Radosav Medenica, Beograd

Arbanaške krešničke pesme i naša narodna epika

Izvor: zbornik "Rad XIV kongresa Saveza folklorista Jugoslavije (u Prizrenu 1967)", Beograd 1974.

Mesto našeg sastanka nalaže nam da se, makar i uopšteno, pozabavimo izvesnim pitanjima arbanaške narodne pesničke tradicije, koja je, velikim delom, i folklorna tradicija šiptarskog stanovništva ovih krajeva, jer ono dobrim delom vodi poreklo od plemena severne Albanije^[1] koja su u stvaranju i izgrađivanju narodnog stvaralaštva imala sličnu ulogu kakvu su odigrala planinska plemena Crne Gore i južne Hercegovine u razvoju i umetničkom sazrevanju srpskohrvatske narodne pesme.

Arbanaška narodna pesma imala je do kraja prošlog veka tako snažnu društvenu funkciju kakva se inače ne beleži ni kod jednog drugog naroda. Uverljivo svedočanstvo o tome pruža nam Marko Miljanov u svome spisu o Arbanasima.^[2]

Reč je o tzv. „Istorijskim pesmama" koje predstavljaju masovnu hroničarsku produkciju i opevaju pretežno lokalne događaje i lokalne ličnosti. Ta široka, takoreći tekuća pesnička produkcija, obično kratka, škrta po izlaganju i bez ikakve epske stilizacije, obuhvata sve vidove narodnog života i pruža izvanredno široku sliku o životu, shvatanju i karakterološkim odlikama te narodne zajednice. Pesme su u osmosložnom stihu a pevaju se uz pratnju ćiftelije i karadizana. Po ličnostima i događajima ove pesme dosežu do u XVIII vek, kada se, po jednoj dosta uverljivoj hipotezi^[3], može i pretpostaviti njihov razvoj, dakle u doba cvetanja bugarskih hajdučkih pesama i pesama o grčkim kleftama, u vezi sa krupnim političkim pokretima od strane Austrije i Venecije kod podjarmljenih naroda Balkana.

Međutim, prema najnovijim proučavanjima, albanska pesnička tradicija seže u daleku prošlost, čak u XV vek. U pitanju je narodna pesma Italoalbanaca (Arbereša) koji su se u XV veku iselili iz Albanije u Kalabriju i Siciliju. Tu su sa izvanrednom otpornošću sačuvali svoj jezik i običaje, pa i pesme. Te pesme, sa široko zastupljenom ženskom tematikom jer su žene izgleda i bile najuporniji njeni čuvari, predstavljale bi najstariji sloj epske tradicije Albanaca, epiku Skenderbegova doba, koje u stvari i predstavlja herojsko doba albanskog naroda. Stih je takođe osmerac, kao i u istorijskim pesmama koji i predstavlja tipični stih albanske pesničke tradicije uopšte. Za razliku od istorijskih pesama, pesme Italoalbanaca imaju sasvim drugu kulturno-istorijsku pozadinu: izvestan viši životni ideal i u izrazu i u spoljašnjoj pojavi, izvesan prefinjen način ophodnje, izvesne viteško-epske manire; uz to bogata oprema, srebro, svila i zlato, koji su neophodni rekviziti viteške epike. Dvoboj na konju i po viteškim principima. „Ova kulturno-istorijska pozadina zajedno sa tematikom podseća ponekad na bugarštice, čiji bi se razvoj takođe mogao staviti u XV vek. I ovde i tamo sreta se isti otmeni, donekle ceremonijalni način izražavanja, isti oblici ophođenja, isti stav prema ženi, čak i prema neprijatelju" — zaključuje A. Šmaus.^[4]

Treći, takođe posebni tip ove epike, činile bi tzv. krešničke (kreshnikes) epske pesme koje se sretaju kod plemena severne Albanije i u Kosovsko-metohijskoj oblasti. Opšte već prihvaćeno gledište je da ove pesme nisu autohtone nego da su pozajmljene od bosanskih muslimana severozapadne Bosne, na što upućuje i samo njihovo ime kreshnik-krajišnik, kao i istovetnost ili velika sličnost sižea, imena junaka, toponomastika i stilistička obeležja. Ova epika se po svome karakteru potpuno odvaja od tzv. istorijske pesme. Ispevana je u desetercu, a peva se uz lautu, instrumenat koji po svome obliku i tehnici izvođenja odgovara crnogorskim guslama.

U pitanju je, dakle, rezultanta jedne vrlo interesantne kulturne simbioze koja još nije dovoljno razjašnjena. jezgru ove epike čini krug pesama o Muju i Halilu.

Dobrotom kolege Dragutina Mićovića, mi smo dobili rukopisnu zbirku od dvadeset krešničkih pesama u doslovnom proznom prevodu, od kojih su petnaest iz kruga pesama o Muju i Halilu.^[5] Pošto je ovaj prevod pesama rađen u sasvim druge svrhe, to se ova zbirka može da smatra tzv. reprezentativnim isečkom slučajnog izbora, koji se u statistici obilno primenjuje. Naime, mi smo hteli da vidimo šta se na jednom takvom isečku može da vidi i utvrdi u pogledu odnosa ovih krešničkih i naših epskih pesama.

Već pri prvoj lektiri uočavaju se dva tipa pesama, ali prethodno moramo podsetiti na dva termina koji su ovde neophodni. A. Šmaus u svojoj poznatoj studiji o krajinskoj epici razlikuje, potpuno ispravno, u srpskohrvatskoj epici dva tipa pesama koji se u pogledu stila i strukture pesme jasno izdvajaju: hrišćanski — mi bismo rekli starinski — i tipično muslimanski tip. jedna od najbitnijih crta tzv. hrišćanskog tipa bila bi težnja za što jačom koncentracijom radnje, pripovedanje teče u pravoj liniji, bez menjanja scene, događaj se zbija u dijalošku formu; visok stepen stilizacije i tehnika ponavljanja daju pesmi obeležje čvrstine, radnja se zgušnjava oko glavne ličnosti i svodi takoreći na jednu osnovnu scenu. Muslimanska, naprotiv, ispreda naširoko romantično-avanturistička zbitija sa što više zapleta, teži za što kitnjastijim stilom, gomila i menja često scenu, udvaja radnju ili vodi po nekoliko ogranaka paralelno, prati zbivanja u stopu da odaje utisak izvesnog realizma koji negira epski duh pesme, služi se obilno prerušavanjem itd.

