Наша позната ксеноманија негативна је и зa наш и зa општи напредак, јер ми не постојимо зa то да будемо подражаваоци које друге расе, већ је наша културна мисија у томе да нашег самониклог, расног генија развијемо до највећих могућности и ставимо га у службу човечанству. Само такав, слободан, он представља чињеницу у културној сарадњи, а наша народна мисао, као самоникла, може да блиста у висинама водећих.

Ове кратке студије из историје представљају покушај да се са тога нашег расног генија и наше народне мисли макар и делимично разгрне туђински вео и колико толико навести огромна ризница наших културних вредности, наш невероватно велики смисао организовања државе и правде, наш танани изражај уметности и философије, а намењене су новом покољењу као путоказ и вођ у нове видике и више народне и опште историје.

САДРЖАЈ

I Порекло Словена

II Душаново законодавство и Византијско право

III Српска народна песма.

Књижевност

ПОРЕКЛО СЛОВЕНА

Heureuses les époques comme la
nôtre, qui ont une tâche immense a
accomplir! Heureux les hommes qui
succombent sous le poids d’ une
glorieuse fatigue! Cela est mieux que
de succomber sous l’ennui du néant,
ou de contempler tristement l’oeuvre
accomplie par d’ autres.

Romain Rolland

Човечанство је састављено из четири велике расе, које су међусобно апсолутно подвојене — физиолошки. Схватања о њиховом пореклу различита су. По једном, оне су се разгранале из истог стабла — Ноја на пример, па су се у току миленија диференцирале под утицајем разних средина, или су, по другом, постале свака посебно и свака независно од друге.

Но, то питање, питање раса, није данашњега датума. Оно је, као и сва друга велика питања, постављено још у далеким прехришћанским временима, а у извесним крајевима Старога Света и решено и то одлучно и без заоколишења.

Готово све Свете књиге Истока испуњене су питањем односа беле и црне расе и изричном забраном њиховог мешања. А питањем расе бавило се и грчко класично доба. — Илијада сматра да су Скити, које зове Хипомолги, најправеднији на свету, а Платон даје карактеристику савремених народа и подвлачи да су они на северу од Атине преки и нагли, Финичани искључиви трговци и материјалисти а Грци беспрекорно уравнотежени.

И Римљани су се бавили питањем раса. И они су о себи имали веома високо мишљење. Узимајући за мотив свога спева предања о Тројанском рату, Виргилије је у Енеиди представио Римљане као потомке Тројанца Енеја, и представио их као носиоце ненадмашне величине и бесмртне славе. Али су, преко Цезара и Тацита, испитивали и „варварске обичаје“ и „варварско порекло“.

За Јевреје раса је од пресудног значаја и они су изабрани народ, благословен преко њиховог праоца Аврама, што јасно излази и из Старог завета и из савремених јеврејских схватања.

Питање раса тињало је кроз Средњи век, тако да су у једно време под утицајем грчког и римског епа сви западно-европски владаоци водили порекло од хероја из Тројанског рата или су њихови народи у своје време учествовали у биткама из Махабарате. Па, и Милтон, пишући Историју Енглеске — 1670 — усвојио је и за Енглезе то далеко порекло.

Али, овом приликом нас занима искључиво један део беле расе — Словенство.

Растурено од Владивостока до Јадрана, огромним својим делом „још увек у гасовитом стању и... без ичег стабилног не само у градском друштву већ и у народу“ — (Тургењев), оно и данас личи на огромнога сфинкса.

На средини Евроазијскога копна, између схватања Истока и Запада, оно је, и бројно и географски, као кичма човечанства, и његова стремљења су од огромног значаја не само по њега него по цело човечанство у опште.

Вијући се под истовременим и бесомучним ударима западног материјализма и летаргичног сањарења Истока, Словенство чини утисак да је у непрекидном и сталном уобличавању,

Од куда долази оно и шта је његова далека прошлост?

Словени нису писали своју рану Историју, и први њихови познати летописи почели су са Хришћанством, а страни извори још на првом кораку срећу их као многобројни народ. Летопис Несторов полазећи од друге половине XI века, произлази из времена руског двоверја и он се делом пре може сматрати као калуђерска осуда паганства и акт велеиздаје према нехришћанском делу Русије него као историјски докуменат. Инспирисан непосредно, или посредно преко Словенског југа, јудаистичком кроником из Старога Завета. он је Словене нашао у Сенару, као неимаре Вавилонске куле, етнолошки као Јафетове потомке. а на Балкану их је нашао у прастара времена на југу Карпата као Илиро-Словене, Нарци-Словене итд. Политички, он је поставио т. зв. варијашку теорију која никада ничим није била утврђена кроз десетак векова, а етички, нашао је Словене на најнижем ступњу, много нижем него што их је нашао један од њихових великих непријатеља — Бонифације — који се дивио висини њиховог породичног морала.

Представљајући као дивље звери она руска племена која још нису била примила Хришћанство Кривиће и др.. овај Летопис је очевидно пристрасан и не може да се узме у целини као Историја Словена ни о њиховој старој култури, ни о њиховим политичко социјалним обичајима и установама.

Што се тиче других словенских летописа, такође црквено свештеничких, они се у главном ослањају на исте изворе као Несторов и могу им се учинити исте замерке.

Сем словенских летописа, попа Дукљанина, Нестора, Далимила, Длугоша. постоји и т. зв. Баварски летопис, по коме су Словени дошли из праотаџбине преко јужне Русије, а одатле, код Карпата, један део се упутио Северу — Северни Словени, други део Југу — Јужни Словени, а она група која је остала у јужној Русији имала би представљати Источне Словене.

Крај осамнаестог и деветнаести век заинтересовали су се необично живо историјом уопште и истраживањем прошлости Словена и њиховога порекла. Ослањајући се, најпре, на летописну књижевност и традицију, на Словенском југу створила се веома заслужна историјска школа - српска, како би се могла назвати по томе што су јој Срби били најизразитији претставници или јужнословенска по томе што су је примили готово сви историци са Словенскога југа или, најзад, аутоктонистичка по томе што Словене налази у давним временима као староседеоце на Балканском Полуострву.

Ова школа је сматрала да су они народи који су живели на словенској данашњој територији: Дачани. Трачани и сви остали народи који се спомињу на Балкану, у јужној Русији, у Средњој Европи само разна имена Словена и њихових племена.

Идентификујући Виниде. Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Омеровим и Цезаревим Венетима. ова школа је нашла Словене не само на Балкану и у Централној Европи већ и у Италији, на Пиринејима, у Бретањи, Хелвецији, Скандинавији — готово у целој Европи. А ослањајући се на ономастику и филологију нашла их је и у Северној Африци — Египту и Малој Азији. Најизразитији преставници ове школе су Јован Рајић који је у години 1794 издао у Бечу Историју разних словенских народа, Бугара, Хрвата и Срба, Милош Милојевић са Одломцима Историје Срба и српских — југословенских — земаља у Турској и Аустрији, 1572 г.. Мавро Орбини, Качић-Миошић, Грубишић, Раковски и др. Ова школа извршила је огроман утицај и на руске раднике на историји Словенства: Татишчева, Ламанског, Болтина, Данилевског и др.: па се под њеним утицајем створио и велики интелектуални покрет у Русији познат као Словенофилство. А од Пољака припадају јој добро позната имена Адама Мицкијевића, Суровијецког, Лелевеља, Мацјејовског, Клечевског и др. Међу Словацима и Чесима истакли су се Папанек, а П. Ј. Шафарик је једним делом свога рада — првим — 1828 г. био под утицајем Српске аутоктонистичке школе а другим делом се од ње одвојио, 1837 г.

Против ове школе појавила се као реакција немачка, берлинско-бечка, школа, која данас триумфује на свима нашим катедрама историје. Она је стала на гледиште да су Црногорци, на пример, Црногорци и не могу бити Словени а историја почиње тамо где почињу писани споменици и онако како је ти споменици представљају па је а priori одбацила традицију као извор Историје и стала на гледиште да се Словени имају тражити као варвари на оним местима на којима их је означио готски калуђер — Јорданис — у шестом веку и други летописци, а њихово надирање на Балкан има да се рачуна од Јустиниановог доласка на престо, после године 527.

Према овоме, теза словенских летописа о аутоктоности Словена на Балкану као и т. зв. аутоктонистичка школа имају отпасти и насељавање данашње словенске постојбине има да се схвати као предодређено кретањем Хуна и њиховом пропашћу.

Њихова појава на позорници Историје има да се затражи тек после 453, датум Атилине смрти, а дотле су били потпуно удаљени од културе и културних држава и у пуној тами. (Миленхоф, Грот, Др. Ст. Станојевић, Ћоровић, Кос и др.) или још и касније у другој половини шестог века (Реслер, Цојс и др.).

Али, немачка школа пала је у још већу грешку од оне коју је хтела да избегне. Правдајући се позитивизмом у Историји она се делимично клонила од једних летописаца - словенских, да би поклонила веру другима - несловенским, Јорданис или Јорнандес, како се правилно може звати писац поменутог готског летописа, завршио је рад на њему Јустинијаном из чега се закључује да га је писао око 552 године.

Пристрасан преко сваке мере, он је, пишући о Ерманарику, падао у таква претеривања да га је сравњивао са Александром Маћедонским. а из текста је очевидно да се бунио у разазнавању народа. Словене је срео као Венете, Анте и Словене и као један многобројан народ. Као Хришћанин и Гот он се у толико мање одушевљавао Словенима, прво, јер су били нехришћани, друго, јер су, у оно време, како сам каже, на сваком кораку гонили Готе због њихових ранијих грехова. Његов мизерни извештај о једном тако великом народу као што су већ онда били Словени по чијим је обичајима, по његовом тврђењу, и Атила био погребен, ништа не представља ни географски ни историјски у опште. Једном речи, Јорданисовом летопису у опште узето може се приступити са великом предострожношћу, а нарочито у односу на Словене. Исто се може рећи и за друге летописе који се не могу узети као тачни и непристрасни извори за Словенску Историју због тога што произлазе од оних писаца који су и верски и национално припадали оним таборима из којих се на Словене гледало крвавим очима.

Варијанта ове школе не налази Словене као староседеоце али мисли да су још у току првог века допирали до Дунава а у трећем веку већ населили делове Мађарске. Што се тиче њихове културе и митологије, тражи је у главном код турко-Татара и Германа. Њен следбеник је и Л. Нидерле који схватање аутоктонистичке школе сматра нечувеним и др.

Независно од овог интезивног обрађивања почетка словенске историје и порекла Словена, упоредна филологија добила је основе још у години 1786, а године 1815, сви језици који су онда сматрани као сродни и санскрт и келтски и готски и латински и грчки — а у ту групу ушли су онда били и фински и балтски и семитски језици — назвата је индоевропском, касније индогерманском, а у години 1855 Боп је тој групи придодао и словенски језик.

Према филолошким претпоставкама, сви ти т. зв. индоевропски језици произлазе из једног заједничког језика који никад није био савршено уједињен. Тај језик, као извор аријских језика, гранао се на тај начин што су се од њега одвојили разни дијалекти који су за себе створили целину и диференцирајући се све више од заједничког прајезика све су се више разликовали међу собом. Поделом, они су, опет према претпоставци, отишли у две велике групе — у једну која број 100 изговара са к-ц-центум и, другу. која га изговара са с-сата.

У прву групу отишли су: стари грчки са свима дијалектизма, латински са италским, две групе, келтског и две групе германског, западна: енглески, холандски, фламански, источна: готски, дански, норвешки. шведски, исландски. У другу групу отишли су санскрт, ирански, јеремски, словенски, литвански.

Кад је било схваћено да је утврђена индоевропска, или индогерманска, језична група, постављено је питање да ли је постојао, кад и где, народ који је говорио праиндоевропски језик, праиндогермански, и стало се на гледиште да су га говорили Аријанци.

Но, ко су Аријанци?

Овим је поново оживљено питање раса по коме су древни Индоаријанци у далеким временима били засновали цео друштвени систем.

Силазећи са иранских висоравни низ Свету реку ка Бенаресу — Варањасу — и заузимајући стопу по стопу земље, бели људи су одмах увели свој социјални систем делећи држављане у два реда. Први ред су заузели они — бели — Аријанци — и поделили га у три касте; брамане, кшатрије и васје, у други ред су ставили црне људе — анасат — оне који су без носа и које су назвали Дасијус и од њих створили четврту касту — судре — робље коме су забранили свако мешање са белима. И индоаријски закони и велики еп Махабарата у својој поеми Багавадгита, изрично забрањују мешање раса — беле, аријанске, са црном-варња, како су се по боји звали Дасијуси.

И ово је у главном традиционална подела.

Али крај осамнаестога века није имао тако пречишћено мишљење о раси. Оживљен на лингвистичкој основи — од Џонса, Јанга, Клапрота, М. Милера и других проблем је решен закључком да су Аријанци надахнути бели људи који су дали све старе цивилизације полазећи од славних дана Индије и Египта, Грчке и Рима па све до данашњице.

Но, данас, ко су њихови, непосредни, директни потомци, у правој нисходној линији?

Еманциповани од римског политичког и верског мисионарства, европски народи су тражили други центар. Сваки романтичан, сваки га је налазио код своје куће. Французи, као деца револуције, сматрали су да је револуција мисионарство а они мисионари. Немци су веровали у своје месијанство а Руси су, у огромном броју, схватајући прозорче Петра Великог, отворено према Западу, као духовни пролаз за царство мудрости, разумели да треба да се определе или за французе, или за Немце.

У оваквим приликама разне националне историске школе послужиле су се филологијом као помоћним средством, па кад су тамо аргументи били недовољни. онда су се обраћали антропологији.

Ослањајући се на податке из Веда и Веданте и других предања која су сачувана на санскртском, а сматрајући санскртску традицију као најближу праиндоевропској, Немци су стали на непозитивистичко гледиште да су Аријанци и по обичајима и по уређењу подударни са Германима о којима и Цезар и Тацит говоре пишући о Германији, па су погрешно закључили, узимајући и Омера у помоћ, да су Аријанци Тацитови Германи.

Овим немачким тврђењем Словенство је потискивано из индоевропске групе, и његова се прошлост поново обавијала тамом а и оно и његова стара култура имали су опет да се потраже негде међу Монголо-Татарима. па је у вези са тим и шведски антрополог, А Рециус, публиковао у години 1842 резултате својих соматолошких испитивања лобања. Он је дошао до закључка да постоје две групе — с обзиром на облик главе — доликоцефална и бракицефална. У прву је ставио Келте, Грке, Римљане, Инде, Персијанце, Арапе и Јевреје — доликоцефална — у другу Арнауте, Европске Турке, Словене, Етрурце, Баске, Летонце, — бракицефална. Закључио је да ове две групе немају заједничко порекло па су Германи и Словени два света од којих је један другог аријанизовао и предао му реч. Развијајући даље претпоставку да су Аријанци били доликоцефални. плави и високи, а сматрајући да Словени, као бракицефални и црномањасти, имају сличности са туранским племенима, закључио је да су Словени туранског порекла — опет Монголи!

Затим је настало хијенско раскопавање гробова и антрополози су астрономском прецизношћу утврђивали старост лобања па по утврђеној старости класификовали их по томе јесу ли дугуљасте или округласте а затим, јесу ли биле плаве или црномањасте.

Поред Немаца и многи енглески антрополози сматрали су да су Аријанци плави, високи и доликоцефални — Хакслеј и други. А у Француској, изузев В. де Лапужа који је блиско сарађивао са немачким антропологом Амоном, са којим је и извесне погледе формулисао, и под његовим утицајем заступао његову тезу — већина је заступала схватање да су Келто-Словени Аријанци и да су они аријанизирали остале.

Из ове велике борбе антрополошких претпоставка може се рећи да је Немачка, у самој Немачкој, изашла побеђена.

У другој половини деветнаестог века, располажући свим прикупљеним материјалом, и лингвистичким и антрополошким, немачки јавни радник, Енглез пореклом, X. Стјуарт Чемберлен. стао је на гледиште, у своме делу Основи XIX века, које је, изгледа, делимично постало немачко савремено политичко Јеванђеље, да је Тевтонска раса изабрана раса и носилац европске културе, а у њу убраја поред Немаца и Словене.

Жестоку борбу која је до тада била уперена против Словена, окренуо је против Јевреја. И то великом жучношћу.

Поред лингвистичког и антрополошког расправљања о Аријанцима и њиховим директним потомцима, расправљано је и то где су они живели. И по овоме питању дато је доста претпоставка:

Према једној претпоставци Аријанци су имали свој првобитни завичај у Јужној Русији, а надирања на Исток вршили су северном обалом Црнога Мора или северном обалом Каспијског Језера или кроз Кавкаске Кланце. Али, према аријанској флори, филолози су одбацили претпоставку о јужној Русији због тога што у њој не успева све оно за шта постоје називи у праиндоевропском.

А, претпоставка мигрирања обалом Каспијског Језера немогућна је због тога што се сматра да је Каспијско Језеро у далеким временима било веће о чему је и данас остало трагова на северној обали, а у том случају и источна обала се готово додиравала са пустињом Уст Урт која се налази између Каспијског и Аралског језера и која претставља непроходну сметњу за прелаз из Европе у Туркестан.

Према другој претпоставци, првобитни аријански завичај налазио се у данашњој Индији или Централној Азији. У Индији поред осталог и због тога што су се још и у данашњем индуском задржале извесне архајичне језичне карактеристике које треба да претстављају велику старост и далеку аријанску традицију Индуса. Али, и та је теза, опет с обзиром на флору и фауну, одбачена.

С обзиром, дакле, на флору и на фауну Аријанаца, њихов првобитни завичај налазио се у северном делу данашњега Балканског полуострва, Мађарској, Словачкој, Чешкој, Моравској. А, граничио се са Запада Чешком Гором и Аустријским Алпима, са Југа Балканом, са Севера Словачким планинама које се једним делом наслањају на Карпате и са Истока Карпатима. Надирање на Исток вршено је традиционалним путем преко Дарданела и Босфора, кроз Малу Азију, даље за Иран и Индију. Ову претпоставку поткрепљују и недавна ископавања у Птерији, у Кападокији.

Мисли се да су ова мигрирања вршена тако да су се далеки прадедови данашњих Словена, Афганистанаца. Индуса, Јермена, Арбанаса, кретали ка Истоку из своје прапостојбине, Грци југу, а Германи, Келти, Латини Северу и Западу. И то се мигрирање одиграло у току трећега милениума пре Христа.

Данас се може с правом потврдити да су антрополошки покушаји неуспели што излази из резултата до којих је недавно дошао Др. Р. Р. Шмидт, антрополог.

На даљини од око 80 км. југозападно од Нирнберга у месту Офнету, он је нашао велики број лобања из азилијанске епохе. Једне су биле бракицефалне, друге доликоцефалне, из чега је јасно да ни у тако далеким временима на територији Германије, зоолошки, није било чистих Рециусових или Амон-Лапужевих Аријанаца.

Но, не може се узети ни филолошка претпоставка као закон на коме има да се заснује историјска истина. На име, не може се примити као тачно да су т. зв. индоевропски језици произишли из једнога прајезика или из разних дијалеката истога језика. Томе схватању противе се и најновији резултати у филологији и филолошким истраживањима. Али, тачно је да је у току миленија један из т. зв. индоевропске језичне групе вршио утицај на остале, на оне језике са којима се сукобљавао и да се, заједно са културом, наметао. То наметање је наилазило на отпор а отпор је успевао да изврши промене и у једном и у другом језику — господарском и ропском. Такву појаву ми имамо пред очима са метрополским латинским језиком и са т. зв. романским језицима који су деформација латинског али истовремено деформација и другог језика. Отуда, сви новостворени идиоми — као резултанте језика победиоца и језика побеђеног — имају огромну сличност са метрополским али међу собом имају онолико заједничког колико су примили из заједничког извора.

Тим путем има да се потражи изворни језик индоевропске групе и тим путем има да се тражи аријански народ или, ако се хоће, аријанска раса као део беле расе.

Досадањи резултати из филологије систематски прегледани и сређено изложени, довољни су да разреше овај проблем и да на сасвим нов начин представе историју древних Словена исто као и историју у опште.

