радило у XVI веку. После тога бива мухамеданизирање мушкараца, да ce спасу уопште свих харача и намета. И то ce мухамеданизирање не врши само по појединим породицама него читава села и жупе прелазе у мухамеданство, али опет само мушкарци који су обавезни плаћати харач. За ово имамо доказа у подацима о Србима католичке вере са првог и другог појаса према правој Арбанији, на којима у XVIII веку влада арнаутска обест, a у XIX веку преовлађују Арнаути мухамеданци и над Србима православне вере. Ти су подаци из год. 1650–1651 и 1671, тичу се догађаја из 1632–1640, a потичу од лица којима ce мора веровати. И они из 1650–1651 и други из 1671 говоре о истом предмету и једни друге допуњују.
Ти ce подаци тичу српског становништва католичке вероисповести на Косову пољу, у околини Призрена и у околини Ђаковице. Ми истичемо нарочито ове последње, који ce односе на становништво на левој и на десној обали Белог Дрима, тамо где сада заинтересовани за што шире границе "аутономне" Арбаније споре старину српског насеља, које ce крије под арнаутским кечем.
Гргур Масареки, католички мисионер у Призрену и у његовој околини, пише у свом извештају из 1651 год.: да je у селу Суха Река, на левој обали Белог Дрима, раније било 150 хришћанских душа, док je он нашао само 36 или 37 жена хришћанака, јер су људи сви били прешли у мухамеданство; у селу Мамуши нашао je само две хришћанке, од којих je једној муж био мухамеданац; у селу Оштрозубу било je раније 200 хришћанских кућа, у којима je он нашао жене хришћанке и људе већ помухамедањене; у селу Ландовици нашао je све помухамедањено сем четири куће Арнаута католика, који су ce доселили из арбанашких планина; a у селу Valescia нашао je само две куће католичке, уједној од којих су били само хришћани, и у другој људи мухамеданци a женска чељад хришћанске вере.[25] Врло многи говорили су Масарекију да су непрестано душом одани хришћанству и да су променили веру, зато што нису могли плаћати намете Турцима, и молили су да их кришом исповеди и причести.[26] Масареки прича о њима да, кад би ce женили, нису хтели узимати мухамеданку него хришћанку, говорећи да неће да им ce у кући угаси име хришћанско.[27] И док су они примали мухамеданство, остављали су своје жене у старој вери и тек пред смрт тражили су од њих да пређу у нову.[28] Мајке пак гајиле су своју децу у хришћанској вери и нарочито женску. A мушка деца, из истог разлога из кога су им оцеви примали мухамеданску веру, прелазили су у њу, кад би томе дошло време. На тај начин мајке су одржавале верску и националну традицију и, одане хришћанској вери, оне су Масарекију доносиле децу на крштавање. Он им је чинио по вољи, и ако не редовно, пошто ce то противило прописима католичке вере, и био je гоњен што није пристајао да крштава децу, чији je отац био мухамеданац.[29]
У прилог истини: да je становништво у том крају, као и у Призрену било хришћанско, Масареки наводи један интересантан факат. У Призрену су били јако поштовани Св. Ана и Св. Пантелија, који су некад имали цркава, али су у то доба постојале само рушевине, у чијим je зидовима намештена икона. Кад дође дан Св. Ане, на месту њене задужбине окупљали су ce Срби све три вере — мухамеданци, католици и православни — и том приликом мухамеданци би доносили свитце начињене од жутога воска и њима би опасали место, на коме je некад била црква Св. Ане, a као поклон остављали би стари излизан новац.[30] Масареки, не знајући за суштину и старину овог религиозног обичаја, љутио ce на дародавце. Још више ce љутио што му то није представљало никакав приход. За нас, међутим, ово остављање старог излизаног новца од нарочитог је интереса као старина, коју је сачувало становништво хришћанско и чувало je чак и после примљеног мухамеданства.
Двадесет година доцније Стеван Гаспари био je католички визитатор цркава у скопској и призренској дијецези. Он je обишао Србију — према ондашњем ужем схваћању — у којој су била главна места: Призрен, Скопље, скопска Црна Гора, Ново Брдо, Приштина, и Раковица, па је обишао и села у ђаковичкој нахији на обема странама Белога Дрима, у којима je пре двадесет година био Масареки. Он je нашао у Cуxoj Реци 20 жена католичке вере; у Речанима 8 душа католичких; у Папазима 4 куће католичке са 30 душа; у Ландовици б кућа са 45 душа; у Зачисти 1 кућу са 6 душа. За остале вели да су мухамеданци, који су пре двадесет и осам година оставили хришћанство, да би избегли тешке намете.[31]
Још је интересантнији извештај фра Бернардина, католичког пароха у скопској Црној Гори. Овај наводи сва главнија места и број католичких душа у њима, али су најинтересантнији наводи о Трепчи под Копаоником, о Раковици и о неким селима у раковичкој околини. Од приличног броја католика у Трепчи, услед тешких намета турских пре 30 година, један je део отишао одатле, други ce део мухамеданизирао, a остало je свега 10 кућа са 70 католичких душа.[32] За Ђаковицу вели да je 35 год. пре тога имала 80 кућа са 600 католичких душа, a он je нашао само 1 кућу са 6 душа католичких; све остало прешло je у мухамеданство да избегне намете.[33] Од тога интересантнија су неколико села из околине Ђаковице, у којима je нашао тек по којега човека a доста жена у католичкој вери. У селу Летањи нашао je 250 душа женског рода у католичкој вери, a људи врло мало, јер су ce остали мухамеданизирали пре 26 година; у Шиђиту (Segeci) нашао je само 14 жена католичке вере и ниједног човека, јер су ce мухамеданизирали пре 20 година; a у жупи Насари (Nassi и Nassari), у којој je npe 28 година било много католика, нашао je 300 жена и врло мало људи католичке вере.[34] Узрок напуштању католичке вере и прелазу у мухамеданство свуда je био исти: да ce спасу од турских насиља и великих намета.
Сви ови подаци интересантан су прилог за потврду система мухамеданизирања хришћанских народа у турској царевини, система заснованог још у доба Селима П; али су за нас, у овој прилици, још интересантнији из разлога што су ови хришћани, ови католици у ђаковичкој нахији, били Срби. Да су они били Срби, не може бити никакве сумње поред онако јасних речи Масарекијевих да су Арнаути само оне четири куће католичке досељене у Ландовицу. Да je ту реч о Србима види ce и по томе што Масареки и Призрен и ђаковички крај двоји од Арбаније, у којој владају друкчији обичаји него у тим српским крајевима.[35] То се још потпуније види по ограничавању Србије и набрајању главних места у њој у извештају католичког визитатора Стевана Гаспарија.[36] A још најбоље види ce по томе што су у свима католичким црквама те Србије при богослужењу употребљаване службене књиге штампане у Риму на српском (илирском) језику.[37]
Начин мухамеданизирања српског становништва католичке вероисповести примењен je и на православне. Податак који смо навели из Рамбертијева путописа из прве половине XVI в. казује да je таквог мухамеданизирања било још тада; кад буде даље речи о првом арнаутском насељу у Санџаку, видећемо да je таквог мухамеданизирања било и у половини XIX века; a подаци што су их пружили Јастребов и Цвијић тврде да je тај начин мухамеданизирања, као систем, трајао до у другу половину XIX века. У доба пак о коме je овде реч — прва половина XVII века — тај систем мухамеданизирања примењен je на православне због догађаја из треће и четврте десетине XVII века, у који су били уплетени и католици и православни, a још више због догађаја из 1651 год., о коме ће бити речи у следећој глави. Тај догађај изазвао je репресалије од стране Турака према православном свештенству и њиховим следбеницима. Да ce спасу насиља, свештеници су бежали, a њихови следбеници прибегавали су најблажој форми мухамеданизирања.
И овде су, дакле, људи били први који су примили мухамеданство. Женска чељад остајала je да чува и верску и националну традицију. Она je представљала консервативнији елеменат него људи. Она je спорије примала и арнаутски језик.[38] У прилог овоме да наведемо два, већ позната, интересантна факта. У срецкој жупи призренске нахије, коју je захватило мухамеданизирање чисто српског становништва православне вероисповести, постоји село Драјчиће, у коме има мухамеданаца, који су све до српско–турског рата 1876 год. славили Св. Јована; они су чак присуствовали православном богослужењу, само ce нису крстили као православни.[39]
Одржавање овог обичаја из раније вере има ce приписати у првом реду утицају жене, која више мисли на религијске обичаје и потпуније их одржава. У том селу 1900 год. забележена je најстарија народна песма о одласку Св. Саве у калуђере, врло стара по својим елементима о најстаријем историјском догађају из прошлости Срба православне вере, сачуваном у народној традицији[40]
Двадесет година касније дошао je ред на православне. И ако je рад на покрету Срба и других хришћана на Балканском полуострву против Турака малаксао после смрти пећског патријарха Јована 1614 год., он није престао.[41] На томе ce радило и даље. Остало je људи који су дотле радили и ови су и даље обилазили српске крајеве и трчали по Јевропи тражећи ко ће предузети поход против Турака. Међу тим личностима налази ce добро познати нам са друге стране[42] авантурист Фран Бртучевић, који ce 1625 год. обраћа шпанском краљу Филипу IV са меморијалом о могућности похода против Турске, a потом и другима.[43] Још више ce истиче од њега већи авантурист, познат под именом султан Јахија. Овај je и пре тога бивао на Балкану, крстарио je no српским и бугарским крајевима, састајао ce сa достојанственицима српске православне цркве, са народним главарима и са хајдуцима.[44] У ово пак доба он још јаче развија свој рад и у њ уплиће многа лица. Међу радницима на том питању јављају ce и други, понајвише свештена лица католичке цркве. Ту je познати Иван Томко Мрнавић, који на једној страни спрема и издаје дело о свецима пореклом са Балкана, међу којима су Стеван Немања и Св. Сава [45] a на другој пише меморијале о предузећу хришћанском против Турака;[46] ту je и Атанасије Гргичевић, који крстари по Славонији и по Босни;[47] ту je Рафаило Леваковић, познати радник на унији православних са Римом[48] и пратилац султана Јахије.[49] Ту су и толики други католички мисионери, који раде као агенти на покрету хришћана на Балканском полуострву, али уједно и на унијаћењу православних.
Радећи на једном и на другом питању они долазе у везу са српским православним достојанственицима. Патријарах Пајсије, који je дошао на пећску столицу после трагичне смрти патријарха Јована, није ce уплетао у те ствари.[50] Зато je придобијен цетињски владика Мардарије. Овај пристаје на везе с Римом, ради на приближавању папи[51] и спрема терен за Пајсијева последника Гаврила. Гаврил je управо и био изабран радом Макаријевим на синодалном збору у манастиру Морачком, у Макаријевој дијецези. И чим је изабран нови патријарах, настављени су раније започети преговори с Римом.[52]
Овај рад српских православних достојанственика, који je носио карактер верски, имао je и политичких смерова против Турске. Он je био опасан по Турску, која je тада била у рату с Млетачком републиком, којој ce хтело помоћи покретом српског народа и католичке и православне вероисповести.[53] И Турци су сазнали за то стварање веза српских православних достојанственика с Римом. 1651 год. био je збор православних достојанственика у Будимљу, на коме ce већало о начину како да ce приступи папи и изабран je Пајсије, епископ Будимља и Arbanije, за посланика који ће отићи у Рим и преговарати с папом. Али то Турцима открије један Пајсијев калуђер, те Турци ухвате Пајсија и живог га одеру.[54]
Чим ce ово десило, патријарах Гаврил повукао ce, a папски изасланик, који je био у Будимљу на збору, побегао je у Котор.[55] Турци пак одмах навале на православне са наметима и насиљем. За православне наступили су врло тешки дани. Намети су били дотле необични и насиља турске војске, састављене од свакојег рода, неподносна. Нарочито су Турци искалили свој гнев на свештенству и на манастирима будимљанске дијецезе, која је захватала и Арбанију са тамошњим православним Србима. Манастири су морали плаћати дотле никад недаване намете;[56] војска Али–паше Ченгића, спремана против Млечића, начинила je пустош по тамошњим крајевима;[57] a кад je султан Мехмед дошао у Призрен, наређено je да ce харач кафтан–акче наплати два пута већи него што je дотле био.[58] У исто време будимљанска епископска столица остављена je празна, a свештеници су разјурени тако да je хиљадама православних душа у тој дијецези остало без духовних пастира, те су умирали неопојани.[59] За православни свет тога краја то су била права "невољна времена",[60] у којима je хришћански народ, да ce спасе од намета и насиља, прибегавао мухамеданизирању.
