Причала ми Бака

Нада Миоч-Станојевић
са унуком

Београд, 1998. г.

Мишљења рецензената

ДРАГАН ЛУКИЋ, књижевник.

Врло оригинална замисао да се склопи једна књига о детињству једног дечака, његове маме и његове баке. Драж тих прича је права дечја наивност, документ, истинито приказивање малих догађаја који чине детињство занимљивим. Дечак и бака, аутори ове књиге, јесу једна лепа дружина повезана заједничким животом у породици. Бакина присећања о дечаковој мами лепо се уклапају у дечаково детињство које он сам бележи. Прича о баки комплетира ово тројство, па смо добили књигу која се са интересовањем чита. Занимљива је и за децу и за одрасле, то је права породична књига, јер само у породици дете потпуно доживљава детињство.

БРАНКА СРЕДОЈЕВИЋ, школски психолог:

Ово будуће дело је, по мени, оригиналан приступ књижевности за децу. Без претераних амбиција, ово је права «дечја књижевност» која је неправедно код нас запостављена и потцењена.

Мале причице, осим што су занимљиве и поучне су, како за децу, можда и више за одрасле. Деци могу да буду подстицај за изношење својих искустава и запажања, а њиховим родитељима и васпитачима дати идеје да и они завире у душе својих малишана и ђака. И тамо чаме многи скривени «бисери».

Ова збирка анегдотских причица је уствари исповест једног малишана који је имао срећу да га уместо презаузетих родитеља бака води на путу његовог одрастања.

Међутим, прелазак на други и трећи део овог занимљивог штива зауставио ми је дах. Па, ово је мала трилогија, породична хроника, виђена и доживљена од стране једног деветогодишњака.

Не треба заборавити да је избор причица и сећања једног унука и његове баке био његов, Душков, као и коментари.

Мислим да би било добро, и корисно, да се ово дело нађе у школским и уопште у дечјим библиотекама, да би га ученици радо читали, а и њихови родитељи.

ЈЕЛЕНА БОГДАНОВ, педагог:

Прекуцавајући ову књижицу уживала сам у причама дечака и његове баке. Духовите анегдоте проткане мудростима деветогодишњег дечака презентоване су на занимљив начин. Све приче су веома занимљиве, маштовите, али морам издвојити причу о лисичићима, која ме заиста одушевила. Дечак и бака су оживели лисичиће и са њима пропутовали читав свет на најлепши начин, на крилима маште и на тај пут повели и нас читаоце.

Изненадила ме храброст овог дечака, који живи и пише о свету маште, да призна да је « лепо у нешто веровати чак и ако знаш да је то кобајаги «.

Све у свему, ово је дело необично у томе што обједињује три генерације: дечакову, његове маме и његове баке, на врло леп начин.

• П Р Е Д Г О В О Р
• КАД САМ ЈА БИО МАЛИ
  • Сам сам пао
  • Просипање
  • Слонче
  • Мучење
  • Пица
  • Лепа реч
  • Проба
  • Школица науке
  • Маскенбал
  • Зет
  • Баш за мене
  • Наша шума
  • Трка пужева
  • Птичија пера
  • Фазе
  • Нема зубе
  • Јесте ми ништа
  • Шах
  • Пилић
  • Секирање дрва
  • Лисичићи

 

• КАД ЈЕ МОЈА МАМА БИЛА МАЛА

• КАД ЈЕ БАКА БИЛА МАЛА

• ЗАКЉУЧАК

ПРЕДГОВОР

Ја сам Душан, а зову ме Душко или Дуле. Само кад се наљуте на мене, викну: Ду-ша-не!...

Осим родитеља имам млађу сестру и брата. Сви кажу да су они моје богатство. Знам, само кад ми то богатство не би растурало по соби и кварило играчке! Биће ваљда бољи када порасту.

Станујемо у поткровљу наше куће у Сремчици. Испод нас су бака и деда. Они ми служе за све оно што желим, а други немају времена за то.

У приземљу су ујка и ујна са Милицом и Пеђом. Ујка волим јер ми увек покаже нешто ново на компјутеру. Ујна је нежна и врло пријатна.

Идем у трећи разред основне школе. Моја учитељица Мира је дивна. Често нам опрости несташлуке. Можда зато што и она има два сина слична нама.

Пошто сам рођен у јануару, психолог је једва пристала да ме упише, а ја сам ипак међу најбољима. Волим школу и мислим да ћу завршити све што постоји од школа.

Ове године сам одлучио да напишем књигу. Прво сам хтео да то буду фантастичне приче. Покушао сам, али се ни мени нису свиделе.

Бака ме подсетила да имам доста материјала и из свог стварног живота. Заједно смо дали називе овим поглављима, а сад ћу ја да пишем. Мислим да је најзгодније да то буду као неке мале причице са насловима. Ако се нечега не сетим, молићу баку да ме подсети. Она је пристала, јер има доста забележака које је писала и о својој деци и о нама. И њена мама је водила дневник о својој породици.

Када будем тата, и ја ћу тако да пишем за своју децу. Уживање је слушати о својој прошлости.

КАД САМ ЈА БИО МАЛИ

Моја мама и тата су се заљубили још док су били студенти. Зато сам доста времена био с баком и дедом. Кад сам био сасвим мали, каже бака, често сам говорио:- Мама уци, поазе ипит.

Не верујем да сам тада знао ни шта је то испит, него сам понављао њихово објашњење зашто не могу да будем са својом мамом.