Prvi tip, tj. pesme u strukturi pravolinijske epike, čine ovde gotovo polovinu (9) pesama.

Kao što se vidi, isto se opeva i u klasičnoj pesmi o Malom Radojici (Vuk, III, 51) i čitavoj grupi homogenih varijanata o ovome predmetu. Druga, takođe brojna grupa naše epike, ima kao junakinju devojku koja neće da se uda za nedragog nego se, da bi izbegla udadbu, učini mrtvom, obično u dogovoru s majkom, ali verenik sumnja pa je kuša na isti način (loži vatru na prsima, stavlja guju u nedra itd.). Devo;ka sve junački podnosi, ali se gotovo odade kad joj momak zavuče ruku u nedra.^[6]

Sve ovo se gotovo doslovno poklapa sa narodnom tradicijom zabeleženom u raznim krajevima o dobijanju snage Marka Kraljevića Tako u jednoj makedonskoj^[7] Marko čuva ždrebad pa među stenama nađe devojčicu, te je miluje i grli obećavajući joj da će je uzeti za sestru. Pojavi se nekakva velika žena koja je dojke preturila preko ramena. Biće mu sestra, kaže, ali da podoji odakle je i ona sisala. Pošto podoji rekla mu da proba vodenički kamen. Nije uspeo, pa podoji još jednom. Sad ga je ne samo podigao nego bacio čak u deseto selo.

U drugoj^[8] čuva telad, ali pošto je slabašan čobani ga zlostavljaju i teraju da ih sluša. Tako su ga jednom istukli goneći ga da vrati razbeglu telad. Pošao da ih traži i u žitu nabasao na kolevku i u njoj dete koga je peklo sunce. Dopalo mu se dete pa seo pored kolevke i zaklonio ga od sunca. Kao nagradu i ovde je želeo da bude jači od svojih drugova. Probao je vodenički kamen i savladao ga tek kad je i drugi put dobio mleka.

U jednoj narodnoj pripoveci^[9] Marko čuva svinje. Drugovi ga tuku jer je nejak. Tako jednom tumarajući naiđe u polju na dete koje leži na suncu i napravi mu hlad. Dojio je tri puta i probao snagu na nekom velikom kamenu. U drugoj^[10], na istom mestu, tera krave na pašu. I ovde ga zlostavljaju čobani. Proba snagu na jednom hrastu.

Tradicija je prešla i u narodnu pesmu^[11], Marko je i tamo govedar koga tuku i zlostavljaju dok od vile ne dobije snagu.

Treća pesma iz ove grupe Musa Kesedžija (114 st.) vrlo blisko se naslanja na ono što se opeva u klasičnoj Vukovoj pesmi (II, 66) o Marku i Musi.

U Vukovoj pesmi sledi, kao što se zna, odmaranje Markovo u mehani uz vino i debelo ovnujsko meso, dok proba sa suvom drenovinom ne pokaže da je prilika za megdan. U Arbanaškoj od toga nema ni traga. U njoj Marko odmah, pošto se umio i preobukao, ide k majstoru da poruči sablju. U Vukovoj to čini posle probe sa drenovinom. Situacija kod kovača je ista: i u arbanaškoj pita Marko kovača da li je ikome sakovao bolju sablju. Samo Musi, odgovara ovaj, jer je doneo trista kila čelika koje je sedam dana na ognju držao dok je na kraju ispalo trideset. I da je Musa razmahnuo po nakovanju te ga presekao i dve pedi zario u trupinu. Kod Vuka, znamo, Marko proba sablju ali raseče nakovanj samo do polovine, zato ljut odseca ruku kovaču. Isto tako nema u arbanaškoj ni traga o izvanredno sročenom susretu Marka i Muse u Kačaničkoj klisuri: Musa prekrstio noge na svome vrancu, baca topuzinu u visinu i dočekuje u ruke, Marko nailazi i traži prolaz a Musa mu drži poznatu čuvenu pridiku o njegovom gospodarskom poreklu — „a ja ti se ukloniti neću" itd.

Umesto toga, u arbanaškoj je samo nagoveštaj:

Za planinu se puta dohvatio,
Pa izlazi pred Musu Kesedžiju.

I dvoboj je ovde skrpljen od nekoliko ovakvih stihova, dok je kod Vuka u punoj klasičnoj postupnosti. Završetak je u arbanaškoj takođe znatno izmenjen. Marku hoće već duša da ispadne, pa nudi Musi pobratimstvo ako mu život pokloni, a čim mu ovaj ruke popusti raspori ga. Pevač završava osudom: „Bog ubio Kraljevića Marka, svoju besu kako junak prekrši". Kod Vuka, kad Musa obori Marka i sedne mu na prsi, ovaj cvili vilu za pomoć, ona odgovara da je sramota „dvoma na jednoga" i podseća ga na guje iz potaje. Musa pogleda otkud vila govori, a Marko potegne nož i raspori ga. A kad je video kakvog je junaka pogubio odaje mu čuveno priznanje:

Jaoh mene do boga miloga !
Đe pogubdh od sebe boljega.

Sadržajno toliko bliska, ova pesma bi se mogla smatrati za varijantu Vukove verzije. Pregledali smo je izbliže jer predstavlja zacelo tip krešničke pesme koja još nije potpuno adaptirana arbanaškom miljeu, a to znači da spada u pozajmice iz novijeg vremena.

To se već nikako ne bi moglo reći za kratku, vrlo sažetu pesmu Mujo kod cara (85 st.).

Pored fantastičnih elemenata kojima obiluje ova epika, skrećemo ovde pažnju samo na poznate motive o traženju saveta od majke i onaj o komičnoj sceni sa carem iz pesama o Marku.