Православни пљачкани, гоњени и мучени од Турака на једној страни због симпатија према Млетачкој републици,[61] a на другој због веза њихових црквених достојанственика с Римом, остављали су своје домове и села и бежали су у друге крајеве.[62] Ko то није учинио, a није могао да плати намете, зна ce већ шта је радио. И те су прилике биле све теже, јер су Турци били све свирепији, нарочито према свештенству. Изгледа да су Турци најурили цетињског епископа Мардарија, о коме ce нема никаква трага после 1651 год. Али они нису трпели ни његова последника Висариона, који је, побегавши с Цетиња, нашао склониште у Махинама.[63] Па и патријарах Гаврил морао je напустити своју столицу у Пећи и отићи у туђу земљу 1653 год.[64] Али уместо спокојства он je у туђини наишао на нове невоље па ce вратио у Србију. Кад je пак дошао овамо, нашао je своју столицу заузету. Тамо je био патријарх Максим, a њега Турци ухвате, одведу у Цариград и одатле у Брусу, где je био мучен и најзад обешен у октобру 1659. год[65]
Смрт патријарха Гаврила, као и патријарха Јована пре тога, јесте резултат тадашњих прилика. И један и други платили су смрћу рад са странцима против турске царевине. Има извора који кажу да je патријарах Гаврил прошао тако рђаво што je био облаган од својих.[66] Тим ce мисли на његова последника патријарха Максима, који je дошао да блажи прилике као и Пајсије после Јована, те je морао држати с Турцима. По другима он је настрадао што ce на њ сумњало да je ишао у Русију, да код московског цара ради за рат против Турске.[67] Он je, несумњиво, побегао испред опасности, и није отишао у туђину ради уобичајеног скупљања милостиње него из политичких побуда. Споредна je ствар да ли je он ишао баш да мири завађене господаре Влашке и Молдавске, као што то каже један извор;[68] или да мири новог господара Басарабу са малоруским и запорошким Козацима;[69] или je, заиста, хтео да заинтересује московског цара за судбину хришћана на Балканском полуострву и да утиче на њ за рат с Турском — у сваком случају његово бављење у Влашко–Молдавској и у Русији у оно доба могло ce тумачити да je политичког карактера. Разлога зато давао je његов ранији рад и веза са туђинцима, коју су и други скупо платили. A још више ce могло тако судити због другог једног догађаја, с којим je и Гаврил доведен у везу.
1655 год. било je некаквог споразума и завере за дизање устанка хришћана против Турака. Ta завера није створена тек тада. Она је постојала још од 1630 год., радила је непрестано, a изасланства из ње ишла су изван царевине на разне стране, али нису успела због тешких прилика уопште у Јевропи. Кад je букнуо турско–млетачки рат 1645 год. добило ce више маха за рад. За то су били заинтересовани ћесар, краљ пољски и господар влашки Басараба, a главни радник на томе био je Петар Парчевић из Ћипровца, викар марцијанопољског бискупа Бандина. 1648 год. умро je пољски краљ Владислав, на кога ce нарочито рачунало, те рад у неколико застаје, али ce не прекида. Следеће године прими ce посла Матија Басараба и пошље Парчевића на разне стране с мисијом да ce створи савез.[70] И таман кад je било мислити на неки успех, породио ce сукоб између двојице господара у Влашкој, који je претио да упропасти цело предузеће.[71] Тада ce патријарах Гаврил креће у Влашку, по речима доста обавештених иде тамо по позиву, да мири Басарабу с Козацима, и потом иде у Русију.
Сви ти факти, доведени у везу међу собом, Гаврилову путу изван Србије дају карактер политичке мисије. Турци су бивали обавештавани и о другим стварима па су могли бити обавештени и о Гаврилову бављењу у Влашкој, где су имали читаву своју странку. A могао им је и неко потказати о Гаврилу, као што им je достављено о будимљанском епископу Пајсију, и о цетињским епископима Мардарију и Висариону. И Гаврил je то платио главом, као и други пре њега.
То пак што je он платио главом за свој политички рад, за нас овде није тако крупна ствар. Нама je главно да ce види кад je и зашто je он платио главом; да ce види да су тада и други православни достојанственици плаћали главом; да су тада биле тешке прилике у југозападним крајевима српским; да су тада ударени велики намети на народ; да су тада над православнима чињена велика насиља; даје то највише захватило српски крај који ce граничио са правом Арбанијом; даје дотле тамо било много православних, али да ce због насиља неки исељавају; да народ остаје без црквених поглавара, који га штите у верском и у националном погледу; да остаје и без свештеника за вршење обреда, којима ce одржава вера. Ако ce овоме дода још и то: да je то време било време рата Порте са Млетачком републиком; да je тада на млетачкој страни било доста Срба ускока из турских крајева; да je рад православних Срба био у вези и наставак ранијег рада католика; да je Tуpска морала чинити напора да угуши опасан покрет православних даље од периферије; да je због тога било насилних мера; и да je расељавањем православних и ранијим мухамеданизирањем католика слабила отпорна снага народа — јасно je да ce овде као последица свега тога јавља оно исто што смо видели да je било с католичким Србима из тих крајева. Последица тога јесте мухамеданизирање православних Срба на томе терену a no систему, који потиче из почетка XVI века и о коме je већ било речи.
Од догађaјa политичког карактера, који су били од утицаја на слабљење српског живља на терену суседном са правом Арбанијом, ови из 1630–1656 били су први од крупнијега значаја. У проучавању пак тог питања досад ce увек прелазило преко њих. Њима није приписиван никакав значај. Све ce приписивало каснијим догађајима, политичког карактера, који су дошли за њима. Они су истицани као главни узрок и мухамеданизирању и арнаућењу српског православног становништва са тога терена, и од њих ce увек полазило у посматрању тих двају процеса. То, међутим, није тачно. Ти каснији догађаји само убрзавају оба процеса започета раније и нису од онаквог утицаја на измену становништва у том пojacу, граничном са правом Арбанијом, какав им je досад приписиван.
Догађаји пак из 1630–1656 год. стоје у вези како са сличним догађајима с краја XVI и почетка XVII века, тако и с онима што долазе за њима. И таје веза таква, да ce, мало боље посматрана, види да нема прекида. Погодбе непрестано су исте под којима ce врше започети процеси: на једној су страни жудња потчињених да ce ослободе ропства и рад њихових представника у иностранству, a на другој не бирају ce средства да ce угуши сваки покрет; на једној je страни гоњење осумњиченог бунтовног српског хришћанског живља, a на другој повлађивање мухамеданцима, и поглавито Арнаутима; на једној je страни отицање српског хришћанског елемента, a зa друге притиче арбанашко – мухамедански. Дода ли се још томе: даје новац, главно откупно и заштитно средство од насиља, био врло скуп; да су, међутим, насиља и намети били велики; да je сеоско хришћанско становништво стално слабило; да je хришћанско градско становништво, само по себи слабо, било без утицаја на сеоско хришћанско становништво; и да je, нарочито на терену граничном са правом Арбанијом, опао број свештеника обеју хришћанских вероисповести, који су народу били једини учитељи, једини подстрекачи на отпор мухамеданству и његови представници у борби са мухамеданством — разумеће ce тешкоћа стања у коме ce налазио православни живаљ, зашто оба процеса иду својим током, и зашто им даљи политички догађаји само убрзавају ток.
Последица тих тешких прилика јесте: да ce појачава број мухамеданаца на рачун православних; да број православних опада како по градовима тако и по селима; и да ce Арнаути преко мухамеданства јаче увлаче у српски елеменат. Претпоследње десетине XVII века у градовима на југозападном терену српском према Арбанији, у Призрену, Ђаковици и Пећи, преовладао je сасвим мухамедански живаљ, који чине већином ренегати хришћански, јер je правих Турака мало. Тамо има и православних Срба, само много мање него помухамедањених. Има и Арнаута мухамеданаца и католика, али више првих него других. Арнаути ce увлаче и у ђаковичку нахију и у Љуму; a каналом, који су још раније створиле харамије, Арнаути мухамеданци продиру, опет као пустоловни елеменат, преко Качаника ка Косову. Али и ђаковичка нахија, о којој смо видели горе даје педесетих година XVII века имала много православних, и Љума, и Плаво и Гусиње, и остали околни крајеви још задржавају карактер крајева насељених православним Србима.
Такво стање затиче први од даљих догађаја политичког карактера, о коме ce, има већ сто и педесет година, стално говори даје имао најјачег разорног дејства на српско становништво на терену граничном са правом Арбанијом. Тај je догађај из времена турско–аустријског рата 1683–1699 год.
Тај рат с Турском воде три хришћанске државе, од којих су представници српског народа православне и католичке вероисповести тражили и очекивали помоћи за време од 1630–1656 год. па и после тога: Аустрија, Пољска и Млетачка република. Од самог почетка Срби са симпатијом прате успех хришћанских војсака. Ta симпатија добија реалан вид, чим су хришћанске војске допрле на српско земљиште: Срби ce дижу на оружје, пристају уз војске хришћанских држава, помажу им, негде сачињавају део њихов, a на другим странама отварају им пут у продирању. И ту имамо један интересантан факат: да савезничке војске на Балканском полуострву, потпомагане само од Срба, у продирању у разним правцима не прелазе границе српског етнографског елемента, 1685 год. уз Млетачку републику пристају Далматинци и Црногорци; 1687 год. Млечићи продиру у Херцеговину, где уз њих пристају Херцеговци; 1688 год. ћесаревци прелазе Саву и Дунав и улазе у Србију, где ce свет листом диже против Турака; a 1689 год. ћесарска војска заузима Србију, продире у Санџак, на Косово, у пределе Пећи, Ђаковице и Призрена и спушта ce у Љуму и низ Вардар. У свима овим правцима Срби устаници, крећући ce слободно по терену српскога насеља, чине авангарду ћесарској војсци.[72]
Баш због питања које овде разматрамо интересантно je пратити кретање одреда ћесарске војске, који je продирао у југозападном правцу.
Један мали одред ћесарске војске са гласником од маркграфа Баденскога патријарху Арсенију III Црнојевићу, пролазећи чисто српским крајем, стигао je без икаквих сметња до Пећи[73] Главни пак одред, под заповедништвом ђенерала Пиколоминија, продирао je од Приштине према Призрену и заузео тај град, његову нахију и Ђаковицу с околином. И тек кад је тамо стигао заповедник тог одреда, ступио је у везу и са католичким Арнаутима, али не са тога терена него из Брда, којима су на челу били Клименте. Заједно са Србима православним и католицима из призренске нахије и са Србима помухамедањеним у Призрену су дочекали Пиколоминија и ти Арнаути католици, док су Арнаути мухамеданци листом били са пећским пашом Махмудбеговићем, који ce c њима испред ћесареве војске повукао на југ.[74]
Док je ђенерал Пиколомини био жив, ствар ћесареваца стојала је врло добро. Он је умео придобити и православнога патријарха Арсенија и католичког надбискупа, од којих му je први био помагач код православних Срба a други код Арнаута католика.[75] Али чим je нестало Пиколоминија, који ce умео лепо понашати према овим савезницима, и кад је потом умро и надбискуп (8. дек),[76] a на место Пиколоминијево дошао херцог Холштајн, понашања потпуно друкчијег него његов претходник, ствар je пошла наопако. Већи део Арнаута отпао je од њега, a кад je покушао да уђе у Љуму и да je разоружа, њено становништво, састављено највећим делом од Срба православних[77] и малим делом од Арнаута католика, отказало му je послушност и окренуло оружје против његових војника. Зато им je Холштајн попалио села, и тим их je сасвим одбио од себе.[78]
Убрзо за овим ратна срећа окреће леђа ћесаревцима. Једно за другим они напуштају места у вардарској долини: Тиквеш, Велес, Штип, Скопље и Качаник; затим напуштају и крајеве Призрена, Ђаковице и Пећи, и повлаче ce преко Косова поља према Прокупљу и Нишу.[79] Тада југозападне српске крајеве — Призрен, Ђаковицу и Пећ — заузима пећски паша Махмудбеговић, који тамо начини необичан лом.[80]
Приликом овог повлачења ћесареваца из југозападних крајева, са терена граничнога са Арбанијом, у највећој журби побегао je и патријарах Арсеније III са драгоценостима из патријархије a сa многим калуђерима и свештеницима.[81] За њим je умакао и један део српског насеља са територије која je још била у власти ћесаревој. То узмицање имало je карактер привремене сеобе, да ce народ склони на територију коју држи ћесарска војска и да ce при новој њеној офанзиви на југ и југозапад поново врати на своје огњиште. Али ce нада бегунаца није остварила. Уместо да ћесаревци пођу напред, они су ce 1690 год. морали и даље повлачити, и бегунци склоњени у Србији, са много већим бројем бегунаца из Србије, морали су побећи на другу страну Саве и Дунава.
O овом узмицању народа из јужних и југозападних српских крајева, које je у Историји српског народа познато под именом Сеобе српског народа у Угарску под патријархом Арсенијем III Црнојевићем, у неким тачкама влада погрешно мишљење, које ce провлачи и из књиге у књигу преписује има више од сто и педесет година. Једна од тих погрешака јесте мишљење о томе које је крајеве захватила та такозвана сеоба. Отворите коју год хоћете Историју српског народа, које год дело у коме ce говори о овом догађају, свуда ћете наћи да ce, као неоспоран факат, тврди: да је исељавање овом приликом најјаче захватило југозападне крајеве српске — пределе Призрена, Ђаковице и Пећи — и да су тада ти крајеви скоро опустели.
То je погрешка, коју једном треба исправити. Тако представљен факат не одговара истини. То je једна историјска заблуда, која ce, недовољно проучавана, могла одржати све до данас. Тој погрешци извор je у белешкама и у хроникама које су писали православни свештеници и у њихову идентификовању пустоши која je услед тога наступила у православљу на тој страни са пропашћу самог народа српског.
