Српски језик и писмо у XXI веку

Војин Керлета

Општи проблеми службене употребе ћирилице на локалном нивоу

Текст објављен љубазношћу Удружење за заштиту ћирилице српског језика "ЋИРИЛИЦА" - повереништво за Зрењанин, посетите њихов одличан информативни сајт

I Регулатива која дефинише службену употребу језика и писма

У фебруару ове године је донесен нови закон о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС 9/2002"). Мотиви његовог доношења су били и јесу усклађивање нашег целокупног правног система са светским и европским стандардима. По овом Закону се градовима и општинама пружа слобода, да многа питања везана за локалну самоуправу, сами дефинишу, а у складу са нашим законодавством. Једно од ових питања је и питање службене употребе језика и писма у локалним органима власти.

Ово питање је интересантно нарочито за општине у покрајини Војводини или за општине које су национално мешовите.

Основна регулатива у нас која регулише област службене употребе језика и писма је: "Закон о службеној употреби језика и писма" („Службени гласник РС”, бр. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994.). Такође, и наша уставна материја уређује ову област у члану 8. Устава РС, као и члану 15. Устава СРЈ. Овде уставна материја прописује правило, а то је службена употреба српско-хрватског језика и ћириличног писма, док закон прецизно дефинише изузетне случајеве, а то су службена употреба језика и писама народности (националних мањина), као и употребу латиничног писма када је у питању српско-хрватски језик.

У уставима (републичком и савезном), као и у закону, прецизно се дефинише да ћирилица има статус службеног писма. Поред ћириличног писма, законом је дозвољена службена употреба и језика и писама народности (националних мањина), као и службена употреба латиничног писма када је у питању српско-хрватски језик.

Такође, Статути општина који су, до ових измена, били важећи, у највећем броју случајева су дефинисали службену употребу језика и писма на следећи начин:

Свима нам је познато како се, последњих 10 година, у пракси тумачило наведено законодавство у нашој држави по питању ћирилице. Ћирилица је декларативно добила статус обавезног службеног писма, а латиница евентуално као њена надопуна, док је у стварности то била потпуно супротно.

II Шта су узроци запостављања ћирилице у службеној употреби

Ми ћемо овде ставити акценат само на службену употребу ћирилице код нас, у периоду од распада СФРЈ, па до данас.

Шта су били основи узроци запостављања ћирилице у службеној употреби код нас, у протеклих 10 година:

1. "Закон о службеној употреби језика и писма" („Службени гласник РС”, бр. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994.) је донесен у јулу 1991. године док је још СФРЈ правно постојала. Он почива на српскохрватском концепту односно на ставу да је српски језик само језички израз српскохрватског језика. То се види и у члану 1. поменутог закона:

Такође и Устав РС у члану 8., наводи да је у Републици Србији у службеној употреби српскохрватски језик и ћирилично писмо, а латиница у складу са законом. Наш републички устав је такође донесен у доба СФРЈ, у марту 1989. године. Тек Савезни Устав, донесен априла 1992. године, користи термин српски језик, када се дефинише службена употреба језика и писма у Савезној држави.

Након распада СФРЈ, од 1992. године, у светској и стручној јавности, а и у нашој пракси (нарочито у окружењу: Хрватска и БиХ) српскохрватски језик је престао да постоји и поделио се на језике од којих је и створен, српски и хрватски. Затим се за потребе Муслимана који постају Бошњаци, ствара и још један: бошњачки језик. Међутим, наше инертно законодавство није пратило промене које су се дешавале по овом питању, тако да смо у трећи миленијум ушли као народ који, по Уставу и закону у службеној употреби,има језик који не постоји већ 10 година.

