Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Иван Кустудија

Присуство припадника народа из Црне Горе на тлу Албаније и проблеми двовласничких имања 1945-1948. године

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Питање националних мањина, веома je сложено и осјетљиво у односима СФРЈ са свим сусједним земљама. Занимања и брига за положај и развој дјелова југословенских народа, који као националне мањине живе у сусједним земљама, представља битан фактор у борби за њихов национални опстанак, признање и оживотворење права на положај равноправности и свестрани развитак. Искуства нам недвосмислено говоре да je питање признавања националних мањина и побољшање њиховог положаја осетљив, сложен и дугорочан процес, па je у том правцу неопходно континуирано дјеловати и користити све реалне могућности. Све се чешће користе прилике и поводи за покретање ових питања, посебно од када се националне мањине третирају у ширем контексту хуманитарне димензије сарадње и остваривања људских и грађанских права. Сасвим je јасно и апсолутно прихватљиво, да полазећи од опредјељења, да признавање права националним мањинама на сопствени културни идентитет, развој и очување свог националног бића, одређује цивилизацијски, демократски и културни домет неког друштва.^[1]

У циљу што реалнијег приказивања положаја наших националних мањина у Албанији, потребно je, да се на научно заснован начин освијетли присуство припадника народа Југославије на тлу НСР Албаније, њихов друштвено-политички статус, однос са албанским становништвом, и њихов просвјетни и културни положај у појединим временским раздобљима.

Према процјенама које су прављене у нашој земљи, а које су саопштене и у Уједињеним нацијама, у НСР Албанији данас живи око 100.000 припадника наших народа, од чега 60-80.000 Македонаца, око 20.000 Срба, између 15-70.000 Црногораца, те 2-3 хиљаде из Босне и Херцеговине - становништва словенског поријекла, муслиманске вјере.^[2] Иако су подаци оскудни, на основу њих се може закључити да у НСР Албанији, претежно у Скадарској, Драчкој и Тиранској области живи знатан број припадника наших народа који воде поријекло из Црне Горе, највише Црногораца и Муслимана. Према неким изворима, додуше до краја неистраженим, претпоставља се да на подручју Скадра, Враке, Драча и Тиране, живи око 2.650 породица или близу 17 хиљада лица која воде поријекло из Црне Горе.^[3] Овај број породица, односно лица претежно сачињавају Црногорци - православне вјероисповијести и муслимани родом из подручја Титограда, Бара и Улциња, које у НСР Албанији називају "Бошњацима", а лица муслиманске вјероисповијести углавном са подручја Рожаја и Плава које називају "Косоварима". На тлу НСР Албаније живи и мањи број католика са подручја Бара.^[4]

Подаци са којима се располаже, говоре да je у току 19. и на почетну 20. вијека на стотине породица из Црне Горе одлазило у Албанију. Мотиви исељавања били су економски - немаштина, глад и жеља да нешто зараде, а крвна освета била je примарни узрок за емиграцију и стално насељавање. Насељавања су вршена претежно у Скадру и његовој околини. Тамо су досељеници по одобрењу скадарског паше, обрађивали земљу, а бавили су се и другим пословима а нарочито трговином. Један број досељеника остао je трајно да живи на овим просторима. Врака, око 6 км сјевероисточно од Скадра je највеће, етнички најчистије, хомогено и територијално повезано насеље Црногораца у Албанији.^[5] У периоду 1878-1882. године иселило се у Албанију, претежно у Скадар и околину, неколико стотина муслиманских породица из новоослобођених крајева Црне Горе. То исељавање муслимана, вршено je како етапно тако и у готово непрекидном процесу. Најкомплетнија насеобина муслимана из тог периода je област Штоја, са неколико сеоских насеља, у близини Враке - Скадарска област.^[6] У склопу Турске, све до стварања и међународног признања албанске државе, Црногорци у Албанији су имали државно-правни статус. Та заштита је била лична и имовинска без обзира на привремено или стално пребивалиште. Ово je остваривано посредовањем руског конзула у Скадру и руског амбасадора у Цариграду, до оснивања Црногорског конзулата у Скадру, односно отварања Црногорског посланства у Цариграду, када су то они радили у име црногорске државе и владе.^[7]