Познат je неоспорни факт: да је српски народ у турској царевини идентификован са православљем. За сва времена у турској царевини српски народ и православна црква јесу два нераздвојна појма. Интереси српског народа и интереси православља тога времена представљају једно исто. Ми смо то казали на једном месту овим речима: "Православна црква у свима српским крајевима и за све време потчињености Турцима своју судбу била је скопчана за народну тако да ниједан догађај, који је у њој изазвао какву промену, није остао a да не нађе одјека у народу, као што ce и у народу није десио ниједан догађај, a да његове последице нису оставиле трага на цркви. Je ли какав удар био намењен народу — црква je била прва на ударцу, да га прими, њени службеници да пропате; je ли пак српску цркву снашла беда — и да немамо никаквих података о приликама у српском народу, сaм тај факат довољан je тумач неприлика, које су сналазиле народ; ако ce у народу опазио какав покрет — њега није било без учешћа службеника православне цркве; кад је народ био у беди — њу су ови најјаче осећали; je ли му требало помоћи — они су најпре тражили лека и примали ce посредништва за помоћ; ако ce народ лаћао оружја и покушавао да ce ослободи — вођи му беху службеници олтара; да ce очува српска народност — свештенство ce највише старало и схваћајући опасност гледало je даје уклони; je ли пак требало народу ублажити муке — оно му их је блажило вером".[82] У доба о коме овде говоримо заиста је задат најјачи удар православљу у тим крајевима, створена je пустош у православној цркви тога краја. Никад ниједан српски крај није био лишен толиког броја и достојанственика и простих свештеника, као тај крај у то доба;[83] и по стицају прилика никад толико није био изложен тешкоћама као тада. Због тога је српски православни живаљ, лишен својих најбољих помагача и подстрекача у борби са мухамеданством — који су, следујући примеру патријарха и других достојанственика црквених, бежали испред Турака знајући шта их чека — био јаче подвргнут процесу мухамеданизирања и арнаућења него икад дотле. Али тај српски православни живаљ није испразнио терен гранични са Арнаутима него je, подлегавши сили, био подвргнут бржем мухамеданизирању и арнаућењу, што je за српску националну идеју значило исто што и нестанак српског живља, јер je мухамеданизирани и поарнаућени елеменат давао највеће противнике православљу, у коме je оличаван српски народ и његова национална идеја.
A да у ово доба исељавање српског православног живља није захватило терен гранични са правом Арбанијом, да зато није тачно писање православних свештеника у белешкама и у хроникама, и да према томе нестанак српског живља у околини Призрена, Ђаковице и Пећи не треба тумачити исељавањем него подвргавањем процесима мухамеданизирања и арнаућења, убрзанима нарочито повољним погодбама за што јаче насиље од стране мухамеданаца, има доста доказа.
Противно тврђењу: да су ти српски крајеви тада опустели услед бегства српског православног становништва, непосредни доказ јесте постојање тог становништва све до данас и његово поступно опадање од почетка ХVIII века. Али поред тог крупног факта ми имамо и података савремених догађају, који тврде да горње тврђење није тачно. Тако ми смо горе навели података да су православни Срби из Љуме били против ћесареваца.[84] Сасвим je разумљиво да ти Срби нису имали потребе да ce селе, a најмање да беже за ћесарском војском. Својим радом они су стекли права да остану где су, па су тако и учинили. Даље, други подаци, савремени догађају, тврде да су многи Срби из тих крајева, после неумесних поступака херцога Холштајна, заједно са Арнаутима католицима, напустили ћесарску војску и прешли на страну Турака, пре него што су ови и потисли ћесаревце.[85] И ти Срби нити су имали потребе да беже испред турске војске нити су могли ићи под заштиту ћесареваца. Затим лице, које je било нарочито послано у Пећ у првој половини јануара и које је отуда с једним калуђером из патријархије дошло у Куче, говори о турском пљачкању цркава и манастира и убијању свештеника и калуђера, али не и о сеоби народа.[86] Потом и сам патријарах са својом свитом једва je стигао да побегне, јер су турски војнички одреди тако брзо стигли за ћесаревцима, да ту није могло бити речи о кретању народа у маси; a кад je турска војска једном заузела те крајеве и преко њих отишла даље, о бежању народа није могло бити речи. Даље, да je народ листом напустио те крајеве, зашто би ce тај исти патријарах Арсеније следеће године трудио да га, заједно с Брђанима и с Црногорцима, спрема на устанак у корист ћесара?[87] Најзад, била je материјална немогућност да ce народ из тих крајева листом сели: Турци су тамо допрли за ћесаревцима као бујица, заузели су их и у њима господарили. Сем тога то je било најгоре зимње доба, кад ce нису могли хватати који било путови, и већи део тих крајева био je заузет пре него je патријарах и побегао кришом.
У то доба, дакле, и под показаним погодбама није било сеобе православних Срба у маси из тога краја, као што ce то стално досад тврдило. Сеобе je било и било je бегства, али тамо где га je могло бити. То су крајеви у које Турци нису одмах упали и из којих ce народ имао кад повлачити испред Турака. То су: Санџак, Косово са Горњим Поморављем и цела Србија у границама до овог балканског рата, где су ce ћесаревци задржали дуже. Из тих крајева иселио ce српски живаљ православне вере и прешао преко Саве и Дунава, a у те крајеве, поступном миграцијом, притиче ново становништво крећући ce увек на север. Са терена пак граничнога са Арбанијом том приликом узмакли су само појединци, и то одмах са ћесарском војском која je узмицала, и они што су, као добровољци, остали у ћесарској војсци, кад су je други напустили и повратили ce Турцима. У прилог горњем говоре три факта: први је, што међу личностима иоле истакнутима међу емигрантима и поред патријарха Арсенија немамо ниједне са терена граничног са Арбанијом; други je, што ce само исељавањем из даљег појаса може објаснити зашто да у Санџаку нема старих насеља; и трећи je, што ce из традиције помухамедањених и поарбанашених Срба види старина тога насеља, које је потпуније него ма које друго било подвргнуто двама процесима, за чије је потпуно извршење требало доста времена.
Да дође до тога, догађај од 1689–1690 год. створио je најповољније погодбе. Њим је настављен процес у већој мери започет у доба пре 1656 год. Православни живаљ, у коме je у главном оличаван српски народ, на терену граничном са Арбанијом, уздрманом догађајима из 1630–1656 год., губи најглавнији елеменат за одржавање у старој вери; нестаје му правих црквених достојанственика и број свештеника смањује ce као никад дотле. A број живља смањује ce и губицима у том рату, кугом која је затим завладала[88] и од турског насиља према бунтовној раји[89] Смањен пак број смањује му снагу за отпор. Међутим, насиља ce врше и даље.[90] И док православни живаљ постаје бесправан, Арнаути мухамеданци, који су за све време рата били најбољи помагачи Турака,[91] стекли су још више права да буду повлађивани. Заточници султана на тој страни и стални представници нереда и насиља продиру сада не само на тај терен него и даље у Стару Србију и на Косово. Према српском живљу, стављеном изван заштите, они не врше свој стари занат друкчије него као дужност, и у томе не само што их нико не обуздава, него им ce још повлађује. Зато српско становништво не могући ce борити с њима, тражи спаса у мухамеданизирању. Али док je на другим странама, као на пр. у Босни и Херцеговини, где према хришћанима насиља врше Турци и помухамедањени Срби, мухамеданизирање довољно да ce спасу невоља, оно овде није давало довољно заштите. Арнаути мухамеданци, елеменат безвлашћа и насиља, ни дотле нису вршили насиља само према Србима, него и према Арнаутима друге вере, па и према Турцима. Зато они настављају насиља и према мухамеданизираним Србима, и то у толико лакше у колико су турске власти биле мање моћне да их обуздају. Стога после мухамеданизирања православних Срба у крајевима у које Арнаути мухамеданци продиру силом и у којима они, повлађивани, представљају једину силу, настаје њихово арнаућење. Као и раније у сличним приликама, тако и сада невоља је довела православне Србе да ce мухамеданизирају, a тај процес собом убрзао je други, арнаућење.
Тада је био најјачи излив пустоносне арбанашке реке из њена корита. Тада je она пробила дотле још прилично јаке насипе на својој обали. Тај насип сачињавао је српски живаљ православне вероисповести. Његов je основ био прилично подлокан ранијим догађајима из половине XVII века, али ce ипак држао све до овог времена на терену граничном с правом Арбанијом. Сада је, међутим, бујица била толико јака, да су насипи попустили и пустоносна арбанашка река разлила ce из свога корита засипајући муљем водоплавни терен, тако да већ у првој половини XVIII века, пре него ће наступити други догађај, истог карактера као и овај из 1690 год., Арнаути мухамеданци прелазе преко првог терена граничног са правом Арбанијом, учвршћују ce у Ругову, продиру у Косово преко Качаника, и силазе у Стару Србију и у Санџак. У тим крајевима, тако јако подвргнутима процесима мухамеданизирања и арнаућења, има прилива српског елемента из суседних Брда, има миграције и насилног насељавања, али то није довољно да задржи оба процеса, условљена најповољнијим погодбама.
1737 год. ратовале су Аустрија и Русија са Турском. У томе рату операциони основ ћесарске војске био je у Србији. Одатле су биле упућене три војске правцем према Видину, Нишу и Зворнику. Десно крило главне војске скренуло je касније више у десно. Оно je добило у задатак да продре у Санџак и да одатле ступи у везу са Херцеговцима, с Црногорцима, с Брђанима православне и католичке вероисповести и да помоћу пећског патријарха дигне на оружје рају Санџаку.[92]
Припреме за тај рад учињене су пре него je тај одред и продро у Санџак. За рад код Брђана и код Црногораца био je ангажован скопски католички надбискуп Сума, пореклом Арбанас, који je имао утицаја на католичке Брђане, a c Црногорцима је израније имао веза.[93] Овај je радио на томе од како су настала непријатељства, и чим je осетио да му од Турака прети опасност, напустио je своју дијецезу и пребегао к ћесаревцима. Отуда је он наставио рад и путем писама бодрио je католике Брђане и позивао je Црногорце да заједно са Брђанима пристану уз ћесара.[94]
За рад пак код православних био je придобијен пећски патријарах Арсеније IV Шакабенда. Овај je радио код православних у Херцеговини, у Црној Гори, код православних брђанских племена Куча, Васојевића и других, код својих православних у околини Пећи и у пределу између Пећи и Н. Пазара.[95]
Настојавање надбискупа Суме и патријарха Арсенија IV имало je успеха. Од католичких племена у Брдима на страну ћесареву пристали су Клименте, Хоти и Груде;[96] од православних Брђана Кучи, Братоножићи, Пипери и Васојевићи, a од херцеговачких племена Никшићи.[97] Црногорци су ћутали, ма да су им ce писмима и по гласницима обраћали и патријарах Арсеније IV и кучки војвода Радоња Петровић.[98] Под утицајем Млечића, који нису желели рата и нереда у близини своје границе нити да ћесаревци простру своју власт и у оним турским крајевима, које су они сматрали сфером свога утицаја, Црногорци не пристадоше. Шта више све поруке које су добијали било од надбискупа Суме било од патријарха Арсенија и војводе Радоње Петровића, саопштавали су представницима млетачких власти.[99] Али од свих већ придобијених за ћесареву ствар само су Брђани могли одмах приступити послу. Они су одмах почели нападати на Турке.[100]
Дотадашњи неуспех турски, напредовање ћесареваца, покрет Брђана и дизање раје у Санџаку на оружје изазвало je гнев код Турака и код Арнаута мухамеданаца. Нарочито су били гневни они што су ce повлачили испред ћесареваца.[101] Не могући за тај мах ништа ни према ћесаревцима нити према Брђанима, они искалише свој гњев на раји, која je остала у крајевима још незаузетим од ћесарске војске.[102] Они ce хтедоше осветити и самоме патријарху Арсенију, за чије су везе са ћесаревцима сазнали.[103] Ну патријарх дозна за опасност од Турака, па побегне ноћу из Пећи у Ругово и одатле у Васојевиће, па преко Хаса ка Новом Пазару, који беху заузели ћесаревци.[104] Кад je патријарах, праћен калуђерима и Васојевићима, био пред Новим Пазаром, дочују даје ћесарева војска напустила то место и да Турци хитају да га заузму, па уплашени нагну бежати у нереду све до Студенице, a народ видећи их из далека како јуре, помисли да су Турци, па и сам стане бежати испред њих. Из Студенице патријарах ce упутио у Крагујевац и даље пут Ниша.[105] На том путу сустигао га je кучки војвода Радоња Петровић, као брђански изасланик ћесаревцима.[106]
Док ce патријарах последњих дана крио и потом бежао, православни Брђани ступили су у непосредну преписку са ћесаревцима. У неколико махова долазили су коњаници из логора ћесареваца с писмима и порукама за живљи рад.[107] Те поруке војвода Радоња слао je црногорском владици Сави и сердару Станишићу позивајући их на заједнички рад, али све то би без успеха. И католички Брђани ступише у непосредну везу са ћесаревцима, изјављујући своју готовост, али да им ce пошаље у помоћ немачких трупа.[108] Ну заповедник тог одреда ћесарске војске затражи да му они прво пошљу таоце за јемство верности, што су ови испунили тражећи и даље један одред немачких војника.[109] Они су чак толико учинили, да су, поред талаца, послали један мањи одред, који je, у саставу добровољачких чета, узео учешћа у походу на Митровицу.
Почетак је био добар. Покрет je узимао ширих размера. Али су ћесаревци били слаби и недовољно предузимљиви. Они нису могли напредовати даље од Новог Пазара и више су рачунали на покрет Брђана, Црногораца и православних у Санџаку него на своју снагу. Зато чим су ce Турци почели скупљати у мало већем броју и видевши да ни сам Нови Пазар не може сачувати,[110] заповедник тог одреда ћесарске војске, пуковник Лентулус, повлачи ce с војском. Са том војском повлаче ce и Клименте и сви други који су дотле били похитали за ћесаревцима.[111] Исто тако повлачи ce испред Турака и становништво из свих крајева, које je дотле била заузела ћесарска војска[112] и оно даље које je изјавило оданост ћесару, изузевши Брђане, који су ce, чувши за повлачење хришћанске војске, повукли у своја брда.
