Данилови настављачи (главна страна)

Живот архиепископа Данила Другог

Вечна благодат човекољупца Бога, која свуда све свршава, и која је све створила из небића у биће, која је устројила нелепоту рода човечјега у лепоту, и Духом пресветим дарујући све добро, достојно је, о вазљубљени, да и ја, обилно обдарен Његовим смотреним разумом и мудрошћу, насликам истините судбе Господње, које пророк и Богоотац назива више жељенима од злата и многога драгог камења.¹ Јер никада се не одмеће од свога доброга дела Отац милосрђа и Бог сваке утехе, чинећи нам корисно по обећању. Јер шта да речем или шта да проговорим, ја који могу да проповедам безбројно и огромно богатство и милост неисказане славе Његове? Јер ако ко множи добре речи на тисуће, није ли све за Његово име? Ако ли опет мало проговори о том, све је у славу Његову. Јер и мени је благовремено и ваистину достојно да укратко изречем благодат Богу на неисказаном дару Његову. Јер Његов промисао за све људе је разуман, да се обнавља добрим делима из дана у дан, и иде за духовним стварима, и да се вредно подиже од чуда ка већим чудима. Јер сваким добрим делима хвали се Бог. Јер од Њега разум дарежљив износи предивне речи духовног јављања, којих је разумних дарова био удостојен овај господин мој, преосвећени архиепископ кир Данило, и разгоревши се божаственом љубављу, знајући да има обилну ризницу разума, и имајући непостидно уздање ка дародавцу добара, и на Њега уздајући се да неће погрешити у смелости за веру, захте да богољубазним речима објави богоугодне животе господе своје, тј. благоверних царева српских земаља, како је ко од њих проживео овај живот, утврђиван "крепком руком и високом мишицом",² и опет после овога добра дела непорочнога живота преосвећених архиепископа све по имену, као што је видимо у лицу вашега христољубља, у сласт ревнујући речи апостола Павла, који рече:

"Нека нико не тражи свога, но ближњега",³ и као што је у причи: "Муж разуман је престо чувствија, и у добром срцу почива премудрост."⁴

Јер ваистину све таково се сврши у овом блаженом господину мојем. Но ја, грешни и недостојни слуга његов, од њега храњен и љубим и васпитан у сваком доброразумију, и упућиван на добре навике, да како год такво у заборав одложивши и леношћу оптерећен не споменем његова добра дела и цео живот сасвим у љубави Божјој? Јер расуђујем у себи немоћ моју, да немам тако постижан разум ума мојега, којим бих достојно похвалио његов живог, колико сам гледао ја грешни стојећи пред њиме са страхом и бојањем. Но будим се као од сна, видевши божаствене списе, у којима налазим многе слуге и ученике, који су саставили похвале својим господарима. Но такав је дар оних који љубе Господа. А ја отуђен од Њега по безмерном безакоњу мојих лукавих дела, треба да притекнем јединоме Богу, и да од Њега тражим савршен дар. Јер је даровалац милостивном посећењу. Јер знам да самом заповешћу точи воду од тврдога камена, и погледом суши без дне. Но Ти, Боже богова и Господе господара, даруј ми разумну реч за отварање уста мојих, да узмогнем по достојању предати божаственом писању све о животу овога блаженога светитеља, кога Твоја моћна десница узведе на овај свети и божаствени степен Тобом уздигнутога престола. Јер овај господин мој проповедајући величија чудеса Твојих и прослави животе другова својих. А Ти свемогући, кроз мене, недостојнога ученика његова, даруј ми ову похвалну реч за вечну и блажену успомену његову, што видех и колико слушах од пређашњих сведока живота његова, да исповедим све по имену, на слушање свима који љубе Тебе истинитога Бога нашега.

Данило, син побожних, богатих и славних родитеља, моли родитеље да га даду на учење књиге. Напредак у наукама. Љубав према монаштву

Овога блаженога светитеља кир Данила, бившег преосвећенога архиепископа све српске земље, почетак његова живота је истина. Био је син неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни, управљајући дане свога века у великој врлини, и у њој родише синове и кћери, и овога господина мојега и учитеља васпиташе у целомудрију и у свакој побожности. Јер чини ми се, мени недостојноме, према добром и складном животу његову од младости, и неисказаном самислу, да је још у материној утроби био назнаменан да угодно и непорочно послужи Господу. Јер од када је знао оца или матер, од тада се одвраћаше од свега земаљскога овога света, не осећајући љубав према својој матери, но овај је више волео да се присваја Господу. А када је доспео до младићког узраста, најмилосрднији и најдарежљивији Бог, добри човекољубац, који са радошћу прима свакога који Њему греде, посла и овоме блаженоме своју светлост и своју истину, и љубавном стрелом рани срце његово, да ка Њему хоће и Њега са радошћу жели речима и делима, слухом и очима и мишљу. А поче и молити родитеље своје да га даду и на учење књига. А они не хтедоше тога учинити, јер беху озлобљени смрћу остале деце своје, и само овога једнога имађаху на утеху им, и ради тога га не могаху отпустити, говорећи у себи:

"Шта ћемо добити, ако се одлучимо од љубљенога нама сина, да само већу скрб примимо?"

А овај блажени смотривши разумно и смислено савећање својих родитеља, и разумевши да неће да га даду на оно што жели и хоће, поче тражити кога би нашао, да га води ка учитељу. И нашавши некога једнога од својих сродника, и њега наговоривши, био је одведен од њега ка неком учитељу, тајно од родитеља својих. Када је тамо доведен, Божјом вољом прими га тај учитељ. Јер знађаше и којих благоверних родитеља беше син, и видевши његову усрдну прилежност, поче га упућивати у добре поуке. А овај ваистину од младости вођен од Господа у свако доброразумије и у Његовој вољи поучавајући се дан и ноћ, у дубини речи књиге боље успеваше од свију својих другова, који су били у том училишту. И од којих требаше прва упутства речи, за мало им постаде учитељ, тако да су се сви дивили и говорили: "Откуда овоме брз разум вештине?" - не знајући да вечна истинита премудрост, Бог, овога себи изабра, и да од сијања присносушне светлости озари његов ум, хотећи га показати као слику своје доброте. А родитељи његови осећаху велику скрб и жалост због разлучења од свога вазљубљенога чеда. Но када опет чуше за такву благодат која се збила са њим, оставише га Божјој вољи, да се Он једини брине о њему.

Када је прошло неко време, овај богољубиви младић, Божјом помоћу у неослабљеној вредноћи, научи све поуке божаствених речи, непрестано желећи нескврном животу целомудрија и чистоте, поста и бдења и молитве, како то крепки и Богу послушни мужеви чине. А када би угледао некога црнца, никада га не остављаше, док му се не би, притекавши, поклонио, и љубазно обујмио ризе његове, желећи подобија монашкога образа, непрестано молећи се Господу и говорећи:

"Благодарим Те, Владико мој, и славим Те због многе и неиспитане Твоје доброте, коју чинећи од младости моје на мени недостојном и до сада чиниш. Но удостоји ме, да у вери примим монашки образ, и сачувај ме у њему очишћена, да Ти угодно послужим у овом веку, и управи стопе моје на Твоје добре путеве, да по њима текући брзо постанем гледалац Твојих дивних чудеса."

Јер колико је слушао о чудима славнога града Јерусалима или Свете Горе, много је мислио у уму својем, како би тамо ишао.

Краљ Стефан Урош узима Данила к себи

А када је дошао до савршеног младићког узраста, и навикавши на такво што је Богу потребно и људима љубазно, и друго боље сабирајући, видећи га тако потребна и украшена сваким добрим обичајем, узе га ка себи благочастиви краљ Стефан Урош, и после мало времена показа му савршену љубав. Јер то све беше по смотрењу Божјем. Би му поверено да стоји пред овим благочастивим краљем и да га воли као свакога појединога од унутрашњих људи у двору. И уколико му више беше у милости и љубави, утолико се више смиривао, сећајући се речи коју рече васељенски учитељ и апостол, јер каже: "Господ се противи гордима, а смерним даје благодат."⁵ И Богоотац: "Смерна и скрушена срца Бог неће понизити."⁶

Јер овај блажени од младости имајући жељу ка Господу, не покрену ума својега од Њега, није се саплео красотама овога света и оним што је краткотрајно, но све превазиђе као изван тела и сујетне славе, имајући духовна крила да прелети мреже лукавога ловљења, свагда гледајући на погодно време, како би могао примити монашки образ. И када напред речени благочастиви краљ Урош захте походити божаствене цркве у својој држави, и поклонити се њима љубазно са вером и дати им многе дарове, тако обилазећи многе цркве са великом славом, дође у дом Свете Тројице на место звано Сопоћани. И када је ту била велика радост и предивно весеље због доласка тога благочастивога, био је ту и овај Богом љубазни младић, нађе некога црнца богоугодна у сваком духовном делу, и њега наговори да му испуни жељено дело, а нико није знао за такву тајну, осим ови једини.

