Ћирилички проблем је у нама, а не у рачунарству

Научно-стручни скуп "Интернет и ћирилица: Српски језик, писмо и култура у савременим информационим технологијама", организују : Вукова задужбина, Народна библиотека Србије и Одбор за стандардизацију српског језика.
Београд, 11–12. фебруар 2002, Амфитеатар Народне библиотеке Србије

Верујући да је наступило време демократског преображаја а на крилима наде коју је пробудио 5. октобар 2000. основали смо на Сретење Господње – 15. фебруара 2001. године Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица “ с централом у Новом Саду како би се, сасвим природно, деловало на целини српског говорног подручја где су у службеној употреби српски језик и његово ћириличко писмо.

Понадали смо се, а нада је једино што нам остаје и кад ничег другог немамо, да је стигло право време и за суочавања са сопственим гресима и грешкама, као и за сваковрсна отрежњења и почетак макар постепеног враћања нашим највећим вредностима, па – разуме се – и њиховог истинског уважавања и неговања. Ми који смо основали Удружење углавном смо добро упућени да има много чега чиме се не можемо поносити, као што смо били прилично јасно упућени и у то шта је за српски народ важно и неизоставно за његов наставак часног хода у будућност.

Проценили смо да је писмо нашег народа она десетвековна културна тековина без које не смемо остати и да је то једна од највећих српских националних вредности којој се ваља вратити. Одавно смо се с нормално отвореним очима освртали око себе и прецизно смо запазили да је српско ћириличко писмо готово у целом току претходног, XX века било на недопустиве начине потискивано, омаловажавано и буквално забрањивано уредбама најпре од оних из страних и непријатељских редова, а онда и из домаћих превасходно комунистичких, али и из наивних, снобовских и незналачких бусија.

Најочигледније се показало да се највећа несувислост могла и 2001. године чути од појединаца кроз питање – како ћемо с ћирилицом у Европу и свет уз бесмислену глупост у мишљењу да у свет можемо само с латиницом, и то с оном латиницом коју је Људевит Гај саставио, по угледу на чешку латиницу а по принципима које је Вук користио састављајући српску ћирилицу (мада је Гај у томе одступао у неколико знакова), 1830. године. Реч је о абецеди састављеној за потребе Хрвата, коју , додуше, јесу користили и Срби католици који су прешли, касније, у Хрвате и са собом однели и писмо које су користили. Доста касније у хрватско писмо је ушао један Даничићев знак (слово ђ) који је заменио до тада коришћени двознак дј. Како је та латиница у 27 словних знакова састављена, као и вуковица (српска ћирилица), по принципу један знак=једно слово, а како су Срби у већини искрено ушли у стварање заједничког језика с Хрватима још од 1918. године, хрватска латиница испуњавала је многе захтеве због којих се и могла наметати и Србима. И она се, кроз деценије заједничког живота у Југославији, наметнула Србима до те мере да је данас у многим областима постала готово једино писмо. Зато није да нису у праву многи који се данас убрајају у паметне Србе када кажу да је и латиница „српско писмо“. И она то заиста и јесте баш као што данас књижевни језик Хрвата – онај вуковски српски штокавски језик – јесте и хрватски језик. Истина, тачно је да су и неки Хрвати користили тај вуковски штокавски српски језик и пре него што је то Хрватима постао крајем XIX века и званично књижевни језик, баш као што је тачно да су и неки Срби (споменути Срби католици) међу првима користили хрватску латиницу.

Да је могла помоћи та хрватска латиница, Срби не би никад из света излазили јер су сви одавно успели да науче латиницу, па да је и „преуче“, а као што смо добро знали и осећали, из западног дела света били смо изопштени дуго а Срби су масовно избачени из Хрватске иако су сви одреда знали и користили латиницу...

О нечему је ту, наравно, сасвим другом реч.

Кад један народ у тако дугом периоду буде под ударом комунистичког једноумља уз изопштавање из своје православно-хришћанске цивилизације с очигледним недостатком правне државе, уз уплетене одговарајуће интересе оних с којима је био у државној заједници и којима је заједничка држава била тако јасно само успутна станица, Србе није могло снаћи нешто много боље од оног што их је сналазило у готово целом XX веку.

