|
|
Светлана Младенов
|
 |
|
Растислав Шкулец, Тријенале скулптуре / Triennial of Sculpture, Panиevo, 1996.
|
Почетком деведесетих на војвођанској ликовној сцени сусрећу се две генерације вајара. Једна, нешто старија, започела је своја трагања половином седамдесетих, а пуну активност имала у осамдесетим, којима је дала одређен печат и тон утичући на свеопшту ликовну климу овог периода. У деведесете она улази са већ усвојеним личним поетикама, уметничком зрелошћу, великим искуством и оправданим ауторитетом. Друга, млађа генерација, на самом крају осамдесетих, ступа на ликовну сцену доносећи собом један нови дух, нови пластички концепт.
Протекла деценија обележена је, пре свих, радовима и пројектима Младена Маринкова, Слободана Којића, Мире Којић и Саве Халугина. Збивања у уметности осамдесетих (нова слика, нови експресионизам, нови призор, слободна фигурација, трансавангарда, нови еклектизам...) нису се могла директно препознати у радовима ових вајара, али они нису остали ни сасвим имуни нити ограђени од нове уметничке праксе и атмосфере коју је она донела. И поред тога што нису карактеристични представници војвођанске уметности осамдесетих, већ су продор новог извршили неки други уметници, пре свега сликари који изласком слике у простор чине одлучујући корак у којем се губе строге границе између сликарства и скулптуре, ова група вајара усваја необуздани неоекспресионистички полет којим одише уметност осамдесетих. Строги у избору материјала, користе више класичне (бронза, теракота, камен), док интерес за експериментисањем различитим "невајарским" материјалима, тако карактеристичним за скулптуру осамдесетих, њих много не привлачи. Можда само неколико пројеката Младена Маринкова са сламом, цевима и најлон-кесама чине кратки излет у експеримент. Међутим, сам процес рада, однос према форми, спонтане интервенције на површини и у самој маси скулптуре у себи носе елементе и нове подстицаје који чине помак у односу на војвођанску скулптуру ранијег периода. И мада се јасно препознају појединачни опуси који носе лични печат уметника, заједнички им је експресионистички дух којим они одишу. Емоционално има предност над рационалним.
Не сме се занемарити укупан допринос ове генерације вајара на популаризацији скулпторске уметности, која у Војводини нема богату традицију. Својим ангажовањем учинили су да живот скулптуре у осамдесетим буде активнији и богатији. Слободан Којић чак постаје иницијатор оснивања Интернационалног симпозијума скулптуре Terra у Кикинди, који отпочиње рад 1982. године. Специфичност ове вајарске колоније јесте рад у глини и могућност извођења просторних облика великог формата. Стварању погодне уметничке климе за скулптуру у осамдесетим заслужна је, свакако, и Панчевачка изложба југословенске скулптуре установљена 1981. године. Бијеналног карактера, омогућила је, и данас омогућава, сагледавање најактуелнијих збивања у скулптури Југославије, као и утврђивање домета појединачних вајарских опуса. Могућност излагања скулптура великог формата обезбедила је вајарима трајно место експериментисања и разлог препуштања великим просторним облицима. Сва ова дешавања у Војводини током осамдесетих допринела су бољем разумевању и третману скулптуре, као и њеној већој популарности и угледу.
Појава сасвим младе генерације вајара, почетком деведесетих, отвара ново поглавље у војвођанској скулптури. Увек у сенци сликарства, скулптура са овом генерацијом постаје носилац нових уметничких знакова. Уметност осамдесетих и дешавања у протеклој деценији утицала су на формирање најмлађе генерације војвођанских вајара, међу којима су: Драган Јеленковић, Растислав Шкулец, Зоран Пантелић и Драган Ракић.
Не ослањајући се много на претходну генерацију војвођанских вајара, они ослонац траже у другачијим идејама. Искорак слике у простор у осамдесетим, који су у војвођанској уметности најуспешније извели Verbumprogram (Ратомир Кулић и Владимир Матиони) са усвојеним геометризмом и Ласло Керекеш, синтетишући у својим сликама-инсталацијама пиктуралне и скулпторалне елементе, више је инспирисао младу генерацију уметника са почетка деведесетих и утицао на њу.
