|
|
 |
Dečakova knjigaPričala mi Bakamale priče o malima Nada Mioč-Stanojević
|
|
Internet izdanje Izvršni producent i pokrovitelj Beograd, 21. mart 2002 Producent: Zoran Stefanović Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja Tehnička obrada: Nenad Petrović Korektura: Saša Šekarić |
Vrlo originalna zamisao da se sklopi jedna knjiga o detinjstvu jednog dečaka, njegove mame i njegove bake. Draž tih priča je prava dečja naivnost, dokument, istinito prikazivanje malih događaja koji čine detinjstvo zanimljivim. Dečak i baka, autori ove knjige, jesu jedna lepa družina povezana zajedničkim životom u porodici. Bakina prisećanja o dečakovoj mami lepo se uklapaju u dečakovo detinjstvo koje on sam beleži. Priča o baki kompletira ovo trojstvo, pa smo dobili knjigu koja se sa interesovanjem čita. Zanimljiva je i za decu i za odrasle, to je prava porodična knjiga, jer samo u porodici dete potpuno doživljava detinjstvo.
Ovo buduće delo je, po meni, originalan pristup književnosti za decu. Bez preteranih ambicija, ovo je prava «dečja književnost» koja je nepravedno kod nas zapostavljena i potcenjena.
Male pričice, osim što su zanimljive i poučne su, kako za decu, možda i više za odrasle. Deci mogu da budu podsticaj za iznošenje svojih iskustava i zapažanja, a njihovim roditeljima i vaspitačima dati ideje da i oni zavire u duše svojih mališana i đaka. I tamo čame mnogi skriveni «biseri».
Ova zbirka anegdotskih pričica je ustvari ispovest jednog mališana koji je imao sreću da ga umesto prezauzetih roditelja baka vodi na putu njegovog odrastanja.
Međutim, prelazak na drugi i treći deo ovog zanimljivog štiva zaustavio mi je dah. Pa, ovo je mala trilogija, porodična hronika, viđena i doživljena od strane jednog devetogodišnjaka.
Ne treba zaboraviti da je izbor pričica i sećanja jednog unuka i njegove bake bio njegov, Duškov, kao i komentari.
Mislim da bi bilo dobro, i korisno, da se ovo delo nađe u školskim i uopšte u dečjim bibliotekama, da bi ga učenici rado čitali, a i njihovi roditelji.
Prekucavajući ovu knjižicu uživala sam u pričama dečaka i njegove bake. Duhovite anegdote protkane mudrostima devetogodišnjeg dečaka prezentovane su na zanimljiv način. Sve priče su veoma zanimljive, maštovite, ali moram izdvojiti priču o lisičićima, koja me zaista oduševila. Dečak i baka su oživeli lisičiće i sa njima proputovali čitav svet na najlepši način, na krilima mašte i na taj put poveli i nas čitaoce.
Iznenadila me hrabrost ovog dečaka, koji živi i piše o svetu mašte, da prizna da je « lepo u nešto verovati čak i ako znaš da je to kobajagi «.
Sve u svemu, ovo je delo neobično u tome što objedinjuje tri generacije: dečakovu, njegove mame i njegove bake, na vrlo lep način.
S A D R Ž A J
Ja sam Dušan, a zovu me Duško ili Dule. Samo kad se naljute na mene, viknu: Du-ša-ne!...
Osim roditelja imam mlađu sestru i brata. Svi kažu da su oni moje bogatstvo. Znam, samo kad mi to bogatstvo ne bi rasturalo po sobi i kvarilo igračke! Biće valjda bolji kada porastu.
Stanujemo u potkrovlju naše kuće u Sremčici. Ispod nas su baka i deda. Oni mi služe za sve ono što želim, a drugi nemaju vremena za to.
U prizemlju su ujka i ujna sa Milicom i Peđom. Ujka volim jer mi uvek pokaže nešto novo na kompjuteru. Ujna je nežna i vrlo prijatna.
Idem u treći razred osnovne škole. Moja učiteljica Mira je divna. Često nam oprosti nestašluke. Možda zato što i ona ima dva sina slična nama.
Pošto sam rođen u januaru, psiholog je jedva pristala da me upiše, a ja sam ipak među najboljima. Volim školu i mislim da ću završiti sve što postoji od škola.
Ove godine sam odlučio da napišem knjigu. Prvo sam hteo da to budu fantastične priče. Pokušao sam, ali se ni meni nisu svidele.
Baka me podsetila da imam dosta materijala i iz svog stvarnog života. Zajedno smo dali nazive ovim poglavljima, a sad ću ja da pišem. Mislim da je najzgodnije da to budu kao neke male pričice sa naslovima. Ako se nečega ne setim, moliću baku da me podseti. Ona je pristala, jer ima dosta zabeležaka koje je pisala i o svojoj deci i o nama. I njena mama je vodila dnevnik o svojoj porodici.
Kada budem tata, i ja ću tako da pišem za svoju decu. Uživanje je slušati o svojoj prošlosti.
Moja mama i tata su se zaljubili još dok su bili studenti. Zato sam dosta vremena bio s bakom i dedom. Kad sam bio sasvim mali, kaže baka, često sam govorio:- Mama uci, poaze ipit.
Ne verujem da sam tada znao ni šta je to ispit, nego sam ponavljao njihovo objašnjenje zašto ne mogu da budem sa svojom mamom.
Kad su se zaposlili, bio sam u vrtiću, pa u školi. A moja sestra i brat su stalno bili sa mamom. Tek skoro je nastavila da radi, jer se za treće dete dobiju dve godine nerada.
O tom vremenu pre jaslica ništa se ne sećam. Baka ima zabeleženo samo koje sam reči kada izgovarao, ali to nije zanimljivo.
U jaslicama sam bio sa svojim drugarom od rođenja – Makijem. Još uvek mi je drag iako je već tri godine sa roditeljima u Kanadi. Ali, u jaslicama, kažu, mnogo smo se tukli. Morali su da nas rastavljaju u razne sobe. Nije mi jasno zašto smo bili takvi. Iz tog vremena su mi ostale samo dve uspomene.
Roditelji su nam na kratko otišli u kupovinu. Maki i ja smo ostali u dvorištu sami. Kao i obično, potukli smo se. Kad su se oni vratili, ja sam imao masnicu na obrazu, a Maki je bio srušen na zemlju. Počeli su da nas preslišavaju: zašto je Maki oboren i otkud meni masnica. Maki je rekao: - Sam sam pao, a i ja sam odgovorio da sam se sam udario.
To smo učinili da bismo izbegli grdnju, a i zato što smo bili najbolji drugari.
Jednom, kad su nam došli gosti, svi su bili u dnevnoj sobi. Osetili smo da ne paze na nas i uvukli se u kuhinju. Bilo nam je zabavno da otvorimo sve fioke i plakare i da sve iz njih vadimo na pod. Hteli smo da od sudova, hrane, pribora za jelo i ostalog,napravimo jednu divnu kuću.