Ne manje je, i po svojoj strukturi i po svojim legendarnim elementima, zanimljiva pesma Halil posle smrti (144 st.). Gotovo sva u dijaloškoj formi, ona predstavlja i lep primer za epska ponavljanja kojima ove pesme takođe obiluju.

Isti motiv opevaju i dve kratke muslimanske tipično pravolinijske pesme u Hermanovoj zbirci.^[12] U prvoj je u pitanju mati koja kuka kod groba Bojičić. Alije, u grobu ga uznemirava Kostreš Harambaša a sveti Mujo; u drugoj kuka vila posestrima koja se pretvorila u kukavicu, a Aliju u grobu uznemirava i poziva na megdan od Vrljike bane sa trideset Madžara. Osvetu na isti način kao u arbanaškoj pesmi izvodi brat Alijin, Osman Bojičić.

Šesta pesma ove grupe bila bi Kći Memed-age i Arapin (211 st.), čiji je predmet crpen nesumnjivo iz naše epike.

Izlaganje u svakidašnjem govoru, slikama i obrtima, sa poznatom ekspozicijom iz uskočkih pesama da se lepa devojka na silu traži ili zakazuje megdan. Predmet o deliji devojci je u narodnoj tradiciji na Balkanu dosta rasprostranjen. Obrađuje ga, koliko je nama poznato, nekoliko naših i bugarskih pesama, takođe i jedna novogrčka, tako isto i dve gatke: jedna novogrčka i jedna arbanaška. Čak se i u „Primerima (br. 31) čojstva i junaštva" M. Miljanova pripoveda kao istinit događaj koji se odigrao „najpotonjega rata turskoga i slovenskoga" po pričanju „Bajrama Pećanina, zabita od zaptija, koji zna djevojku, oca i majku joj", au stvari je zamenila brata kad je „dorasta za nizame carske i došli da ga vode, ka i druge".

Reč je po pravilu o ćerci, odnosno ženi ili sestri, koja ide u vojsku ili na dvoboj kao delija i zamenjuje oca, brata ili muža. U svima se podozreva da je muškarac i izlaže raznim probama koje ona uvek lukavo izbegne.^[13]

Dalje, ovde spada i pesma Zimer i Ganić Galjan (140 st.), vrlo interesantna, naročito po svome pastirskom ambijentu, jednostavnom i realnom rečniku i predstavama iz pastirskog života. Uzor je morala biti neka hrišćanska pesma o otmici ovaca, ali je toliko adaptirana arbanaškoj sredini da je postala potpuno samostalna. Ostali su samo tragovi u strukturi pesme i izvesne nelogičnosti koje prenošenje pesme nije odstranilo. Tako se na jednom mestu kaže da su junaci bili obučeni u pancire kojima zrno od pušaka ne može ništa, a boj se bije isključivo sabljama, posle se javlja i topuz, a na kraju pali „top haberdar" koji okuplja Udbinu.

I sledeća pesma, Četobaša Mujo i Kraljević Marko (210 st.), sigurno je nastala po samostalnoj invenciji kao odjek pesama o Markovom tamnovanju, verovatno one o Marku i Musi Kesedžiji.

Potpuno usamljena u ovoj grupi krešničkih pesama stoji balada Đerđ Elez Alija (188 st.), u stvari varijanta poznatog sižea o Bolanom Dojčinu. Bez ikakve lokalizacije, čak i bez redovne stereotipne uzrečice ovih pesama o zahvalnosti bogu što nas je stvorio, ona se izdvaja i po svome toplom lirizmu i elegično-turobnom raspoloženju kojim je prelivena. Balada je u stvari apoteoza Đerđelezu.

Adrijan Fochi, koji je u svojoj opsežnoj studiji^[14] pretresao sve poznate varijante o Dojčinu (rumunske — 44, bugarske — 26, srpskohrvatske — 13 i dve arbanaške) smatra da je motiv južnoslovenskog porekla, da je balada nastala negde na makedonskom terenu, da je k Rumunima prenesena preko bugarskih, a u Albaniju došla preko srpskih obrada.^[15]

Siže balade u ovoj krešničkoj pesmi je apstraktan i bez ikakve konkretne pozadine, čak i bez tendencije da se nasilnik prikaže kao Slovenin, što je inače redovno slučaj u ovim arbanaškim pesmama. Bez preterivanja i fantastike, ona se u svim ovim pesmama koje pregledamo izdvaja. Ali pored sveg realističkog stila odaje izvesnu feudalnu atmosferu gde je čast kuće iznad svega. Kad Nalbadin traži od sestre da joj ljubi oči kao nagradu za potkivanje, dovikuje ona otmeno:

Neka mi oprosti (konj) što sam ciganska vrata zatekla.
A ove oči ja sam poklonila:
Ocu i majci što trunu pod zemljom,
Mome Đerđu što trune nad zemljom.

Druga polovina ovih krešničkih pesama pokazuje skoro bez izuzetka tipične osobenosti muslimanske epike kako su napred skicirane, s napomenom da su hiperbolisanje, neprirodni i legendarni elementi, čak i elementi gatke, zastupljeni u daleko većem i izrazitijem stepenu. Te elemente sretamo, videlo se, i u prvoj polovini ovih pesama, ali ređe i u umerenijem izrazu.

I u ovoj grupi ističemo samo ono što je najupadljivije. Najpre pesmu Mujo i vile (366 st.). Scena se menja pet puta. Mujo je isprosio kraljevu ćerku i poslao trista svatova ali vile, ljutite što su počinuli na njihovo plandište i izvorište,

Napraviše od svatova planinsko kamenje,
Učiniše od đogata planinske panjeve.

Preko daljih peripetija Mujo saznaje da je snaga vila u tri divlje koze koje treba uhvatiti, pa kupi dvesta lovaca sa šest stotina i više zagara i trista i više kerova te ih uhvati.

Rasplet: zadaje se besa: Mujo će koze pustiti i vile dobiti snagu a one oživeti svatove i konje. Pesma se završava lepo viđenom poetskom slikom:

Najstarija vila peva u planini,
Najmlađa peva na steni
Ruku pod ruku sa srednjom vilom:
Vile smo bile, i vile ostajemo,
Besa je besa, a reč je reč.
Žena je žena, a vila je vila,
Vila je sunce, a žena mesec.