Већ VI панчевачка изложба југословенске скулптуре, на којој су излагали Драган Јеленковић, Растислав Шкулец и Зоран Пантелић, показала је да се нова скулптура служи једним више рационалистичким поступком, сведеним формама, геометризмом, неоконструктивизмом као и присећањима на минималистичку традицију. Нова скулптура је потврдила могућност еклектичног бављења идејама уз обилато коришћење знања из историје уметности. Атмосфера постмодерне из осамдесетих наставља да траје у деведесетим кроз изражени индивидуализам и наглашени субјективистички став у којем уметник-појединац има кључно место. Нема јединственог правца ни истоветног стила, већ легитимитет добијају естетски плурализми кроз егзистирање одређених личних концепата који заједно чине дух времена почетка деведесетих.
 |
|
Драган Јеленковић, Бијенале скулптуре / Biennial of Sculpture, Panиevo, 1993.
|
Наглашени интелектуализам и истицање идеја и мишљења као основног покретача стваралачког напора од којег зависи коначна реализација дела, али и сам избор материјала, још једна је значајка уметности овог периода. Идеја се чини важнијом од добијеног крајњег резултата, а интелектуални напори постају императиви ове уметности. Чулност и осећајност су у другом плану. У скулптури младих са почетка деведесетих запажа се заједничка тенденција свесног усмеравања емоција, њиховог контролисаног артикулисања и потчињавања одређеној идеји. Емоционално је у служби рационалног.
У односу на скулптуру претходног десетлећа, која врло ретко одступа од класичне дефиниције "волумена у простору" и за коју су још увек примерени термини "вајање" и "моделовање", нова скулптура више није само облик у простору већ у себи садржи простор као интегрални део. Простор постаје поље најинтензивнијих размишљања уметника. Он активно учествује у градњи одређеног пластичног концепта и равноправно дејствује са материјалним предметима чинећи одређену целину. Уметничкој пракси деведесетих више одговарају термини већ раније усвојени за модерну скулптуру, као што су уметнички предмет, објект, инсталација, фрагмент, амбијент, а сам начин рада примереније је означити као грађење, конструисање, слагање... Скулптуре се више не постављају на постаменте. Оне су на поду галерије, на зиду или прислоњене на њега, или пак слободно висе на неком луку или таваници.
Однос према материјалу је измењен. Поред класичних, уводи се обиље "не-скулпторских" материјала (филц, кожа, најлон, мрежа, стакло, полиестер, виназ, гума...). Све може послужити, а могућност различитих комбинација сасвим разнородних материјала изазов је за младе уметнике, који слободно и веома ауторитативно експериментишу. Утисак привремености и недовршености њихових скулптура говори о значају и важности које придају самом процесу рада. Често је он за њих важнији од готовог уметничког облика.
На почетку деведесетих млади вајари спроводе одређену идеју све чешће, а понеки и искључиво помоћу више засебних уметничких предмета (објеката) чији одабрани распоред у одређеном простору има посебно значење. Сам појединачни објект у том случају не чини уметничко дело у традиционалном схватању и не може се издвојити из контекста, јер тек у њему има одређено значење. Он је често део свеобухватнијег процеса стварања, део једног тоталитета. Нова скулптура показује интерес за рад у серијама у којима сваки елеменат или део целине има засебно место и значење, те га је могуће посматрати одвојено, као самостални уметнички предмет. Неретко се просторни облици комбинују са цртежом на зиду и тако чине одређену инсталацију, амбијент или тачније, одређену "сценографију". Цртеж за младу генерацију вајара има изузетну важност. Он престаје да буде поштапалица скулптури, а постаје самостално ликовно дело које равноправно са просторним облицима изражава исту идеју, носи исти сензибилитет. За ове уметнике цртеж не служи као објашњење за облике изведене у простору, већ је то покушај да се иста замисао, иста унутрашња потреба или интелектуална садржина пренесу на подлогу, те цртеж и скулптура добијају паралелну димензију.