Jasno, u tome nismo uspeli, jer je zveket privukao odrasle. Zapanjili su se izgledom kuhinje. Mami je to bilo i smešno, pa nas je tako slikala.
Kad sam se rodio, dobio sam, pored ostalog, i jedno sivo plišano slonče. U početku nisam obraćao pažnju na njega. Mislim da sam ga zavoleo tek od treće godine. Vremenom mi je postao kao neki dobar drug. Preko dana se ne igram s njim, ali me uveče dočeka u mom krevetu. Ne mogu da zamislim da zaspim bez njega u zagrljaju.
Bilo gde da putujem, nosim ga sa sobom. Bio je sa mnom i na rekreativnoj nastavi. Nisu mi se deca deca smejala zbog toga.
Kada je videla koliko ga volim, baka mu je isplela dva odelca – letnje i zimsko, koja mu vrlo lepo stoje.
Čuvaću ga celog života i dati svojoj deci da se igraju samo ako to zasluže.
Imao sam oko četiri godine kad sam vodio ovaj razgovor:
– Bako, nešto me muči.
– A, šta to, mili moj?!
– Nešto što ti ne znaš.
– Pa, objasni mi.
– Ali, ni ja ne znam šta me to muči.
– Znači da nije ništa strašno.
– Nije strašno, ali me ipak muči.
Verovatno je to bio neki neodređeni strah,koji i sada ponekad osetim. Čini mi se da sam u tom razgovoru bio pametan, ali u sledećem baš glup i smešan.
Unosim u kuhinju gužvu sena i pružam je baki.
– Šta će tu seno? Isprlja mi pod! – iznenadila se ona.
– Pa, za hranu.
– Kakvu hranu? Nismo mi životinje!
– Pa, pa, pa, možda može da se napravi neka pica sa senom.
Ha-ha-ha! (Ovo se ja sad smejem.)
Deda me je prilično rano naučio da igram šah. Znao sam i vrednost figura i neka otvaranja i završnice. Retko sam ga pobeđivao, jer nije hteo da mi popušta.
I tako jednom uveče, kad je on već bio pospan, ja navalio na njega da igramo. On se izvlači, a ja ga nagovaram, molim, mazim. Kad ništa nije pomoglo, upitao sam ga ljutito:
– Jesi li ti čuo onu narodnu poslovicu da lepa reč i gvozdena vrata otvara?
– Čuo sam, pa šta?
– Pa, ja ti sve lepe reči govorim, a ti ništa. Moraćeš da popustiš jer je to narod rekao.
I jasno, igrali smo šah.
Kad sam imao šest godina, vaspitačica Dana nas je vodila na Kopaonik. Sećam se da nam je bilo lepo. Stalno smo išli u šetnje po snegu, sankali se i pravili priredbe. U grupi je bila i devojčica Tamara od četiri godine. Bila je slatka i ja sam joj pomagao na uzbrdicama ili je tresao od snega i sedeo pored nje u trpezariji. Jednom dok smo čekali ručak, vaspitačica je čula ovakav naš razgovor, što je baka zapisala.
– Čini mi se da sam se zaljubio u tebe. A ti?
– Šta?
– Pa, voliš li ti mene?
– Volim.
– Znaš, ja imam kuću u Jošaničkoj Banji. Predlažem da odemo tamo zajedno da vidimo jesmo li jedno za drugo. Hoćeš?
– Necu.
– Ma, ne mislim sad, nego kad budemo imali osamnaest godina. Je l hoćeš?
– Zašto?
– Tako se to radi. I moj ujka i ujna su se prvo isprobali, pa onda venčali.
Nju je osnovala jedna tetka Ljubica za školsku decu. Ja nisam imao ni šest godina, ali me ona primila na probu. Radilo se nedeljom od deset do trinaest sati. Prvo je sa nama bio čika Ajdačić, fizičar. S njim smo razgovarali o neživom svetu na zemlji. Uvek nam je donosio i neke igre koje je sam izmišljao. U njima smo mi morali dobro da promozgamo da bismo našli rešenja. Voleo sam ih što su neobične.
Zatim smo sa čika Juginom, astronautičarem, ceo sat putovali svemirom, kao u nekoj čaroliji. Nekad je donosio slajdove ili filmove, ali, i kad je samo govorio, osećao sam se čarobno.
Na kraju nam je čika Raša Popov, književnik, pričao o zanimljivostima iz živog sveta. On je prosto glumio razne situacije, pa smo se često smejali.
Posle smo još imali malo vremena i da radimo šta hoćemo. Neki su se jurili, a ja sam obično sa nekim pričao, Kada sam dobio brata, počastio sam decu bombonama. Tad mi je Jovana kazala: - Blago tebi! Ja godinama tražim da mi rode brata ili sestru, a oni ništa. Onda mi moja drugarica Jelena kazala da ih ucenim: ili da rode, ili kuče da mi kupe. A ona je imala sreće. Mama joj alergična na kučiće, pa će ipak dobiti brata ili sestru, tamo na jesen.
– Pa, raspitaj se na šta je alergična tvoja mama. To ti je rešenje – posavetova je nestašni Momir.
Ha-ha-ha!- Ovo se sad ja smejem kad se toga setim.
Posle svega toga baka i ja krenemo na tople sendviče. Usput joj ispričam sve šta je bilo. Onda idemo na Kalemegdan, pravac Vojni muzej. Pentranje po tenkovima i topovima mnogo me privlačilo. Zamišljao sam da sam neki vojskovođa, ili da osvajam svemir.
Kad se zadovoljim, onda na sladoled pa kući. Pošto se autobusom dugo vozimo, obavezne su i tu igre: Na slovo, na slovo, dodavanje slova, ili neke zagonetke i pitalice.
Čini mi se da su mi to bile najsrećnije nedelje u životu.
Na kraju rekreativne nastave u prvom razredu bila je priredba sa maskenbalom. Svi su se uzvrteli i snalazili nekako da bi se maskirali: devojčice u princezu, vešticu, ciganku, pevačicu, a dečaci u klovna, duha, pijanca. Ja nikako nisam znao u šta ću. Ipak sam pošao sa ostalima pred žiri. Oni su me upitali:
– A zašto se ti nisi maskirao?
– Jesam.
– Pa, u koga?
– U samoga sebe.
Nasmejali su se i posle mi dali «Diplomu za najoriginalniju masku».
Moj tata često mora da drži časove đacima i studentima. Obično je to u mojoj sobi. Jednom sam ga molio da i ja ostanem. Zanimalo me kako se to drži čas.
On me upozorio da će mi biti dosadno, pa ću mu smetati. Čvrsto sam obećao da se neću ni mrdnuti. Jedva sam izdržao. Tata me pitao:- Kakvi su ti utisci?