По подели индоевропских језика у две групе с обзиром на изговор к-ц и с. испитан је степен сродства између разних језика из исте групе као и сроднички односи разних језика из разних група. По досадашњим резултатима подела изгледа на следећи начин: словенски језик је, према изговору отишао у групу с. али се тамо нашао са тако блиским рођацима да је филологија стала на гледиште да су словенски и иракски произишли из истог дијалекта аријског језика и да су, према томе, ова два језика у прошлости били једно. Затим, налазећи архајичне облике јако заступљене код словенског, санскрта и јерменског поред осталог и мешање самогласника у, а, о, е као и кратко е — филолози су нашли необично блиску сродност словенског, санскрта и јерменског. А упоређењем словенског са балтским, закључено је да су и та два језика морала постати из једног истог дијалекта праиндоевропског језика.

На овај начин филологија је нашла да је словенски језик необично сродан са свима језицима из групе с и у толикој мери као да је са њима постао из истог дијалекта праиндоевропског језика.

Што се тиче сродности словенског језика са германским, као језиком из групе к-ц, немачки филолози, Фик и Шлајхер, нашли су такав однос између словенског и германског. да су закључили да и један и други језик произлази из истог аријанског дијалекта. Ово њихово тврђење је од особитог интереса и значаја и услед тога, што, пишући о сродности енглеског као западно-германског језика са индоиранским језицима, признати живи филолог, Џорџ Гриерсон, вели у своме извештају о лингвистичким истраживањима у Индији, књ, I стр. 96 год. 1927: „Индијанци и Иранци који су потомци индоевропског стабла имају пуно право да се назову Аријанцима, ми Енглези не“. из чега излази да је западногермански толико далеко од источно-индоевропских језика, да се међу њима не види готово никаква сродност.

Из ових карактеристичних факата да словенски стоји, с једне стране, у тако блиском сродству са индоиранским као да је са њим произишао из истог аријанског дијалекта и да он са германским стоји у тако блиском сродству као да је и са њиме произишао из истог дијалекта а да су, с друге стране, германски и индоирански тако далеко међу собом — мора се закључити да се т. зв. индо-европско лингвистичко сродство германског и индоиранског заснива само преко словенског и његовим посредством.

Другим речима. словенски језик заузима централно место у групи индоевропских језика и филолошки и географски и у колико му је који индоевропски језик географски ближи у толико му је ближи и филолошки — (случај источно-германског и западно-германског) и у толико има више аријанског елемента.

Према овим закључцима до којих су дошли страни филолози — Фик, Шлајхер, Гриерсон, Џајлс и др., за нас је потпуно и несумњиво јасно да су Словени староседеоци готово на целој својој данашњој територији, да су са те територије, као географске централе, вршили утицај иа суседе, на Западу — Германе, на Истоку — Дасијусе, а и једнима и другима, и Германима и Дасијусима, дали реч — па је због тога словенски језик централни језик измишљене индоевропске групе.

Да су Словени, као Аријанци, вршили своја надирања ка висијама иранским и даље ка Инду и Гангу традиционалним путем преко Босфора, јасно излази и из скорашњих открића старих докумената у Кападокији, Хуго Бинклер је у години 1907 открио у Богаз Кеју, северо-источни део Мале Азије. пут Босфор Иран, плочице писане око 1400 године пре хришћанског рачунања, а које помињу ведска божанства — Индру, Варуну ит. д.

Али, као што се извор т. зв. индоевропских језика налази у Словенству, тако се први за сада познати аријански обичаји налазе очувани у Ведама, за које је Макс Милер мислио да почињу од 1200 г. пре Христа - што је, с обзиром на хититске списе у којима треба да се помиње и Индра и др, омиљени громовник у ведским химнама, нетачно. Хауг мисли да Веде датирају од 2400 г. пре Христа а Б. Г. Тилак их пење на датум од 4000 г. пре Христа. А, обичаји древних Словена, у колико су познати, забележени или иначе очувани, подударни су са обичајима из ведске и готово ведантске књижевности, из чега излази да су и Веде и Веданта, као прва позната аријанска предања, творевина Словена као носиоца Аријанизма, као народа који је аријанизовао т. зв. индоевропску групу.

То што се ведска и ведантска традиција у главном изгубила код Словена а готово потпуно сачувала и до данас код многих индијских племена, долази отуда што су Словени примањем хришћанства скоро сасвим изменили свој дотадањи живот и обичаје, а код Инда, који ни сами не мисле да су Веде њихов производ већ да су их добили од богова посредством мудраца који су били „мантрадрашћа“— пророци —Хришћанство ни до сада није допрло а принципи Римског права ни до данас нису разбили систем традиционалних и освештаних имовинских и социјалних односа.

Кад се, дакле, Словенство непристрасно посматра са научно филолошког гледишта и када се детаљно испитају његов прехришћански живот и древни обичаји у колико су се одржали, онда и његова и општа историја добијају други изглед.

Историја Словена престаје да буде историја народа или расе која се има сматрати као удаљена од културе за читаве векове и просторе. На против, као Историја Народа који је дао Реч. Веде, и Веданту, она постаје Општа Историја, Историја носиоца оне људске мисли која и данас, зрачећи, извире из безгранично простране и несравњиво чисте, бесмртне Словенске Душе, осветљујући остали део човечанства.

ДУШАНОВО ЗАКОНОДАВСТВО И ВИЗАНТИЈСКО ПРАВО

Почетком деветнаестог века национализам је громко запретио да растргне ненационалне државе и извојује начело самоопредељења. Аустрија је била прва иа удару, али она се брзо снашла, и врло паметно. Пратећи из непосредне близине кретање словенских племена и ван својих граница и у њима. Аустрија је створила генијални одбранбени план. Против Јужних Словена имао је у првом реду да се изврши напад и спроведе на онај начин на који су га Немци спроводили према Источним Словенима: непрекидно, на сваком месту, на сваки начин, сваким средством, сугерирати да су Словени нижа раса. Та је сугестија код завојевача стварала самоуверење. код нападнутих губљење вере у себе. Губљење вере у себе има као последицу потпуно признање туђег вођства. Поред овога, за Аустрију је било од нарочитог значаја и разбијање Јужно-Словенских племена и физички и идејно. То разбијање је помагао цео бечки апарат од сеоског нотароша до Академије Наука на тај начин што је непрекидно и свуда стварао и сугерирао неку националну подвојеност код Јужно-Словенских племена. Гај је хтео Илирију, али је Копитар хтео Словеначку. Он је бранио Вразу да пише српски јер је словеначки старији и најстарији словенски језик, уз то очајно се борио и против илиризма.

Овако разбијање Словена са Југа стварало је разне центре и ти су разни центри, под високом заштитом „Науке“, имали и научно да оправдају тезу разних словенских језика на Словенском Југу, као и то да на основу тих језика створи тезу о постојању разних Јужно-Словенских народа.

Али је општи националистички покрет и код нас подигао велики талас. Овај велики патриотски вал прошлога века код нас је био срачунат на то да нас изједначи са западним народима који су блистали у недостижној култури. Али, и њима као некада Византији, ми смо се могли приближити само помоћу онога што нам је заједничко, помоћу хришћанства, јер оно што је било наше туђа црква већ давно је била проклела и анатемисала. А стидљивом прикупљању слепачких песама није био циљ да покаже неку културу српског дела словенског народа, већ да принесе историји материјал.

Али, ни хришћанство као култура, као начин схватања, као поглед на свет, није самоникло, није произишло из наше културе већ из византијске, те, према овоме, наша савремена мисао није наша већ византијска.

А све је ово рађено у најбољој намери, из патриотских разлога пошто научних нема и баш зато, данас је несумњиво да резултат таквога рада. поред најбоље воље великих трудбеника, није дао ни научног ни патриотског резултата, ни у опште ни у правној историји која нас, овде, делимично, занима.

Кад је, у години 1870, наш неуморни радник. Стојан Новаковић, објавио Законик Стефана Душана, цара српског. 1349 и 1354 год„ заједно са својим погледима на њега, Текелијин, Раковачки, Ходошки и други преписи Душанова Законика већ су били објављени. За Новаковићем, у години 1888. објављен је Атонски препис. По објављивању овога последњег, Атонског преписа, који је био потпунији, Новаковић се поново вратио на расматрање Душановог Законодавства

и наше културе па је, у своме чланку О почетку писаних закона у Старој Српској Држави, поново подвукао своје раније мишљење да је Српски Народ пријемом Хришћанства из Византије, примио „и сву образованост византијску као своју, прилазио је као део у ону моралну целину којој је у то време Цариград био представник и средиште“, а од самородног задржао је само онолико колико није сметало новоме. Па, „из тога узрока, (верског) ако у историји просвете српске ма чему потражите почетак, ви ћете га наћи или међу почетцима Хришћанства међу Србима или у Хришћанству самом. Тражите ли почетак писмености — наћи ћете га у почетку Хришћанске књижевности и у преводу Св. Писма; тражите ли почетак забавне књижевности — наћи ћете га у хришћанским и још нарочито у јеретичким причама, тражите ли архитектуру или уметност — наћи ћете је у зидању храмова. Приватни живот, друштвени ред, сваколика уљуђеност носила је нит хришћански. Хришћански и византијски тада се управо у практици сматрало као једно. Оно је било по хришћански што је било по византијски; оно пак нехришћански и пагански што је било по старим обичајима-народним“... И борба народа са Византијом ван земље и Византинцима у земљи, ломила му је кости за рачун хришћанства које се идентификовало са Византизмом. Услед тога су Срби покрштавање сматрали не само као прелажење у веру, него још и као јаче подчињавање под царску власт Цариграда. тога ради је било обичаја да се и хришћанство оставља кад се од власти цариградске одметање почне — К. Порфирогенит. према С. Новаковићу.

И наш познати историчар и академик Др. Ст. Станојевић, нашао је такође да је: „Државну, црквену, војну и административну организацију, веру, књижевност, просвету и масу елемената материјалне културе узео Српски Народ већином из Византије или сасвим или их је калемио на своје националне установе, своје националне облике“.

Противно оваквом схватању у односу на право изјаснили су се и многи и добри српски радници али су и они недовољно поткрепљивали своје мишљење. (Мијушковић, Герасимовић. Радојичић и други).

Душановим Законодавством, поред Срба, бавио се интензивно и пре рата велики број руских научника а после рата интензитет тога интересовања код Руса још је већи и у много већим размерима него и код самих Срба, јер су Руси, на срамоту српских радника, својим трудом и радом освојили готово све наше катедре и за Старо Словенско Право и за Старо Српско Право, па су, помоћу резултата из те области и они добили признање и од саме наше Академије Наука. Међутим, ипак, и поред свих ових великих признања, која су им учињена, сматрамо да ни ови руски научници код нас као ни они српски који су Српско Законодавство приписали Византији не само да нису добро схватили Душаново Законодавство већ на против па су и само испитивање. (у колико се оно није састојало у парафразирању С. Новаковића), управљали рђавим путем у толикој мери да би се могло помислити да је све рађено пре у рђавој политичкој намери пошто се науком не да правдати. Ова, да је тако назовемо, научна руска анимозност према пореклу нашег права, не долази из зле намере, јер су Руси наша браћа, већ под пресијом руског атавизма у историографији Словена. Тај атавизам произлази још из т. зв. „норманске теорије“.

Кад је Петра Великог почела да растрже жеља да постане Бог у својој отаџбини и да јој да светлости и сунца, онда је он Русији отворио прозорче према — Западу. У години 1725 сазидао је Петроградску Академију Наука али је у њу забранио улаз руској мисли и увео немачке научнике. Поред неких од ових научника и Шлецер се почео озбиљно бавити историјом давне Русије, полазећи од Несторова летописа. Писан о Русима од калуђера који су служили туђој мисли, овај летопис је био доживео да га у Русији први анализирају представници опет стране мисли, Према Нестору, у пространим земљама Источних Словена владали су непрекидни сукоби и хаос, тако да једнога дана треба да је отишло једно изасланство „преко мора“, у земљу Варијага, и казало

„Наша је земља велика и богата, али смо ми неспособни сами да владамо.

Пошаљите нам ваше управљаче а ми ћемо их служити верно и одано.

Преклињемо вас, дакле, дођите да владате Русијом, а ми ћемо вам робовати“

Немачки научници, са катедре Руске Академије, објавили су научне закључке по којима су Источни Словени збиља живели у хаосу, као дивље звери, збиља молили Варјаге да дођу у својству владара, да су Варјази Нормани, да су се смиловали и дошли у Русију, да су у Русију увели и своју образованост, и своју веру, донели и своје богове. увели и своје правне установе и у опште завели ред па чак и име дали. Ова хришћанско-немачка теорија назвата је норманском теоријом и као, најпре, они калуђери из летописа, и она је, касније, прогонила руску мисао кроз читав осамнаести и деветнаести век.

Оријентисани „нормански“ Руси су, кроз два века, мрцварили свој духовни живот и приносећи га на жртву или безсадржајном волтеријанству, или хегелијанству које је било атавистичка манифестација надживелог Словенства код Германа, или семитском материјализму као дијаметрално супротном суштини словенског узлетања небу. И сва њихова напрезања, — од Петра Великог до скорих дана, била су упућена на то да Русија добије што више Сунца — од Запада! У ову грешку пао је и силни арбитар Европе и Запада, умни Александар I, руски цар. Схватајући да је законодавство рационална творевина, и он је тражио помоћ од Бентема, Енглеза, за реформу руског законодавства. Овако оријентисани руски радници су сваки посао на словенској историографији предузимали у име норманске теорије, у име Петра Великог, у име хришћанских калуђера који су налазили да свет не познаје одвратнију расу од словенске. Где није било Варијага тамо су довођени Византинци. Где Немци нису били успели да умешају Нормане у словенски друштвени живот, код нас, тамо су наши Срби са Русима доводили Византинце. И то са поносом и из расног частољубља. А и Нормани за Русе и Византинци за Србе треба да представљају понос, национални понос! Отуда је и дошло да су готово сви братски руски научници који су се бавили Душановим Законодавством стали на гледиште да је Душаново Законодавство ако не препис Византијског права а оно византијска допуна Византијског права, и са овом „византијском теоријом“ они су, као некадањи Несторови Руси, а затим као Петар Велики код Руса, увели и код нас странце као носиоце образованости, негирајући самониклост Душановог Законодавства и његову самосталност. Као и носиоци норманске теорије у Русији (са разликом што су ово Словени) и они су код нас освојили универзитетске катедре и ушли у Академију Наука и својој нетачној теорији прибавили највише научно признање и омогућили јој најјачи разорни утицај.

Али поврх свега однос Душановог Законодавства према Византијском праву из дана у дан изазива све живљу дискусију чија ће последња реч, по нашем мишљењу, неминовно и потпуно изменити досадањи изглед и наше и Византијске историје. Но, ради одређивања овога односа потребно је наћи карактерне црте и једнога и другога права и затражити њихове изворе.

II

И Бизантијска и Српска Средњевековна Образованост везане су за Балканско Полуострво па је, са тога разлога, од значаја осврнути се најпре на његову историју.

После Трачана, прве упаде на Балканско Полуострво учинили су Келти у четвртом веку пре Христа. Они су допрли до Едесе — Егеје, (Водена) у маћедонској покрајини Ематији, где су нашли огромно богатство, специјално код краљевских гробница. А за овима, миран развитак Полуострва и његов духовни и материјални напредак непрекидно су ометали Римљани за дуги низ векова.

После битке код Тарента, — 272 г. пре Христа, када су разорили грчку колонију у Јужној Италији и опљачкали оно што није било стављено под мач и огањ, они су заузели нека илирска острва а затим склопили савез са Грцима — Етолцима, Крићанима и осталима — па су, под вођством Титуса Квинтиуса Фламиниуса, потукли код Киноскефале — год, 200, савез Маћедонаца, Трачана и Акарнанаца, који је предводио Филип V маћедонски краљ и, по римском обичају, приредили у Риму велики, триумфални дочек своме војсковођи Фламиниусу.

Овај триумф, према Титу Ливију (XXXIV, 52), трајао је пуна три дана и пуна три дана проношени су опљачкано оружје, мермерне и бронзане статуе, злато и сребро у металу и новцу, огроман број ваза, парадних штитова од сребра и злата и т. д.

Али се Римљани нису задовољили само овим. Сваки покушај слободоумнога Балкана да се ослободи грчко-римске тираније, дављен је у крви а становништво је пљачкано до голе душе.

После Фламиниуса и Киноскефале. дошао је Паул Емилије, назван Маћедонски, и Пидна у години 168, пре Христа, где су Римљани потукли Маћедонце и Трачане који су, и под Персејом, краљем Маћедоније, склопили савез за одбрану од Римљана.

И триумф Павла Емилија Маћедонског, после покоља код Пидне, трајао је три дана и у току та три дана, према Диодору Сицилијанском (XXXI, 8,10) прошло је преко хиљаду и четири стотине кола разних штитова, триста кола копаља, сариса (дуга маћедонска копља), лукова и т. д., огроман број ваза, сребра, злата, драгог камења и много других предмета грађанских и војних.

Овај триумф описује и Плутарх у своме животопису Павла Емилија Маћедонског.

Али ни ово није био последњи римски поход на Балкан. За Паулом Емилијом долази Метелус, и опет покољ, и опет триумф, за Метелусом долазе свакодневни крвави походи на Илирију, њена надчовечанска одбрана и њено делимично подјармљивање, па Дарданија и Мезија које проконзул Курион пљачка до голе душе, па пад Паноније, Амантије и т. д., и Август утврђује границу према „Варварима“ преко Винделиције, Норика и Мезије.

Уз све крвавије походе, граница је помакнута према Дакији — Трајан — и према Тракији која се вековима очајнички борила за своју слободу и коју Лукулус ставља под огањ и мач.

Овај крвави римски циркус, извођен помоћу гладне најамничке војске, пљачкаша, грекулуса и других ухода, траје више векова — све дотле док се Балкан потпуно не претвара у згариште, пусто полуострво, полуострво беде и смрти, зашта је у главном Грчка одговорна јер је она довела Римљане на Балкан.

Савез Грчке и Рима, против Балкана, није био историјска случајност. Он је био условљен њиховом заједничком образованошћу која је, од Тарента постала потпуно иста.

Пре Тарента не може се говорити о некој самосталној римској образованости за коју се боре Катон и његова странка, јер, тек од Тарента јавља се први римски песник, Ливије Андроникус, али Грк по пореклу, знатнији летописац, Фабијус Пиктор, пише грчки, а према Маколеју готово целокупна латинска мисао је грчкога порекла.

Латинска књижевност проистиче из времена од после другог Пунског рата, сасвим се базира на грчким моделима, Латинска метрика, песме; елегија, лирика, и драмска произлазе из Грчке. Најбоља латинска епска поезија је бледи одјек Илијаде и Одисеје. Најлепше латинске еклоге су имитације Теокрита. Најлепше латинске песме су из Хезиода. Латинске трагедије су рђав препис Софокла и Еврипида. Латинске комедије су слободан превод из Демофила, Менандра, Аполодора. Латинска филозофија је позајмљена из Портика или Академије, а велики латински беседници су имитатори Демостена и Лизијаса, и то све у толикој мери да Хорације сматра да: Graecia capta ferum victorem cepit: et artes intulit agresti Latio. — Освојена Грчка даје културу дивљој Лацији.

Грчка мисао је била од толиког утицаја на Рим да је, он, према Аd. Reinach-у, узео од ње начела

организације свога царства, и у погледу политичком, и у саобраћајном, и у административном и у погледу организовања двора. Све је то дакле, Рим позајмио од Грка а затим, по Ренаковом мишљењу, предао западноj Европи.

Burnet: — Greek Philosophy, негира самониклост и римског ius gentium-а. Оно је, према њему, још из самога почетка долазило са Југа, из Јужне Италије, најпре, а затим када су Римљани дошли у додир са Истоком, утицало је на њих Хеленистичко право које jе владало Истоком.

Али, од Софокла до римских трагичара грчка култура, која је постала и римска, толико се дегенерисала да више није била у могућности да изврши мирно, психолошко поробљавање Балкана, без непрекидног посредовања оружане руке, тако да се на Полуострву водила очајна борба која је трајала много векова — најпре за све време Римског Царства а затим, за све време Византијске владавине,

Голоруки, у немогућности да одољевају римском челику и гвожђу, Балканци, у колико су били слободоумнији, у толико су се лакше бацали у огањ само да не допадну Римљанима живи у руке или су се повлачили дубље у недоступније крајеве и планине и тамо, даље од римско-грчке културе, побожно чували своје огњиште и традицију.

