Кодови словенских култура

Journal Codes of Slavic Cultures - English index


Биљке	Храна и пиће	Свадба

Делови тела	Земљорадња	Боје
	2003
Деца	Птице

Часопис Кодови словенских култура посвећен је духовној, пре свега народној култури словенских народа. Међународна редакција годишњака подстиче интердисциплинарни приступ у усмереност истраживања у области фолклористике, етнолингвистике и етносемиотике, антропологије, као и етимологије, балканистике и индоевропеистике.

Текстови се штампају на РУСКОМ и СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. Часопис почев од 1996. године излази једном годишње, а сваки број је посвећен унапред одређеној теми – до сада су објављене свеске о биљкама, храни и пићу, свадби и деловима тела. Свака свеска садржи и резимее текстова на енглеском, изабрану тематску библиографију, и регистар.

1, 1996 – Биљке

Прва свеска часописа била је посвећена биљкама у народним културама словенских народа. Татјана Агапкина на примеру јасике предлаже нацрт за систематску дескрипцију биљака у традиционалној култури Словена. Александар Лома покушава да на основу етимологије назива за црну тополу и њених технолошких својстава разоткрије некадашњи култно-митолошки значај овог дрвета не само на словенском, него и на палеобалканском и индоевропском плану. Мирјам Менцеј, полазећи од словеначке представе о врби која одваја овај свет од оног, долази до општесловенске митологеме о овом дрвету као оси света. Андреј Мороз разматра симболику дрвета и плода јабуке у српским краљичким обредним песмама кроз поређење са руским свадбеним фолклором. Следећа два рада баве се плодовима као што су боб, пасуљ, грашак, лук, купус, ораси, грожђе и др.: Ана Плотникова их анализира у симболици рођења и смрти, а Биљана Сикимић бави се еротским конотацијама њиховим имена у народним загонеткама. Дејан Ајдачић обрађује мотив чудесног дрвета у народним песмама балканских Словена у његовом пагански, а затим христијанизованом виду. Ана Радин својим прилогом о биљкама у заштити од вампира баца светло на један специјализован функционални аспект фитонимског кода (глог, драча, клека, чешљика, рогоз, броћ). Марта Бјелетић истражује везе између фитонимије и родбинске терминологије у оба смера: као називе биљака по сродницима, али и као невестино ословљавање мужевљеве родбине именима изведеним од фитонима. Љубинко Раденковић даје сумарни преглед биљака као симболичких елемената словенске космологије.

2, 1997 – Храна и пиће

Испитивање словенских култура које смо желели да подстакнемо усмеравањем пажње на кодове као сложене системе знакова у другој свесци часописа усмерена су на представе словенских народа о храни и пићу. Ана Плотникова је указала на типове и симболику назива обредних хлебова у календару балканских Словена - по празницима (бадњак, бадник, божићњак, василица, великденски колак, и др.), по мотивима (веселица, богатица, чесница, радосник, кићењак), по сфери живота (овчарник, кошара, орачица, говедарица). Марина Ваљенцова је пажњу посветила семантици каше у обредима везаним за рођење, крштење, погреби, помене, у календарским обредима, народној медицини - каша означава плодност, богатство и ситост. У раду Ирине Седакове разматрају се симболичка значења словенских веровања о храну и пићу трудница и обредна правила њихове исхране којима се обезбеђују пожељне и и спречавају непожељне особине детета. О Светом причешћу у српским епским песмама, веровањима и обредима пише Татомир Вукановић. Љупчо Ристески је представио записе из Архива Института за старословенску културу у Прилепу о народним веровањима о исхрани митских бића и обредном нуђењу јела демонима, свецима, митским заштитницима и прецима. Татјана Агапкина дефинише "кулинарски код" и представља промене односа према храни у пролећном обредном циклусу: после Масленице (месна, мрсна, маслена, шарена, сирна недеља) са изобилним и разноврсним обедима, следе Пост - време уништавања и избегавања "забрањене" хране, и - Ускрс, поновни повратак масној храни, уз припремање ускршњеих јаја и обредних хлебова који симболизују обнављање животних активности. Виталиј и Татјана Зајковски уводе појам ноурритуре де пассаге, и на етнографској грађи балканских и источних Словена, те античких и савремених Грка разматрају веровања, обреде и симболику пихтија, печења, меда, масла, рибе и хлеба као хране са прелазним функцијама у прелазним обредима. Група радова која следи, посвећена је храни у фолклорним текстовима. Моника Кропеј је указала на типове хране у словеначким народним бајкама и приповеткама из Штрекељеве заоставштине и успоставила односе између фолклорне и етнографске грађе. Мирјана Детелић полази од становишта да бајка као жанр моделује посредством књижевних кодова доминантни код реалија, у бајкама демонолошки код, и на примерима руских и српских бајки показује кодирање меса и костију у мотивима печене деце, канибализма, ваљања по костима. Биљана Сикимић пише о "маци" крадљивици млека и млечних производа у јужнословенским обредним и магијским текстовима и текстовима дечијег словенског фолклора и предлаже реконструкцију неких заједничких фолклорних формула. Ана Радин се бави даривањем хране демонима и наводи примере нуђења антихране у басмама и ругалицама. Дејан Ајдачић је указао на неке књижевне текстове словенских писаца 19. века у којима демони фолклорног порекла једу људску храну, онеобичену људску храну, нечисту храну и само људско месо или крв. У новом тумачењу етнонима Венеди (Дрвоједи), Будини (они који једу шишарке) Александар Лома је изнео претпоставку да су скитско-сарматски Иранци тако, на подругљив начин, називали Словене још у доба Херодота. Овај зборник закључују два рада посвећена пићима. Јасна Влајић представља српску и хрватску грађу о оловини, старинском и заборављеном пићу Словена налик пиву и посматра га у оквиру формуле засноване на парним синонимима. Андреј Топорков је навео записе бројних путника, дипломата и историчара који потврђују старину руског пијења алкохолних пића наискап и указао на обредне основе пијанства.