Кад су се запослили, био сам у вртићу, па у школи. А моја сестра и брат су стално били са мамом. Тек скоро је наставила да ради, јер се за треће дете добију две године нерада.

О том времену пре јаслица ништа се не сећам. Бака има забележено само које сам речи када изговарао, али то није занимљиво.

У јаслицама сам био са својим другаром од рођења – Макијем. Још увек ми је драг иако је већ три године са родитељима у Канади. Али, у јаслицама, кажу, много смо се тукли. Морали су да нас растављају у разне собе. Није ми јасно зашто смо били такви. Из тог времена су ми остале само две успомене.

Родитељи су нам на кратко отишли у куповину. Маки и ја смо остали у дворишту сами. Као и обично, потукли смо се. Кад су се они вратили, ја сам имао масницу на образу, а Маки је био срушен на земљу. Почели су да нас преслишавају: зашто је Маки оборен и откуд мени масница. Маки је рекао: - Сам сам пао, а и ја сам одговорио да сам се сам ударио.

То смо учинили да бисмо избегли грдњу, а и зато што смо били најбољи другари.

Једном, кад су нам дошли гости, сви су били у дневној соби. Осетили смо да не пазе на нас и увукли се у кухињу. Било нам је забавно да отворимо све фиоке и плакаре и да све из њих вадимо на под. Хтели смо да од судова, хране, прибора за јело и осталог,направимо једну дивну кућу.

Јасно, у томе нисмо успели, јер је звекет привукао одрасле. Запањили су се изгледом кухиње. Мами је то било и смешно, па нас је тако сликала.

Кад сам се родио, добио сам, поред осталог, и једно сиво плишано слонче. У почетку нисам обраћао пажњу на њега. Мислим да сам га заволео тек од треће године. Временом ми је постао као неки добар друг. Преко дана се не играм с њим, али ме увече дочека у мом кревету. Не могу да замислим да заспим без њега у загрљају.

Било где да путујем, носим га са собом. Био је са мном и на рекреативној настави. Нису ми се деца деца смејала због тога.

Када је видела колико га волим, бака му је исплела два оделца – летње и зимско, која му врло лепо стоје.

Чуваћу га целог живота и дати својој деци да се играју само ако то заслуже.

Имао сам око четири године кад сам водио овај разговор:

– Бако, нешто ме мучи.

– А, шта то, мили мој?!

– Нешто што ти не знаш.

– Па, објасни ми.

– Али, ни ја не знам шта ме то мучи.

– Значи да није ништа страшно.

– Није страшно, али ме ипак мучи.

– Шта ће ту сено? Испрља ми под! – изненадила се она.

– Па, за храну.

– Какву храну? Нисмо ми животиње!

– Па, па, па, можда може да се направи нека пица са сеном.

– Јеси ли ти чуо ону народну пословицу да лепа реч и гвоздена врата отвара?

– Чуо сам, па шта?

– Па, ја ти све лепе речи говорим, а ти ништа. Мораћеш да попустиш јер је то народ рекао.

– Чини ми се да сам се заљубио у тебе. А ти?

– Шта?

– Па, волиш ли ти мене?

– Волим.

– Знаш, ја имам кућу у Јошаничкој Бањи. Предлажем да одемо тамо заједно да видимо јесмо ли једно за друго. Хоћеш?

– Нецу.

– Ма, не мислим сад, него кад будемо имали осамнаест година. Је л хоћеш?

– Зашто?

– Тако се то ради. И мој ујка и ујна су се прво испробали, па онда венчали.

Њу је основала једна тетка Љубица за школску децу. Ја нисам имао ни шест година, али ме она примила на пробу. Радило се недељом од десет до тринаест сати. Прво је са нама био чика Ајдачић, физичар. С њим смо разговарали о неживом свету на земљи. Увек нам је доносио и неке игре које је сам измишљао. У њима смо ми морали добро да промозгамо да бисмо нашли решења. Волео сам их што су необичне.

Затим смо са чика Југином, астронаутичарем, цео сат путовали свемиром, као у некој чаролији. Некад је доносио слајдове или филмове, али, и кад је само говорио, осећао сам се чаробно.

На крају нам је чика Раша Попов, књижевник, причао о занимљивостима из живог света. Он је просто глумио разне ситуације, па смо се често смејали.

После смо још имали мало времена и да радимо шта хоћемо. Неки су се јурили, а ја сам обично са неким причао, Када сам добио брата, почастио сам децу бомбонама. Тад ми је Јована казала: - Благо теби! Ја годинама тражим да ми роде брата или сестру, а они ништа. Онда ми моја другарица Јелена казала да их уценим: или да роде, или куче да ми купе. А она је имала среће. Мама јој алергична на кучиће, па ће ипак добити брата или сестру, тамо на јесен.

– Па, распитај се на шта је алергична твоја мама. То ти је решење – посаветова је несташни Момир.

После свега тога бака и ја кренемо на топле сендвиче. Успут јој испричам све шта је било. Онда идемо на Калемегдан, правац Војни музеј. Пентрање по тенковима и топовима много ме привлачило. Замишљао сам да сам неки војсковођа, или да освајам свемир.

Кад се задовољим, онда на сладолед па кући. Пошто се аутобусом дуго возимо, обавезне су и ту игре: На слово, на слово, додавање слова, или неке загонетке и питалице.

