Марић Растислав

Бинд, илирски бог извора

ПОСЕБАН ОТИСАК

81 ИЗДАЊЕ ЧУПИЋЕВЕ ЗАДУЖБИНЕ 81

ГОДИШЊИЦА
НИКОЛЕ ЧУПИЋА
ИЗДАЈЕ ЊЕГОВА ЗАДУЖБИНА

КЊИГА XLVIII

ШТАМПА ДРЖАВНЕ ШТАМПАРИЈЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

БЕОГРАД 1939

За „Пројекат Растко“ дигитализовао
господин Небојша Јовичић

О религији старих Илира, као што је познато, нисмо довољно обавештени; антички подаци о њој своде се на свега неколико кратких бележака грчких и римских писаца и на неколико натписа са именима божанстава.^[1] Ти оскудни подаци из старог века могу се унеколико допунити и објаснити проучавањем илирских остатака у веровањима и обичајима народа који су некада становали или и данас живе на некадашњој илирској територији, и на које је, према томе — то смемо претпоставити — илирска религија посредно или непосредно могла имати утицаја. О једном таквом случају говорићемо овом приликом.

Године 1895, приликом оправке пута из Бишћа у Голубић, код извора Привилице, недалеко од Бишћа, откривено је једно велико светилиште из римског доба.^[2]

^[1] О тим подацима в. мој рад Антички култови у нашој земљи. Београд, 1933, 8 идд. Изненађује да те податке не налазимо у познатој колекцији Fontes historiae religionum коју је уредио Карл Клемен.

^[2] Upor. Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien u. d. Hercegovina 6,1899, 154 идд.; 7, 1900, 33 идд.

На том месту нађено је више ара са вотивним натписима, од којих је једна украшена урезаним претставама јараца. У натписима, записаним на тим арама, спомиње се Бинд или Бинд Нептун (Bindus, Bindus Neptunus), божанство које пре ових налазака није било познато и чији споменици нигде више нису нађени. Реч Bindus није ни латинска ни грчка, и не налази се, као особено име или као епитет, ни у римском ни у грчком пантеону.

Како је Биндово светилиште нађено на илирској територији, у области племена Јапода, то ће ово божанство бити илирско. Натписи не дају никаква обавештења о Биндовим функцијама ни о култу вршеном у његову част, али чињеница да је Нептун његова interpretatio romana показује да је он био бог извора.^[3]

Поред ара, нађено је много јарећих костију, што је јасан доказ да је ова животиња била жртвована Бинду.^[4] Из налазака код Привилице не може се ништа више дознати, али нам зато чињеница да су овом богу приношени јарци на жртву може послужити као полазна тачка за даља испитивања остатака Биндовог култа.

^[3] Упор. Wiss. Mitth. 6,163; Антички култови. 9.

^[4] B. Wiss. Mitth. 6,163; 7,35.

Најпре ћемо споменути један податак забележен, пред крај прошлог века, у Црној Гори, у крају, дакле, који је, као што је познато, некада чинио саставни део, чак и централни. део, велике илирске територије. Трагови старе илирске религије и митологије могу се и иначе наћи у данашњим веровањима и умотворинама нашег народа у Црној Гори и Херцеговини (нпр. у претставама и причама о демонима вода у коњском облику; о Дукљанину; о урочницама). Случај који ћемо овде изнети односи се на веровање о демону извора. У својој студији о Црној Гори Ровински прича како Црногорци и данас, када се копа бунар или изводи вода од неког извора или када се нађе извор, уопште када се жели постати сопствеником какве воде, приносе крвне жртве. У свим тим случајевима се или коље животиња на жртву, или се крвљу из палца окрвави вода.^[5]

^[5] Упор. П. Ровинскiй, Черногорiя въ ея прошломъ и настоящемъ, томъ II частъ 1 .№ 1, Санктпетербургъ 1901,536.

Пуштање крви из палца могла би бити супституција за људску жртву; а што се тиче животиње која се жртвује, ми иначе знамо да то треба да буде јарац. За то нам јасно говори лепа скаска о постанку Црнојевића Ријеке, у којој се прича како је та река потекла у оном тренутку кад су ловци Ивана Црнојевића, приликом неког лова, убили дивљега јарца (дикій козел) који је сав мокар пред њих изашао из пећине; такође и друга једна скаска о постанку Нове воде код Добрског села, која се појавила у тренутку када су неки људи ухватили једног јарца и отсекли му уво (Ровински, 537). Што се и у старом веку, и данас, у истој области, жртвује јарац нумену извора, то не може бити случајно. Очевидно је да ми у данашњем жртвовању јарца имамо један остатак старинске илирске религије, којим се чињенице из натписа илуструју и потврђују.

