Пећка патријаршија:
Црква светог Николе

Мала црква посвећена св. Николи ослања се на јужни зид Богородичине цркве, али је издвојена од три обједињене цркве. И њу је подигао архиепископ Данило II, у исто време приближно када и цркву Богородице и припрату са пиргом, између 1330. и 1337. године.

По архитектонској конструкцији црквица св. Николе је врло једноставна. То је једнобродно здање, саграђено од камена и опеке. Засведено је полуобличастим сводом, који ојачава потпорни лук ослоњен на два пиластра. Мала апсида је споља тространа.

Црква св. Николе, Успење Богородице, детаљ, 1673/1674.

Испред западне фасаде храма св. Николе, као и уз део јужног зида Богородичине цркве, налазио се првобитно отворени трем. Како је временом био замењен другим, неодговарајућим, то је он приликом рестаурације Пећке патријаршије 1932. уклоњен. Сада је у простору некадашњег трема, пред улазом у цркву св. Николе, смештен саркофаг патријарха Максима (1656- 1673.). Уклесан натпис на поклопцу бележи да је патријарх преминуо 1680. године.

Није сасвим извесно да је Свети Никола био украшен фрескама у XIV веку, јер се у биографији Данила II само помиње да је црква била украшена. Ипак, трагови неких старијих фресака у соклу на јужном зиду олтара као да на то упућују.

Натпис над улазним вратима са унутрашње стране казује да је црква "пописана" по налогу и трошком пећког патријарха Максима крајем 1673. или до јесени 1674. године Иако се у овом натпису не помиње да је аутор зограф Радул, најпознатији уметник седме и осме деценије XVII века, сви познаваоци се слажу да је он исликао црквицу св. Николе.

Црква св. Николе, Св Никола, долази у школу, 1673/1674.

Радулове зидне слике се не истичу посебним уметничким вредностима, али својом занимљивом тематиком оне заслужују пажњу. На јужном зиду у првој зони налази се ктиторска композиција: патријарх Максим, вођен од св. Николе, приступа Христу. Од свих ових ликова најважнији би био портрет патријарха Максима, али његов ликје, нажалост, као и неке друге фигуре прве зоне, доста пропао. Нарочито су велика оштећења на патријарховом лицу, али су остали неизмењени раскошна митра на глави и донекле тамноцрвени сакос - горња одора. На супротном, северном зиду, исто у првој зони, Радул је приказао и најугледније српске светитеље, претежно ктиторе Пећке патријаршије: Стефана Немању као монаха, св. Саву Српског и архиепископе Арсенија I и Данила II.

Избор осталих појединачних сликаних ликова сасвим је уобичајен: у олтару, у Поклоњењу агнецу учествују чувени литургичари и архијереји, улаз чувају арханђели Михаило и Гаврило, на пиластрима су пустињаци-столпници, у олтару су Благовести, а на западном зиду Успење Богородице. Међутим, веома опширан циклус посвећен светом Николи крије више иконографских изузетности. Дужином целог свода распоређено је чак двадесет и пет композиција о животу и посмртним чудима овог светитеља, што је превише за једну малу цркву. Међу његовим чудима, од којих се нека ретко приказују, две сцене у олтару су посвећене и Стефану Дечанском. Како то описује Григорије Цамблак, свети Никола је обећао на Овчем пољу ослепљеном српском краљевићу да ће му вратити вид, а потом је своје обећање испунио у Цариграду, где је слепи Дечански био у заточеништву. Оваквим повезивањем српског владара са св. Николом још један је пример тежње српске цркве да истакне светитељски значај својих владара.

Црква св. Николе, Арханђео Михаило, 1673/1674.

У оквиру циклуса о св. Николи у пећкој црквици насликана је и једна мања целина која сведочи о руском утицају на тадашње српско сликарство. То је прича о Чуду св. Николе са Половцем, која је приказана у пет слика на северној страни свода наоса. Њен подтекст је врло јасан: светитељ се стара да завети дати пред његовом иконом буду испуњени, паје стога св. Никола оштро казнио Половца који није хтео да плати Русу обећани откуп. Сликама у Светом Николи много што-шта недостаје у занатском погледу: пропорције су поремећене, извор боја је скроман и оне нису изразите, поједностављена композициона решења се заморно понављају. Ипак, известан уметнички ниво се још држи и до правог слома доћи ће тек за петнаестак година, у доба Велике сеобе.

Садашњи дрвени иконостас у Светом Николи био је подигнут убрзо после живописања црквице, 1677. године. Иконе са њега, прва, Богородице Умиљенија и, друга, Христа са св. Николом, сада су у ризници, смештеној у цркви св. Димитрија. Овде је остао само вешто резани и позлаћени дрвени оквир иконостаса са новијим иконама.