Данило прими монашки чин у манастиру Св. Николе (Кончул) на Ибру од игумана Николе. Подвизавања Данилова у Кончулу

Када је отишао овај благоверни краљ из тога манастира, и увече тога дана свршивши дело службе, у којој му беше поверено да стоји пред тим благочастивим краљем, и са друговима својима духовно и телесно веселивши се, говорио им је дуго слатке и доброразумне речи, и ови отежали од многога труда, почеше одлазити на одмор. А овај господин мој имајући свагда будно око ка љубитељу Христу и желећи постићи такво дело, на које се у нади осмели, уставши тајно, ноћу, са једним од својих слугу, изиђе Господом вођен ка тишини неузбурканога пристаништа, хотећи примити црначки живот. И дошавши у манастир великога архијереја Христова Николе, који је на обали реке зване Ибар, место звано Кончул, и ту из руке преподобнога Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах. И благодаривши милости дароваоца предоброга Бога који му испуњује све молбе на спасење, и тако у том манастиру поче живети са братијом тога манастира по Божјој вољи, сматран као један од њих, неослабно подвизавајући се, свагда пребивајући у светим молитвама, и са великим смирењем работајући дан и ноћ. Јер дању работајући са братијом манастирске работе, ноћу не кушаше нимало покоја, но се умом нелицемерне љубави настањиваше на висинама код престола Владике, као пред очима гледајући грозно испитивање коначне наплате, и говорећи самом себи:

"О јадниче, оплакуј своја лукава дела, и помисли како ћеш одговарати бесмртноме цару, који ће испитивати на суду дела твоја."

И тако гледајући, угнезди се једна мисао у његово срце, да чини све што је угодно Богу и да спасе душу своју побожношћу и чистотом и великом послушношћу. Јер тако јачајући, поче се одликовати његов живот дотле, да је он био образац свој братији која је у том манастиру, непрестано лијући изворе суза од очију својих, глађу и жеђу и другим многообразним трудовима мучећи тело своје.

Јевстатије архиепископ зове Данила. Данило одлази Јевстатију, који га производи за презвитера и прима у своју ћелију

После мало времена прочу се његов богоугодни живот и велика врлина, и ради ње био је љубљен од свију. Када је за њега чуо преосвећени архиепископ Јевстатије Други, поче га к себи звати љубазним речима; а он се не хтеде разлучити од таква места, у коме беше навикао на подвиг многога исправљања. А када га је овај преосвећени много звао к себи, и видећи да се на то не обазире, поче говорити о њему ка превисоком краљу Урошу, да би му заповедио да иде ка преосвећеном. Пошто је превисоки краљ много шиљао овом господину мојему, овако му говораше:

"Знам те послушна мојој вољи од младости твоје, па и сада испуни оно што ти заповедам. Уставши иди ка преосвећеном, јер ме много моли за тебе. А ти знаш да ми није достојно погрешити никоме ње гове потребе, јер ћеш доћи у велику част."

И овај господин мој и хранитељ, свагда имајући наду на Господа и на Њега уздајући се, рече:

"Прионух за Твоја сазнања, Господе, не посрами ме; јер ниси далеко од оних који Те призивају. Јер ево са влашћу ми се говори да се подигнем од места мојега, у ком се надах од Тебе стећи пребогату благодат. Али опет знам некога праведника који учи, јер нам каже: ,Ништа није боље, него чинити заповеђено, јер послушање води у живот, а непослушање у смрт.' Но Ти, Владико Господе, који си милостив роду људском, и мене слугу Твојега сачувај од свакога зла, и све узлазе и излазе сачувај очишћене од сада и довека."

И после овога узе благослов од игумана и све братије тога манастира, у коме беше, и уставши оде ка преосвећеном архиепископу Јевстатију, незлобиво јагње доброга пастира Христа, Њим пасен и вођен на ливаду живота, и чуван од растргнућа лукавога звера. И свагда пребивајући у Његовој вољи, и Њему угодно чинећи, ради тога милостивог дара љубљен од свију, био је од срца љубазно примљен од преосвећенога, и из руке његове би постављен за презвитера.

И опет, после мало времена видећи га где је у сваком разуму, узе га у своју ћелију; и ту собом показа многе плодове сваке врлине у славу Божју. Јер до конца омрзе грех, написавши у себи слику истинитога покајања и добрих дела, био је вођен светим Духом у богољубије, и никада не попусти, но снагом своје непоколебиве вере победи ђавола, мољењем и светим молитвама, бдењем и постом, и рекама суза натапајући све тело своје. И као што доброплодни насад, натапан небесном росом и који добро расте, даје плод у своје време, тако и овај господин мој, њему сличан, имајући у себи плод животни, тј. речи духовних поука, и многа остала добра дела, од њих је обилно хранио срца верних. Јер живећи ту код преосвећенога и поштован од њега, вођен од Господа ка превеликој благодати, угодно послужи овом преосвећеном у побожности и целомудрију, до половине друге године.

Данило изабран за игумана Хиландара

И после таквих времена учини састанак тај преосвећени архиепископ са благочастивим краљем Урошем. А ту је био са преосвећеним и овај господин мој блажени и Богом изабрани монах Данило, сијајући посред целога сабора као многосветли светилник, по изгледу добролепан и доброговорљива језика, јер се изли благодат на усне његове, и даде му Господ такав дар да смислено и разумно говори пред царем, као што каже пророк Исаија: "Даде ми Господ језик за поучавање, када ми треба реч рећи."⁷ Пошто у то време славни манастир Хиландар, који је у Светој Гори дом пресвете Богородице, није имао игумана, и благочастиви краљ Стефан Урош учини савет са преосвећеним архиепископом Јевстатијем и целим сабором, и избравши овога мојега господина, би му заповеђено да буде игуман више реченога Богом подигнутога манастира, и ту га благочастиви краљ и тај преосвећени одликоваше многим различним даровима, овога дарованога од Господа још од почетка зачећа његова неисцрпним даром богатства, и поверена таква примања части. Са великом и достоименитом хвалом и чашћу отпусти га у Свету Гору, коју од своје младости жељаше неситом љубављу, да би био њезин житељ.

И дошао је тамо у дом Пресвете, која је дана свима преподобним као добар стан и просвећење вечне славе и награда небеснога живота и примање рајске хране. Достојно ми је назвати ову добру и жељену земљу Свету Гору као и ону обећану, која точи мед и млеко.⁸ Но ова је, дакле, боља и складна, да је у њој весеље свима који су права срца. Ту, дакле, у дому Пресвете, поче живети овај блажени, дошавши у велику тишину смерног мудровања, олакшавајући тело своје постом и бдењем и безмерним молитвама дотле, да га је презрео, не би ли имао наду спасоноснога прошења од Господа. Јер многа искушења ствараше му ђаво, мислећи лукави да ће му запети препону таквим мучењем. Када је овај стојао на молитви ноћу, и дошавши на очи његове, јављаше му маштањем многе беде и страховања; а овај Богу послушљиви именом Господњим противљаше му се, други Јевтимије пустиножитељ, побеђујући злолукавога. Јер мада виђаше толике његове утваре и пакости како се дижу, стојаше тврдо и добропобедно укрепљен крсним знамењем, и не бојећи се лукавства његова и нападаја, нити изостави псалма певанога у својим устима, но се још више подвизаваше. Живећи у оваком предивном животу у повереном му манастиру Хиландару, и бринући се за њега у сваком прилагању трудова као што је достојно, а увек заповедаше о врлини изванреднога живота и побожности и страху Божјем, поучавајући све о једномислености и износећи речи о сагласности љубави Божје.

Нападаји завојевача разних народа на Свету Гору, и невоље од њих и од глади

После мало времена таква тиха живота све Горе Свете, овако попуштање Божје догоди се, као што је проречено ово о вазљубљеном граду Јерусалиму, јер рече: "и даћу вазљубљене моје у гажење и грабљење многима", као што је и тада било.

Када је овај блажени господин мој био у Светој Гори, као што више указасмо, подигоше се многи народи, и великом силом спремивши се за борбу, завојеваше многе крајеве грчке земље, чак и до самога Цариграда, и све опустеше, и заробљенике одведоше у ропство. Јер тај призор беше чудан и парадоксан. Јер ови завојевавши дођоше са својим силама у Свету Гору, и опколивши је, разграбише сва богатства сабрана у њој, и скоро је сву опустеше, а то свето место звано Хиландар, било је веома оскрбљено и у великој тесности од нападаја безбожника. А унутра у граду, побожни и богобојажљиви мужеви беху држани од њих, међу њима и овај господин мој и велика множина светских људи државе тога манастира, који беху унутра прибегли са женама својима и децом.