Турцима и Арнаутима мухамеданцима, који и овом приликом чине главни део војске против одреда пуковника Лентулуса, прва je дужност била да ce освете раји, која ce усудила дићи главу. O њиховим свирепствима над рајом, која ce уcудила пристати уз ћесара, чуло ce на далеко. Гласови о томе допрли су чак до Котора, одакле je провидур јављао својој влади у Млетке.[113] Али то нису чули ћесаревци, који и после тога мисле на неку офанзиву према Турцима у правцу Новог Пазара према Херцеговини, и траже од раје да ce диже на оружје.[114]
Кад су били готови с рајом, Турци и Арнаути мухамеданци окрећу ce против Брђана. На челу њих je пећски паша Ходаверди Махмудбеговић, који je у том рату изгубио два сина.[115] Крајем године он с војском напада на Куче, али га ови одбију и помлате Турке у Медуну.[116] Следеће године Турци ce спремају јаче. Три су војске које ce спремају против Климената, Куча и Васојевића: једна у Скадру, друга у Пећи и трећа у Херцеговини.[117] У јануару из Арбаније једне чете иду у Скадар a друге преко Св. Спаса и Ђаковице у Пећ.[118] Ta војска, све сами башибозук, диже што стигне и не зна за друго до за насиље. У то Махмудбеговић постаје пашом скадарским, те са већом ревношћу скупља војску, и под видом да ће je у Босну и у Софију он je спрема против Куча и Климената.[119] И та војска креће ce корсем пут Босне и у Софију, али само колико да ce Брђанима одстрани пажња, јер ce брзо враћа натраг и напада на Куче и Клименте. Ну ови ce не даду преварити, те је дочекају и чим су је одбили, излете из својих брда и нападну на Подгорицу и на Спуж и оплене их, да им ce освете што су њихови људи били у пашиној војсци.[120] Зато ce паша освети Васојевићима, које савлада и из њихових брда силом их истера у Метохију.[121] Следеће године паша je поново нападао на Брђане, опет без успеха. Тек 1740 год. успео je један пашин синовац да савлада Клименте и да их нагна, да му даду таоце. Нашавши ce у великој невољи Клименте су сада изјавиле да су на расположењу султану па нека с њима ради што хоће и нека их премешта где му je воља.[122]
Овај рат и покрет народни у вези с њим доносе нових мука српском народу. Српски крајеви, из којих ce повлачи ћесарска војска, прво су били опљачкани и попаљени. То су ударили Турци и Арнаути мухамеданци, највећи непријатељи хришћана још док ce није знало шта може донети ратна срећа и у чијој ће власти остати ти крајеви. Затим, као и сваки пут дотле, сви који су пристали уз ћесаревце, напустили су те крајеве и повукли ce c ћесаревом војском, имајући за то времена, пошто ce она овога пута спорије повлачила и задржавала на другим објектима. Али je један део становништва остао, и тај je имао да прими удар арнаутски. Прва мука била су пљачкања и насиља од Арнаута; друга и већа била je у томе што сада арнаутска пустоносна река улази у појас даљи од ранијег граничнога са правом Арбанијом. У тај појас наваљују Арнаути мухамеданци као освајачи и султанови заточници против бунтовне раје, заузимају га и чисте на свој начин.
Али при свем том што je c овог другог појаса 1737, као и 1690 год., отишло више српског становништва него са дотле граничног појаса с правом Арбанијом, ипак је он више остао српски него призренски крај, и него Метохија. Ту Арнаути још нису довољно јаки, међутим из разних узрока Брђани и Црногорци напуштајући своја брда насељавају ce ту и помажу одржавању српског живља. Тек доцније, много доцније, кад ce у последњој четвртини XIX века проширењем Србије сузбија арнаутска навала, тај појас у једном делу добија појачања у Арнаутима, који тамо заводе безвлашће и насиље у највећој мери. Али у колико je тај други појас српских крајева према правој Арбанији одолевао пустоносној арбанашкој реци, у толико je догађај из 1737 год. био више кобан по судбину српског православног живља на првом појасу, граничном с правом Арбанијом.
Јер све док je други појас са својим српским живљем представљао озбиљну препону арбанашкој пустоносној реци, он je уједно био наслон православном живљу првог појаса и мост преко кога je тај живаљ са првога појаса одржавао везу с једнородним и једноверним живљем на даљем, трећем, терену, где je у компактној маси био српски живаљ. Кад je пак други појас, после догађаја од 1737 год. са проређеним српским живљем, попустио и кад je у њ у већој мери продро арнаутски елеменат из праве Арбаније и поарнаућени Србин са првог појаса, он престаје бити потпора и наслон православном српском живљу са првог појаса, који услед тога губи везу са једнородним живљем на даљем терену. На тај начин навалом Арнаута и Арнауташа у други појас први највише губи и његова отпорна снага постаје у толико слабија, што му ce после овог догађаја умањује и број свештеника и без којих je, видели смо, тешко било простом народу да ce одржи и да одоли свима искушењима. Без тих својих подстрекача на отпор мухамеданству, прост народ, остављен самом себи и изложен насиљима сваке врсте, и који je своју народност гледао оличену у православној вери, брже ce подвргава процесима мухамеданизирања и арнаућења.
A да би ce још више погоршало стање православног српског живља уопште и у тим крајевима посебице, и да ce створе што повољније погодбе за мухамеданизирање, после 1737 год. прво долазе на управу српском црквом странци, који су, постављени од турских власти, штитили њихове интересе и гледали да ce што више обогате,[123] a потом je 1766 год. потпуно укинута самосталност српске цркве, срушен je и последњи бедем, којим ce преко цркве штитио православни народ. И једно и друго изазвало je потреса у даљем животу српске цркве и ти потреси, према ономе што смо горе рекли о нераздвојној вези између ње и народа, пренесени су на народ. Наступила je прво борба народног свештенства с наметнутим поглаварима, која ce потом пренела у народ. То je народу умањило љубав и ранију велику оданост према цркви; то му је умањило отпорну снагу према мухамеданству и олакшало му je прелаз у нову веру.
Стање цркве припомогло je да тога буде, али je, као и увек дотле, прави узрок био у неподносним насиљима. Православни Србин, после догађаја у којима ce представио бунтовником против турске власти, био je стављен ван заштите. Над њим je насиље вршио сваки мухамеданац, али нарочито Арнаутин, који није био много бољи ни према Турчину.[124] Уз то су још дошле гладне године, које му нису дале могућности ни да ce захрани, a камоли да ce зарадом откупи од намета и одбрани од насиља.[125] A поврх свега тога баш на том првом појасу, који ce граничио с правом Арбанијом, и на коме ce утврђују Арнаути, појачавајући ce већ поарнаућеним Србима, настаје анархија у највећој мери. Паше у Пећи, у Ђаковици и у Призрену, ослањајући ce на своје Арнауте мухамеданце, воде међусобну бесомучну борбу, један другом убијају људе, пале села и пустоше поља. У тој неописаној анархији и бесомучној борби, кад ce паше отимају за превласт, њихове присталице мисле само на пљачку.[126] Пљачка им постаје сврха живота и средство да ce исхране. Тада раја највише страда. И у највећој беди она мора да мисли како да плати харач и султану и паши и сваком насилнику Арнаутину. Сваки није у стању да то издржи, те тражи спаса у мухамеданству на раније показани начин.
Тако ce мухамеданизирала и поарнаутила Љума, која je 1690 год. била насељена српским живљем. Тако je прошла Ђаковица с околином. A тако и Пећ. Да су горе наведени ратови и устанци српског народа и насиља која су настала после њих, довели до мухамеданизирања и арнаућења тих крајева драгоцен je доказ казивање последњег српског патријарха у Пећи, Василија Бркића. Овај у "Опису покрајина турског царства", писаном 1771 год. у изгнанству, говори о призренском крају и о Ђаковици да су били насељени српским живљем, који je у то доба већим делом помухамедањен и поарбанашен. Нарочито му je интересантно казивање о становништву ђаковичког краја (о Рекалијама). За тај живаљ вели да су били Срби и Бугари(?) a не Арнаути, и да су ce мухамеданизирали од скора времена због превеликог насиља Арнаута мухамеданаца. Од тих пак нових мухамеданаца неки су само променили српско име у турско, a у потаји су сачували своју веру; док су ce други и тада јавно држали хришћанства. Али пошто су запали међу Арнауте, то су знали њихов језик.[127]
Ово je казивање интересантно, јер потиче од човека који je познавао тај крај. Сем тога патријарах Бркић у целом том спису без устезања признаје какав je где бројни однос хришћана према мухамеданцима. Види ce јасно да њега ту није руководила тежња ранијих занесењака и авантуриста, који су у својим меморијалима и списима преувеличавали број хришћана и подносили нетачне извештаје, само да би створили добро расположење код заинтересованих за своја предузећа. Али je за нас у овој прилици Бркићево казивање о живљу у Ђаковици и њеној околини од нарочитог интереса зато што ce одатле види да je јаче мухамеданизирање Срба православних извршено тек после 1737. год.,[128] и што ce процес мухамеданизирања православних Срба у то време налазио у истој фази, у којој je процес тамошњих Срба католика био сто година раније.[129]
На тај начин српски живаљ у овим крајевима — који ce толико бунио против турске власти; који je трчао у сусрет сваком иноземцу што je хтео да ради против Турака; који je учествовао у свима народним покретима и за толико векова био најбољи бранилац православља — примио је мухамеданство и оставши заједно са Арнаутима мухамеданцима постао je Арнауташем и највећим противником и народу из кога je поникао и православљу. Тачно по народној изреци, створеној из искуства: Потурица гори од Турчина!
Па ипак и тамо, у српским југозападним крајевима, на граници праве Арбаније — где су биле најтеже погодбе за одржање српског живља и православља, са традицијом, преношеном с колена на колено, која и данас не казује само о мукама што их je подносио тамошњи Србин од Турчина, од Арнаутина мухамеданаца и од поарнаућеног Србина, него прича и судбу одрођених му суседа и најближе родбине, која му je с променом вере постала највећи непријатељ — није потпуно нестало тог српског живља. И данас њега има тамо.
* * *
Према задатку што смо га поставили себи и како смо га изложили у предговору, ми смо изнели најглавније моменте из прошлости српског народа у југозападним крајевима, граничним с правом Арбанијом, да би утврдили време и узрок мухамеданизирању и арнаућењу српског живља у већој мери; показали смо најпростији и најглавнији систем мухамеданизирања тамошњег српског живља, заснован у почетку XVI и примењиван чак и у половини XIX века; и како je за њим настао процес арнаућења. У вези са тим додирнута су и многа друга питања. Од свих пак тих питања једна нису била јасна a друга су досад погрешно посматрана и оцењивана. Резултат тих погрешака, провлачених кроз многа па и кроз чисто научна дела, јесте заблуда која je владала у процени других питања што проистичу из првих, питања која су предмет политичких и дипломатских дискусија. Да ce о овим последњим питањима правилно суди, потребно je отклонити узрок заблуди и пречистити главна питања.
Међутим, интересантно би било пратити и даљи ток развијања пустоносне арбанашке реке. Али све до друге половине XIX века ту ce неће наћи нових крупнијих елемената, друкчијих од већ изложених. Правац дат пустоносној арбанашкој реци у половини XVII века, одржаван у XVIII, траје и у првој половини XIX. Тек у другој половини XIX века настају скретања. Дотле је мухамеданизирање у главном завршено и врши ce само арнаућење, којим пустоносна река постаје све јача и бујнија у правцима које јој политика одређује.
Од тада арбанашка пустоносна река са невероватном брзином дере на север, на североисток и на исток, и у колико није успела да поплави у XVIII веку плави сада. Она ce спушта у чисто српске крајеве: у Санџак, у Косово и у Ст. Србију, али с неједнаком брзином: слабије према Санџаку, a брже према Косову и у Ст. Србију. Откуда je та разлика у брзини њена тока и у даљини њена домашаја видећемо даље; али ce не може порећи да та бујица потискује пред собом све што ce не поклања корану и арнаутском кечу, a да све оно што остаје на терену њена домашаја подвргава корану и да му на главу насађује кече за обележје своје власти. Нарочиту пустош чини пустоносна арбанашка река у другој половини XIX века. Тада јој отварају пропусте не само Турска него и Аустрија, чијим политичким смеровима и нехотице служи Турска у више махова, повлађујући насиља Арнаута према православним Србима, који стварају две државе и показују тежње да на једној страни стану на пут пустоносној арбанашкој реци и на другој да ce Аустрија не увуче у корито те реке, којим би допрла у средиште Балканског полуострва. Зато je Аустрија 1879 године тражила и добила да ce угнезди у Санџаку, одакле ће лакше управљати арнаутском бујицом; зато ce она тридесет година трудила да сломи отпор тој арнаутској бујици у Санџаку и да јој корито привуче што ближе својој државној међи; и зато je данас велика тежња њене дипломатије, потпомогнуте мобилизованом војском, да границе "аутономној" Арбанији размакне што даље на север...
У Санџаку Арнаута није било ни у прво доба по заузећу тог краја од Турака, нити у XVI, па ни у XVII веку. Сем малог броја Турака тамошње насеље у XVI и XVII веку сачињавали су само Срби, и то мањим делом мухамеданске и много већим делом православне вере. И говорни језик једних и других био je српски.
Граница административне и етнографске Арбаније била je далеко од Санџака. У XVI веку она не допире ни до састава Црнога и Белога Дрима.[130] Дукађин задуго није припадао Арбанији. Тек у почетку XVII века помиче ce та граница, али не прелази Дрим.[131] У Љуми, и у ђаковичкој нахији, раздвојенима Дримом, насеље je српско и говорни језик српски.[132] Тек местимице продире арбанашки говор. Међутим и сами Арбанаси из праве Арбаније, кад пишу писма намењена изван Арбаније — ако им не пишу њихови католички свештеници и мисионари на латинском и италијанском — писана су српски[133] И тек после горе наведених догађаја из XVII века, који су изазвали велики поремећај у српским крајевима, граничним с правом Арбанијом, арнаутски елеменат у јачој мери прелази један и други Дрим. У Санџаку пак Арнаута нема све до самог завршетка XVII и почетка XVIII века. Становништво Санџака до тога времена виђало их je, само не као насељенике него у доба мира као харамијске чете и пратиоце паша и угледних путника, a у доба рата као пљачкашке одреде. Право њихово насеље у Санџаку јавља ce тамо тек на прелому ХVII и XVIII века, тачно 1700 год.