Дакле, међународно право обезбјеђивало je слободу и општу заштиту етничких и националних мањина. Турска, у чијем je саставу била Албанија до 1913. године уважавала je основе међународног уговора, посебно одредбе Берлинског конгреса 1878. године. У Скадарској котлини, коју je просијецала југословенско-албанска граница живјеле су три основне популације: Црногорци, Албанци и Муслимани. Без обзира на територијалне претензије двеју сусједних држава и конфликата који су из њих произилазили, тежило се да се нађу заједнички интереси, и да се ради тога уважава слобода тамошњих етничких, националних, вјерских и других групација. Мањинска права Црногораца у Албанији изражавана су у слободној употреби језика, слободи образовања и културног живљења, слободи вјере и вјероисповијести уз друге атрибуте који су произилазили из општег система Турске државе.^[8]

Од добијања независности Албаније, Лондонским миром 1913. године па до Аустријске окупације, мањинска права у Албанији су остваривана под окриљем међународних органа.^[9] Када је Албанија 1920. године међународно призната, обавезала се да ће поштовати одредбе Друштва народа о заштити националних мањина, што je уједно и био један од услова њеног пријема у Друштво 1921. године. Од међународног признања њене независности и од њеног пријема у Друштво народа, наступа нова ера у мањинском питању у овој држави. Као што je раније речено, за пријем у Друштво била je неминовна обавеза поштовања права мањина. Она се на то посебном изјавом обавезала.

У Враки je на почетку овога вијека отворена основна школа у којој je настава извођена на српскохрватском језику, а учитељи су били претежно Црногорци. У њима je примјењиван црногорски основно-школски програм наставе. Школе су биле не само значајне образовне установе већ и најјаче средство против отуђења Црногораца. Оне су биле у исто вријеме чувар и васпитач црногорских традиција, језика, обичаја и културе. Биле су подређене Министарству просвете Југославије, а југословенски конзулату Скадру вршио је надзор над њима. Издржавање школа падало je на терет југословенске владе.^[10] Од 1929. године чине се покушаји албанизације ових школа, да би се 1933. године као такве укинуле. Настава je тада заведена на албанском језику чиме je практично нестао и посљедњи атрибут мањинских права за Црногорце у Албанији. То je убрзало процесе националног отуђења и насилне асимилације и албанизације нашег живља. Према неким подацима, због таквог стања, преко 150 црногорских породица напустило je 1934. године Враку и вратило се у Југославију. Послије овог принудног расељавања, са црногорским националним обележјем, остала су нена села као што су: Омар, Гриљ, Стари Борич, Котробудан и Каменица.^[11]

Албанија je постојање црногорске националне мањине на својој територији јавно и службено негирала, иако je знано да je ова мањина до 1933. године имала своје школе на матерњем језику, своја друштва и друге облике националног живљења. Такође je до тада православна црква била незамењиво упориште у борби за очување националног идентитета и традиције наших грађана у Албанији.^[12] Процес обесправљивања наше мањине у Албанији отпочео je нарочито од времена краља Ахмета Зогуа.

Послије рата 1945. године, велики број Црногораца je напустио Враку и Скадар и вратили су се у Црну Гору. У Албанији je остало негдје око 17 хиљада Црногораца и то у дијелу који се зове Врака и јужније: Барабалуша, Душат, Брдица. До посебно великих тешкоћа за нашу мањину дошло je након раскида југословенско-албанских односа 1948. године. Наши грађани на тлу Албаније тада и од тада, посебно бивају изложени терору, депортовању у логоре, расељавању из пограничник појасева у унутрашњости и слично. Једноставно су проглашавани непоузданим и непријатељским елементима из чега су слиједиле репресалије. У широкој трајној и добро припремљеној акцији, праћеној мјерама репресије и принуде, прогона, депортација и политичких притисака, било им je забрањивано истицање било каквих обиљежја и било каквих симбола и обичаја који би их подсјећали на своје национално поријекло.