А на Полуострву беснео је рат. Рат унутра и рат споља. Унутра, непрекидна борба завојевача и мештана, међусобна борба завојевача због поделе плена — грађански ратови. Споља, неодољиви таласи Варвара запљускују границу из дана у дан. За њих је Римско Царство друштвени злочин и чим падају у њега, у Италију, одмах разбијају латифундије а земљу деле ономе ко је обрађује — (Montesquieu, De l’ Esprit des Lois, tome II, livre XXX. 7, 6).

Ова борба је, најзад, разорила јединство Римског Царства. Балканска племена, после тако дугих и очајних борба, успела су да у почетку IV века, наметну Царству своју мисао, варварскога цара, Константина Великог.

Варварин, не знајући ни грчки ни латински, он оснива 11. маја 330 г. нову престоницу — Бизант, на Босфору, у старој мегарској колонији, а на опустошено Полуострво насељава 300.000 Варвара — Сармата. После њега, Јулијан Отпадник, да би што даље отишао од Рима и његове мисли — одриче се Хришћанства, а Римљани, необавештени, сматрају да је сасвим пао под јелински, пагански утицај, и називају га „подмукли Грк“ и ако он уводи обожавање Митре, аријског божанства светлости, које нема никакве везе ни са старом грчком вером, ни са старом Грчком.

Ова борба балканских Варвара против римо-грчке мисли — т. зв. романизма, завршује се тиме што, по смрти Теодосија, т. зв. Великог, године 395, Царство се дели на Западно и Источно, а Источно добија своје сопствено име — Византија.

При подели, Византија добија цео Балкан готово до линије Београд-Скадар, али у њој још остаје римско начело организације, и у години 399. потпуно одстрањује Варваре из државних послова. И док, у години 476, Варвари ударају на Рим и освајају га, Византија остаје, остаје још читавих хиљаду година и још читавих хиљаду година наставља непрекидну и дивљу борбу коју је Рим увео и споља и унутра, а још читаву хиљаду година на једној страни, варварској, прави згариште, на другој, ромејској, бес,

По одстрањењу Варвара из државне управе Византија је и даље задржала и римску организацију, и римски језик и римска звања али под неодољивом пресијом жилаве и здраве варварске борбе, њихових обичаја и тежња, од 7 века управа се темељито преуређује. Грчки постаје службени језик, римска епархија, као грађански округ, претвара се у тем као војни округ који игра пресудну и највећу улогу и у грађанској управи покрајина.

На врху земаљске управе цар са министрима, логотетима, и Државним Саветом као административним судом. Уз цара војска као најмоћнији и најугледнији чинилац. Стални кадар образован од војника поданика распоређен је у посаде по покрајинама, темима. На челу војног тема је војни старешина, стратег. Уз војнике поданике образује се и царска гарда, хетерија, од странаца у главном. Прослављени војници наоружани су великим секирама. рампаја. Њих познаје и наш народ и, дајући свој суд о њима, карактерише их свега једном речју — рмпалије.

Земља подељена на теме и на челу сваког тема војно лице као представник државе и војне силе, стратег, непосредно потчињен василеусу. Уз њега, у сваком тему, представници грађанске власти протонатор и судија чија је дужност да обавлза правосуђе и води финансије у тему.

Али су и протонотар и судија, и поред тога што овај има права да се обраћа и цару непосредно, под управом стратега као војне власти.

Темски судија, поред стратега који помоћу оружане силе држи оковима поробљене крајеве, имао је да пази на поштовање старих обичаја у подручном крају. Према одлуци цара Јустинијана, Варварина, он није смео по раније уобичајеној пракси у Римском праву, да тражи мандат од цара (наредбу, односно одлуку са законском силом) за решење ког питања из покрајинског правосуђа, већ је то питање имао сам да пресуди по постојећим обичајима краја. Ако није било у том погледу устаљеног обичаја, имао је да пресуди по аналогији.

А по налогу и свих других владара он је имао да „чува стари ред“ (Diehl, Byzance, стр. 61) што опет значи да суди по обичајима краја у коме врши судијску службу.

Поред тема као војно-грађанских управних јединица, Византија се делила, као хришћанска држава, на црквене покрајине, митрополије, архиепископије, епископије. На челу тих црквених организација налазио се патриарх на врху, па митрополит, епископ и т. д. Начелно, византијска „васељенска“ црквена управа и византијски цар, требали су имати одвојене интересне сфере. Али, црква је била потчињена цару пред чијом су се жељом и у односу на избор патриарха и иначе „митрополити приклањали, као што и треба“, и бирали оно лице које је цар одредио (Diehl, исто, стр. 165). Па, не само то. Цар је претседавао и црквеним саборима и утицао на доношење одлуке и на ред у опште: На овај начин и цариградска црква, као и римска, играла је улогу служавке у завојевачкој политици, само је разлика била у томе што је цариградска радила за рачун цара а римска је директно харангирала против, услед чега је падала у ружнији положај и услед чега је и долазило до сукоба између њих две.

Тако потчињена држави, која се, са своје стране, налазила у рукама цара завојевача, византијска црква је била завојевачка установа.

Врховни поглавар војске, као чисто византијске установе, и по саставу и по организацији, која је стајала у Византијској држави на првом и највишем месту; врховни поглавар византијске цркве коју су му „васељенски“ византијски патријарх и „васељенски“ византијски свети синод ставили пред ноге, цар је само остављао судство по страни јер је оно, по освештаном политичком начелу „не дирај у мирно“, имало да „чува стари ред“ поштујући обичаје онога краја у коме служи.

Као свемоћан. цар је, дакле, био извор и утока све власти. У њега се сливала војска, у њега се сливала црква, у њега су се сливале све жеље и сви захтеви, и од њега су ишле све награде, сва постављења у чиновничким звањима и све казне. Његова моћ је представљана као безгранична и у оквиру државе и ван тога оквира.

Једном речи, византијска управа је потпуно усредсређена у рукама цара који је свемоћан и неограничени господар.

III

Варвари, у колико нису морали, нису усвојили византијски систем управе. А међу Варварима је било највише Словена — „свуда, и у Маћедонији, и на Стримону, и на Солунском Заливу, и у Тесалији, и у Грчкој до на крај Пелопонеза“ (Diehl, исто стр. 76) и на сваком месту. Српска држава, противно својим традицијама, прима византијско начело царства, али и то тек под утицајем Душана, као потпуног византијског ђака. И то не у циљу завојевања већ одбране истим средством. Иначе, у свему се „чува стари ред“ а у приватно-правним односима у потпуности. јер народ има своје древне обичаје који су освештани и у које се не дира, а у јавно-правном погледу, садржајно, Српска држава, на супрот Византији. остаје сталешка.

У српској држави и Душановом писаном законодавству војска не игра, као у Византији, највишу улогу. Она и не постоји по византијском узору. У српској држави највиши повлашћени сталеж је свештенство. Црква, као верска установа, била је повлашћено правно лице. Организована по византијском систему, она је имала читаву градацију чинова и звања који су се и куповали и читава та градација чинова и звања сливала се у „васељенског“ патријарха који је у Цариграду служио цара и целу своју „васељенску“ цркву стављао цару пред ноге све док и Словени нису били примили Хришћанство.

Византијска установа, експонент Византије, носилац и претставник византијске идеје о организацији, црква као организација, као установа, није имала симпатије Српскога народа, а свештенство, које је код Срба, по обичајима отаца, имало заједно са владаром да служи Богу, губило је велике прекришћанске симпатије утолико у колико је служило Византији и у колико га је Цариград корумпирао.

Организована као средство за стварање византијског национализма, и јединства духа, црква је давала грчка имена свештеницима и калуђерима у свима народима Византије. А, служећи се црквом као средством за постизање овоземаљских, завојевачких политичких циљева, Византијско царство није успело да подигне своје свештенство на онај ранг и ону висину на којој је оно било и код прехришћанских Срба.

И ако је наш народ примио од Византије и цркву и њену пуну организацију, он није, дакле, примио уз то и онај потчињени положај свештенства који је имало у Византији, већ је своме свештенству задржао онај положај који је имало...и пре Хришћанства — повлашћени, и док је у Византији војска држала први ред, у Србији, и до Душановог закона и после, свештенство је било први, највиши сталеж, носилац науке и мисли, са светом мисијом служења Богу, истини и прецима који су, према старој вери, постајали свети. А, вољено је у онолико уколико је, и поред византијског утицаја на црквену организацију, успело да остане народно и расно и не изневери свету народну традицију служења небеском царству. Јасно је да у оваквом одређивању свештеничког положаја у Српској држави не само да Византија није утицала на српску мисао и Душаново законодавство, већ је, на против, под утицајем српске мисли, византијско свештенство повело борбу за побољшање свога положаја и изазвало тешке потресе у Византијској држави по пријему Хришћанства од стране Срба. Повинујући се и у овом питању народној традицији и сам цар Душан, на своме законодавном Сабору, себе је ставио испред властеле а испред себе ставио је свештенство.

Но, и ако свештенички ред треба ставити на прво место у Српској држави и пре Хришћанства, и пре Душана, не треба схватити да је свештенство вршило највишу власт у данашњем смислу поделе власти. Не, представник науке и знања, оно се схватало као мозак и ум свога владара који му је указивао сву пажњу и са њиме се саветовао о државним пословима које је као владар обављао. А сам владар, који је по схватању Словена, претстављао и ум и силу, одржавао је равнотежу између свештенства, ума, и властеле. силе, и штитио најнижи ред. На тај начин он је и код Словена у опште и код Срба посебно, код којих је осећање правде необично развијено, схватан као чинилац друштвене равнотеже, а поштовање свештенства је било поштовање ума, а не снаге и силе.

Огромна народна љубав према своме свештенству обновљена је била опет када се, за време Турака, наше свештенство потпуно еманциповало византинизма и ставило, по својој праисконској традицији, у службу небеског царства — саобразујући свој рад духовним стремљењима свога народа. слободи и Богу.

По свештенству долази властела као други повлашћени сталеж који се развио из праисконске словенске владалачке пратње, оружника, дружине. Тај сталеж има право наслеђивања државине баштине са које даје владару извесан данак — соћ — као знак признања своје потчињености,

одаје се војничком позиву на цео живот и даје војску у случају рата.

Образовање баштине, аријске батике, и наслеђивање њене државине, сматрано је као повластица услед тога што је и код древних Словена и код средњевековних Срба земља припадала државној организацији и дељена у обраду, те није могло бити речи о наслеђивању својине као колективне. У својину је припадао само салаш, као стан и окућје. Давање пак соћа није претстављало дажбину као оптерећење већ као признање да је властелинска држава својина целог народа, у чије име владар њоме располаже као народни пуномоћник. Услед тога је породица умрлог властелина цару враћала и коња и оружје као државну својину дату ратнику на расположење док је у служби.

Ни српска војска није била организована по узору на Византијску. Византијски војници, рмпалије, били су непрекидно под заставом и распоређени у посаде по разним темима, док је српска, предвођена властелом, била народна војска и окупљала се само у случајевима потребе. Изузетак су чинили стални гранични стражари које је закон назвао крајишницима

Поред властеле, у закону се говори и о нижој властели, малој, властеличићима а сви скупа, свештенство, властела велика и мала, сачињавали су Сабор Земље Српске који се саветовао са својим владаром о управљању државом.

Сталеж су сачињавали и себри, а ред себра састојао се из свих слободних поданика који нису припадали коме од поменутих сталежа — свештенству, властели или властелчићима.

Из ово неколико редова види се да су Византијско и Душаново Царство били организовани по два потпуно различита начела, на два дијаметрално различита начина. Византијско, као и римско, по новијем, западном, индивидуалистичком, апсолутистичком, централистичком. Српско, по старијем источном, — сталешки, колективистички, савезно. Према овоме, Византија није имала никаква утицаја на начела организовања Српске државе, јер су начела те организације далеко старија него и Византија, него и Рим. На против, нагињући феудализму, и Византија је одступала од својих начела организације и тиме се више приближавала српској сталешкој организацији.

Поред упоређења које смо извели између Српске државе и Византије с обзиром на начела државног уређења, сматрамо да је још остало извођење утврђења принципа приватног права једне и друге државе. Али, и за то питање ми морамо наћи изворе једнога и другога права.

IV

По нашем мишљењу грчко-римски одреди освајали су Балкан постепено, наступајући најпре долином Вардара а затим Мораве. И лева и десна страна, као планинска и кршевита, примале су у своје окриље непобедиве остатке балканске војске и иза Киноскефале и иза Пидне. У томе кршном окриљу племена су чувала своју реч, веру и обичаје. Узмичући, Маћедонци су се склањали до пријатељских илирских кршева, а Трачани, највећим делом одвојени од Илира, постепено су се повлачили планинским кланцима источнога дела Балкана, а одатле ка Босфору и Црном Мору, И Илири и Трачани су (према мишљењу О. Hofmann-а, Die Makedonen, ihre Sprache und ihre Volkstum, Gettingen, 1906) припадали т. зв. аријској језичној групи с. као и Словени, а Маћедонци групи к-ц.

По дефинитивном заузимању Балкана, Август је, да би немирну периферију приближио средишту, преуредио управу. У централи је повећао број чиновника, Италију поделио на округе, а поробљене покрајине на сенатске и царске области. У приватном праву са њим почиње доба т. зв. римско право. То доба траје све до Александра Севера — год. 235.

Римско право је, до Августова времена, пред-стављало у главном један прост, прегледан систем сређених начела и уједначених принципа који су били садржани у законима XII таблица. Али, када је Римско царство, преко бујица људске крви, поробило балканска племена, оно је хтело и да их држи у подчињеном положају и са најмање жртава. У томе су им, као што и Цезар каже у својим извештајима о Галском рату, много помагале читаве легије ухода и достављача који су доприносили да се благовремено осујети кретање маса. У колико су горштаци мировали, у толико су се и Римљани даље склањали.

Римљани су одмах схватили да не могу да се мешају у приватно правне односе, нити су имали претензија да те односе регулишу својим законима, законима из Италије и Централе. То је и психолошки и стварно било немогуће са много разлога. Јер су балканска племена већ имала своје правне обичаје, јер су се начела њиховога права, са колективном нотом, дијаметрално разликовала од начела Римскога права као индивидуалистичког. А, да би што сигурније и што лакше задовољили своје немирне поданике, Римљани су у судску праксу увели responsa prudentium која се могу сматрати као најнепосреднији извор целокупног система класичког римског права, које је постало тек заузећем Балкана а за много векова надживело Рим.

Када је римски судија имао да пресуди какав спор, он се није рвао ни са правном логиком ни са правном философијом. За Римљане су те суптилности биле тешко схватљиве. Он је, просто, на известан начин, питао угледног мештанина како спор да пресуди. По добијеном одговору је и пресудио.

Маса таквих одговора представљала је збирку liber responsarum и служила као пречишћен материјал за кодификацију, У овим случајевима је римски судија био дакле само правни компилатор. А, пошто је у правосуђу једна страна увек незадовољна, овим је римско судство за своје пресуде сваљивало сву моралну одговорност на мештане, суграђане онога који је губио.

Схватајући огроман значај ових responsa Август је правне саветнике узео у заштиту а на њихов респонсум стављао печат шефа државе. Али, пореклом Римљани, Августи су стварали ауторитет оним правним саветницима који су били такође Римљани по пореклу, — Јулијан, Гај, Папинијан, Улпијан, Паул, Марцијан и др.

Овај систем задржали су сви Августови наследници.

Поред овога најглавнијег и готово јединог извора за приватно право, класично доба је знало за еdicta, decreta, rescripta, mandata и т. д. али сви ови извори су или за одлуке јавно-правног карактера, или за она приватно-правна питања која нису добила респонсум.

Овакав рад римског правосуђа није у ствари ишао на изграђивање права, ни његово систематисање, јер, судство је пресудама својим само констатовало обичаје, који су, у разним крајевима, били различити. Али оно нити је могло нити је хтело да врши изједначење тих обичаја и на тај начин ствара уједначен правни систем.

Ни сам Рим није био свесан неизгладивости овога правнога шаренила у својој држави готово све до великог Варварина, Нишлије, Цара Константина. Он је покушао да изједначи право у оба дела римске државе на тај начин што је, године 321, донео закон о ништењу правних зборника свих италијанских правника Улпијана, Папинијана, Гаја, Паула, Марцијана као правне обичаје западнога дела царства. По безначајном трењу, велики политичар је западни део царства задовољио тиме што је у години 327 признао законом ваљаност само Паулове збирке која је и даље остала непримењивана.

По Константину се ишло његовим стопама и тај огроман пут потврдио је Јустинијан који је, уз помоћ свога великога правника, Трибонијана. каснијег Министра правде, готово усвојио Константинов закон за целу своју царевину, Византију. Но, како је у то време део западног царства био под влашћу Теодориха, краља Источних Гота, — Италија, и западних Гота — Шпанија, оно се, у делу под западним Готима, служило Алариховим бревијаром Breviarum Alaricum који је био издао Аларик. Овај је закон важио само за Римљане и био састављен из Папинијана, Хермогенијана, Паула, Гаја, у главном из оних правника које је Константин био забранио. На овај начин се потпуно утврдила разлика између Источног и Западног царства и у праву.

Године 554, при освајању Италије, Јустинијан је и у њу увео свој законик.

После Константина и Јустинијана Варвари су се и даље бавили кодификацијом. Године 833. Василије Маћедонац издао је нове Пандекте. т. зв. Василике, и око године 878 његова династија, синови сувладари. издали су Прохирон номос (приручни законик). Поред овога систематисани су изводи у Синопсис мајор и синопсис минор. А, у XIV веку и солунски правници су радили приручнике — Харменопулос и Мат. Властарис. На овај начин искристалисала су се два потпуно различита права Византијско које је постало потпуно засебно и Римско Аларихово, које је такође већ давно било одвојено.

V

Самостално и одвојено од Римског, Византијско право се много приближавало Српском чак и у оним начелима која су се код Срба задржала још од памтивека. Душаново законодавство било је сачувало древну колективну одговорност коју је Византија почела да усваја тек у XIV веку.

Најмања заједница која је по Душановом законику одговарала кривично алтернативно јесте кућа. Према члану 71 за кривца је одговарала само она кућа која није хтела да га изда. а ако је кривца издала она је била ослобођена сваке одговорности. Сасвим је другојаче стајало са чл. 52. Према њему кућа је одговарала за неверу и поред тога што је и кривац лично био ухваћен.

Сем куће заједнички је одговарало и село као правно лице, Његова одговорност предвиђена је чл. 20, 77, 99, 111, 145, 169. И град је, у смислу чл. 169, био одговоран. Одговорност веће и највеће заједнице, околине, предвиђена је чл. 58, 100, 126, 158, 191.

Карактеристика ове колективне кривичне одговорности је у томе што је она материјална, у виду глобе. Та заједничка одговорност, као специјална, повлачила је вражду као специјалну казну. И ако је вражда прастара словенска накнада коју је плаћала заједница. она се одржала чак и у Душановом законику. Истина, њу помињу свега три члана; само један, чл. 20, као казну, а чл. 103 и 183 одређују надлежност суда за њено изрицање. Према овоме, суштина вражде није у томе што се она досуђује као накнада за непронађеног убицу — за убиство, већ у томе што је она корелатив колективне одговорности, материјална накнада коју колектив плаћа. То се јасно види и из самога значења њене речи. Јер, кад се на реч за старословенску општину, врв, познату старим Русима, која је била дужна да да вражду, дода реч да, онда се добије реч врвда. Према законима језика ово се постепено претворило у вражда.

Ова установа заједничке кривичне одговорности потпуно је различита од римског схватања појединачне крив. одговорности. Византијско право је, под утицајем српског, и само почело да усваја ово начело.

Сем овога Душанов закон је генијално сачувао и стародревну сталешку релативност казне према сталешкој релативности. Ово се особито јасно види и у систему кривичних дела против личности.

Држава је састављена из четири друштвена реда. Први је свештенство и свештеникову личност Закон највише цени и штити. По чл. 95 ко убије свештено лице кажњава се смрћу. Смрћу се, дакле, кажњава и властелин за убиство свештеника, а према чл, 94 за убиство властелина ни себар се не кажњава смрћу већ новчано са 500 перпера и сечењем обе руке. Ако, по истом пропису, властелин убије себра плаћа 1000 перпера.