– Dobri su, samo sam se čudio što često pominješ teču Dimčeta. Kakve veze ima on s matematikom?
– Šta ti je? Pa ja ga nisam pominjao!
– Jesi, jesi! Stalno si govorio: iks, ipsilon, zet, pa opet: iks, ipsilon, zet.
Posle jednog ogromnog smeha, tata mi je objasnio šta su iks, ipsilon i zet. Tek tada sam se i ja nasmejao.
Jednom, kad sam hteo da se igram sa bakom onih naših maštarija, ona kaže da ide u grad na predavanje.
– O čemu?- bio sam radoznao.
– O antropozofiji.
– E, pa, to je baš za mene. Povedi me.
– Kako znaš da je baš za tebe?
– Reč antropozofija liči na reč filozofija. A tata meni svaki čas kaže: ne filozofiraj, Dule, ne filozofiraj!
Ta šuma nije naša, ali mi smo je zavoleli kao da jeste. Po njoj šetamo od najranijeg mog detinjstva. To je prava, divlja šuma, a kroz nju teče i jedan potočić.
Ponesemo nešto za sedenje, soka i voća, a ja obavezno i jedan nožić. Nekad tamo naberemo cveća: kukureka, jagorčevine ili ljubičica. Nekad ima plodova kupine, šipka, žira, a nekad nam je glavno da gacamo po dubokom snegu. To zavisi od godišnjih doba. Ponekad pođe i moje društvo iz ulice, pa se dobro najurcamo.
Sećam se kako smo jedne zime od snega pravili divnu tvrđavu. Nekad smo se zabavljali prateći po snegu tragove zečeva i drugih životinja.
Obradujem se kad nađem zgodnu lijanu da se na nju okačim, pa izigravam Tarzana.
Potočić prosto zove da se preko njega preskače, da se prave mostići i brane ili prati list koji se pusti niz vodu.
A nožić nosim zato da njime sa drveća odvajam puzavice i sečem ih, jer su one paraziti.
Nekad zamislimo da je šuma čarobna, pa izvodimo svašta i smejemo se. Radujem se uvek kad krenemo u našu šumu.
Bilo je to u proleće kad sam imao pet ili šest godina. U dvorištu se pojavilo mnogo puževa. Ne sećam se čija je to bila ideja, ali smo im organizovali takmičenje u puzanju. Ovako. Prvo smo ih nakupili u dve kofice, preko dvadeset. Onda smo ih naredali po kraju trotoara i okrenuli prema kući. Kazali smo:- Pozor! i – Sad! U početku smo se malo razočarali, jer se većina nije ni mrdnula. Onda su polako kretali, ali na razne strane. Čak su se penjali jedni na druge. Bilo je, ipak, i onih koji kao da su razumeli šta se od njih traži. «Požurili» su prema kući i nastavili uza zid, što nije bilo predviđeno. Pustili smo ih navijajući svako za po nekoga. Proglasili smo i pobednika, pa krenuli u neke druge igre.
A deda se posle čudio što su puževi «navalili» na kuću. Šta to znači? Nikada pre nisu.
Dešavalo se da u raznim šetnjama baka ili ja primetimo po neko izgubljeno ptičije pero. Uzmemo ga, opipamo, razgledamo lepotu boja i oblika, a onda krene mašta! Čije je i kako je dospelo tu? Ne bi bila zanimljiva obična istina: da se možda neka vrana počešala kljunom, pa joj otpalo jedno staro pero. Ne! Mi počnemo sa «možda je...», baka, pa ja, menjamo se, a nekada i zajedničku priču razvezemo.
Jednom, baš kad smo preko Terazija žurili u školicu nauke, ugledao sam na betonu divno sivo-belo pero. Digao sam ga i baka se složila da je lepo. Upitao sam je šta misli, da li ono sada meni nešto kaže. Odgovorila je:
– Sigurno ti se zahvaljuje što si ga spasao. Ljudi bi ga izgazili, pa bi dospelo u đubre.
– A šta ono kaže kako se našlo tu?
– Čekaj da čujemo.... Kaže da je to malo duža priča.
– Neka priča, neka priča, zamoli ga!
– Pa, evo, kaže: - Moj gazda je malo stariji golub. On je miroljubiv. Najviše voli da bude po drveću u parkovima, gde ima dosta dece. Kljuca mrvice koje mu ona daju. U njihovom društvu je i jedan mlad, snažan golub koji se mnogo pravi važan i stalno izaziva: - Ja sam jači, ja sam jači, hajde da se bijemo. Moj gazda je to izbegavao, ali je danas on baš navalio, tako da je došlo do boja kljunovima. U tom okršaju sam ja nastradalo. Otkinuo me je sa levog krila taj nevaljalko. Od padanja kroz vazduh sve mi se zavrtelo i najzad se nađoh na pločniku. Još se nisam dobro ni osvestilo, a ti me uze, spasioče moj.
– Bako, baš je to neko dobro perce! A, pitaj ga...
– Pitaj ga ti sam.
– Dobro. Perce, perce! Je li ti bilo zanimljivo u krilu tvoga gazde?
– Pa, jeste, naročito kada bi se vinuo u nebeske visine, pa kružio lagano iznad grada. Odozgo se divno vidi mnogo krovova, ulica, pa reke sa mostovima, pa Ada Ciganlija, Ratno ostrvo, ušće.
– A, perce, hoćeš li ti mene šta da pitaš?
– I te kako! Sve me zanima. Ali, izgleda da smo stigli do školice. Idi ti sad gore, a ja ću malo da odremam u bakinom džepu, pa ćemo nastaviti naš razgovor.
Posle časova smo, kao i obično, krenuli na Kalemegdan. Tamo se perce uzbudilo gledajući kako golubovi kljucaju mrvice koje sam im bacao od svog toplog sendviča. Nadalo se da će možda sleteti i njegov gazda, ali nije. Tešio sam ga da će mu biti lepo i kod mene u Sremčici. Zadenuću ga u lamperiju moje sobe, odakle će imati lep pogled.
Dugo sam se s njim družio, a sećam se još jednog, malog, mrkog perca, kojeg mi je baka poslala u pismu s putovanja. Još je napisala: - Evo ti šaljem čarobno perce koje je jedan vrabac ostavio na moj prozor. Kljunom je pokucao na staklo i nešto je džavrljao. Sigurno je hteo da mi kaže kakva je moć ovog perca, ali ga nisam razumela. Ti ćeš možda i sam da otkriješ u čemu je njegova moć.
Lepo je to kada se igraš da je nešto čarobno iako znaš da je to kobojagi.