Послије другог свјетског рата карактер односа између Југославије и Албаније био je детерминисао и односе према питању наших мањина. У првим годинама послије рата билатерални односи између ове двије земље били су веома развијени и разноврсни. У тим свеукупним односима, приватни интереси наших грађана били су скоро запостављени и подређени. Није им се пружала потребна заштита личне слободе, физичког интегритета и личне имовине. Просвјетне и културне прилике за црногорске држављане биле су посве неповољне. Они нијесу имали статус националне мањине. Право свих националних мањина у Албанији регулисано je Албанским уставом из 1946. године. У II глави члан 42. тог устава стоји: "националним мањинама загарантована je заштита и развој њихове културе, њихових народних традиција, употреба матерњег језика и своја настава у школама, једнакост у развоју свих области друштвеног живота. Привилегије и национална једнакост и свака активност која гази права националних мањина, неуставне су и кажњиве према закону."^[13]

Попис становништва у Албанији одмах послије рата нигдје не евидентирају и ни у какве формуларе не уносе друге националне припадности, осим албанске и грчке. Признавали су постојање мањем броју. Црногорску и не помињу, иако према расположивим подацима, као што je раније речено, у Албанији живи између 15-17 хиљада Црногораца и Муслимана који воде поријекло из Црне Горе.^[14] Овај народ из Црне Горе, који je као национална мањина живео у Албанији није уживао ни најминималнија права у погледу остваривања националног, културног, вјерског и језичког идентитета, чак ни минимум оних права која су била формулисана у албанском уставу. Умјесто да су остваривали своја права која им je пружао устав они су у дужем временском периоду били изложени политици насиља асимилације и денационализације. Денационализација наших мањина вршена je на разне начине а поред осталог и по систему географске лоцираности, односно систему резервата. Ако се представник наше мањине исељавао из мјеста гдје географски живи мањина чији je он припадник, он аутоматски губи њено одређење. У томе je лежао основни смисао расељавања наших мањина. Насилну асимилацију Албанци нијесу остваривали само директном забраном језика и националне културе и сличним политичким притисцима, него и наметањем економског, социјалног, и политичког положаја мањине који поједином припаднику те мањине логиком личног интереса и осигурања голог живота и егзистенције, натура потребу одрицања од своје националне припадности. Иако je слободно испољавање свог националног бића цивилизацијска тековина и неотуђиво право народа наше мањине у Албанији нијесу могле и не могу ту тековину да уживају. Потребно je и неопходно да се у међудржавним односима инсистира на реципроцитету у односу на права која уживају припадници албанске националности у СФРЈ.

На децембарским изборима 1945. године за албанске власти гласале су и мањине које су тада тамо живјеле. Власти су, нарочито у Скадру и Тирани, "позивали југословенске држављане да потпишу изјаву о свом учешћу на изборима, 2. децембра 1945."^[15] Ово гласање je служило албанским властима као доказ да се гласањем мањина у исто вријеме изјаснила за пријем албанског држављанства.^[16] Албанска влада својом нотом од 8. октобра 1948. године, брани такву тезу, наводећи "чињеницу" да су сва та лица која траже визу за повратак у Југославију изјаснили у предизборној кампањи 1945. године, за албанске власти као албански држављани и да су сами тражили да се уведу у бирачке спискове "као албански држављани", те да су "на овај начин изразили своју слободну вољу да прихвате албанско држављанство".^[17] Многа документа - ноте и изјаве југословенских држављана указују на овакве и сличне репресије над нашом мањином од стране албанске власти. Један од најтежих видова јесте притисак и разне мјере које предузимају да наши грађани под притиском приме албанско држављанство. Наша влада због свега тога својим нотама изражавала је протест и оспоравала поступак и тумачење албанске владе у вези са овим питањем. Гласањем 1945. године за албанске власти, ова лица нијесу изгубила југословенско држављанство. Закон о држављанству у Албанији од 16. децембра 1946. године предвиђао je, поред осталог, полагање заклетве при преласку странаца на албанско држављанство.^[18] Избори су дакле спроведени 1945. године а Закон je донијет 1946, послије избора и као такав није могао имати ретроактивно дејство.