Долазак Арнаута у Санџак није изазвала намноженост становништва у правој Арбанији, услед чега би вишак тражио на другој страни повољнијих погодаба за миран живот и рад, па да их je нашао у Санџаку. Њих тамо није бацио ни потисак од којег другог народа. A нису дошли ни као освајачи после 1690 год., да заузму крајеве, које je делом напустио српски живаљ, који je, умешан у покрет против турске власти, узмакао за ћесарском војском. Као што смо видели горе, Арнаути су, као освајачи, имали тада да заузму тек први појас српске земље, граничан са правом Арбанијом. Насупрот свему томе прво арнаутско насеље у Санџаку постало je насилним насељавањем, и ти што су били пресељени тамо нису били прави Арбанаси него негдашњи Срби, који су, нашавши ce међу Арбанасима, примили њихове обичаје и усвојили арбанашки језик, али нису заборавили ни своје порекло ни своју традицију нити свој негдашњи језик.
Ономе који баци поглед на етнографску карту Санџака у делу Г. Јов. Цвијића "Основе за географију и геологију Старе Србије и Македоније",[134] пашће у очи један крај готово у средини Санџака, пребојен бледожутом бојом, a унаоколо ње има неколико оаза плаве боје, по којима су расути црвени полумесеци. То je висораван Пештер. Бледо жута боја на њој означава насеље арнаутско, a оне оазе око ње означавају мухамеданизиране Србе. Ти Арнаути на Пештеру јесу прво и најстарије арнаутско насеље у Санџаку, које су Турци довукли ту и потиче од католичког племена Климената у Брдима, које je старином српско и доцније поарнаућено.
Историја тога насеља није без интереса. Она је при том остала непозната не само ширем кругу читалаца него чак и стручњацима.[135] Зато je ми и доносимо овде. Али поред тога зна служи као леп прилог истини: да ширење Арнаута далеко изван граница праве Арбаније није резултат еволуције једног народа него револуције; a служи и за потврду горе наглашеном одвраћању тока пустоносној арбанашкој реци.
* * *
Клименте су, према њиховој традицији, забележеној још 1685 год[136] и сачуваној до данас,[137] српскога порекла. Као племе млађе je старином него сва друга около њега.[138] Почетак њихова живота везује ce за једног претка, који ce тамо доселио са горњег тока реке Мораче, оженио ce из племена Куча и имао сина Климента, чији су потомци засновали два села са српским именима и од кога и племе носи име Клименте.[139]
Тај њихов предак, који ce доселио из Мораче, био je православне вере, као и сви други у томе крају. Његови потомци, будући под утицајем скадарског бискупа и католичких мисионера, врло активних од увек у том крају, приступили су католичкој вери. Под утицајем ових својих духовних учитеља, који су их учили да у Турцима гледају непријатеља, али да ни у православнима не гледају пријатеља, Клименте су тако и радили: били су хришћани, претпостављали су православне Турцима, али ни према првима нису били пријатељи, ако то није ишло у рачун њиховим духовним учитељима. Одбијајући ce пак тако све више од православних, али не идући ни с Турцима, држали су с осталим католичким племенима у Брдима, која су већ била поарбанашена, па су од њих примили обичаје и језик, не заборављајући при том ни ранији. Тада су они почели замењивати своја српска лична имена арбанашкима — као што су урадили и многи Кучи, који су ce дуго борили између православља и католичанства — па су и имена својих села окренули на арбанашки, али не утрвши им потпуно траг српски.[140]
Као и сва друга племена у Брдима, и Клименте су обрађивали мало добре земље али су више гајили стоку, производе износили су на најближе турске тргове и тамо су набављали потреба, од којих су најглавније биле: со, пушчани прах и олово.[141] Слабом обрадом земље и гајењем стоке подмириване су најпрече потребе; али кад би биле неродне године или би настала болест у стоци, и те највеће потребе подмириване су пљачком, којом ce и у родним годинама долазило до свега што je било изван најпотребнијег. У том погледу Клименте су били врло чувени. Још кад су ce утврдили у својим брдима, где традиција вели да им ce населио први предак, отац Климентов, отпочели су пљачку у правцу Плава и Гусиња, који су тада били насељени православним, Србима. За пљачком дошла je борба Климената с овим Србима, који су најзад били потиснути.[142] Њихово плодно земљиште заузеше Клименте, који су ce ту бавили и обрађивали земљу лети, a c почетком зиме повлачили су ce сa стоком у склоните пећине у својим брдима.[143]
После тога Клименте су ce бацили на плен по даљим крајевима. На реду je била Пећ, где су неколико пута нападали на дворове пећских паша Махмудбеговића, пљачкали их и палили, и ударали намет на народ и на српског патријарха, који им је плаћао годишње седамдесет дуката.[144] После Пећи дошли су на ред крајеви по Санџаку и Косово Поље, и на једној страни Скадар с околином a на другој крајеви према Скопљу.[145] Они су у више махова нападали на сам трг у Скадру и пљачкали по њему,[146] a бивало je прилика да су њихове чете на коњима допирале чак до Пловдива, нападајући на села, паланке и на трговачке караване.[147] Приликом тих излета они су наплаћивали намет, ударан на поједине крајеве и паланке, и догонили су велики плен.[148] Поред много крупне и ситне стоке и обичне трговачке робе ту je било и скупоцених предмета. У почетку XVII века у њиховим кућама, иначе јадног изгледа, могао ce наћи добар број добрих коња, седала, узда и такума украшених сребром и драгоценим камењем, скупоцена оружја, сребрних и златних филџана, зарфова и посуђа и других луксузних предмета. Све то доспело je у клименташка брда као плен са тих излета.[149]
По упутству њихових учитеља, католичких мисионера у њиховој средини, Клименте на тим својим излетима имали су водити рачуна и штитити само католике, a пленити и мухамеданце и православне.[150] Зато су и ударали намет на српског патријарха у Пећи и на српске манастире. Дечани су били први који су имали невоље од њих. У старим српским записима сачуван je спомен о том њихову раду.[151] Стога су ce у одбрани против Климената удруживали мухамеданци и православни; a патријарах у Пећи, поред тога што им je плаћао годишњи намет, морао je, сa допуштењем Порте, издржавати о свом трошку стражу од јаничара, да би ce заштитио.[152] Због тога je разумљиво што су Клименте код православних Срба, који су трпели њихова насиља, идентификовани с осталим Арнаутима, који нису имали никаквих обзира према српским верским и народним светињама.
Повучени у једва приступачна брда, где je било тешко напасти их, и зато што су од пљачке начинили своје главно занимање, Клименте нису признавали ничију власт и били су против сваке власти која је била против њихова безвлашћа. Турске власти, пак, које су и саме на другој страни, нарочито кад су у питању били потчињени им хришћани, трпеле па и потпомагале безвлашће, нису хтеле трпети безвлашће Климената. Зато су много пута покушавале да их обуздају и нагнају на послушност, али у томе нису потпуно успевале. До почетка XVIII века Турци су у неколико махова кретали читаве војске против Климената, али су ce ове редовно враћале без већег успеха.[153]
У таквим приликама Клименте су ce обраћали за помоћ суседним племенима. Између тих племена постојало je трајно трвење и борба: тукла су ce међу собом и отимала су једна од других, као и од трећега. Али су сва била против Турака, кад би турске власти покушале завести некакав ред и натерати их на послушност и на плаћање харача. Зато су Брђани хришћанске вере прискакали у помоћ једни другима против оних мухамеданске вере, који су пристајали уз власт турску.[154] Из верског антагонизма, потпириваног од стране католичких мисионера, али и с надом на добит, Клименте су пристајали и уз хришћанске државе, које су ратовале с Турском. У доба Кипарског рата пристајали су уз Млетачку републику;[155] приликом покрета на Балканском полуострву против Турака крајем XVI и почетком XVII века били су у вези с изасланицима папског и других западњачких дворова, који су смишљали крсташку војну против Турака;[156] у доба Кандијског рата пристајали су опет уз Млетачку републику;[157] у доба Морејског (Бечког) рата пристајали су и уз Млечиће и уз ћесара:[158] a у доба турско–аустријског рата 1737–1739 год. били су уз ћесара.[159]
Али ма како велики био утицај католичких мисионера на Клименте, овај никад није био толико јак, да je могао нагнати Клименте на пристајање уз хришћанске владаоце против Турака само из хришћанског осећања. Свагда je требало да буде и оног другог разлога: користи за Клименте, и то непосредне користи. И поред свега католичанства они нису улазили у те послове без добрих поклона, награда и плаћа.[160] И кад тога не би било, они не само што нису били уз хришћане него су шта више помагали Турцима, или би на другој страни пленили хришћане. Тако су год. 1645, када су ce паше из Санџака, Метохије и Ст. Србије спремале против Млечића, пленили Дечане.[161] Год. 1651 били су у војсци Али–паше Ченгића, која je нападала на Котор; та je војска нарочито чинила велике зулуме манастирима.[162] Године 1685 помогли су скадарском санџак–бегу Сулејману Бушатлији да разбије Црногорце на Вртијељци, где je погинуо Бајо Пивљанин.[163] A 1692 год. помогли су том истом Сулејману Бушатлији да отме Цетиње од удружених Црногораца и Млечића.[164]
Док су ce пак Клименте при сукобу хришћанских држава с Турцима, када су ове тражиле њихову сарадњу, више руководили добити него верским и националним осећањем, кад су пред собом имали само Турке, њихово je становништво било увек исто: сматрали су их непријатељима, идентификујући с њима све мухамеданце уопште. Они су им задавали много јада. Нарочито je било тога у доба Морејског рата, при свем том што су им у два маха помогли против хришћана. Зато je силни Сулејман–паша Бушатлија хтео да их обузда, да их натера на послушност и да од њих наплати харач.[165] Али су му сви покушаји остали безуспешни. Ну што он није могао, постигао je његов последник, паша Ходаверди Махмудбеговић из Пећи. Као паша скадарски, овај je тамо затекао анархију, коју je брзо укинуо. Он je 1700 год. савладао одметнуте градове: Скадар, Улцињ, Бар, као и нека побуњена племена, па ce потом бацио на Клименте.[166]
Пошто je придобио сва околна племена брђанска и на тај начин затворио Клименте са три стране, на четвртој према Гусињу, у то доба већ насељеном мухамеданцима. Ходаверди–паша затворио им je пролаз подигавши једно утврђење. Тако их je скадарски паша наведене године одвојио од осталога света. Немајући везе ни с које стране, Клименте сада ни откуда нису могли набавити потреба. Од свега пак најтеже су подносили оскудицу у соли. Затим нестаде и хлеба. У оскудици сваке друге хране Клименте ce послужише месом од своје стоке. Али у стоку удари нека болест, која ce пренесе и на народ, и услед тога настане умирање. У тој великој невољи Клименте ce обрате паши с понудом да му ce предаду.
Паша Махмудбеговић прими понуду и том приликом реши да се једном ослободи сталних мука од овог ратничког племена: да их премести на другу неку страну. То je и учинио. Ну пошто му Клименте из Селца нису задавали много бриге — један од првака већ је био примио мухамеданство, као такав био je постављен за агу у Гусињу и обећавао je да ће све Селчане превести у мухамеданство — паша их остави тамо, a целу Епају премести на пештерску висораван код Новог Пазара. Тим паша постиже двоје: ослободио je скадарски крај од сталних клименташких упада и пљачкања и населио je један пуст крај, који je припадао породици Махмудбеговића и од кога ова није имала никакве користи.
Пресељени Клименте остадоше седам година на Пештеру. Крај je био душу дао за сточаре. Они пак имали су доста стоке и имали су тамо свега више него у својим Брдима. Па ипак су били незадовољни. Туга за Брдима и за слободним животом тамо била je све већа код њих. Уз то турске власти све јаче су наваљивале да их помухамедане, међутим Клименте што остадоше на огњишту и друга суседна племена брђанска све више су увиђали штету од одласка њихова на Пештер. Од како je Ходаверди паша успео да пресели Клименте на пештерску висораван, мухамеданци су постајали све осорнији према Брђанима друге вере, и овима je све теже било бранити ce. Зато су често поручивали Климентама на Пештеру нека ce врате у своја брда, у чему ће их и сами помоћи. A на то су их бадрили и католички мисионери који су били с њима. Ови су толико више утицали на Клименте да сачувају католичку веру у колико су турске власти јаче наваљивале да их помухамедане, па су их наговарали нека ce врате у своја Брда. И Клименте на Пештеру под утицајем тих наговора од стране мисионера и порука од Брђана реше ce 1707 год. да напусте Пештер и да ce врате на старо огњиште.
Повратак им je био скопчан с највећим тешкоћама. Турци су били сазнали за намеру Климената па су бранили пролазе којима би ови прошли. Сем тога Клименте с Пештера имали су талаца у Пећи, чији ће живот бити у опасности. Уз то ту нису били у питању само људи, него je требало повести и жене и децу, пренети најпрече ствари од покућства и потерати сву стоку, кад ce већ није могло мислити и о летини готовој за прибирање. Али туга Климената за њиховим Брдима била је јача од свих тих тешкоћа.
Клименте, пресељени на Пештер, као сточари населили су ce no целој висоравни. У год. 1707 пред бегство отуда било je 274 куће њихове, растурене на свима странама. Због те раштрканости, кад су ce у јулу те године решили на бегство, нису ce могли сви скупити. Окупила их ce тек једна половина — сто четрдесет и седам кућа; остале je у томе спречио један одред турских коњаника, који je потом потпомогнут већим бројем пешака. За то време оне прве послужи срећа те ухвате тамошњег војводу турског са четворицом пратилаца, па их вежу и поведу собом с намером да заменом ослободе своје таоце у Пећи.
