Marić Rastislav

Bind, ilirski bog izvora

POSEBAN OTISAK

81 IZDANJE ČUPIĆEVE ZADUŽBINE 81

GODIŠNJICA
NIKOLE ČUPIĆA
IZDAJE NJEGOVA ZADUŽBINA

KNJIGA XLVIII

ŠTAMPA DRŽAVNE ŠTAMPARIJE KRALJEVINE JUGOSLAVIJE

BEOGRAD 1939

Za „Projekat Rastko“ digitalizovao
gospodin Nebojša Jovičić

O religiji starih Ilira, kao što je poznato, nismo dovoljno obavešteni; antički podaci o njoj svode se na svega nekoliko kratkih beležaka grčkih i rimskih pisaca i na nekoliko natpisa sa imenima božanstava.^[1] Ti oskudni podaci iz starog veka mogu se unekoliko dopuniti i objasniti proučavanjem ilirskih ostataka u verovanjima i običajima naroda koji su nekada stanovali ili i danas žive na nekadašnjoj ilirskoj teritoriji, i na koje je, prema tome — to smemo pretpostaviti — ilirska religija posredno ili neposredno mogla imati uticaja. O jednom takvom slučaju govorićemo ovom prilikom.

Godine 1895, prilikom opravke puta iz Bišća u Golubić, kod izvora Privilice, nedaleko od Bišća, otkriveno je jedno veliko svetilište iz rimskog doba.^[2]

^[1] O tim podacima v. moj rad Antički kultovi u našoj zemlji. Beograd, 1933, 8 idd. Iznenađuje da te podatke ne nalazimo u poznatoj kolekciji Fontes historiae religionum koju je uredio Karl Klemen.

^[2] Upor. Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien u. d. Hercegovina 6,1899, 154 idd.; 7, 1900, 33 idd.

Na tom mestu nađeno je više ara sa votivnim natpisima, od kojih je jedna ukrašena urezanim pretstavama jaraca. U natpisima, zapisanim na tim arama, spominje se Bind ili Bind Neptun (Bindus, Bindus Neptunus), božanstvo koje pre ovih nalazaka nije bilo poznato i čiji spomenici nigde više nisu nađeni. Reč Bindus nije ni latinska ni grčka, i ne nalazi se, kao osobeno ime ili kao epitet, ni u rimskom ni u grčkom panteonu.

Kako je Bindovo svetilište nađeno na ilirskoj teritoriji, u oblasti plemena Japoda, to će ovo božanstvo biti ilirsko. Natpisi ne daju nikakva obaveštenja o Bindovim funkcijama ni o kultu vršenom u njegovu čast, ali činjenica da je Neptun njegova interpretatio romana pokazuje da je on bio bog izvora.^[3]

Pored ara, nađeno je mnogo jarećih kostiju, što je jasan dokaz da je ova životinja bila žrtvovana Bindu.^[4] Iz nalazaka kod Privilice ne može se ništa više doznati, ali nam zato činjenica da su ovom bogu prinošeni jarci na žrtvu može poslužiti kao polazna tačka za dalja ispitivanja ostataka Bindovog kulta.

^[3] Upor. Wiss. Mitth. 6,163; Antički kultovi. 9.

^[4] B. Wiss. Mitth. 6,163; 7,35.

Najpre ćemo spomenuti jedan podatak zabeležen, pred kraj prošlog veka, u Crnoj Gori, u kraju, dakle, koji je, kao što je poznato, nekada činio sastavni deo, čak i centralni. deo, velike ilirske teritorije. Tragovi stare ilirske religije i mitologije mogu se i inače naći u današnjim verovanjima i umotvorinama našeg naroda u Crnoj Gori i Hercegovini (npr. u pretstavama i pričama o demonima voda u konjskom obliku; o Dukljaninu; o uročnicama). Slučaj koji ćemo ovde izneti odnosi se na verovanje o demonu izvora. U svojoj studiji o Crnoj Gori Rovinski priča kako Crnogorci i danas, kada se kopa bunar ili izvodi voda od nekog izvora ili kada se nađe izvor, uopšte kada se želi postati sopstvenikom kakve vode, prinose krvne žrtve. U svim tim slučajevima se ili kolje životinja na žrtvu, ili se krvlju iz palca okrvavi voda.^[5]

^[5] Upor. P. Rovinskiй, Černogoriя vъ eя prošlomъ i nastoящemъ, tomъ II častъ 1 .№ 1, Sanktpeterburgъ 1901,536.

Puštanje krvi iz palca mogla bi biti supstitucija za ljudsku žrtvu; a što se tiče životinje koja se žrtvuje, mi inače znamo da to treba da bude jarac. Za to nam jasno govori lepa skaska o postanku Crnojevića Rijeke, u kojoj se priča kako je ta reka potekla u onom trenutku kad su lovci Ivana Crnojevića, prilikom nekog lova, ubili divljega jarca (dikій kozel) koji je sav mokar pred njih izašao iz pećine; takođe i druga jedna skaska o postanku Nove vode kod Dobrskog sela, koja se pojavila u trenutku kada su neki ljudi uhvatili jednog jarca i otsekli mu uvo (Rovinski, 537). Što se i u starom veku, i danas, u istoj oblasti, žrtvuje jarac numenu izvora, to ne može biti slučajno. Očevidno je da mi u današnjem žrtvovanju jarca imamo jedan ostatak starinske ilirske religije, kojim se činjenice iz natpisa ilustruju i potvrđuju.

Kad ovako stoje stvari, možemo bolje razumeti poznatu lepu Horacijevu odu (Sarm. 3, 13, 1 idd):

O fons Bandusiae, splendidior vitro,
dulci digne mero non sine floribus,
cras donaberis haedo,
cui frons turgida cornibus

primis et Venerem et proelia destinat.
Frustra: nam gelidos inficiet tibi
rubro sanguine rivos.

Horacije govori o žrtvi koja se, o prazniku Fontanalia, 15 oktobra, propisno prinosi numenu izvora.^[1] Izvoru se, kao što se vidi, žrtvuje jarac i, što je u celoj stvari naročito zanimljivo, ovde imamo ne žrtvu po opštim rimskim propisima, koji su zahtevali da se o Fontanalijama žrtvuju beskrvne žrtve u cveću (upor. Var. l. l. 6, 22; žrtva ovce, o kojoj govori Ovidije, Fast. 3, 300 i žrtva krmače kod Marcijala Epigr. 6, 47, 1 idd. očevidno su izuzetci), nego prema lokalnim propisima koji traže da se izvoru žrtvuje jarac. A kakvoga su porekla mogli biti ti lokalni propisi? Izvor Banduzija je u Apuliji,^[2] a u tome kraju, kao što je poznato, živeli su nekada, pre dolaska Rimljana, Iliri.^[3]

^[1] Horacije ne kaže kada će prineti žrtvu Banduziji. Da je to bilo o Fontanalijama, zaključak je modernih komentatora Horacijevog teksta, upor. npr. Nauk-Hoppe, Des Q. Horatius Flaccus Oden u. Epoden¹⁹, 1 Teil, Lepzig 1926, 121.

^[2] O položaju Banduzije obavešteni smo iz jedne papske bule iz 1103 god., upor. Hülsen u Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie d. classischen Altertumswissenschaft 2,2847.

^[3] O tome vidi, na primer, Philipp, Japyges, RE 9,730,

U Horacijevoj odi imamo, dakle, još jedan podatak o ilirskom kultu — podatak koji se u potpunosti slaže sa onim što smo izveli iz arheološkog i folklornog materijala u našim krajevima. Ali iz Horacijeve ode možemo saznati još jednu veću i važniju stvar, a to je samo ime božanstva poštovanog pored Banduzije. Sveti izvori i lekovite vode, kao što je poznato, vrlo se često nazivaju imenom božanstva koje je pored njih bilo poštovano — dovoljno je potsetiti, na primer, ia Inojinu vodu kod Epidaura Limere ('Ινους υδωρ, Paus. 3, 23, 8), zatim na Aquae Bormonis, Aquae Granrii, Aquae Neptuniae,^[4] najzad na Vidovo vrelo kod nac.^[5] Banduzija je bila sveti izvor,^[6] pa je zato lako moguće da je ime tog izvora obrazovano od imena božanstva čiji je kult vršen na tom mestu.

^[4] Upor. RE 2,287. idd.

^[5] Upor. Veselin Čajkanović, De diis et daemonibus Serborum medicis. Medicinski pregled 13,1938,151.

^[6] Najbolji dokaz da je ona smatrana svetim izvorom nalazimo u činjenici što je pored njega bila sagrađena crkva sv. mučenika Gervazija i Protazija o kojoj govori već pomenuta papska bula. Crkve su, međutim, podizane uvek pored onih izvora pored kojih je paganski kult bio toliko jak da ga hrišćanska crkva nije mogla potisnuti nego ga je na ovaj način morala hristijanizirati, upor. Daremberg—Saglio, Dictionnaire des antiquite's grecques et romaines 2,1239.

Bandusia i Bindus su vrlo slična imena — različit fonem osnove po svoj prilici je rezultat različite evolucije jednog istog vokala u ilirskim jezicima Balkanskog Poluostrva i Italije, tako da su po svoj prilici i jedno i drugo obrazovani od iste osnove. Kakav bi bio oblik te osnove i šta bi ona značila, ne može se reći,^[7] ali bi sličnost imena jednog svetog izvora i jednog božanstva, poštovanog pored izvora, možda ukazivala na to da je i na izvoru Banduziji postojao kult onog istog božanstva koje je bilo poštovano i pored izvora Privilice.

^[7] O etimologiji imena Vandusia v. Hans Krahe, Die alten balkanillyrischen geographischen Namen i literaturu koju on navodi.

Rastislav Marić.