Кад овако стоје ствари, можемо боље разумети познату лепу Хорацијеву оду (Саrm. 3, 13, 1 идд):

O fons Bandusiae, splendidior vitro,
dulci digne mero non sine floribus,
cras donaberis haedo,
cui frons turgida cornibus

primis et Venerem et proelia destinat.
Frustra: nam gelidos inficiet tibi
rubro sanguine rivos.

Хорације говори о жртви која се, о празнику Fontanalia, 15 октобра, прописно приноси нумену извора.^[1] Извору се, као што се види, жртвује јарац и, што је у целој ствари нарочито занимљиво, овде имамо не жртву по општим римским прописима, који су захтевали да се о Фонтаналијама жртвују бескрвне жртве у цвећу (упор. Var. l. l. 6, 22; жртва овце, о којој говори Овидије, Fast. 3, 300 и жртва крмаче код Марцијала Epigr. 6, 47, 1 идд. очевидно су изузетци), него према локалним прописима који траже да се извору жртвује јарац. А каквога су порекла могли бити ти локални прописи? Извор Бандузија је у Апулији,^[2] а у томе крају, као што је познато, живели су некада, пре доласка Римљана, Илири.^[3]

^[1] Хорације не каже када ће принети жртву Бандузији. Да је то било о Фонтаналијама, закључак је модерних коментатора Хорацијевог текста, упор. нпр. Nauk-Hoppe, Des Q. Horatius Flaccus Oden u. Epoden¹⁹, 1 Teil, Lepzig 1926, 121.

^[2] О положају Бандузије обавештени смо из једне папске буле из 1103 год., упор. Hülsen у Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie d. classischen Altertumswissenschaft 2,2847.

^[3] О томе види, на пример, Philipp, Japyges, RE 9,730,

У Хорацијевој оди имамо, дакле, још један податак о илирском култу — податак који се у потпуности слаже са оним што смо извели из археолошког и фолклорног материјала у нашим крајевима. Али из Хорацијеве оде можемо сазнати још једну већу и важнију ствар, а то је само име божанства поштованог поред Бандузије. Свети извори и лековите воде, као што је познато, врло се често називају именом божанства које је поред њих било поштовано — довољно је потсетити, на пример, иа Инојину воду код Епидаура Лимере ('Ινους υδωρ, Paus. 3, 23, 8), затим на Aquae Bormonis, Aquae Granrii, Aquae Neptuniae,^[4] најзад na Видово врело код нac.^[5] Бандузија је била свети извор,^[6] па је зато лако могуће да је име тог извора образовано од имена божанства чији је култ вршен на том месту.

^[4] Упор. RE 2,287. идд.

^[5] Упор. Veselin Čajkanović, De diis et daemonibus Serborum medicis. Медицински преглед 13,1938,151.

^[6] Најбољи доказ да је она сматрана светим извором налазимо у чињеници што je поред њега била саграђена црква св. мученика Гервазија и Протазија о којој говори већ поменута папска була. Цркве су, међутим, подизане увек поред оних извора поред којих је пагански култ био толико јак да га хришћанска црква није могла потиснути него га је на овај начин морала христијанизирати, упор. Daremberg—Saglio, Dictionnaire des antiquite's grecques et romaines 2,1239.

Bandusia и Bindus су врло слична имена — различит фонем основе по свој прилици је резултат различите еволуције једног истог вокала у илирским језицима Балканског Полуострва и Италије, тако да су по свој прилици и једно и друго образовани од исте основе. Какав би био облик те основе и шта би она значила, не може се рећи,^[7] али би сличност имена једног светог извора и једног божанства, поштованог поред извора, можда указивала на то да је и на извору Бандузији постојао култ оног истог божанства које је било поштовано и поред извора Привилице.

^[7] О етимологији имена Ваndusia в. Hans Krahe, Die alten balkanillyrischen geographischen Namen и литературу коју он наводи.

Растислав Марић.