5. јула та половина клименташког насеља на Пештеру крете ce пут Брда. Укупан број душа те половине износио je 1362. Међу њима je било на 400 људи с оружјем, a остало жене и деца. Број бораца није био довољан да крчи пут кроз турске одреде који су их чекали. Зато ce оружја латише и жене, њих 300 на број. У великом каравану који ce кретао у правцу Рожаја и Плава, људи су били на челу, зачеље су образовале жене, a у средини око 30000 оваца, 4000 говеди и коњи са ситном децом и оно мало покућства што су га могли понети.
Још првога дана караван наиђе на 1000 Турака које разби и заноћи у Ругову, између Рожаја и Плава. Сутрадан клименташки караван крете ce даље и у путу наиђе на много јачи одред Турака од првога. Било их je на 5000. Караван ce не усуди пробијати кроз толику силу, него нађе згодно место за одбрану и ту ce задржи чекајући да ce Турци уклоне или да први нападну. Тако су једни према другима стајали неколико дана утврђујући своје положаје. Најзад после узајамног осматрања од неколико дана Турци нападну први. Клименте их дочекаше. Па и жене ce латише оружја. Оставише децу па похиташе у помоћ мужевима. У гужви која ce ту створи од Турака и Климената једна од њих јатаганом одсече главу једном од старешина турских. И Клименте не само да одбише Турке него их још погнаше до њихова положаја, на коме ce беху утврдили.[167]
У том покушају Турци су имали доста рањених и 65 мртвих. Од стране Климената, поред рањених, био je 21 мртав, али ce докопаше 14 живих Турака.[168] После тога Турци не покушаше с поновним нападом. И видећи да не могу спречити Клименте да ce врате у Брда, предложише им да их пусте даље с миром али да пусте пештерског војводу са његовим пратиоцима и новим заробљеницима. Клименте пристадоше али с тим да им Турци предаду таоце држане у Пећи и да им накнаде за ону стоку, која ce услед пуцња пушака била разбежала тако да je нису могли покупити. Турци ce нису много премишљали. Одмах су пристали на погодбе Климената и пустили су их да наставе пут на њихово старо огњиште[169]
Кад су стигли тамо, са радошћу дочекаше их Клименте из Селца и други Брђани, дадоше им хране и стоке и утврдише веру да ce, у случају напада Турака, боре удружени. Али у колико су они били весели, у толико je теже било онима што остадоше на Пештеру. На њих, сада знатно слабије, навалише Турци, да их помухамедане. Клименте ce одупреше. Али отпор није могао бити довољно јак. Остављени сами себи, без потпоре мисионера који напустише Пештер с оном половином што ce вратила у Брда, поједини, под притиском Турака, напустили су хришћанску веру. Они пак који су више полагали на веру завапише за помоћ код својих саплеменика и рођака у Брдима.
Ни онима у Брдима није било лако. Њима Турци никако нису дали мира.[170] Најзад у јуну 1711 год. изненада нападоше Турци на њих. Али их Клименте ипак дочекаше и разбише. Сто двадесет и пет Турака платише животом тај препад, a од Климената погибоше само петорица, сви од угледнијих.[171]
У то њихови саплеменици са Пештера поново завапише за помоћ, јер je био настао тренутак или да ce спасавају или да приме мухамеданство. Глас о њихову очајну положају стигне до барскога надбискупа Виченца Змајевића, који навали на Клименте да спасавају своје саплеменике с Пештера. Тренутак je био згодан после победе над Турцима. И Клименте послушаше његов савет, те уједном брзом маршу, кроз крајеве и пролазе које су чували Турци, продру до Пештера и поведу око 50 породица, које су остале при старој вери, али су већ биле на ивици пропасти за католичанство. За Клименте, свикле на пљачку, то je била прилика да дођу и до плена. Али га ce оставише, мислећи само на брзину марша и на што брже спасавање својих рођака из шака турских.[172]
Кад знамо колико je кућа и душа прешло у Брда 1707 год., колико je потом остало на Пештеру, и колико су породица Клименте накнадно одвели 1711 год., види ce да их je један, и ако мали, део остао на Пештеру. Тај остатак већ је био примио мухамеданство и под том заштитом могао je остати на миру. Њима ce није ишло натраг, a ни Клименте који су ce кренули из Брда са задатком да спасавају католичке душе од пропасти, нису ce више интересовали за њих. И то клименташко насеље на Пештеру, бројно слабо и тада помухамедањено, било je прво арбанашко мухамеданско насеље у Санџаку. У почетку слабо оно временом постаје све јаче и јачајући шири мухамеданство у том чисто српском крају.
Мухамеданизирање Климената католика на Пештеру извршено je, без сумње, по систему који je дотле примењиван на друге хришћане и по коме су, као што смо видели, мухамеданизирани Срби православни и католици са првога појаса, граничнога са правом Арбанијом. Као посредни доказ за ово служи то што су ти исти Клименте на тај исти начин мухамеданизирали српско становништво на Пештеру.
У сваком случају прва фаза процеса њихова мухамеданизирања била je завршена до турско–аустријског рата 1737–1739 год. Кад je ћесарски пуковник Лентулус 1737 год. продро до Новог Пазара и до Пештера, он тамо није нашао католичког насеља, нити су Клименте с Пештера пристали уза њ. Уза њ су пристали Срби православне вероисповести и Клименте католици из Брда,[173] и кад ce он повукао у Србију, с њим су ce повукли и ови Клименте католици и населили су ce неки у Србији испод планина Рудника и Авале, a други су прешли чак у Срем и настанили су ce у селима Ртковцима и Никинцима код Митровице[174] Кад су ce пак пред крај лета 1737 год. почели окупљати Турци против Лентулуса у Новом Пазару, једна од концентрационих тачака био je Пештер са његовим Арнаутима.[175] A кад су следеће године у месецу марту, по заузећу Ужица, турски одреди од Новог Пазара ударили на град Рудник и на његову околину, највећу пакост учинили су Климентама из Брда тамо насељенима.[176] Сасвим појмљива ствар. Потурица je готово увек био гори од Турчина. И помухамедањени Клименте нашли су да ce најљуће освете својим саплеменицима хришћанима, који су ce после тога растурили по Србији, утопили ce у pacу, из који су њихови претци произишли, и дали Србији личности од највеће вредности.
Устанак пак Срба под Карађорђем затекао je Клименте на Пештеру као потпуно помухамедано арнаутско насеље. У то доба они, као и други помухамедањени Арнаути, представљају најбоље заточнике султанове против побуњених Срба. Они су са другим Арнаутима давали најјачег отпора српској војсци. Једном је српска војска заузела Пештер, кад и Сјеницу и Нови Пазар, али ce тамо није могла задржати.[177]
A кад je пропао Карађорђев устанак, па ce дигао други под Милошем Обреновићем, потом створена Кнежевина Србија, и ова je добила сталну границу по хатишерифу од новембра 1833 г., видимо помухамедањене Клименте на послу, који су мухамеданци Арнаути дотле у велико били завршили у крајевима с проређеним српским становништвом услед догађаја од 1690 и 1737 год. Они раде на мухамеданизирању српског становништва на Пештеру и око њега. Само je тај њихов рад доста слаб. У половини XIX века тај њихов рад представља фазу мухамеданизирања пре оне у којој смо видели Србе католике у околини Призрена и Ђаковице и у неким местима на Косову у првој половини XVII века и кроз који су православни Срби из тих крајева прошли у половини XVIII века.
И ту ce врши прво мухамеданизирање мушкараца. Према једном податку из 1848 год., у породицама српским, у којима je настало мухамеданизирање, још ни сви мушкарци нису били помухамедањени. Један допис, штампан у "Новинама Читалишта Београдског" бр. 12 од 12 марта 1848 год. јавља: "Пештери и Биор, ово су два мала предела између Скадра, Белог Поља и Новог Пазара, у којима никакве законе власти нема, него сами по себи на фисове суде, сирјеч који највише браства има, онај им је најстарији. — У овим пределима има таквих домова, у којима ce налазе по два брата, пак један верује Христа a други Мухамеда, један клања a други ce крсти. У неким кућама има по три брата и сва три држе ce да су Турци, a отац им je Србин, и тако синови клањају, a отац ce крсти; a кад барјам дође, сви заједно прославе, отац иде у цркву, a синови у џамију. – У овим пределима и то ce може наћи да два брата Турчина у једној кући живећи један држи за жену булу, a други христјанку, па једној име Ана a другој Назија".
Процес мухамеданизирања православних Срба у овом крају, започет касно и вршен с мање снаге и под тежим погодбама, имао je и захват сразмерно мали. A већ до процеса арнаућења једном помухамедањених Срба канда није ни дошло; или, ако га је и било, то je у најмањој мери, тако да ce рад помухамедањених Климената на Пештеру не може ни поредити са јачином и резултатима рада Арнаута мухамеданаца у Метохији, у околини Призрена и јужно од Шара. Стога, у колико je познато, данас насеље помухамедањених Арнаута на Пештеру представља више оазу, која je имала погодаба да ce одржи, али није имала снаге да ради попут Арнаута мухамеданаца у даљем залеђу њихову, који су ce наслањали на праву Арбанију.[178]
Јасни су узроци зашто je процес мухамеданизирања православних Срба у том крају био спор, зашто му je захват био скучен и зашто за њим није наступио и процес арнаућења. Клименташко насеље на Пештеру, слабо само по себи, било je окружено са свих страна српским етнографским елементом и одвојено једним појасом од других Арнаута мухамеданаца. Тако одвојено то насеље није добијало прилива из арнаутске пустоносне реке, којој je турска државна политика упућивала ток у другом правцу. Српски пак елеменат, који je окружавао ово арнаутско насеље, био je у толико срећном положају
Јован Томић рођен je у Новој Вароши 1869., a умро je у Београду 1932. године. У Крагујевцу je учио гимназију, a у Београду je студирао на филолошко–историјском одсеку Велике школе. Две године провео je на историографском усавршавању у Француској и Италији. Радио je као професор гимназије у Крушевцу, Крагујевцу и Београду.
Године 1903. конкурисао je на упражњено место професора историје на Катедри за српску историју, али није био примљен. Предност je дата Станоју Станојевићу. Исте године постављен je за библиотекара Народне библиотеке, у то време угледно место. Био је дописни члан Српске краљевске академије од 1903., a редовни од 1906. године.
Као библиотекар Народне библиотеке, Јован Томић je од ње створио узорну установу, која је могла да пружи науци неопходне услуге. "Од дана кад je он прихватио у своје руке Народну библиотеку, све је другачије, све је боље, уредније и савременије", запазили су његови савременици.
Историографија ce, до Јована Томића, углавном бавила нашим Средњим веком. Доба турске превласти било je сасвим занемарено. Томић je наш историчар који ce упустио у проучавање овог периода, a да није имао претходника. Пошавши скоро ни од чега, он je морао да ce упусти у архивска истраживања, која још нису била уобичајена код нас, и, што je било неразумно, сматрана су нижом врстом рада, недостојном правих историчара. Неке његове колеге потцењивале су Томићева дела само зато што нису ценили архивска истраживања. Он je оспораван у ономе што je била његова највећа одлика као историчара. Томић je највише истраживао у италијанским архивима.
Томићева библиографија броји око две стотине радова. Највише радова написао je из историје Срба у Турској, од којих су му најважније студије: Десет година из историје српског народа под Турцима 1683–1693 (1902) и Пећки патријарх Јован и покрет хришћана Балканском полуострву 1592-1614 године (1903). Друга област његовог интересовања била je историја Срба у Црној Гори. Посебно ce бавио владиком Василијем Петровићем Његошем, Црнојевићима, Бајом Пивљанином, истрагом потурица, Нуман–пашиним походима на Црну Гору, Царевим Лазом и Махмуд–пашом Бушатлијом. Написао je неколико радова из историје Срба у Далмацији. Огледао ce и у проучавању наше народне поезије, оставивши за собом неколико занимљивих студија.
Томић je написао већи број критика и приказа. Незгодног темперамента, строг и према себи и према другима, пун физичке и моралне снаге, рано je стекао епитет "најборбенијег српског историчара". Познајући га лично, Владимир Ћоровић je o њему написао: "Он je волео да улази у борбу и да изводи ствари на чистац; у његовим списима, не само полемичким, има доста неповерења према људима и понекад неког млетачког сумњичења које je изазивало на отпор".
Јован Томић ретко je напуштао научну стазу, којом ce суверено кретао. Оставио je за собом само две књиге историјско–политичке природе (Аустро-угарска и арбанашко питање, 1913; Југославија у емиграцији,1921).
Политичке потребе подстакле су га да напише књигу, која ce no други пут појављује пред читаоцима: O Arnautima u Staroj Srbiji i Sanћaku, Београд 1913. Књига ce појавила и на француском језику: Les Albanais en Vieille–Serbie et dans le Sandjak de Novi–Bazar, Paris 1913. О књизи cу изречена paзличита мишљења. Ћоровић je писао: "Књига je настала у часу једне политичке потребе и писана је, с тога, на рок, што je увек незахвалан посао; у њој ce, сем тога, осећају извесни политички мотиви; али je аргументација давана на чисто научној грађи и са научњачком савесношћу. С тога је то дело задржало своју вредност независно од прилика у којима je настало".
Кад ce појавила књига Косово некад и данас, Београд 1973, настала je полемика Скендера Ризаја и Хасана Калешија о великој сеоби (1690). Ризај je, не водећи рачуна о времену и приликама у којима je настала књига, поткрепљивао своју теорију о томе да никада није било велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем на "тенденциозној и погрешној интерпретацији једног мишљења српског научника Јована Томића" (Д. Богдановић). Оспоравајући Ризаја, Калеши je писао: "Свакоме ко логички мисли јасно je да je — у време кад ce одлучивало о границама балканских држава, циљ Томића био: да докаже и пред европским јавним мнењем да Албанци Косова нису "Арнаути", већ "Арнауташи" (албанизовани Словени)".