И те године дође љуће зло на ово зло, да је цео род људски гинуо од глади, и цео такав многобројни народ за дуго времена хранио се од тога славнога манастира Хиландара. Велико је било страдање такве ране, и почеше, дакле, људи и све животиње скончавати од глади. Јер умрлим матерама деца сисајући дојке сама умираху, и људи од глади зијајући судараху се и падаху као пијани, и обузети глађу, нису могли ни гледати. А други од њих ничице лежећи, као и животиња траву зубима кидајући, издисаху. А многи од монаха који су били у том манастиру, не могући трпети такве туге, оставише овога господина мојега преподобнога игумана кир Данила самога, и сами бежаху.

Но ко је тај, ко може избећи речено Божје? Јер такве ухвативши безбожници, једне убише, а друге у ропство одведоше. А овај блажени подвизавајући се за цркву Христову, волећи да за њу смрт поднесе, не остави је, видећи се у толиком страдању. Јер разумеде да је рана Богу мрска, и да тако сви страдају по Божјем гневу. Проведе на једном месту седећи у пиргу тога манастира три године и три месеца, страдајући од такве скрби и беде.

И чини ми се, вазљубљени, да су тадањи ратови и страховања слични оном страдању Јерусалима, које поднесе од Тита, кесара римскога. Јер када је он дошао на Јерусалим, свака душа тога града падаше под оштрицу мача и остале злобе бедно причане. Јер људи жватаху своје појасеве и обућу, а други се дотицаху и најскареднијих. Јер такав ужас могао се видети тада, када је била пустош Свете Горе од руке противника. Јер ови безбожни народи: Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани, и остали многоименити народи, дошавши тада на Свету Гору, многе свете храмове огњем упалише и све њихово сабрано богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство, а остали њихови остаци скончаваху од најљуће смрти глади. Не беше ко ће их погрепсти, но се зверови и птице небеске храњаху од њихова тела.

Нападаји на Хиландар

Дошавши на овога блаженога кир Данила са великом победом, велика множина њих почеше једни сећи врата града славнога манастира Хиландара, а Други део од њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Јер стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред. Јер страшно беше видети њихов убојни строј. И овај господин мој, храбра душа, чијој се уздржљивости чудим, дивим се трпљењу у боловима и удивљавам се добром пребивању у молитви, а уз то неизмерној глади и жећи, као да је становао у туђем телу. Јер против тога љутога рата остаде непоколебим, као незлобива овца гледајући на клање са својима који су ту били. Јер мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера, вапио је из дубине душе ка Ономе који га може спасти, говорећи:

"Боже, види како дођоше нечастиви народи на Твоје наследство, и оскврнише Твоје свете цркве,⁵ и ову Твоју Свету Гору поставише као место где се воће чува, и тела слугу твојих као храну небесним птицама и тела преподобних твојих земаљским зверовима. Јер крв њихову пролише као воду.'¹⁰ ,Но не предај нас до краја ради Твога светога имена.'¹¹ И ,нека нас брзо предусретну Твоје милости, Господе, јер веома постадосмо ништи и смирени смо данас до краја ради наших грехова'."¹²

А када ови злолукави видеше да не могу ући унутра у град, уседоше на своје коње и отидоше распаљивани великим гневом и јарошћу, претећи овом блаженом, да ће, опет вративши се, уништити га. Оваке и толике беху беде и узбурканости овога мужа, као што чусте, но нимало се не поколеба њима, а многоимено богатство хране у том славном манастиру Хиландару нестаде, тако да овај блажени, и они који су с њим, нису имали шта окусити. Само избирајући љуске сочива у праху и њих су гризли, а многи од њих мољаху Бога да умру, а остали бежећи од њих напоље, скончаваху. А овај преподобни игуман кир Данило, све такво у сласт трпећи, благодараше Бога за све што се догодило.

Данило у невољи, са хиландарским црквеним потребама (имањем) одлази краљу Урошу у Скопље, предаје их Урошу, и опет се враћа у Хиландар

Видећи такву скрб неослабну дому Пресвете, да ништа неће остати цело од насиља безбожника, јер је имао Богом даровани му разум, и нашавши неке достоверне и именоване мужеве тога светога места, и њих уверивши како му је по вољи, и узе синове њихове к себи, и после овога предаде им манастир тај да га тврдо чувају, и да се боре са напред реченом јереси, давши им довољно свога злата. А сам узевши све наследство тога места, тј. потребе црквене, и скупивши све остало, и уставши са некима од своје деце, и ево носећи прође неповређен пукове нечастивих иноплеменика. И дође ка благочастивом краљу Урошу, који је тада био у славном граду Скопљу, и јави му за све беде које су се догодиле том светом месту. А благочастиви краљ Урош се веома обрадова због доласка овога блаженога, говорећи:

"Благодарим Бога мога и Владику, чијом помоћу и заступством ниси ухваћен од безбожника, да не пострадаш љуто, но толико наследство носећи са собом дође к нама без ичијег насиља. Достојно је да без беде неко време проведеш овде, док чујемо да је такво уздизање ратника одступило, и тада ћеш ићи."

А овај господин мој имао је од младости своје наду ка Господу, и у Њега уздајући се тврдим умом, и Њега јединога желећи и љубећи, а више волећи да сконча за Његово име, сети се речи коју је рекао Владика:

"Не бојте се оних који убијају тело, а који немају шта души учинити, но више се убојте Онога, који после убиства може бацити у огњену реку."¹³

Предавши ту благочастивом краљу све што је донео, много злато и многе друге црквене потребе, лакимије коњске и многе животиње, све ту предавши њему, а сам не хотећи се разлучити од доброобичајна живота Свете Горе, и љубазно се поклонивши томе благочастивом, опет уставши оде ка дому Пресвете Богоматере, место звано Хиландар, као храбри страдалац смео на мучеништво. Јер како ћу моћи изговорити или довољно писмено објавити толика страдања и напасти, беде и скрби овога господина мојега, које прими те године враћајући се у Свету Гору? Јер тада се није могла наћи ниједна стаза којом би се могло ићи мирно, без борбе и ратишта. Овај господин мој не сумњајући нимало, покриваше се као тврдим оружјем именом најмилосрднијега Бога, и пролажаше толике љутости, према речима Богооца Давида: "Нећеш се убојати од ноћнога страха, и од стреле која лети на дану; и као анђелима својима заповедиће, и сачуваће те на свима путевима твојима, да не спотакнеш о камен ноге твоје."¹⁴

Јер Бог имајући неизмерну милост према роду људском, не удали ни овога блаженога од ње. Јер на неком месту устаде неки силан муж видевши блаженога где иде посред државе његове, и хтеде дошавши са својим људима разграбити све што је било у њега. А блажени имајући наду на Господа, заповеди својим момцима да приступивши сигурно ухвате њега. И у тај час могло се видети како су ти ратници пали са оружјем под рукама деце овога блаженога. А самога тога њихова начелника ухватише свезавши снажно наопако, и иђаху брзо напред водећи га са собом. А ти, дакле, сило Божја велика и помоћи, сачувала си овога блаженога господина мојега, јер тада је био велики вапај. Сродници тога ратнога мужа чувши ово мислили су да је убијен, и устаде велика множина њих, и сретоше овога блаженога, и почеше питати, од које је стране и куда иде. А он рече:

"Ми смо поклисари, и идемо у славни Град Константинов."

И почеше питати за онога од њих ухваћенога ратника, кога су ту држала деца преосвећенога, но ови као ваистину гневом Господњим ослепљени не виђаху га, и раставши се са њима, брзо почеше ићи, водећи са собом овога бунтовника. А када разумеше да су изван његове државе и да ништа не сумњају, ту заповеди блажени да га пусте. Јер промисленик Бог тако му чињаше. А ово је мени, слузи његову, добро и жељено, и достојно ми је брже дати љубазну слику његова живота у врлини. Јер тамо идући у Свету Гору, дође унутра у државе, које они безбожници завођеваше, рушећи њихове градове и земље, села и храмове огњем палећи, тако да се ништа није могло наћи без беде у тим местима. Јер све од човека па до животиње беше озлобљено. А овај блажени свагда имајући непокајану вољу у телу, не хтеде се вратити натраг, но уколико је видео такве страхоте, утолико се већма крепио, идући дању и ноћу, и нимало не одмарајући се.

Када је једном дан свитао, нађе се посред тих ратника, и пошто није имао шта чинити, раздели чеда своја која су ту била, и сами узевши коње и остале потребе њихова стана, прибегоше у град звани Редил. А сам са неким монасима и осталом децом својом, по извољењу Божију као спремљену му лаћу нашавши, и ушавши у њу, отплови на неко тврдо место острва, и ту проведоше много дана у великој глади и жећи. И опет видевши згодно време, изишавши од воде, иђаше брже на предлежећи му пут.