Mujo i Behur (495 st.) ima u osnovi poznatu temu iz hajdučkih i uskočkih pesama da deoba čete uvek donosi nesreću, ali čitav niz ukomponovanih epizoda potpuno prekriva tu osnovnu temu. Direktna pozajmica je neosporno feudalni tip dvoboja između Muje i Behura, sa pauzama i razgovorima, koji iznosi preko sto stihova, kao i poznati motiv da Mujo, koga je Behur već oborio na zemlju, raspori protivnika nožem iz potaje po nagovoru vile, tačno kao Marko Musu dok je ovaj pogledao u sunce:

I sunce nam se, Behure, zaustavilo,
jer smo se još juče dohvatili.

Samo dok se Marko nekako sam iskobelja ispod Muse, Muja ovde mora ispod Behura da izvuče konj.

Menjanje scene ovde je još češće nego u prethodnoj pesmi. Ali ono što naročito pada u oči jeste osećanje za izvanredno lepo nađene poetske slike, kazane na najjednostavniji mogući način. Tako na pr. dok četa spava u šumi, na straži su Halil i Zuko Barjaktar, koji posmatraju kako vile pevaju i igraju, sabiraju poljsko cveće, okupljaju svoje koze po liticama, kako se rasturaju po izvorištima da se kupaju, a Halil i Zuko grde mesec što žuri iza šume, a rosa pada i nastaje hladovina.

Halilova ženidba (673 st.) je tipična ženidba sa preprekama sa nekoliko potpuno odelitih epizoda. Tako ekspozicija iznosi preko 150 stihova, a u njoj treba samo da dođe do razgovora o Halilovoj ženidbi. Umesto da se skupe na londžu trideset begova, kao što se to po pravilu radi, daje se tipična slika zimskog planinskog pejsaža:

Vetar je zahvatio Udbinu,
Veliki je sneg pao,
Otežale su grane, hoće da padnu,
Od četinara samo se krstovi vide,
Odjekuju doline od usova,
Od usova što padaju u jame itd.

I promrzla četa od trista drugara dolazi na Mujovo kulu, te on baca čitavo breme drva na vatru da bi se ljudi ogrejali. Tako počinje razgovor o Halilivoj ženidbi, da bi se došlo do osnovnog motiva: izjave Halilove da će uzeti kraljevu Tanušu ili se oženiti crnom zemljom. Time je uloga čete iscrpena.

Tipične su opet promene scene, uvođenje posrednih ličnosti, razgovor vila i divokoza, sunca i meseca, itd. Prerušavanje Halila u žensko odelo povod je za niz novih peripetija. Ističemo samo poznati motiv da Halilu, kad se slegao čitav Novi Kotor da gleda njegovo pogubljenje, kao poslednju želju, odreše ruke i dadu mu lautu te on peva „jezikom dedova" zaklinjući sunce da potraži vile i javi im da dostave Muju poruku da se nalazi u opasnosti.

Mujo je, razume se, za čas dojurio:


Povikao velikim glasom,
Potresle su se kule iz temelja.

Nastao pokolj, Halil s kraljevom ćerkom izbavljen i doveden u Udbinu.

Halil sveti Muja (402 st.). I ovde je ekspozicija pohod čete od trista aga Udbinjana sa 300 pušaka, koja se odmara u Kunori planini na jednom skrovitom mestu:

Šume i borovi ga unaokolo opkoljavaju,
A kroz njega brest i četinari,
Brest je bio od hiljadu godina, itd.

Služi samo zato da bi se Bud Aline Tale setio da u četi nema Muja, pa se šalje dizdar Osman-aga po njega. Ovaj pogladi čakšire, podveže pojas, isuče dva-tri puta brkove, sporazume s đogatom i odlazi.

Sad se sa preko 150 stihova opisuje kako ranjenog Muja dvore vile i leče zmije i zveri, pa šalje Halila umesto sebe. Ovoga, međutim, Tale uvredi te odlazi sam u Kraljevinu da se sveti kralju i Slovenima koji su ranili Muja. Prethodno se, razume se, sporazumeo s đogatom. Akcija čete se napušta i druga polovina pesme opisuje samo Halilov podvig. On ugrabi kraljevu kćer, ubija kralja i mnogo Slovena, ali pritešnjen u pećini šalje vilu k Muju, koga one na brzu ruku izleče te odlazi u pomoć i oslobodi Halila i kraljevu kćer.

Sem čestih menjanja scene i opšte avanturističko-romantične fakture izgrađivanja pesme, nekih bližih uhvatljivih veza ne možemo uočiti. U pogledu doslednosti markiranja pojedinih scena i njihova povezivanja krešničke pesme daleko izostaju iza naših muslimanskih pesama. Muslimanski pevač ne bi zaboravio ili napustio ulogu čete u ekspoziciji ni ove ni prethodne pesme. Isto tako izbegao bi anahronizam da četu opremi s puškama a Halil se bije samo mačem i buzdovanom.

Halil i Talina devojka (443 st.). Trideset aga udbinskih je na londži, svaki se nečim hvali, a Mujo ćuti jer je ostario pa nema ko da ugrabi kraljevu ćerku Talinu u gradu Taliru. Javlja se Halil. Preobučen u Madžarina odlazi kod kralja kapetana, koji ga lepo dočeka i gosti tri godine. Ali „velike je prepreke kralj postavio, nikako mu kćer nije mogao ugledati". Treće godine pojavi se harambaša koji nameće globu i svake večeri traži po jednu devojku. Došao red na kraljevu kćer. Ovaj u nevolji priziva jabandžiju, žali mu se šta ga je zadesilo, ostavlja mu na amanet sve, jer odlazi kod kralja od Mohorja da ne gleda svoju sramotu. Sva čaršija je opustela, niko ne sme od harambaše da izađe. Halil pobedi harambašu ali ga njegovo društvo teško rani. Neguje ga kraljeva kći Talina. Kralj se vraća i Halil se kazuje ko je i zašto se tako dugo bavio. Nije hteo, kaže, da devojku na prevaru odvede i da prekrši amanet koji mu je kralj dao.