Наишло је, коначно – верујемо, време да се подвуче видљива црта и да се испод ње испишу вредности од којих се не смемо растајати. Једна од тих најзначајнијих вредности, без икакве сумње, остаје – српска ћирилица^[1] која више не сме да бива понижавана.

Ми сматрамо да у нашем друштву, међу Србима, та свест углавном постоји а да је њен мањак једино у једном делу „елите“ скоројевића, снобова каквих има у сваком народу у свако доба. У нашем случају, међутим, тај мањак свести постоји на једном значајном месту. Значајном, разуме се, по томе што од тог слоја људи зависи судбина српске ћирилице. То „значајно место“ јесу државни органи и државни службеници. Кад они буду осетно показали да им је истински стало до правне и правичне државе и за већину и за мањину у овој земљи, проблем ћирилице у српском народу и његовом језику више неће ни постојати. Не бар до поновног јављања оних с мањком свести и савести. Избори неки нови увек морају стићи. А власт ће се, треба се надати, досетити колико је видно на питању српске ћирилице да ли је тој власти стало да буде правна и правична ова држава и за већину и за мањину.

Само се у једном смислу наивни данас могу питати зашто се питање сопственог писма данас нигде у свету, а камоли у Европи, не поставља – ни код оних који су сличнији нама (Македонија, Бугарска, Русија...), али ни код оних с другим писмом а богатијим од нас (Немачка, Енглеска, Америка...), као ни код оних који нису много богатији, али њихови државни органи нагињу националној самосвести (Хрватска, Словенија, Мађарска...).

Може се неко упитати да ли су овде спомињане чињенице у вези с темом овог научно-стручног скупа „Интернет и ћирилица“. Ми смо сигурни да још како јесу а чини нам се да је овде свакоме јасно како је наслов нашег данашњег излагања „ЋИРИЛИЧКИ ПРОБЛЕМ ЈЕ У НАМА, А НЕ У РАЧУНАРСТВУ“ у ствари јасна констатација која се мора често понављати. О рачунарству и компјутерској техници и њеном коришћењу сам знам много мање од многих на овом скупу, а оно што сам из те области чуо никако ми не пружа право да не верујем стручњацима из Стручне групе „Ћирилице“ назване „Ћ-5 више“ који тврде да је у нашим условима, у ствари, компјутер спасао ћирилицу. И у то се није нимало тешко осведочити: користећи компјутер, имамо могућност да одаберемо да текст откуцамо и одштампамо ћирилицом, док на писаћој машини, која је направљена само с латиничком тастатуром, ћирилица се не може никако добити. Не постоји ни један једини разлог да не верујемо оном јапанском истраживачу који је, кад је реч о латиници и српској ћирилици, у својим налазима утврдио и објективно саопштио да је, што се компјутерске технике тиче, српска ћирилица у предности.

Наравно, јасно је да се латинички народи тим податком неће превише бавити. Они, с правом, уважавају своја национална писма и технику прилагођавају свом писму. Сигуран сам да рачунари ништа не сметају ћирилици, него да, напротив, ћирилица једноставно улази у рачунарске системе. Да ли смо се ми довољно укључили у те програме, да ли смо у то уложили колико се мора уложити, јесмо ли то питање у сваком делу државе озбиљно схватили, нису питања на која се не може одговорити и нису питања на која се, макар и са закашњењем, не може прилично брзо одговорити.

А зашто досад нисмо брже на малопре споменута питања одговарали, ових дана је прецизно растумачио универзитетски професор др Драгољуб Петровић^[2] у нашем најстаријем часопису Летопису Матице српске. Можда би неко могао да у детаљима оспорава неке податке и споредне закључке, али је основа гледишта проф. Петровића необорива.

