Будућност припада техноглагољашима

Колико традиција и технологија могу да се саживе и формирају културну симбиозу? Један од одговора на то питање можда најбоље може да да човек који је успео да изврши спој српске културе са ером технологизације. Зоран Стефановић у последњих неколико година познат као издавач, уредник и продуцент, нарочито на пољу дигиталних технологија. Оснивач је 1997. једне од највећих електронских библиотека у Европи, "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету" (www.rastko.rs) која сваке године оснива по неколико покрајинских средишта у иностранству. Уз то, Стефановић је у стручним круговима познат и као драмски писац и сценариста превођен на неколико језика (његов "Словенски Орфеј" је представљао ове године СРЈ на елитном светском фестивалу Prix Europa), али о томе ређе прича, концентришући се на тему интеграције српске и суседних култура у глобалну цивилизацију.

Промотери панроманизма и панхиндуизма

"Пројекат Растко" је већ велики и утицајан, али колико је то преведено на бројке?

Тешко је рећи... Тек крајем године имаћемо податке за ову, али изгледа да имамо око 500 интегрално објављених књига (у по два издања ћирилица и латиница) и око 4.000 чланака. Чим будемо и ми знали - знаће и COM. Оно што је мени важније, јесте што смо вероватно најпосећенији сајт за културу на Балкану, а да неки светски универзитети прилагођавају своје програме нашим програмима, нарочито за историју и славистику, или просто уносе наша издања у обавезну литературу. То је већином случај са САД и земљама бившег СССР-а, али вероватно ће их бити још, како ми постајемо озбиљнији. Лепо је видети шта каже америчка Конгресна библиотека, француска Национална или About.com...

"Растко" је прерастао национални оквир. У њему се, ако смем да приметим, из српског прелази у оквир панславизма, односно панбалканизма....

Тријумфална 2002. за српску културу на Интернету

Највећа дигитална библиотека у Југоисточној Европи и једна од највећих у свету, "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету" (www.rastko.rs), имао је до сада најуспешнију радну годину, још од свог оснивања 1997. године. Током 2002. отворено је пет нових покрајинских средишта - за подручја Босанске Крајине, Албаније, Бугарске, Лужице у Немачкој и Пољске - посвећених српској култури и њеним везама са другим културама. Са претходно отвореним средиштима (Београд, Румунија, Стара Црна Гора, Косово и Метохија, Бока Которска, Мађарска и Украјина) то чини 12 постојећих покрајинских средишта за десет европских држава.

Мада се прецизни спискови још праве, до сада је објављено најмање 100.000 страна текстова на десетак светских језика од најмање 1.500 аутора. У пројекту је до сада учествовало око 500 сарадника из тридесетак земаља. Пројекат (са мирорима) има око 600.000 посета годишње из око 100 светских држава, са скоро 3.000.000 услужених докумената годишње (овај трен је у свакодневном порасту, дуплирајући се на свких осам месеци). Процењује се да је за пет година објављено око 500 књига/драма/већих дела и око 4.000 чланака и студија. Подухват сарађује са елитним научним и културним институцијама и појединцима широм света. Иначе, Растко сваке године добија главне еснафске награде и једини је сајт из културе који је на листи 100 најпосећенијих српских сајтова. Важна је чињеница и да је пројекат непрофитан и невладин, а коришћење свих материјала је бесплатно за све читаоце.

У 2002. години су отворени:

ПРОЈЕКАТ РАСТКО - БАЊА ЛУКА (Електронска библиотека културе и традиције Босанске Крајине, уређује колегијум) прво је Растково средиште од четири предвиђена за подручје Босне и Херцеговине. Поред хиљада страна другог материјала, важно је истаћи САБРАНА ДЕЛА ПЕТРА КОЧИЋА (у копродукцији са Арс Либри, Београд и Беседом из Бања Луке) као и већ далеко одмакло објављивање САБРАНИХ ДЕЛА ВЛАДИМИРА ЋОРОВИЋА, нашег великог историчара (ТИА Јанус и Арс Либри).