Димитрије Богдановић осврнуо ce у Књизи о Косову на полемику Ризај–Калеши и аргументовано бранио Томићеве погледе. У овој књизи Томић je изнео тезу да велика сеоба, која ce и по њему догодила, "није захватила читаво подручје Косова и Метохије и није створила празан простор у који би ce онда убацили мехамедански Арбанаси, него je српски народ на тој територији ипак остао и потом насиљем исламизиран и поарбанашен". Тиме je скинута сумња у Томићев научни рад, a они које желе да упознају један период из прошлости Срба на Косову и у Метохији, посебно проблем арбанашења српског живља, пружа им ce прилика читањем ове занимљиве књиге, сада већ у трећем издању.
Одавно cу запажене Томићеве слабости у историографији (преопширност, понављање, цепање сложених тема "на парче", непознавање турског језика итд.), али оне не нарушавају општу слику о њему као нашем првом значајнијем истраживачу турског периода у српској историографији. Ћоровић je био у праву кад je писао да треба погледати шта ce и колико урадило пре Томића и после његових истраживања османског доба. Ретки cу историчари који cу стекли овакво признање.
Радош Љушић
1. Еусеб. Ферменџин, Acta Bulgariae polissimum ecclesiastica (Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium, vol. XXIII, 339).
2. Једно насеље Арнаута католика било je негде под Балканом у Бугарској. За време рата Аустрије с Турском 1596 год., кад je на страни прве био и влашки војвода, ти су ce Арнаути дигли на оружје, потражили су помоћи од војводе и да их прими у своју земљу. Војвода влашки послао им je помоћи и примио их je у своју земљу. Ови су тамо образовали чете и заједно са четама хајдучким, у којима је било највише Срба, прешли су Дунав нападали су на Турке и 1596 год. напали су и спалили Ћипровац (Documente privitуre la Istoria Romвnilor. vol. XII, 37 И 277 у напом.).
3. Још у XVI веку Арнаути као пљачкаши продиру до Качаника и ту у кланцу праве заседе, у којима дочекују караване и обичне путнике, пљачкају их и убијају, не у знак протеста против турске власти него ради саме пљачке. 1573. год. на неколико дана пред пролазак Дифрен Канаја, француског посланика на Порту. Арнаути су ту, у Качанику, били убили петорицу кадија и сву њихову пратњу. Због тога је посланство морало проћи кроз кланац с оружјем у руци (M. H. Hauser, Le voуage du Levant de Philippe du. Fresne–Canaуe, Paris, 1897, стр. 33 и 223).
4. Путови кроз Арбанију којима je некада, за време старе српске државе, ишла трговина са Јадранског Мора били су готово засечени и трговачке станице уништене. Нарочито пут који je водио са ушћа Бојане и са Дрима преко Скадра у Призрен и на Косово поље (B. Konst. Jireиek, Die Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien wдhrend des Mittelalters, Prag, 1879, 62–68), у колико je водио преко арнаутског насеља, био je неупотребљив, прво као пут који није одржаван, a потом што je био несигуран. Анонимни описивач путовања млетачког посланика Јакова Соранца 1575 год. вели: "...camminammo per istrada pessima di montagna e pericolosa per i dirupi" и због несигурности са посланством je, поред редовне пратње, било узето још 300 наоружаних људи (Diario del viaggio da Venezia a Constantinopoli fatto da M. Jacopo Soranzo ambasciatore, al sultan Murad III, Venezia 1856, стр. 38). Боље не каже о њему ни бугарски надбискуп Марин Бици, који је туда прошао 1610. год. (Старине Југословенске Академије, XX, 116–117.). Тако пише о њему и Ами Буе у XIX веку (Ami Bouй, Recueil d'itinйraires dans la Turquie d' Europe, Vienne 1854, стр. 195).
5. Fr. Ch. H. L. Pouqueville, Voуage dans la Grece, Paris 1820–1822, vol. II, chap. LXII.
6. Ibidem.
7. О пореклу Синанову в. Documente privitore la Istoria Romanilor, vol. XII, стр. 94. нап.1.
8. Гласник Срп. Ученог Друштва, LIII, 114.
9. Љуб. Стојановић, Op. cit., I, 374 (бр. 1501).
10. Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, (Издање Срп. Краљ. Академије), књ,. I. стр. 448, 450,453 (бр. 1907,1917,1918,1935).
11. Ibid. II, 291 –292 (бр. 3650).
12. Еусеб. Ферменџин, Acta Bulgariae ecclesiastica, (Monum, spect. hist. Slav. Merid, vol. XVIII), 38.
13. Конст. Иречекъ, Исторiя Болгаръ (Одеса 1878), стр. 607.
14. B. у следећем одељку.
15. Податке в. у следећем одељку.
16. Податке в. даље у овом одељку.
17. Ферменџин, Acta Bosnae potissimum ecclesiastica, 105, 411, 422–424, 430.
18. И. С. Ястребовъ, Стара Сербiя и Албанiя, путевыя записки (Споменик Срп. Краљ. Акад. XLI) 19, 96. Упор. и 58.
19. Основе за географију и геологију Ст. Србије u Македоније (Издање Срп. Краљ. Академије, стр. 1098.).
20. Какви су били редовни порези и намети на хришћане у српским земљама казује католички бискуп у Босни Фрањо ди Стефани у извештају о хришћанима у Босни из 1600 год. Тада су хришћани плаћали: редовни годишњи харач од 5 дуката на сваку мушку главу преко пет година, по 2 дуката харача chesim на сваку главу; харача главнине по пола дуката; на сваки комад ситне стоке по 1 динар харач ђавасију, a то je такса за попис имања кад умре домаћин или домаћица удова, којом je приликом власт узимала половину свега покретног и непокретног, и ако деца не би имала ближег сродника за стараоце су постављани мухамеданци; и мртварину, a то je намет од 400 талира на све хришћане у близини места где ce деси какво убиство. Сем тога био je заведен као ратни намет bonach: кабао жита, кабао јечма, кабао зоби, један ован, три оке меда и три масла и по дукат на сваку кућу, и то je наплаћивано два пута у години. Уз то je још наплаћивана седмина или осмина од свега воћа, од поља, млинова и осталих прихода. A да, као хришћани, не би ишли у пљачкашке чете против хришћана, плаћали су Турцима испод руке откуп од 15, 20 и више дуката (Гласник Земаљског Музеја у Босни u Херцеговини за годину 1909, 73, 74). То je било у редовним приликама, a већ може ce замислити како je било, кад су намети повећавани с нарочитим смером (B. Barozzi–Berchet, Le relazioni degli stati europei lette al Senato dagli ambasciatori veneti nel secolo XVIII — Turchia (Venezia 1871,I,121).
21. О тој врсти данка в. опширније у нашој расправици Данак у крви (Београд 1898). — Упор. Гласн. Зем. Музеја за 1909, стр. 74.
22. Itinerario di Marc' Antonio Piga f etta, gentil' huomo vicentino (штампан у Старинама XXII, стр. 125.)
23. Tre libri delle cose de Turchi (Venezia 1542,125 v. — О таквом мухамеданизирању Бугара у доба Селима II в. у История во крац# о болгарскомъ народ# словенскомъ, сочинися и списася въ л#то 1792 Спиридономъ Iеросхимонахомъ (Средио за штампу В. Н. Златарски, Софија 1900) 104.
24. Tre libri delie cose de Turchi, 125 v.
25. Старине XXV, 175. (Рукопис je у Ватиканском архиву).
26. Ibidem.
27. "...quelli Turchi, li quali hanno rinegato la santa fede non vogliono pigliare per moglie la turca ma la christiana, dicendo che non si morsi a f fatto in casa mia il nome di Christiano..." (Старине, 175).
28. Ibidem.
29. Ibid., 176.
30. Ibid., 177.
31. Старине XXV, 196 (Рукопис у књижници Југословенске Академије у Загребу).
32. Ibid., 198,199.
33. Ibid.,199.
34. Ibidem.
35. Ibid., 176.
36. Ibidem.
37. Ibid., 197 и на више других места.
38. И. С. Ястребовъ, Op. cit., стр. 58.
39. Ibid., 77.
40. В. нашу расправу О српским народним песмама о одласку Св. Саве у калуђере (У Гласу Срп. Краљ. Академије LXXXIV, 157–218; песма je на страни 209–211).
41. B. у нашој књизи Пећки патријарах Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592–1614 (Земун 1903), стр. 140–142. – Упор. Гласник Земаљског Музеја у Босни и Херцеговини за 1909. стр. 350, нап. 15. Тврђење у тој напомени није тачно у колико ce тиче Јованова последника Пајсија. Зато на том документу и нема Пајсијева имена. Цео пак докуменат јесте мистификација слична оној са записником српских главара у Кучима 1614 год. (В. у нашем спису Састанак и договор српских главара у Кучима 1614 год. — Београд 1901, стр. 7, 8, 9 и даље).
42. О њему je било доста речи у нашој књизи Град Клис у 1596 год. (Издање Срп. Краљ. Акад.).
43. Фр. Мареш, Auf standsversuche der christlichen Volker in der Turkei in den Jahren 1625–1646 (Mittheilungen des Instituts fur oesterreichische Geschichtsforschung, Bd. III, 248).
44. Vittorio Catualdi, Sultan Jahja od altrimenti Alessandro conte di Montenegro, nuovi contributi alla Questione Orientale (Trieste 1889), стр. 96–102, 108–115, 119, 248 9.
45. Regiae sanctitatis illуricanae foecunditas a Ioanne Tomco Marnavito Bosnense edita, Romae 1630.
46. Гласник Земаљског Музеја у Босни и Херцеговини за год. 1909, 354–371.
47. Извештај с његова путовања по тим крајевима из 1626 год. објављен je у Старинама XXII, стр. 116–149.
48. Старине XX, 22–32; Ферменџин, Acta Bosnae etc. 464.
49. Catualdi, Op. cit., 3–6.194 и даље.
50. Ibid., 98, 99.
51. Старине XXV, 167–169. Упор. Pietro Balan, Delle relazioni fra la Chiesa Cattolicae gli Slavi della. Bulgaria, Serbia, Erzegovina (Roma, 1880), 210–214.
52. Старине XXV, 169–170.
53. Ферменџин, On. цит., 464.
54. Старине XXV,186.
55. Ibidem.
56. Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, стр. 369, (бр. 1467).
57. Ibidem.
58. Ibid., стр. 370, (бр. 1478).
59. "...il medesimo Turco non vogliо piu ricevere arcivescovo di Albania et sono numerosissimi popoli, li quali non hanno pastore, morono senza li sacramenti, et tutti questi sono del rito schismatico." (У извештају мисионара Павла Демског, Рутена, из 1654 год. у Старинама XXV, 186).
60. Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, 370 бр. 1478).
61. Ibid.,362 (бр.143б).
62.Ibidem.
63. Старине, XXV, 192.
64. Ibidem. — Упор. Ил. Руварца О пећским патријарсима од Макарија до Арсенија III (Задар, 1888), 67–76; Глас Срп. Краљ. Акад LVIII, 236–254 и 263–270; Старине XXV, 187.
65. У делима наведеним у претходној напомени.
66. Гласник Срп. Уч. Друштва VI, 44; XXIII, 248; Летопис Матице Српске св. II за год. 1831, стр. 16. Ил. Руварац, О пећским патријарсима, 69.
67. Гласник Срп. Уч. Др. XXXV, 74–75.
68. Старине XXV,187.
69. Глас Срп. Краљ. Акад. LVIII, 236.
70. Конст. Иречекъ, Исторія Болгаръ (Одеса 1879), 607–608.
71. A. D. Xenopol. Histoire des Roumains de la Dacie Trajane (Paris 1896), II, 20–21.
72. Продирање савезничких војсака, ћесарске и млетачке, за тога рата изложено je у нашим списима: Десет година из Историје српског народа и цркве под Турцима 1683–1693 (Београд 1902), и Црна Гора за Морејског ратa (Издање Срп. Краљ. Академије).
73. То je био капетан Петар Соколовић, родом из Бихора (В. у нашој расправи Патријарах Арсеније III Црнојевић према Млечићима u ћесару 1685–1695. у Гласу Срп. Краљ. Акад. LXX, 109–113. Подаци су из дотле непознатих докумената сачуваних у Млетачком Држ. Архиву).
74. B. у нашој књизи Десет година из Историје српског народа и цркве под Турцима, 131–136. — Упор. Mittheiliungen des K. K. Kriegs–Archivs. Neue Folge, Bd. II., 142. 147, 148: A. Г. Брлић, Freiwillige Theilnahine der Serben und Kroatenan den vier letzten osterreichisch–tukischen Kriegen (Wien 1854), 119: Don Simpliciano Bizozeri, La Sacra Lega controla potenza ottomana (Milano 1690, 402: Abbate Camillo Contarini, Istoria della guerra di Leopoldo primo imperatore e de' Principi collegati contro il Turco (Venezia 1710). II, 168.
75. Десет година итд., 136; Bizozeri, Op. cit., 403.
76. Mittheilungen des K. K. Kriegs–Archivs, 154.
77. "Nel perseguitare gli fuggitivi, entrт l'Holstein nel Paese di Luma, abitato da rustici montanari, tra due Fiumi Drino Bianco e Drino Nero... L' essere questi Popoli di Rito Greco, e percio giurati nimici de' Catolici, li rese renitenti e conlumaci agli inviti del valoroso Campione..." (Bizozeri, Op. cit., 404, 405. Упор. Contarini, Op. cit., II, 170).
78. Ibidem.
79. Десет година итд., 153–158.