Све ово не би било тако страшно, да нису биле страшне последице са којима се данас суочавамо. Наиме, српскохрватски језик је одувек био дефинисан као језик са два писма: ћирилицом и латиницом. Пошто закон експлицитно не спомиње постојање српскога језика, већ га изводи из српскохрватског, остало је опште мишљење (још из СФРЈ), које је присутно и међу нашом интелигенцијом, да наш језик има два писма. С тим да оно "наш", многи и сада тумаче не као српски, него и као српскохрватски језик. Такође, све ово има и далекосежније последице при тумачењу других прописа. Свуда где се у прописима наводи "употреба српскога језика" без прецизирања писма (као у нацрту врло битнога новог закона о радиодифузији итд...), поставља се питање које се писмо подразумева при употреби српскога језика: ћирилица или латиница. Знамо у таквим ситуацијама који је одговор најчешћи - латиница.

2. У последњих 10 година није постојао јасан став међу нашом интелигенцијом, институцијама по питању успостављања (односно васкрсавања) српскога језичког идентитета после распада СФРЈ, а камоли јасна државна политика по овом питању. Проблем употребе писма код нас је био (а и сада је) препуштен случају, инерцији и доброј или лошој вољи појединаца.

3. Неефикасност правнога система наше државе, као и општа клима кризе и безакоња у последњих 10 година. Тако да је очевидно незаконита и противуставна службена употреба језика и писма (односно латинице) код нас, прошла и пролази као сасвим нормална ствар.

4. Необавезност примене Закона о службеној употреби језика и писма, због одсуства казнених одредби. Наиме, законодавац није прописао адекватне казнене одредбе да би овај закон имао снагу извршења. У овом закону су прописане само казнене одредбе које се односе на заштиту језика и писма народности (члан 19. и 20. овога закона), а не и на заштиту српскога језика и писма - ћирилице. Тако гледано са становишта заштите ћирилице, овај закон има само необавезни статус препоруке.

Ово су само неки од узрока које сам сматрао за битне и који су нас довели до ситуације да направимо удружење, које ће штити ћирилицу у њеној колевци, у Србији. Међутим, ситуација је сигурно и гора, јер све што је до сада наведено било је везано само за службену употребу ћирилице, а не и за њену употребу (односно не употребу) у областима које закон не дефинише (рекламе, Интернет, култура, часописи итд....).

Шта чинити даље по питању службене употребе српскога језика и писма (ћириличног наравно), а да не направимо грешке које су нам се догодиле у последњих 10 година, изнећемо у четвртом поглављу.

III Правна анализа регулативе и службена употреба језика и писма на локалном нивоу

Најпре ћемо да се вратимо на проблем службене употребе ћирилице у јединицама локалне самоуправе.

Доношење новог закона о локалној самоуправи је јединствена прилика за све општине и градове изврше темељну ревизију својих конститутивних аката, тако да буду у сагласности са домаћим законодавством, и праксом и стандардима земаља развијених демократија. Поводом тога је група експерата окупљених око Сталне конференције градова и општина Југославије, уз помоћ "ПАЛГО" центра, Агенције за међународни развој САД, Националног демократског института, наших локалних власти и других, донела МОДЕЛ СТАТУТА ОПШТИНЕ. Овај модел има статус препоруке и треба да буде основа за ревизију постојећих и писање нових статута општина у Србији. Он је израђен уз примену светских и европских стандарда, као и њихове праксе везане за локалну самоуправу, и прилагођен нашим специфичностима и законодавству. У члану 8. МОДЕЛА СТАТУТА ОПШТИНЕ се наводи:

Овде се остављају могућности примене члана 11. Закона о службеној употреби језика и писма, као и члана 11. Савезног Закона о заштити права и слобода националних мањина, зависно од етничке структуре општине.

Занимљиво је да се нигде не наводи члан 8. Закона о службеној употреби језика и писма који дефинише употребу латиничног писма. Овај члан гласи:

О чему се заправо ради. Овај члан Закона о службеној употреби језика и писма најчешће наводе заговорници употребе српскохрватске латинице код нас. Тумачећи термин "народ" као припадност свих наших суграђана који пишу разним латиницама (мађарском, румунском, словачком и слично), овде се заменом тезе, уводи службена употреба српскохрватске (данас само хрватске) латинице при службеној употреби српскога језика.

