 |
Ђорђе Јанковић,
Филозофски факултет, Београд
Археолошка сведочанства о словенским културама
на источној обали Јадрана у Средњем веку
1. међународна конференција о сукцесији Јадранског мора и о границама
унутар бивше Југославије, Београд, септембар 2003.
Ово излагање засниваће се на археолошким и писаним изворима о Словенима на источној обали Јадранског мора. Ту је превласт Словена неспорна од краја 6. столећа. Наравно, културна и етничка историја тог подручја има предисторију. Некада су ту живели тзв. Илири, међу које се од 5-4. столећа старе ере насељавају Грци. Потом, у Илирским ратовима, Римљани освајају Далмацију, што је окончано угушивањем Панонског устанка 9. г. нове ере. Наступила је ера латинске колонизације и романизације домородачког становништва у градовима. Учесници Велике сеобе народа овде су од краја 4. столећа затекли, колико се данас зна, римско-хеленску културу у градовима, док су домороци у унутрашњости задржали многе особине своје културе. У такву средину досељавају се од 6. столећа Словени из Подунавља.
Писани извори су, разумљиво, искључиво латинског и грчког порекла. Мало је оних сувремених који изричито говоре о Словенима на Јадрану од 6. до 9. столећа. Из писама папе Григорија I (590-604), из којих сазнајемо да су око 600. године Словени око Салоне и да продиру у Италију.[1] Павле Ђакон (око 720-797) бележи Словенске сукобе са Лангобардима у Северној Италији, и словенски напад на лангобардски Беневент 662.[2] У писаним изворима пореклом из 10. столећа има података који се односе на старија столећа; то су подаци из дела De administrando imperio цара Константина VII Порфирогенита (DAI)[3] и Historia Salonitana Maior Томе Архиђакона.[4] У њиховим делима има предања о Словенима на Јадрану. Срби су населили Далмацију по одобрењу цара Ираклија (610-641); и за Хрвате је наведено да су насељени у време истог цара али пре Срба, што није потврђено археолошким налазима. Срби су тада и крштени, од стране свештеника доведених из Рима. Словени настањени у Далмацији северно од Цетине, ради одмазде су заузели Салону, главни град Далмације и околно приморје, негде у раном 7. столећу. Потом 641, Словени, очигледно савезници Византије, на основу наредбе византијских царева, допуштају Романима из Сплита да узму мошти светитеља из рушевина Салоне. По подацима Томе Архиђакона, Словени Далмације су веома рано примили Хришћанство.
Однос снага на Јадрану битно се променио са појавом Франака, који су уништили Лангобардску краљевину.[5] Они су 788. заузели Истру, а потом су напали и Далмацију желећи да је освоје, изговарајући се наводним нападом Тарсаћана, свакако Романа, на франачку војску. Уследио је рат са Византијом и Србима, који се завршио миром закљученим у Ахену 812. Последица су били преузимање Истре од стране Франачке, насељавање Хрвата од Тарсатике (Ријеке) до Цетине и Лицика у потоњем Захумљу, између Неретве и Дубровника. Сукоба између досељених Словена, Хрвата, са латинским градовима, било је и после тога. Овом добу припада и један прворазредан епиграфски извор, басен крстионице начињен у време кнеза Вишеслава, српског владара са почетка 9. столећа забележеног у DAI. Та крстионица је вероватно однета из манастира Светог Арханђела Михаила код Тивта у Боки у Млетке; пренета је 1942. у Загреб па у Сплит, где се и сада налази.[6]
Захваљујући детаљном опису у DAI, поткрепљеног и другим подацима, зна се распоред словенских кнежевина у Јадранском приморју средином 10. столећа. На југу су прво Диоклитија, касније позната под именом Зета, затим Травунија (Требиње) са Конавлима, настањене Србима, па Захумље са престоницом у Стону, у коме живе Срби а владајући слој је пореклом од словенских Лицика и затим Неретвљани, такође Срби, који су се на мору граничили са градом Сплитом. Даље се простирала Хрватска, морем све до Лабина у Истри, са изузетком острва и градова који су били романски, у саставу византијске теме Далмације. Романски градови у суседству Хрвата били су обавезни да им дају данак. Касније, у 11. столећу, Неретвљани су се повезали са Хрватима, а потом су били у саставу државе Немањића.
