Радосав Меденица, Београд

Арбанашке крешничке песме и наша народна епика

Извор: зборник "Рад XIV конгреса Савеза фолклориста Југославије (у Призрену 1967)", Београд 1974.

Место нашег састанка налаже нам да се, макар и уопштено, позабавимо извесним питањима арбанашке народне песничке традиције, која је, великим делом, и фолклорна традиција шиптарског становништва ових крајева, јер оно добрим делом води порекло од племена северне Албаније^[1] која су у стварању и изграђивању народног стваралаштва имала сличну улогу какву су одиграла планинска племена Црне Горе и јужне Херцеговине у развоју и уметничком сазревању српскохрватске народне песме.

Арбанашка народна песма имала је до краја прошлог века тако снажну друштвену функцију каква се иначе не бележи ни код једног другог народа. Уверљиво сведочанство о томе пружа нам Марко Миљанов у своме спису о Арбанасима.^[2]

Реч је о тзв. „Историјским песмама" које представљају масовну хроничарску продукцију и опевају претежно локалне догађаје и локалне личности. Та широка, такорећи текућа песничка продукција, обично кратка, шкрта по излагању и без икакве епске стилизације, обухвата све видове народног живота и пружа изванредно широку слику о животу, схватању и карактеролошким одликама те народне заједнице. Песме су у осмосложном стиху а певају се уз пратњу ћифтелије и карадизана. По личностима и догађајима ове песме досежу до у XVIII век, када се, по једној доста уверљивој хипотези^[3], може и претпоставити њихов развој, дакле у доба цветања бугарских хајдучких песама и песама о грчким клефтама, у вези са крупним политичким покретима од стране Аустрије и Венеције код подјармљених народа Балкана.

Међутим, према најновијим проучавањима, албанска песничка традиција сеже у далеку прошлост, чак у XV век. У питању је народна песма Италоалбанаца (Арбереша) који су се у XV веку иселили из Албаније у Калабрију и Сицилију. Ту су са изванредном отпорношћу сачували свој језик и обичаје, па и песме. Те песме, са широко заступљеном женском тематиком јер су жене изгледа и биле најупорнији њени чувари, представљале би најстарији слој епске традиције Албанаца, епику Скендербегова доба, које у ствари и представља херојско доба албанског народа. Стих је такође осмерац, као и у историјским песмама који и представља типични стих албанске песничке традиције уопште. За разлику од историјских песама, песме Италоалбанаца имају сасвим другу културно-историјску позадину: известан виши животни идеал и у изразу и у спољашњој појави, извесан префињен начин опходње, извесне витешко-епске манире; уз то богата опрема, сребро, свила и злато, који су неопходни реквизити витешке епике. Двобој на коњу и по витешким принципима. „Ова културно-историјска позадина заједно са тематиком подсећа понекад на бугарштице, чији би се развој такође могао ставити у XV век. И овде и тамо срета се исти отмени, донекле церемонијални начин изражавања, исти облици опхођења, исти став према жени, чак и према непријатељу" — закључује А. Шмаус.^[4]

Трећи, такође посебни тип ове епике, чиниле би тзв. крешничке (kreshnikes) епске песме које се сретају код племена северне Албаније и у Косовско-метохијској области. Опште већ прихваћено гледиште је да ове песме нису аутохтоне него да су позајмљене од босанских муслимана северозападне Босне, на што упућује и само њихово име kreshnik-крајишник, као и истоветност или велика сличност сижеа, имена јунака, топономастика и стилистичка обележја. Ова епика се по своме карактеру потпуно одваја од тзв. историјске песме. Испевана је у десетерцу, а пева се уз лауту, инструменат који по своме облику и техници извођења одговара црногорским гуслама.

У питању је, дакле, резултанта једне врло интересантне културне симбиозе која још није довољно разјашњена. језгру ове епике чини круг песама о Мују и Халилу.

Добротом колеге Драгутина Мићовића, ми смо добили рукописну збирку од двадесет крешничких песама у дословном прозном преводу, од којих су петнаест из круга песама о Мују и Халилу.^[5] Пошто је овај превод песама рађен у сасвим друге сврхе, то се ова збирка може да сматра тзв. репрезентативним исечком случајног избора, који се у статистици обилно примењује. Наиме, ми смо хтели да видимо шта се на једном таквом исечку може да види и утврди у погледу односа ових крешничких и наших епских песама.

Већ при првој лектири уочавају се два типа песама, али претходно морамо подсетити на два термина који су овде неопходни. А. Шмаус у својој познатој студији о крајинској епици разликује, потпуно исправно, у српскохрватској епици два типа песама који се у погледу стила и структуре песме јасно издвајају: хришћански — ми бисмо рекли старински — и типично муслимански тип. једна од најбитнијих црта тзв. хришћанског типа била би тежња за што јачом концентрацијом радње, приповедање тече у правој линији, без мењања сцене, догађај се збија у дијалошку форму; висок степен стилизације и техника понављања дају песми обележје чврстине, радња се згушњава око главне личности и своди такорећи на једну основну сцену. Муслиманска, напротив, испреда нашироко романтично-авантуристичка збитија са што више заплета, тежи за што китњастијим стилом, гомила и мења често сцену, удваја радњу или води по неколико огранака паралелно, прати збивања у стопу да одаје утисак извесног реализма који негира епски дух песме, служи се обилно прерушавањем итд.