ПРОЈЕКАТ РАСТКО - СКАДАР (Електронска библиотека Словена у Албанији и албанско-словенских културних веза, уређује колегијум) први је на светском Интернету на пар хиљада страна представио око 100 студија и других материјала о мало познатом односу албанске и словенске културе, историје и традиције.

ПРОЈЕКАТ РАСТКО - БУГАРСКА (Електронска библиотека украјинско-српских културних веза, управник др Дејан Ајдачић) окупио је најугледније србисте из Бугарске и бугаристе из српских земаља, где се, у сарадњи са великом бугарском е-библиотеком Литер.Нет (http://liternet.bg), неколико пута месечно објављују капитална дела посвећена двема културама.

ПРОЈЕКАТ РАСТКО - ЛУЖИЦА (Електронска библиотека лужичкосрпских-јужносрпских културних веза, управник је проф. др Предраг Пипер) представља посебан куриозитет својом величином и статусом на словенском Интернету. Реч је о највећој светској е-библиотеци посвећеној Лужичким Србима, а материјал се објављује на српском, лужичкосрпским дијалектима, немачком, енглеском, руском, француском, украјинском итд.

Такође изузетно велики ПРОЈЕКАТ РАСТКО - ПОЉСКА (Електронска библиотека пољско-српских културних веза, управник је проф. др Петар Буњак) стартовао је у септембру 2002, доносећи хиљаде страна научних и уметничких радова који поново уводе пољску културу на велика врата мећу Србе, али чинећи и међународни славистички ресурс првог реда.

У следећим месецима ту можете слободно додати и пангерманизам, панарабизам, панхиндуизам, панроманизам и сваку битнију културу на планети. Сада смо у фази "концентричних кругова", односно, поред уобичајеног објављивања традиционалних и нових српских материјала, највећи део снаге посвећујемо великим библиотекама о везама са другим културама, па и цивилизацијама. Рецимо све библиотеке са удаљенијим културама, типа "Пројекат Растко - Арабија", биће у ствари везе целокупне словенске цивилизације са том другом цивилизацијом. На трећој страни, пошто служимо и као популаризатори страних култура код српске и стране јавности (ове године смо, између осталог, капитално промовисали албанску, лужичкосрпску, бугарску и пољску културу итд), то значи да из међународног сада заиста еволуирамо у један "наднационални" пројекат. Наш сарадник из Украјинске академије наука, Володимир Миљчев нам је чак ове године рекао, а није ми деловао да се шалио: "Мораћете да укинете оно српски, већ сад сте Библиотека културе на Интернету". То ја не смем ни да изговорим, јер многе колекције на Растку тек треба да се попуне, али за коју годину то ће бити практично непрегледна библиотека.

Како је дошло до сарадње са украјинском Академијом, Албанијом, Пољском?

Има ту још бар 20 земаља. Нисам делио по нацијама, али свеукупно имамо можда и више од 500 активних сарадника из целог света. Многи су ушли уобичајеним каналима унутар српске културе, јер ипак у "Пројекту Растко" сарађују бројни академици, професори, истраживачи и ствараоци. Други начин су директни споразуми. Трећи тренд је све јачи последњих година - страни стручњаци се сами јављају и тако улазе у подухват. Стопа уласка странаца у хуманистичким наукама се толико повећала да очекујем за две-три године да број страних и наших научника буде изједначен, или да "странци" буду чак у предности.

Процес изнутра

Једном приликом је врло амбициозно поменут UNESCO...

Па и није толико амбициозно, јер смо, као једна од највећих светских е-библиотека, одавно испунили параметре за светски битне пројекте који могу да ставе ту етикету. Улазак у UNESCO је био могућ и преко пројеката са нашим партнерима из других држава, али је досадашњи консензус унутар подухвата био да морамо имати достојанство и наступити под знаком своје државе. Тако да чекамо стишавање политичке буке у Србији и око Србије. Има времена за све...

"Растко" стално нараста. Како стижете све да уклопите?