80. Гласник Срп. Друштва XXIII, 250; Il Montenegro da relazioni dei proveditori veveti (Roma 1896, 57; Љуб. Стојановић. Стари српски записи и натписи, I. стр. 448 и 453, бр. 1907, 1935; Bizozeri, Op. cit., 406; Contarini, Op. cit., 171; Глaсник Срп. Уч. Друштва XXXV, 76; Глас Срп. Кр. Акад. LX, 177.
81. Il Montenegro da relazioni dei proveditori veneti, 57; и у писму игумана Виктора и кучког војводе Ивана Иликовића из фебруара 1690 (Ркп. у Млет. Држ. Архиву, у Sen. secr., Dispacci del Prov. Gеnеrale in Dalmazia ed Albania. — В. у нашој расправи Патријарах. Арсеније III Црнојевић према Млечићима и ћecapу, у Гласу Срп. Кр. Акад. LXX, 130, нап. 109).
82. Десет година итд, у приступу, стр. 3.
83. У нашој расправи Патријарах Арсеније III Црнојевић итд. (Глас LXX. 129–130); Десет година и т. д. 162; Гласн. Срп. Уч. Др. LIII, 131.
84. B. горе у напомени 4. нa стр. 44.
85. Miltheilungen des K. K. Kriegs–Archivs, 154, 156: Contarini, Op. cit., 213,
86. У нашој расправи Патријарх Арсеније III Црнојевић према Млечићима и ћесару(Глас Срп. Краљ. Лкад. LXX, 130).
87. Ibid., 139–142. В. и Глас LX, 173.
88. Глaс LXX. 130, нап. 109.
89. Због зулума, који су настали у том крају, пећски митрополит Јован. помоћник Арсенијев, побегао je и није ce смео вратити, као и толики други калуђери и свештеници (Ibid., 129,130. нап. 108).
90. Љуб. Стојановић, Cтари српски записи и натписи, I, 469, бр. 2020.
91. У војсци Махмуд–беговића у томе рату, и против ћесареваца и против Млечића, стално je било неколико хиљада Арнаута мухамеданаца.
92. Moriz von Angeli, Der Krieg mit der Pforte 1736–1639 (Mittheilungen des K. K. Kriegs–Archivs Jahrg. 1881), 293.
93. У депеши которског провидура Сенату од 29 јула 1737 Ркп. у Млет. Држ. Архиву, у Sen. secr., Dispacci del Proveditor Estraordinario a Cattaro , filza № 17.).
94. Ibidem.
95. Ha означеном месту у Млет. Држ. Архиву има података о том патријархову раду. Ту су и писма патријархова, у италијанском преводу, црногорском владици Сави Петровићу и сердару попу Вуку Станишићу.
96. У депеши котор. провидура Сенату од 1. септембра 1737 (Ha означеном месту).
97. У више депеша котор. провидура из мес. јула до октобра 1737. год. — В. и. Летопис Матице Српске, књ. 184, стр. 148 и 149. O овом предмету има података и у расправи Nord–Albaniens und der Herzegowina Unterwerf ungs — Anerbielen an Oesterreich, 1737–1739, von Job. Langer (Wien 1880) али ми нисмо могли доћи до ње у овој прилици.
98. У писму војводе кучког Радоње Петровића Которанину Николи Болици од 13 јула (по ст.) и у писму црногорском владици Сави од 20 јула 1737 год. Оба су, у италијанском преводу, приложена депеши которскога провидура од 17 авг. 1737 год. (Ркп. на означеном месту).
99. У депешама которскога провидура од 29. јула, 17. августа, 1. и 2. септембра, 14. новембра итд. (Ркп. на означеном месту).
100. У депеши котор. провидура од 1. септембра 1737.
101. Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, 112–113 (бр. 2720).
102. Ibidem.
103. Ibidem. — Да су Турци сазнали за патријархов рад са ћесаревцима и да je патријарах, видећи шта му ce спрема, побегао, јавља према добијеним извештајима, которски провидур у депеши од 11. септембра 1737 год.
104. Љуб. Стојановић, Op. cit., 113.
105. Ibidem.
106. У писму патријархову из места "Innaza" у Србији (за ово место објашњење види у Годишњици VIII, 285), упућено црногорском владици Сави и сердару Станишићу.
107. У Радоњиним писмима Которанину Болици и владици Сави од 13. и 20. јула (В. горе напом. 98).
108. Comte de Schmetau, Memoires secrets de la Guerre de Hongrie pendant les campagnes de 1837, 1838, 1839 (Francfort 1771), стр. 35.
109. Ibid. 45, 46, 55.
110. Ibid. 45, 46.
111. Годишњица Ник. Чупића, VIII, 308–309.
112. Љуб. Стојановић, Op. cit., II, 117 (бр. 2740).
113. У депеши котор. провидура од 17. декембра 1737 (Ркп. нa означеном месту).
114. Летопис Мат. Српске, књ. 184, I. с.
115. У извештају Которанина Николе Болице котор. провидуру, приложеном провидуровој депеши од 17 дек. 1737. (Ркп. на означеном месту).
116. Љуб. Стојановић, Op. cit., II. 114 (бр. 2724); у депешама котор. провидура од 17 дек. 1737 и 31 јан 1738. (Ркп. на означеном месту).
117. У депешама котор. провидура од 17. дек. 1737, 28. јануара, 3. фебруара и 11. маја 1738 год. (Ркп. на означеном месту).
118. У саслушању млетачких књигоноша од 28. јануара, који долазе из Цариграда, приложеном депеши котор. провидура од 31. јан. 1738 год.
119. У депеши од 31. јануара 1737.
120. У депешама од 2. априла и 7. јуна 1738. (Ркп. на означеном месту).
121. Љуб. Стојановић, Op. cit. II, 114. бр. 2725).
122. У депеши котор. провидура од 10 маја 1740 (Ркп. на означеном месту).
123. Гласник Срп. Уч. Др. XXXV, 79, 80; E. Голубинскій, Краткій очеркъ Исторіи правосавныхъ церквей (Москва 1871), 484, 485.
124. Споменик Срп. Краљ. Акад. X, 51 a.
125. Љуб. Стојановић, Op. cit., II, 114 (бр. 2727).
126. Претпрошле године, прибирајући градиво за Историју Црне Горе у XVIII веку у Млетачком Држ. Архиву, прибрали смо велику количину таквих докумената који говоре о тој бесомучној борби између паша и највећој анархији, која je владала тамо. Ми ћемо те податке употребити чим на ред дође обрада тих партија.
127. Споменик X, 51 a. – Упор. стр. 53 б.
128. Ibid., 53 б.
129. B. гope na стр. 24–29.
130. Relazione dell' Albania e suecittа, fiumi, monti, laghi, piani, confini etc. fatta l'anno 1570 (објављена у Старинама Југословенске Академије, XII, 193–200) стр. 196; Annonimo, Diario del viaggio da Venezia a Constantinopoli fatto da M. Jacopo Soranzo, 39–40; B. и Гласник Зем. Музеја у Босни и Херцеговини за 1909, 57 и 58.
131. Relazione della visita fatta da me Marino Bizzi, Arcivescovo d' Antivari, delle parti della Turchia. Antivari, Albania et Servia. Alla Santitа di Nostro Signore Papa Paolo Quinto објављена у Старинама XX, 51–156; стр. 116,118,119.
132. Cocus (Кукуш–Гугес) одакле Бици 1600 год. вели да настаје Србија, било je село од 50 кућа "tra le quali cinque sono de Turchi et il resto de Christiani e Turchi rinegati per non pagar i tributi." (Старине XX, 119). Одатле ce улази у Србију: "In questi paesi dеlla Servia si parla la lingua Dalmata, seben fra qnelle provintie vi s'interpone in parte l'Albania, che ha il suo idioma particolare" (Ibid, 120).
133. Гласник Зем. Музеја у Босни u Херцеговини за год. 1909, 18.
134. Етнографска скица Старе Србије 1:750000 између стр. 1172 и 1173.
135. B. напр. K. Јиречек, Staat und Gesellschaft im Mittelalterlichen Serbien (Denkschriften der K. K. Akademie der Wissenschaften in Wien. Bd. LVI) 36, од нап. 8 на стр. 35.
136. August Theiner, Vetera monumenta Slavonum Meridionalium historiam illustrantia, t. II (Zagabriae 1875), 217, у релацији Петра Богдани, прво барског a потом скопског католичког надбискупа.
137. Hуacinthe Hecquard, Histoire et description de la Haute Albanie ou Guegarie (Paris 1863), 178–180.
138. У списку племена Горње Зете, која ce спомињу у уговору закљученом између Млетачке републике с једне и Стевана Црнојевића, господара Зете, и тих племена с друге стране од 6 септембра 1455 год. не спомињу ce Клименте, док су ту сви њихови каснији суседи: Кучи, Груде, Хоти и Бјелопавлићи. Joannes Safаrick, Acta Archivi Veneti, Belgradi 1862, II, 457. — Упор. I libri Commemoriali della Republica di Venezia, Registri, tomo V (Venezia 1901), 125,126.
139. Aug. Theiner, Op. cit., l. c.; H. Hecquard, l. c.
140. Најстарије њихово насеље било je у Сеоцу (Selzza, Selzia, Selze), где je пре тога било српско православно становништво, које су Клименте отерале одатле (Theiner, l. c.; Relazio dello statu antico e modernode Clementi, из год. 1708, коју смо објавили у Споменику Срп. Краљ. Акад. XLII; в. стр. 55).
141. Споменик Срп. Краљ. Акад. XLII, 57.
142. Mariano Bolizza, Relazione et descrittione del Sangiacato di Scuttari etc. (Старине Југославенске Академије, XII, 182–183); A. Theiner l. c; Споменик ХLII,55.
143. Споменик ХII, 55.
144. Ибид, 56, 57; Старине XII, 182.
145. Споменик XLII, 56; Старине XII, 184.
146. Споменик XLII, 57.
147. Старине XII, 184. – Упор. Споменик XLII, 57.
148. Споменик XLII, 57.
149. Старине XII, 184.
150. Споменик XLII, 57.
151. Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, 354 (бр. 1398).
152. Старине XII, 182.
153. Старине XII, 184–186; Споменик XLII, 56; Гласник Срп. Уч. Друштва, LIII, 112; у многим депешама которског и главног провидура Сенату из год. 1612,1613,1617.1648,1681 итд. (Ркп. у Млетачком Државном Архиву).
154. Старине XII, 186; Catualdi, Op. cit., на много места; Црна Гора за Морејског рата, 12, 13, 100, 106,110, 122, 148.
155. Paolo Paruta, Historia della guerra di Cipro (Venezia 1713), стр. 66., Гласник Срп. Уч. Др. LIII, 112; У релацији котор. провидура Контаринија о догађајима у Арбанији за кипарскога рата (Ркп. у Млет. Држ. Архиву, у Sen. secr., Relazioni dei rettori di Cattaro); у рукопису Della guerra de Turchi contra i Signori Veneziani од секретара млетачког Сената Федел Федели, ркп. у Библиотеци Св. Амброзија у Милану).
156. У нашим расправама: Пећки патријарах Joвaн и т. д., 124–125 и др.; Састанак u договор српских главара у Кучима 1614 год., 40, 84–86; у Lazaro Soranzo, L' Ottomano (Ferrara 1598), 112–113; Scriture di Alessandro Macedonio sopra le cose dell' Albania (Ркп. у Млетачком Држ. Архиву, у Sen. secr., Dispacci Napoli, filza ann. 1819) и т. д.
157. У нашој расправи Политички однос Црне Горе према Турској 1528–1684 год., 86, 87; Catualdi, Op. cit., 286, 292 и Др.
158. Унашој књизи Црна Гора за Морејског рата, 160. – B. и горе у IV глави првога дела.
159. Податке о томе види даље.
160. B. у нашим расправама: Патријарах Арсеније III Црнојевић према Млечићима и ћесару 1685–1695 (Глас. Срп. Краљ. Акад. LXX), 124,125, нап. 100 и 101.; Црна Гора за Морејског рaтa, 73, 117, 290 итд. — B. и Il Montenegro da relazioni dei proveditori veneti (Roma 1896), стр. 34, 35, 44, 131 итд.
161. Љуб. Стојановић, Op. cit., I,354 (бр. 1398).
162. Ibid., 368 (бр. 1467).
163. У нашим расправама: Последње две године живота и рада Баја Николића Пивљанина (Београд, 1901), 31–32; Црна Гора за Морејског рата, 301–303 – Упор. Споменик ХLII, 58.
164. Црна Гора за Морсјског para, 219,224. — Упор. Il Montenegro da relazioni dei proveditori veneti, 90.
165. Споменик XLII, 57, 58.
166. Ibid., 58, 59.
167. Све ово изложено je по меморијалу непознатога писца о Климентама из 1708 год. објављеном у Споменику XLII.
168. Ibid, 60. — Упор. Il Montenegro da relazioni dei proveditori veneti, 124.
169. Споменик XLII, 60–61.
170. Il Montenegro etc., 123.
171. Aug. Theiner, Op. cit., II, 241.
172. Ibidem.
173. В. горе у IV глави првог дела.
174. Годишњица Ник. Чупића, књ. VIII, стр. 308.
175. Comte de Schmetau, Memoires secrets de la guerre de Hongrie pendant les campagnes de 1737, 1738, 1739, стр. 45.
176. Годишњица VIII, 325.
177. Љуб. Стојановић, Op. cit.,III, 219 (бр. 5912).
178. O Арнаутима на Пештеру у данашње време има највише у студији Г. Гастона Гравје–а Новопазарски санџак објављеној у Les Annales de Geographie. Српски превод у C. K. Гласнику XXX, 285–290.
|
ISBN 86–7019–164–4 |
//Kosovo.com / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница - Пећ //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]