Први тип, тј. песме у структури праволинијске епике, чине овде готово половину (9) песама.

Као што се види, исто се опева и у класичној песми о Малом Радојици (Вук, III, 51) и читавој групи хомогених варијаната о овоме предмету. Друга, такође бројна група наше епике, има као јунакињу девојку која неће да се уда за недрагог него се, да би избегла удадбу, учини мртвом, обично у договору с мајком, али вереник сумња па је куша на исти начин (ложи ватру на прсима, ставља гују у недра итд.). Дево;ка све јуначки подноси, али се готово одаде кад јој момак завуче руку у недра.^[6]

Све ово се готово дословно поклапа са народном традицијом забележеном у разним крајевима о добијању снаге Марка Краљевића Тако у једној македонској^[7] Марко чува ждребад па међу стенама нађе девојчицу, те је милује и грли обећавајући јој да ће је узети за сестру. Појави се некаква велика жена која је дојке претурила преко рамена. Биће му сестра, каже, али да подоји одакле је и она сисала. Пошто подоји рекла му да проба воденички камен. Није успео, па подоји још једном. Сад га је не само подигао него бацио чак у десето село.

У другој^[8] чува телад, али пошто је слабашан чобани га злостављају и терају да их слуша. Тако су га једном истукли гонећи га да врати разбеглу телад. Пошао да их тражи и у житу набасао на колевку и у њој дете кога је пекло сунце. Допало му се дете па сео поред колевке и заклонио га од сунца. Као награду и овде је желео да буде јачи од својих другова. Пробао је воденички камен и савладао га тек кад је и други пут добио млека.

У једној народној приповеци^[9] Марко чува свиње. Другови га туку јер је нејак. Тако једном тумарајући наиђе у пољу на дете које лежи на сунцу и направи му хлад. Дојио је три пута и пробао снагу на неком великом камену. У другој^[10], на истом месту, тера краве на пашу. И овде га злостављају чобани. Проба снагу на једном храсту.

Традиција је прешла и у народну песму^[11], Марко је и тамо говедар кога туку и злостављају док од виле не добије снагу.

Трећа песма из ове групе Муса Кесеџија (114 ст.) врло блиско се наслања на оно што се опева у класичној Вуковој песми (II, 66) о Марку и Муси.

У Вуковој песми следи, као што се зна, одмарање Марково у механи уз вино и дебело овнујско месо, док проба са сувом дреновином не покаже да је прилика за мегдан. У Арбанашкој од тога нема ни трага. У њој Марко одмах, пошто се умио и преобукао, иде к мајстору да поручи сабљу. У Вуковој то чини после пробе са дреновином. Ситуација код ковача је иста: и у арбанашкој пита Марко ковача да ли је икоме саковао бољу сабљу. Само Муси, одговара овај, јер је донео триста кила челика које је седам дана на огњу држао док је на крају испало тридесет. И да је Муса размахнуо по наковању те га пресекао и две педи зарио у трупину. Код Вука, знамо, Марко проба сабљу али расече наковањ само до половине, зато љут одсеца руку ковачу. Исто тако нема у арбанашкој ни трага о изванредно сроченом сусрету Марка и Мусе у Качаничкој клисури: Муса прекрстио ноге на своме вранцу, баца топузину у висину и дочекује у руке, Марко наилази и тражи пролаз а Муса му држи познату чувену придику о његовом господарском пореклу — „а ја ти се уклонити нећу" итд.

Уместо тога, у арбанашкој је само наговештај:

За планину се пута дохватио,
Па излази пред Мусу Кесеџију.

И двобој је овде скрпљен од неколико оваквих стихова, док је код Вука у пуној класичној поступности. Завршетак је у арбанашкој такође знатно измењен. Марку хоће већ душа да испадне, па нуди Муси побратимство ако му живот поклони, а чим му овај руке попусти распори га. Певач завршава осудом: „Бог убио Краљевића Марка, своју бесу како јунак прекрши". Код Вука, кад Муса обори Марка и седне му на прси, овај цвили вилу за помоћ, она одговара да је срамота „двома на једнога" и подсећа га на гује из потаје. Муса погледа откуд вила говори, а Марко потегне нож и распори га. А кад је видео каквог је јунака погубио одаје му чувено признање:

Јаох мене до бога милога !
Ђе погубдх од себе бољега.

Садржајно толико блиска, ова песма би се могла сматрати за варијанту Вукове верзије. Прегледали смо је изближе јер представља зацело тип крешничке песме која још није потпуно адаптирана арбанашком миљеу, а то значи да спада у позајмице из новијег времена.

То се већ никако не би могло рећи за кратку, врло сажету песму Мујо код цара (85 ст.).

Поред фантастичних елемената којима обилује ова епика, скрећемо овде пажњу само на познате мотиве о тражењу савета од мајке и онај о комичној сцени са царем из песама о Марку.

Не мање је, и по својој структури и по својим легендарним елементима, занимљива песма Халил после смрти (144 ст.). Готово сва у дијалошкој форми, она представља и леп пример за епска понављања којима ове песме такође обилују.

Исти мотив опевају и две кратке муслиманске типично праволинијске песме у Хермановој збирци.^[12] У првој је у питању мати која кука код гроба Бојичић. Алије, у гробу га узнемирава Костреш Харамбаша а свети Мујо; у другој кука вила посестрима која се претворила у кукавицу, а Алију у гробу узнемирава и позива на мегдан од Врљике бане са тридесет Маџара. Освету на исти начин као у арбанашкој песми изводи брат Алијин, Осман Бојичић.

Шеста песма ове групе била би Кћи Мемед-аге и Арапин (211 ст.), чији је предмет црпен несумњиво из наше епике.

Излагање у свакидашњем говору, сликама и обртима, са познатом експозицијом из ускочких песама да се лепа девојка на силу тражи или заказује мегдан. Предмет о делији девојци је у народној традицији на Балкану доста распрострањен. Обрађује га, колико је нама познато, неколико наших и бугарских песама, такође и једна новогрчка, тако исто и две гатке: једна новогрчка и једна арбанашка. Чак се и у „Примерима (бр. 31) чојства и јунаштва" М. Миљанова приповеда као истинит догађај који се одиграо „најпотоњега рата турскога и словенскога" по причању „Бајрама Пећанина, забита од заптија, који зна дјевојку, оца и мајку јој", ау ствари је заменила брата кад је „дораста за низаме царске и дошли да га воде, ка и друге".

Реч је по правилу о ћерци, односно жени или сестри, која иде у војску или на двобој као делија и замењује оца, брата или мужа. У свима се подозрева да је мушкарац и излаже разним пробама које она увек лукаво избегне.^[13]

Даље, овде спада и песма Зимер и Ганић Гаљан (140 ст.), врло интересантна, нарочито по своме пастирском амбијенту, једноставном и реалном речнику и представама из пастирског живота. Узор је морала бити нека хришћанска песма о отмици оваца, али је толико адаптирана арбанашкој средини да је постала потпуно самостална. Остали су само трагови у структури песме и извесне нелогичности које преношење песме није одстранило. Тако се на једном месту каже да су јунаци били обучени у панцире којима зрно од пушака не може ништа, а бој се бије искључиво сабљама, после се јавља и топуз, а на крају пали „топ хабердар" који окупља Удбину.

И следећа песма, Четобаша Мујо и Краљевић Марко (210 ст.), сигурно је настала по самосталној инвенцији као одјек песама о Марковом тамновању, вероватно оне о Марку и Муси Кесеџији.

Потпуно усамљена у овој групи крешничких песама стоји балада Ђерђ Елез Алија (188 ст.), у ствари варијанта познатог сижеа о Боланом Дојчину. Без икакве локализације, чак и без редовне стереотипне узречице ових песама о захвалности богу што нас је створио, она се издваја и по своме топлом лиризму и елегично-туробном расположењу којим је преливена. Балада је у ствари апотеоза Ђерђелезу.

Adrijan Fochi, који је у својој опсежној студији^[14] претресао све познате варијанте о Дојчину (румунске — 44, бугарске — 26, српскохрватске — 13 и две арбанашке) сматра да је мотив јужнословенског порекла, да је балада настала негде на македонском терену, да је к Румунима пренесена преко бугарских, а у Албанију дошла преко српских обрада.^[15]

Сиже баладе у овој крешничкој песми је апстрактан и без икакве конкретне позадине, чак и без тенденције да се насилник прикаже као Словенин, што је иначе редовно случај у овим арбанашким песмама. Без претеривања и фантастике, она се у свим овим песмама које прегледамо издваја. Али поред свег реалистичког стила одаје извесну феудалну атмосферу где је част куће изнад свега. Кад Налбадин тражи од сестре да јој љуби очи као награду за поткивање, довикује она отмено:

Нека ми опрости (коњ) што сам циганска врата затекла.
А ове очи ја сам поклонила:
Оцу и мајци што труну под земљом,
Моме Ђерђу што труне над земљом.

Друга половина ових крешничких песама показује скоро без изузетка типичне особености муслиманске епике како су напред скициране, с напоменом да су хиперболисање, неприродни и легендарни елементи, чак и елементи гатке, заступљени у далеко већем и изразитијем степену. Те елементе сретамо, видело се, и у првој половини ових песама, али ређе и у умеренијем изразу.

И у овој групи истичемо само оно што је најупадљивије. Најпре песму Мујо и виле (366 ст.). Сцена се мења пет пута. Мујо је испросио краљеву ћерку и послао триста сватова али виле, љутите што су починули на њихово пландиште и извориште,

Направише од сватова планинско камење,
Учинише од ђогата планинске пањеве.

Преко даљих перипетија Мујо сазнаје да је снага вила у три дивље козе које треба ухватити, па купи двеста ловаца са шест стотина и више загара и триста и више керова те их ухвати.

Расплет: задаје се беса: Мујо ће козе пустити и виле добити снагу а оне оживети сватове и коње. Песма се завршава лепо виђеном поетском сликом:

Најстарија вила пева у планини,
Најмлађа пева на стени
Руку под руку са средњом вилом:
Виле смо биле, и виле остајемо,
Беса је беса, а реч је реч.
Жена је жена, а вила је вила,
Вила је сунце, а жена месец.

Мујо и Бехур (495 ст.) има у основи познату тему из хајдучких и ускочких песама да деоба чете увек доноси несрећу, али читав низ укомпонованих епизода потпуно прекрива ту основну тему. Директна позајмица је неоспорно феудални тип двобоја између Мује и Бехура, са паузама и разговорима, који износи преко сто стихова, као и познати мотив да Мујо, кога је Бехур већ оборио на земљу, распори противника ножем из потаје по наговору виле, тачно као Марко Мусу док је овај погледао у сунце:

И сунце нам се, Бехуре, зауставило,
јер смо се још јуче дохватили.

Само док се Марко некако сам искобеља испод Мусе, Муја овде мора испод Бехура да извуче коњ.

Мењање сцене овде је још чешће него у претходној песми. Али оно што нарочито пада у очи јесте осећање за изванредно лепо нађене поетске слике, казане на најједноставнији могући начин. Тако на пр. док чета спава у шуми, на стражи су Халил и Зуко Барјактар, који посматрају како виле певају и играју, сабирају пољско цвеће, окупљају своје козе по литицама, како се растурају по извориштима да се купају, а Халил и Зуко грде месец што жури иза шуме, а роса пада и настаје хладовина.

Халилова женидба (673 ст.) је типична женидба са препрекама са неколико потпуно оделитих епизода. Тако експозиција износи преко 150 стихова, а у њој треба само да дође до разговора о Халиловој женидби. Уместо да се скупе на лонџу тридесет бегова, као што се то по правилу ради, даје се типична слика зимског планинског пејсажа:

Ветар је захватио Удбину,
Велики је снег пао,
Отежале су гране, хоће да падну,
Од четинара само се крстови виде,
Одјекују долине од усова,
Од усова што падају у јаме итд.

И промрзла чета од триста другара долази на Мујово кулу, те он баца читаво бреме дрва на ватру да би се људи огрејали. Тако почиње разговор о Халиливој женидби, да би се дошло до основног мотива: изјаве Халилове да ће узети краљеву Танушу или се оженити црном земљом. Тиме је улога чете исцрпена.

Типичне су опет промене сцене, увођење посредних личности, разговор вила и дивокоза, сунца и месеца, итд. Прерушавање Халила у женско одело повод је за низ нових перипетија. Истичемо само познати мотив да Халилу, кад се слегао читав Нови Котор да гледа његово погубљење, као последњу жељу, одреше руке и даду му лауту те он пева „језиком дедова" заклињући сунце да потражи виле и јави им да доставе Мују поруку да се налази у опасности.

Мујо је, разуме се, за час дојурио:


Повикао великим гласом,
Потресле су се куле из темеља.

Настао покољ, Халил с краљевом ћерком избављен и доведен у Удбину.

Халил свети Муја (402 ст.). И овде је експозиција поход чете од триста ага Удбињана са 300 пушака, која се одмара у Кунори планини на једном скровитом месту:

Шуме и борови га унаоколо опкољавају,
А кроз њега брест и четинари,
Брест је био од хиљаду година, итд.

Служи само зато да би се Буд Алине Тале сетио да у чети нема Муја, па се шаље диздар Осман-ага по њега. Овај поглади чакшире, подвеже појас, исуче два-три пута бркове, споразуме с ђогатом и одлази.

Сад се са преко 150 стихова описује како рањеног Муја дворе виле и лече змије и звери, па шаље Халила уместо себе. Овога, међутим, Тале увреди те одлази сам у Краљевину да се свети краљу и Словенима који су ранили Муја. Претходно се, разуме се, споразумео с ђогатом. Акција чете се напушта и друга половина песме описује само Халилов подвиг. Он уграби краљеву кћер, убија краља и много Словена, али притешњен у пећини шаље вилу к Мују, кога оне на брзу руку излече те одлази у помоћ и ослободи Халила и краљеву кћер.

Сем честих мењања сцене и опште авантуристичко-романтичне фактуре изграђивања песме, неких ближих ухватљивих веза не можемо уочити. У погледу доследности маркирања појединих сцена и њихова повезивања крешничке песме далеко изостају иза наших муслиманских песама. Муслимански певач не би заборавио или напустио улогу чете у експозицији ни ове ни претходне песме. Исто тако избегао би анахронизам да чету опреми с пушкама а Халил се бије само мачем и буздованом.

Халил и Талина девојка (443 ст.). Тридесет ага удбинских је на лонџи, сваки се нечим хвали, а Мујо ћути јер је остарио па нема ко да уграби краљеву ћерку Талину у граду Талиру. Јавља се Халил. Преобучен у Маџарина одлази код краља капетана, који га лепо дочека и гости три године. Али „велике је препреке краљ поставио, никако му кћер није могао угледати". Треће године појави се харамбаша који намеће глобу и сваке вечери тражи по једну девојку. Дошао ред на краљеву кћер. Овај у невољи призива јабанџију, жали му се шта га је задесило, оставља му на аманет све, јер одлази код краља од Мохорја да не гледа своју срамоту. Сва чаршија је опустела, нико не сме од харамбаше да изађе. Халил победи харамбашу али га његово друштво тешко рани. Негује га краљева кћи Талина. Краљ се враћа и Халил се казује ко је и зашто се тако дуго бавио. Није хтео, каже, да девојку на превару одведе и да прекрши аманет који му је краљ дао.

Распредање даљих епизода у око 200 стихова у духу ове епике, како се пише писмо Мују, како овај долази да обиђе Халила како се опет враћа а краљ лечи Халила итд, како најзад Мујо долази са 300 сватова и одводи Халила са невестом у Удбину — није за нас више интересантно.

У основи је, као што се види, контаминација два позната мотива наше епике: онај врло познати како јунак обично прерушен под туђим именом служи код оца девојчина низ година док улучи прилику да је уграби, или обљуби, те отац мора накнадно да пристане на родбинске везе и други познат нарочито по песми „Марко Краљевић и Арапин" (Вук, II 65) у којој Арапин разапне чадор испред Стамбола па натури намет:

Све на ноћцу по јалову овцу
И фуруну љеба бијелога,
један чабар жежене ракије,
По два чабра црвенога вина,
И по једну лијепу дјевојку,
Те му служи црвенику вино,
А ноћи јој бјело лице љуби,
Дневи даје у земљу Талију...

Последњи навод упућивао би на закључак да је други мотив црпен непосредно по некој верзији ове песме и да је од „Талије" направљен краљ од Талира и Талина његова кћи. Исто тако и мотив да се од страха насилника врата у чаршији морају рано да затварају.

Интересантно би било упоредити ову песму са верзијом коју је од младог Арбанаса Асана Дема Ћуфићевића из околине Дечана забележио 1933. г. Тихомир Ђорђевић.^[16]

Мујов ђогат (412 ст.). Као што је Марко дошао на необичан начин до Шарца тако се и Мују нашло ждребе са звездом на челу. Толико је силан Мујов коњ да ће се Словени и њихов краљ капетан страшно уплашити кад Муја донесе у Краљевину и овај узалуд тражи мегданџију. Зато краљ подмити Арнаут Османа да му некако изда Мујова коња. Узалуд, јер се по епском резону коњ не да узјахати. Да би дошао до -свога коња, Мујо убија краљева чобанина који личи на њега, облачи његово одело и нуди краљу услуге. Добија коња и опрему да би га укротио, али не бежи, као што би се очекивало у хришћанској епици. Певач маркира: то би била превара. Тако се радња дуплира да би била романтична. Узалуд остали чобани опомињу краља да је то Мујо а не његов чобанин, али Мујо сва писма баца у ватру. Најзад је тобожњи чобанин доспео до такве части да му краљ даје ћерку. Али кад су сватови мало поодмакли, Мујо се казује ко је па сватови имају да одаберу: или да се предаду или бију са Мујом. Тако он доводи у Удбину 300 Словена и две невесте: једну за себе а другу за Халила. На Мујево писмо краљ одговара да бољег пријатеља не би ни могао стећи.

Испреплетаност епизода онемогућује било какву уочљивију везу са нашом епиком.

Песма Зуко барјактар (225 ст.) је типична отмица девојке и женидбе са препрекама. На лонџи у Удбини кори Мујо аге што се нико не усуди да сиђе у „Котор у Краљевину" и уграби девојку која нема другарице по лепоти:

Дванаест аршина стас јој је порастао,
Дванаест педаља девојци је од сисе до сисе.

Зуко тврди да је три ноћи с њом спавао и показује њену слику. Не верују му. Да је с њом и једну ноћ, кажу, ухватила би га грозница и држала девет година.

Основни мотив је да краљева ћерка преобуче Зука и представља оцу, мајци и другарицама као сироту девојку коју треба да проведе код својих другарица, „мало ствари сиротици да сакупимо". Краљ из обазривости шаље ипак два стражара. Тако се отмица компликује те Мујо долети с Удбињанима и ослободи Зука и девојку. Али сад настаје гужва чија ће девојка бити јер су се сви борили око ње. Мујо решава ствар: ставља девојку на кочије мало подалеко па ко стигне први нека је води.

Седам сати преко поља и ливаде,
Седам саши преко вода и мочвара,
Седам саши преко стена и планина.

Уграби је ипак Зуко. Последњи навод би упућивао на порекло ове верзије из низинског мочварног дела северне Албаније.

На сличан начин добија Зуко после распре и невесту у обешењачкој песми Женидба старца Ћефан-аге (280 ст.) која стварно има ретку експозицију:

Велико ме чудо, мајко, снашло,
Јако је почело тело да ми се гоји,
Јако су почела прса да ми расту,
За удају сам се, мајко, учинила.
Одсад више мумса не могу да чекам.

Мајка јој ређа коме би је дала и наводи њихове карактеристике: Муја, који се увек враћа поцепан и крвав; Халила, који је велики женскарош; Зука, који је много бесан, али им она манише и задржава на Ћефан-аги. Пише се писмо Ћефан-аги да купи сватове али да не зове њих тројицу. Они се ипак непозвани придруже за свој рачун јер су понели доста пива и јестива. При повратку моли невеста девербашу да јој покаже Муја, Халила и Зука, а кад јој покаже и Ћефан-агу белог на магарцу, девојка се од муке сруши на земљу. Ћефан-ага нуди добру награду ко му невесту излечи. Нека се сватови поодмакну каже Зуко, а он ће младу лако да освести. Па навали да је милује, а кад му се она обећа, попе је к себи на коња па замагли уз планину. Несрећни старац тек сад јадикује и обећава 300 дуката ко му невесту поврати. Дај их брзо амо, каже Мујо, па кад их прими, појури за Зуком уз планину. Старац сад још више кука. Неко момче из сватова предлаже да обуку Халила као младу и воде док се невеста не поврати. Овај се толико наљути да дохвати колац те измлати сватове а Ћефан-агу три пут удари и остави мртва, па се и он вину уз планину. Свађу око невесте између њих тројице реши неки старац: нека оставе невесту код њега а они пређу на другу страну поља, па ко први дотрчи биће његова. Тако је добије Зуко, јер је бог ону двојицу задржао, „јер је таква правда била".

Иако би се за читав низ појединости могле можда тражити паралеле у појединим песмама наше епике, или их бар сматрати одјецима сличних места, о некој зависности ове песме, колико ми знамо, не може бити говора. Без икакве стилизације, овде се свакидањим речником и са призвуком извесног хумора дају психолошки сенчени неколико типова, нарочито нераздвојни трио: Мујо, Халил и Зуко барјактар.

Насупрот претходној, у песми Мујов Имер (522 ст.) укомпоновано је неколико познатих мотива наше епике. Најпре, познати мотив о ненасипању одн. насипању до половине чаше, или прескакању онога коме хоће да се искаже неко незадовољство. Таио Халил служећи аге на лонџи не пуни Мују чашу. Разлог: опет онај познати мотив из хајдучких песама — сва јунаштва која се заједно постигну припадају Муји. Зато треба мегдан да одлучи ко је бољи. Узалуд га Мујо убеђује да су браћа. Најпосле одлучује мати: да пођу уз планину и ко девет дана и девет ноћи издржи да не једе и не пије — да се призна као бољи — познати мотив о суревњивости: Марко и Андрија одн. Марко и дете Дукадинче. Халил после седам дана не може више да издржи и пита Мују да ли зна где усов снега или извор да се напије. Знам, каже Мујо, извор на коме меље седам млинова али га чува Ћиро барјактар са 300 Словена. Халил пије три пуна сата и готово пресуши извор. Одмарају се и разговарају али их ухвати сан. Од њихова дисања борови и јеле се повијају к земљи, а врхови планина проламају. Каква је то јека и грмљавина да не пуцају топови у Краљевини, пита се Ћиро барјактар. А кад дурбином угледа Халила поред извора, хита са 300 Словена те их нх спавању ухвате и затворе.

Шта ће бити с нама, пита Халил. Мујо прича како је недавно довео невесту и три ноћи с њом провео (често сретани мотив у македонским песмама). Остала је с трбухом, ако се роди мушко — биће добро. Кад је Имер напунио седам година, послала га мати да чува јаре а он, трчећи за јаретом подигао зеца и дотерао га увече у подрум. После је натерао мајку да купи 30 ока сапуна да опере оружје бабово и ђогата па пошао на лонџу.

Да би Имер сазнао за судбину Муја и Халила, умеће се нова епизода која се тим и исцрпљује. Тако Имер дознаје за њихову судбину. Приморана, мајка сад и сама признаје оно што је чуо о Мују и Халилу, те Имер одлази да их тражи. — И мотив о детету које са седам година чини јуначка дела, дознаје за судбину оца и иде да га тражи или свети обилато је познат у нашој епици.

Имер долази у Краљевину где ће га крчмарица Мара која је, зна се по познатом епском реду, Мујова посестрима, преобући у Мађарскога делију и дати савет како ће да ступи у службу код краља Словена. Успева да од краља добије допуштења да заједно с Ружом, његовом ћерком обиђе тамничаре и да се с Ружом договори како да украде два краљева близанца (опет познати мотив из ускочких песама), да би на тај начин искупио Муја и Халила. Heppy end: Имер враћа близанце, а краљ ослобађа Муја и Халила и даје Имеру своју кћер: „Међу собом су пријатељи постали". — Интересантно је споменути да сва три ова последња мотива (силажење с ћерком краљевом у тамницу, крађа два близанца и размена) уткани у опсежну песму „Хрњичић Омерица" од преко 1400 стихова у Хермановој збирци.^[17]

Како је до овакве карактеристичне комбинације мотивског материјала и несумњиве инвенције певача могло доћи, овде се не може улазити.

Али барјактар-Беса (332 ст.) у ствари је типична варијанта из опсежног на Балкану врло раширеног круга песама „Муж на свадби своје жене", како смо га назвали у једном ранијем раду.^[18] Али од све три тамо претресене арбанашке варијанте ова се разликује нарочито по својој опширној предисторији (преко 150 стихова), у којој сиротан Алија добија изванредно лепу жену коју, пошто је Алија допао ропства, покушава узалуд да добије краљ Словена. Одступање је и у томе што краљева кћи преузима за њега гаранцију да ће се после десет дана вратити, и враћа се, али му краљ опрашта казну:

Хајде, Алија, нек ши је срећан пут
јер си реч одржао.

Последња, за овај тип релативно кратка песма, Хусеин Крапошнику (244 ст.) представља као и она о женидби Ћефан-аге, занимљиву самосталну обраду за коју не можемо навести неки ближи извор или паралелу.

Сакупиле се аге удбинске па пију и егленишу. Мујо поставља питање: шта је најстрашније на свету, па најпосле и сам одговара: Хусеину

Крапошнику који већ девет година лежи болестан од рана па је своју испрошену невесту поклонио своме побратиму. При пролазу сватова млада свраћа код Хусеина и остаје поред њега лечећи га три ноћи, док сватови, иако нерадо, чекају. Чувајући га, убила је ноћу три змије које су рану тровале. Тако Хусеин оздрави. Невеста остаје код њега, а сватовима даје своју сестру да је одведу његовом побратиму. — Мотив давања сестре уместо несуђене младе позајмљен је из групе варијаната о одласку мужа ка дан удадбе његове жене, о чему је горе било речи. Садржи га и арбанашка варијанта о томе предмету из села Велешта.^[19]

Као што се из изнесеног материјала може да запази, карактер ових крешничких песама је особен и понекад врло загонетан. Терен на коме се њихова радња одиграва (Удбина, Крајина, Котари, Нови Котари итд) и њени носиоци радње (четобаша Мујо, Халил, Зуко барјактар, Арнаут Осман, Будалина Тале, Имер-ага, Муса Кесеџија, Ђерђелез Алија итд) упућују свакако на крајинску муслиманску епику. Међутим, ако пођемо конкретно од песме до песме, ми смо у претресених 20 песама могли једва утврдити непосредну зависност само у једном случају. Оно што је неоспорно утицај те епике то је њихова структура, њихов стил. Тај стил изградње песме толико је очигледан у нашој другој групи да нас је и навео на идеју да их разлучимо у два дела. Реч је о основној структури песме, о њеној основној линији и њеном даљем дограђивању и изграђивању, каква лебди певачу пред очима кад се лати да неки догађај уобличи у песму. Али већ попуњавање те основне схеме песничким материјалом знатним делом одступа од крајинског: детаљисање је далеко умереније, визуелна слика далеко уопштенија. Просечна дужина песама у овој групи не износи ни пуних 400 стихова, а то је далеко испод половине, готово само трећина просека муслиманске песме. Даље, од епске стилизације коју у муслиманској епици тако темељито разара хроничарско детаљисање, овде је такође остало врло мало. Остао је извесни број формула, нарочито уводна о егленисању на лонџи и техника епског понављања. Изражајни ниво, уколико се може да суди по преводима, веома је једноставан, да не кажемо свакидашњи, чак и кад су у питању неприродне и легендарне епизоде као што је она кад Мујо са безброј агара и керова јури по зеленим луговима да ухвати козе у којима је снага и моћ вила. У крешничким песмама недостају исто тако описи сјајне опреме и оружја. У ових двадесет песама, са око готово 6.000 стихова, само је Мујо набавио за свога вранца седло „од драгог камења", колане од „латинског метала", а потковице од сребра, а краљ Словенин Халилову невесту украсио златом и дукатима а Халила у злато обукао. Оружје је: буздован, мач, стрела, копље, а само у две песме пушка. Мегдан је по феудалном рецепту: буздованом на коњима и мачевима, а кад се ове поломе, хрвањем.

Однос према коњу је једна од веома наглашених црта крешничких песама, далеко наглашенија него у муслиманској епици. С коњем се овде разговара и саветује, његов савет се прима, весели се кад противник гине, а сузе лије кад предосећа несрећу, бежи са својим рањеним господарем, а кад дође нужда и бори, итд.

Хиперболе су такође врло истакнута одлика ових песама. Оне су често толико смеле и фантастичне да им се мора тражити порекло у народним гаткама. Исто тако и легендарне црте.

Једна од упадљивих особина ових песама су доста честе врло успеле слике природе и поетске слике остварене најједноставнијим стилистичким и изражајним средствима. У вези с тим истиче се обиље места која одају скромни пастирско-сељачки миље као носиоце ових песама (жена с буретом долази на воду и меси хлеб, а реч је о вилинском пребивалишту, Халил се жали на једном месту како су га прозвали „которским биком"; краљ Словенин иде на пазар да сашије два пара хаљина за кћер и један за Халила; Арапин прети Мехмед-аги да ће му, ако му не пошаље кћер, узети све овце и козе и све планине и пасишта; Алилу „вода од снега на срце пала" па заспао код извора; Арапину кад се позива на мегдан каже се да „није време да се данас седи крај огњишта" итд. итд.)

Врло је карактеристично, и представља дијаметрално супротан став муслиманској епици, чињеница да је однос према противничкој страни без икакве мржње и оштрине. У неколико случајева, уместо даљих освета и одмазда, следи склапање пријатељства, Мујо и Марко се чак побратиме да не би узалуд трошили снагу. Противна страна су доследно Словени, краљ Словена, краљ капетан, краљ Лабутан, капетан Бехур, Гаљан Ганић, све овлашна готово анонимна имена без икаквог индивидуалисања. Земља противника: Краљевина.

Као што се види, разлике у односу на мухамеданску епику нису мале. Ми смо и издвојили ону прву половину (девет) песама које се по својој структури — концентрично-праволинијско излагање — и по дужини (просечно 150 стихова) наслањају на хришћанску епику, да бисмо указали како се претерује и уско гледа истичући нарочито муслиманску крајинску епику као узор крешничких песама. Угледање је, према нашем „репрезентативном исечку" (од око 6.000 стихова) много шире и кретало се на много ширем и много дубљем фронту него што се обично претпоставља. То позајмљивање у погледу мотивског материјала сеже и далеко дубље у прошлост у односу на нашу старинску, хришћанску епику.