Raspredanje daljih epizoda u oko 200 stihova u duhu ove epike, kako se piše pismo Muju, kako ovaj dolazi da obiđe Halila kako se opet vraća a kralj leči Halila itd, kako najzad Mujo dolazi sa 300 svatova i odvodi Halila sa nevestom u Udbinu — nije za nas više interesantno.

U osnovi je, kao što se vidi, kontaminacija dva poznata motiva naše epike: onaj vrlo poznati kako junak obično prerušen pod tuđim imenom služi kod oca devojčina niz godina dok uluči priliku da je ugrabi, ili obljubi, te otac mora naknadno da pristane na rodbinske veze i drugi poznat naročito po pesmi „Marko Kraljević i Arapin" (Vuk, II 65) u kojoj Arapin razapne čador ispred Stambola pa naturi namet:

Sve na noćcu po jalovu ovcu
I furunu ljeba bijeloga,
jedan čabar žežene rakije,
Po dva čabra crvenoga vina,
I po jednu lijepu djevojku,
Te mu služi crveniku vino,
A noći joj bjelo lice ljubi,
Dnevi daje u zemlju Taliju...

Poslednji navod upućivao bi na zaključak da je drugi motiv crpen neposredno po nekoj verziji ove pesme i da je od „Talije" napravljen kralj od Talira i Talina njegova kći. Isto tako i motiv da se od straha nasilnika vrata u čaršiji moraju rano da zatvaraju.

Interesantno bi bilo uporediti ovu pesmu sa verzijom koju je od mladog Arbanasa Asana Dema Ćufićevića iz okoline Dečana zabeležio 1933. g. Tihomir Đorđević.^[16]

Mujov đogat (412 st.). Kao što je Marko došao na neobičan način do Šarca tako se i Muju našlo ždrebe sa zvezdom na čelu. Toliko je silan Mujov konj da će se Sloveni i njihov kralj kapetan strašno uplašiti kad Muja donese u Kraljevinu i ovaj uzalud traži megdandžiju. Zato kralj podmiti Arnaut Osmana da mu nekako izda Mujova konja. Uzalud, jer se po epskom rezonu konj ne da uzjahati. Da bi došao do -svoga konja, Mujo ubija kraljeva čobanina koji liči na njega, oblači njegovo odelo i nudi kralju usluge. Dobija konja i opremu da bi ga ukrotio, ali ne beži, kao što bi se očekivalo u hrišćanskoj epici. Pevač markira: to bi bila prevara. Tako se radnja duplira da bi bila romantična. Uzalud ostali čobani opominju kralja da je to Mujo a ne njegov čobanin, ali Mujo sva pisma baca u vatru. Najzad je tobožnji čobanin dospeo do takve časti da mu kralj daje ćerku. Ali kad su svatovi malo poodmakli, Mujo se kazuje ko je pa svatovi imaju da odaberu: ili da se predadu ili biju sa Mujom. Tako on dovodi u Udbinu 300 Slovena i dve neveste: jednu za sebe a drugu za Halila. Na Mujevo pismo kralj odgovara da boljeg prijatelja ne bi ni mogao steći.

Isprepletanost epizoda onemogućuje bilo kakvu uočljiviju vezu sa našom epikom.

Pesma Zuko barjaktar (225 st.) je tipična otmica devojke i ženidbe sa preprekama. Na londži u Udbini kori Mujo age što se niko ne usudi da siđe u „Kotor u Kraljevinu" i ugrabi devojku koja nema drugarice po lepoti:

Dvanaest aršina stas joj je porastao,
Dvanaest pedalja devojci je od sise do sise.

Zuko tvrdi da je tri noći s njom spavao i pokazuje njenu sliku. Ne veruju mu. Da je s njom i jednu noć, kažu, uhvatila bi ga groznica i držala devet godina.

Osnovni motiv je da kraljeva ćerka preobuče Zuka i predstavlja ocu, majci i drugaricama kao sirotu devojku koju treba da provede kod svojih drugarica, „malo stvari sirotici da sakupimo". Kralj iz obazrivosti šalje ipak dva stražara. Tako se otmica komplikuje te Mujo doleti s Udbinjanima i oslobodi Zuka i devojku. Ali sad nastaje gužva čija će devojka biti jer su se svi borili oko nje. Mujo rešava stvar: stavlja devojku na kočije malo podaleko pa ko stigne prvi neka je vodi.

Sedam sati preko polja i livade,
Sedam saši preko voda i močvara,
Sedam saši preko stena i planina.

Ugrabi je ipak Zuko. Poslednji navod bi upućivao na poreklo ove verzije iz nizinskog močvarnog dela severne Albanije.

Na sličan način dobija Zuko posle raspre i nevestu u obešenjačkoj pesmi Ženidba starca Ćefan-age (280 st.) koja stvarno ima retku ekspoziciju:

Veliko me čudo, majko, snašlo,
Jako je počelo telo da mi se goji,
Jako su počela prsa da mi rastu,
Za udaju sam se, majko, učinila.
Odsad više mumsa ne mogu da čekam.

Majka joj ređa kome bi je dala i navodi njihove karakteristike: Muja, koji se uvek vraća pocepan i krvav; Halila, koji je veliki ženskaroš; Zuka, koji je mnogo besan, ali im ona maniše i zadržava na Ćefan-agi. Piše se pismo Ćefan-agi da kupi svatove ali da ne zove njih trojicu. Oni se ipak nepozvani pridruže za svoj račun jer su poneli dosta piva i jestiva. Pri povratku moli nevesta deverbašu da joj pokaže Muja, Halila i Zuka, a kad joj pokaže i Ćefan-agu belog na magarcu, devojka se od muke sruši na zemlju. Ćefan-aga nudi dobru nagradu ko mu nevestu izleči. Neka se svatovi poodmaknu kaže Zuko, a on će mladu lako da osvesti. Pa navali da je miluje, a kad mu se ona obeća, pope je k sebi na konja pa zamagli uz planinu. Nesrećni starac tek sad jadikuje i obećava 300 dukata ko mu nevestu povrati. Daj ih brzo amo, kaže Mujo, pa kad ih primi, pojuri za Zukom uz planinu. Starac sad još više kuka. Neko momče iz svatova predlaže da obuku Halila kao mladu i vode dok se nevesta ne povrati. Ovaj se toliko naljuti da dohvati kolac te izmlati svatove a Ćefan-agu tri put udari i ostavi mrtva, pa se i on vinu uz planinu. Svađu oko neveste između njih trojice reši neki starac: neka ostave nevestu kod njega a oni pređu na drugu stranu polja, pa ko prvi dotrči biće njegova. Tako je dobije Zuko, jer je bog onu dvojicu zadržao, „jer je takva pravda bila".