Напорно је преко сваке мере. Немамо стабилне спонзоре, а материјал дајемо бесплатно свима. Укратко, увек је више пројеката него што има новца. Ово је систем који сада већ кошта стотине хиљада марака годишње а највећим делом добијамо донације преко услуга. Још увек зависимо од добре воље и могућности малих фирми које су нас од почетка подржавале, новца који зарадимо на комерцијалним пројектима, волонтерског рада или полуурађеног материјала партнерских фирми. Тек сада се стичу услови и ако се стабилизујемо током 2003. године, онда ће велики лични терет пасти са педесетак људи - волонтера [техноглагољаша, како сами себе често називају, оп. Д. Л.] - из унутрашњег језгра.

Колико учешће и лична иницијатива појединца има улогу у пројектима попут "Растка"? Ко чини језгро 'Растка'?

Првих пар година, 1997-1999, подухват јесте потпуно зависио од појединаца и њихове визије и жртве. Тадашњи доприноси Михаила Стефановића, Дејана Ајдачића, Душана Бајског, Ненада Петровића, Наташе Деветаковић, Сање Козакевић - да поменем само неке из раног периода - били су кључни да се ствар успостави. Сада је "Растко" већ систем са сопственим параметрима и механизмом. Дакле, децентрализован међународни организам, који не зависи од једног човека. Идеал је нека врста менталног Интернета. Да постане већи од нас и независтан од нас.

Има ли назнака да ће држава помоћи даље ширење и развој 'Растка'?

Да, има их неколико. Рецимо, Министарство културе Републике Србије је недавно најавило помоћ за 2003, колико буду могли. Знаћемо ових дана. Они су занимљиви, јер су прва постава у том министарству од 1994. која је и разумела о чему је реч и одлучила да помогне.

Остали пројекти

Поред нових средишта, стара средишта су у 2002. такође радила пуном паром. Између осталог, ПРОЈЕКАТ РАСТКО - БЕОГРАД је после две године рада објавио капитални подухват ДВА ВОДА ВОЈСКЕ - САБРАНА ДЕЛА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА РАДОВИЋА (уредници јер. Јован Ћулибрк и Зоран Стефановић, копродукција са ТИА Јанус, Центром св. Јануарија и сајтом Митрополије Црногорско-приморске). ПРОЈЕКАТ РАСТКО - ЦЕТИЊЕ (управник Александар Раковић) довршио је објављивање САБРАНИХ ДЕЛА ПЕТРА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША II, а ПРОЈЕКАТ РАСТКО - БОКА (управник Ђорђе Ћапин) је захваљујући енергичној делатности бокељског тима постао не само главни светски сајт за Боку Которску, већ и једно најактивнијих средишта регионалних српских култура.

Поред електронског издаваштва, "Пројекат Растко" је у 2002. имао и интензивну активност "на терену"; рецимо, у Београду и Војводини организовано је и неколико културних циклуса, промоција и предавања са бројним учесницима из Мађарске, Украјине и Бугарске, а присуствовали су често и најугледнији слависти из целог света.

За 2003. годину већ се припремају нова покрајинска средишта (Гора, Немачка, Италија и Словенија), а у току су преговори са земљама Јужног Медитерана и једном великом земљом из Средње Азије за 2004. годину. Због тога је Министарство културе Србије недавно потврдило капиталан значај пројекта "Пројекта Растко" и донело процену да се због величине и значаја ради о интерресорном пројекту који заслужује пажњу целе Владе Србије.

(Д. Л)

"Microsoft-Yugoslavia"

Како коментаришете најновију културну кризу око Мајкрософта, и покушаја да српске локализације буду латиницом?

Пазите, "Пројекат Растко" јесте у потпуности подржао анализу програмерске групе "Наше писмо" (www.nasepismo.da.ru) да је ћирилица могућа, обавезна и да није скупа, али ту треба бити опрезан и поштен. "Microsoft-Yugoslavia" је сад више у позицији да буде "колатерална штета" историје, него што је узрок проблема, јер узроци леже у полувековној комунистичкој окупацији, коју управо сада чистимо.

Мислим да ће у случају "Microsoft-Yugoslavia" исходи бити прилично јасни и то већ брзо: да не би губили тржиште, правили међународни ексцес, и били монета за локално политичко поткусуривање (а ово ће бити политички повод на изборима, сад више нема никакве сумње), они ће се приклонити закону, политичкој вољи свих најјачих партија, државном тумачењу, и најважније - општем народно-стручном мњењу. Дакле, ствари су једноставне: будући легални параметри свих софтверских производа за Србе су ћирилица, равноправност ијекавице и јаки језички алати, а на држави је легализација софтвера као робе. Колико сам видео, присуствујући усклађивањима са елитним институцијама овим поводом, сви кључни фактори су рекли да ово није ствар за преговоре и да исход може да буде само један. Мој лични став, а и већине унутар Управе "Пројекта Растко" је био да можда треба сада помоћи "Microsoft-Yugoslavia", јер њихова екипа за локализацију, благо речено, није ни довољно бројна ни довољно специјализована, а камоли овлашћена да реши један стратешки културни проблем. Тек после тога можемо прећи на информатизацију државе и друштва, а пошто сам ја био активан свих ових година и у директној, а не папирној, борби за основну слободу и демократију, верујте ми да је пројекат "е-владе" неопходан, али и неизводљив без међународне стручне заједнице. И због тога ни републичка влада, ни "Microsoft-Yugoslavia", немају избора изузев да понуде стандардно решење, баш као што су га други народи регуларно добили, чак и Бугари као мање тржиште.

Значи, не треба се љутити на "Microsoft-Yugoslavia"?

Изгледа да нисам био довољно јасан око друштвених импликација овог случаја. Јавно мњење јесте са правом разјарено, и то медији могу још само привремено да цензуришу. Али, хајде да погледамо скандал са реалне стране. "Microsoft-Yugoslavia" заслужује нашу најдубљу захвалност, и ова чињеница треба да се третира без икакве ироније. У тренутку када је културно-друштвени хаос претио да пређе у ентропију и распад једног друштва, случај "Microsoft-Yugoslavia" је био катализатор да друштвено-стручна елита и јавно мњење ове јесени дефинитивно усагласе и прихвате као обавезне културне и технолошке стандарде за овај народ у XXI веку. Зато кажем, као друштво сви имамо интереса да помогнемо "Microsoft-Yugoslavia" да се придигне, јер је ово конкретна прилика да се дефинишу стандарди. Углавном, предвиђам општу стандардизацију у наредним годинама, без обзира на ситније џепове отпора, али све је то људска последица нечега што је прошло са титоизмом. Навео бих само закључке нашег нове е-библиотеке "Српски језик и писмо у XXI веку" коју правимо у сарадњи са неких 20-ак најугледнијих институција: "Од многобројних користи [стандардизације], посебно истичемо стабилизацију једног културног модела, као и опуштање друштвене напетости. Такође истичемо лакоћу и уштеде од стотина милиона и милијарди евра које ће овим одлукама остварити српска привреда и друштво у свом уклапању у глобалну цивилизацију већ у следећих неколико година."

Ако пажљиво размотрите импликације ове две реченице, јасно вам је зашто мислим да је случај "Microsoft-Yugoslavia" допринео, као идеални друштвени преседан, стандардизацији српске културе у XXI веку.

Волим глобализацију

Ви лично нисте инжењер, али сте искусни продуцент и окружени добром технолошком екипом. Шта вама делују најузбудљивије у технолошким променама?

Оно што не престаје да ме стално радује јесте планетарна информацијска умреженост која је последњих пар година дошла на ниво обичног, људског, личног комфора. Напокон, са свим техно-играчкама, можемо изаћи из смрдљивих канцеларија, смрдљивих градова, и отићи понекад на нека финија места. Друга ствар је цивилизацијски квалитет промене. Николас Негропонте је био у праву кад је рекао да глобална цивилизација није империјалистичка већ "плуралистичкија", мултикултурна више него иједна друга пре ње. Глобализацију је човечанство желело од својих почетака и имамо право да уживамо у њој, колико год вам неки мондијалиста покварио дан уношењем геополитике у целу причу. Будућност је вероватно лепа.

Разговарала: Драгана Лазаревић,
у Београду, почетком децембра 2002