Не коректност оваквог правног извођења огледа се у следећем: Овде се наводи да "У општинама у којима у већем броју живе припадници народа чије је примарно писмо, у складу са традицијом тог народа, латиница, у службеној употреби је и латинично писмо.". Проблем се састоји у томе, што многи не знају (или не желе да знају), да се овај члан односи на народе бивше СФРЈ, зато што је наведени закон ступио на снагу још августа 1991. године, када је СФРЈ још правно постојала. Статус народа у тадашњој СФРЈ имали су: Срби, Црногорци, Македонци, Словенци, Хрвати и Муслимани (данашњи Бошњаци). Тако, у СФРЈ у народе, чије је примарно писмо латиница, спадали су само: Словенци, Хрвати и Муслимани (данашњи Бошњаци), што значи да се овај члан 8. односио само на њих, а не и на народности односно наше националне мањине. Данас када су у нашој држави остала само два народа (Срби и Црногорци), бивши народи СФРЈ своја права могу остваривати као народности, што подразумева употребу не само матичног писма него и језика (хрватског или бошњачког). (Но и да је број народа споран, право на српскохрватску латиницу би се по постојећем закону, а према етничкој структури, могло остваривати само у општинама где Хрвати и Бошњаци "живе у већем броју", и то по било ком од ова два основа (по праву народности или по праву народа).

Наши суграђани других националности (Мађари, Румуни, Словаци...), тада, а и данас, у нашем законодавству имају статус народности (или националних мањина). Тако да право наших народности или националних мањина, везано за ову област, и данас се црпи из наведеног закона, и то само у делу овога закона под називом: "службена употреба језика и писма народности".

Прецизнија правна анализа овога проблема је дата у прилогу овога рада у форми представке надлежним општинским органима.

Сигурно су све ово знали и писци МОДЕЛА СТАТУТА ОПШТИНЕ, па нису ни навели могућност примене овога члана у писању статута.

Одавде можемо извући врло битну правну последицу а то је: ПРЕМА ПОЗИТИВНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ, СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА СРПСКОГА ЈЕЗИКА СЕ МОРА ПИСАТИ САМО ЋИРИЛИЧНИМ ПИСМОМ. На жалост из разлога који су већ наведени, то се не спроводи у конкретном правном животу наше државе.

Шта радити у случајевима ако овако неуставне и незаконите одредбе уђу у статуте наших општина.

Требало би се позивати на члан 109. Закона о локалној самоуправи. Овде се наводи да надлежно министарство може да покрене поступак за оцену уставности и законитости статута пред Уставним судом. Ми као грађани или као удружење би значи требало да за сваки појединачни случај оваквих статута општина у Србији, пишемо представке надлежном министарству указујући у ком смислу су ови статути неуставни и незаконити, и да тражимо да се ова процедура покрене.

Уколико је и ова могућност исцрпљена, у перспективи уласка наше земље у Савет Европе, требали би проучити и европске механизме за заштиту права и закона, које нам овим чланством постају доступне.

IV Стварања новог идентитета српскога језика као излаз из ћорсокака

Од фундаменталног значаја сматрамо рад господина Мирка Радојичића: "Српска ћирилица на прелазу са писаће машине и типо-штампе на рачунар и интернет: могућности, судбина", а нарочито закључке које је у њему изнео: а то је да се "српској ћирилици врати статус јединог писма српског језика".

Досадашње дефинисање ћирилице као "примарног" или као "првог" писмо, имало је за последицу примат "секундарног" односно "другог" писма - латинице. Пракса је показала да ако се да било која законска могућност за писање српског језика латиницом, па макар она и била условљена, ћирилица постаје писмо другога реда. То је као када пустите болесника да боксује са професионалним боксером. Наша ћирилица је јака, колико је ми као народ подржавамо, али ако погледамо чињеницама у очи (а нарочито у Војводини) ситуација је поражавајућа.