Југославија je у односима са Албанијом у првим послијератним годинама остварила сарадњу, али већином на своју штету, одричући се и основних принципа реципроцитета, устаљеног у међународним односима. Интересантно je критички преиспитати ове прве послијератне године, нарочито период од раскида са Албанијом 1948. године. На први поглед то je период који се може оцијенити као период у коме су односи били једнострани. Наша помоћ и подршка Албанији у првим послијератним годинама била je велика. У прве три године испоручено јој je преко 80.000 тона житарица, од чега je једна четвртина поклоњена. 1946. године Југославија јој je дала 52 милиона динара помоћи у новцу а 1947. године дала joj je 5 милијарди динара кредита без камате, а затим су услиједили и неки доларски кредити под врло повољним условима. У току прве три послијератне године дата им je велика помоћ у хиљадама артикала. У том периоду Југославија joj je дала значајну војну помоћ у оружју, муницији, обуци кадрова, техници и друго. Од 1945. до 1948. Албанској армији je испоручено 243 аутомобила, 21 тенк, 116 топова, 55 хаубица, 102 минобацача, 8 хиљада пушака, 80 хиљада мина, 62 чамца, 97 радио-станица и разних других средстава.^[19]

Једнострано прекинути билатерални односи 1948. године, затвореност према спољном свијету, успоредни цивилизацијски и демократски процеси, денационализација и асимилација мањина у циљу стварања интегралне албанске нације, повремене и слабе везе мањине са матичним народом, условили су да недопустиво мало знамо о положају дјелова наших народа у НСР Албанији.

По свом историјском настанку двовласничка имања наших грађана на тлу Албаније могу се подијелити у 3 групе. У прву групу спадају двовласничка имања настала миграцијом бројних сточара према равницама које су запосиједали, а при томе правили куће у брдима. Тако су настали нпр. двовласнички посједи у селима Штоју, Братицу, Амбули и Фраскањелу. Овдје има приличан број породица које имају земљу, а многи и своје куће далеко у планинским предјелима Албаније. Ове породице одржавају сталну везу са родним крајем. У другу групу спадају двовласничка имања настала давањем мираза удавачама, као и пресељавањем појединих дјелова породице на једну и другу страну границе и у трећу имања настала куповином, насљеђивањем, као и помјерањем граница током историје. Дакле, могло би се уопштено рећи, да су двовласничка имања настала раније, повлачењем југословенско-албанске границе или још прије "пресељавањем и бјекством са једне територије на другу, a мањи број за вријеме II свјетског рата".^[20]

Питање двовласничких имања наших грађана на тлу Албаније и њихових на нашој територији, постало je актуелно још од 1945. године. Од тада се инсистирало, али не нарочито енергично и досљедно, и улагали напори да се и ова питања рјешавају такође на принципу реципроцитета. Залагање и уложени напори доживјели су свој "процват" 1948. године, када се потврдило да je Југославија у односу на Албанију остваривала "сарадњу" углавном у корист своје штете, одричући се основних међународних утврђених односа, и основних принципа реципроцитета. Питање двовласничких имања постало je нарочито актуелно од спровођења закона о аграрној реформи 1945. и 1946. Овим законом нијесу предвиђене специјалне одредбе за земљу страних држављана, па je она, великим дијелом, дошла под удар реформе. Црногорским двовласницима којих je било највише са територије Бара и Улциња^[21], Албанске власти су одузеле земљу која се налазила у Скадарском подручју. Ово одузимање земље од стране албанске власти, није имало никакву законску основу и вршено je мимо међудржавних разговора и договора као и консултација са двовласницима. Албански двовласници на територији Црне Горе задржали су право над двовласничким имањем али им није дозвољено да прелазе на своју земљу и да je обрађују. Аграрне власти Албаније нудиле су југословенским поданицима земљу у Албанији под условом да приме албанско држављанство, а у супротном одузимали су им je говорећи: "идите нека вам тамо дају земљу".^[22]

1947. године направљени су спискови двовласника и површина њихових имања. Утврђено je дакле бројно стање двовласника и површина двовласничких посједа. Са територије Црне Горе, утврђено je тада, била су 243 двовласника са посједима у Албанији и 132 албанска двовласника са имањима у Црној Гори. У овај број нијесу урачуната 123 двовласника са територије Црне Горе чија су имања одузета на основу Закона о аграрној реформи у НСР Албанији. Двовласници на подручју Црне Горе су: Албанци, Црногорци и Муслимани.^[23] Највише двовласника на подручју Албаније су са територије Бара и Улциња.^[24] Са територије ондашњег Барског среза (крајем 1947. и почетном 1948) било je 230 сељака који су имали земљу у НСР Албанији. Њихова двовласничка имања износила су око 150 хектара оранице, 70 хектара ливаде и 52 хектара пашњака и шуме. Око 60 породица, од поменутих, полагало je право испаше на планинским пашњацима у Албанији. На територији ондашњег барског среза било je 86 двовласника држављана НСР Албаније, са посједом од око 62 хектара оранице, 29 хектара ливаде и 67 хектара пашњака и шума.^[25] Распоред ових двовласничара и величина њихових посједа није сразмјерна између појединих насправних пограничних села а по квалитету je разлика, па je то чинило немогућност вршења замјене земље двовласничара са једне и друге стране границе.

На основу прикупљених података за гранични сектор, посебно за срезове Бар, Скадар и Коплик може се дати општа слика двовласничких проблема на овом и ширем сектору. Национални састав ових двовласника, из обје земље "у цјелини je шиптарски",^[26] и да су у великом броју везани блиским или даљим родбинским везама. Чести су случаји да су се дјелови једне исте уже породице налазили као стални становници обеју држава, а има, и то не ријетких случајева, да су на територији једне земље настањени и стално или повремено живе држављани друге земље. Овако стање односно општа ситуација и опште питање граничног саобраћаја стално je интересовало становништво с обје стране дијела границе.

Спровођење аграрне реформе у обје земље 1945/46: године настали су крупни спорови на двовласничким имањима. Спровођењем ове реформе на територији Албаније и срезовима Скадар и Коплик као и у другим областима нијесу примјењивани јединствени критеријуми према југословенским држављанима, пa je тако дошло до различитог положаја двовласника. Ова карактеристика je изражена у односу на наше држављане двовласнике у срезовима Скадар и Коплик. Примјеном закона о аграрној реформи а без примјене јединствених критеријума сељаци из тадашњег мјесног НО Остроса у цјелини су експропирисани^[27], a сељацима из ондашњег мјесног HO Штоја експроприсана je земља у селима Речу, Велипољу и осталим у близини, док je остављен њихов посјед у селу Врмосу, који je везан са изгоном стоке на планину. Од ове енспропријације изузета су имања наших двовласника која су као мираз постала њихово власништво. За одузимање ове земље није била предвиђена накнада. Сељацима из ондашњег мјесног НО Братица који су имали земљу у Шкрељу, није одузета, док сељацима из мјесног НО Владимир и Острос, који су имали земљу у селу Муричани и околини, гдје je вршена арондација земље, земља je узета и предвиђено je давање земље на друго мјесто. Поједини случајеви експропријације посједа наших држављана нијесу били у духу прописа и Закона о аграрној реформи у Албанији. Они као такви, по својим особинама нијесу представљали субјекат аграрне реформе и нијесу могли бити подвргнути експроприсању. Овакве и сличне неправилности су се прошириле и на многе случајеве за које je била предвиђена накнада. Арондација која je тада вршена у појединим селима a која je обухватила све сељаке тих села за наше држављане углавном je била прихватљива. Било je случајева гдје сељаци накнадом у земљи приликом арондације нијесу били задовољни; примјер тог незадовољства су сељаци из мјесног НО Владимира и Остроса. Било je незадовољства и због повреде права личне својине или што им je додијељена земља удаљена од њихових кућа или њихових рођака који су им помагали, а било je незадовољства када je y питању квалитет добијене земље као замјена.^[28] Међу носиоцима наведених и других сличних грешака налазе се и неки мјесни органи аграрне реформе и са једне и са друге стране и самовоља je била присутна.