Најнаклоњенији амбијентализацији простора је можда Зоран Пантелић, што потврђују његове две до сада изведене интервенције (у заједници са неколико младих уметника) у простору Петроварадинске тврђаве: Лице знака (1991) и Viribus unitis (1992). На бијеналу скулптуре у Панчеву урадио је интервенцију у засебној, одвојеној просторији коју је покушао да организује доследно спроводећи одређену идеју. Његова скулптура, можда више него скулптуре осталих, носи у себи одјеке minnimal-arta из седамдесетих, али се од њега умногоме и разликује. Одређена чулност, субјективизам и истицање личног ауторског става припадају сензибилитету уметничке праксе са почетка деведесетих.
 |
|
Драган Јеленковић, Бијенале скулптуре / Biennial of Sculpture, Panиevo, 1993.
|
Пластички концепт Драгана Јеленковића подразумева одмерену хармонију рационалног и емоционалног, често тако артикулисану да се емоције тешко могу наслутити. Истицање личног става и наглашена субјективна црта још једном потврђују ововременски сензибилитет његових уметничких предмета, као и њихову оригиналност у споју геометријског и експресивног. Појединачним објектима, тј. истим или сличним уметничким предметима различитих димензија и у различитим материјалима (дрво и стакло, бронза), као и цртежом гради одређени визуелни призор, "сценографију". "Сценографија" је начињена од серијала чији сваки елеменат може стајати самостално и издвојено, а да при том не изгуби основну замисао уметника. Он њиховим распоредом не затвара простор нити жели да створи одређени амбијент, већ их размешта произвољно, дозвољавајући слободну међусобну комуникацију делова без страха да ће се нарушити првобитна и основна идеја. Он их назива фрагментима у којима, понављајући исти проблем, гради читаву серију сличних предмета док не исцрпи одређену идеју, задовољи одређено мишљење, истроши одређену осећајност. Говорећи о свом раду, између осталог, уметник каже: "Када је реч о већем броју реализованих радова са једном основном темом, запажам и унутрашње опирање. Готово мазохистичким напором ипак настављам са понављањем. Можда је иза свега незадовољство, непотпуност израза? Исто као што не знам зашто постоји Индијана Џонс I, II, III... у сваком случају без обзира на серије, не постоје два иста рада." (Интервју са Лидијом Мереник, каталог магистарске изложбе, јун 1992)
Врло рано Јеленковић је показао интересовање за архитектуру, за војвођанску приземну кућу, посебно за ону изграђену на углу где се спајају две улице: за њене зидове, за однос њене унутрашњости и спољашњости, за углове. Овај усвојени инвентар, у почетку јасно видљив, касније бива све сведенији, заоштрених ивица, са нагласком на геометризму и архитектуралности. У најновијим уметничким предметима приземна војвођанска кућа се претвара у вишеспратну урбану грађевину, у којој се првобитни проблеми умножавају а геометризам и неоконструктивизам наглашавају.
Растислав Шкулец у своје инсталације често уноси природне материјале, као што су земља, песак, грање, лишће... Констатација да све може да послужи као материјал за скулптуру или постане предмет подложан уметничкој обради, најбоље се потврђује у делу овог младог уметника који се неретко користио и ready-made објектима. У своје пројекте укључује: канап, циглу, стакло, стари кофер, заборављену тканину, одбачени тапет, уз пут нађен камен, стару најлон-кесу, употребљавану столицу...
Живот његових скулптура је често врло кратак - колико и трајање саме изложбе. Лични печат и особени сензибилитет уочавају се у споју конструктивистичких форми и осећајности, што његовим скулптурама даје лирску ноту и дозу поетичности.
Драган Ракић се на седмом вајарском бијеналу определио за скулптуру без ослонца која, окачена на таваницу галерије, слободно комуницира са околним простором у којем се помера, вибрира, окреће. Без чврсте подлоге, лебдећи, она је максимално ослобођена статичности.
Потребну динамику уноси и сам облик скулптуре, састављен из низа лопти (Нула) слепљених једна уз другу. Централна лопта носи знаке његовог већ раније усвојеног система нумеричких вредности, тајновитог значења. Драган Ракић свој пластички концепт гради на осетљивости за митско, метафизичко, метафоричко, што потврђује и ова скулптура постављена у Панчеву.