Сматрамо од највећег значаја да наша држава, као и научни кругови који се баве језиком без резерве стану иза става да је ћирилица једини писмо нашега језика. Нарочито је битан став наших лингвиста који у највећој мери треба да дефинишу идентитет нашега језика. Ово истичемо због околности у којима се као народ и држава налазимо. Наиме, актуелан је тренд хармонизације нашега законодавства са Европском Унијом, па је извесно скоро доношење новог Устава, као и низа закона. Тада ће се, надамо демократски, први пут у новијој историји пред наш народ поставити питање нашега језика и писма. Тим поводом ће наша стручна јавност бити у прилици да да одлучујући допринос по овом питању, а нарочито због чињенице не постојања политичког монопола само једне странке.

Прихватањем тезе да је ћирилица једини писмо нашега језика, наш језик ништа не би изгубио, јер свака реч у српском језику се може написати ћирилицом. Такође, сви термини који изискују писање латиницом, а то су углавном енглески, немачки термини и сл., захтевају писање латинице оног језика из кога дати термин долази, значи енглеске, немачке и слично. Тако да "српскохрватска" односно хрватска латиница нема никакве потребе да буде у нашем језику. Свесни смо даје последњих деценија латиница у највећој мери постала писмо нашег народа, а самим тим и део нашега наслеђа. Међутим, то је само мотив више да се најзад овај проблем "преломи" и реши.

Такође, држава ако је могуће треба да примењује "позитивну дискриминацију" према ћирилици, јер је она у нашој држави постала "мањинско" писмо. Ови термини су се одомаћили у светском и европском речнику људских права, и означавају потребу заштите одређених вредности, етничких група и друштвених форми које су угрожене у процесима глобализације.

Сам процес глобализације и бујице нових страних речи и израза у нашем језику сматрамо мање опасним од нерешеног идентитета нашега језика, а који у највећој мери зависи од наших лингвиста и државе. Страни термини (који се код нас најчешће пишу енглеском латиницом) као што су: download, hosting, web site, e-mail.... постали су већ саставни део речника моје генерације, о млађима да и не говоримо. Тај процес се дешава у целом свету, Међутим, то да наше национално писмо - ћирилица, изумире пред нашим очима, у нашој држави, то се заиста не дешава нигде у свету.

Било би такође корисно проучити светску и европску праксу, регулативу и стандарде по питању језика и писма. Већина европских земаља (нарочито чланица ЕУ) имају традиционално заштитнички став према сопственој култури, језику и писму. (По том питању је занимљив нацрт закона о радиодифузији који је донесен на основу европских закона из те области, а који је врло заштитнички настројен према употреби српскога језика). Афирмисање оваквих европских прописа код нас, осим што нас приближава ЕУ, такође свим нашим "мондијалистима" одузима аргументе да заговарање ћирилице и њена озбиљна правна заштита, представља нешто што се коси са људским правима, међународним стандардима и слично.

Закључак

Важећа регулатива која се бави службеном употребом језика и писма је у великој мери нејасна и застарела (писана у доба СФРЈ). Међутим, највећа мана је што у овој регулативи нема казнених одредби, па тако законске одредбе, у пракси имају само статус препорука.

Наши државни органи су незаинтересовани за проблем ћирилице и једино нам преостаје да покушавамо са правног становишта државу подсећати на њега (иако важећа регулатива оставља врло узак простор за то).

Користити праксу, регулативу и стандарде из европе и света, везано за употребу језика и писма и заговарати да се они примењују и код нас.

Хитна потреба дефинисања идентитета српскога језика и писма. Нарочито, да се "српској ћирилици врати статус јединог писма српског језика", као што је наведено у раду господина Мирка Радојичића. Овде највећа одговорност лежи на нашим лингвистима и држави, који морају најзад да схвате да српскохрватски језик више не постоји, као и да се ослободе страха да ће оваквим решењем латиница нестати из нашега језика.

Заузимање јасног става нарочито наших лингвиста, као и државних и културних институција по овом питању, као припрема уочи доношења новог Устава и регулативе која ће дефинисати област језика.

Прилог

Амандман
на члан 9. нацрта статута Општине Зрењанин

Требало би брисати став 2. у члану 9. предлога статута општине Зрењанин. (У овом ставу се наводи: "Поред ћириличног писма, у службеној употреби је и латинично писмо.")