Iako bi se za čitav niz pojedinosti mogle možda tražiti paralele u pojedinim pesmama naše epike, ili ih bar smatrati odjecima sličnih mesta, o nekoj zavisnosti ove pesme, koliko mi znamo, ne može biti govora. Bez ikakve stilizacije, ovde se svakidanjim rečnikom i sa prizvukom izvesnog humora daju psihološki senčeni nekoliko tipova, naročito nerazdvojni trio: Mujo, Halil i Zuko barjaktar.

Nasuprot prethodnoj, u pesmi Mujov Imer (522 st.) ukomponovano je nekoliko poznatih motiva naše epike. Najpre, poznati motiv o nenasipanju odn. nasipanju do polovine čaše, ili preskakanju onoga kome hoće da se iskaže neko nezadovoljstvo. Taio Halil služeći age na londži ne puni Muju čašu. Razlog: opet onaj poznati motiv iz hajdučkih pesama — sva junaštva koja se zajedno postignu pripadaju Muji. Zato treba megdan da odluči ko je bolji. Uzalud ga Mujo ubeđuje da su braća. Najposle odlučuje mati: da pođu uz planinu i ko devet dana i devet noći izdrži da ne jede i ne pije — da se prizna kao bolji — poznati motiv o surevnjivosti: Marko i Andrija odn. Marko i dete Dukadinče. Halil posle sedam dana ne može više da izdrži i pita Muju da li zna gde usov snega ili izvor da se napije. Znam, kaže Mujo, izvor na kome melje sedam mlinova ali ga čuva Ćiro barjaktar sa 300 Slovena. Halil pije tri puna sata i gotovo presuši izvor. Odmaraju se i razgovaraju ali ih uhvati san. Od njihova disanja borovi i jele se povijaju k zemlji, a vrhovi planina prolamaju. Kakva je to jeka i grmljavina da ne pucaju topovi u Kraljevini, pita se Ćiro barjaktar. A kad durbinom ugleda Halila pored izvora, hita sa 300 Slovena te ih nh spavanju uhvate i zatvore.

Šta će biti s nama, pita Halil. Mujo priča kako je nedavno doveo nevestu i tri noći s njom proveo (često sretani motiv u makedonskim pesmama). Ostala je s trbuhom, ako se rodi muško — biće dobro. Kad je Imer napunio sedam godina, poslala ga mati da čuva jare a on, trčeći za jaretom podigao zeca i doterao ga uveče u podrum. Posle je naterao majku da kupi 30 oka sapuna da opere oružje babovo i đogata pa pošao na londžu.

Da bi Imer saznao za sudbinu Muja i Halila, umeće se nova epizoda koja se tim i iscrpljuje. Tako Imer doznaje za njihovu sudbinu. Primorana, majka sad i sama priznaje ono što je čuo o Muju i Halilu, te Imer odlazi da ih traži. — I motiv o detetu koje sa sedam godina čini junačka dela, doznaje za sudbinu oca i ide da ga traži ili sveti obilato je poznat u našoj epici.

Imer dolazi u Kraljevinu gde će ga krčmarica Mara koja je, zna se po poznatom epskom redu, Mujova posestrima, preobući u Mađarskoga deliju i dati savet kako će da stupi u službu kod kralja Slovena. Uspeva da od kralja dobije dopuštenja da zajedno s Ružom, njegovom ćerkom obiđe tamničare i da se s Ružom dogovori kako da ukrade dva kraljeva blizanca (opet poznati motiv iz uskočkih pesama), da bi na taj način iskupio Muja i Halila. Heppy end: Imer vraća blizance, a kralj oslobađa Muja i Halila i daje Imeru svoju kćer: „Među sobom su prijatelji postali". — Interesantno je spomenuti da sva tri ova poslednja motiva (silaženje s ćerkom kraljevom u tamnicu, krađa dva blizanca i razmena) utkani u opsežnu pesmu „Hrnjičić Omerica" od preko 1400 stihova u Hermanovoj zbirci.^[17]

Kako je do ovakve karakteristične kombinacije motivskog materijala i nesumnjive invencije pevača moglo doći, ovde se ne može ulaziti.

Ali barjaktar-Besa (332 st.) u stvari je tipična varijanta iz opsežnog na Balkanu vrlo raširenog kruga pesama „Muž na svadbi svoje žene", kako smo ga nazvali u jednom ranijem radu.^[18] Ali od sve tri tamo pretresene arbanaške varijante ova se razlikuje naročito po svojoj opširnoj predistoriji (preko 150 stihova), u kojoj sirotan Alija dobija izvanredno lepu ženu koju, pošto je Alija dopao ropstva, pokušava uzalud da dobije kralj Slovena. Odstupanje je i u tome što kraljeva kći preuzima za njega garanciju da će se posle deset dana vratiti, i vraća se, ali mu kralj oprašta kaznu:

Hajde, Alija, nek ši je srećan put
jer si reč održao.

Poslednja, za ovaj tip relativno kratka pesma, Husein Krapošniku (244 st.) predstavlja kao i ona o ženidbi Ćefan-age, zanimljivu samostalnu obradu za koju ne možemo navesti neki bliži izvor ili paralelu.