Чини ми се да на преосталом данас овде дозвољеном простору имамо могућности још да у вези с нашом темом из Удружења кажемо: мора се имати у виду да су Срби у XX веку од свог ћириличког писма и преовлађујућег једноазбучја у свом језику које траје још од пре једног миленијума па све до 1918. године, стигли до двоазбучја (ћирилица и латиница – која је примљена од Хрвата и Срба католика, којих више нема) које је прелазило у сасвим отворено политичко и свако друго комунистичко потискивање ћирилице и наметање латиничког једноазбучја^[3]. У владавини комунистичког једноумља то је морао бити, некако, и природан ток. Кад се у један исти језик започне убацивање неког другог писма – реч је о писму или економски моћнијег или политички надређеног, па је опирање потискивању матерњег писма скопчано или с великим непријатностима, или са страшним страдањима. У српском случају било је увек и једног и другог.

У вези са српском ћирилицом на овом и сваком скупу може се закључити:

1. ћирилица је у српском језику сведене на занемарљиве проценте захваљујући смишљеној целокупној комунистичкој политици, па и оној у области језика и писма;
2. у последњих 10-12 година, и поред уставне и законске регулативе у корист (ког би другог него) ћириличког писма, због злоупотреба у нашој стварности и неуставног и незаконитог понашања државних органа, веома је мало учињено за обнову српске ћирилице;
3. за последњих годину дана, после познатог петооктобарског оправданог смењивања претходне гарнитуре власти, нова власт или није стигла, или још није схватила важност обнове ћирилице у српском језику, па је потискивање ћирилице, у једној готово правој стихији, добило у новом замаху;
4. сасвим је очигледно да је ћириличко питање у српском језику и српском народу постало пре свега државно^[4] и политичко питање из чега произилази не транспарентна (прозирна), него потпуно очигледна и јасна данашња и сутрашња кривица ако изгубимо своје савршеније писмо за потребе српског језика и у потпуности пређемо на оно друго, мање савршено – хрватско латиничко писмо;
5. сваки језик данас у Европи има своје писмо, ниједан језик нема двоазбучје^[5] и ниједан други народ данас није ни у каквој недоумици кад је реч о њиховом језику и (једном) писму.

После оваквих закључака о положају српске ћирилице није тешко запазити да је, осим нашег прикључка на Интернет и било какве светске мреже сличне врсте, најпре потребно нешто друго урадити да би се вратила потиснута српска ћирилица у српски језик. То је:

Под један: сви органи извршне власти (министарства и локална самоуправа) треба одмах да упуте кратке дописе с јасним упутствима онима који су дужни да се придржавају Устава и да поштују Закон о службеној употреби језика и писма уз обавезно предузимање законских мера против оних који се буду и даље оглушивали о уставне и законске одредбе о употреби ћирилице.

Под два: законодавна власт и њени носиоци треба одмах да започну израду новог јаснијег и прецизнијег закона о службеној али и јавној употреби ћирилице у српском језику.

Под три: извршни државни органи и њихови предводници треба да одмах затраже детаљне анализе и оцене досадашњег положаја ћирилице (а Удружење „Ћирилица“ има потпуно прецизне податке и чињенице о томе) како би се тачно увидело где се крше прописи у вези с употребом ћирилице и ко је за то кршење прописа и ускраћивање права Србима на њихово писмо одговоран.

Под четири: да све институције науке и културе у српском народу почну одмах да ћириличком питању посвећују одговарајућу пажњу;

Под пет: да држава најхитније припреми компјутерске програме за ћирилицу (Ако сам тачно обавештен, Хрвати су већ платили Билу Гејтсу за компјутерске програме на њиховој латиници, па не би било превише паметно да за исте програме поново плаћамо, али јесте неизбежно да и Срби регулишу питање тих програма на свом писму.)

Ако овај скуп, на који је Удружење за заштиту ћирилице радо послало свог представника, буде имало овакав или сличан предлог и захтев државним органима и ако такав захтев ти државни органи буду уважили, ћирилица ће се у српском језику наћи пред постепеним, али сигурним опоравком и препородом.

Удружење „Ћирилица“ чини све што је у његовој моћи да се ово последње догоди.

Контакт: Удружење за заштиту ћирилице српског језика "Ћирилица", Нови Сад, Николајевска 2, телефони: 021/ 27-018 и 300-278

Напомене