Писане изворе археологија је углавном потврдила; највеће неслагање показало се око насељавања Хрвата, јер археолошки налази показују да се оно одиграло самим почетком 9. столећа, што се противи изричитом податку из DAI о хрватском насељавању у доба цара Ираклија, који није потврђен другим писаним изворима.[7] Овде ћу дати преглед мени доступних археолошких података о Словенима у јадранском приобаљу. Они се подударају са писаним изворима осим у изнетом. Археологија Словена на Јадрану у етничком, племенском смислу, мора се поделити на доба пре и после франачких освајања, која су променила етничке односе на јадранској обали.
У 7-8. столећу издвајају се две културе Словена на источној јадранској обали. Трећа је византијска култура Романа латинског језика настањених у приморским градовима, особина подударних Сицилији, Атини и Коринту или Херсонесу. На југу су живели Срби, на простору који се по садашњим сазнањима може омеђити ушћем Дрима на југоистоку а на северозападу околином Сплита и даље копном до Велебита. Одлике ове културе су, на обали Јадрана, манастири на Превлаци и Мајсану са препознатљивом српском грнчаријом, гробље сахрањених покојника са сведочанствима тризне у Каменом више Херцег Новог, као и друга налазишта у залеђу.[8] Од Шибеника до Пореча забележена је словенска култура, особена у 6-7. столећу по урнама, нађеним код Скрадина и још неким непоузданим налазима, којима одговарају појединачни налази грнчарије, као из Двограда у Истри.[9] За исто подручје у 7. и 8. столећу особене су две врсте гробних налаза. Из Кашића код Задра то су урне рађене занатски, украшене чешљем.[10] У Истри су то гробља сахрањених покојника, који у ношњи имају уз словенске особине (стрелице, кресива, пређице и друго), јасне византијске утицаје (копче, накит).[11] Чини се да је реч о припадницима два различита племена, једном настањеном у Истри а другом у северном приморју Далмације. Они у Истри су били у некаквом савезу са Византијом, што се може претпоставити по прихватању утицаја њене културе. Словени у Равним котарима су постојаније одржавали традицију, али су по свој прилици и они одржавали добре односе са приморским градовима.
Од доба освајања Карла Великог наступиле су велике промене. Он је драматично проширио границе своје државе са данашње Француске и Немачке на Италију и Панонију, покушавајући да заузме и целу Далмацију. Новонастала археолошка слика, 9. столећа, сада се може поделити на српску, хрватску и недовољно јасно одређену истарску културу, уз ону романску у градовима. Српска је утврђена у археолошким слојевима на Превлаци, затвореним у арапском нападу 867, а реч је пре свега о грнчарији вековима особеној за српске просторе.[12] Са много више истраживаних налазишта одређена је хрватска култура, заступљена низом особених гробаља.[13] Она осим несумњиво хрватских особина, раније незабележених на тлу Далмације, уз изразит франачки утицај, садрже и особине раније насељених Словена, а међу њима и Срба (грнчарија).[14] Та култура се у потпуности подудара са границама наведеним у DAI, али без Лике. Овај слој у Истри није јасно издвојен, али тамо нема налаза особених за Хрвате тог доба нити индиција да ће се наћи.