На крају рекреативне наставе у првом разреду била је приредба са маскенбалом. Сви су се узвртели и сналазили некако да би се маскирали: девојчице у принцезу, вештицу, циганку, певачицу, а дечаци у кловна, духа, пијанца. Ја никако нисам знао у шта ћу. Ипак сам пошао са осталима пред жири. Они су ме упитали:

– А зашто се ти ниси маскирао?

– Јесам.

– Па, у кога?

– У самога себе.

Насмејали су се и после ми дали «Диплому за најоригиналнију маску».

Мој тата често мора да држи часове ђацима и студентима. Обично је то у мојој соби. Једном сам га молио да и ја останем. Занимало ме како се то држи час.

Он ме упозорио да ће ми бити досадно, па ћу му сметати. Чврсто сам обећао да се нећу ни мрднути. Једва сам издржао. Тата ме питао:- Какви су ти утисци?

– Добри су, само сам се чудио што често помињеш течу Димчета. Какве везе има он с математиком?

– Шта ти је? Па ја га нисам помињао!

– Јеси, јеси! Стално си говорио: икс, ипсилон, зет, па опет: икс, ипсилон, зет.

После једног огромног смеха, тата ми је објаснио шта су икс, ипсилон и зет. Тек тада сам се и ја насмејао.

Једном, кад сам хтео да се играм са баком оних наших маштарија, она каже да иде у град на предавање.

– О чему?- био сам радознао.

– О антропозофији.

– Е, па, то је баш за мене. Поведи ме.

– Како знаш да је баш за тебе?

– Реч антропозофија личи на реч филозофија. А тата мени сваки час каже: не филозофирај, Дуле, не филозофирај!

Та шума није наша, али ми смо је заволели као да јесте. По њој шетамо од најранијег мог детињства. То је права, дивља шума, а кроз њу тече и један поточић.

Понесемо нешто за седење, сока и воћа, а ја обавезно и један ножић. Некад тамо наберемо цвећа: кукурека, јагорчевине или љубичица. Некад има плодова купине, шипка, жира, а некад нам је главно да гацамо по дубоком снегу. То зависи од годишњих доба. Понекад пође и моје друштво из улице, па се добро најурцамо.

Сећам се како смо једне зиме од снега правили дивну тврђаву. Некад смо се забављали пратећи по снегу трагове зечева и других животиња.

Обрадујем се кад нађем згодну лијану да се на њу окачим, па изигравам Тарзана.

Поточић просто зове да се преко њега прескаче, да се праве мостићи и бране или прати лист који се пусти низ воду.

А ножић носим зато да њиме са дрвећа одвајам пузавице и сечем их, јер су оне паразити.

Некад замислимо да је шума чаробна, па изводимо свашта и смејемо се. Радујем се увек кад кренемо у нашу шуму.

Било је то у пролеће кад сам имао пет или шест година. У дворишту се појавило много пужева. Не сећам се чија је то била идеја, али смо им организовали такмичење у пузању. Овако. Прво смо их накупили у две кофице, преко двадесет. Онда смо их наредали по крају тротоара и окренули према кући. Казали смо:- Позор! и – Сад! У почетку смо се мало разочарали, јер се већина није ни мрднула. Онда су полако кретали, али на разне стране. Чак су се пењали једни на друге. Било је, ипак, и оних који као да су разумели шта се од њих тражи. «Пожурили» су према кући и наставили уза зид, што није било предвиђено. Пустили смо их навијајући свако за по некога. Прогласили смо и победника, па кренули у неке друге игре.

А деда се после чудио што су пужеви «навалили» на кућу. Шта то значи? Никада пре нису.

Дешавало се да у разним шетњама бака или ја приметимо по неко изгубљено птичије перо. Узмемо га, опипамо, разгледамо лепоту боја и облика, а онда крене машта! Чије је и како је доспело ту? Не би била занимљива обична истина: да се можда нека врана почешала кљуном, па јој отпало једно старо перо. Не! Ми почнемо са «можда је...», бака, па ја, мењамо се, а некада и заједничку причу развеземо.

Једном, баш кад смо преко Теразија журили у школицу науке, угледао сам на бетону дивно сиво-бело перо. Дигао сам га и бака се сложила да је лепо. Упитао сам је шта мисли, да ли оно сада мени нешто каже. Одговорила је:

– Сигурно ти се захваљује што си га спасао. Људи би га изгазили, па би доспело у ђубре.

– А шта оно каже како се нашло ту?

– Чекај да чујемо.... Каже да је то мало дужа прича.

– Нека прича, нека прича, замоли га!

– Па, ево, каже: - Мој газда је мало старији голуб. Он је мирољубив. Највише воли да буде по дрвећу у парковима, где има доста деце. Кљуца мрвице које му она дају. У њиховом друштву је и један млад, снажан голуб који се много прави важан и стално изазива: - Ја сам јачи, ја сам јачи, хајде да се бијемо. Мој газда је то избегавао, али је данас он баш навалио, тако да је дошло до боја кљуновима. У том окршају сам ја настрадало. Откинуо ме је са левог крила тај неваљалко. Од падања кроз ваздух све ми се завртело и најзад се нађох на плочнику. Још се нисам добро ни освестило, а ти ме узе, спасиоче мој.

– Бако, баш је то неко добро перце! А, питај га...

– Питај га ти сам.

– Добро. Перце, перце! Је ли ти било занимљиво у крилу твога газде?