3, 1998 – Свадба

У трећој свесци годишњака Кодови словенских култура пажњу смо усмерили ка кодовима свадбе код словенских народа и свадбеном коду секундарно преображеном у другим сегментима народне култура Словена - карневалској свадби, обредима годишњег циклуса, обредима уз рођење и крштење, погребу, играма, у фолклорним текстовима и др.

Радост Иванова посматра бугарску свадбу као систем знакова и одређује својства важних обредних лица (кум и старојко), обредних предмета (свадбени хлебови, свадбено дрвце и барјак и њихово припремање). Време свадбе ауторка сагледава у пресеку животног ритма човека и ритма природе, а просторни опсег свадбе одређује кретањем сватова од младожењиног дома до младиног дома и натраг. На пољској етнографској и фолклорној грађи Јан Адамовски истражује простор и путању кретања сватова са посебним акцентом на пунктовима у којима се сватови задржавају - оба дома, црква и крчма. Са етнолингвистичког аспекта Ана Плотникова се бави различитим локалним народним називима накоњчета, детета које се даје невести како би рађала децу код балканских Словена. Изнете су претпоставке о симболичким паралелама хлеб : дете, жена : коњ, бреме : дете. Два наредна рада чине целину о улози птице у свадби на основу фолклорне и етнографске грађи јужних и источних Словена и Грка. О представама невесте као птице (најчешће кокошке која се дарује, носи и једе), орнитонимски мотивисаним називима невестинске капе и вез невесте-кокошке (птице) са светом мртвих говори рад Татјане Зајковски. У наставку, Виталиј Зајковски пише о функцији птица (кокошка, патки) као ритуалне хране у свадбеним обредима, а потом саму кокошку везује за еротска значења невиности и плодности, а чин откидања кокошјих ногу за раздевичење.

Татјана Агапкина анализира предсвадбене и постсвадбене ритуале као свадбени подсистем у словенском календару. У тај контекст укључена су девојачка гатања о суђенику, прихватање девојака у заједницу полно зрелих, пролећни празници као ритуализоване форме упознавања младих и прилике у којима је слободније понашање дозвољено. Прилог Елене Узињове разматра секундарну ритуализацију свадбених предмета (прстен, невестински венац, свадбене свеће, венчано одело, делови свадбеног барјака) у обредима уз порођај, погребу, гатањима, народној медицини, сточарским и календарским обредима. Рачко Попов указује на тип карневалске свадбе назване јалова, момачка, вартоломејева свадба, која се на Тодоровдан у централно-северној Бугарској изводи за престареле момке и девојке. Овај тип карневалске свадбе забележен је у крајевима у којима су кукерске поворке данас поједностављене, а сама момачка свадба по аутору је новија појава. Ирина Седакова указује на веровања, фолклорне текстове (благослове, изразе и др) и обреде уз рођење и крштење детета у светлости представа о свадби и односу према мушком/женском полу детета, као и у магијама за благовремен, сретан и плодан брак новорођенчета. Поређење украјинског погреба неожењених момака и неудатих девојака са елементима свадбеног обреда (свадбено одело, венац, расплетена девојачка коса, свадбено дрвце, каравај, барјак, свадбени дарови) са одговарајућим српским обредом предмет је рада Оксане Микитенко, док Даница Ђокић доноси грађу о елементима свадбеног обреда у погребним обредима јужних Словена, са посебним нагласком на обичаје Влаха у источној Србији.

Радови који следе полазе од словенске фолклорне грађе. Љубинко Раденковић разматра структуру јужнословенских предања о човеку као учеснику демонске свадбе (сусрет, откривање, потврда). О оквиру митолошког комплекса демонске свадбе посебно се указује на трансформацију посуде-буклије у зооморфног демона који човеку узима душу. На основу јужнословенског свадбеног фолклорног текста о неукој млади Биљана Сикимић предлаже реконструкцију словенског свадбеног обреда чији предметни код су могли да чине разбој и тиква, а локус буњиште. Зоја Карановић анализира ритуалну основу кључних мотива у српској балади Женидба Лаза Радановића (мајчин благослов, свадбена кошуља, магијско ушивање отровних биљака). Полазећи од српскохрватских епских песама о женидби са препрекама Александар Лома борбу са демонским отмичарем невесте сагледава у компаративној индоевропској перспективи. Односу похвалних, тужбених, опроштајних, покудних јужнословенских свадбених песама, као апелативних поетских жанрова према предметним и појавним кодовима, пажњу посвећује Дејан Ајдачић, те испитујући њихову сведеност или развијеност унутар појединих жанрова покушава да дође до чинилаца који одређују однос кода и жанра.

4, 1999 – Делови тела

Делови тела у народним културама Словена били су подстицајна тема за сараднике четврте свеске часописа Кодови словенских култура. У изложеним радовима народна анатомија и физиологија се показују кроз анализу назива делова људског, животињског или тела демона, кроз веровања, магијске поступке везане за тело. Како су тело и његови делови на сложен начин испреплетени са сликом света, размена телесних и нетелесних представа у језику и култури је двосмерна, од најстаријих времена до данас. Иако су аутори своју пажњу усмерили на различите синхроне или дијахроне аспекте оквирне теме, кроз радове се посебно открива вечна преокупација здрављем и плодношћу.

Појаву и значење делова тела у руским бајањима систематизовао је и испитао Алексеј Јудин. Српскохрватска здравица, у раду Тање Петровић је размотрена кроз употребу људских и животињских делова тела у магијском призивању плодности и берићета, те клетвеним сликама умањеног, слабог, мршавог, згрченог, спутаног и меканог тела. Марта Бјелетић групише називе делова тела у народном означавању сродства на три групе: 1) кост, месо, пут, крв - симболизују животну снагу и виталност, 2) трбух, пупак, срце су у вези са трудноћом и потомством, 3) труп, жила, зглоб, семе колено су лексеме које имају анатомско, ботаничко и „родбинско" значење. Посебно су издвојене лексеме колено и појас. На грађи савременог пољског језика, Дорота Филар набраја уобичајене особености појединих делова тела, а потом тумачи исказе у којима су неанатомске категорије (физички простор, време, интелектуални, етички и естетски појмови) представљене коришћењем назива делова тела.

У свом прилогу познавању народне антропологије, Татјана Агапкина је осветлила магијске и календарско-ритуалне радње са водом (купање, поливање, прскање, ваљање у роси и др.) којима се обезбеђује здравље. Други део њеног текста говори о хтонским и свадбено-еротским поступцима и веровањима везаним за ноге, а трећи - о везивању (затварању) уста. Малгожата Давиђак је свој рад посветила сагледавању главе у пољским фразеологизмима. На основу руских пословица о кожи Иља Утехин указује на њен статус у представи тела и место у исказима о психолошким стањима, осећањима и метонимијским исказима о човеку и његовој судбини. Откривање принцезиних белега у словенским и грчким бајкама Виталиј и Татјана Зајковски доводе у везу са народним обредима: покривањем девојке када достигне полну зрелост, „загледањем невесте", пробним браком, обнаживањем пред свињским пастиром-жрецом као ритуалним браком са претком/божанством или демоном. Својом студијом у јужнословенском називу за мушки уд, у којем су досад видели баналну метафору из сленга, Александар Лома отвара неочекиване увиде у језичку и културну прошлост. Елена Узењова је пажњу посветила провери девичанства у бугарском свадбеном обреду и указала на акционалне, предметне и телесне аспекте утврђивања часности или нечасности невесте. Ана Плотникова пише о називима кошуљице и постељице (плаценте) новорођеног детета код јужних Словена уз податке о ареалној распрострањености ових назива, магијским поступцима са кошуљицом и постељицом и веровањима о деци рођеној на необичан начин. Дагмар Буркхарт пише о пародијским представама задњице у неким западноевропским делима, руским штампаним сликама (лубок), футуристичкој песми „Споменик" Хлебникова и текстовима савременог руског приповедача Владимира Сорокина. Симболику вучјих уста у српским и хрватским обичајима, веровањима и фолклорним текстовима Питер Плас посматра кроз „континууме" женско - мушко, горње - доње, продуктивно - деструктивно, домаће -дивље и показује различита значења вучјег зева: деструктиван, магијско заштитни и исцелитељски, и продуктиван. Полазећи од Чајкановићеве студије о Светом Сави, Мирјам Менцеј шепавост вука у легендама о вучјем пастиру код јужних Словена доводи у везу са другим словенским митологијама и савременим реконструкцијама словенског пантеона. Љубинко Раденковић покушава да утврди општа мерила на којима се заснивају разлике у изгледу човека и митолошких бића и наводи опозиције: стално/променљиво, антропоморфно/зооморфно, средње/велико-мало, целовито/нецеловито, кратко/издужено, једноглаво/вишеглаво, симетрично/асиметрично, говор/одсуство говора, способност вида/слепост, двојно/једно. Читајући дела источнословенских и јужнословенских књижевности 19. века, Дејан Ајдачић указује на животињске делове у изгледу демона, издваја појаве животиња као пратилаца нечисте силе и мотиве претварања демона у животиње.

5, 2000 – Земљорадња

Пета свеска часописа посвећена је земљорадњи у култури словенских народа - видовима аграрног кода и појави других кодова у народним представама ратара и повртара.

У раду Љубов Куркине, необрађена, неискрчена земља се сагледава као станиште нечистих сила насупрот обрађеној, искрченој, од људи освојеној земљи. Ауторка реконструише поглед на свет древног земљорадника, и име словенског бога Велеса повезује са називима од ратара коришћеног, па одбаченог земљишта. Никос Чаусидис је пажњу посветио сликама на предметима народне културе и осветлио како се симболика плодности ромбичних слика двосмерно преноси са њиве на жену, и са жене на њиву. Ритуално орање (најчешће извођено у време пре почетка пролећних земљорадничких радова), називи овог обреда, време његовог извођења, карактеристичне радње и њихов смисао, размотрени су у прилогу Марине Ваљенцове. Донат Њевјадомски, користећи пољску етнографску и фолклорну грађу, испитује разноврсну симболику зрна у циклусима рађања и умирања. Обредно обилажење житних поља и радње које се том приликом изводе ради подстицања раста и плодности жита, представљени су и анализирани у раду Татјане Агапкине. Младин срп и поступак засејавања житним зрном у свадби и послесвадбеним обредима, анализирала је Вања Николова са становишта симбола полодности и на основу веза два обредна комплекса предложила реконструкцију једног дела земљорадничког кода. На грађи савремених записа око руско-украјинске и белоруско-руске границе, Олга Пашина истражује узајамне утицаје жетве и свадбе кроз парове: мушко - женско, озимо - јаро, стари - млади, природа - човек и испитује антропоморфизујуће кодирање у жетви. Аспектима појаве пшенице, сетве и жетве у здравицама бави се Тања Петровић користећи српскохрватске и друге јужнословенске текстове. Елена Узењова и Валерија Усачова показују продуктивне, заштитне и чистилачке функције брашна у обичајима животног и годишњег циклуса у веровањима Словена. О свецима-земљорадницима у украјинским божићним песмама пише Алексеј Јудин. Дејан Ајдачић пореди временски непомичне празнике народног хришћанског календара са календаром ратара који је условљен природним околностима гајења житних култура. Андреј Мороз наводи и систематизује народна веровања и обичаје везане за гајење поврћа. Овогодишњу свеску часописа затвара рад Александра Ломе, који досадашње тумачење топонима Дивчибаре надграђује етимолошко-фолклористичком реконструкцијом, у којој се ово име повезује са обредом бацања лутака-девојака у воде, ради заштите од града.

6, 2001 - Боје

Шеста свеска часописа Кодови словенских култура објављује текстове о бојама у народној култури словенских народа. (Види изабрану библиографију о бојама)

Полазећи од сазнања когнитивне лингвистике, Милка Ивић пише о метафоричким екстензијама назива за боје и метафоричким презначењима зелене и црвене боје. Људмила Поповић испитује механизме прототипског и стереотипског концептуализовања боја у језику на примерима из фолклора и психолингвистистичких асоцијативних експеримената, посебну пажњу поклањајући опозицији сјајан – без сјаја. Снежана Петровић осветљава семантику придева отворен (и затворен) као ознаку за светлу и тамну нијансу боја у српском, македонском и бугарском језику показујући да су они настали као семантички калк према турском acık. Улогу боја у саздавању симболичких представа и именовање цвећа, метафоричке називе цвећа и њихове везе са етиолошким предањима истражује Валерија Колосова. Ирина Седакова се бави појавом боја у ритуалима, веровањима и представама везаним за рађање и функције боја у подстицању животних сила новорођенчета, његовој заштити и заштити мајке, као и добробитним утицајем посредством симболике боја на зачеће, трудноћу и порођај. У контексту балканских и азијских језика и култура, Габријела Шуберт говори о улози боја у симболичком обележавању простора и различитим семиотичким стратегијама у означавању географских и етничких одлика. Олга Белова испитује колористичке црте туђег у народним представама Словена – колористичка обележја митских бића, противника, маски, као и појаве боја у гатањима и прорицањима. Улози боја у руским бајањима посветила је своју пажњу Надежда Гуљтајева. Марта Бјелетић представља беле пчеле као родбински назив потомака треће или још даљих генерација, као пчеларски термин (кад ројев рој да рој), као фразеологизам за изобиље, те као апокрифни мотив и даје оквире за могућа тумачења. Вероника Јармак и Владимир Пономаренко разматрају називе сиве боје у источнословенским језицима са етимолошког аспекта, укључујући и етимолошке корелате са друкчијом семантиком, те указују на семантичке особености развоја ових назива. Исти аутори баве се пореклом назива сребра, показујући како су они асимиловани у словенским језицима. О семиотици зелене боје у народној култури словенских народа пише Валерија Усачева. Полазећи од записа о Црнобогу и Црноглаву балтичких Словена, Александар Лома у истраживању балканских и индоевропских митологија црну боју не тумачи као ознаку хтонског, већ као ознаку богова којима су приношене крвне жртве.

7, 2002 - Деца

Седма свеска годишњака “Кодови словенских култура” посвећена је деци у народној култури словенских народа.

Ана Плотникова разматра структуру, терминологију и семантику обредног празновања рађања детета указујући на њихову географску распрострањеност и ареалне специфичности овог празника код Јужних Словена (krstike, križma; бабине; повојница; молитви, кадене). Валентина Васева упоредно анализира циклусе плодности и рађања житарица, ситних и крупних домаћих животиња и људи у народним представама Бугара. Светлана Толстаја представља и тумачи магијске начине заштите новорођенчади од смрти у представама словенских народа - при погребу, после смрти и погреба детета, кад жена затрудни, на порођају после порођаја. Акционални, вербални, предметни поступци магијске заштите се посматрају као систем који обухвата умивање детета, храњење, одевање, амулете, провлачење, симболичку продају, “бацање” – остављање детета, налажење (нахоче), магијски поступци при кумству и крштењу. Из етнографских и лингвистичких извора Питер Плас наводи мушка и (ређе) женска “вучја имена” на српскохрватском језичком подручју и објашњава њихову мотивацију заштитном функцијом, те даје ономастичке (антропонимијске) паралеле из других језика и традиција. Називи и мотивација назива душа мртве некрштене деце, народна веровања о изгледу, настанку и “поступцима” побачене, мртворођене, убијене или прерано преминуле деце предмет су студије Иване Полонијо и Луке Шеша. Љубинко Раденковић наводи словенска веровања о крађи људског, некрштеног детета као казни за непажљиву породиљу од стране нечистих сила и према њиховој географској распрострањености сугерише да су такве представе примљене од Германа. Душан Ратица разматра место детета у словачкој сеоској породици прве половине 20. века и показује начине васпитања деце и њиховог укључивања са одговарајућим полним улогама у процес рада и заједницу одраслих. Осећање етничке припадности и међуетничке односе и утицаје међусловенских и словенско-несловенских народа у традиционалним дечјим играма Војводине од друге половине XIX до краја XX века осветљава Весна Марјановић. Поетичке особености и митско-поетске представе у тужбалицама за децом анализира Оксана Микитенко и указује на етно-регионалне црте украјинских плачева и традиције балканских Словена. Каталог мотива детета у усменим песмама антологијске збирке Хрватске народне пјесме (10 књига, од 1896 до 1942 године) у издању Матице Хрватске саставили су Лука Шешо и Ивана Полонијо. На основу личних интервјуа у Москви и Петрограду, Јекатерина Белоусова се бави савременим градским представама о рађању деце у води, традиционалним и савременим елементима веровања о “воденој деци”.

8, 2003 - Птице

Тема осме свеске часописа “Кодови словенских култура” 8/2003 биће – птице.

Библиографија о птицама у народној култури Словена – прва верзија