И код одвођења, силовања ова је релативност спроведена до танчина. Према чл. 53 властелину који је одвео, силовао властелинку, секле су се обе руке и нос, а себар за силовање, одвођење властелинке, кажњавао се смрћу. Ако је насилно одвођена девојка из свога реда, себарка, кажњавало се истом казном којом и властелин за властелинку — сечењем обе руке и носа. Овај сталешки систем спроведен је и код увреде.

Према члану 50 властелин који је опсовао и осрамотио властеличиће плаћао је 100 перпера, а властеличић који је опсовао властелина плаћао је 100 перпера и био батинан. А према чл. 55 себар за псовање властелина плаћао је 100 перпера и осмудио се, а ако је властелин или властеличић опсовао себра плаћао је 100 перпера. Према чл, 95 ко је само опсовао свештено лице, а не и

осрамотио као у чл. 50, кажњавао се 100 перпера — Према члану 97 ко је чупао властеоску браду казнио се сечењем обе руке, а ако је, према чл, 86. себар себру чупао браду казнио се 6 перпера. Сталешки је однос спроведен и кроз чл. 85 који је властелина кажњавао за бабунску реч 100 перпера, а онога ко није био властелин глобом од 12 перпера и батинањем.

Поред овога и судски поступак је сачувао древне старине, удаву, свод, обличеније, мазију и др. у чл. 84, 92, 106, 150, 180, 193.

А и та начела из поступка Средњевековне Србије као и све остало у Душановом закону, потпуно је супротно основним начелима Византијског права. Сличност, односио подударност, показује се само у онолико у колико су у Византијско право продрла српска правна начела. У колико је Византија, као међународна држава примила право и Српског Народа.

Корелативно вражди као систему колективне казне Средњевековна Српска Држава имала је и систем колективне земљишне својине. Као и у систему казненог права, најмања колективна јединица била је кућа. Она је била колективна јединица у толико у колико су у њој неподељиво живели „или братенци, или отац от синов, или ин кто“. на једном огњишту“, чл. 70. Према овоме, кућу као колективну јединицу у грађанском праву, сачињавали су и нерођаци само ако су живели на истом огњишту а имали заједницу имања. Али, ово имање, по нашем мишљењу, било је двојаког карактера, делом је било кућевна својина а делом туђа, закупна, колективна што јасно излази из чл. 67 где се каже „да отроци и меропси — који седе заједно у једном селе... како плату плаћају и работу работају тако зи и земљу да држе“...

Само је, по нашем мишљењу, окућје са кућом било приватна својина, ослобођена свакога терета и дажбине. Друга јединица са колективном земљишном државином је село. То јасно излази и из чл. 79 и из чл. 80 где се говори о споровима због сеоских међа. Свако је село, по нашем мишљењу, имао свој атар и тај је атар делио на куће, по главама. Становници села, односно куће, плаћали су извесну закупну суму и работали су работу држаоцима села. Та је закупнина била у главном у природу и од ње је извесан део одлазио у сеоске кошеве за случај рђавих година. Поред села као колективне јединице, јављала се и баштина. Баштина се, често, састојала из више села и сва та села подпадала су у државу — државину онога коме је баштина била додељена — обично властелину.

Карактеристика баштине је била у томе што је она имала и радну снагу, Сем баштина на уживање су додељиване и проније и метохије и т. д. Сопственик земље био је Бог и Народ, а у место једнога и другога владар се, као представник народа, јављао као власник земље, чл. 49, 81, 101, 110, 114, 116, 119, 132, 139, 146, 176, и вршио додељивања.

Додељивање земље вршено је само у државину а никако у својину.

Да ни баштина није представљала приватну већ државну колективну својину на земљи види се јасно из чл. 137 у коме се каже: и што записује цар баштине, кому запише село, да јест логофету 30 перпер за хрисовуљу, а кому жупу - од свакога села 30 перпер, а дијаку за писаније 6 перпер. Из члана 144 јасно се види да је властелин имао у својини само кућу а ни села ни жупа нису били његова својина.

Ова карактеристика баштине не као својине, већ као државине, још најбоље се види из чл. 174 где се јасно и изрично каже да „људије земљане који имају своју баштину, земљу и винограде и купљенице, да су вољни от својих виноград и от земље, у прикију одати, или цркви подносити, или продати, из чега је јасно да се могло продати „от својих виноград и от земље, у прикију одат“. Али од баштине не. А још једна карактеристика је велика и јасна, да се ни та слободна земља није могла цела дати ни продати него „от“ ње што значи да је окућје било заштићено.

Да баштина није била очевина и да је на њој цар имао, у име народа, право својине, види се и из члана 57 који наређује да се властелину који учини зло приселици држава (државина) узме а ина да не даст.

Да су држаоци баштину добијали на уживање од цара, види се и из чл. 39 и из чл. 40 а да су је могли преносити види се из чл. 40.

VI

За нас је потпуно јасно да је Душанов закон дело раснога генија. Он није творевина ни Душана ни његовога времена. Њиме су и Душан и Сабор само потврдили стародревне српске јавно-правне и приватно-правне обичаје и наслеђене освештане односе.

А тај расни геније, оваплоћен у Душану, досеже у далеку прошлост јер се сва начела Душановог законодавства, и јавно-правна и приватно-правна, налазе у Ведама и у прастаром аријском Мануовом законику, који се помиње на доста векова пре Христа.

Ману је право словенско име, и, према познатом филолошком правилу мешања самогласника у словенском језику — дан, ден, солнце, сунце и т. д. име Ману се код нас задржао као Мане, које, према Кочићу, и данас носи половина кршне и поносне Лике.

Ману је Бог. Он је свајам бхува. Свајам од себе, по себи, свој, бхува — бива. Ману је, дакле, самородни, самосвојни Бог. Од њега произлазе шест других Мануа, са вишом душом и вишом вољом. Први од тих шест Мануа је Сварожић, опет наш, словенски Бог, (Ману књ. I чл. 61, 62) кога још у Х веку Титмар помиње код Словена, а за кога Нидерле погрешно мисли да је син Бога Сварога, ма да ни сам Сварог није Бог. Ману је, дакле, Бог Законодавац.

До сада је непознато да ли је аријско друштво и пре Мануа — ведско — било издвојено на сталеже и поред тога што се у ведској химни Пуруша — сукти помињу и брамани и кшатрије и васје и судре. Пуруша сукти спори се дубока, права ведска старост, али је у ведској књижевности несумњиво јасно да се ведско друштво делило по боји од које је један део био беле а други црне боје, варња — врана. по којој се и Бенарес звао Варањаси, град враних људи.

Код Мануа је друштво издељено на четири сталежа. На прво место постављен је брамански, свештенички сталеж као носилац мисли и науке, на другом месту су кшатрије, као војсковође и ратници по позиву, на трећем месту су васје и, најзад, на четвртом месту су судре. Судре се предвиђају али се не сматрају као саставни део друштва. Они су ван друштва и на њих се Мануова држава само ослања исто као и код Душана на чијем двору има правде за свакога изузев за властелинске отроке (чл. 72).

За први и други ред Ману је предвидео и школовање, нарочито за брамине који се, готово по правилу, у трећем одсеку живота, као деде, повлаче у шуму било сами било са женама и, као пустињаци, проведу остатак живота у испаштању и припремању за загробни, вечни живот.

Поред овога институисања сталежа закон готово у свима ситницама предвиђа и регулише све правне и приватно правне односе.

Према Брихаспатију, Мануовом коментатору кривична дела се сматрају као насиље а тако и зову.

Колективна кривична одговорност која се сачувала у Душановом законику и повлачила вражду као колективну глобу, а из српског права утицала и на Византијско, помиње се још у ведској књижевности као ваирадеја. Баира би одговарало врви, а деја или даја долази од санскртског глагола да, дати, те је ваирадеја идентично са речју врвда — односно вражда,

Колективна одговорност за убиство у ведској књижевности звала се сатадаја. Сатадаја је такође сложеница из речи сата, сто, која се реч и код Душана (чл. 118) јавља као сат и даје, што је значило давање стотину. Убиство је повлачило глобу од стотину крава (код Душана се јавља глоба шести волна),те се та глоба зато и звала сатадаја.

Словенску вражду усвојила су и германска племена, али много касније, тек кад су добила новац у саобраћај што се види из саме њихове речи за вражду — вергелд која у себи садржи и појам новца — гелд.

Касније, код Мануа, казна за убиство била је релативна. Убиство брамина се, (према чл, 232 књ. IX) кажњавало смрћу као и код Душана свештеника (чл. 95) и жигосањем (чл. 237. IX). Убици је тетовиран на чело човек без главе. Иначе, убиство је кажњавано највећом глобом (1000 пана, чл. 296, VIII) опет као и код Душана (1000 перпера чл. 94).

Код Мануа (чл. 323 књ. VIII) отмица жене из вишег круга (браманке или властелинке), кажњавала се смрћу. Ова отмица се код Душана (чл. 192) звала владичаски разбој и њено пресуђење спадало је (као и невера и крв) у надлежност самога цара што значи, по нашем мишљењу. а и према Мануу (чл. 232 књ. IX) да је повлачила смрт као најтежа кривица. Поред отмице Ману је, опет према сталешком систему, предвидео и силовање и кажњавао. Ако је, (по чл. 359 књ. VIII) судра силовао браманку кажњавао се као и себар код Душана за исто дело (у чл. 53) смрћу. Казне за виши ред су блаже. Тако је и код увреде. Кшатрија се, за увреду брамана, кажњавао 100 пана. Васја се за исто дело кажњавао 150 пана а судра телесном казном (чл. 267 књ. VIII). Ово одговара чл. 50, 55 и 95 Душановог закона. Код Мануа се судра кажњавао сечењем руку ако чупа браду браману, (чл. 281, 283 књ. VIII) као и код Душана за исто дело према властелину (чл. 97).

Поред овога Душанова удава је предвиђена у чл. 49 књ. VIII Мануова закона, свод је из ведске епохе, обличеније као и котао су установе опет Мануова закона, а мазија се помиње још и у Чандогија Упанишади. Поред осталих два стара Мануова доказна средства су железо и вода, котао (чл. 114 и 115 књ. VIII). Члан 114 каже да судија, према важности случаја, може да нареди осумњиченом да узме ватру у руку и да је метне у воду или њоме додирне главу своје деце и жене. По члану 115 може се веровати заклетви онога кога ватра не опали или који не потоне или га одмах не постигне несрећа. Према Чандогија Упанишади (VI, прапатака, 16, канда, 1—2), Удагака Арунеја каже сину. — „Ухватили су човека, довели и кажу: „Узео је нешто, лопов је“ на његову одбрану наређују да се усија мазија. Ако је преварио — погинуће, а ако се не опече, исправан је и биће ослобођен“. Овим прописом из Мануова закона и Упанишаде потпуно се објашњују члан 84, 106 и 150 Душанова закона. Мазијом и котлом само се потврђивала заклетва, а ни једно ни друго нису били самостални. потпуни докази.

Поред ових доказа у кривичном поступку, Душанов закон је у грађанском поступку (чл. 84) удаву, даву задржао још из времена Мануа који је такође предвиђа (чл 49 књ. VШ). Удава, односно дава како се првобитно налазила у призренском препису назива се санскртски дарња а састоји се у томе што је поверилац дужника могао да лиши слободе за дуг. Иначе, изузев велеиздаје која се казни смрћу, и састоји из напада на краљеву личност, (Душанов закон 52, 192) фалсификовања указа (Душанов закон чл. 138) свађања министара и служења непријатељу (Ману књ. IX чл. 232 и т. д.). која повлачи апсолутну и општу казну, све су друге казне, исто као и у Душанову Закону. релативне према сталежу.

Мануов Закон (чл. 113—117) као и Душанов (чл. 146, 147) предвиђа управитеља сваке општине (свакако кнез), управитеља десет општина (свакако Душанов премићур), управитеља двадесет општина (свакако Душанов владалац), управитеља сто општина (свакако предстојник, пред сто, сатник) управитеља хиљаду општа (свакако челник). Председник општине био је дужан да лично обавести управника десет општина о нереду, као крађама, разбојништву у колико није сам надлежан да суди, десетар двадесетару и т. д.

Но не само у наведеним прописима, Мануов и Душанов закон су потпуно подударни готово и у свима оним прописима који су код Душана јер је Душанов закон много мањи, и као устав, представља само начела докле Ману регулише и ситнице.

Овим смо, сматрамо, несумњиво утврдили не само то да Душанов закон није препис Византијског законодавства него је, у колико се подударају, његов далеки претеча.

До скоро се цела римско византијска култура приписивала класичној грчкој мисли. Недавно је Colin, Hellenisation du Monde Antique, Paris, Аlcan 1914, запазио да је Грчка на Рим утицала само у књижевности и уметности. Иначе. на општу културу римског класичног доба утицао је, како он каже, јелинизовани Исток.

Коленово мишљење да је стара Грчка утицала на Рим, па према томе и на Византију касније, само књижевношћу и уметношћу, потпуно је тачно као што смо већ подвукли. Али, теза да је на Рим, па према томе и на Византију касније, утицао јелинизован Исток не може да се прими јер је противречна.

Улазећи дубоко у суштину грчке, римске и византијске мисли, Колен је добро уочио да традиционална теза о величини старогрчке културе и њеног општег и потпуног утицаја не може да се одржи пред критичним расматрањем, али, не познајући варварску културу са Балкана, он је одлутао на неодређене изворе, у „јелинизовани Исток“, да у њима нађе ону јелинску мисао коју није нашао у самој Јелади, А то је нелогично, јер, ако је класична Грчка била немоћна да на Рим, а затим и Византију, директно сама утиче поред књижевности и уметности и општом културом. онда је „јелинизовани Исток“ као представник туђе мисли, био још немоћнији да такав утицај изврши.

Ублажавање обичаја су, дакле, извршили балкански Варвари и код Грка, и код Римљана, и код Ромеја, а ти балкански Варвари су, према свему што се сачувало традицијом, имали словенску културу, а оно што се данас погрешно назива Римским правом јесте Константин-Јустинијаново што значи Словенско, односно Српско.

VII

Зашто је Душан кодификовао древне обичаје свога народа кaд су они и иначе, у народу који је љубоморно чувао своју традицију и помоћу ње постао бесмртан, представљали освештани усмени закон?

Геније, визионар, Душан је у првим данима свога умнога битисања угледао и Цариград и Косово, и 1345 и 1389 г. То визионарство му је и давало огроман потстрек.

До године 1330 Балканско Полуострво са Словенима и Ромејима имало је монструозан политички изглед. Личило је на сијамске близанце. Код једног дела, Словена, била је и умна и физичка снага, али је кроз другога, Ромеје, живот струјао и откуцавало било, јер су они држали срце Балканских Словена — Вардарску Долину.

Питање срца Балканске Словенске Државе решио је Велбужд и Душан не само да је могао да каже и ја сам био на Велбужду, него је то у главном његово дело. Тада је био тек у праскозорју своје каријере а дан се већ појављивао озарен славом.

Велбужд је био грандиозан датум, Он је у главном Византију скинуо са дневнога реда на Балкану и отворио словенске видике.

После овога успеха, подржаван зетском властелом, врховни заповедник Зете, Душан је дошао у сукоб са својим оцем. По победи цела је земља, а у првом реду зетска властела, очекивала да је Душан поведе другим, старим путевима, да оживи стари систем државне раздробљености не на покрајине и на жупе, већ на породице. Али је то била самообмана.

Управнику Зете, младоме Душану, почели су да се сређују утисци које је добио као сужањ у

Цариграду. Он је тек сада почео да схвата Византију у којој је и армија војника и армија свештеника у служби једне државне мисли ишла као један човек, груписаним снагама. А код њега, у његовој отаџбини — једна земља а сто идеала.

И он је одмах и благовремено схватио чему да посвети живот.

Првих дана своје владавине, године 1332, угушио је унутрашње нереде и властели ставио на знање да је Српство изнад свега и од тада му је цео свој живот посветио.

Али се његово Српство налазило између чекића и наковња, између Маџара иза којих је стајало Папство, Рим, и Турака пред којима су били Грци, они Грци који су некада били довели и Римљане преко Киноскефале и Пидне И, ради одбране тога стешњенога Српства, носиоца вере у Бога, њему је требало Царство: но не Царство као производ болесне и неуравнотежене амбиције, завојевачко Византијско царство, већ мисионарско, као уједињена народна снага за ношење једнога великог идеала расе и правоверја, које се код њега идентификовало са Словенством.

Душан је разумео да се народна словенска мисија на Балканском Полуострву могла да изврши само под једним условом — ослобођењем од византијског утицаја, од византијске свештеничке јерархије. И Душан је прогласио Српску патријаршију и најстрожије забранио дотадање продавање места, мито, у редовима високог свештенства, Услед тога он је, касније, што је и природно, осуђиван од Грка „васељенски“ настројених, да је „погазио старе црквене уредбе... као неки небески судија и законодавац, који поставља законе не тек земаљским, него и божанским стварима вршећи и у њима своју вољу“.

А поред Грка њему су то замерили и одрођени Срби, надахнути византијским духом и митом, пишући да се Душан „венчао на царство и патријарха себи изабрао, не по закону са благословом цариградског патријарха као што приличи, него је затражио благослов незаконито од патријарха Трновског и архиепископа охридског, и зацарио се и поставио је патријархе са српским сабором, како не приличи“.

До сржи расан, Душан је (име Душан је аријско и помиње се у Рамајани, књ. III Рат на Цејлону) спас Балканских Словена као носиоца и чувара древне културе видео у Српском царству. А царство као и све остало ван њега и у њему хтео је да подчини својој великој идеји, да стави у службу своме великоме циљу, чувању истине и правде.

Али властела је била недорасла.

Док је Балкан неумитно стремио фаталној сутрашњици коју је Душан јасно видео, његова властела је покушавала да заустави точак времена и паралише живот државе. Из дана у дан, шапатом и гласно, она се борила и против цара и против царства. Из дана у дан њој је себични гнев мрачио вид и из дана у дан она је рушила државу којој је Душанов живот био основна нит. У сталном страху да јој се привилегије потпуно неукину она је непрекидно звонила на узбуну и непрекидно била на окупу.

Надахнут, велики идеалист, велики родољуб, велики визионар, Геније, Душан је избегавао све сукобе који нису служили општем добру чији је

носилац требала да буде Српска држава, његово царство. И, да би умирио сталеж он се решио да му и писмено, уставом, призна готово сва права која су му припадала од памтивека, од времена Веда, од Мануа. Он је хтео све и свакога да приволи великом послу и то не помоћу страха већ помоћу љубави, помоћу идеала који је и њега уздизао и носио. Отуда је његов закон само устав и то сталешки устав који је и писмено освештао само она начела на којима су живели много векова сталежи, традиционално. Душан је, поред тога, хтео да законом укаже пут новим покољењима. Ради одбране бесмртне словенске мисли држава се морала организовати на исти начин на који се начин организовао и њен непријатељ.

Не схватајући идеју водиљу Душановог законика да као устав потврди само сталешке односе и царство, млађа покољења су мислила да је законик непотпун па, не познајући традицију свога народа, зајмили су му допуне од туђина.

Међусобно поверење ипак се више није оживело ни уставом, и, са великим царем умрло је и царство великих намера и великог идеала.

Душанова држава и његово царство били су млади и нису могли да преживе удар који је Душан предвидео, али, Српски народ је био давнашњи, очеличен, па је, помоћу своје древне образованости и традиције, преживео на Балкану и Грко-Римљане као Византију и Грко-Турке као Цариградску патријаршију, и дахије.

Али је Српски народ надживео и Душанову властелу!

СРПСКА НАРОДНА ПЕСМА

У историји философије постоји мали број великих тумачења целокупног кретања живота и свако то тумачење је визија кроз коју човек види свет као целину. Но, општи поглед на свет као целину могућ је тек онда кад гледалац добије способност уопштавања и синтетисања, јер човек са уским умним видицима не може да обгрли свет као целину нити да нађе јединство у природи. За њега природа није синтеза, она му је само теза и антитеза — супротност, недокучиви дар мар, страховита у стихијском дизању и паду, у вечном стихијском рушењу и стварању. Мистична игром вештица и вила, поноћним језивим шапатом лугова и шума, ритмичном песмом потока, она, делом космичке емоције, изазива грозничаве дрхтаје код примитивног човека.