У 10-11. столећу уочене су разлике у архитектури цркава. На тлу Хрватске државе откривен је низ храмова, понекад са каменим украсом и натписима, који сведоче о значајној градитељској делатности између Солина и Книна у 9-11. столећу.[15] У знатно дужем континуитету могу се пратити особене цркве за Истру.[16] У византијским градовима теме Далмације такође нема таквих храмова, осим цркви шестолисних основа, коришћених за крштавање у 9-10. столећу, којих има и у Хрватској.[17] Јужније се издваја зетско-захумска скупина цркава 11. столећа. То су цркве издужене основе подељене на три травеја, са апсидом на истоку, споља четвороугаоном а изнутра полукружном. Оне су раширене од Дрима до Цетине, укључујући суседна острва, што се подудара са границама државе краља Михаила Војиславића и његовог сина краља Константина Бодина.[18]
Од 12. столећа појављују се натписи на словенском језику уклесани у камену. Ћирилични натписи су особени за јужно подручје. Граница њиховог простирања на западу иде преко Мљета, Брача, Пољица код Сплита, а даље се повлачи у унутрашњост према Велебиту.[19] Део тих натписа је са цркви а део са надгробних споменика, од народа званих мрамори, а у стручној литератури познатих под називом стећци.[20] Мрамори су особени за српско становништво 14-15. столећа. У приморју се шире од околине Будве до Пољица. За подручје Истре и западна острва некадашње византијске теме Далмације, особен је велики број глагољских натписа.[21] Глагољски натписи спорадични су на старохрватском подручју, што указује на бржу латинизацију Цркве, за разлику од Истре.
Распоред ћириличних натписа подудара се и са подручјем делатности Православне цркве и са областима које настањују Срби. У приморју су била два епископска престола Светог Саве, "архиепископа Далмације и Дакије", у Стону на Пељешцу и код Тивта у Боки.[22] У исто време на тлу државе Немањића деловала је римокатоличка Барска архиепископија; они су били ктитори и донатори цркви и манастира под Римокатоличком црквом, као што је то био Богородичин манастир бенедиктинског реда на Мљету.[23] Другим речима, културне особености не треба повезивати само са политичком доминацијом, одсликаној у припадности одређеној цркви или држави, већ и са етничким стањем.
Из овог прегледа археолошке грађе упоређене донекле са писаним изворима, могу се извести неки поуздани закључци. У 7-8. столећу на источном јадранском приморју живе две групе Словена, који се граниче негде између Сплита и Шибеника. Југоисточно су живели Срби, а северозападно је било настањено једно или два јужнословенска племена пристигла из Средњег Подунавља. Они су били савезници Византије на известан начин, како то показују збивања око Салоне и у Беневенту, односно сукоби Словена из предела Истре са Лангобардима западно од Соче. По франачком освајању, између њих се насељавају Хрвати, којима област између Крке и Нина постаје матично подручје. Они су се у извесној мери измешали са ту раније настањеним Словенима. Од тада се може у континуитету пратити мање - више исто стање. Од ушћа Дрима до Сплита живе Срби, од Сплита до Ријеке Хрвати, а у Истри Словени незабележеног племенског имена. Наравно, ту су и Латини односно Романи, као својеврстан повезујући чинилац, у градовима од Венеције на северу до Котора на југу, укључујући и острва између Сплита и Пуле.
Напомене
[1] Gregorii I papae registrum epistolarum, ed. P. Ewald,
Monumenta Germaniae Historica, Epistolae II, Berlin 1899, 374-378.
[2] Pauli Diaconi Historia Langobardorum, ed. L. Bethman, G.
Waitz, MGH, Scriptores rerum Langobardica rum et Italicarum, saec. VI-IX, Hanoverae
1878, IV 44.
[3] Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio, ed.
Gy. Moravcsik, English translation by R. J. H. Jenkins, Budapest 1949, cap. 20-36.
[4] По Н. Клаић, Historia Salonitana Maior, Beograd 1967, 91-99.
[5] Annales regni Francorum (et Annales qui dicuntur Einhardi),
ed. G. H. Pertz, Hannoverae 1995.
[6] В. Делонга, Латински епиграфички споменици у раносредњовјековној
Хрватској, Сплит 1996, 204-207, са литературом; у тумачењу ове крстионице, занемарује
се податак из DAI о Вишеславу, првом српском кнезу познатом по имену, који је
владао почетком 9. столећа, када се и датује крстионица.
[7] Л. Маргетић, Константин Порфирогенит и вријеме доласка Хрвата,
Зборник хисторијског завода ЈАЗУ 8, 1977, 5-100, а потом и други истраживачи,
датовао је досељење Хрвата око 800. године.
[8] Ђ. Јанковић и сарадници, Превлака - манастир Светог Архангела
Михаила, Превлака - Херцег Нови 2000; Ц. Фисковић, Раносредњовјековне рушевине
на Мајсану, Старохрватска Просвјета 11, Сплит 1981, 137-163; И. Пушић, Словенска
некропола у Каменом, Бока, Херцег-Нови 19, 61-67.
[9] З. Гуњача, Гробље у Дубравицама код Скрадина и друга гробља
8-9. стољећа у Далмацији, Етногенеза Хрвата, Загреб 1995, 159-160; З. Вински,
Gibt es fruhslawische Keramik aus der Zeit der sudslawischen Landnahme? Archaeologia
Iugoslavica I, Београд 1954, 71-73; Б. Марушић, Комплекс базилике св. Софије у
Двограду, Histria Archaeologica II 2, Пула 35-41, Т. 34; Материјална култура Истре
од 5. до 9. стољећа, Археолошка истраживања у Истри и Хрватском приморју, 1986,
93, сл. 16.
[10] Ј. Белошевић, Die erstern slawischen Urnengrdber auf dem
Gebeit Jugoslawiens aus dem Dorfe Kasic bei Zadar, Balcanoslavica 1, Прилеп -
Београд 1972, 73-86.
[11] За особине средњевековне археологије Истре в. Б. Марушић,
н. д., 81-103, са старијом литературом.
[12] Ђ. Јанковић, О традиционалном српском грнчарству у Позном
средњем веку, Зборник Етнографског музеја у Београду, 1901 - 2001, Београд 2001,
143-150, 155-156.
[13] Ј. Белошевић, Материјална култура Хрвата од 7-9. стољећа,
Загреб, 1980.
[14] За Хрвате је особено посуђе без украса, другде незабележено
(лонци, бокали, боце), понекад обележено знацима бугарског порекла (Белошевић,
н. д., Т. LIII-LIX, LXIII). Франачки утицај огледа се у полагању у гроб за њих
особеног оружја и опреме - мачева , копља, мамуза, чутура. Стављање посуда као
прилога са храном није уобичајено за Франке и Словене, већ за Аваре и Бугаре.
Нађени лонци различито украшени, могу се повезати са грнчарством српских простора
и запада Југоисточне Европе (нпр. Белошевић н. д., Т. LXI/2, 7-9).
[15] Т. Марасовић, В. Гвозденовић, А. Мохоровчић-Гвозденовић,
Прилози истраживању старохрватске архитектуре, Сплит 1978.
[16] Б. Марушић, Истарска група споменика сакралне архитектуре
с уписаном апсидом, Histria Archaeologia V 1-2, 1974.
[17] Т. Марасовић, В. Гвозденовић, А. Мохоровчић, н. д., T.
XVI, XX.
[18] Т. Марасовић, Регионализам у раносредњовјековној архитектури
Далмације, Старохрватска просвјета 14, Сплит 1985, 137-141, 150-156; В. Ђурић,
Почеци уметности код Срба, Историја српског народа I, 235-236.
[19] Р. Михаљчић, Nementragende Steiniscriften in Jugoslavien
vom Ende des 7. bis zug Mathe des 13.Jahrhunderts, Glossar zur fruhmittelalterlichen
Geschichte im Ostlichen Europa 2, Wiesbaden 1982; Ш. Бешлагић, Стећци, каталошко-топографски
преглед, Сарајево 1971, карта 11.
[20] Ш. Бешлагић, н. д.
[21] Б. Фучић, Глагољски натписи, Загреб 1982, 1-5, сл. 2-4.
[22] М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем
веку, Београд 1985.
[23] В. Ђурић, Преокрет у уметности Немањиног доба, Историја
српског народа, 273-281.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