– Па, јесте, нарочито када би се винуо у небеске висине, па кружио лагано изнад града. Одозго се дивно види много кровова, улица, па реке са мостовима, па Ада Циганлија, Ратно острво, ушће.

– А, перце, хоћеш ли ти мене шта да питаш?

– И те како! Све ме занима. Али, изгледа да смо стигли до школице. Иди ти сад горе, а ја ћу мало да одремам у бакином џепу, па ћемо наставити наш разговор.

После часова смо, као и обично, кренули на Калемегдан. Тамо се перце узбудило гледајући како голубови кљуцају мрвице које сам им бацао од свог топлог сендвича. Надало се да ће можда слетети и његов газда, али није. Тешио сам га да ће му бити лепо и код мене у Сремчици. Заденућу га у ламперију моје собе, одакле ће имати леп поглед.

Дуго сам се с њим дружио, а сећам се још једног, малог, мрког перца, којег ми је бака послала у писму с путовања. Још је написала: - Ево ти шаљем чаробно перце које је један врабац оставио на мој прозор. Кљуном је покуцао на стакло и нешто је џаврљао. Сигурно је хтео да ми каже каква је моћ овог перца, али га нисам разумела. Ти ћеш можда и сам да откријеш у чему је његова моћ.

Када се љутим на Ољу или Јоцу због њихових преступа према мени, објашњавају ми да су они у неким фазама. Као – Оља је у негативистичкој, а Јоца у моторној. Морамо да причекамо да их то прође, па ће да буду бољи. Једном сам бесно упитао:

- А, имам ли ја право на неку фазу?

Бака ми је објаснила да сам ја у фази латенције, када су деца најбоља, што ми се баш није допало.

– А после, а после?

Када ми је описала понашање деце у пубертету, обрадовао сам се и узвикнуо:

– Тооо! Тооо! Ја већ прелазим у ту фазу. Не могу да чекам!

Али, изгледа да ћу ипак морати да сачекам.

Јоца је био беба, а Оља је понекад питала зашто он не једе као ми, зашто не прича и слично... Ја сам јој одговарао:- Зато што нема зубе.

А једном на плажи неки чика се шалио, па каже Јоци: - А зашто и ти не пливаш?

Оља му важно објасни: - Не може. Нема зубе.

Ово је бака записала о мојој сестри, али је мени смешно, па ћу да препишем.

Спотакла се Оља на дворишту па, с коленима на трави, кмези и гледа хоћу ли прићи да је дигнем.

- Хоп! Скочила! Дођи да видим ручице и колена – кажем нежно, али не дижем се.

Нерадо устаје и намрштена прилази. Бришем јој руке и сузе, милујем је и кажем:

– Ето, видиш, није ти ништа!

– Јесте ми ништа! – одговори она љутито.

Ево још нешто смешно са мојом сестром.

Нашој другарици Тићи је тада било пет година, а Ољи две и по. Почеле су да играју шах. Ја им поређао фигуре, а оне се уозбиљиле, па вуку потезе (без везе).

- Хајде, поједи ми овог топа – каже Тића.

Оља зграби топа па у уста

– Хеј, бре, не такооо! Добро, нећемо више да једемо, него само да мрдамо фигуре. Је 'л важи?

– Важи! - сложи се Оља и свом снагом задрма сто са плочом.

Тића је прво хтела да се наљути, али, кад је видела како се ми смејемо, и она је почела. Смејала се и Оља иако сигурно није разумела разлог.

А сада ево две смешне згоде с мојим братом, кад је већ мало порастао.

Дошао Јоца да ми се похвали:

– Ја сам мамин пилић!

– Шта ти је то? – нисам га разумео.

– Мама је мени и Ољи казала – пилићи моји!

– Деда, зашто секираш та дрва?

– Да их зими ложимо, да се грејемо.

Јоци није било јасно зашто се деда смеје.

Почело је то у мојој четвртој години, када сам с дедом и баком био на Дивчибарама.

Деда је свако јутро ишао код неке жене по млеко. С једне стране тог пута је шума. Кад се вратио једног дана, узбуђено нам је испричао како је срео две лисице. Он је њих опазио пре него оне њега, Стао је не мрдајући се и оне су му се мирно приближавале. Уживао је гледајући њихова лепа наранџасто-смеђа крзна. Нарочито су им репови били лепи, китњасти. Ипак су стале. Једна је отрчала у шуму, а друга полако за њом.

И мене је узбудио овај дедин доживљај. Више пута сам га молио да ми све то исприча опет и опет. Тражио сам и да ме води истим путем, али их нисмо више срели.

Изгледа да сам деди већ досадио с тим лисицама, па се умешала бака – да спасе њега и задовољи мене. Предложила је да заједно смислимо причу о тим лисицама. Сложили смо се одмах да то буду мама и тата који су тражили храну за своје лисичиће. Нисмо хтели да то буду неваљале лисице које краду кокошке и пилиће. Ове су ловиле само пољске мишеве, кртице, змије, пужеве. У јазбини, која је била испод једнога великог бора, чекале су их гладне њушкице четворо лисичића. Зашто смо одлучили да их буде баш четворо и да су сви дечаци, не сећам се. Од тада их стално зовемо: најстарији, старији средњи, млађи средњи и најмлађи. Свакодневно смо нас двоје смишљали шта им се све могло дешавати ту у шуми на Дивчибарама. Некада смо то чинили у кући, а некада у шетњама, замишљајући како вире иза неког дрвета, како је врана гракнула зато што их је приметила у неком жбуну, да се у даљини залепршао наранџасти реп некога од њих.

Кад смо се вратили са летовања, замолио сам баку да замислимо као да смо их довели с нама – да бисмо могли да разговарамо. Пристала је, а можда се после и покајала јер сам од ње стално тражио да се играмо лисичића. Увек сам им се ја обраћао са неким предлогом, а бака одговарала у њихово име. Понекад су ме и нервирали ако се нису слагали са мном или терали нешто своје.

Ја сам их замишљао у оделу и обући, само са лисичјим њушкама и реповима. Најстарији је био добар, паметан и миран. Двојица средњих су несташни, свађају се и избегавају рад. Најмлађи је сладак, али размажен. Сви му попуштају. А мама лисица (бака), час их је хвалила и правдала, а час се жалила на њих – како кад.

Кад је једном бака отпутовала, договорили смо се да их ја чувам. Ево шта сам издиктирао мами, а она послала баки у писму. «Лисичићи су добро. Мало су несташни. Често шетамо. Једном смо ишли поред неке ватре. Најмлађи се пуно приближио, па му се запалио репић. Сад га боли. Једном смо пливали у великој води. Један је потонуо, али сам га ја спасао. Онда су по небу севале муње. Они су се чак попели на муње. Понекад се играју и по језгру земље - по лави. И ништа им није. Секирају ме што неће да скупљају играчке кад растуре. Хоће да им ја скупим. Ја почнем, али нећу до краја. Терам и њих. Они онда плачу. Несташнији су од мене.«

У нашим маштањима обишли смо са њима цео свет. Били смо у пећинама, угашеним вулканима, чак у средишту земље, па у васиони много пута.

Ево каква су обично та наша путовања.

Ја: - Лисичићи, јесте ли спремни за пут?

Бака: - Па, спремићемо се ми брзо, само нам реци где се путује.

Ја: - Одлучио сам да обиђемо Северни пол.

Бака: - Бррр! Па тамо ћемо да се смрзнемо.

Ја: - Нећете. Набавио сам свима специјална одела и обућу, који греју.

Бака: - Е, онда може. Шта ми још да понесемо?

Ја: - Па, зна се, скије и крпље, за сваки случај.

Бака: - А храну и шаторе?

Ја: - Да, што више чоколаде и конзерви. Замолите вашу маму да вам то спреми, знаће она. А шаторе нећемо. Однео би их силан ветар који тамо влада. Правићемо иглое, као Ескими. Узећемо некога од њих да нам буде водич.

Бака: - А јеси ли понео компас?

. . . . . . .

. . . . . . .

И тако сваки пут, све док бака не каже да не може више. Ипак пристане да их негде сместимо на сигурно, па онда да завршимо. Једном ме је чак убедила некако да их пошаљемо саме у експедицију на Јужни пол. Неколико месеци ми је требало да се изборим са њом да их вратимо и наставимо наша дивна маштања. Још увек уживам у томе.

КАД ЈЕ МОЈА МАМА БИЛА МАЛА

– А ти не знаш ко још има шкрге!

– Ко?

– Наша бака! Јесте, видела сам их.

– Ма немој! То су јој вештачки зуби.

– Па, да, зуби су, али личе на шкрге.

Усред једног мажења Маја каже мами:

– Волим те, мамице, све од рупе па до неба, од неба до сунца, од сунца до месеца, од месеца до звезде, па до друге звезде, па до треће и на крају до репатице!

– Ох, то је заиста много, али зашто од рупе?

– Зато што је од рупе до неба више него од траве до неба.

А други пут то каже овако:

– Драга моја мамице, ја те волим и најволим и преволим.

Дође Маја да ми се пожали:

– Мама, ја певам химну, а тата неће да устане!

– Он нешто чита, па неће да прекида.

– Мора да се устане када се пева химна!

– А зашто је ти баш сада певаш?

– Зато што ја хоћу да седнем у ону најлепшу фотељу где се он увалио.

Питала учитељица децу у првом разреду зашто су дани лети дужи. Сви ћуте, а она прозове Мају.

– Ја мислим... зато што се сунце преко зиме добро одморило и.... сакупило доста снаге, па сад може дуже да греје.

Прво се насмејала учитељица, па цео разред, а Маја се постидела. Но, учитељица је онда казала да више воли ђаке који се овако као Маја снађу и када не знају, него оне који само ћуте.

– Мама, јесу ли постојали праљуди? – пита ме мој радознали син, а смешка се. Осећам да ми спрема неку замку.

– Јесу.

– Јесу ли они живели у прастаро време?

– Да.

– Ако су постојали праљуди, онда су постојали и чукунљуди?

– Нисам чула да се тако каже.

– Онда мора да су они живели у чукунвремену! Ха-ха-ха! А шта ли су радили ти чукунљуди?

– Чували чукунунуке! – прихватих његову шаљивост.

Маја нам прича:

– Имали смо писмени из познавања. Било је двадесет питања. Ја сам све знала и прва сам предала. Најтеже је било: каква је разлика између слане и ња. Оља и Драгана (најбоље ученице) то нису знале, него су написале погрешно. Па, кад сам им ја рекла како је требало и показала у књизи да се увере, оне су, замислите, брзо утрчале, узеле са стола своје свеске и исправиле – док је учитељица мало била изашла!

– - Ц-ц-ц! А шта је даље било?

– Онда сам ја учитељици све испричала.

– Аууу, Мајо!

– Ето, видиш каква је она – презриво констатује Мића.

– Па шта, па шта? Зашто оне да користе моје знање? И зашто да варају учитељицу? То је била превара! – износи она жустро своје аргументе.

– Ја то ипак никад не бих учинио. Ти ниси имала штете од тога што си њима користила. И каква ми је то помоћ и другарство, кад их затим тужиш?!

– И ја мислим, Мајо, да си таквим поступком оставила лош утисак не само на своје другарице, него и на учитељицу.

Покуњила се мало, али нисам сигурна да је у својој главици прихватила наше ставове.

Моја бака је своју децу возила колима у град, да би били у целодневној школи. То време путовања често су испуњавали разним игрицама. Неке ми се допадају, па ћу их и ја користити. На пример ова:

Маја: - Ако кажем – ја хоћу да нећу, шта то значи: хоћу или нећу?

Мића: Значи – нећу. А – нећу да хоћу да нећу – шта то значи?

Маја: - А - хоћу да нећу да хоћу да нећу?

Моја мама је ту нашла чак и неку правилност – да одговор зависи од тога да ли је парни или непарни број тих «хоћу» и « нећу». Мораћу то да проверим.

Бака је то овако описала.

Пролазимо поред месарнице где у излогу висе јагњићи са омотима беле хартије око глава. Питам их шта мисле зашто је то тако стављено. Маја каже:

– Да би нам јагњићи изгледали смешно, а не тужно.

А Мића:

– Да не цури крв из главе свуд около.

– Зар се ти, Мајо, ниси могла тога да сетиш?

– Лако је њему да зна кад иде на курс прве помоћи, а мени ниси дала – снађе се она зачас.

– Па то није прва помоћ о овцама, нити за овце, каква си ти – јетко јој добаци брат.

– Хоћеш да кажеш да је само за овнове – нарогуши се и она.

– Доста, молим вас, Променимо тему. Шта мислите . . .

Деветогодишњи Мића каже мами:

– Осећам у себи неку снагу, неискоришћену снагу, неку жељу да нешто измислим, створим, да будем користан.

– Баш ми је драго! Најпаметније је да ту снагу искористиш за учење.

– Их, учење! Не могу ја све да научим. И немам стрпљења само да учим. Немам ни времена јер ако читав живот потрошим на учење, нећу стићи ништа да пронађем!

И одмах изјави да већ зна како ће да конструише - машину за прављење живих бића!

Кад је моја мама била мала, имали су Љутка и Добрицу. Он је, уствари, био дрвени лењир. На једном крају му је била залепљена као глава – од чоје. С једне стране је био нацртан насмејан лик – Добрица, а с друге намрштен – Љутко. Он је стајао окачен на ексер код врата њихове дечје собе.

Кад нешто крупније погреше, добију по длановима оном страном где је Љутко. А пре тога их питају шта мисле колико су пацки заслужили и које јачине.. Једном је моја мама одговорила: - Може јако, али да не боли.

Ха-ха-ха! А бака прича да су они као деца били кажњавани тако да стоје или клече у ћошку собе неко време. Затим да склопе руке и кажу: - Молим те, опрости ми, нећу никада више. Ако се опет деси, такође добију лењиром по длановима.

– Ми имамо у оделењу једног баксуза – каже Мића.

– Како то?

– Па, зато што је у прозивнику тринаести по реду. Ха-ха-ха! А која си ти, Мајо, по реду?

– Не знам. А који си ти?

– Двадесет и шести.

– Па, то значи да си ти дупли баксуз у свом оделењу!

– Једва чекам да родим децу, једва чекам! – изјављује Маја жељно, као да се ради о новој играчки или одласку на море.

– Могу ли ја прво да родим децу, па онда да идем на факултет?

– Можеш, мила, али је тешко и децу одгајати и учити.

– Па, ти ћеш ми сигурно помоћи око деце?

– Хоћу, хоћу, не брини. Само, да није мало прерано да ме већ сад обавезујеш том својом децом?!

– Добро, ништа, само се договарамо – теши ме она.

А кад би је неко питао шта ће да буде по занимању, дуго је одговарала – бићу мама.

Ево нешто смешно што је бака записала, а што се десило ујку кад је имао десет година.

- Данас сам се сам себи смејао у школи - поверава ми син, пазећи да остали не чују.

– Увела нас наставница у салу да радимо физичко, па каже: - Децо, данас ћете радити с медицинком.

Неки повикаше:-Ура!, неки је само гледају, а ја почех да се преслишавам када сам задњи пут опрао ноге и да ли су ми чисти нокти и уши, јер – шта би друго медицинска сестра радила са нама онако голишавим, него да нам прегледа чистоћу. Тек у току часа сам схватио да се она тешка кожна лопта зове медицинка! Једва, једва сам издржао да се гласно не насмејем.

– Замисли, мама, Мића каже да је мој први крик сада негде у васиони!

– Шта, шта?

– Знаш, оно што си нам причала да свака беба, када се роди и први пут удахне ваздух,- заплаче, а да се то зове први крик.

– Да, па шта?

– Е, па, он каже да тај мој глас није нестао, него се само проширио кроз ваздух, све даље и даље – до бесконачности. Али, ја не могу то да замислим, тај мој први крик како лута негде по васиони!

– Право да ти кажем, не могу ни ја, али ту има неке истине. Учићете о томе у физици. Постоји наука о звуку.

Знаш, мама, да бих урадио све оно што бих желео, није ми довољно једна глава, две руке и две ноге. Кад бих бар нешто од тога имао дупло, лакше би ми било. На пример, од две главе једна би увек гледала уназад, јер са једном видимо само пола света око себе. Послужила би и да упоредо радим домаћи из српског и математике. Тако бих уштедео у времену. А са четири ноге!... Где бих све стигао! То би заиста требало измислити, зар не?

Овај бакин запис ми се много допада. Ујка ми ту личи на мене. И ја тако о свему маштам.

Долази Мића из школе и узвикује:

– Тако сам срећан што знам да сам цар!

– Како то мислиш?

– Лепо. Цар сам себи. Моје тело је право царство. А глава је престоница. Из ње шаљем наредбе свим својим поданицима – милионима и милионима разних ћелија и оне ме све слушају. А гласници који преносе сва та наређења су живци. Имам и пешадију – ноге, а милионе радника у рукама. Фотолабораторија су очи, радиостаница – уста, фабрике за прераду разних производа, компјутере у мозгу и . . . шта све не! Моје царство је богато и ја сам богат цар.

Уживала сам слушајући његово одушевљено излагање.

– Шта те је навело да тако размишљаш?

– Из упознавања природе учили смо о човеку. Кад је учитељица набројала шта све имамо у телу, мени се одједном јавила мисао о царству.

Помислила сам како би за децу било дивно да је учитељица тај час и почела, на пример, овако: - Децо, свако од вас је цар, прави цар. . . . Па, кад би и друга знања, све оне сувопарне чињенице учитељи « обукли « у привлачно рухо дечјег света, сигурно би било много мање отпора према школи, слабих оцена, бежања.

А моја је мама тада све ово слушала, па пришла столу где је њена мама спремала чорбу од јагњеће главе и рекла:

– Пих! Каква гадна престоница!

– Шта то причаш и пипкаш ту?

– Па, овај љигави мозак њему престоница. Баш глупо! Престоница је нешто дивно, сјајно, украшено!

– Е, мила моја, то ти замишљаш престоницу из бајки, а за њега је она симбол снаге, мудрости, рада. То је важније него спољни изглед и накинђуреност.

– Па добро, али. . . најлепше су престонице из бајки.

Изабраћу из бакиних записа нека смешна питања која су јој деца постављала и неке њихове необичне речи:

– Има ли небо ноге?

***

– Молим те, немој да ме нервираш!

– А могу ли да те вирам?

***

– Тата, зажмури и немој да оджмуриш све док ти не кажем.

***

– Види, Мајо, колицни је овај орах!

– А ко га је тако колицнио?

***

– Носи, Мајо, ову јабуку тати и кажи – изволи.

– Изволила сам тати јабуку.

***

– Мама, јесу ли аутобус и тролејбус браћа?

– Па тако, као браћа.

– А ко су њихови мама и тата?

***

У некој игри покрива брата и каже му: - Не мрдај се више. Ја те ушушкам, а ти се ишушкаш.

***

На екрану нека емисија о свињама. Једна рови земљу.

– Види, мама, како прасе једе рупу!

***

– Мамице драга, ти си моја и најмоја и премоја!

***

– Зашто ти је, мама, изгужвано чело?

***

– Ко је јежу Немац?

***

– Како се мазе рибе кад не могу да говоре и немају руке да се загрле?

***

– Зашто су зечеви тако бежљиви?

***

– Да ли је храна пријатна пупи?

– Јесте.

– То су, што ми једемо, пупи играчке?

– Да.

– Онда су уста пупи - деда мраз! Ха-ха-ха!

***

– Да ли је ђубре тужно зато што је у канти?

***

– Када цвеће умире: када га уберемо, или када увене?

***

– Је ли стакло видљиве или провидљиве боје?

***

На екрану нека емисија о мозгу. Маја пита:

– Шта је то мозак?

– Мозак је месо којим се мисли – одговори јој брат.

***

– Како то, кад мокар веш ставимо на сунце, он се осуши, а кад ми суви станемо на сунце, постанемо мокри од зноја?

***

– Како се зове она буба која, кад нападне краву, она се цела разрита?

***

– Децо, дођите да од трешања правимо кошпице!

***

– Дајте ми неки заборавни лек!

– Како заборавни?

– Кад га попијем, да заборавим на ово уво што ме боли.

***

Маја се интересује:

– Да си се ти, мама, удала за неког другог тату, да ли би се родили ми или нека друга деца?

– Друга деца.

– Неее! Родили би се ми, само би били мало другачији.

***

Проверавам Мају да ли зна шта је то «минус«.

– Дааа! То је све оно што се поједе, потроши, поквари, разбије, изгуби и све тако нешто лоше.

***

Мића се молећиво обраћа тати:

– Молим те, остави већ једном то твоје учење. Пун сам питања!

***

– Децо, хоћете ли јаја кувана или пржена?

– Мени пржена, али на око – тражи Мића.

– Мени кувана, па на гитару – каже Маја и објашњава да је то справица за сечење јаја на колутиће.

***

– На која три питања се може одговорити само са НЕ? – пита Мића.

– Не знам,кажи.

– Спаваш ли? Јеси ли у несвести? Јеси ли мртав?