Kada se ljutim na Olju ili Jocu zbog njihovih prestupa prema meni, objašnjavaju mi da su oni u nekim fazama. Kao – Olja je u negativističkoj, a Joca u motornoj. Moramo da pričekamo da ih to prođe, pa će da budu bolji. Jednom sam besno upitao:
- A, imam li ja pravo na neku fazu?
Baka mi je objasnila da sam ja u fazi latencije, kada su deca najbolja, što mi se baš nije dopalo.
– A posle, a posle?
Kada mi je opisala ponašanje dece u pubertetu, obradovao sam se i uzviknuo:
– Tooo! Tooo! Ja već prelazim u tu fazu. Ne mogu da čekam!
Ali, izgleda da ću ipak morati da sačekam.
Joca je bio beba, a Olja je ponekad pitala zašto on ne jede kao mi, zašto ne priča i slično... Ja sam joj odgovarao:- Zato što nema zube.
A jednom na plaži neki čika se šalio, pa kaže Joci: - A zašto i ti ne plivaš?
Olja mu važno objasni: - Ne može. Nema zube.
Ovo je baka zapisala o mojoj sestri, ali je meni smešno, pa ću da prepišem.
Spotakla se Olja na dvorištu pa, s kolenima na travi, kmezi i gleda hoću li prići da je dignem.
- Hop! Skočila! Dođi da vidim ručice i kolena – kažem nežno, ali ne dižem se.
Nerado ustaje i namrštena prilazi. Brišem joj ruke i suze, milujem je i kažem:
– Eto, vidiš, nije ti ništa!
– Jeste mi ništa! – odgovori ona ljutito.
Ha-ha-ha! – ovo se ja smejem.
Evo još nešto smešno sa mojom sestrom.
Našoj drugarici Tići je tada bilo pet godina, a Olji dve i po. Počele su da igraju šah. Ja im poređao figure, a one se uozbiljile, pa vuku poteze (bez veze).
- Hajde, pojedi mi ovog topa – kaže Tića.
Olja zgrabi topa pa u usta
– Hej, bre, ne takooo! Dobro, nećemo više da jedemo, nego samo da mrdamo figure. Je 'l važi?
– Važi! - složi se Olja i svom snagom zadrma sto sa pločom.
Tića je prvo htela da se naljuti, ali, kad je videla kako se mi smejemo, i ona je počela. Smejala se i Olja iako sigurno nije razumela razlog.
A sada evo dve smešne zgode s mojim bratom, kad je već malo porastao.
Došao Joca da mi se pohvali:
– Ja sam mamin pilić!
– Šta ti je to? – nisam ga razumeo.
– Mama je meni i Olji kazala – pilići moji!
Svašta!.... Ali, on još ne zna za jedninu i množinu. Oprostićemo mu.
Deda je u dvorištu cepao drva. Joca ga je upitao:
– Deda, zašto sekiraš ta drva?
– Da ih zimi ložimo, da se grejemo.
Joci nije bilo jasno zašto se deda smeje.
Počelo je to u mojoj četvrtoj godini, kada sam s dedom i bakom bio na Divčibarama.
Deda je svako jutro išao kod neke žene po mleko. S jedne strane tog puta je šuma. Kad se vratio jednog dana, uzbuđeno nam je ispričao kako je sreo dve lisice. On je njih opazio pre nego one njega, Stao je ne mrdajući se i one su mu se mirno približavale. Uživao je gledajući njihova lepa narandžasto-smeđa krzna. Naročito su im repovi bili lepi, kitnjasti. Ipak su stale. Jedna je otrčala u šumu, a druga polako za njom.
I mene je uzbudio ovaj dedin doživljaj. Više puta sam ga molio da mi sve to ispriča opet i opet. Tražio sam i da me vodi istim putem, ali ih nismo više sreli.
Izgleda da sam dedi već dosadio s tim lisicama, pa se umešala baka – da spase njega i zadovolji mene. Predložila je da zajedno smislimo priču o tim lisicama. Složili smo se odmah da to budu mama i tata koji su tražili hranu za svoje lisičiće. Nismo hteli da to budu nevaljale lisice koje kradu kokoške i piliće. Ove su lovile samo poljske miševe, krtice, zmije, puževe. U jazbini, koja je bila ispod jednoga velikog bora, čekale su ih gladne njuškice četvoro lisičića. Zašto smo odlučili da ih bude baš četvoro i da su svi dečaci, ne sećam se. Od tada ih stalno zovemo: najstariji, stariji srednji, mlađi srednji i najmlađi. Svakodnevno smo nas dvoje smišljali šta im se sve moglo dešavati tu u šumi na Divčibarama. Nekada smo to činili u kući, a nekada u šetnjama, zamišljajući kako vire iza nekog drveta, kako je vrana graknula zato što ih je primetila u nekom žbunu, da se u daljini zalepršao narandžasti rep nekoga od njih.
Kad smo se vratili sa letovanja, zamolio sam baku da zamislimo kao da smo ih doveli s nama – da bismo mogli da razgovaramo. Pristala je, a možda se posle i pokajala jer sam od nje stalno tražio da se igramo lisičića. Uvek sam im se ja obraćao sa nekim predlogom, a baka odgovarala u njihovo ime. Ponekad su me i nervirali ako se nisu slagali sa mnom ili terali nešto svoje.
Ja sam ih zamišljao u odelu i obući, samo sa lisičjim njuškama i repovima. Najstariji je bio dobar, pametan i miran. Dvojica srednjih su nestašni, svađaju se i izbegavaju rad. Najmlađi je sladak, ali razmažen. Svi mu popuštaju. A mama lisica (baka), čas ih je hvalila i pravdala, a čas se žalila na njih – kako kad.
Kad je jednom baka otputovala, dogovorili smo se da ih ja čuvam. Evo šta sam izdiktirao mami, a ona poslala baki u pismu. «Lisičići su dobro. Malo su nestašni. Često šetamo. Jednom smo išli pored neke vatre. Najmlađi se puno približio, pa mu se zapalio repić. Sad ga boli. Jednom smo plivali u velikoj vodi. Jedan je potonuo, ali sam ga ja spasao. Onda su po nebu sevale munje. Oni su se čak popeli na munje. Ponekad se igraju i po jezgru zemlje - po lavi. I ništa im nije. Sekiraju me što neće da skupljaju igračke kad rasture. Hoće da im ja skupim. Ja počnem, ali neću do kraja. Teram i njih. Oni onda plaču. Nestašniji su od mene.«
U našim maštanjima obišli smo sa njima ceo svet. Bili smo u pećinama, ugašenim vulkanima, čak u središtu zemlje, pa u vasioni mnogo puta.
Evo kakva su obično ta naša putovanja.
Ja: - Lisičići, jeste li spremni za put?
Baka: - Pa, spremićemo se mi brzo, samo nam reci gde se putuje.
Ja: - Odlučio sam da obiđemo Severni pol.