Образложење

Службена употреба језика и писма је регулисана у Закону о службеној употреби језика и писма („Службени гласник РС”, бр. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994.), као и Уставу РС члан 8. и Уставу СРЈ члан15.

По уставу Републике Србије и Закону о службеној употреби језика и писма, за службену употребу су прописани српскохрватски језик односно српски језик и ћирилично писмо, док ће се права на службену употребу других језика и писама остваривати на основи закона.

Могућност да се за српскохрватски језик користи латинично писмо предвиђена је у глави 2. овог закона, док су у посебној и одвојеној глави регулисана права народности на њихов језик и њихова писма. Један једини услов за коришћење српскохрватске латинице је прописан само у члану 8. главе 2. и он гласи:

Устав СФРЈ из 1974. године користи појмове НАРОДА и НАРОДНОСТИ. За време важења овог устава донет је и српски републички Устав од 1990. године, који такође наставља са овом праксом.

Иако је Србија садашњим уставом дефинисана као држава грађана, њени грађани се у уставу помињу и као припадници неког НАРОДА или НАРОДНОСТИ. Народности се помиње у члану 8. републичког Устава, а народи и народности у члану 32.

У Закону о службеној употреби језика и писма, такође се грађани Србије помињу као припадници народа и народности.

Поменути члан о латиници је у ствари био решење из времена језичког јединства, у коме још нису били признати засебни српски, хрватски и бошњачки језик. Да се ради баш о та три народа сведочи нам и израз из става 1. цитираног члана «примарно писмо» јер се у том времену претпостављало не само да им је језик један, него и да су и ћирилица и латиница писма свих њих, с тиме да сваки народ ипак има своје примарно писмо. Са друге стране, народности које живе на овим просторима никада нису имала по два писма, па да им једно буде секундарно, а друго примарно. Стога разлика између народности и народа у поменутом закону није само изведена терминолошки, него и описно.

Српскохрватски језик, још од 1992. године више не постoји. Данас се српски, хрватски и бошњачки сматрају засебним језицима. Хрвати и Бошњаци у Републици Србији немају више статус народа, него народности, па тако грађани Републике Србије хрватске и бошњачке националности, своје право на службену употребу језика и писма већ остварују по Закону о службеној употреби језика и писма, у неким општинама у Рашкој области и Војводини, а у делу овога закона: "службена употреба језика и писма народности".

Такође на основу препорука у документу МОДЕЛ СТАТУТА ОПШТИНЕ, а који је донела "Стална конференција градова и општина Југославије" у сарадњи са Министарством правде и локалне самоуправе, "ПАЛГО центра", "Програма за реформу локалне самоуправе", "Агенције за међународни развој САД" и "Националног Демократског Института", јасно се наводи у члану 8. овог модела, да службена употреба српског језика подразумева само ћирилицу као службено писмо. Такође, овде се и грађанима других националности, у складу са законом, даје за право да користе своје језике и писма у службеној употреби.

То значи да на основу Устава и закона: СРПСКИ ЈЕЗИК У СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ МОРА СЕ ПИСАТИ САМО ЋИРИЛИЦОМ.

Такође: СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА СРПСКОХРВАТСКЕ ЛАТИНИЦЕ ПОДРАЗУМЕВА СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ ХРВАТСКОГ ИЛИ БОШЊАЧКОГ ЈЕЗИКА.

Што се тиче службене употребе српскога језика: ПРЕМА ПОЗИТИВНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ, СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА СРПСКОГ ЈЕЗИКА СА ЛАТИНИЧНИМ ПИСМОМ, КАКО ЈЕ ТО ДЕФИНИСАНО У ПРЕДЛОГУ СТАТУТА ОПШТИНЕ ЗРЕЊАНИН, ЈЕ НЕЗАКОНИТА И НЕУСТАВНА.

// Пројекат Растко / Филологија и лингвистика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа | Контакт | Помоћ ]