И друга многа искушења поднесе од безбожника на путу; јер беху опколили многа места да га ухвате. Али "душе праведника су у руци Божјој, и неће их се дотаћи мука",¹⁶ и сматраху их безумници као да су умрли. Јер овај преподобни Божјом помоћу закриљиван и имајући савршен разум у говору, дајући разне и многоврсне изговоре, пролажаше ратне пукове неповређен. И када је дошао у дом Пресвете, где је часно усамљеништво онима који хоће тамо да живе, и нађе оне мужеве којима беше поверио тај манастир. А хтели су га предати у руке поганика да није преподобни тако брзо дошао. Јер и они су били у невољи, јер беху дуго затворени на једном месту, гинући од глади и жећи.

Данило стиже у Хиландар и својим златом купује храну и узима најамнике за одбрану Хиландара, који једном приликом поразише непријатеља

Овај господин мој, кога смем назвати добрим и најмилосрднијим хранитељем многих, пошто је живео животом дивним и изванредним, богољубазним и светолепним, видећи многе беде тога светога места, да се најпосле ништа не налази у том манастиру, давши своје много злато, и посла неке веште људе, који прикравши се дођоше на море, и у једној лађи купивши обилно пшенице, донесоше у манастир ка преподобном кир Данилу. И после овога опет давши друго много злато и из места ван Свете Горе скупи велику множину изабраних људи, и њих уведе к себи у манастир са њиховим оружјем, да се боре са оном трипут проклетом јереси. А ови безбожници чувши да је преподобни дошао, и како има храбре људе за победу њихову, не због такове силе господина мојега, но уплашени страхом силе Господње, не хтедоше те године доћи на то свето место, но сабравши велики плен из целе Свете Горе, вођаху људе и жене, младиће и девојке, као четвороноге животиње ужима свезане и вођене у ропство. Јер таква је тада рана и страдање било, које се не може сравнити са египатском казном или побијањем деце витлејемске од Ирода или са навалом халдејском на овај напред речени свети град, какво је тада снашло Свету Гору. Тешко је описати све зло које је тада снашло људе, јер горе и пећине, брда и долине, и сва распућа беху пуна мртвих телеса, нагих и непогребених, дајући страшан и дирљив призор гледаоцима.

И ти безбожници све опустеше, и опет се враћаху у своја места. А један њихов део ишао је једном близу места званога Хиландар. А када их видеше људи који су били у манастиру са преподобним, почеше молити код преподобнога да изиђу против њих. А овај господин мој бојећи се рањавања деце своје, не даде им. А они, уздајући се у Господа и у помоћ Пресвете и у молитву тога блаженога господина својега, узевши своје оружје, и изишавши на једно тврдо место пута опседоше га, и када уђоше међу њих ти безбожници, тада изненада устадоше деца преподобнога и једнодушно устремивши се ускочише посред њих, и многе умртвише, и друге ранише, и множину од њих ухвативши одведоше у манастир ка преподобноме, а заробљенике отпустише у слободу. Ту уграбише много богатство поганика. А овај господин мој и учитељ, унапред јављајући Божју помоћ и Његову победу над поганицима, узевши оружје све ишарано златом самога војводе тих поганика, и фарију његова, који је такође имао борбено оружје све украшено златом, штит и копље и друго остало, и све даде благочастивом краљу Урошу на предивну његову похвалу и част, пославши једнога од достојноименитих монаха са неколико деце своје, а сам благодараше непрестаним хвалама добротвора свију Бога који тако чини.

Јер и ту живећи у дому пресвете у крепком подвизавању, изнураваше тело своје многим и жестоким животом и бдењем и непрестаним поукама божаствених речи, чувајући целомудрено подобије свога живота и изучивши до краја вештину сваке мудрости, тако да је због многоплодне врлине своје и непорочнога живота он био љубим од свију благоверних.

Данило се склања од непријатеља у руски манастир. Непријатељи га тамо налазе, од којих се спасава и иде у Ксиропотам

После мало времена од одласка тих безбожника из Свете Горе, чуло се да се спремају да дођу на свети манастир Хиландар и на преподобнога игумана Данила, да изврше своју вољу. Јер као дивље звери шкргутаху зубима на овога господина мојега, овако говорећи:

"Када бисмо га ухватили, то бисмо многобројно богатство довољно узели од њега." И мишљаху којом би вештином могли ухватити преподобнога.

А господин мој, чувши такву њихову намеру, да иду, узевши са собом два монаха и мало деце своје, и уставши оде у манастир руски ка светоме Пантелејмону, ка духовном оцу, да му се поклони, гледајући оне безбожнике, како журе да га закољу. И када је дошао тамо у манастир, поклонивши се светој цркви, и узевши свога духовнога оца узиће с њиме на пирг. Ту насамо заједно са њиме остаде тај дан и ноћ, говорећи о духовним беседама.

А они безбожници нађоше нека два мужа од Хиландарске области, који беху љубими овом господину мојему, звани Николај и Георгије, и њима обећаше дати много злата, ако им предаду преподобнога. А они преварени ђаволским дејством, обећаше да ће им то учинити.

И када је овај преподобни био у напред реченом руском манастиру, подигавши се одоше они безбожници на Хиландар. И када чуше да је преподобни изишао, нађоше оне мужеве, које беху наговорили, послаше их, да ушавши у град ка преподобном, где беше, и ове уведу после себе. А они дошавши ноћу почеше дозивати казујући своја имена, и говорећи да им брзо отворе градска врата, јер су ради неке велике работе хиландарске послани до преподобнога. А монаси тога манастира и сами бојећи се безбожних, не отворише им, нити јавише ка преподобном о њима. А када је било време јутарњега пјенија, јавише о овоме преподобноме. А он заповеди да их уведу к њему.

И када су ови дошли, поче их питати господин:

"Због чега сте дошли?" А они к њему изговорише речи, којима би могли затајити своју злобу. А овај ваистину незлобиви верујући свакој речи, и тима варалицама не зазре лукавства. А када је било време зоре, овај блажени ходио је око пирга и појао часове, и погледавши ка једном високом месту, и видео је како велике птице лете ка томе манастиру, где беше. И мало после када је почела светлост осијавати, угледаше многе пукове безбожника где иду, и тако наједанпут опколише град, чинећи борбене победе, и веома викаху, јер пробивши градске стене ускочише унутра као крилати, слично зверима све грабећи. И почеше ка себи дозивати оне које беху наговорили да им предаду преподобнога, и ка онима који су држали тај манастир, говораху:

"Ако хоћете да вам не чинимо никакве пакости, то нам дајте именујући блаженога; ако ли тога не учините, све ово од вас огњем изгореће."

И тако у један час божаствену цркву и све зграде тога манастира упалише, а велику множину дрвета свукавши прислањаху око пирга, у коме беше преподобни, лесе и даске, снопове лана свукавши ужегоше, док се није тај пирг зажарио као и огњена пећ. Јер они лукави и безбожни ратници разјариваху већи пламен, који је високо досизао.

А чеда преподобнога, која су ту била, устрелише многе од безбожних. А оне напред речене варалице, наговараху све који су били у пиргу, да предаду преподобнога. И видећи господин мој ту њихову злу заверу, од младости своје имао је вешт разум, и ту га показа. Јер беше црква на врху тога пирга, која извана има тврде железне кључеве, и ове тајно узевши к себи, рече ка онима који су га хтели предати: "Браћо, уђимо у цркву да се помолимо, и да се међусобно опростимо, јер се растајем од вас ка смрти, коју унапред видим."

А ово чинећи блажени, умном молитвом досезаше до небеса, чекајући помоћи од Господа. И своја чеда беше научио, када уђу у цркву, да уставши отму њихово оружје и затворе унутра у цркви. И када сви уђоше у цркву са преподобним, не знајући ништа о оном што ће бити, тада чеда блаженога уграбивши њихово оружје, искочише напоље са преподобним, закључавши све унутра. А када је огњени пламен досизао до врата, блажени нађе ту мало воде и угаси га. И опет тако исто учини. А када му нестаде воде, у једном земљаном суду нађе мало вина, и њиме угаси пламен. Јер Бог никад не одступајући од слугу својих, но који је сачувао три младића од огњене пећи, и који им је претворио пламен у росу, такову доброту показа и овоме.

Јер се могло осетити како некаква пречудна хладовина душе од Горе Атонске, и та хлади огњену јарост и разгони пушење дима. Када су толику страшну борбу водили против преподобнога од јутра све до подне, и изишавши изван града, седоше ти безбожници хотећи да једу. И наједанпут настаде међу њима велика узбуна и метеж, јер узимајући оружје своје брзо уседаху на своје коње, и могло се видети како беже. Овај господин мој мишљаше да због неке преваре спремају неко искушење или да иду по своје другове, да дошавши са много већом силом брзо окончају своју вољу. И много часова очекујући њихов повратак, вапијући из дубине душе и молећи се са топлим сузама Господу, говораше:

"Господе, пред Тобом је сва жеља моја, и уздисање моје не сакри се пред Тобом."¹⁶

И када је видео да се више не враћају они ратни противници, а уз то је блажени и чуо за невољу која им се догодила, јер начелници њихови беху отишли са својим силама, а они сами беху остали, и зато побегоше за њима бојећи се да не буду побијени. А добри мој хранитељ видевши такву победу над својим непријатељима, отворивши уста своја благодараше Бога свију, чијим заступством се показаше нападаји сујетних као за подсмех. И изишавши отуда и усевши на коње са Богом дарованом децом, и дође у манастир светих Четрдесет Мученика на обали мора, који се зове Ксиропотам, који од основа украси и утврди богоносни отац кир Сава давањем свога многога злата, и ту уписа себе и своје родитеље у поменик. У овом, дакле, проведе неколико дана, и опет отиде ка својој ћелији у Хиландар славећи Бога за све.

Судбина завојевачких народа на Свету Гору и пустош иза њих

А они безбожни и злоименити погани народи, за које ћу казати: "Смрт љута је грешницима", дошавши на Свету Гору, стојаху у њој три године и три месеца, чинећи погубну дрскост. Јер тела људи сасецаху као пољску траву, јер не беше места, где не лежаху мртваци. Божаствене цркве и многи домови падоше, и нестадоше многа места, тако да се нису могла лако ни познати где беху. Ко ће исказати ту љуту рану, колико њихова јарост беше покрила многу земљу? Јер тада не беше дома, у коме није било плача.

А када све опустеше, тако да ни они сами нису налазили хране, хтедоше опет ићи чак и до Цариграда, хвалећи се да ће силом опустити многе земље. И када су дошли до Христопоља, устадоше многе државе грчкога царства и учинише им зидом велику преграду, од горе до горе, тако да се више нису могли вратити натраг. И названо је то место Кавала. А они нечастиви када видеше да немају куда да се врате, завојеваше околне земље тих места, наваливши на славни град Солун и Бер, и ту их предобри Бог раздели на њихову погибију, да скончају својом непобожношћу. Једини од њих Фрузи и Римљани, звани Каталани и Моговари, одоше морем у своју земљу, а Мелекил са својом силом ка благочастивом краљу Урошу. Савећавши са друговима својима против овога зао савет, био је ухваћен, и сконча љутом смрћу. А Халик са многим војницима рашири се на земљу влахиотску и на Ливадију и остале друге земље да их завојује. А Фрузи ливадијски заратише с њима, али им не могоше одолети. Опустивши све крајеве тих земаља, рекоше у себи:

"Ми сами разделивши се од својих другова, скончаћемо од силе некога царства, ако чују за нас."

И известивши се код грчкога цара да су под његовом руком, са преваром дођоше у Калипољ. И ту одметнувши се, почеше војевати против цара пленећи државе његове. А благочастиви и христољубиви краљ Урош поможе му, пославши своје великаше са многом силом изабраних војника, и уништи их, као што је знано. Јер рече: "И погибоше нечастиви због свога безакоња."

Овај господин мој и хранитељ видећи како пропадоше нападаји сујемудрих, и како тама покри њихов злобни и скврнави живот, злочин богомрске воље и љуте нападаје, као умиривши се од неке тежине која се не да лако отрпети, видећи како се јавља велика тишина, благодараше не ћутећи Бога свију, говорећи:

" ,Благословен је Бог, који нас не даде као лов зубима њиховима, јер душа се наша избави као птица из ловачке мреже, и мрежа њихова поцепа се, а ми се избависмо',¹⁷, јер непријатељима нестаде оружја при крају, и са шумом погибе успомена њихова'.¹⁸ Помоћ је наша од Господа који је створио небо и земљу.'¹⁹ Јер од Њега долази казна за грехове, и опет за покајање множина милосрђа, јер ради правде даде нам се страдање. Јер божаствени Павле јавља, рекавши: ,Кога љуби Господ, тога и казни; а ако и трпимо казну, Бог нам се обраћа као и синовима.'²⁰ Јер је речено: ,Крепки и велики падају да се немоћни васпитају, и опет нечастиви падају, да се праведни устраше.' "²¹

Данило одлази у карејску ћелију ради подвизавања, а место њега постаје игуманом Хиландара Никодим, ученик Данилов

Овако чинећи и говорећи блажени, жељаше да у иночком животу послужи Господу. И видећи да су се угасиле победе непријатеља, и да се живог управља ка тихом и безметежном животу, оставивши старешинство славнога манастира Хиландара, уставши пође у ћелију светога Саве у месту званом Кареји. Јер ту је добра и безметежна усамљеност онима који хоће да живе у тој ћелији по установљеном правилу богоноснога оца кир Саве, као што сам беше чинио ту инокујући, свршавајући молбе и ноћна стојања, метаније и псалме и остало слатко стицање трудова. Јер ту, дошавши господин мој, ваистину вођен вољом Божјом и укрепљен пресветим Духом, све такве уставе љубазно прими и постаде вернима посредник велике користи. Јер многи примајући поуке од тога блаженога, постајаху ревнитељи истине. Јер добро напредујући успеваше у божаственом показању пун веома предивнога оштроумља, и изнутра освећен умом Духом светим, чистоту и велику уздржљивост стекавши од младости.

И ту дошавши на тихо место које је узакоњено да живе не више до два или три црнца, поче многим страдањима и подвизима мучити тело своје у глади и жећи, ноћном стојању, и док не би светлост засијала, нико га није могао видети да је сео или да се мало одморио, само је појао псалтир и остале псалме ноћнога устава. А многобројна метанисања чињаше и сузе своје топле проливаше док тело његово није било као да стоји у води. Јер смем на правду да кажем, да ђаво не могући гледати такав његов подвиг, много пута се са њиме борио хотећи га умртвити, али они који се уздају у Бога, страшни су непријатељима. Јер овај блажени имађаше на своме врату крст од демонолита, и када долажаше на њ тај лукави дух, то не имајући друго што чинити, но крст тај скинувши са себе, одбијаше га говорећи:

"Господе, дао си нам крст Твој, оружје против ђавола."

И срушивши његове нападаје, сијаше сваком врлином, тако да су га сви црнци Свете Горе знали, и да му Бог прима све прозбе. И к њему прилазећи требоваху поуке за корист душе. А на његово место би постављен у Хиландару преподобни игуман Никодим, који је пре био ученик овога блаженога.

Краљ Урош у борби са краљем Стефаном поверава манастир Бањску и све своје тамо скупљено благо Данилу, и Данило би наречен у Бањској за епископа

После некога времена догоди се велика скрб благочастивому краљу Урошу, јер се беше подигао његов брат благочастив Стефан, краљ од сремске земље, са многом силом, хотећи да узме његов престо и да га даде сину својему Урошицу. И беше му велика невоља. Јер сва његова властела одметнуше се, и не имађаше ниједнога на кога би се поуздао, али још више је био у скрби за славни манастир светога Стефана, место звано Бањска. Јер у њему беше сабрао много богатство, све своје имање, н не налажаше таква мужа, коме би поверио такво место са наследством његовим. Јер се те године беше преставио епископ тога места. И сетивши се овога мога господина, поче му шиљати, говорећи:

"Господине мој и оче, од почетка љубазни души мојој, брзо пожуривши се доћи к нама, јер срдачна жеља присиљава ме да ти јавим многе речи о духовним стварима. Да, никако немој да не послушаш оно што сам ти рекао."

Многе речи слатким писмима шиљаше му не једанпут или двапут, но много пута, како би га могао довести к себи. И овај господин мој свагда послушан на добро, видећи срдачан позив благочастивога, уставши оде к њему, ништа не знајући о оном што ће бити. Када је дошао, и када га виде благочастиви краљ, веома се обрадова због доласка блаженога, и љубазно га прими, и мало после седе заједно са преподобним, и објави му многе речи тајно знане, н најпосле му објави ствар, због које га беше позвао, говорећи:

"Види многе скрби и беде које су ми се догодиле данас када сам без наде, не добијајући помоћи ни од кога, само од Бога саздатеља свега. Ти све знаш о овом. Хоћу да ме у једној ствари послушаш, јер за то осећам већу скрб од другога."

Говорећи му о оном напред реченом манастиру цркви светога Стефана, рече да се брине о њему и да у његове руке предаје све ту донесено богатство тога христољубивога. А блажени чувши ово веома се ожалости, јер није хтео да се разлучи од живота Свете Горе и иночкога правила, на које беше навикао и није обраћао пажње на речено му. А благочастиви краљ Урош многим мољењем и слатким речима једва га умоли, тако обећавши преподобноме, да га, ако се Божјом помоћу неповређен поврати, неће задржати од Свете Горе.

И када је овај господин мој примио тај манастир, и би наречен Данило свеосвећени епископ. Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме, а за то није нико знао само ови једини. А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули. Али Бог, који чини једини милост у тисућама, дарова и тому благочастивому ненадану помоћ. Јер те године његове скрби многе војске народа татарскога и турскога и јашкога дошавши предадоше му се. И са њима пошавши одби насиље оних који су борбу водили са њиме, све добро свршивши Божјом помоћу.

Данило се враћа у Хиландар

А када дође Богом дарованом му престолу, тада овај мој господин и учитељ поче молити благочастивога краља да иде ка својој ћелији у Свету Гору, као што му беше обећао. А христољубиви краљ много је молио да се не растане од њега. И овај блажени од младости своје уловљен од Господа, и Њега љубећи, и свагда у врлини пребивајући, презревши све лепоте света, више је волео да се тући земаљских, не гледајући на привремене, но желећи бесконачнога давања, и давши мир благочастивоме краљу, опет оде у Свету Гору, чије васпитање беше.

И дошавши у славни манастир Хиландар, и узишавши на пирг, поче ту у ћутању живети, поставши бољи у дивној мудрости, у све дане живећи богоугодно, украшавајући се сваком врлином и благочаствовати и служити Богу од свечисте душе и тела, и да му се јави достојан и искушан, и у свему прав и нелицемеран.

Такво му је све било од Божјег надахнућа и благодати, непрестано прочитавајући поуке пророка и осталих божаствених речи, не остављајући никада доброобичајне молитве и до краја ревновавши савршеној уздржљивости, ту нашавши часно усамљење, весељаше се у божаственим речима обилно дан и ноћ, како би могао угодити Господу и спасти душу своју.

Краљ Урош позива Данила к себи. Данило постаје епископ хумски. Иза краља Уроша постаје краљ Стефан Урош III

У време у које иђаше овај преосвећени у Свету Гору, оставивши старешинство напред реченога манастира цркве светога Стефана, која је епископија бањска, по одласку овога господина мојега, учини благочастиви краљ да се то место зове игуманија.

И после некога времена би јављено томе благочастивом краљу Урошу о овом свеосвећеном епископу кир Данилу, да хоће да иде у Јерусалим и његова околна места, да их види. Јер ваистину је то желео господин мој. Чувши то благочастиви краљ Урош, пошто га је знао као потребна у свему и као целомудрена расудитеља у духовним стварима, веома се сажали због растанка са њиме, и поче шиљати ка њему љубазне речи, говорећи:

"Знам те да си ми вазда од своје младости био послушљив, и да никада ниси попустио да чиниш добра дела за душу моју и тело, и да си увек послушао оно што сам ти говорио. Да, дакле, не остави ме на крају мога живота, доћи к нама, да неку малу корист учиниш души мојој."

Много времена је шиљао ка свеосвећеном, и многоразличне речи јави му. А мој добри хранитељ због љубави дела духовнога, које је имао благочастиви са њиме, ево опет по трећи пут пође к њему, једнако не знајући шта ће бити са њиме. И када је дошао к њему, тада му благочастиви краљ несумњиво јави, говорећи му:

Нека ти је знано, господине мој оче, да од како си се разлучио од нас, тужили смо за тобом. А хвала и благодарење Богу, чијим благовољењем опет дође к нама, после овога нећеш се растати са нама, јер слава и част биће ти од мене дарована колико усхтеш."

Када је то чуо господин мој, обузе га велика жалост због лишења Свете Горе и поче молити благочастивога да га отпусти. И видевши да му речи о томе ништа не успевају, рече:

"За све ово нека је благословено име Господње."²³

Заповеди му благочастиви краљ да иде у дом Светих Апостола, а тада је био преосвећени архиепископ Сава Трећи, и посла писмо к њему да сваку част одаје свеосвећеноме. Ту му дарова преосвећени своју ћелију за пребивање му. Од тога времена благочастиви краљ Урош беше обећао да ће овоме пре освећеноме дати престо светога Саве, који после и доби по благовољењу Божјему. Када је ту живео у складним обичајима као што беше навикао, и после некога времена престави се напред речени архиепископ Сава, на чије место би постављен Никодим архиепископ, а овоме господину мојему даде благочастиви краљ епископију хумску.

И када је тамо живео, после мало времена приспе смртно разлучење христољубивом краљу Урошу, и при престављењу његову и господин мој беше се ту нашао, и његово блажено тело пренесе са славом у рукотворени манастир христољубивога. И после престављења тога благочастивога прими престо син његов Стефан краљ Урош Трећи, и веома заволи овога свеосвећенога епископа кир Данила. Јер њиме постиже све своје жеље, и ни на кога се тако не надаше и не уздаше, као на овога господина мојега, јер кроз њега било му је све могуће. Јер ако је имао какво посланство са околним царевима, овај господин мој сврши добро и разумно том благочастивом, и ни у којем делу не погреши његове воље.

И овде би нам требало много говорити о тадашњим догађајима у дане његове, али то је све написано у преће писаном житију тога христољубивога краља Уроша Трећега, како му послужи овај свеосвећени господин мој Данило. А мени приличи напред укратко изложити реч.

Данило одлази опет у Свету Гору, и после смрти Никодимове долази за архиепископа. Данило као архиепископ

Пошто је овај господин мој тада испунио све жеље по срцу томе христољубивом краљу, камо беше шиљан, разгарајући се љубављу Христовом, имајући тако свој ум прикован тамо, уставши оде у Свету Гору.

Када се после његова одласка преставио архиепископ Никодим, и овај христољубиви краљ Урош Трећи сети се овога господина мојега, и многим шиљањем призва га к себи, а он није ништа знао шта ће бити, и као изненада заповеди да се сабере цео сабор српске земље. И када је то било, убеђењем тога христољубивога краља и благовољењем целога сабора Свете Горе и сабора српске земље, учинише све по закону, и узведоше га на престо светога кир Саве у нарочити дан празника Ваздвижења Часнога Крста и прославише га говорећи:

"Данилу преосвећеноме архиепископу свију српских и поморских земаља, многа лета."

А када овај господин мој виде такав дар пресветога Духа, како му се даде власт почасти седења апостолскога, коју никада није хтео нити се тому надао, не мале хвале благодарења даваше Господу Богу, чијом вољом би удостојен неисказане милости. Говораше овако: "Величајући величам Те, Господе Боже мој, и славим име Твоје за множину неисказане Ти доброте, коју чиниш са мном недостојним од младости моје па све до сада, не удаљујући од Твојих милосрђа, но још више на већа преводећи, отуда долази унапред разумевање будућих ствари и разумевање тајана, јављање сакривенога, раздавање благодати, и небесни живот тј. зборовање са анђелима и бесконачно весеље, сједињење са Тобом на висинама и коначна жеља, тј. бесконачна радост. Јер од таква сједињења обогатио си и мене грешнога. Јер такав дар Тобом дарован ми, није само мој, но и оних који Те љубе и оних који су Ти од почетка угодно послужили. Али знам Те дароваоце сваких прозби, које су Теби угодне, јер ниси далеко од оних који Те призивају. Јер си рекао: Дозови ме, и услишаћу Те.'²³*

На то уздајући се, молим незлобиво Твоје човекољубље да се утврди ум мој непоколебим искушењима демонским. Но дај ми да ходим путем правде Твоје и да прилежно послушам божаствене заповести Твоје. Јер Ти си Онај који учи човека разуму и који водиш ка истини, и који кажеш: ,Ја сам пут и истина и живот',²⁴ ,светлост која просвећује свакога човека који долази на свет'.²⁵ Јер у Тебе је ризница мудрости и разум дарежљив. Јер свети певац Давид учи нас говорећи: Приступите к Њему и просветите се, и лица ваша неће се постидети.'²⁶ И опет: ,Господе, у светлости лица Твога поћи ћемо, и о имену Твојем узрадоваћемо се на векове.'²⁷ И божаствени Павле: ,Одбацивши сада гордост и грех који се лако налази, потецимо на предлежећи нам подвиг, гледајући ка начелнику вере и свршитељу свега Исусу.'²⁸

Зато, дакле, друге наде и прибежишта неузбуркане тишине немам осим Тебе, јединога Бога мојега и Владике. Даруј ми да Ти у овом веку угодно послужим сваким добрим делима и нелицемерном љубављу од чистога срца, постом и молитвом, жестоким животом, топлим сузама и милостињом, коју Ти хвалиш, и сваком осталом врлином. Треба да се више трудим за поверено ми од Тебе дело у овај час, да ревнујем праведним трудом светитељима који су били пре мене, који се усрдно побринуше за течевину користи њихове при вечној награди од Тебе, раздавача добара."

Јер оваке речи преосвећенога господина мојега и доброга хранитеља за љубав Божју беху познате не само мени, но и свакој човечјој природи. Јер ко га гледајући многоплодна дела његова и непорочан живот, неће сматрати блаженим, прослављена од Господа у доласку овога века, и удостојена такве части, у којој је имао савршену власт да буде истинити и неисказан расудитељ духовних ствари међу људима. Јер откада прими престо архијерејства подигнут од Господа, поче се неослабно подвизавати добрим подвигом, чинећи свака дела непорочно у прилагању трудова за божаствену цркву, коју достојно могу звати дом Спасов мојега Владике, архиепископија српска.

После овога, ја недостојни слуга његов усуђујем се да све по реду изнесем вашем христољубљу о овом господину моме, колико трудећи се у чину чреде своје угодно послужи Господу за корист душе своје, и цркве божаствене од основа подиже и све оборене обнови, и просто што никада није било, показа дивно и преславно на вечан и блажени његов спомен. Јер храбром душом имајући љубав ка Богу и топло присвајање, ка Његовој вољи и хтењу навикавши живети од младих ноктију, све благообразно по закону свршавајући прозбе што му је на корист, добри подвижник сабираше божаствене уставе и њима је красио свету цркву као златним ресама, али још више од њих најбоља божаствена пјенија и велика славословља непрестано свршаваше овај преосвећени.

Јер грабећи вечно блаженство од Господа, и знајући да многим трудовима треба ући у царство небесно, никада не даде покоја телу ни дремања очима својима. Но када се догодио дан кога празника, ушавши у цркву са Богом дарованом му децом, и целим клиром црквеним, свршаваше с њима узношења Божја грлима, како је достојно на похвалу којега празника, као и славни добри песник будећи све ка истинитом подвигу душевнога стицања. Јер крепко и неодступно држаше уставе законскога предања; и остало веће од овога и још више.

Јер достојно ми је уподобити овога преосвећенога и назвати га равночасна таковима, које хвалећи Григорије Богослов рече:

"Благо онима, који стекоше у овом животу доброчино ступање, око које не заблуди, благ осмех, хвалу сољу и нелицемерношћу растворену, који су смерни у земаљским и високи у пренебесним, ништа у свету и више од света, који су ван тела и у телу. Јер такових је део Господ."

Јер и овога господина мога наоружа за свака добра дела, и даде му да буде непорочан и непостидан делатељ, који управља реч истине, коме од почетка ниједна злоба не измени његов разум, нити превара превари душу његову. Мреже многоплетене тј. замке лукавога, имајући духовна крила, прелете их. Био је удостојен многих виђења божаственога разумевања, и показа богоугодан живот. Јер наћи ћу много више врлина овога преосвећенога, за колико година предржа престо светога Саве.

Многе добре и прекрасне успомене његове јавише се у божаственим црквама, тј. унутрашње потребе и иконе божаствене златом оковане, изабране ризе јерејске, епитрахиљи и наруквице златом украшене, дипли и фелони, у којима чаци служе законске службе у божаственој цркви. Састављао је многобројне књиге и изналазио је оне које пре никада нису биле, и њима као лепотом звезда обасу Господом поверене му храмове божаствене. Не само таквима, но и свакоме, који требаше, обилно даваше, чиме се слави Господ, и блажена је његова успомена. Јер Богом дарованим му разумом поучаваше све људе љубави Божјој, и призивајући уједно све ка разуму, да знају шта је завет у Богу и жељено дело благочастија, и да врлине сигурно навикну законима. Јер Господ рече:

"Који год учини и научи, овај ће се велики назвати у царству небесном."²⁹

Овај преосвећени господин мој у обојем угоди Господу, собом све чинећи и друге учећи, и ради тога живота пуна врлине и доброте и љубави ка многима, сви великоименити нештедно приношаху своја богатства у дом Спасов, сребрне и златне сасуде, и остала многоименована богатства говорећи му:

"Знамо да ћемо богопријатним Твојим молитвама добити опроштај грехова; јер тобом вођени и научени приносимо ово на дар Господу."

Особно су дали части томе преосвећеноме. Овај господин мој од почетка обогаћен од Господа неисцрпивим даром на векове, и од младости навикавши да чини милостињу и утеху ништима, и избавник увребенима, толике многе дарове и богатство примајући, ништа не стече себи у имање, само је богатио божаствену цркву и неоскудно је раздавао милостињу, сећајући се у уму онога суда, који ће бити без милости онима који не чине милостиње.

Данило подиже цркву Богородици Одигитрији у Пећи и црквицу Св. Николе

И после таквих његових добрих дела, надахну Бог његов ум, да створи дело Господу и труд рукоположења својега, као што створише светитељи који су пре били. И помоли се Господу говорећи:

"Утврђење онима који се надају на Тебе, Боже Господе свега, погледај на жељу моју, коју требам од незлобивога Твога човекољубља, да сазидам храм у име пресвете Твоје Матере, не би ли ми била молитвеница у дан туте моје страшнога Твога испитивања."

Јер Њезин надежни слуга беше; јер га избави од многе напасти и безбожних клања, када беше у Светој Гори, и царствујућем Граду Константинову, када је ишао тамо, све своје жеље Њезином помоћу доби. Видећи згодно место за постављење цркве, и ту све спремивши, поче зидати цркву у име Пресвете, која се зове Одигитрија Цариградска, празник Успеније. Када је овај свети и божаствени храм Пресвете поспешењем и помоћу Божјом окончан до мере красоте и дивнога благољепија, многим трудовима и подвигом овога преосвећенога господина мојега, и видећи све свршено, красећи радоваше се мишљу све душе, јављајући речи Богооца:

" ,Господе, заволех красоту дома Твојега и место светиње у славу имена Твојега',³⁰ јер знам да нађох благодат пред Тобом. Јер услиша моје худе молбе, и удостоји ме да угледам у животу мојем свршено такво дело. Но благодаћу неисказане Твоје милости, дај ми да до краја бољу бригу учиним њоме."

Све такве молбе Божјом помоћу добро добивши, и ту божаствену напред речену цркву изнутра украси ишараним лепотама, да је дивно гледати. Постави устав у њој да га држе доброразумни црнци грчкога народа, да се све врши по закону у тој цркви, да по њихову уставу врше божаствену службу и све остало. Унутра, у тој светој цркви, у једно здање начини две цркве: једну у име Претече, а другу у име светога Арсеннја архиепископа. Установи у тој светој цркви и уторник и петак, да се свагда неизмењено поју параклиси; и обилно у њој постави грчке књиге и све црквене потребе, у којој ће се непрестано славити Господ.

Овај Богом вазљубљени, ка Њему је упућивао умно виђење и разум, и хтео је у свему угодно да Му послужи, имајући у себи обилну ризницу: уметност разума и мудрости, и причом загонетке речима, чији доброглагољиви језик је сличан хвали пророчкој, као и перо књижевника брзописца, јер се благодат изли на усне његове; јер он божаственим разумом и побожношћу и живећи у незлобивости срца својега, био је у сваком делу уразумљиван од Господа, да чини по вољи његова хтења.

Ка тој светој првозданој цркви, тј. сатвореном храму овога преосвећенога, учини близу ње под једним кровом малу црквицу у име великога архијереја Христова Николе, и њу украси сваким благољепијем, да се у њој врше сви устави божаствени, као што и велике цркве имају предање.

Данило зида припрату у Пећи

Пошто је овај господин мој преосвећени архиепископ кир Данило тако свршио рукоположено дело, опет разгарајући се ревношћу љубави божаствене, и хотећи у већим стварима прославити своју успомену, узиће на ум његов богоугодна мисао, да сазида такву светлу припрату и преславну и достојну многога причања. Јер цело здање таквога дела прво умом својим све размери, што ће бити од почетка до краја, каква јој је висина, каква дужина, каква ширина, тако да се она наслања у сједињењу ка првосазданој цркви Светих Апостола, и цркви светога Димитрија и ка храму Пресвете Богородице, који је рукотворио овај преосвећени.

И све изнашавши што како треба да буде, и поче зидати поставивши мраморне стубове и на њих сводити зидањем пречудне кровне сводове, које имају лепоту виђења. Јер подигавши ту припрату велику и прекраону, и непоколебимо све утврди по смотрењу Господа зиждитеља свега, без кога се ни реч ни дело не свршава. И опет већу част приложи таквоме здању, сву изографисавши је као и травне цветове и много украшене, тако да су је сви богољубиви гледали украшену у лице. А ту начини и помост по њој у висину, што се зове катихуменија по којима ће ићи архијереј у божаствену цркву.

Као што беше видео многа света места обилазећи, разумом својим и мудрошћу, коју прими од Бога, чињаше таква дела. Јер још у својој младости постаде премудар од Господа и напуни се многога разума, и обилан постаде у духовним поукама. У многим местима остави своју успомену, и постаде вазљубљен у свету од свију, сва дела чинећи непорочно. Јер колико чусте за таква његова полагања грудова, да ли ће когод рећи да са нуждом или насиљем присиљен би ко да чини које дело? Јер љубљаше све као и чедољубив отац и чуваше да ко што не узнегодује.

Ту у дому Светих Апостола пред црквом сазда велики пирг, и на врху његову именова цркву светога Данила Ступника, и њу украси сликама божаственога писма. Издавањем многога свога злата начинише му у приморју звона доброгласна, и њих донесе са многим трудовима, и постави их ту на предивну хвалу и част светих апостола, а на своје блажено и вечно спомињање. Остала многа полагања трудова овога преосвећенога господина мојега, која учини у дому Светих Апостола, ако би се по имену сва казивала, то би била дуга беседа речју о таковим.

Данило обнавља Жичу, покрива је оловом, обнавља и пописује трпезарију

Место свето, које се зове дом Спасов, велика и првосаздана архиепископија, звана Жича, у прошла времена, некада, дуго је стојала у пустоши наиласком безбожнога народа куманскога, и све је било огњем сажежено, а после њих, пошто је било време, за благочастивога краља Уроша и док је у његово време био преосвећени архиепископ Јевстатије Други, то место би обновљено, али не свршено, као што беше испрва. Док је овај преосвећени архиепископ кир Данило Божјим благовољењем управљао престо светога Саве, пошто је од почетка имао неослабну љубав ка Господу да чини Његову вољу, и хотећи у многоразличним трудовима прославити своју успомену заједно у пренебесним и земаљским стварима, заволео је прискрбни и тесни пут, по коме идући никада не погреши у своме уздању, које је било у похвалу Божју. Свагда имајући у своме уму страх Господњи, који је почетак премудрости,³¹ са многим скрбима и нуждом живећи свој живот, у гладовању и жећи и многом подвигу, у себи говораше:

"Бојим се, да како другима проповедавши, сам будем непотребан."

То напред речено место, дом Владике свију, Бога, било је обновљено многим трудовима од овога преосвећенога у савршену лепоту, колико му беше могуће. Јер цркву божаствену пре покривену, и потом овешталу, овај господин мој покри оловом, скинувши старо. И кулу, такође саздану у том месту, већма и у висину уздиже зидањем, и покри је оловом. А трпезарију која је саборна у том месту, и њу сасвим оборену, овај преосвећени господин мој обновивши и пописа, да је благолепио онима који гледају. И другу палату начињену од дрвета, ту близу ње постави. Јер су многе друге врлине његове и обновљења у том светом месту изнутра и споља. А и даље бринући се о њему, сам насади многе винограде, и раније насађене већма распространи, тако да је у његове дане Божјом помоћу у свему обиловало.

Остала дела Данилова

Бог је обраћао пажњу многообразним трудовима његовим, колико се крепко подвизаваше, бринући се за свако добро приложење од Господа поверених му светих цркава. Јер начини многе вртове, који имају свакојаке родове воћа свакога дрвета за храну људи. А уметник свега, Бог, даде му такав разум многообразан, да се прослави многим добрим делима и да зна приче и вештине уметности, у сваком делу земаљском. Јер све што замолише очи његове од Господа, не лиши се ничега.

И у Магличу Граду, и ту су била позната дела његових трудова. Јер у њему подиже прекрасне палате и остале ћелије, на пребивање онима који су тамо. И ту, у цркви св. Георгија, у граду томе, утврди божаствени закон, да се у њој неизмењени свагда врши, обилно у њој поставивши божаствене књиге и све остале црквене потребе. За такве његове многе подвиге и приложења домовима Божјим нека му Господ даде вечно блаженство.

Јер чини се мени, грешноме слузи његову и ученику, да му је још од његове младости спремљено од Господа, и његове Богу угодне молитве нека ме сачувају од искушења лукавога непријатеља. Јер ми је дирљив и прекрасан призор његова чудна живота у земаљским, тј. пост и жестоко пребивање, прилежна молитва, ноћна стојања, у њима многа страдања, горка уздисања и топле сузе. После таквих подношење тежине дневне врућине, који као тврди камен није марио за сунчану жегу, -нити се колебао буром ветра, но је при сваком делу које је чинио стојао неодступно, примајући страдање законско, и ради тога је унапред грабио живот вечни, пазећи на речи Павла васељенскога учитеља, које посла ка Тимотеју говорећи: "Пази да себе поставиш искушена пред Господом, непостидна делатеља, који у свему управља слово истинито."³² Јер почетни успех и усрдност своје топле вере страхом Божјим и вером до смрти сачува, у свему показујући савршено трпљење, чинећи са речју и дело.

У месту званом Јелашци подиже изабран двор за сваку прилику, и постави прекрасне и високе палате, и ту сазда божаствену цркву у име архистратига Михаила, коју и пописа и украси сваким доброзакоњем и утврди, из дана у дан напредујући набоље, и брзо текући на сваку врлину, бојећи се лености онога слуге и осуде, и речи: "Узмите таквога и баците га у крајњу таму."³³

Јер овај преосвећени навикавши на добро и у свему трезвећи се, од младости навиче на живот доброга исправљања, тј. смирену мудрост, мисли очишћене и истребљење гнева, просто мртав за грех и распет за Христа, сву љубав и жељу несито управивши к Њему једином, тако да је до саме смрти распињао тело своје и неослабно се трудио, јер је речено: "Ко спавајући постави победу? Ко ли се храњен и почивајући увеза трипут плетеним венцима? И ко не трчећи брзо прими правила вишњега звања?" Јер бол рађа славу и трудови испосредују вечни покој, јер многим скрбима треба ући у царство небесно.

Јер шта је, вазљубљени, красније од учешћа оне радости и славе, која је спремљена онима који љубе Господа? Шта ли је љуће од вечне муке и пламена који се не гаси, и крајње таме адскога мучења, и онога црва који не спава и чека тело човечје? Јер господин мој преосвећени архиепископ Данило, спазивши ово што ће бити напослетку, смислено се бринуо за душу своју, хотећи одати част бесконачној речи, која и каже: "Који претрпи до краја, тај ће се спасти."³⁴ Јер многе су тековине трудова за лепоту овога господина мојега, као што чусте, колико се појавише у дане његове владавине.

Јер место звано Лизица, где је икономија црквене области, у томе преосвећени архиепископ Никодим сазда цркву у име Христова архијереја Саве, бившега првога архиепископа српскога. Овај господин мој, који је навикао да весељем срца испуњује недостатке другова својих, и то напред речено место обновивши и божаствену цркву распространи и украси сликањем часних слика, и кулу саздану ту пред том црквом подиже у висину. При том месту насади винограде, и друге прикупи давањем злата, насадивши различна воћа, тако да су сви обиловали у том месту од праведних трудова овога господина мојега.

Јер ја не могу исказати списима све о њему, и колико беше прослављен и многочастан, предиван у свакој врлини душевнога подвига, искусан у делима работе живота светскога чије је искуство највеће и сазнање најсавршеније. Јер где не стиже да цркву сазида, то заповеди да је начине од дрвета и да је поставе на хваљење и слављење Бога, тако да величаствије Његово буде на сваком месту. А када долажаше време да се сади воће, не само да места, која су припадала којим манастирима, испуни различним насадима, но и брда и долине и пуста места насади многоплодним воћем, као и лугове дубравне, и за њих се бринуо, као ваистину добри тежар чувајући и требећи, да се како не уледини његов сад, желећи за такве трудове у оном веку своје плодове јести. Јер рече: "Они који са сузама сеју, у радости ће пожњети."³⁵

Овај господин мој савршено проштење доби од Господа, и само речју уста својих побеђиваше оне, који неподобне речи ђаволским дејством говораху против тога преосвећенога, или му какве досаде учинише, таквим се противљаше именом Господњим, и молитвом вере низлагаше их, као и оружјем оштрим са обе стране. Јер ради многога подвига његова ка Господу, довољно је и мени слузи његову и ово казати, који је толику наду и љубав имао од Господа, да је и болести човечје исцељивао само молитвом и прекрштењем руку својих. Јер ја на себи искусивши такво, брзо објављујем њему многоразлична величија од Господа.

О престављењу овога архиепископа Данила. Овај преосвећени господин мој архиепископ кир Данило, смерни и кротки и ништељубиви, искусан и изабрани у заповестима Божјим, а још и процвета у добрим делима, и поживе у светитељству на престолу светога Саве четрнаест година и три месеца, богоугодно поживе и Господу угоди, и усну с миром и ка Господу отиде месеца декемврија деветнаести дан у 1-ви час ноћи.

Историја / Људи / Духовност / Храмови / Уметност / Везе
Насловна / Промена писма

Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска и ТИА Јанус се захваљују свим институцијама и појединцима који су помогли прављење овог сајта и електронске библиотеке.

© 2001. Ауторска права на појединачне елементе сајта задржавају њихови аутори и власници, а на целину ТИА Јанус. Умножавање материјала без дозволе није дозвољено.

Препоручене
везе