Baka: - Brrr! Pa tamo ćemo da se smrznemo.
Ja: - Nećete. Nabavio sam svima specijalna odela i obuću, koji greju.
Baka: - E, onda može. Šta mi još da ponesemo?
Ja: - Pa, zna se, skije i krplje, za svaki slučaj.
Baka: - A hranu i šatore?
Ja: - Da, što više čokolade i konzervi. Zamolite vašu mamu da vam to spremi, znaće ona. A šatore nećemo. Odneo bi ih silan vetar koji tamo vlada. Pravićemo igloe, kao Eskimi. Uzećemo nekoga od njih da nam bude vodič.
Baka: - A jesi li poneo kompas?
. . . . . . .
. . . . . . .
I tako svaki put, sve dok baka ne kaže da ne može više. Ipak pristane da ih negde smestimo na sigurno, pa onda da završimo. Jednom me je čak ubedila nekako da ih pošaljemo same u ekspediciju na Južni pol. Nekoliko meseci mi je trebalo da se izborim sa njom da ih vratimo i nastavimo naša divna maštanja. Još uvek uživam u tome.
Ja to ne mogu da zamislim da je moja mama bila beba i mala devojčica. Ipak, jako volim da mi baka priča ili čita o tom vremenu od pre dvadeset i više godina.
Mama Maja je bila samo malo mlađa od svoga brata Milana, Miće, pa su mogli lepše i da se igraju i svađaju nego ja sa svojom sestrom i bratom.
Roditelji su im radili, pa su i oni išli u jasle i vrtiće, a posle u celodnevnu školu. Imali su dobru baku koja im je lepo pričala. Osim bajki i razne priče iz života, pa i svoga detinjstva. Oni su hteli da je predlože za dobijanje Nobelove nagrade za pričanje. I ja sam voleo tu njihovu baku, ali je meni manje pričala zbog starosti.
Ovde ću da prepišem neke od bakinih zabeležaka koje su mi se svidele.
Raspravljaju se Maja i Mića ko sve ima škrge: žaba, foka, kit, delfin... On je u tome sigurniji, ali mu ona zato kaže:
– A ti ne znaš ko još ima škrge!
– Ko?
– Naša baka! Jeste, videla sam ih.
– Ma nemoj! To su joj veštački zubi.
– Pa, da, zubi su, ali liče na škrge.
Pored toga što mi je ovo smešno, pitam se kako je Mića pogodio da Maja misli baš na bakine veštačke zube.
Usred jednog maženja Maja kaže mami:
– Volim te, mamice, sve od rupe pa do neba, od neba do sunca, od sunca do meseca, od meseca do zvezde, pa do druge zvezde, pa do treće i na kraju do repatice!
– Oh, to je zaista mnogo, ali zašto od rupe?
– Zato što je od rupe do neba više nego od trave do neba.
A drugi put to kaže ovako:
– Draga moja mamice, ja te volim i najvolim i prevolim.
Baš je zanimljivo kako je moja mama izjavljivala ljubav svojoj mami, naročito ono sa rupom.
Dođe Maja da mi se požali:
– Mama, ja pevam himnu, a tata neće da ustane!
– On nešto čita, pa neće da prekida.
– Mora da se ustane kada se peva himna!
– A zašto je ti baš sada pevaš?
– Zato što ja hoću da sednem u onu najlepšu fotelju gde se on uvalio.
Baš je moja mama bila dosetljiva.
Pitala učiteljica decu u prvom razredu zašto su dani leti duži. Svi ćute, a ona prozove Maju.
– Ja mislim... zato što se sunce preko zime dobro odmorilo i.... sakupilo dosta snage, pa sad može duže da greje.
Prvo se nasmejala učiteljica, pa ceo razred, a Maja se postidela. No, učiteljica je onda kazala da više voli đake koji se ovako kao Maja snađu i kada ne znaju, nego one koji samo ćute.
Ovo je još jedan smešan dokaz dosetljivosti moje mame.
– Mama, jesu li postojali praljudi? – pita me moj radoznali sin, a smeška se. Osećam da mi sprema neku zamku.
– Jesu.
– Jesu li oni živeli u prastaro vreme?
– Da.
– Ako su postojali praljudi, onda su postojali i čukunljudi?
– Nisam čula da se tako kaže.
– Onda mora da su oni živeli u čukunvremenu! Ha-ha-ha! A šta li su radili ti čukunljudi?
– Čuvali čukununuke! – prihvatih njegovu šaljivost.
Baš mi je smešan ovaj razgovor između ujka kada je imao devet godina i njegove mame. Dodajem i ja jedno: ha-ha-ha!
Maja nam priča:
– Imali smo pismeni iz poznavanja. Bilo je dvadeset pitanja. Ja sam sve znala i prva sam predala. Najteže je bilo: kakva je razlika između slane i nja. Olja i Dragana (najbolje učenice) to nisu znale, nego su napisale pogrešno. Pa, kad sam im ja rekla kako je trebalo i pokazala u knjizi da se uvere, one su, zamislite, brzo utrčale, uzele sa stola svoje sveske i ispravile – dok je učiteljica malo bila izašla!
– - C-c-c! A šta je dalje bilo?
– Onda sam ja učiteljici sve ispričala.
– Auuu, Majo!
– Eto, vidiš kakva je ona – prezrivo konstatuje Mića.
– Pa šta, pa šta? Zašto one da koriste moje znanje? I zašto da varaju učiteljicu? To je bila prevara! – iznosi ona žustro svoje argumente.
– Ja to ipak nikad ne bih učinio. Ti nisi imala štete od toga što si njima koristila. I kakva mi je to pomoć i drugarstvo, kad ih zatim tužiš?!
– I ja mislim, Majo, da si takvim postupkom ostavila loš utisak ne samo na svoje drugarice, nego i na učiteljicu.
Pokunjila se malo, ali nisam sigurna da je u svojoj glavici prihvatila naše stavove.
Kad malo razmislim, ja sam ipak na maminoj strani, jer ona im tada i nije pomagala, nego samo dokazivala da bolje zna.. . . Ali, kad od mene u školi neko prepisuje, ja to ne kažem učiteljici.
Moja baka je svoju decu vozila kolima u grad, da bi bili u celodnevnoj školi. To vreme putovanja često su ispunjavali raznim igricama. Neke mi se dopadaju, pa ću ih i ja koristiti. Na primer ova:
Maja: - Ako kažem – ja hoću da neću, šta to znači: hoću ili neću?
Mića: Znači – neću. A – neću da hoću da neću – šta to znači?
Maja: - A - hoću da neću da hoću da neću?
Moja mama je tu našla čak i neku pravilnost – da odgovor zavisi od toga da li je parni ili neparni broj tih «hoću» i « neću». Moraću to da proverim.
Baka je to ovako opisala.
Prolazimo pored mesarnice gde u izlogu vise jagnjići sa omotima bele hartije oko glava. Pitam ih šta misle zašto je to tako stavljeno. Maja kaže:
– Da bi nam jagnjići izgledali smešno, a ne tužno.
A Mića:
– Da ne curi krv iz glave svud okolo.
– Zar se ti, Majo, nisi mogla toga da setiš?
– Lako je njemu da zna kad ide na kurs prve pomoći, a meni nisi dala – snađe se ona začas.
– Pa to nije prva pomoć o ovcama, niti za ovce, kakva si ti – jetko joj dobaci brat.
– Hoćeš da kažeš da je samo za ovnove – naroguši se i ona.
– Dosta, molim vas, Promenimo temu. Šta mislite . . .
Ovo mi je smešno i . . . kako da kažem . . . pa to, da je njima bilo lako svađati se kad su slične starosti. I meni se nekad svađa, ali bih da to bude ravnopravno. I mislim da je njihova mama trebalo da ih pusti neka se nasvađaju do mile volje.
Devetogodišnji Mića kaže mami:
– Osećam u sebi neku snagu, neiskorišćenu snagu, neku želju da nešto izmislim, stvorim, da budem koristan.
– Baš mi je drago! Najpametnije je da tu snagu iskoristiš za učenje.
– Ih, učenje! Ne mogu ja sve da naučim. I nemam strpljenja samo da učim. Nemam ni vremena jer ako čitav život potrošim na učenje, neću stići ništa da pronađem!
I odmah izjavi da već zna kako će da konstruiše - mašinu za pravljenje živih bića!
I ja često maštam da nešto stvaram. Samo, umesto te njegove mašine, ja, evo, stvaram ovu knjigu.
Kad je moja mama bila mala, imali su Ljutka i Dobricu. On je, ustvari, bio drveni lenjir. Na jednom kraju mu je bila zalepljena kao glava – od čoje. S jedne strane je bio nacrtan nasmejan lik – Dobrica, a s druge namršten – Ljutko. On je stajao okačen na ekser kod vrata njihove dečje sobe.
Kad nešto krupnije pogreše, dobiju po dlanovima onom stranom gde je Ljutko. A pre toga ih pitaju šta misle koliko su packi zaslužili i koje jačine.. Jednom je moja mama odgovorila: - Može jako, ali da ne boli.
Ha-ha-ha! A baka priča da su oni kao deca bili kažnjavani tako da stoje ili kleče u ćošku sobe neko vreme. Zatim da sklope ruke i kažu: - Molim te, oprosti mi, neću nikada više. Ako se opet desi, takođe dobiju lenjirom po dlanovima.
Za mene je kazna nešto najgore ili očekivanje kazne. Kada ja budem tata, neću kažnjavati moju decu ili vrlo retko – ako baš preteraju. Ali, ne tako da me se plaše, nego samo da im bude malo neprijatno.
– Mi imamo u odelenju jednog baksuza – kaže Mića.
– Kako to?
– Pa, zato što je u prozivniku trinaesti po redu. Ha-ha-ha! A koja si ti, Majo, po redu?
– Ne znam. A koji si ti?
– Dvadeset i šesti.
– Pa, to znači da si ti dupli baksuz u svom odelenju!
Svi: - Ha-ha-ha! (on kiselo)
Kad je moja mama bila ovolika kao ja, već je predviđala našu porodicu. Evo šta je baka zapisala:
– Jedva čekam da rodim decu, jedva čekam! – izjavljuje Maja željno, kao da se radi o novoj igrački ili odlasku na more.
– Mogu li ja prvo da rodim decu, pa onda da idem na fakultet?
– Možeš, mila, ali je teško i decu odgajati i učiti.
– Pa, ti ćeš mi sigurno pomoći oko dece?
– Hoću, hoću, ne brini. Samo, da nije malo prerano da me već sad obavezuješ tom svojom decom?!
– Dobro, ništa, samo se dogovaramo – teši me ona.
A kad bi je neko pitao šta će da bude po zanimanju, dugo je odgovarala – biću mama.
Moja mama je imala baš lepu želju, koja joj se i ostvarila.
Evo nešto smešno što je baka zapisala, a što se desilo ujku kad je imao deset godina.
- Danas sam se sam sebi smejao u školi - poverava mi sin, pazeći da ostali ne čuju.
– Uvela nas nastavnica u salu da radimo fizičko, pa kaže: - Deco, danas ćete raditi s medicinkom.
Neki povikaše:-Ura!, neki je samo gledaju, a ja počeh da se preslišavam kada sam zadnji put oprao noge i da li su mi čisti nokti i uši, jer – šta bi drugo medicinska sestra radila sa nama onako golišavim, nego da nam pregleda čistoću. Tek u toku časa sam shvatio da se ona teška kožna lopta zove medicinka! Jedva, jedva sam izdržao da se glasno ne nasmejem.
I meni bi se ovo isto dogodilo da sad nisam saznao o toj lopti.
– Zamisli, mama, Mića kaže da je moj prvi krik sada negde u vasioni!
– Šta, šta?
– Znaš, ono što si nam pričala da svaka beba, kada se rodi i prvi put udahne vazduh,- zaplače, a da se to zove prvi krik.
– Da, pa šta?
– E, pa, on kaže da taj moj glas nije nestao, nego se samo proširio kroz vazduh, sve dalje i dalje – do beskonačnosti. Ali, ja ne mogu to da zamislim, taj moj prvi krik kako luta negde po vasioni!
– Pravo da ti kažem, ne mogu ni ja, ali tu ima neke istine. Učićete o tome u fizici. Postoji nauka o zvuku.
Razumem moju mamu što je bila zbunjena. Tako ni ja ne mogu da zamislim beskonačnost svemira.
Znaš, mama, da bih uradio sve ono što bih želeo, nije mi dovoljno jedna glava, dve ruke i dve noge. Kad bih bar nešto od toga imao duplo, lakše bi mi bilo. Na primer, od dve glave jedna bi uvek gledala unazad, jer sa jednom vidimo samo pola sveta oko sebe. Poslužila bi i da uporedo radim domaći iz srpskog i matematike. Tako bih uštedeo u vremenu. A sa četiri noge!... Gde bih sve stigao! To bi zaista trebalo izmisliti, zar ne?
Moj ujka je često tako nešto izmišljao. Ali je to sada zastarelo. Umesto više glava, ruku i nogu, sad imamo kompjutere, usavršen prevoz i mnogo raznih mašina i aparata. A drugo, kako bismo izgledali tako dvostruki, kao neka čudovišta!
Ovaj bakin zapis mi se mnogo dopada. Ujka mi tu liči na mene. I ja tako o svemu maštam.
Dolazi Mića iz škole i uzvikuje:
– Tako sam srećan što znam da sam car!
– Kako to misliš?
– Lepo. Car sam sebi. Moje telo je pravo carstvo. A glava je prestonica. Iz nje šaljem naredbe svim svojim podanicima – milionima i milionima raznih ćelija i one me sve slušaju. A glasnici koji prenose sva ta naređenja su živci. Imam i pešadiju – noge, a milione radnika u rukama. Fotolaboratorija su oči, radiostanica – usta, fabrike za preradu raznih proizvoda, kompjutere u mozgu i . . . šta sve ne! Moje carstvo je bogato i ja sam bogat car.
Uživala sam slušajući njegovo oduševljeno izlaganje.
– Šta te je navelo da tako razmišljaš?
– Iz upoznavanja prirode učili smo o čoveku. Kad je učiteljica nabrojala šta sve imamo u telu, meni se odjednom javila misao o carstvu.
Pomislila sam kako bi za decu bilo divno da je učiteljica taj čas i počela, na primer, ovako: - Deco, svako od vas je car, pravi car. . . . Pa, kad bi i druga znanja, sve one suvoparne činjenice učitelji « obukli « u privlačno ruho dečjeg sveta, sigurno bi bilo mnogo manje otpora prema školi, slabih ocena, bežanja.
A moja je mama tada sve ovo slušala, pa prišla stolu gde je njena mama spremala čorbu od jagnjeće glave i rekla:
– Pih! Kakva gadna prestonica!
– Šta to pričaš i pipkaš tu?
– Pa, ovaj ljigavi mozak njemu prestonica. Baš glupo! Prestonica je nešto divno, sjajno, ukrašeno!
– E, mila moja, to ti zamišljaš prestonicu iz bajki, a za njega je ona simbol snage, mudrosti, rada. To je važnije nego spoljni izgled i nakinđurenost.
– Pa dobro, ali. . . najlepše su prestonice iz bajki.
Ujka je lepo maštao, ali i mama je bila u pravu. U bajkama su uvek divna carstva sa dvorcima i ukrasima.
Izabraću iz bakinih zapisa neka smešna pitanja koja su joj deca postavljala i neke njihove neobične reči:
– Ima li nebo noge?
***
– Molim te, nemoj da me nerviraš!
– A mogu li da te viram?
***
– Tata, zažmuri i nemoj da odžmuriš sve dok ti ne kažem.
***
– Vidi, Majo, kolicni je ovaj orah!
– A ko ga je tako kolicnio?
***
– Nosi, Majo, ovu jabuku tati i kaži – izvoli.
– Izvolila sam tati jabuku.
***
– Mama, jesu li autobus i trolejbus braća?
– Pa tako, kao braća.
– A ko su njihovi mama i tata?
***
U nekoj igri pokriva brata i kaže mu: - Ne mrdaj se više. Ja te ušuškam, a ti se išuškaš.
***
Na ekranu neka emisija o svinjama. Jedna rovi zemlju.
– Vidi, mama, kako prase jede rupu!
***
– Mamice draga, ti si moja i najmoja i premoja!
***
– Zašto ti je, mama, izgužvano čelo?
***
– Ko je ježu Nemac?
***
– Kako se maze ribe kad ne mogu da govore i nemaju ruke da se zagrle?
***
– Zašto su zečevi tako bežljivi?
***
– Da li je hrana prijatna pupi?
– Jeste.
– To su, što mi jedemo, pupi igračke?
– Da.
– Onda su usta pupi - deda mraz! Ha-ha-ha!
***
– Da li je đubre tužno zato što je u kanti?
***
– Kada cveće umire: kada ga uberemo, ili kada uvene?
***
– Je li staklo vidljive ili providljive boje?
***
Na ekranu neka emisija o mozgu. Maja pita:
– Šta je to mozak?
– Mozak je meso kojim se misli – odgovori joj brat.
***
– Kako to, kad mokar veš stavimo na sunce, on se osuši, a kad mi suvi stanemo na sunce, postanemo mokri od znoja?
***
– Kako se zove ona buba koja, kad napadne kravu, ona se cela razrita?
***
– Deco, dođite da od trešanja pravimo košpice!
***
– Dajte mi neki zaboravni lek!
– Kako zaboravni?
– Kad ga popijem, da zaboravim na ovo uvo što me boli.
***
Maja se interesuje:
– Da si se ti, mama, udala za nekog drugog tatu, da li bi se rodili mi ili neka druga deca?
– Druga deca.
– Neee! Rodili bi se mi, samo bi bili malo drugačiji.
***
Proveravam Maju da li zna šta je to «minus«.
– Daaa! To je sve ono što se pojede, potroši, pokvari, razbije, izgubi i sve tako nešto loše.
***
Mića se molećivo obraća tati:
– Molim te, ostavi već jednom to tvoje učenje. Pun sam pitanja!
***
– Deco, hoćete li jaja kuvana ili pržena?
– Meni pržena, ali na oko – traži Mića.
– Meni kuvana, pa na gitaru – kaže Maja i objašnjava da je to spravica za sečenje jaja na kolutiće.
***
– Na koja tri pitanja se može odgovoriti samo sa NE? – pita Mića.
– Ne znam,kaži.
– Spavaš li? Jesi li u nesvesti? Jesi li mrtav?
Roditelji moje bake su bili seoski učitelji. Imali su troje dece. Često su bili premeštani iz sela u selo, pa su imali samo najpotrebnije stvari. Jedino su knjiga imali mnogo. Njih su selili u drvenim sanducima.
– Deca i knjige su svo naše blago – govorila je njena mama.
Onda je došao strašni rat sa puno nevolja i opasnosti. U školu su išli samo kad nema borbi. Pošto je zgrada bila porušena, od cigli i dasaka su u dvorištu pravili kao neku učionicu. U odeljenju ih je bilo po pedeset, pa i više. Svesku je imao samo po neko. Pisalo se i na papirnim kesama i sa druge strane nekih otkucanih listova papira. Njih su nalazili po ruševinama kancelarija. I olovaka je bilo malo, pa su pisali na smenu.
Ni posle rata nije bilo mnogo bolje. Moja baka je bila takođe najstarije od troje dece. Oni mlađi su još imali i srčane mane.. Zato je ona od malena morala dosta da radi po kući. Ipak je bila uvek među najboljima u školi.
Ja jesam među najboljima, ali priznajem da nisam neka vrednica u kući. Valjda ću se popraviti.
Sigurno zato što je imala teško detinjstvo, baka ne može da se seti i lepih ili smešnih uspomena. Opisaću neke koje su mi bile zanimljive kad ih je pričala.