Грандиозна обесном игром стихијске и пигмејске снаге она је прва изазвала људску мисао будећи чуђење као извор сазнања и изродила два схватања света — материјалистичко и спиритуалистичко. Материјалистичко је одвојило душу, као луталицу око космоса, спиритуалистичко је проткало душом цео космос.

Остављајући по страни материјалистичко схватање, подвлачимо да се спиритуалистичко разгранало у два правца: монистички као дубљи и дуалистички као површнији. Дуалистички је у теизму и његово обрађивање и развијање почело је са сколастичком философијом, а монистички спиритуализам је у пантеизму који се схвата или као прост идеализам или као Кантов апсолутизам. Дуалистички теизам је освојио и чврсто држи само верске, хришћанско теолошке катедре. Све друге су га готово потпуно одбациле.

Према теистичком, дуалистичком тумачењу, Бог је одвојен од његовога дела. Према овоме, људско биће је изван највише и најдубље стварности која постоји у свету. Бог је, према теизму, вечан и довољан самом себи, он ствара свет као супстанцију одвојену од себе а човека ствара као супстанцију одвојену и од себе и од света — као нешто треће. Најправилнији теизам највише удаљује Бога од човека сматрајући да приближавањем човеку Бог губи од своје славе и величине. Свемоћан, свезнајући, свевидећи, он у стопу прати свакога човека, мери његова дела, па му, према заслузи, дели награду или казну. Цела сколастичка философија се своди на доказивање да Бог није у своме делу и у своме стварању. Зазорно је и помислити да његов однос према његовим створовима може да произведе у њему ма какву промену. Тако срамну поставку, по мишљењу теизма, чини само пантеизам.

Теизам, дакле, одваја човека од Бога и њихов однос представља као једностран. Ова једностраност је у томе што се Бог може да дотакне човека својим делом, али се човек не може да дотакне Бога својим делом. Из овога излази да је Бог наш господар и ми смо позвани да слепо извршујемо његове наредбе ма какве оне биле. Тако у свему.    Ми примамо готове појаве и ни мало на њих не утичемо јер је све Божије дело и све је као такво изван нас. Све је ван нас. Истина је независна од нас и нашег умовања и нама остаје само да је усвојимо или не. А ни наше усвајање као ни одбацивање не врше по њу никакав утицај, ни позитиван, ни негативан. Истина, дакле, постоји по себи, сама собом и апсолутно, по вољи и милости Божијој, а без значаја је да ли је ми познајемо или не. Ње би било и онда кад нас не би било.

Овакво схватање је изазвало и изазива протест и отпадништво. Људска душа је безгранична, она обгрљава свет и у њему Бога. Њој је пантеизам много ближи јер он Бога схвата као душу и ум света, он идентификује Бога са њом. Теистичка религија, вера у Бога који се јавља као господар и управитељ, као осветник и крвник, звучи нам као вера номада из прашуме чији старешина има право живота и смрти над својим следбеницима.

На супрот теистичком схватању, пантеистичко налази Бога као иманентног у самом свету а не као спољног творца, као иманентног у људском животу и души који чине део те дубоке стварности.

Код пантеизма свет је једина појава која све обухвата и све садржи. Ван ње ништа не постоји. Ову појаву која обухвата све пантеизам схвата као апсолутни дух у коме се састоје посебне појаве. Ово апсолутно мисли збир свих. појава а бити у пантеистичком систему значи постојати као

објекат апсолутнога. Према овоме свет и део имају исти садржај јер је апсолутно сазнање свога дела а део је оно што апсолутно сазнаје. Апсолутно и део су, дакле, истовремено и подмет и предмет сазнања, а сазнање је, према овоме, садржај.

Мислећи нас апсолутно нас ствара, а ако ми имамо визију апсолутног онда апсолутно том нашом визијом долази до самосвести Према овоме, иманентност апсолутнога, Бога, је у његовом стваралаштву, а стваралаштво је у идентитету. Бог и човек су исто у овој величанственој и ненадмашној визији.

Али, као што се философска мисао у опште грана у правцу материјалистичке и идеалистичке, а идеалистичка у правцу теистичке и пантеистичке, тако се и сама пантеистичка мисао грана у правцу апсолутног монизма, апсолутизма, и плурализма. И једно и друго схватање идентификује људску супстанцу са божанском. Али, апсолутизам део узима као целину и схвата да као такав, као део представља све. Плуралистички поглед, међутим, представља да, на крају, не може бити ни једног дела који би представио све и могућно је да супстанција вечне стварности, апсолутнога, не успева да образује потпуни збир у делу, могућно је да део не садржи све што и апсолутно. Посебни облик сваки је исто тако примљив и могућ као и облик све;

део је исто тако могућ као целина,

II

Пантеистички идеализам освојио је у новом добу круг немачких философа — Канта, Хегела, Фехнера и др. па је, посредовањем Карлајла, преплавио Енглеску преко групе Грина, и других, а преко Енглеске, таласима Океана, запљуснуо Северну Америку у којој су његови апостоли Џемс, бив. професор харвардског универзитета, Ројс и остали.

Oви велики мислиоци покушали су да свој народ поведу новим путевима, да му дају нови правац, друге, шире видике и зато су они много надвисили своју средину и уздигли се изнад ње у висине генија.

Нашем народу није био потребан геније ни у смислу Канта који је проповедао апсолутну Правду и, по речима америчког философа Сантајане, његов глас категоричког императива изгубио се као глас вапијућег у пустињи а он остао изгубљена величина; ни у смислу Шопенхауера, који је проповедао срећу у болу, ни Џемса који је кроз идеализам ушао у прагматизам, ни Ројса који је у човеку тражио Бога, ни Бергсона који је вербализам уздигао до божанства, ни друге који су у другим земљама покушавали и покушавају да свој народ, кроз идеализам, приведу Богу и тиме га овековече. Али, по духовној култури коју носе његови најшири слојеви, цео наш народ је геније и цео наш народ живи у оним небеским висинама до којих се Хегел уздигао и у које је хтео да уведе Немачку, Карлајл Енглеску, Ројс Америку. И ако нема плејада професионалних философа нити философију у уџбеничком смислу, он је сав философ и на висинама генија а његова песма је његов философски поглед на живот и свет и кроз њу, кроз песму, без вербализма који код другога замењује идеју, изложио је своју недостижну философију која, као и Кантова. тражи апсолутну доброту и правду, као и Шопенхауерова деификује бол, као и Ројсова види Бога у свему што постоји и бива.

Философија српске народне песме је пантеистичка.

Са пантеистичком мишљу Српски Народ се уздиже изнад свакодневнога, конкретнога, позитивнога. Он не припада онима који свет схватају онако како га виде. На против, виши, у место конкретних предмета свакодневнога живота, његов дух нам спонтано открива најдубље и најнесхватљивије апстракције које крунише визија моралне хармоније. Тако, његов дух, кроз свет хипотезе и апстракције, досеже до апсолутнога из кога посматра овај свет.

Израз више духовне културе, наша народна песма рони дубоко по безданим просторијама душе и у њој, као вечној, тражи лепоту јер је и лепота вечна. Природа је нижи ступањ космоса. Она је од овога, варљивога, света и као таква нема никаквог значаја за онога песника који се посвећује вечном. У највишим умним и духовним срединама ум и душа су највише естеске појаве, а природа је само пролаз за трансцендентални живот и регионе апсолутне естетике. Она је занимљива само у толико у колико у пантеистичком свету има душу. Отуда, и ако наш народ живи у срцу природе, далеко од оних што на коноп скачу и играју или лажу, мажу те се хлебом хране, и ако се свакодневно среће са оним што нижи дух схвата као једино конкретно и позитивно, он зна да ипак изнад свега тога нека умна сила торжествује и он, тражећи ту умну силу, пребацује поглед преко природе. А и кад погледа на њу то дође отуда што га нека њена слика позове. Он само угледа како бели шатори у гори зеленој личе на снег или лабуде или чује како удара море о мраморје. Он у главном види Царицу Милицу на градској капији кроз коју, у величанственој слици, пролази војска на алаје:

„Све коњици под бојним копљима.
Пред њима је Бошко Југовићу
На алату вас у чисту злату,
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
Уз јабуку од злата крстови,
Од крстова златне ките висе,
Те куцкају Бошка по плећима.
Примаче се Царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата“.

Но, и ако генијално величанствена за око овога света, сама слика га не интересује. Очима душе он посматра како се Миличино срце круни, како трепери њена душа у последњем загрљају брата, у кобном предосећању да ускоро више никога неће имати од заклетве, ни узвишенога мужа, ни узвишенога родитеља, ни брата бар једнога. Она не плаче. Ни српска мајка, ни српска жена, ни српска сестра не плачу кад опремају сина, или мужа или брата у борбу за добро. Али, бол је пред врхунцем и она грли брата али јој се грло стегло и — шапуће му.

Народни смисао за слике је огроман:

И даде му јаглук из недара
На јаглуку све од злата гране,
Међу њима грана јоргована,
А на грани гнездо славујево,
И на гнезду славуј птица мала,
У кљуну јој зрно амберово,
Она пита тиће славујиће,
Уз грану се омотала гуја,
Да поједе тиће славујиће,
А сиви је соко долетио,
И канџама гују приватио.

(Милош у Латинима из збирке Косово, Др. Лазар Димитријевић, — Сарајево).

Али, његово интересовање надмашује слике из природе и зауставља се на оним висинама са којих над природом умна сила торжествује. Не тражећи лепоте у природи и у њеним сликама, он у њој налази душу и због тога је са њом пријатељ, јер она има душу а душа је божанство. За њега је свет природе лажљив — а само је Бог истинит. „Лажљив свете, мој лијепи цвете“, — Смрт Марка Краљевића; „Кад је била на ономе свету, на ономе свету лажљивоме“. — Пречиста Марија и Свети Арханђео у Паклу; „Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“ — Урош и Мрњавчевићи, Страхињић Бан, Марко и Арапин, Сестра Леке Капетана, лажљиве очи, Стари Вујадин.

У овоме је наша Народна Песма на много вишем ступњу него уметничка књижевност Европе, песништво или проза, која код Русоа, Вордсворта, Тенисона. Парнасоваца, Симболиста, Натуралиста и других пада до примитивизма, деификујући природу.

Несвесни пантеист, Вордсворт је налазио да су најбезначнији предмети достојни песме па је продужио пут потпуног враћања природи који је смрт била пресекла и Томсону и Коуперу и шкотскоме идеалу Бернсу. Најдражи предмет његове песме је утицај природе на човека. У њој он види живо биће, израз свеопштег духа који, посредством брда и долине, вилинскога потока и језера. мистичне горе и дубраве, цветног сплета и звезданога неба, општи са човеком. Али, супротно нашем песнику, ипак не тражи њену душу већ се задржава на њеној пластичној лепоти коју обожава до примитивизма. (Оде — Подражавање бесмртности).

Поред Вордсворта, великог песника и великог љубитеља природе, и Тенисон, исто тако велики песник и недостижни мајстор ритма, спуштао се до деификације пластичне лепоте у природи.

Бајрон је уносио делириумског одушевљења у обожавање елементарних сила, морскога беса и океанских катаракта, величанствених мистерија пакленога мрака у стихијској ноћној бури. „О ноћи, и мрачна буро, ви сте недостижно силни“, или магистралан опис буре на мору. (У Дон Жуану, песма II).

Овај талас британске уметничке књижевности ухватио је у Француској Леконта де Лила, Жозе Мариа де Хередију и друге Парнасовце и Симболисте, чије се песништво потпуно удаљило од душе, свело песму на снимак а дотерало стих у виртуозност.

Видећи душу у свему, наша народна песма развила је велику љубав не само према људима,

птицама и животињама, већ према свима предметима са којима човек долази у везу. Песма Марко Краљевић и соко (Вук II, 53. изд. 1932) представља да је болесном Марку допао „соко тица сива, у кљуну му воде доносио па је Марка воде напојио. Над Марком је крила раскрилио, па је Марку ладак начинио“. Кад га Марко пита откуда та доброта, соко му одговара. „Кадно бесмо на Косову бојном, тешки бојак ми с Турци трпљесмо. Онда Турци мене ухватише, оба моја крила одсекоше. Ти си мене ухватио, Марко, метнуо ме на јелу зелену да ме турски коњи не сатару“. Истина, соко се борио на Косову заједно са Србима, и заједно са Србима и страдао, али, орао се није борио за Србе па му се Марко ипак нашао, метнуо га на Шарца, однео у гору и пустио на јелу зелену. Сем овога, једном приликом му је спасао и орлиће и због тога се и он нашао на руци болесном Марку.

Михат чобанин је из љубави према животињама отишао у гору. Једнога лета настала је суша па је са овцама морао да сиђе у Моравску Долину, где му се стотина ојагње. Али, између триста турских граничара који су поред њега били прошли тридесет се предомислило, вратило се и узело му тридесет одлучених јагњади. Но, кад је осталу јагњад припустио

„Стаде блека триест подојница,
Свака блеји, гледа на Михата,
Одкуд ћу им јагњад припустити.
Пуче, пашо, мени срце живо,
Па повиках десет-паунова,
Потрчасмо на друм пред Турцима,
Посекосмо триест сератлија,
И отесмо триес јагањаца
Те дадосмо овцама јагањце“.

(Вук III, 396. Човек паша и Михат чобанин). Како је то дирљиво. И, не само то. У народној песми и животиње се пазе. У песми Љубоморност (Зборник) под Јакшићима се добри коњи љубе.

Поред овога, готово у свима женским љубавним народним песмама девојка разговара са цвећем, са гором, са сунцем, месецом, звездама, водом и са свачим се спријатељује и са свачим саосећа. „Ој јаворе, мој рођени брате“, „Драги драгој по звезди поручи“. (Вук I, 341).

Ово општење са природом није ни басна ни персонификација. То је производ српског народног пантеизма и панхуманизма. То је прехришћанска вера Срба у сведушу коју је и Прокопије забележио. По њој је човек човеку Бог и у томе се дијаметрално разликује и од светога старога завета који каже: „И биће човек убојица; рука ће се његова дизати на свакога а свачија рука на њега и ипак ће заједно живети са ближњим. (Књ. о Постању. XVI, 12) и од Хобсова схватања према коме је човек човеку звер.

III

Изнад елементарних појава, прожета највишом визијом моралне хармоније, наша народна песма има, дакле, за предмет душу са свима њеним дрхтајима и треперењима. Она душу проводи кроз две сфере, нижу и вишу, а и једној и другој, и нижој и вишој, даје посебна и самостална својства, посебне могућности. У нижој сфери је грађанин, човек, у кругу и мрежи друштвених прописа; кроз вишу пролази душа ослобођена свих земаљских наклоности; у вишој постаје виша душа, наддуша. Тамо је изнад сваке социјалне дужности и управљена је највишој стварности која је изнад друштва и изнад света. Она виша сфера почиње тамо где престаје нижа, тамо где човек заврши све своје дужности доброга домаћина, доброга службеника, живећи уредно, умерено и праведно и поштујући Бога. Виша сфера је искључива и незаинтересована служба врлини — Богу. И нижа сфера је сфера побожности, али док душа, пролазећи кроз нижу сферу, иде у рај, дотле се душа, пролазећи кроз вишу сферу, посвећује, идентификује се са божанством.

Добар човек, негујући добре односе у свима гранама, илуструје одличност душе у нижој сфери. Али, нижа сфера је само сенка, обмана у односу на вишу сферу, реалну, јер наш живот није реалан у овој сфери и његова добра и зла нису реална. Изгледа несхватљива би била та нереалност код људи који праведношћу и исправношћу достижу највиши ступањ у свима односима, и у односу сина, и односу брата и у односу оца, и у односу човека у опште. По чему би таква доброта била сенка реалне, трансцендеталне доброте. Још кад се све ово крунише и страхом од Бога због чега човек ове сфере није не само реалан и потпун него и савршен и по чему његова доброта није супстанцијелно божанска? Ипак, према народној песми, није. Пун живот душе и њено савршенство овим још нису достигнути. Они се достижу у оној сфери у којој душа, чак и доброга човека, падне у самозаборав, отисне се од овога света и идентификује са божанством. Онда је душа апсолутно и божански добра.

Као што се живот ниже сфере компонује из потреба, осећаја и разума и живот више сфере испуњен је вером, умом, љубављу. добротом, правдом, јунаштвом.

И вера и љубав и доброта и правда и јунаштво су саставни део врлине. Једне врлине као целине.

Ова врлина произлази из вере, вера је визија апсолутнога, визија је спознање, спознање је производ ума, уму је иманентан Бог. Врлина је, дакле, у Богу и у врлини је Бог. Отуда је она трансцендентална и отуда је она вечна.

Али. да би ушла у вишу сферу, у сферу посвећивања, душа мора да испуни један тежак услов, Она мора да се одрекне свих жеља и интереса који су везани за њу као одвојену и да се ослободи свих веза, прописа и закона па да се уздигне у сферу доброте. Из овога је јасно да је живот више сфере у нашој народној поезији живот самоодрицања. У самоодрицању душа се свега ослобођава и везује се само са највишом мишљу и највишом вољом.

За улаз у вишу сферу није потребна смрт али треба да се пробуде нове душевне силе. Но те нове силе буде се само у души онога човека који је ваљан и уредан у нижој сфери, само његова душа, божанска варница у човеку, може да сине идентичним сјајем апсолутнога. (Цар Константин и Ђаче самоуче).

Такво је схватање живота душе у нашој народној поезији која је сва посвећена њој, души. Такво је схватање сфера, једне привидне и варљиве, привидно реалне, друге истините и апсолутно реалне, једне транзиторне и променљиве, друге вечне и непроменљиве, једне растрзане помоћу радости и бола, задовољства и незадовољства, друге упућене непосредно светлости и засноване на апсолутној и непроменљивој реалности.

Наша народна песма уноси нас у предео среће јер нас уводи преко муке у самозаборав. Мука је борба самозаборава као алтруистичког са жељама као егоистичним, а преко самозаборава она нас уводи у вишу, транссупстанцијалну сферу. У овој сфери нема места нашим обичним схватањима, мислима, веровањима јер се они односе само на феноменалан свет у коме живимо. Виша почиње тамо где умире егоизам и егоцентризам. У нижој сфери нити је реално ово нити је реално оно — ништа. али је у вишој сфери све реално. Не тражећи овоземаљску срећу као варљиву, као илузију, која, као таква, неминовно води разочарењу и песимизму, не полажући своје наде у овоземаљска добра, наша народна песма је узвишена у својој грандиозној концепцији и у својој величанственој и светој смирености.

„Богом брате, Раде неимаре!
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје беле дојке,
Када дође мој нејаки Јово,
Када дође да подоји дојке“.

То је Раде за братство примио...

Опет тужна Рада дозивала:
„Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору,
Кад ће мени Јова доносити“.

или

„Изведоше Старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке,
Кад стадоше очи вадит чарне
Говоре му Турци Лијевњани:
Казуј, кујо, Стари Вујадине!
Казуј, кујо, дружину осталу...
Ал говори Стари Вујадине:
Не лудујте Турци Лијевњани!
Кад не казах за те хитре ноге.
Којено су коњма утецале;
И не казах за јуначке руке,
Којено су копља преламале
И на голе сабље ударале,
Ја не казах за лажљиве очи...

А Мајка Југовића не пушта сузе и умире. Она не пушта сузе не зато што жели да очува конвенционално Југовића господство. — Скупљи су муж и синови од таквога господства. Али, њен је бол дошао до пароксизма. Када ју је физички скаменио она није у опште имала суза јер је физички већ била мртва.

Њено срце није препукло ни услед тога што јој је гавран бацио на материно крило синовљу руку на чијем се прсту још задржала бурма од венчања. То је најмањи бол који је осетила, Јер пре тога она је нашла на Косову и мртвога мужа и мртве синове; и копља њихова; и коње и соколе и љуте лавове — читаво породично гробље.

Оно је било само напукло.

Њено срце није било препукло ни онда када је од жалости

„Закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња.
Залајало девет љутих лава,
Закликтало девет соколова!"

Оно није препукло ни онда када је, у несаници, ноћи у поноћи, чула како вришти Дамњанов зеленко. Али, напукло, као и Сили Придомова ваза, није могло да задржава течност живота, и у тренутку када јој је љуба Дамњанова појачала сећања на прошли живот једнога од њених синова, његову младост, венчање, из њенога се срца већ била излила света супстанција живота.

Да је Џемсу, као професионалном психологу, представљен овај случај, он би се сложио са Шекспиром да би Мајка Југовића остала у животу да се заплакала пошто, и према Шекспировом мишљењу, од бола који се не изрази, препукне срце!

Светска књижевност нема за сада никога који би могао да се приближи Мајци Југовића.

Илијада помиње Ниобу. Према легенди, Ниоба је била мајка дванаесторо деце — шест синова и шест кћери. (Чувени митолог Кокс мисли четрнаесторо — седам и седам). У својој безграничној материнској срећи она је почела да пркоси мајци Артемизе и Аполона која се звала Лето, јер је она, Лето, имала са Зевсом свега два детета, Артемизу и Аполона. Али је освета Лета ускоро дошла. Дијана, односно Артемиза и Аполон, по наговору мајке, убили су стрелама свих дванаесторо Ниобине деце. Услед овога, несрећна мати, Ниоба, постала је стена на брегу Сипилу, али ни као стена није заборавила бол који је раздире већ је из дана у дан ронила сузе.

Према Аполодору, по овој несрећи Ниоба је отишла из Тебе код оца Тантала на Сипили и измолила га да је претвори у стену.

Схватајући Ниобу као алегорију, митолог Кокс је сматра као персонификацију облачине, а њена деца су облаци које пробија стрелама Аполон, сунце. Претварање у камен је претварање облака у лед у планинским пределима.

Макс Милер мисли да је Ниоба као алегорија богиња зиме и снега која умире под стрелама Аполона — сунца и Артемизе. А сузе персонификују топљење леда и снега на окамењеној земљи.

Прелер сматра да је Ниоба земаљско божанство, плодна и несрећна мати која се у пролеће горди својом децом — бујном вегетацијом а у лето деца умиру од бога сунца и мајка постаје неутешна.

Наше је мишљење да Ниоба претставља грчку годину а дванаест деце су месеци. Али и лето претставља хиперборејску годину која има два детета — Аполона — сунце. жегу и Артемизу — зиму. Заједно. Аполон и Артемиза, убијају дванаест месеца и Ниобину плодност претварају у крш и голет, у камен из кога се цеди свега кап по кап воде — као сузе. На ово објашњење нас наводи

и то што Артемиза никад није хтела да се уда и вечно је сачувала девичанство и поред тога што је претстављена као носиоц плодности. Уз то, њој је за пратњу дато осамдесет нимфи, шесет Океанија и двадесет Азија које су такође девице. И Океаније и Азије су, по нашем мишљењу, девичански дани зиме, осамдесет на броју у грчком поднебљу. За време Океанија земљу су расхлађивали сигурно ветрови са мора, а за време Азија, ветрови са азијскога копна. Сем овога, и ако је Артемиза као персонификација зиме, девичанство кроз све дане који је прате, она је такође и носилац плодности јер из њенога срца излази пролеће и у њеноме срцу је клица живота. А познато је већ да је Аполон сунце, према томе претставник времена топлоте.

Код нас се и данас година зове лето, (столеће, многаја љета итд.), и сматра да је снажна зима изглед за добар берићет.

Ова тебанска легенда инспирисала је Есхила да напише драму Ниоба, а Софокла и Тантала и Ниобу.

Мајка Југовића је високо изнад Ниобе. Она није пркосила нити је навукла освету богова женском разметљивошћу и себичношћу. Она је децу изгубила за идеал не пушта|ући ни сузе и не само да њу народна машта није окаменила већ ју је посветила.

Овако, дакле, као код мајке Југовића, по победи себичних и овоземаљских интереса, душа прелази из ниже у вишу сферу. Спознање Бога, љубав према њему, доброта и правда према свему као делу његову, надчовечна храброст у пожртвовању као апсолутне и вечне врлине, воде борбу са варљивим и егоистичким циљевима. Та борба проузрокује стање муке која је велика, која се преплеће са животом, коју наш народ зове мука жива и идентификује са јунаштвом — на муци се познају јунаци.

Сматрајући да помоћу вечних врлина преко муке улазе у вечност, Срби су схватили да је трпен спасен. да је мука пут за виши живот и уздигли су је до божанства помоћу кога се иде у спасење. Мука као божанство звала се код прехришћанских Словена Мокоша, а у Русији се и до данас задржала под именом Мохуке и празнује се и сада на Велики петак који су и Хришћани узели као дан страдања.

Мука је, као прекретница за вечни, стварни, трансцендентални свет, стање ослобођења душе од телесних тежња, страсти и пожуде, тежња ниже сфере.

Суштина муке код Срба није у негативу, у апатији. Њена суштина није у песимизму, Она је у позитивној врлини, херојској љубави за вишом сфером, љубави која води до самозаборава и у делу које изједначује са Богом. Тако велика, „права мука никад не гине“.

Овај самозаборав до недогледа не само да није песимизам него води у оптимизам до екстазе. Суштина ове вере је у борби за велико сутра, вечно и стварно, у несаломљивој нади која води Богу. Но, оваква вера, и ако је код ње овоземаљска радост варљива и само корелатив бившег или будућег бола који је ништи, није самоубилачка — за њу је самоубиство зло и не води небу. У

песми Марко укида свадбарину, он каже девојци која хоће да се убије:

„Драга сестро, Косовко девојко!
Не шали се, у воду не скачи,
Немој себи смрти учинити,
Немој, секо, душе огрешити!"

На против, она је ведра, оптимистичка и стваралачка, јер преко оволиког несебичног трпљења и оволиког самозаборава води у посвећивање које наш народ доживљује и које је небески опевао.

И у овоме народна песма далеко надмашује и јеврејски стари завет са његовим епикурејством и песимизмом јер проповедник вели: Све је таштина, (I, 2 и XII, 6;) Сви мру па је боље и псу живу него мртву лаву (IX, 4) јер у гробу ничега нема (IX, 10) или Јов који за сву овоземаљску несрећу добија четрнаест хиљада оваца и шест хиљада камила и хиљаду јармова волова и хиљаду магараца итд. (књ. о Јову гл. 43, 12–17) или плач Јеремијин, итд. Она надмашује, дакле, јудаизам али надмашује и хришћанство.

Пантеистичка по традицији она се разликује од хришћанства као теизма а Богородицу ретко помиње. Богородица се нашем народу не јавља са неба. Он је среће на земљи:

 Крштење Христово
„Говоре јој шестокрили анђели
Тако т’ Бога света дево Маријо,
Пак отиди Крститељу Јовану,
И пред њим се поклони,
Црну земљу пољуби..."

Или опет Крштење Христово

„Пошетала Пречиста Госпођа,
Она земљом и свијетом шета
А на руке носи сина свога
Сина свога Исуса Христоса."

Посматрајући га са земље, „из светиње, из Јерусалима“, она не види несравњиво велики дух његовог грандиозног морала који га, животом муке и самозаборава, везује за царство небеско, за Бога. У колико је тај живот тежи и мучнији у толико је више душеван и у толико је више божански. Она не схвата да је српски морал мисионарски и према томе морал живота а не смрти те услед тога несхватања и ставља цара Лазу честито колено пред конфузну алтернативу да кроз своју смрт, и смрт своје војске, уђе у небеско царство, остављајући на Косову земаљско царство свога мисионарског народа и пусти на Балкан богохулнике „те да крвца из земље узавре“.

Теистички, хришћански морал сматра да је човечанство спасено помоћу Исуса као јединога Сина Божијега — и то његовим мукама и смрћу. Пантеистички, српски народни морал, међутим, сматра да је сваки Божији син, да сваки посебно страда ради свога и општег спасења и да је, према томе, сваки Исус. Због тога, по српском моралу, цар Лазар није ни могао, по јерусалимском предлогу, сам да прими на душу целу српску војску, целу српску прошлост и будућност. па да их сам поведе у једном или другом правцу. И с тога се и борио витешки, загрејан оном надом која није

предвиђала смрт као последицу и пропаст српског царства, већ победу, живот и царство.

Другојаче схватање наш народ је проклео као издајство.

Отуда долази да су прехришћански Словени, и ако до екстазе побожни и на оној моралној висини каква је у новија времена задивила и Л. Лежеа, дуго остали не само нехришћани него отворени антихристи. А формалисти хришћани Словене ни данас не убрајају у правоверне.

Налазећи Богородицу у Јерусалиму, наш народ је не схвата. јер он општи са небом. Он хоће небеско царство, то је истина, јер цео његов живот и није ништа друго до борба за небеско царство. Оно је његова вера, његов циљ, његов Бог. Али, пантеист, он види небеско царство свуда где врши своју дужност, где врлина његовога дела досегне до апсолутнога. до Бога, И, за душу, за Бога он се упушта у борбу са огромном војском богохулника којима не би могао ни ручак осолити, Бори се надчовечански и гине надчовечански за земаљско царство врлине свога народа кроз које се улази у небеско царство, И, мимо алтернативе из Јерусалима, он би сачувао земаљско царство и даље, па би кроз њега радио за небеско да није било Вука Бранковића, кога је народ проклео и тиме одбацио и предлог из Јерусалима.

Песма о пропасти Српског царства на Косову није српско верују за небеско царство. Она је недокучиво дубока философија нашега народа о јерусалимском и српском схватању небеског и земаљског царства, она је илустрација онаквог хришћанског морала како га је наш народ схватио. Она је упадљиво рељефна слика резултата који је српском народу дала борба хришћанске, теистичке вере, са српском, пантеистичком. Рељефна слика резултата хришћанске борбе за одвајање Бога од човека, и српске борбе за деификацију човека и конфузија у коју је та борба гурнула наш народ.

Косово узето у опште, и ако би за друге било оличење народног срама, за Србе је светиња. Откуда тај парадокс?

Узето као песма Косово је орфејски крик из најневидљивијих дубина божанске душе преко које су прохујали као ураган и византијска и турска обест. Оно је величанствен протест у име Божије против свега што је Српском народу наметано од памтивека и што је имало за циљ да угуши ведру и светлу народну мисао и кристалну традицију.

Због тога што је болни и очајни крик протеста против свега наметнутог, Косовска песма рони у традицију и тамо, у дубоким и тајним кутевима народне душе, открива веру прадедова и њом пева — Сан царице Милице, Зидање Раванице и др.

Српска борба је борба за душу и Косовска песма није химна пропасти српског царства. Она је илустрација највишега бола, највише муке као народне религије, као пут за улаз у највишу сферу у виши живот. Косово је свето зато што је оно велико освећење и пречишћење српске душе болом., њено узлетање а не пад, њено овековечење а не ништење. Оно је оличење страдања и патње. Оно је бол. Бол матерински, Смрт Мајке Југовића, супружански, Мусић Стеван, девојачки, Косовка девојка. Али и ако је оно тако грандиозно, ипак није узвишеније од Шумадије, Између њих је разлика у томе што се Косово види као целина кроз спиритуалну призму Шумадије која га је и испевала а Шумадија се само делимично назире јер се она још није дочарала. Вишњић је њу погрешно разумео, и осенчио, кад је схватио да је раја устала због тога што глоба давати не може. Он се огрешио тврђењем да кнезови, као и измећари Турака изелица, нису ради кавзи. На против баш ти кнезови, из срца Шумадије, из њене душе, из ума њенога, из седамнаест села, Чумића, Страгара, Тополе, Трнаве, Маслошева, Овсишта и тд. на дан 20 јануара 1904 г. заветовали су се, заједно са рајом, да се боре за слободу до победе или смрти, напуштајући сва овоземаљска блага и склањајући само породице у збег.

На супрот Косову, Шумадија још није испевана. Она има најпре саму себе да дочара, а затим саму себе и да испева, јер је другоме недостижна и други не може ни да је дочара. ни да је испева

Богоносац и мученик, Српски народ је, дакле изнад безгрешног зачећа и у висинама Христа мученика са којих висина везује се са Богом непосредно, а његов, пантеистички Бог, није ни осветник ни крвник. Његов Бог је Живот, Свеживот, Сведуша, Свеврлина, Свебог. Његов Бог и Бог светих апостола није исти, његов Бог и Бог Христов су исти.

Наша песма надмашује и уметничку књижевност других народа, која се тетура по нижој сфери такође епикурејски тражи Бога у њој па у овоземаљским трзајима раскида део по део душе и телали је по вашарима таштине преживелог света

Она надмашује највеће енглеске песнике, Бајрона, који се у Чајлду Харолду показује као мизантроп, Шелеја, чија је визија, изражена у једној од његових најлепших песама — Ода Шеви — потпуно везана за земљу, тражећи срећу у илузијама и разочарана, изражава ужасан страх од живота.

Обраћајући се Шеви, симболу духа, он је пита како она, свакако инспирисана дубоким познавањем смрти, може тако весело да извија песму као кристалну бујицу јер, „наш најведрији осмех осенчен је болом. а наше најлепше песме су оне које испевају најтежу мисао“. Јер. и кад бисмо могли презрети и мржњу и лудост и страх, и кад бисмо били способни да уздржимо сузу — он опет не види како бисмо се зарадовали онако као птица која се завитлава у сунце.

Велики песник ниже сфере, он не схвата да је његова трагедија у његовој себичности јер, он тражи од шеве да га научи да буде весео бар за половину онога весеља које она доживљује да би се и са његових усана разливало узвишено лудило хармоније због којега би се свет исто онако дивио њему као што се он диви птици. И у другој од његових најлепших песама, Ода Западном Ветру, раскида срце опет из разлога које намеће нижа сфера душевнога живота.

Услед овога несадржајног песимизма, Арнолд, као критичар, сматра Шелеја за дивнога бесциљнога анђела који узалудно светлим крилима лепрша по празном простору.

Киц се дави у меланхолији и среће је и у лепоти која ипак мора да умре, и у радости којој меланхолија шапуће последње збогом, и у задовољству које она претвара у отров. Он је види како својим велом обавија цео храм среће из ниже сфере.

Наша песма је изнад свега овога. Док је Хајне негативан, она је позитивна, док је Леопарди један дуги и бескрајни крик очајања, она води срећи преко муке, докле се Мисе раскида у болу, али у оном негативном који не диже и ствара већ руши и ништи, дотле је њен бол позитиван, бол из кога се рађа вечност.

IV

Поред великога оптимизма у муци, кроз нашу Народну песму провејава доброта као апсолутна, трансцендентална, део врлине која је иманентна у принципу Бога. Као таква, у колико је везана за друштвени живот и човека у нижој сфери, она има и овоземаљски карактер. Овоземаљска доброта базирана је на савесном вршењу дужности, на патњи, на саучешћу, на моралним и економским конвенцијама. А, апсолутна, трансцендентална, само је у толико својина људи у колико спознају начело, идеју вечности. Према овоме, као и живот, као и мудрост, доброта иде кроз обе сфере. Помоћу разума у нижој живи у границама односа човека према човеку, човека према друштву, друштва према човеку, а помоћу ума у вишој се сфери идентификује са Свеживотом, са Богом. Ова, виша, која произлази из разликовања добра и зла, из спознања Бога, из ума, у ствари се идентификује са љубављу као божанством, једино истинитим, реалним и апсолутним. Схватајући је као трансценденталну врлину, наш народ ју је преко овоземаљских бића управио апсолутном принципу, а схватајући је као небеску наш народ ју је небески и опевао.

У песми Балчета чобане, (Зборник) Миливоје отсеца Балчету руке услед чега овај умире. Не говорећи ништа мајци. он не само да прашта Миливоју већ му оставља и коња и оружје.

Или, Бездушна Неда трује сестру од које остају два сирочета. Старији каже млађем да треба да порасту и да тетки носе воду. Она их трује и сахрањује у градини да би пролазници газили

њихов гроб. Сирочићи израсту у виду босиљка и договарају се да буду већи да би се тетка њима закитила. Кад их почупа и баци на буњиште они поново изникну као борови и труде се да порасту већи да би тетки правили хлада. Кад их посече и стави на ватру, они су срећни што горе те се греје њихова тетка. И у опште цела наша поезија је у знаку несебичног пожртвовања — апсолутне доброте, доброте која је Бог, која је душа и зато је народ зове и душевност.

V

Као доброта и правда је апсолутна и досеже до Бога, — „Што је право и Богу је драго“. „Правда држи земље и градове“. „Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Као таква, правда у нашем народу не одговара појму латинског ius које истовремено обухвата и норму и санкцију и тиме одговара нашем појму законодавства.

Српски појам правде не одговара ни њеном схватању код Хобса. Према Хобсу, смисао правде

није урођен у човеку већ створен друштвом, одржаван силом, принудом. По њему, појам правнога и неправног не може да се схвата без појма силе. И овде. дакле, као код Римљана, правда постоји само у виду закона. Она није интерна, унутрашња, својствена души, апсолутна. Она је спољна, принудна, формална.

Према српској народној песми правда је саставни део доброте. Она је идентична са добротом. Идентична са добротом она је далеко изнад мојсијевске правде која тражи око за око, зуб за зуб (II књ. гл. 21) и тиме се претвара у одмазду. Она је и изнад апостолске правде која се, готово у свему, оснива на овој мојсијевској одмазди — ,„и тада ће се вратити свакоме по делима његовим“ (Матеј. гл. 16) А, Христос ће се одрећи на небу пред оцем својим оних који су се њега одрицали на земљи, пред људима“. Наша правда је у души, исто као врлина. Но, и ако таква, она се не схвата ни као производ људске свести. Трансцендентна, она је изнад закона и савести и идентична са апсолутним за које се цео народ определио. Произлазећи из душе она је за нас бесмртна као и доброта, као и душа.

VI

Наша народна песма је, као Паскал, као да Винчи, као Гете, схватила љубав умно, идентификовала је са сазнањем. Она је за њу део врлине, несебична, трансцендентална, божанска, и као таква надвлађује смрт.

Одвојена од нагона за прокреацију она досеже до нумена, претвара се у појам, у идеју и као идеја подудара се са вечношћу. Она живи загробно и на тај начин што:

„Више драгог зелен бор израсте,     
А виш драге румена ружица;
Па се вије ружа око бора,
Као свила око ките смиља."

(Вук, I, 541)

или:

„Из момка је зелен бор никао,
Из девојке винова лозица
И хвата се бору за огранке,
Ка’ девојка момку око врата."

(Вук, I, 342)

Поред љубави момка и девојке песма познаје и љубав супруга, љубав Војводе Пријезде и његове Јеле која каже:

„О, Пријездо, драги господару;
Морава нас вода одранила,
Нек Морава вода и сарани —
Па скочише у реку Мораву“
А заручници Сењанин Ивана:
„Летећ јој је глава говорила:
Волим да сам сада погинула,
Нег да ме је бане обљубио,
Када није мој драги драгане,
Мој драгане Сењанин Иване."
А „Како дође Милић барјактаре,
Он се спусти на меку постељу,
Док дођоше кићени сватови,
Дотле с’ Милић мршав належао“

за својом заручницом Лепосавом која је умрла на дан венчања, па сахрањена у чарној гори коју је Милић замолио да му загробној заручници не буде страшна.

Љубав наше народне песме је дијаметрално различита од порнографске љубави свете Руте из старог завета, коју њена свекрва подводи Возу за нешто јечма (књ. о Рути, гл. 3, 3—4, 15] или још горе супружанске љубави праоца Аврама, који своју лепу Сару подводи фараону из користољубља (Постање, гл. XII, 10—20) или сензуалне песме над песмама. Она није епикурејска већ идеална па је услед тога незаинтересована.

„Волим с драгим по гори ходити,
Глог зобати, с листа воду пити,
Студен камен под главу метати,
Нег’ с недрагим по двору шетати,
Шећер јести, у свили спавати."

А и сама судбина не да српској љубави да буде предмет трговине јер у песми Продата љуба Богданова, младожења, купац, каже у вече:

„Вечерајде, куповано драго,
Вечерајде пак ће м’ у ложницу.
Ал говори Богданова љуба:
Вечераћу, у ложницу нећу.
Дигни дер ми рукав десне руке,
Да ти видим три белеге црне,
Јер ј’ у мене таки братац био,
Пак су ми га заробили Турци."
Он јој диже рукав десне руке,
И угледа три белеге црне,
Ту се позна братац и сестрица,"

Идеал наше жене и њена љубав је диаметрално различита и од идеала и љубави старе грчке жене.

Јелена није славна по духовној већ пластичној лепоти и љупкости и она по пластичној лепоти постаје и Тезејева и Менелајева и Парисова жена... Лепотом и љупкошћу она одушевљава грчки свет. Због њене пластичне лепоте праве се читави окршаји, лије се крв бујицама, падају царства, унесрећава се свет. Таква, она је богиња за Лаконију и лаконске девојке падају у делириумско одушевљење за њом приређујући јој читаве празнике под називом Хелениа. Истина, за Родос, у коме је делфијска култура, дорска, Јелена не само да није богиња већ јој се и гроб зове „Дендритис“.

Према дорској легенди, по смрти Менелаја, Јелена се склонила на Родос код Тлеполеносове жене Поликсо. Али, Доркиња по култури, Поликсо никада није могла да заборави свога мужа који је због Јелениних пустоловина погинуо пред Тројом, па јој је зато, не примајући је у кућу, послала у сусрет служавке које су је обесиле о дрво. Отуда јој је, вели се, тамо и дат надимак Дендритис, а не богиња као у Лаконији.

У Српској песми, Иван каже:

„Нек је Манда и лепша и виша
И бијелим рувом богатија
Када није моме срцу мила."
[Смрт Ивана и Јелине, Вук, I, 342)

VII

Као пантеистичка наша народна песма је побожна до екстазе али није хришћанска. У колико

је прехришћански верска, у толико се њен Бог конфондира са човеком и свиме што га кружи, у толико се идентификује са душом, и у толико је цео људски живот мисија чувања душе као варнице Свебога. У колико је народна песма хришћанска, у толико је теистичка и схвата Бога јудаистички, ортодоксно, хришћански, као инквизитора са садистичким склоностима, као мучитеља и крвника. — Марко умире од Бога, од старог крвника. Сви њени свеци врше хришћанске дужности у свету вила, змајева, аждаја итд.

Садржина наше песме је дело, мука, душа. Дело је за то херојско што је управљено на врлину. Врлина је храбра а доброта неустрашива (Шекспир, Мера за меру, чин, III сц. 1).

Дело се у главном врши на три начина, мишљу — намера, речју и физички, а етички, карактерише се бојом. Црно је символ зла, бело символ добра. „Што се хвалиш, црн ти образ био“. „Црни сине“, „У Цигана црн образ, пуна торба“.

Ако је људско дело испуњено гресима, онда душа отпада од Бога и прелази у какву животињу — деца Грчића Манојла и Љутице Богдана — или се камени. Ово веровање у селење душе задржало се и до данас у нашем народу а у Душановој Србији оно је морало да се сузбије законом (Д. 3. чл. 20).

Несебично страдање, мучење за врлину је чување и спас душе, а спас душе води посвећивању. Посвећивање је враћање душе њеном извору, Сведуши, Свеживоту, Свебогу.

Сматрајући душу и појединачни живот као варницу Свеживота, као одсјај Сведуше, као део Бога, извора свега што јесте и бива, они душу чувају врло побожно.

Да ли ће ко изгубити душу и отпасти од Бога зависи од његовог дела:

„Немој, сине, изгубити душе,
Боље ти је изгубити главу
Него своју огрешити душу“.

каже мајка Марку у песми Урош и Мрњавчевићи.

VIII

Јасно је, дакле, да наша Народна Песма није ратнички поклич, како се то мисли и поред тога што се у њој готово на свима странама деле крвави мегдани и води борба до истребљења. Она није ратнички поклич и поред тога што у њој готово на свима странама падају главе у огромном броју. Њено витештво није витештво које произлази из националног егоизма, антипатије или мржње према другим народима или туђим јунацима, или из борбе за одбрану имовине или ма кога посебног интереса Она није јуначка, ни у баналном, ратничком смислу завојевачком, нити је егоистична у смислу заштите посебних и егоистичких интереса. Она није крик ни крви ни меса, ни излив снажне, необуздане мишице и примитивнога срца јуначкога, као што је схватио Мештровић, ни недотупавно непознавање вредности живота и дивљачко презирање смрти без јаука. На против, туђи јунаци су физички јачи. Они су физички надљуди. Многи имају по три главе, по више срца, надприродни дар пламена помоћу кога спаљују противника. Троглав Арапин, Муса Кесеџија, Балачко, Ђерзелез Алија, Влах Алија.

Али су Срби умни, душевно јачи. Они су у томе надљуди. Они се боре за истину, за доброту, за правду, за опште добро које у свакој песми побеђује; и с тога неустрашиво полазе у бој против највећих јунака без наде да ће се и вратити са разбојишта, но врлина побеђује и они су победиоци.

За српског певача живот није оно што је за Шекспира у Магбету — бесмислена, нервозна и хучна прича коју исприча идиот; (Чин V, сц. V). За њега је живот мисија, јер „небо чини са нама оно што ми чинимо са зубљама, не палимо их ради њих, Ако не испољавамо наше врлине исто је као да их и немамо“. (Шекспир, Мера за меру, чин I сц. I). За њега је он мисија. Зато наша, песма и јесте крик душе. Свако, њено разбојиште јесте разбојиште одбране а не напада; сваки мегдан је, мегдан из; саосећања и алтруизма, јер свака њена борба је борба за Бога у коме су доброта, правда, душевне вредности. Свако јунаштво је умно. — Иди мудро, не погини лудо,— живот је духовна вредност, и има да се замени за другу духовну вредност. Он је идеја и има да се замени за идеју. Марко Краљевић неће да дели мегдан са Арапином за благо. Он се не одазива на позив у коме му се вели:

„Ево теби седам товар блага,
И ево ти седам бошчалука,
Нит су ткани нити су предени,
Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саливени,
И даћу ти од злата синију,
На синији оплетена гуја.
Повисоко главу издигнула,
У зубима држи драги камен,
Поред ког се види вечерати,
У по ноћи, као у по дана.
И даћу ти сабљу оковану,
На којој су три балчака златна,
И у њима три драга камена.
(Ваља сабља три царева града).

јер је Арапин велики јунак и може га убити.

„Скаче под њим пуста бедевија
Испод ногу камен излијеће
Те разбија хане и дућане“.

Ипак он иде на мегдан, јер је позват у име Бога као духовне снаге које се више боји него Арапина као физичке, и ако Арапин може да му узме живот, (Марко Краљевић и Арапин) или Страхинић Бане... Сам и без браће Југовића. поносних јунака, од којих ни један неће да изостане од Косова да се не би рекло, на пример: „Гле страшљивца Бошка Југовића, Он не смеде поћи на Косово“, одлази само са својим верним хртом Караманом, против силног Влах Алије и то не зато да би вратио љубу назад или да би јој се светио. На против, заштитник, он је враћа родитељима а кад ови хоће да је казне, он је штити: „Не дам вашу сестру похарчити, Без вас бих је могао стопити“.

Сем овога, нејаки и слаби ђак-самоук, услед чега га песма и зове Ђаче Самоуче, иступа витешки пред Цара Константина и

„Не говори Цару по хатару
Већ говори Богу по закону“

услед чега бива спаљено. Али, витешко, несебично жртвовање је врлина, Ђаче Самоуче је врлина, с тога надживљује смрт и посвећује се.

У колико се више удаљује од Шумадије и Моравско Вардарске Долине и иде ка западу, у толико овај шумадијски, херојско мисионарски дух, све се више отелотворава. Овим отелотворењем он се код Динараца уобличава у атлету, гладијатора, у гомилу меса, у сплет затегнутих и набреклих жила, у безумље. Ово потискивање народне душе за рачун мишића превазилази код Динараца смешно и достиже до апсурда, који Мићун Павићевић, и сам Динарац, у „Црногорци у причама и легендама“ рељефно слика... С почетка балканског рата задесила се два црногорска печалбара у Бугарској. У жељи да и њих двојица узму учешћа у освети Косова, запитају брзојавом министра војног са Цетиња: „Да ли да се враћамо тамо или да ударамо с бока?"

Мештровић, опет Динарац, својим отелотворењем наших бесмртних витезова, претерао је и смешно и апсурдно и досегао чак до варварства. У духовном загрљају Родена чији Мислилац чини утисак рвача или атлете, он је смео с ума закон да се душа у главном развија у обрнутој сразмери са мишићима, па је гигантски напор наше божански велике душе претворио у гигантски напон елементарно снажне мишице и незграпног слоновског тела.

И Бугари су, као Динарци, погрешно схватили ово херојство. И код њих је Марко, као код Мештровића, физички ненадмашан, толико обесан физички да и самог Бога изазива на мегдан. Бива побеђен, разуме се, али тек..

Цвијић је, мерећи психу наше интелигенције по овом динарском, чисто физичком замаху, који је телесан и као такав несталан, погрешно закључио да је интензитет њеног прегнућа раван интензитету прегнућа птице. Али је он истовремено добро видео моралну хармонију бесмртног шумадијског човека који је, пошто је душом својом надахнуо слободу, језиву прашуму од Авале до Крагујевца, Смедерева и Раче, претворио истрајношћу и стрпљењем у богату житницу, у врт, у национални понос.

Недостижна су и узвишена прегнућа Шумадије и далеко пребацују напоре џинова. Надахнута; ова прегнућа су цео Балкан уздигла до ускрснућа.

IX

Наша песма није ни Илијада ни Одисеја. И Илијада и Одисеја су у многоме оријентисане према. земљи. А, према Платону, у Илијади, (књ. XXIV) сами богови чине злочин саветујући гажење заклетве, а душа и после смрти вапије и жали за овоземаљском снагом и младошћу тела у коме је била. (књ. XVI), одлазећи на други свет и јецајући, (књ. XXIII). У Илијади и Ахил, као богињин син, није у стању да се узвиси изнад свога бола већ, час легне на страну, час на леђа, час на груди, час јури поред морске обале. (књ, XXIV). Исто и Пријам, краљ који је изједначен са боговима, ваља се по прашини призивајући у помоћ све богове. (књ. XXII).

Но, не само људи, и богови не могу да се савлађују већ и они падају у очајање: „Несрећница сам што ми је син херој“ (књ: XVIII), каже једна богиња, Илијадини богови, као и људи, могу да прсну у луди смех кад виде Вулкана како се онако ћопав разиграо по сали на гозби, (књ. V). А Ахил прети Аполону — Ти си ме лупио; Аполоне! најсвирепији од свих богова, а ако икад будем могао, ја ћу те за то казнити. (књ. ХХII).Свирепост и себичност богова и полубогова из Илијаде иде дотле, да Ахил уцењује Агамемнона И неће да му изда мртваца без накнаде (књ ХIХ и XXIV) а поклони убеђују не само високородне краљеве већ и богове.(књ. IX).

Ни Одисеја; опет према Платону, није боља. Она - страх од смрти и кукавичлук подиже до неба. „Милије ми да живим па макар аргатовао и код роба, него да умрем и одем у царство мртвих. (Одисеја. књ. ХI).

Епикурејцу, Одисеју ништа не изгледа лепше од укусних јела и доброга вина,— (Од. књ. IX), а од глади за њега нема ничега, страшниjeг. (књ., XI). Исто тако његов Зевс, заборавља се, у толикој мери да, пренебрегавајући своје дужности врховнога бога који бди над светом даноноћно, све, оставља и пада са Јуноном на самом месту сусрета, ради задовољења страсти, или прича како је на истом делу Марса и Венуса Вулкан изненадио, (Од. књ. VII).

Према самом Платону наша песма је високо изнад овога. Она је и изнад Дантеа и изнад Шекспира. Они су очајни крици, себичности и страсти. Они су Пакао. Магбет, Хамлет, Отело, Млетачки трговац. За њих је свет комедија за нашег народног песника мисија, они су песимизам; они су триумф злочина. Наша песма је оптимизам, она је триумф врлине.

X

 Нашој народној песми делимично се приближује Грчка трагедија.

Шта је то Грчка трагедија?

И у суштини и по своме пореклу Грчка трагедија је ритуал орфичке вере која је преко Тракије обасјала Грчку. На Истоку она је обред за везивање човека и Бога кроз визију. Светлост на Истоку, она је постала сенка у Грчкој. Сенка услед тога што је Грчка имала фатални дар пластике и отелотворења. Фидијас и Праксител и сви други су великани у пластичној, имитативној уметности. Визионарство су гонили. Сократ је осуђен на смрт. Платон је прогањан од немила до недрага. Имитативно и пластично Грци су схватили и великог источног Бога и подражавање тога слављења назвали су трагедија. Из самог појма трагедија, етимолошки, јасно је колико су много били везани за земљу и њене појаве. Осећајући ипак да је трагедија нешто више од онога како су је изводили упињали су се да изнађу оно што треба да буде у њој велико, да га истакну, да га подвуку, и оживе и на грчком тлу.

У својој Поетици Аристотело, према Др Милошу Ђурићу, сматра трагедију као уметничко дело отменог говора које подражава необичну и потпуну радњу од извесне величине. Дело мора да буде подражавано, и то подражавање мора да изазове сажаљење и страх, А сажаљење и страх врше пречишћавање осећаја.

Под отменим говором Аристотело је разумео песму — хармонију и ритам.

Грчка реч катарсис, која се налази у оригиналном тексту, изазвала је велики број тумачења. Од њеног правилног схватања зависи и правилно схватање и разумевање Аристотелове дефиниције трагедије.

Као песма, ритам и хармонија, грчка трагедија је подударна са нашом народном песмом која је величанствена по ритму и хармонији. Али шта значи код Аристотела пречишћавање душе сажаљењем и страхом — шта је то катарсис?

Велики класични историчари повлаче паралелу између старе грчке историје и похришћанске европске па, грчку, као европску деле на грчки средњи век и грчку обнову. Средњи век је од Омера и Хезиода све до шестог века пре Христа, до Делфија и његовог утицаја. Око 600 г., Делфи су се одвојили од Фокиђана и засновали самосталну црквену државу са својим пророчанством које је било на великом гласу. Његов Аполон био је древни Бог, исцељивач од греха проливања крви. А Делфијско пророчанство имало је за начело — све у границама, чиме је утицало и на оне делове најјужнијег Балкана који нису били делфијски.

Аполон је био не само извор етике већ и законодавство се њиме инспирисало кроз Солона чији су закони били пуни хуманости и социјалне правде.

Поред огромнога утицаја који су Делфи учинили на Спарту и дали основе дорској култури, и са Истока, из Мале Азије, Јоније, запљуснуо је талас свежине. Талес (око 585) са групом одао се испитивању природе и постанка света. Он је сматрао да је свет постао из воде, а воду је схватио као извор свих ондашњих елемената и живота у опште.

Поред Талеса, Хераклит из Ефеза, (око 500) опет Јонија и јонска школа, сматрао је да је ватра извор живота и света који је вечна промена. Тражећи једини извор живота и света Јонци су били монотеисти и учинили су огроман утицај на Грчку. Ксенофон, елегичар, из страха да Грчка која је била растрзана између утицаја са Истока који је долазио преко Јоније и Делфија, политички не утоне потпуно у Исток, покушавао је да своје суграђане оријентише према Делфима, али је желео да, им искорени политеистичко веровање и приведе их монотеистичком начелу.

Паралелно са Јонском школом, школом физиса, природе, постојала је у Јужној Италији школа Питагоре са Сомоса (око 530), опет Јонца. Ова је школа била хуманистичка и обратила велику пажњу и на људско тело и на душу. Тело је неговала аскетизмом, вегетеријанством, постом, душу музиком и математиком као највишом и најблаготворнијом философијом по њеном мишљењу.

Притешњена између јонског, елеатског и делфијског пантеизма, Хераклит је био свештеник секте тајна, мистерија, (код нас је и данас крштење тајна итд.). Талес је предлагао Јонцима да образују федерацију са престоницом у Теосу а Делфи је била свештеничка држава, политеистичка Атина је назирала на хоризонту огромне културне окршаје који су је, најзад, и осрамотили пред покољењима и вековима.

Перикле пада под утицај Јонаца и њихове школе коју Анаксимандар уводи у Атину. И Сократов учитељ. Архелај, је под утицајем јонске школе, али, под утицајем расположења Атињана он повлачи разлику између физиса као природе и номоса као друштвене конвенције. А, сматра да у свету људског морала нема ни лепог ни ружног. Све је у схватању. Огромна реакција. на јонску пантеистичку тезу света као целине; његовог јединства у извору воде или ватре, немоћна сама да одговори. Атина узима у помоћ софисте, странце, метеке, који јој долазе са разних страна — и они је враћају земљи, старим обичајима и предрасудама, да су богови лажови да су неваљалци, што Ксенофон енергично побија служећи се јонским аргументима и ако он сам војује за ослобођење Атине од туђег утицаја,

Горгијас долази из Леонтиние, Сицилија, Протагора из Абдере, Тразимак из Тракије, итд. Као антитезу јонском апсолутном пантеосу у виду ватре или воде, супротстављају људско друштво као целину, као релативност, не као последицу пантеоса већ као резултат номоса, конвенције коју људи дају. Они то раде намерно. И ако су као метеци, странци, без политичких права, они су примили на себе дужност у суштини политичку, да сузбију делфијско-јонску тезу која је високо надмашивала државу као релативну творевину, творевину номоса, као део космоса и тражили апсолутно и универзално. Државни закони се готово увек косе са апсолутним законима. Државни закони бране Софокловој Антигони да сахрани брата, али апсолутни, на против, налажу јој да то учини. Овоме проблему Софокле се поново враћа и у Ајаксу.

Режим атинске демократије, коју Платон мрзи до сржи, довео је у Атину софисте зато да је одвоје од неба са којим су је Делфи довели у везу. Али је било касно. Бог је већ пре софиста у Атини био ушао у најдубље кутеве душе атинске интелигенције и софисти су били слаби да га отуда протерају својим вербализмом.

Изродила се огромна и подмукла духовна борба. Атина је издељена у два табора. На једној страни њена демократија и софисти против небеског царства, против бесмртности, против вечности, против Бога као свеопштег духовног принципа коме су служили и Исток и Делфи и Хераклит, свештеник секте тајна, и Сократ, следбеник исте секте и Аполонов поклоник. Ова борба је претворила Атину у поприште, у поприште крваве трагедије коју је на једној страни представљао дух Јонаца и Делфинаца а на другој режим атинског олоша са софистима као својим службеницима,

Апотеоза ове трагедије је Сократ. Он је симбол источног спасења кроз муку, патњу, страдања. Он је величанствена, привидна смрт ради искупљења вечнога живота. Он је наше безимено Ђаче Самоуче.

Катарсис, дакле, у Аристотеловом смислу је она величанствена, привидна смрт која код обичног света изазива сажаљење и страх. Али се кроз катарсис улази у вечни живот који буди срећу на тај начин што се душа, кроз бол, ослобођава овоземаљских тежња и на тај начин пречишћава. Катарсис је пут патње на коме се стиче сазнање кроз које се сагледа вечност, срећа. Катарсис је онај тренутак када, по мишљењу Грка, Сократ треба да буди сажаљење јер га је смрт загрлила. А тај загрљај човека и смрти истовремено буди и страх.

Наук, међутим, из катарсиса је оно што Сократ одговара: „Лабудови кад осете да ће погинути, онда баш најлепше певају, али не што жале смрт своју, него зато јер у напред знају срећу у Хаду, и јер се радују што ће отићи богу, своме Аполону, чије су слуге. А ја сам, мислим, негде и сам лабудима друг по служби и истом богу посвећен те нисам од господа бога слабије пророштвом обдарен“. (Федон, Др. М. Ђурић) и због чега да не зна да преко катарсе одлази у вечност кад је Аполонов пророк.

Трагедија, по Платону, треба да представља узвишено дело радњом, обично дело говором. У колико је у делу била већа катарса у толико је оно веће, у колико га је трагедија боље схватила и представила у толико је боља и у толико је пробудила више саосећања за патника, а саосећање је алтруизам, осећање за другога, које прочишћава душу јер је одвраћа од егоцентричних, овоземаљских тежња.

Трагедија. дакле. није грчка народна творевина и ни грчки интелектуалци нису могли правилно да је схвате услед чега је Платон тражио да свака трагедија буде цензурисана пре представе. Она је, преко јонске, елеатске и делфиске школе ушла у Атину из Веда, из Упанишада. исто као и философија, исто као Талес, исто као Хераклит, исто као Питагора.

Мисао да је свет постао из воде Талес није поцрпео из неке пристанишне луке како верује један „дијалектичар“. Ту мисао он је узео из Веда —Химна Постању, I 129 — које су воду обожавале из Упанишада које су сматрале да је свет постао из воде. (Чандогија и Тајтирија). И Хераклит је своју тезу о ватри. узео из Веда (књ. I 129) и Упанишада које су ватру обожавале и звале је Агни -огањ а исто тако сматрале да свет произлази из ватре (Веда; I 129). .— Питагора познаје Карма јогу; — Он је примењује у својој школи као дијету и аскетизам.

Катарса у грчкој трагедији је подражавање Мокше из философије Упанишада. Мокша, (Мукти, Живан, Мукта) у Упанишадама и опште у санскртској философији јесте пут, начин ослобођења душе од овоземаљских искушења. Од телесних прохтева и тежња. Највиша Мокша је ослобођење душе од сваке егоцентричне и овоземаљске тежње, потпуно ослобођење, а оваквим ослобођењем душа постаје потпуно чиста, света и враћа се своме из-вору, сведуши, брами из кога је и произишла.

Мокша живи и у прехришћанском Словенству као Мокоша или Мохука што је већ напоменуто, а код нас и у данашњици као мука и мука жива. Мокоша се наметнула и Хришћанству. Као симбол патње она се наметнула, у виду Великог петка, као симбол спаса одласка Богу на истину, у виду Ускрса.

Према Платону^: и Сократ је присталица вере из Упанишада, а сама Платонова држава, уставно уређена је по начелима Мануовог закона који је и грађански“ кривично и процесуално важио у средњевековној Србији и по којим начелима је и уставно била уређена Српска држава Немањића.

У колико, дакле, катарса као самозаборав у грчкој трагедији достиже висину Ђачета Самоучета и посвећује мученика као главног јунака у толико је грчка трагедија по страдању за врлину блиска нашој народној песми. То приближавање једне и друге може да доведе у извесним случајевима до потпуне подударности између њих. А разлика између једне и друге је у томе што је грчка трагедија и као легенда и као верска ритуална својина најужег, мисаоног круга у Грчкој а наша народна песма је својина целога нашег народа.

Наша наука проблем времена постанка Српске народне песме наивно је поставила и наивно решила. Та наивност је у толикој мери велика да иде у смешно.

Песма није наука, она је дар и као дар добија се рођењем песника, у овом случају народа. А, историјска је наивност претпостављати да је наша народна песма постала или тек XIV века или тек VI века или тек I века. Те претпоставке су неосноване услед тога што Српски народ није научио певање од западних суседних народа јер су сви они у песми далеко изостали иза њега. а смешно је и замислити да Српског народа није ни било све до I века па се тек тада јавио ни из чега и тада пропевао. Словенски, он је стар колико и Словенство, а митолошки мотиви његових песама подударају се са мотивима оних песама које постоје на много стотина година пре Христа.

Висини наше народне песме приближују се Рамајана и Махабарата. Рајмана са етиком Раме и Сите, Махабарата са етиком њених јунака, са Савитрином љубави која, као и код нас, побеђује смрт. Сем овога, цео философски систем наше народне песме апсолутно је подударан са системима аријско санскртске философије и по карми која одговара нашем делу и по спасењу душе кроз муку, мукти, мокша, као и по схватању душе као Свебога, Атмана.

Пантеистичком систему философије наших народних песама одговара пантеистички философски систем из Веда и Упанишада.

Рич или Реч Веда, књ. X. 90, сматра да је творац бесмртан, да је све произишло из њега и да је он у свему што постоји. А пантеизам у Упанишадама је још рељефнији.

Удалака Аруни, у Чандогија Упанишади, VI, 9. 10, каже своме сину Светакети:

Чуј, о природи сна, спавања (свапна санскртски). Кад човек заспи онда се он, сине, предаје највишем бићу, суштаству, за то се и каже санскртски свапит (он спава) јер се опет (апита) вратио себи, постао свој (сва).

Сва бића, оче, тонући свакодневно у дубоки сан, враћају се суштаству (сат санскртски, сушти).

Како је то њима непознато?

Као што пчеле, сине, збирају сок са разног цвећа и од тога сока праве мед (медас санскртски) и као што ти разни сокови у меду као новом облику не могу да кажу ја сам из тога или тога цвета, исто тако, сине, ни једно биће, кад утоне кроз сан или смрт у суштаство, не зна ни да је у суштаству ни одкуда је тамо дошло.

И те реке, сине, и са запада и са истока. теку из једнога мора. небеског, (атмосфере) у друго море, земаљско. У морима оне не постоје као самосталне и не знају која је од куда. Исто тако, сине, ни бића не знају да су се, по спавању или трансмирацији, вратила из суштаства или у њега ушла.

Она невидљива есенција у којој све постоји и која постоји у свему јесте суштаственост. То је атма, и, тат твам аси, Светакето! (то ти јеси, Светакето)...

Поред пантеизма у виду свебога, Браме, односно сведуше, Атмана или Параматмана по коме се философија и Веда и Упанишада потпуно слаже са нашом песмом, она схвата и дело као стварност која надживљује човека, исто као и код нас јер и код нас праведник у вечност понесе собом само беле руке и праведна дела своја.

Дело у санскртској философији је карма и њега су усвојиле све групе философских система, и систем асти, јесте, систем насти, на асти, није. Систем асти је ортодоксни. У њему су Веда, Санкија, Јога, Ниаја, Вајшешика, Веданта, Мимамса. Систем насти, отпаднички, је Будизам. Џајнизам, Чарвака.

Према схватању о карми, она, карма, у стању је да утиче на загробни живот човека или да га олакша или да га отежа, или да му причини задовољство или бол.

Карма која произлази из страсти ниже се око душе и боји је бело или црно према чему се и душа сматра као бела (шукла), добра, или црна (кршња), рђава. Црна душа води у трансмиграцију, ново рађање и ново умирање, нов живот и ново мучење, претварање или у животињу или у камен, и т. д.

 Карма која не иде из страсти већ из ума, из доброте, не оставља никаквог трага на души, тако да се душа, слободна и чиста, по смрти, враћа највишем бићу, Брами, Хираниагарби, иде у осмо небо, највише.

Санскртска философија, опет у свима системима, зна као што смо већ напоменули, и за мокшу кроз коју се улази у виши живот а која је спроведена и кроз нашу песму,

За санскртску философију, као и за философију наше песме, овај свет је, према Светашватара Упанишади, мајин (маја, обмана, привид) варљив, лажан, а према Маитра Упанишади, Брама се јавља у двојаком виду, у виду безобличја. универзалности, универзалног живота, и као такав је апсолутан и вечан, и у виду обличја, посебног живота, а то обличје је маја, обмана, привид.

Срби ни своју поезију ни систем свога схватања нису примили од Инда што је јасно поред осталог и из следећег. Од великих сукоба са црним народима који се помињу још у ведском добу Словени као Аријанци сачували су одвратност према црној боји па су њоме символисали и свако зло и све што је садржавало негативна својства. Инди, међутим, и ако нису бели, примајући у давним временима веру Словена, примили су такође и карактеристично символисање бојом, зло као црно (кршња), добро као бело (шукла). А, имајући на уму да они нису бели, и да је овакво символисање уперено против њих самих јасно је да оно није њихово аутентично већ примљено од белог, у овом случају Словенског народа. У осталом, народни песник је свестан да му је велики део душе у Индији што се види и из носталгичне песме Босиљак и роса (Вук I, 665).

Босиљак се жали роси што није пала. Она му каже да се тога јутра забавила посматрајући борбу виле и орла. Била је орлу саломила крила услед чега су љуто зацвилили орлићи а тешила их птица ластавица.

„Не цвилите, тићи орловићи!
Повешћу вас у земљу Индију,
Где штир коњу расте до колена
Детелина трава до рамена
Одкле никад не залази сунце.
По томе се тићи утешише“.

Наш народни песник не упућује их ни на Италију чије лимуне и поморанџе посматра са прозора, ни у Грчку, земљу вечитог пролећа, која му је ту, под ногом, већ духовна носталгија одвлачи га тамо далеко, далеко, чак у Индију...

Говорећи о Србима, Прокопије каже да су били просто голи при удару на Византију. Ову карактеристику наши историчари нису запазили. Голи, Срби нису могли живети на Карпатима, на планини. Голи су само могли да долазе из топлих крајева „одкле никад не залази сунце“. То давнашње српско одевање у толикој мери лако, подсећа нас на данашње одевање Инда.

Идеја спроведена кроз све варијанте месечеве женидбе и мит наше народне песме о Сунчевој сестри, паши тиранину и два девера је ведска химна, (књ. X, 85), са том разликом што су ведског Пушана, сунчано божанство, обожаваоца Зоре, хришћанство и Турци дегенерисали у пашу тиранина, а Ашвине, ведске близанце, божанства светлости и небеске коњанике. (Веда књ. VIII. 71), дегенерисали у њена два девера.

Наша дивна и недостижна Сунчева сестра је Зора и Веда нема величанственијих химна од оних које су посвећене лепоти Зоре. Пред том лепотом људи су падали у екстазу и Зору су звали именом које се код нас до данас задржало и значи појаву која изазива ванредно душевно стање — ужас, а од те лепоте која иде у ужас и трачки божански певач, Орфеј, погинуо је. Сем ових непосредних древности, наша песма је сачувала и далеких реминисценција.

Према Мануу, (чл. 6—14 књ. I), Свајамбу, Бог који постоји сам по себи, вољом, Бог кога само душа може да спозна, иначе невидљив, Бог као душа свих бића, створио је свет. У жељи да из своје супстанције створи разна бића, најпре је створио воду у коју је ставио једну клицу. Из те клице произишло је јаје, сјајно као звезда са хиљадама зрака. Из јајета је произишао Брама, предак свих бића. После Брамине године (3.110.400.000.000 наших година) Свајамбу је јаје разделио у два дела. Из та два дела су створени небо и земља. Између њих Господ је ставио атмосферу, осам небеса и непресушиву воду и т. д.

Ову спиритуалну и божанску Мануову, односно нашу космологију за чију су одбрану Богомили пролили бујицу крви, усвојили су готово сви словенски суседи, сваки на свој начин.

Финси еп, Калевала, на следећи начин схвата ову космологију.

Крај морске пучине, на колену мајке постања, патка је снела јаје и легла да га излеже. На дан два по лежању, мајка створења загрејала се, тргла, јаје је пало у море и разбило у парам парче. Ипак животна супстанција није пропала. Из једног дела јајета створила се земља. из горњег дела небо, из жуманцета сунце и т. д.

У санскртској митологији сунце на изгреву упоређује се са златним јајетом.

Овај мит и став из Рамајане о језеру и утви златокрилој, где се са језером упоређује небо а утвом сунце. подсећа нас на став из наших песама о лову где ловца намера намери:

„На зелено у гори језеро
У језеру утва златокрила“.

(Деоба Јакшића)

А још више на астролошки сан Царице Милице који је уснила у очи Косова а по коме је сунце пало у језеро, месец у море а „све звијезде крају побегнуле“ или на ове стихове исте песме:

„Сан уснила и у сну видела
Да се ведро небо проломило
Жарко сунце у траву пануло
А из траве у воду скочило,
У Косову у воду бунара,
Па се вија по бунару сунце
Зраке баца небу под облаке...

или Обретеније главе Кнез Лазара

„Упалише фењер јасну свећу...
Они траже воде по Косову
Намера их намерила била,
Намерила на воду кладенца
Један вели кириџија млади
„Ев у води месечине сјајне“,
Други вели кириџија млади,
„Није, браћо, месечина сјајна“
Трећи мучи ништа не беседи
Па загази у воду кладенца
Те извади из кладенца главу
Светитеља српскога Лазара“

У нашој народној песми има и других карактеристика које су апсолутно подударне са институцијама и схватањима из Мануа.

Наша песма, на пример, не воли ни плаву девојку, ни плава момка:

„Сакуј мени од злата јунака,
Немој плава, тако ти заната“ !

или у песми Клетва на купину. [Вук. књ. I:)

„Бог т’ убио купино!
Јера мене додржа
До јунака плав’ ока
Плакала му и мајка
Која га је родила
Мен’ девојци гојила“.

И данас наше село нема нарочитих симпатија према плавим девојкама а ово древно схватање задржало се још из Мануовог закона који, (у чл. 8, књ. III), препоручује да се за жену не узима јако плава. Уз ово, у једној песми, Јован Бег каже жени:

„Чујеш ли ме моја трудна љубо,
Родила си девет девојака
Ако родиш десету девојку
Ја с обеси ја у воду скачи“.

или у песми Праља на вилину бунару, (Вук I, 228.)

„Па, отиде да водице пије
Ал’ повика нешто из бунара
Не пиј, злато, одовуд водице,
Овде вила чедо окупала,
Да је мушко не бих ни жалио
Већ је женско, не било јој живо“ !

из чега је јасно да наша песма не воли женску децу.

Ману, (књ. IX, 45) сматра да је само онај савршен човек који се састоји из три личности уједињене у једну. Та троједна личност је он, његова жена и њихов син. Или, човек који има сина достигао је небески свет, који је добио поред тога и унука иде у бесмртност а онај који је добио и праунука иде у сунце и посвећује се — Ману, књ. IX, 137.

или Сирота мајка
Гаји мајка до девет синова
Хранила их тугом и невољом
Дању и ноћ на преслици туђој.

И Ману, (књ. IX. 75.) каже да сирота, честита жена, има да живи од преслице.

Уз ово, упадљива је и следећа реминисценција, свежија:

У своме делу Златне ливаде, књ. IV, Масуди, пишући о прехришћанским Словенима, поред осталог вели: Било је код Словена више светих споменика. Један храм био је подигнут на једном рту крај мора. Он је био саграђен од црвеног корала и зеленог смарагда. Са крова дизао се високо торањ под којим се налазио идол, изведен од драгог камена, берила, црвеног рубина, жуте агате и кристала, а глава му је била од злата. Други кип представљао је девојку која је идолу приносила жртве. Словени сматрају да је тај храм подигао један од њихових мудраца у незапамћено време...

Целу ову богату и величанствену, древну творевину Словена, оживљује нам народна песма Зидање Раванице:

„Хоћу градит цркву Раваницу
У Ресави крај воде Равана:
Имам блага колико ми драго,
Ударићу темељ од олова
Па ћу цркви саградити платна
Саградићу од сребра бијела,
Покрићу је жеженијем златом,
Поднизати дробнијем бисером,
Попуњати драгијем камењем“.

Као што се види, Лазарева Раваница не разликује се много од Масудијевог прехришћанског словенског храма, ни по лепоти ни по богатству. На против, народни песник схватио је цркву као идола па је за то и украшава на тај начин, што је поднизује дробнијем бисером а очи попуњује драгијем камењем. Јер, иначе, шта би, другојаче, значило поднизивање дробнијем бисером, или попуњање драгијем камењем, ако црква не би личила на идола?

Ширма тврди да је Атила имао гусларе у својој пратњи. Ослањајући се на Јордануса то мора бити тачно. Према њему, Атила је погребен и ожаљен по словенским обичајима. „Доглавници су унутра нашли мртвог Атилу. Његова супруга, погнуте главе, са велом преко лица, ронила је сузе. Према њиховом народном обичају они су одрезали косе и нагрдили лице“. (О Готима, књ. XVI). У нашој народној песми Највећа је жалост за братом — жена је за мужем косу одрезала, за девером лице нагрдила, а за братом очи извадила (Вук књ. I стр. 208 Изд. Др. шт. из 1932 г.). А у песми Соко и Марковица — Маркова верна љуба „Расплела је косе дуге, нагрдила бело лице“ и закукала за Марком из чега је јасно да се Јорданус служио словенском традицијом за опис обичаја за ожаљење Атиле. Сем овога и Т. Симокат, из краја шестог века, саопштава да су три Словена била ухваћена на грчкој територији са неким музичким оруђима. Л. Леже сматра да су то биле гусле. Уз ово, у песми Правда пред краљем од Трогира, (Вук књ. I, 552) вели се: „Девојка ме на правду позива“. Шта значи позивање на правду и колико је та установа старија и од средњег века мора бити добро познато правним историчарима.

Из свега овога јасно је да је порекло наше народне песме везано за порекло нашега народа — а порекло нашега народа је много раније и од V и од I века.

По своме философском систему, митолошком, као и другим мотивима, наша народна песма силази, дакле, у најдубљу, ведску, старост, а са мотивима из народних обичаја она уз то захвата и прве почетке средњега века; са опевањем Куманова и Кајмакчалана досеже до наших дана.

Светска књижевност и светска философија немају ничега духовнијег и ничега узвишенијег од Српске народне песме која је за сада као најчистија спиритуализација, највише божанска и најлепша веза човека и Бога.

КЊИЖЕВНОСТ

• Атанасијевић Др Ксенија. Философски фрагменти
• Ђурић Др М., Пред словенским видицима.
• Јовановић Слободан. Дела.
• Кадлец К., Првобитно Словенско право пре Х века.
• Лазаревић Б., Три највеће југословенске вредности.
• Маретић Т., Наша народна епика.
• Мијушковић Д, Систем Душанова законика.
• Новаковић Ст., Законик Ст. Душана цара српског изд. из 1870 и 1898 г. Удава или самовласно
• апшење за дуг, Правник из 1892 г. Село, Глас. Срп. Kpaљ. Акад., 24, из год 1891 г.
• Продановић Ј, Haшa народна књижевност
• Скерлић Ј.. Писци и књиге
• Соловјов А, Законодавство Стефана Душана.
• Сорокин П., Социологија књ. II. прев. Иконић
• Српске народне песме, разне збирке.
• Станојевић Др Ст„ Историја Српског народа Византија и Срби I и II. Цар Душан.
• Станојевић Др Ст. и Ћоровић. Одабрани извори I.
• Стефановић Др Св. Студије о нашој народној поезији,
• Тарановски Др Т. Увод у историју Словенских права. Историја Српског права у Немањићској
• Држави. књ. I и II.
• Accarias C., Precis de droit Romain.
• Aristote, La politique, trad. Thurot.
• Boutroux E., Etudes d’ histoire da la philosophie.
• Brehier E., Histoire de la philosophie.
• Colin G., L’Hellenisme en Occident et les Romains.
• Commelin P, Nouvelle Mythologie grecque etromaine.
• Chronique de Nestor, trad. Leger L.
• Diehl Ch., Byzance, grandeur et decadence.
• Hesseling D. C.. Essai sur la civilisation byzantine.
• Homere, L’ Iliade, L’ Odyssee, ed. Flamarion.
• Leger L, Les anciennes civilisations slaves.
• Lanson G., Histoire de la litterature francaise.
• Niederle L, Manuel de l’ antiquite slave, tome I et II.
• Reinach A„ Le grand ressor de l’ Hellenisme: Alexandre et la fondation de l’ Empire grec en Orient. Reinach S., L’ origine des Aryens.
• Platon. L’ Etat ou la Republique.
• Barker E., Greek Political Theory of Plato and his predecessors.
• Burnet, Greek Philosophy
• Bury J. Б., History of the Later Roman Empire. A History of the Eastern Roman Empire from the fall of
• Irene to the accession of Bazil.
• Cambridge History of English Literature, ed. Ward and Walder.
• Clark E, C„ History of Roman Private Law.
• Dut R.. Mahabharata and Ramayana.
• Finlay G., The Byzantine Empire.
• Foord E.. The Byzantine Empire, the rearguard of European Civilisation.
• Gibbon E., The Decline and Fall of the Roman Empire.
• Giles P., Articles in Encycl. Brit. 11^th ed. Aryans in vol, II, Indoeuropean in vol. XIV.
• Grierson G. A ’The linguistic survey of India, 1927 etc.
• Golden Treasury, ed. Couch.
• Grote G., History of Greece.
• Grundy G. Б., A History of the Greek and Roman world,
• Herzen A.. The Memoirs.
• Jolly J„ Manava Dharma Sactra.
• Macaulay, Lays of ancient Rome
• Müller Max, The Upanishads.
• Norwood G., Greek Tragedy.
• Roby H. J, An introduction to the Study of Justinian Digest; Roman Private Law in the times of Cicero
• and the Antonines
• Royce J, The Spirit of Modern Philosophy.
• Stephen D. J.. Studies in early Indian thougt.
• Vinogradov P., Roman Law in Medieval Europe.