Отуда би теза да је преузимање и ширење ових песама уследило релативно касно, тек у XVIII веку, у вези с политичким променама и превирањима која су се на Балкану одиграла у току тога века ^[20], могла бити тачна само уколико се односи на крајинску муслиманску, а не и на нашу старинску епику. Д. Мићовић^[21], напротив, сматра да се ова епика ствара век раније већ у XVII веку, опет у вези са историјским догађајима који су изазвали активно мешање разних балканских народа у турској царевини. Треба у сваком случају одвајати преузимање мотивског материјала из наше старинске епике од преузимања фактуре и схеме песме као целине релативно касних муслиманских епских песама. За ово друго с правом се истиче значај и улога некадашњег Новопазарског санџака са својим мешовитим становништвом као важног посредника између босанског и арбанашког муслиманског живља. Та веза је свакако морала бити веома жива јер су на њу упућивали не само географски него и етнички и језички услови. Не мање је, мислимо, важна чињеница да арбанашким Муслиманима нису могле изгледати туђе песме њихове верске босанске сабраће.

Али битну улогу у овој крајишко-арбанашкој симбиози одиграла су свакако велика етничка померања и гибања у току ратова крајем XVII и прве половине XVIII века. Та померања су била нарочито бројна и интезивна у Косовско-метохијској области и северној Албанији. Исламизирање босанског становништва и његова непрекидна флуктуација, као и исламизирање и арбанашење српског становништва у овој области, морало је такође имати знатног међусобног утицаја. Тако је А. Урошевић, готово у наше дане, могао да утврди да је од старинаца у овој области готово половину чине поисламљени и поарбанашени Срби^[22], а да је досељеника од фисова северне Албаније могао да наброји скоро 4500 кућа, и то највећим делом од средине XVIII века на овамо. Исто тако да је од мухаџира (инверсна арбанашка струјања) могао да нађе скоро 1500 кућа.^[23] Вечито у покрету и сељакању Арбанаси, Срби, Цигани — муслимани, православни, католици, негде одељено, негде измешано, у ствари врло шаролик национални, верски и двојезични конгломерат који је морао доводити и доводио до знатних међусобних утицаја и претакања. Исто тако не смемо смести с ума ни тесно мешање и тесне везе, и у злу и у добру, суседних црногорских племена са северно-арбанашким племенима и појединим фисовима. Ствари постају још јасније кад се има на уму тако променљива судбина Албаније у средњем веку и њен „етнички хаос" о коме говори Шуфлај.^[24] Не мање њена судбина утоку турске владавине.

Кад се феномен арбанашке народне песме посматра из те перспективе, излазило би да је стара песничка традиција, о којој сведоче остаци код италоалбанаца, била услед хаотичне судбине Албаније потпуно прекинута, јер се од те песничке традиције на албанском тлу није могло наћи ништа, да је касна и тако масовна продукција хроничарске тзв. историјске песме у вези с касним буђењем националног осећања, не само као израза унутрашњих снага него извесно и под утицајем суседних области. Да је, пак, преузимање мотивског епског материјала српскохрватске песничке традиције, касније нарочито муслиманске песме, уследило као резултат етничког мешања. Муслиманске првенствено већ из верских разлога, и по свој прилици њеног старијег слоја који није ни допро до нас. јер се само тако могу да схвате не само разлике него и карактер ових крешничких песама и њихова потпуна адаптација арбанашком социјалном миљеу.

Напомене

¹ А. Урошевић, Косово, САНУ, 1965

² Живот и обичаји Арбанаса, Београд

³ St. Skendi, Oral Epic Poetry, New York, 1954.

⁴ Die albanische Volksepik, Roma 1963.

⁶ Мићовић се при преводу служио двема познатим збиркама: "Këngë popullore legjedare", Тирана 1955; у редакцији Haxhihasanaja, и "Visaret e kombit", Тирана 1937—39.

⁶ Р. Меденица, Бановић Страхиња, Београд 1965, стр. 208

⁷ Сборник за нар. умотворения, VI., стр. 133.

⁸ Ibid, VI, 112

⁹ М. К. Ваљевац, Народне приповијести у Вараждину и околици, XXIV.

¹⁰ Ibid, 23

¹² K.Hërman, Junačke pjesme II, 51, 68. Д. Мићовић, Освета Бојичић Алије у нашој и арбанашкој епици, „Рад VIII конгреса фолклориста", Вараждин 1957

¹³ Р. Меденица, Делија девојка, ППНП., V, стр. 260

¹⁴ Das Doitschin Lied in der südosteuropäischen Volksüderlieferung, "Revue des études sud-est européenns," III, 1-4, 1956.

¹⁵ Ibid, 506.

¹⁶ Наш народни живот, X, 54, Београд, 1934.

¹⁷ K. Hörmann, Junačke pjesme II, 40.

¹⁸ Р. Меденица, Муж на свадби своје жене, ППНП, I 33

¹⁹ Ibid, 55.

²⁰ Ст. Скенди, А. Шмаус, ранији навод.

²¹ О преношењу босанскохерцеговачких муслиманских песама међу Арбанасе, Рад IX конгреса фолклориста.

²² Д. Урошевић, Косово, 72

²³ Ibid. 74

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт