Садржај
Гордана Станишић:
Нови сензибилитет материјала - скулптура новог имиџа
Милета Продановић:
Међупростор: између "високе" уметности и "андерграунда"
Ирина Суботић
Предговор
Расправе које се већ годинама воде о другој Југославији, оној европској земљи на Балкану која нам је измакла, о другој Србији и/или другом Београду завршавају најчешће констатацијом о распаднутом систему вредности, о серијама криза и невоља што су се суновратиле на нас. Из њих се, нисмо једини који верујемо, можемо избавити само ако се свесно и трезвено суочимо са реалношћу садашњице, без патетичних погледа у знану прошлост или утопистичких пројекција незнане будућности. Управо са добро познатог становишта да је савременост трагично прозирна и да у њој нужно живимо освешћено, без идеалистичких фантазама а са (благим!) покушајем непристајања и отпора, настојали смо да своју одговорност за свет којим се бавимо - свет визуелне културе и унутар ње ликовне уметности - забележимо сопственим исказима. Они су наша сведочанства о времену краја века, краја миленијума и краја разних идеологија, а у име стварања нових (и не само) уметничких позиција у оквирима другачијих, унутрашњих и спољних, геополитичких граница на које смо морали да пристанемо.
Сведочења историчара уметности и ликовних критичара, углавном млађих генерација, о уметности која је обележила наше време током последње две деценије, али и о актуелном читању визуелног као обележју нове теоријске мисли, можемо уопштено ставити у оне широке оквире вишеслојности и вишезначности којима се и Дерида ограђује када модерност оптужује за програмирање тоталитаризма. Управо због свог демократичнијег нелинеарног карактера, посебно у временима која су изокренула све логике живота и смрти, а историјске токове поставила наглавачке, уметност се не може пратити једноставним и једнодимензионалним путањама. Стога верујемо да је мудрије и примереније уметност сагледавати из више перспектива, из пера више посленика различитих интересовања који су за овај зборник понудили своје визуре и теме превасходно са позиција личних искустава и непосредног ангажовања на послу активних критичара. Ту врсту сведочења не треба сматрати искључивом и једином могућношћу тумачења уметности и уметничке сцене наших дана, нити каноном по којем се мора читати и прихватати актуелна уметничка пракса у њеној најширој појавности. Али, у сваком случају, различитост овде изнетих погледа може да буде у функцији препознавања и (де)нотирања, по формулацији Жерара Женеа, одређених стратегија којима највиталнији нараштаји историчара уметности остављају траг својих ставова и битака, и то посебно у немирним временима подложним свим врстама преображаја. То је врста доследности у преношењу естетског искуства којом струка брани најпре саму себе, а затим и идентитет онога што се тако уопштено и често назива genius loci са естетском функцијом. На срећу, под тим подразумевамо да је уметничко стваралаштво код нас дало довољно повода да критика и историја уметности у ширем смислу буду не само верни пратиоци и будни показатељи онога што се дешава у уметничким атељеима и галеријама, и то без структуралног описивања, већ учесници у креативном дијалогу са самим уметницима и њиховим делима, исто колико и носиоци одређених идеја, а затим и промотори активности у смислу дефинисања уметничке климе свога доба.
Понекад се чини да професионалним бављењем Уметношћу изневеравамо Стварност, која тако упорно настоји да стандардизује хаос и легализује све противуречности што се опиру нормалном трагању за различитостима. Подразумева се да и сама уметност прихвата особености свога времена, у истој мери у којој том времену преноси своја искуства. Зато је хаотично индивидуализована, контрадикторна, раслојена, антагонистичка и према себи и према другоме, али исто тако и напојена другим. Ипак, у тој привидној аутодеструкцији и са престанком вертикалног и праволинијског успона, она се често окреће ка прошлом и укршта са традицијом, чиме затвара кругове које је спектакуларно отворила авангарда раних деценија овога века. При томе савремени дух уметности у тој традицији не налази простор патетичних наслага религије, без националних је предзнака или удварања укусима широких маса, таштинама и комерцијалним аспирацијама. Као крути метар којим се мери исечак времена, како је написао један загребачки колега, традиција је оптерећење ако постаје култ и једини критеријум који омеђује савременост и због тога је логично што уметност само једним погледом претражује прошло. Оним другим она и даље упире поглед у ново, своје време, па стога, и упркос свему што је спутава, успева да очува своју аутохтоност. То је она поетика којом ће се наша уметност препознавати кроз време и простор и мада ће се сигурно ходом тог времена многи ствараоци и њихова дела изгубити, верујемо да ће књига као доказ нашега доба бити користан подсетник. У том смислу биће јасно да смо заступали тезу о универзалном карактеру уметничког језика, без обазирања на територијална ограничења, локалне услове, велике историјске заокрете, на све реалне тегобе и тескобе. Уметничка сцена била је витална, често у великој мери виталнија од социо-културног и економског контекста у којем је настајала, и када је критички говорила о животу и када је свесно избегавала да га дотиче, верујући, с правом и цинично, да је дискурс уметности у уметности увек најјачи ангажман и да је принудно одрицање од тржишне психологије у ствари њена велика предност. Тиме добија утопијску вредност и, по речима Teri Igltona, "постаје славно бесциљна, величајно јалова", али не и беспомоћна. О томе сведоче и текстови овде сакупљени.