Za vreme rata mnogi ljudi i gladuju.. Tako je bilo i sa porodicom moje bake kada je bila dete. Jeli su često i takvu hranu koju bi mi sada bacili. Jednom su nekako nabavili vrećicu pirinča, ali su se razočarali kada su videli da je pun crva. Pošto su morali da ga jedu svaki dan, ujutro bi svi seli oko kuhinjskog stola: baka, njen brat, njihova mama i njihova baka. Svako bi dobio gomilicu pirinča od kojeg je trebalo svako zrno pritisnuti prstom. Ako je tvrdo, na jednu stranu, a gde prst upadne u zrno, ono se baca.
To mora da je bio jako dosadan i gadan posao. Bilo mi je žao bake, pa sam je pitao:
– Ti si od tada sigurno zamrzela i pirinač i sve crve na svetu?
Ali mi je ona odgovorila:
– Neee! Volim pirinač u svakom jelu. A oni crvići su bili tako nežni, beli, pa mi ih je bilo žao. Kao neke bespomoćne bebice. U nekoj posudi sam ih nosila u travu, tešeći se da tamo neće uginuti. A za vreme tih naših sedeljki oko pirinča, mama je pričala razne zgode iz njihovog učiteljskog života, pa smo se i smejali. Ponekad smo molili i našu baku da nam priča o svom neobičnom životu, još iz prošlog veka. Tako nam je vreme brže i lepše prolazilo.
Ponekad, kad mama i tata nekud žure, baka nam za doručak ili večeru spremi prženice. Mi ih obožavamo jer su mekane, ukusne, mirisne. Uz njih biramo šta ko hoće: pavlaku, sir, majonez, kečap, senf, jogurt, mleko, kakao, džem.
Kad ih nazida u tanjir za nas, baka tad uzme dve gole kriške hleba, pa ih isprži za sebe. Mi se čudimo, a ona kaze da je podsećaju na detinjstvo. Tada nisu imali ni jaja ni mleka. Zato su jeli te prazne prženice, a uz njih samo čaj.
Ali, kad baka počne da krcka te svoje ratne prženice, i mi bi ih jeli. Ona nam da po parče, a nama se učini da su ukusnije od onih naših.
Baka je majstor u krpljenju.. Većina toga što nam se iscepa nosi se baki, a ona, čini mi se, sa zadovoljstvom to popravlja. Bilo mi je čudno, pa sam je upitao. Kaže, taj posao je podseća na dronjavo detinjstvo i mladost. Pa se nasmeje. A onda priča da je od malena za svaki raspust, i letnji i zimski, obavezno sređivala čarape za celu porodicu. Manje rupe je štopala. To znači da je iglom vešto premetala konac, tako da liči na tkanje. Na veće rupe je podmetala krpice, po boji što sličnije čarapama. Njih je sitnim bodom prišivala. Još i sada ona čuva i koristi staro drveno štopalo, koje liči na pečurku. Ono se uvlači u čarape, da bi se lakše i lepše ušivalo.
Osim toga je godinama, skoro svaki dan, čim završi domaće zadatke, morala i po više sati da pomaže tetki u šivenju. Bila je željna igre sa decom u ulici, ali se nije bunila, jer je dobijeni novac bio potreban za ishranu porodice.
Pitam se da li bih ja izdržao da tako nešto ozbiljno radim duže vremena?! Čas mi se učini da bih, a čas da ne bih.
Kad je baka bila mala, nije bilo usisivača. Oni su samo u jednoj sobi imali ćilim. Bio je napravljen ručno i mnogo su ga čuvali. Pošto se iz te sobe prolazilo u drugu, radnim danima je na tom prolazu bila ponjava – kao staza. Svake subote, kada se čistio ceo stan, moja baka je imala zadatak da tu ponjavu istrese, a sa ćilima da prstima pokupi sve trunke. Ona je htela metlom, ali joj nisu dali, jer metla oštećuje ćilim. To je dugo trajalo i bilo dosadno i zato je ona maštala da je princeza. Kao, u dvorcu je puno soba i ćilima. Sluge su skupljale trunke, a ona je samo gledala. Nekada je sebe tešila i tako da je dobro što u druge dve sobe nema ćilima. Tada bi još mnogo duže klečala.
Sada je taj stari prastari ćilim preko jednog kreveta u vikendici kao ukrasni prekrivač. Baka voli da sedne na njega, miluje ga rukom i priča mi čega se seti iz svog detinjstva.
Čudno mi je to što se baka i sada, iako je bole leđa, često saginje da rukom pokupi razne mrvice sa poda. Kaže, ostala joj ta navika.
Pre tog drugog svetskog rata oni su bili mali. Živeli su po bosanskim selima i najradije se igrali raznim životinjicama. Skupljali su puževe, kišne gliste, žabe, leptire, svice, pa sa njima izvodili razne igre i oglede.
Baka se seća i mnogih venčića od cveća, sviraljki od zove, strela i lukova od grančica.
Ona je imala samo jednu lutku i to od kaučuka. To je nešto kao plastika, samo čvršće. Sad joj je jako žao što je nije sačuvala.
Za vreme rata deca su se često igrala borbi. Sami sebi su pravili drvene puške i mačeve, a topove od blata. To nisam mogao da zamislim, pa mi je baka pokazala. Najbolje ako se nađe glina, pa dobro umesi. Od nje se prave kao neke dublje zdelice sa tankim dnom. Kad se njima vešto udari o zemlju, ono dno se rasprsne i čuje se prasak.
Lopte su bile samo krpenjače. U staru čarapu se natrpa nekih krpa, pa se to ušije. Nisu dugo trajale, ali se onda napravi druga.
Klikere su pravili od mokre zemlje, pa ih sušili na suncu. Zatim bi sitno istucali ciglu, koje je bilo dosta u ruševinama. Razmutili bi je u malo vode, u nju umakali klikere, pa ih opet sušili. I oni su se brzo raspadali, ali bi pravili druge. Ne seća se da su ikada imali staklence.
Od porušene metalne ograde jedne crkve bilo je dosta manjih krugova. Njih su terali po ulici pomoću naročito savijene žice. Čak su se i takmičili: ko će bez padanja tog točka, da ga pretera preko nekog uzvišenja ili između prepreka.
Od debljih štapova su noževima nekako isecali čigre koje su se vrtele terane kanapom sa biča.
Pokazala mi je baka i iglu klisom i još neke igre pomoću crtanja na zemlji.
Koristili su i piljke – kamenčiće koje su vešto bacali i hvatali na razne načine.. Učinilo mi se lako, ali nisam uspeo da pobedim baku kada sam pokušao.
Bilo je prilično tih njihovih igara, ali ne mogu da zamislim da su mogli da budu zadovoljni bez svega ovoga što mi sada imamo.
Lepo je biti dete, ali ponekad i teško iako živiš u miru i sa svojom porodicom.
(Na primedbu da knjizi ne treba zaključak, odgovorio je kako učiteljica traži da svaki sastav ima uvod, glavni deo i zaključak, pa je tako i ostalo.)
// Projekat Rastko / Drama i pozorište //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]