КАД ЈЕ БАКА БИЛА МАЛА

Родитељи моје баке су били сеоски учитељи. Имали су троје деце. Често су били премештани из села у село, па су имали само најпотребније ствари. Једино су књига имали много. Њих су селили у дрвеним сандуцима.

– Деца и књиге су сво наше благо – говорила је њена мама.

– Ти си од тада сигурно замрзела и пиринач и све црве на свету?

– Неее! Волим пиринач у сваком јелу. А они црвићи су били тако нежни, бели, па ми их је било жао. Као неке беспомоћне бебице. У некој посуди сам их носила у траву, тешећи се да тамо неће угинути. А за време тих наших седељки око пиринча, мама је причала разне згоде из њиховог учитељског живота, па смо се и смејали. Понекад смо молили и нашу баку да нам прича о свом необичном животу, још из прошлог века. Тако нам је време брже и лепше пролазило.

Ратне прженице

Понекад, кад мама и тата некуд журе, бака нам за доручак или вечеру спреми прженице. Ми их обожавамо јер су мекане, укусне, мирисне. Уз њих бирамо шта ко хоће: павлаку, сир, мајонез, кечап, сенф, јогурт, млеко, какао, џем.

Кад их назида у тањир за нас, бака тад узме две голе кришке хлеба, па их испржи за себе. Ми се чудимо, а она казе да је подсећају на детињство. Тада нису имали ни јаја ни млека. Зато су јели те празне прженице, а уз њих само чај.

Али, кад бака почне да крцка те своје ратне прженице, и ми би их јели. Она нам да по парче, а нама се учини да су укусније од оних наших.

Бака је мајстор у крпљењу.. Већина тога што нам се исцепа носи се баки, а она, чини ми се, са задовољством то поправља. Било ми је чудно, па сам је упитао. Каже, тај посао је подсећа на дроњаво детињство и младост. Па се насмеје. А онда прича да је од малена за сваки распуст, и летњи и зимски, обавезно сређивала чарапе за целу породицу. Мање рупе је штопала. То значи да је иглом вешто преметала конац, тако да личи на ткање. На веће рупе је подметала крпице, по боји што сличније чарапама. Њих је ситним бодом пришивала. Још и сада она чува и користи старо дрвено штопало, које личи на печурку. Оно се увлачи у чарапе, да би се лакше и лепше ушивало.

Осим тога је годинама, скоро сваки дан, чим заврши домаће задатке, морала и по више сати да помаже тетки у шивењу. Била је жељна игре са децом у улици, али се није бунила, јер је добијени новац био потребан за исхрану породице.

Кад је бака била мала, није било усисивача. Они су само у једној соби имали ћилим. Био је направљен ручно и много су га чували. Пошто се из те собе пролазило у другу, радним данима је на том пролазу била поњава – као стаза. Сваке суботе, када се чистио цео стан, моја бака је имала задатак да ту поњаву истресе, а са ћилима да прстима покупи све трунке. Она је хтела метлом, али јој нису дали, јер метла оштећује ћилим. То је дуго трајало и било досадно и зато је она маштала да је принцеза. Као, у дворцу је пуно соба и ћилима. Слуге су скупљале трунке, а она је само гледала. Некада је себе тешила и тако да је добро што у друге две собе нема ћилима. Тада би још много дуже клечала.

Сада је тај стари прастари ћилим преко једног кревета у викендици као украсни прекривач. Бака воли да седне на њега, милује га руком и прича ми чега се сети из свог детињства.

Пре тог другог светског рата они су били мали. Живели су по босанским селима и најрадије се играли разним животињицама. Скупљали су пужеве, кишне глисте, жабе, лептире, свице, па са њима изводили разне игре и огледе.

Бака се сећа и многих венчића од цвећа, свираљки од зове, стрела и лукова од гранчица.

Она је имала само једну лутку и то од каучука. То је нешто као пластика, само чвршће. Сад јој је јако жао што је није сачувала.

За време рата деца су се често играла борби. Сами себи су правили дрвене пушке и мачеве, а топове од блата. То нисам могао да замислим, па ми је бака показала. Најбоље ако се нађе глина, па добро умеси. Од ње се праве као неке дубље зделице са танким дном. Кад се њима вешто удари о земљу, оно дно се распрсне и чује се прасак.

Лопте су биле само крпењаче. У стару чарапу се натрпа неких крпа, па се то ушије. Нису дуго трајале, али се онда направи друга.

Кликере су правили од мокре земље, па их сушили на сунцу. Затим би ситно истуцали циглу, које је било доста у рушевинама. Размутили би је у мало воде, у њу умакали кликере, па их опет сушили. И они су се брзо распадали, али би правили друге. Не сећа се да су икада имали стакленце.

Од порушене металне ограде једне цркве било је доста мањих кругова. Њих су терали по улици помоћу нарочито савијене жице. Чак су се и такмичили: ко ће без падања тог точка, да га претера преко неког узвишења или између препрека.

Од дебљих штапова су ножевима некако исецали чигре које су се вртеле теране канапом са бича.

Показала ми је бака и иглу клисом и још неке игре помоћу цртања на земљи.

Користили су и пиљке – каменчиће које су вешто бацали и хватали на разне начине.. Учинило ми се лако, али нисам успео да победим баку када сам покушао.

ЗАКЉУЧАК

Лепо је бити дете, али понекад и тешко иако живиш у миру и са својом породицом.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]