Одређујући норме свога обраћања уметности, аутори прилога у овом зборнику понудили су истовремено кодове наше актуелне критике и интерактивним поставкама указали на своју естетику перцепције која тумачи визуелну културу као феномене времена и као менталне процесе. У том смислу аутономни модели њиховог критичког мишљења се допуњују и мире на нов, провокативан, интелигентан и стимулативан начин.
Идеја да се изда зборник текстова под називом Уметност на крају века рођена је након циклуса предавања под истим називом у Задужбини Илије М. Коларца крајем 1994. и почетком 1995. године. Готово сви предавачи прилагодили су своје текстове намени зборника, а укључени су и други, пре свега млађи историчари уметности, који су својим темама заокружили концепцију.
Општим темама нове креативности наших дана посвећени су уводни, општи текстови: Сретена Угричића о феноменима данашњице виђеним кроз теоријско тумачење постмодернизма и Чедомира Васића који је своја интересовања усмерио ка "уметности стварне привидности", под чиме аутор подразумева електронске медије који заузимају све више простора не само у животу већ и у стваралаштву. О уметности између интереса и монахизма пише Бранко Лазић, дефинишући њену мисију као уравнотеживање аутентичних индивидуалности и средине. Бранислав Димитријевић је свој есеј посветио хетеротопографији, предлажући да се уместо временских метафора служимо просторним, дакле уместо духа времена (Zeitgeist) - дух места - (genius loci).) О појавности, дејству и повезивањима у савременој уметности расправља Никола Шуица, закључујући да је крај века изазвао код стваралаца структурално и симболичко уобличење парадокса.
Посматрајући непосредније домаћу ликовну сцену, Лидија Мереник даје селективну хронологију нових појава у сликарству и скулптури у Србији у периоду између 1979. и 1989. године. Она сматра да је управо у том, последњем периоду "југословенског културног простора", уметност "нове представе" доживела светле тренутке свог еманципованог европејског урбаног говора. Паралелно са тим, Јован Деспотовић уочава значај критике осамдесетих година, која је поставила дилему око постмодернизма као последње епизоде модернизма, односно зачетка промењеног, другачијег схватања уметности.
Уметности деведесетих година посвећен је највећи блок: док Дарка Радосављевић-Васиљевић даје скице за београдску ликовну сцену тог периода са назнакама свежих идеја, младих уметника, значајних манифестација, нових простора, Јасмина Чубрило за исто раздобље износи своје критичарско виђење, са нужним укрштањем идеја и имена. У раду Милете Продановића срећемо тезу о међупростору између "високе" уметности и "underground-а", као и констатацију да свако истинско стваралаштво живи у гету и да је установљен континуитет тзв. "друге линије" југословенске уметности.
О новим сензибилитетима материјала који граде скулптуру новог имиџа пише Гордана Станишић, евоцирајући искуства рада светских уметника, као и примере београдских стваралаца различитих генерација. Актуелностима у графици деведесетих година, са нагласком на експерименту мултиплицирања са експонираном графичком матрицом, посвећен је текст Љиљане Ћинкул, а фотографија, та "уметност за себе", предмет је интересовања Естеле Бјелице, која констатује да се управо у овом периоду јавило доста ауторских индивидуалности са препознатљивом личном поетиком.
Сава Степанов је посветио своја истраживања неким примерима обновљеног принципа минимализма у Војводини, а Светлана Младенов, поводом нових генерација скулптора на војвођанској сцени, говори о превагама рационалног у њиховом стваралаштву.
Јеша Денегри пише о стратегијама деведесетих сагледаним са позиције активног критичара, као што и Бранислава Анђелковић даје сасвим аутентично, ново читање дела Катарине Ивановић. Нудећи креативни звук као нову, осму уметност, Сава Ристовић разматра различите и недовољно искоришћене могућности израза у радиофонији.
Издавачи се топло захваљују свим сарадницима који су дали своје прилоге, а посебно што су стрпљиво и дуго чекали да се оконча публиковање. До закашњења је дошло пре свега због тога што смо веровали, до последњег даха, да ће још неколико колега ипак испунити дато обећање и завршити своје прилоге, који би свакако били драгоцена допуна садржају који је пред Вама.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
7.01"19"(082)
Уметност на крају века I/ Art at the end of the century I/ приредила Ирина Суботић / Edited by Irina Subotic/ (фотографије Владимир Поповић…)-Београд; штампарија: Compact druck).
418 стр., (40 стр. с таблама); 21 цм. – (Ars figura)
Упор. Текст на српском и на енгл. Језику. – Тираж 500.
-стр. 7-11 Предговор/ Ирина Суботић; 229-232; Preface/Irina Subotic;
1. Суботић, Ирина
а) Ликовна уметност - 20В - Зборници
ID=69131788
|