Sakupile se age udbinske pa piju i eglenišu. Mujo postavlja pitanje: šta je najstrašnije na svetu, pa najposle i sam odgovara: Huseinu

Krapošniku koji već devet godina leži bolestan od rana pa je svoju isprošenu nevestu poklonio svome pobratimu. Pri prolazu svatova mlada svraća kod Huseina i ostaje pored njega lečeći ga tri noći, dok svatovi, iako nerado, čekaju. Čuvajući ga, ubila je noću tri zmije koje su ranu trovale. Tako Husein ozdravi. Nevesta ostaje kod njega, a svatovima daje svoju sestru da je odvedu njegovom pobratimu. — Motiv davanja sestre umesto nesuđene mlade pozajmljen je iz grupe varijanata o odlasku muža ka dan udadbe njegove žene, o čemu je gore bilo reči. Sadrži ga i arbanaška varijanta o tome predmetu iz sela Velešta.^[19]

Kao što se iz iznesenog materijala može da zapazi, karakter ovih krešničkih pesama je osoben i ponekad vrlo zagonetan. Teren na kome se njihova radnja odigrava (Udbina, Krajina, Kotari, Novi Kotari itd) i njeni nosioci radnje (četobaša Mujo, Halil, Zuko barjaktar, Arnaut Osman, Budalina Tale, Imer-aga, Musa Kesedžija, Đerđelez Alija itd) upućuju svakako na krajinsku muslimansku epiku. Međutim, ako pođemo konkretno od pesme do pesme, mi smo u pretresenih 20 pesama mogli jedva utvrditi neposrednu zavisnost samo u jednom slučaju. Ono što je neosporno uticaj te epike to je njihova struktura, njihov stil. Taj stil izgradnje pesme toliko je očigledan u našoj drugoj grupi da nas je i naveo na ideju da ih razlučimo u dva dela. Reč je o osnovnoj strukturi pesme, o njenoj osnovnoj liniji i njenom daljem dograđivanju i izgrađivanju, kakva lebdi pevaču pred očima kad se lati da neki događaj uobliči u pesmu. Ali već popunjavanje te osnovne sheme pesničkim materijalom znatnim delom odstupa od krajinskog: detaljisanje je daleko umerenije, vizuelna slika daleko uopštenija. Prosečna dužina pesama u ovoj grupi ne iznosi ni punih 400 stihova, a to je daleko ispod polovine, gotovo samo trećina proseka muslimanske pesme. Dalje, od epske stilizacije koju u muslimanskoj epici tako temeljito razara hroničarsko detaljisanje, ovde je takođe ostalo vrlo malo. Ostao je izvesni broj formula, naročito uvodna o eglenisanju na londži i tehnika epskog ponavljanja. Izražajni nivo, ukoliko se može da sudi po prevodima, veoma je jednostavan, da ne kažemo svakidašnji, čak i kad su u pitanju neprirodne i legendarne epizode kao što je ona kad Mujo sa bezbroj agara i kerova juri po zelenim lugovima da uhvati koze u kojima je snaga i moć vila. U krešničkim pesmama nedostaju isto tako opisi sjajne opreme i oružja. U ovih dvadeset pesama, sa oko gotovo 6.000 stihova, samo je Mujo nabavio za svoga vranca sedlo „od dragog kamenja", kolane od „latinskog metala", a potkovice od srebra, a kralj Slovenin Halilovu nevestu ukrasio zlatom i dukatima a Halila u zlato obukao. Oružje je: buzdovan, mač, strela, koplje, a samo u dve pesme puška. Megdan je po feudalnom receptu: buzdovanom na konjima i mačevima, a kad se ove polome, hrvanjem.

Odnos prema konju je jedna od veoma naglašenih crta krešničkih pesama, daleko naglašenija nego u muslimanskoj epici. S konjem se ovde razgovara i savetuje, njegov savet se prima, veseli se kad protivnik gine, a suze lije kad predoseća nesreću, beži sa svojim ranjenim gospodarem, a kad dođe nužda i bori, itd.

Hiperbole su takođe vrlo istaknuta odlika ovih pesama. One su često toliko smele i fantastične da im se mora tražiti poreklo u narodnim gatkama. Isto tako i legendarne crte.

Jedna od upadljivih osobina ovih pesama su dosta česte vrlo uspele slike prirode i poetske slike ostvarene najjednostavnijim stilističkim i izražajnim sredstvima. U vezi s tim ističe se obilje mesta koja odaju skromni pastirsko-seljački milje kao nosioce ovih pesama (žena s buretom dolazi na vodu i mesi hleb, a reč je o vilinskom prebivalištu, Halil se žali na jednom mestu kako su ga prozvali „kotorskim bikom"; kralj Slovenin ide na pazar da sašije dva para haljina za kćer i jedan za Halila; Arapin preti Mehmed-agi da će mu, ako mu ne pošalje kćer, uzeti sve ovce i koze i sve planine i pasišta; Alilu „voda od snega na srce pala" pa zaspao kod izvora; Arapinu kad se poziva na megdan kaže se da „nije vreme da se danas sedi kraj ognjišta" itd. itd.)

Vrlo je karakteristično, i predstavlja dijametralno suprotan stav muslimanskoj epici, činjenica da je odnos prema protivničkoj strani bez ikakve mržnje i oštrine. U nekoliko slučajeva, umesto daljih osveta i odmazda, sledi sklapanje prijateljstva, Mujo i Marko se čak pobratime da ne bi uzalud trošili snagu. Protivna strana su dosledno Sloveni, kralj Slovena, kralj kapetan, kralj Labutan, kapetan Behur, Galjan Ganić, sve ovlašna gotovo anonimna imena bez ikakvog individualisanja. Zemlja protivnika: Kraljevina.

Kao što se vidi, razlike u odnosu na muhamedansku epiku nisu male. Mi smo i izdvojili onu prvu polovinu (devet) pesama koje se po svojoj strukturi — koncentrično-pravolinijsko izlaganje — i po dužini (prosečno 150 stihova) naslanjaju na hrišćansku epiku, da bismo ukazali kako se preteruje i usko gleda ističući naročito muslimansku krajinsku epiku kao uzor krešničkih pesama. Ugledanje je, prema našem „reprezentativnom isečku" (od oko 6.000 stihova) mnogo šire i kretalo se na mnogo širem i mnogo dubljem frontu nego što se obično pretpostavlja. To pozajmljivanje u pogledu motivskog materijala seže i daleko dublje u prošlost u odnosu na našu starinsku, hrišćansku epiku.

Otuda bi teza da je preuzimanje i širenje ovih pesama usledilo relativno kasno, tek u XVIII veku, u vezi s političkim promenama i previranjima koja su se na Balkanu odigrala u toku toga veka ^[20], mogla biti tačna samo ukoliko se odnosi na krajinsku muslimansku, a ne i na našu starinsku epiku. D. Mićović^[21], naprotiv, smatra da se ova epika stvara vek ranije već u XVII veku, opet u vezi sa istorijskim događajima koji su izazvali aktivno mešanje raznih balkanskih naroda u turskoj carevini. Treba u svakom slučaju odvajati preuzimanje motivskog materijala iz naše starinske epike od preuzimanja fakture i sheme pesme kao celine relativno kasnih muslimanskih epskih pesama. Za ovo drugo s pravom se ističe značaj i uloga nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka sa svojim mešovitim stanovništvom kao važnog posrednika između bosanskog i arbanaškog muslimanskog življa. Ta veza je svakako morala biti veoma živa jer su na nju upućivali ne samo geografski nego i etnički i jezički uslovi. Ne manje je, mislimo, važna činjenica da arbanaškim Muslimanima nisu mogle izgledati tuđe pesme njihove verske bosanske sabraće.

Ali bitnu ulogu u ovoj krajiško-arbanaškoj simbiozi odigrala su svakako velika etnička pomeranja i gibanja u toku ratova krajem XVII i prve polovine XVIII veka. Ta pomeranja su bila naročito brojna i intezivna u Kosovsko-metohijskoj oblasti i severnoj Albaniji. Islamiziranje bosanskog stanovništva i njegova neprekidna fluktuacija, kao i islamiziranje i arbanašenje srpskog stanovništva u ovoj oblasti, moralo je takođe imati znatnog međusobnog uticaja. Tako je A. Urošević, gotovo u naše dane, mogao da utvrdi da je od starinaca u ovoj oblasti gotovo polovinu čine poislamljeni i poarbanašeni Srbi^[22], a da je doseljenika od fisova severne Albanije mogao da nabroji skoro 4500 kuća, i to najvećim delom od sredine XVIII veka na ovamo. Isto tako da je od muhadžira (inversna arbanaška strujanja) mogao da nađe skoro 1500 kuća.^[23] Večito u pokretu i seljakanju Arbanasi, Srbi, Cigani — muslimani, pravoslavni, katolici, negde odeljeno, negde izmešano, u stvari vrlo šarolik nacionalni, verski i dvojezični konglomerat koji je morao dovoditi i dovodio do znatnih međusobnih uticaja i pretakanja. Isto tako ne smemo smesti s uma ni tesno mešanje i tesne veze, i u zlu i u dobru, susednih crnogorskih plemena sa severno-arbanaškim plemenima i pojedinim fisovima. Stvari postaju još jasnije kad se ima na umu tako promenljiva sudbina Albanije u srednjem veku i njen „etnički haos" o kome govori Šuflaj.^[24] Ne manje njena sudbina utoku turske vladavine.

Kad se fenomen arbanaške narodne pesme posmatra iz te perspektive, izlazilo bi da je stara pesnička tradicija, o kojoj svedoče ostaci kod italoalbanaca, bila usled haotične sudbine Albanije potpuno prekinuta, jer se od te pesničke tradicije na albanskom tlu nije moglo naći ništa, da je kasna i tako masovna produkcija hroničarske tzv. istorijske pesme u vezi s kasnim buđenjem nacionalnog osećanja, ne samo kao izraza unutrašnjih snaga nego izvesno i pod uticajem susednih oblasti. Da je, pak, preuzimanje motivskog epskog materijala srpskohrvatske pesničke tradicije, kasnije naročito muslimanske pesme, usledilo kao rezultat etničkog mešanja. Muslimanske prvenstveno već iz verskih razloga, i po svoj prilici njenog starijeg sloja koji nije ni dopro do nas. jer se samo tako mogu da shvate ne samo razlike nego i karakter ovih krešničkih pesama i njihova potpuna adaptacija arbanaškom socijalnom miljeu.

Napomene

¹ A. Urošević, Kosovo, SANU, 1965

² Život i običaji Arbanasa, Beograd

³ St. Skendi, Oral Epic Poetry, New York, 1954.

⁴ Die albanische Volksepik, Roma 1963.

⁶ Mićović se pri prevodu služio dvema poznatim zbirkama: "Këngë popullore legjedare", Tirana 1955; u redakciji Haxhihasanaja, i "Visaret e kombit", Tirana 1937—39.

⁶ R. Medenica, Banović Strahinja, Beograd 1965, str. 208

⁷ Sbornik za nar. umotvoreniя, VI., str. 133.

⁸ Ibid, VI, 112

⁹ M. K. Valjevac, Narodne pripovijesti u Varaždinu i okolici, XXIV.

¹⁰ Ibid, 23

¹² K.Hërman, Junačke pjesme II, 51, 68. D. Mićović, Osveta Bojičić Alije u našoj i arbanaškoj epici, „Rad VIII kongresa folklorista", Varaždin 1957

¹³ R. Medenica, Delija devojka, PPNP., V, str. 260

¹⁴ Das Doitschin Lied in der südosteuropäischen Volksüderlieferung, "Revue des études sud-est européenns," III, 1-4, 1956.

¹⁵ Ibid, 506.

¹⁶ Naš narodni život, X, 54, Beograd, 1934.

¹⁷ K. Hörmann, Junačke pjesme II, 40.

¹⁸ R. Medenica, Muž na svadbi svoje žene, PPNP, I 33

¹⁹ Ibid, 55.

²⁰ St. Skendi, A. Šmaus, raniji navod.

²¹ O prenošenju bosanskohercegovačkih muslimanskih pesama među Arbanase, Rad IX kongresa folklorista.

²² D. Urošević, Kosovo, 72

²³ Ibid. 74

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt