|
|
Сретен Угричић
|
 |
|
Бранко Павић, Теме за велике градове / Themes for Big Cities I, 1994.
|
Намера ми је да укажем на једну посебност актуелног стања у уметности: на извесну еквиваленцију међу категоријама уметности, прошлости и постмодерне. Ову троеквивалентну узајамност означио сам термином "констелација". Излагање ће показати како је однос постмодерне уметности и уметности прошлости неупоредиво непосреднији од оног који описује Фредрик Џејмсон инсистирајући, данас већ класично, на поступцима као што су цитат и пастиш. Основно разликовање о коме ће овде бити речи јесте разликовање између уметности историје и уметности прошлости. Не позивам се, дакле, на устаљено разликовање између категоријалног пара историја уметности - прошлост уметности, него на разликовање између комплементарног пара уметност историје - уметност прошлости. Као што је историја уметности одговарајући репрезент уметности историје, тако је прошлост уметности одговарајући репрезент уметности прошлости. Као средство и меру дистинкције искористићу прво назнаку генералне разлике између историје и прошлости, а потом, у другом делу рада, и назнаку специфичне разлике између историје уметности и прошлости уметности.
За почетак, претпоставићу да сви знамо шта је историја, да бисмо некако стигли до онога што - по претпоставци - не знамо, тј. до одговора на питање шта је прошлост, и то прошлост у односу на уметност. У трећем делу, на крају текста, одговор на овако задато питање ће гласити: прошлост уметности је постмодерна уметност. Али, до тога тек треба доћи.
1. У односу на историју, могуће је препознати и установити два општа, парадигматска типа уметности: уметност историје и уметност прошлости. Уметност историје је она уметност која не превазилази историју и карактеристична је за стваралаштво у историји - за дела која настају из историје, те у свом крајњем исходу за историју, доприносећи јој.
Уметност прошлости је, пак, она уметност која превазилази историју и карактеристична је за стваралаштво изван историје - за дела која настају пре, после и са оне стране историје, а која, као таква, свој крајњи исход имају у себи, а не изван себе.
Однос о коме је реч однос је субординације. У првом случају уметност је подређена историји, која је инструментализује за властите потребе и због властитих потреба. У другом случају историја је подређена уметности, која задату историју инструментализује за властите потребе и због властитих потреба. У аксиолошкој равни назначена субординарност успоставља се између телеолошких и естетских вредности: просто речено, у уметности историје лепо "служи" смислу, док за уметност прошлости важи обрнуто - смисао је подређен лепом. Уметност историје је уметност факата и смисла који својим импликацијама никада не превазилази општи смисао историје, док је уметност прошлости уметност артефаката и лепоте која својим импликацијама битно превазилази историју. Ако признамо себи колико је историја ружна, постаје очигледно да није тако тешко естетски је надмашити.
Уметничко дело историје упућује на нешто што је ствар историје (не, наравно, у виду завршености, него у виду историчности тј. одређености историјом) - упућује на општеважећи историјски интерес изван којег, за саму историју, нема ничега, па дакле ни тог дела. Реч је о нечему што може да постоји и без иманентне естетске димензије, јер дело није задато уметношћу, него историјом. Насупрот томе, уметничко дело прошлости упућује на нешто друго - на оно што не може аутентично да постоји изван самог дела и његове урођене естетске димензије. Тога у историји нема, то је могуће само у прошлости, јер није задато историјом нити је њој подређено, него је задато уметношћу и само је уметности подређено. Јер историја повезује догађаје, личности и дела идеолошки - претпостављеним телосом, док прошлост то чини непосредно - временом.
2. Уметност прошлости отелотворује оно што је безинтересно (Кант) будући да нема ни узрока ни сврхе изван себе - дакле, естетску вредност, а та вредност је аутономна и аутореферентна у односу на хетерономију историје, која све вредности које нису историјске бескрупулозно поништава. Овде под вредношћу подразумевам специфични смисао, који је различит од општеважећег смисла историје, од ког се, као од позадине, издваја аутономијом и аутореферентношћу. Овакво одређење уметности прошлости дозвољава могућност да њена дела настају и у времену које не називамо "прошлим" него "садашњим". Довољан услов да и савремена уметност буде равноправни елемент целине уметности прошлости јесте њен аутономни аксиолошки статус наспрам било какве историје. Нека савремена дела испуњавају овај услов, а нека не. Испунивши овај услов, савремена дела по аутоматизму од "садашњих" постају "прошла", исто онако као што су многа дела прошлости по истом принципу из прошлости легитимно прешла у нашу савременост.
Аксиолошка еквиваленција уметности прошлости и уметности наше садашњице оправдава привидну парадоксалност описане естетичке ситуације. Свесна тога, уметност нашег, постмодерног доба, легитимно се појављује као актуелна уметност прошлости. Особеност поступка такве уметничке праксе одликује се најразличитијим начинима стваралачког преузимања већ постојећих дела која су естетичношћу и артифицијелношћу стекла имунитет на фатални утицај историје. Тим поступком, специфично уметничким трансфером, развијају се даље - колико год је то могуће или колико год уметник осећа да је потребно - они аспекти који су највише допринели епохалном дистанцирању већ постојећих уметничких дела од историје.
Уметност прошлости, схваћена као актуелна уметничка пракса, уме да користи оно што је било вредно у историји за стварање својих "естетских вишкова" смисла који превазилазе оно од чега су настали, а што је задато историјом. Једном надмашивши историју, таква дела излазе из историје, али остају у прошлости, заједно и равноправно са свим другим делима прошлости, била она пре, после, или за време историје, свеједно.
3. Већ се може наслутити да је прошлост - насупрот историји као категорији тенденциозности и дискриминације - категорија онтолошке и аксиолошке толеранције. Уметност историје од факата ствара искључиво историјске вредности, док уметност прошлости од артефаката као вредности ствара историјски неутралне чињенице прошлости. Ту, у прошлости, вредности се узимају као по себи релевантне чињенице, у чијој се вишезначној и вишеслојној естетској транс-скрипцији и транс-формацији догађа супституција историјског прошлим.
Како неко дело може бити присутно у прошлости, или пак у садашњости која је у битном смислу еквивалентна са својом прошлошћу - а не бити присутно у историји? Тако што је природа његовог присуства аисторијска. Оно постоји у времену, а изван историје, иако то на први поглед изгледа немогуће. Ипак, на други поглед, сви ћемо се сложити да је много лакше опстати у прошлости него у историји. Ово нарочито важи за квалитете који нису историјски, а које историја или неоправдано присваја, или их, кад то није у стању, без милости уништава.
Уметничка дела су најбољи репрезенти на овај начин схваћене прошлости као истовремено и аксиолошке и аисторијске категорије. Зато што, чак и кад су приписани историји, надилазе је не подлежући никад у потпуности њеним променама и хијерархијама. Уметничке вредности - ако су то, а не тек боља или гора симулација - одржавају свој статус без обзира на револуције или еволуције скала вредновања. У делима уметности има нечег што није инструментализовано ни изманипулисано ниједним од прокламованих историјских телоса. Она стоје у некој врсти свете узајамности - равноправно, једно уз друго, ма у којој епохи, класи, култури, друштвеном уређењу, конфесији или обичају да су настала. Тако уметничка дела од тренутка настанка могу "ући" у одређену историју, али и не морају - могу "остати" у историји, као што могу из ње и "испасти", или се "уздићи изнад" ње - што зависи од задате историје и њених интереса, а да се уопште не тиче саме уметности. Из прошлости, међутим, једном кад су већ настала, уметничка дела никако не могу нестати. Јер ту, у времену, остаје се заувек, заједно са свим другим људским вредностима, заједно са свим што је људско.
Историја је очигледно нељудска (судећи по њеним језивим консеквенцама), антиљудска инстанца (иако тежи да нам се прикаже баш у супротном светлу), док је прошлост људска инстанца par excellence. Али о томе (да нема ничег људског изван прошлости) биће више речи тек у трећем делу овог огледа.
1. Уметност прошлости разлучује се од уметности историје још непосредније и далекосежније ако је приказана на разлици између традиционалне историје уметности и овде предложеног схватања прошлости уметности.
Из те перспективе посматрано, оцена од које ћу поћи (приликом покушаја дефинитивног утврђивања шта је уметност прошлости) смештена је у домен научне дисциплине историје уметности, али својим садржајем директно доводи у питање ту науку. Та оцена, тако поразна по историју уметности, гласи: историја уметности до сада - другим речима, до појаве постмодерне уметности - није познавала нити признавала ситуацију у којој више нема никакве разлике, односа или разграничења између онога што се у уметности управо догађа, на једној страни, и онога што је томе легитимно претходило, на другој страни. А сада, са постмодерном уметношћу, ствари стоје управо тако: легитимне су све естетике истовремено. Гледано из перспективе актуелне праксе (назначена непосредност трансфера између савремених и већ постојећих уметничких дела), као и из перспективе теоријски освештене рецепције те праксе: потрте су све дистинктивне везе, пројекције, несводивости, аспекти, аналогије, одреднице, закономерности итд., а успостављен је контекст права на избор било које уметничке поетике познате у историји (или чак непознате, ако је таква уопште могућа). Све је истовремено. Ватимо у Крају модерне наводи исказ из Ничеовог писма Буркхарту: "У мени су заправо сва имена историје" - став којим последњи европски мудрац ефектно наговештава ону особеност постмодернитета о којој је овде реч (лудило у Ничеовом случају има значење постисторијског геста, подвига којим се човек јачи од историје, појединац "изван-реда", дефинитивно отрже од ње).
2. У историји уметности, као уосталом у свакој другој историји (онако како је замишљан историјски наративни модел почевши од св. Августина па све до Фукујаме, укључујући ту све "леве" и "десне" варијанте), дејство једног изабраног телоса униформно је уређивало след догађаја (у овом случају: уметничких дела) у привидно законити, смислени низ који има препознатљиву генеалошко-пројективну структуру. Смисао кретања од археа до телоса успостављеног историјског низа постепено се реализује кроз логичну смену фаза процеса, где су сама дела просто документи тих издвојених етапа. Стога је историјски телос критеријум троструког разликовања: онога што је претходило, што се управо догађа и што би тек требало да се деси. Овако комплетирана - под доминацијом фундаменталних просветитељских идеја прогреса и новог као највише вредности - уврежена слика традиционалног формално-лингвистичког "дарвинизма" историје уметности саму себе је оспорила скончавши у вакууму самопротивречног исхода. Јер, тај прогресивни след стилова, форми, увек нових, још неистражених могућности израза, нашао се релативно брзо у ћорсокаку до крајности доследних а истовремено апсурдних резултата: музике без тонова, књижевности без речи и значења, балета без покрета, позоришта без драме и глуме, филма без монтаже и акције, архитектуре без куће, улице и трга, те, наравно, сликарства без ичега визуелног... Тако је досегнута крајња тачка историјске претпоставке - у свим уметностима она је очигледна и идентификована је као парадоксални симптом врхунца модерне, јер, уједно, то је дијагноза њеног неминовног окончања као епохе.
Сам крај модернитета, епохална свест о таквом стању ствари, трансформише један претпостмодерни свет уметности у други - у свет постмодерне уметности. Унутрашња неодрживост крајњег модернитета законито се, сама од себе изврнула, попут истрошене рукавице, у оно што више није иманентно неодрживо - а то Друго значи да је сама суштина поретка мутирала. Генеалошко-пројективно устројство историје уметности више није могло остати такво по себи, па се из себе преобратило у нешто више, што није устројство - у "одсутну" структуру другачијег, нефаталног типа. За означавање те неустројствености предлажем реч "констелација" (лат. constellatio; дословно: звездано јато; фигуративно: стицај прилика). Као што је историја устројство неизбежне логичке повезаности свих догађања, тако стицај прилика представља одсуство тих нужних веза, одсуство предестиниране условљености самом структуром. Осим тога, етимологија упућује на захвалну метафору - још не сасвим истрошену, бар мени - о уметничким делима као звездама, астралним телима, и њиховом евентуалном утицају на човечју судбину (о чему ће још бити речи). За сада, покушао бих да што пластичније представим општу разлику између констернације историје уметности и констелације постмодерне уметности.
3. Пре постмодерне један облик уметности нужно је потирао онај који му претходи, да би потом нестао као историјски реликт пред налетом следећег облика, структурно сродног, али снажнијег и деструктивнијег (а сваки следећи био је и моћнији и деструктивнији јер је био, по логици низа, ближе крајњој тачки и самом врхунцу историје). После модерне, а то значи са постмодерном, више нема те прогресивне поетичке компетиције. Уместо тога, уместо ауторитарности режима праволинијског поретка усмереног само ка једном историјском циљу, успоставља се аисторијски контекст - хоризонтална констелација свих могућих уметничких форми (које више не важе дијахроно, већ синхроно).
Сликовито речено: ако историју уметности до краја модерне адекватно описује гастрономија (знаност о својеврсном "прождирању"), онда констелацију постмодерне уметности адекватно описује астрономија (знаност о својеврсном "распореду звезда").
Ако је модерна била концепт (идеја, пројект), постмодерна је контекст (констелација, равномерни распоред). Ако је модерна била време Духа (онако како је то радикално изложио Хегел), онда је постмодерна дух Времена. Ако је модерна била веровање или неверовање у Бога који постоји (теизам или атеизам задате наративне структуре), онда је постмодерна веровање или неверовање у Бога који не постоји. Ако је модерна естетичко сиромаштво Извесног и Истог (увек нешто ново, али ништа друго осим Новог), онда је постмодерна естетичко богатство Неизвесног и Разноврсног.
4. Замишљам за тренутак слику паука у његовој транспарентној мрежи и питам се, не тек реторички: како је постмодерна премрежила - као паук из себе, а то значи из наше садашњице - читаву историју уметности, редефинишући њене границе тиме што их је учинила ирелевантним? Мултипоетичка коегзистенција и толеранција као актуелна посебност уметничке сцене (упоредити, рецимо, Дилтајев термин Wirkungszusammenhange: равноправно суодношење мноштва различитих елемената) својом иманентном мултивалентном мрежом контекстуалности спонтано су, бранећи се разумљивим неповерењем - испод тенденциозних, пројективних маски и пиротехнике историје - откриле чисто, природно, неисторијско стање уметности. То је стање у којем све траје истовремено и равноправно, без селекције и дискриминације било каквог споља задатог телоса.
Позајмљујући терминологију граматике, могао бих рећи да је постмодерна поетичка pluralia tantum - једно као мноштво (такве су, на пример, речи: "санке", "врата", и нарочито реч "људи"), узајамни однос, констелација непосредно временом повезаних уметничких облика (артефаката или артеефеката). Pluralia tantum, дакле, која је демаскирала поетичку singularia tantum једнодимензионалне, унилатералне историје уметности износећи на видело, уместо тога, ништа друго до - прошлост уметности. Јер прошлост је исто то: pluralia tantum, јединственост мноштва непосредно временом повезаних догађаја (факата и ефеката тих факата).
 |
|
Бранко Павић, Теме за велике градове / Themes for Big Cities II, 1994.
|
5. Постмодерна и прошлост деле исту аисторијску природу. И једна и друга постоје само под условом времена (изван интересне сфере историје), дакле de facto безусловно и безинтересно. Зато има смисла успоставити еквиваленцију по којој је постмодерна прошлост, јер је прошлост постмодерна, и обрнуто. Аналогију која подупире овакву дијагнозу налазим и у претпостмодерној епохи: као што је пре важила темељна еквиваленција између модерне и историје, где је историчност модерне била еквивалентна модерности историје (Хабермас), сада тај исти однос видим пресликан између постмодерности прошлости и прошлости постмодерног. У постмодерни, аисторијска садашњост прошлог (ранијих уметничких облика) препознала се у прошлости аисторијски садашњег (нама савремених уметничких облика), и обрнуто.
Деконструисане су све једнодимензионалне историјске визије, семантике и синтаксе ранијих уметности - историја је разоружана (Слотердајк) и идеолошки неутралисана. Иза концептом деформисане визије која насилно унитаризује све што би "непослушно" штрчало изван оквира тврдо задатог поретка, појавило се неискривљено, вечно (увек самом себи идентично) лице прошлости уметности. Постмодерност садашњице (недиктиране телосом) тиме је себе пронашла у постмодерности прошлости (исто тако недиктиране телосом). Дошло је до аутоматског и аутентичног стапања непрегледног контекста прошлости уметности са актуелним контекстом који равноправно чине све замисливе форме уметничке праксе, делатне у времену у којем управо живимо. Да поновим: све је истовремено. Чим је садашњост уметности властити идентитет открила - уместо у историји - у прошлости, сама прошлост уметности показала се, недвосмислено, као једино могућа садашњост, чиме се проширила и теоријски и практично до своје апсолутне границе - до тренутка у којем говоримо о њој.
Овим би излагање оцене од које смо пошли било заокружено, јер стекло се довољно услова за закључак да - пошто више нема разлике нити било каквог релевантног односа између актуелног и прошлог, традиционални концепт било какве историје уметности постаје излишан.
Музеј, илуминисан аурама самих уметничких дела, пред очима уморног историчара претворио се у планетаријум.
6. Али ова прошлост - да не би било забуне - ни на који начин не значи смрт уметности, напротив: једино могуће живо стање, као прецизни изричај и естетски корелатив аутентичног постмодерног искуства. А за то искуство карактеристично је сазнање да једино што је важно (једино што не води катастрофалном цивилизацијском поразу који је последица самопротивречности модерне) јесте егзистенцијална уздржаност унутар поларитета између инстинктивне потребе за неким (било каквим) смислом и једнако снажне, самосвесне потребе да се овој првој потреби никада не удовољи. Културни и уопште цивилизацијски идентитет човека из две последње деценије двадесетог века (репрезентован уметничком праксом у том истом времену) чува се унутар овог колико једноставног толико и оптерећујућег поларитета.
Егзистенцијална тежина описане неопредељености показује се кроз добро одмерено балансирање између јаке, неискорењиве духовне потребе за историјом, тј. што обухватнијим смислом, на једној страни, и једнако снажне потребе за истрајавањем у неповерењу (Лиотар) према историји, на другој страни. Не можемо се у потпуности предати - ни инстинкту ни самосвести, јер бисмо у оба случаја били изгубљени. Мора се остати између, сад и заувек. А баш прошлост - која се, видели смо, више не може раздвајати од садашњости, јесте та вечна инстанца, неповратна у својој постојаности. Могло би се рећи да је реч о својеврсној равнотежи страха, која из глобалне друштвено-политичке сфере сада "бежи" у приватно, у лично, у појединачни идентитет сваког од нас - у уметника који интензивно и кристализовано репрезентује темељну истину времена у којем живи.
7. Дилема је садржана већ у основном логичком аксиому људског ума: А или не-А. Постмодерна не предлаже нити А нити не-А, већ истрајавање на овом "или" - на непрелазној егзистенцијалној дисјункцији, на непрестаном одлагању опредељења, одређења (Дерида). И то, на први поглед парадоксално, баш ради тог истог људског ума. Наизглед, дакле, упркос уму, али, већ на други поглед, у име ума (ако хоћемо да не мутира малигно, у нељудски).
Срећом, баш из овог стања најинтимније располућености, иманентне разлике - из искуства парадоксалне благотворности и спасоносности постмодерног идентитета који није одредбен него истрајава у неодредивости - исијава необавезујућа и поуздана енергија културе самог краја века (и већ другог миленијума од Христа). Енергија која никуд не усмерава, не води, него еквилибрира као парче метала окружено магнетима исте привлачне снаге: оно остаје у том случају на свом месту, не губећи свој идентитет (topos, genius loci). Јер метал придружен магнету престаје да буде то што јесте и сам постаје магнет. Та ненаметљива неутрална енергија постмодернитета распростире се равномерно у свим правцима, не исказујући никакву жељу за било каквом резултантом сила, која би тренутно стање ствари покренула у једном одређеном смеру.
8. То више није енергија историје која саму себе оповргава, јер из принципијелно позитивне телеологије обавезно скончава у принципијелно негативној, деструктивној тоталитарности. Рецимо, из наративне перспективе, повест тј. прича историје је жанровски оксиморон: уједно и утопија и апокалипса (Сиоран). Док из неке друге херменеутике, која би мање била fiction, а много више faction, овај оксиморон нужно води у самоуништење. Што је могуће само у језику, изван њега не опстаје. Шта је, уосталом, историја, ако не крвожедна илузија која се привиђа онима који су на смрт заражени вирусом смисла. Али нема потребе за дефиницијама - довољно је показати прстом: свуда око нас, а и у нама, очигледна је стравичност консеквенци историје. Зато још једно позивање на разлику између историје и прошлости није позивање на опште место, већ животно корисно подсећање да историја не мора бити ни сва, ни једина наша прошлост, а не мора бити ни наша судбина. Никад није на одмет подсетити се да прошлост не боли.
9. Модерни човек је веровао да његово време тече из историје. Али то онтички просто није тачно, јер темпорално има примат над историјским. Човек заиста живи исторично, свестан властите коначности, али пре тога (у онтолошком смислу речи "пре") он постоји временито. Ноуменално, ми јесмо - ако већ јесмо - само из времена. Тек потом, феноменално, из историје. Историја је нужан, али време је довољан услов и разлог егзистенције. Тек кад је испуњен овај ноуменални, пресудни услов, могуће је и феноменално обистињење као историјска реализација. "Постоји време које пролази и време које не пролази" - рекао је Јонеско у свом последњем интервјуу. Историја је то време које пролази: она настаје, траје и нестаје да би била смењена неком другом историјом. Прошлост је време које никад не пролази - време као време.
Показало се да историја није способна за самопреображај и умски процес. Историја је форма којом модерна пита о смислу времена. Само време, пак, смисао је постмодерног разоткривања тешке заблуде на којој се заснивала историја. А једино време које је реална људска категорија није ни садашњост, ни будућност. Пошто историја саму себе делегитимише (Лиотар), остаје нам прошлост као доба без историје - време које је, уосталом, одувек и било ту. И пре историје, и паралелно са њом, и после ње - увек са оне стране, увек на истом одстојању, довољном да за историју остане недохватљиво: "чисто" аисторијско време.
10. У успостављеној постмодерности модерна је та која се, уз остале културне алтернативе, битно идентификује постмодерним контекстом. Није прошлост категорија историје, него је историја категорија прошлости, односно времена - пуноважна као и бројна друга одређења прошлости. Све што је модерно, дакле, постмодерни је феномен, а никако обрнуто... Концепт зависи од контекста, а не контекст од концепта. Јер концепт јесте нужан, али не и довољан услов за одређени контекст, док је контекст не само нужан већ и довољан услов било каквог концепта. Ако поједноставимо, аналогно се може представити и утврдити: ја сам, на пример, иста личност и кад се смејем и кад сам љут, и кад пишем и кад ћутим, и кад сам у несвести и кад месечарим итд. Међутим, кад сам само и непрестано у несвести, или се само смејем, или само месечарим итд., ја нисам личност.
Онај ко је изабрао да не жели да изабере лако ће разумети и поштовати другог - оног који је одлучио да изабере. И то друго, наиме, иако је друго - ипак је сродно. Јер и уздржаност од избора је ипак избор једне од алтернатива, као што је и директан избор - бирање једне од алтернатива. Директан избор, међутим, једном кад је обављен, више није у стању да види друго као себи сродно, јер из перспективе директне опредељености свако друго као такво може бити само различито, несродно. А несродно је тешко разумети и поштовати, нарочито за неког ко има потребу да се недвосмислено опредељује. Ово значи да је концепт могућ унутар контекста, док контекст није могућ унутар концепта, из чега следи закључак о примату постмодерне над модерном. Модерна, дакле, припада постмодерни, а никако обрнуто, како је иначе модерна навикла да види овај однос, јер уопште није у стању да га види другачије.
11. Да резимирам: историја је модерна, а прошлост је постмодерна. Смисао садашњости није ништа друго до садашњост жестоке потребе за смислом. Уместо будућности историјског "сад" које је октроисала модерна, постмодерна историјски програмирани hardware претапа у аисторијски software - у непосредно времениту прошлост балансирања између смисла и "здравог" неповерења према смислу. Јер нема ничега изван прошлости, или, што је исто - изван времена.
Оно што би било изван прошлости било би изван нашег искуства, изван људског. Ово ће бити доказано у трећем делу рада, чиме ће се истаћи друга важна консеквенца предложеног описа прошлости уметности (у похвалу којој је овај текст написан). Та консеквенца, по којој се постмодерна уметност показује, у ствари, као једина могућа уметност, биће још један разлог да се прихвати предложена представа о еквиваленцији односа између прошлости уметности и постмодерности уметности.
 |
|
Бранко Павић, Теме за велике градове / Themes for Big Cities III, 1994.
|
1. Зато у похвалу прошлости прилажем кратку причу, свима блиску:
Дуга Бела плажа, море веома мирно, скоро сви купачи су већ отишли. У дубини је плави кит. Девојчица чучи на ивици воде и пребира рукама по облуцима. Испрани и углачани меким таласима, округласти каменчићи полако, неосетно, стичу свој савршени облик. Она их разгрће, пресипа из руке у руку, гура у гомилу, па опет отрпава и равни... Игра се, а као да бира међу њима један, свој. Не тражи, али кад јој се учини да је пронашла, ставиће га у џеп и понети са собом, кући, у град, далеко одавде. У шкољки њеног длана изабрани облутак, мутног сјаја, сличан је крупном бисеру. Касније, у соби, док напољу у ноћи сијају звезде, та нечујна, мала, непрозирна ствар пред сан ће је подсетити на ове тренутке - на шум таласа за леђима, на мирисе прошлог лета, на хоризонт који може да се дохвати руком, на великог плавог кита у дубини.
2. Прича показује две ствари: прво, зашто је претварање садашњости у прошлост довољан услов за претварање чињеница у вредност, и друго, што следи, као што ћу показати, на основу првог - да изван прошлости нема ничега. Баш ничега. Из приче је видљиво како оно што није припадало нашем искуству бива њиме обухваћено. При том, наше искуство треба замислити према Аристотеловом моделу душе-сфере која има конкавну и конвексну страну - два своја дела, али реално неразлучива један од другог. Тако је и са искуством: епистемолошка димензија неразлучива је од вредносне, као што нема сфере без конкавне и конвексне стране - једна димензија судбински је условљена другом. Знајући то, није тешко разумети причу: предмет који ништа не значи искуство преображава у предмет који нешто значи - безвредно постаје вредно. Нема у сазнању тога што није вредност и обрнуто - чим нешто има вредност, то је зато што је већ обухваћено нашим сазнањем.
Садашњи тренуци се у детињој машти спонтано уобличавају у успомену. Кад бира свој облутак и одлучује да га понесе са собом, девојчица не доживљава стварност непосредно, него као да је све то већ њено сећање: као да је облутак већ у њеној соби, на столу поред кревета. Тек кад стварност замисли као да је већ прошлост, она за њу постаје вредна, односно доживљена. Што је било природна нужност узрочно-последичних веза, трансфером у прошлост претвара се у људски смислену везу разлога и сврха. Тек кад се садашњост (рука која се игра облуцима) замисли, вољно или нехотице, као време које је већ прошло, тим преласком презента у перфект мали предмет из природе, дотад безначајан, бива окруњен ауром вредности. Природно је постало људско.
Изгледа да - кад не би било прошлости - не би могло бити ни плаже, ни лета, ни хоризонта. И што је најважније - без прошлости не би било ни девојчице.
3. Прошлост је аутентична, а према овоме вероватно и једина форма људског искуства. Треба објаснити зашто се баш у прошлости успешно обавља претварање природног у људско? У принципу, трансформише се садашњост: "све што се дешава у време кад говоримо". Последица тог "сад" нема, не знамо их, јер оне ће тек бити. Да бисмо дошли до сазнања последица, морамо досегнути будућност, али то из времена у коме говоримо није могуће. У времену се не може никуд даље од садашњости - само ту, или назад. Немајући избора, враћамо се у прошлост. Наша је лозинка "Vade retro!" - назад у већ протекло време, у једино стварно време. Друге две временске екстензије само су наше теоријске пројекције, апстракције. Једино је прошлост стварна темпорална димензија нашег света. Јер тек тамо ћемо наћи узроке чије је последице могуће знати. Једино у времену које је "протекло" принципијелно је могуће располагати и узроцима и последицама неког догађања. Из будућности, последица је недохватљива, јер још не постоји, али зато постоји у прошлости, и може се препознати помоћу одговарајућег узрока који јој претходи. Тако би последица била у "ближој", а узрок у нешто "даљој" прошлости, али важно је да су обоје - ту, пред нама. Зашто је важно да знамо и узроке и последице: зато што тако имамо потребне елементе за стварање разлога и сврха. Спонтаношћу наших сазнајно-вреднујућих моћи узроци се трансформишу у разлоге, а последице у сврхе, чиме се формира наше "конкавно-конвексно" искуство: природно (узрочно-последично) постаје хумано (вредносно-смислено). Тек тада догађај и доживљавамо.
4. Непосредно "сад" и "овде" искуство није могуће. Реч је о феномену принципијелног кашњења искуства за догађајима, за стварношћу непосредованом нашим сазнањем: догађај је увек испред, увек пре опажања. У Хегеловој Феноменологији духа (поглавље о чулној извесности) могу се прочитати најозбиљнија анализа и далекосежно тумачење овог феномена ("Биће је увек билост"). Али и без проучавања Хегела, многи од нас приметили су да ствар мора најпре да се деси, да би се опазила и доживела. Тако се суштина догађања "изврће": ствар мора прво да се доживи да би се уопште десила.
Сведочанство условљава догађај. А да би се доживело нешто вредно сведочанства, мора бити у прошлости, јер ни садашњост ни будућност нису доступне нашем искуству. (Као кад умре неко близак и драг: некад треба да прођу и месеци, године, пре него што схватимо да вољене особе више нема. Искуство просто не прима догађај...)
Тако стварност није оно што нам се управо догађа - иако ми верујемо да јесте - него нешто већ прошло, увек већ временски иза нас. Садашњост је онда, нужно, наше сећање на садашњост, другим речима - прошлост. Прошло време је аутентично људско време. Музика је добра аналогија: тон који се управо чује такав је само због тона који ће доћи тек после њега - значи тек кад постане прошлост - а тај следећи због оног после...
Време се у историји мери унапред, док за прошлост важи мерење уназад. Кад се време мери уназад, то значи да се не води рачуна како све почиње, него како се завршава: оно што претходи издваја се према ономе што ће уследити, а не обрнуто. Као у Борхесовом опису хиперборејских ждралова: птице које лете уназад, јер им није важно куда иду, него одакле долазе. Ови ждралови, ако је опис веродостојан, нису природна бића, као све птице, већ много више људска бића.
5. Прошлост је, дакле, синоним за људско искуство. Све што за нас постоји, налази се у прошлости. Прошлост је наша једина стварност. За нас - прошлост је све. Све је истовремено, јер је све увек већ прошлост. Тако је и са уметношћу: једновременост прошлости, као синхронија "асинхроног", једина је стварна временитост. Уметност која није у прошлости - за нас не постоји.
Из ранијег закључка о поклапању уметности прошлости и уметности постмодерне, сада могу извести логичну тврдњу да живимо у времену ("са" временом) кад уметност која није постмодерна - није могућа. Још доследније: да је сва уметност, откад уопште постоји - постмодерна. Зато што није могуће да не буде прошла. Нема више уметности историје и њој одговарајуће представе - концепта историје уметности. Уместо тога, сведоци смо уметности прошлости и њој одговарајуће представе - контекста прошлости уметности.
Quod Erat Demonstrandum.
6. Ноћ је, али ведра, и само слепац не ужива у констелацији.
Ако бисмо уметност упоредили са звезданим небом, разврставши све звезде на постојеће (метафора за актуелну уметност живих уметника) и непостојеће (метафора за уметност ранијих времена), добили бисмо упечатљиву представу постмодерне уметности, како је овде представљена. Јер уметност прошлости као постмодерна уметност (и обрнуто - постмодерна уметност као уметност прошлости) заиста је слична светлости звезда на ноћном небу: блистају истовремено, једнако надземаљским сјајем како оне које су постојале давно пре нас, тако и оне које постоје заједно са нама. Озрачје иманентне естетске вредности очарава без обзира кад су дела настала. Према људским мерилима, тај сјај је вечан. У две и по хиљаде година астрономије није још забележен случај да звезда, једном уочена на небу, нестане са свода. Можда би у неком периоду била занемарена, или привремено заборављена, сметнута с ума - али и тада је била ту (ко је хтео могао је да је види).
Пошто theoria изворно значи посматрање и јасан увид, констелација враћа уметност из изобличеног стања концептуализације (истине, идеје, историје, логике, музеја, "гастрономије", ума) у аутентично стање визуелизације (метафоре, слике, чулности, контекста, гледања, "астрономије", планетаријума, ока).
Ако поређење важи - ако су уметничка дела звезде - постмодерна је сазвежђе свих сазвежђа: констелација, или непосредна узајамност небеског распореда. У том случају, категорија констелација има бар два битна нивоа значења: из тог деидеологизованог хоризонталног стационирања следи и ирелевантност историјске димензије појављивања у искуству (блистају једнако звезде које постоје као и оне које не постоје). Констелација је, тако, бескрајни контекст sub specie aeternitatis међусобно трпељивих вредности.
Ко не види нека замисли (није тешко): уметност је констелација, прошлост је констелација, постмодерна је констелација.
7. Непрегледна блистава чипка на немој модрој позадини.
У дубини је плави кит.
Ноћу, у соби, на столу поред њеног кревета лежи савршени облутак, једном нађен на плажи. Док напољу, нечујне и довољно далеке, сијају звезде. Бљештаво ноћно небо је изван историје - сазвежђа су увек ту. Девојчица мирно спава.
8. Пошто прошлост за нас никада неће проћи, неће ни уметност прошлости. Тврдећи да је уметност прошлости постмодерна уметност, у ствари тврдим да постмодерна уметност никада неће проћи.
9. Изгледа да нам је распоред звезда наклоњен.