Југословенске власти нијесу вршиле експропријацију албанских држављана, иако je била на закону заснована. Мјесни НО Владимир на свом подручју извршио je привремену додјелу једног дијела земљишта албанским држављанима. Ово je урађено ради обраде земље и ради обештећења најсиромашнијих сељака чија су имања на албанској територији одузета. На основу докумената и изјава власника двовласничких посједа, да се закључити, да се експропирисана земља и са једне и са друге стране није обрађивала од II половине 1946. године. Разлози за то били су бројни. Најјачи су у грешкама које су направљене од стране органа аграрне реформе, помањкања међудржавне сарадње, а посебно сарадње између органа власти среза барског, скадарског и копличког. Изразито je био изражен проблем у обустављању издавања двовласничких увјерења о имовини на основу којих су се издавало двовласничке дозволе. Ово je успоравало гранични саобраћај и негативно се одразило на брже и правилније схватање експропријације и арондације од стране двовласничара. Овако отворено стање на двовласничким имањима није задовољило двовласнике ни са једне ни са друге стране. Скоро су сви изражавали жељу да се врате на своје двовласничко имање, мада међу њима je било и таквих који по неколико година нијесу сами обрађивали своју земљу већ су je давали у наполицу или закуп.

Занимљиве су изјаве албанских држављана у нашој земљи и наших грађана двовласника у Албанији у вези настанка и судбине двовласничких посједа. И једни и други двовласници су сагласни да су питања двовласничких посједа нерегулисана у имовинском правном смислу. И једни и други знају поријекло посједа - ко им га je дао односно од кога га je купио, добио, наслиједио. Изјављују да им земљу држе сестре, ујаци, рођаци, браћа, зетови итд. Изјављују да je велики неред настао спровођењем аграрне реформе, а многи сматрају да се о поседима послије 1948. године ништа не зна. Из изјава се дакле може донијети јединствен закључак да je аграрна реформа спроведена 1945 и 1946. унијела неред у погледу имовинско правних односа. Многи изјављују да je главни узрок запостављање посједа удаљеност и немогућност да се оно обрађује.

Дакле, као што је раније речено многи спорови на двовласничким имањима настали су спровођењем аграрне реформе у обје земље. Многи настали спорови тражили су рјешења. Фебруара мјесеца 1948. године формирана je мјешовита албанско-југословенска комисија која je добила задатак и овлашћења да ријеши спорове настале над двовласничким имањима у периоду спровођења аграрне реформе у обје земље. Њен задатак био je дакле, да на "... бази постојећих братских односа између двије земље", изврши задатак при чему треба да се руководи "... да двовласничка имања треба да представљају још једну спону у јачању братства и јединства обје земље и њихове сарадње на социјалистичкој изградњи.^[29] За рјешавање ових проблема Комисија je узела за правни основ Закон о аграрној реформи оне земље у којој се двовласничка имања налазе. Узимани су у обзир, у коначном доношењу рјешења и други елементи као што су: политички, економски, историјски, здравствени и други. На основу познате ситуације и добијених овлашћења Комисија je ријешила:

1 - да се свим албанским држављанима који имају земљу на територији среског НО Бара, a која није била експроприсана на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији ФНР Југославије иста одмах преда у власништво и на даљу обраду. Од повраћаја се изузимају површине оних пашњака и шума које су ушле у састав општенародне имовине.^[30]

2 - Да се свим сељацима мјесног НО Остроса, држављанима ФНРЈ, који имају земљу на територији среских НО Скадар и Коплих (у селима: Топхан, Киросу, Оботу, Сирцу, Калдруну, Облику, Враки, Омару, Брадици, Бахцалапу и свим осталим селима), иста врати у власништво и преда одмах на обраду. Од овога се изузимају површине оних пашњака и шума које су ушле у састав општедруштвене имовине. Сељаци мјесног НО Остроса најсиромашнији су дио становништва ових крајева. У свом насељу поседују врло мало обрадиве земље, врло je слабог квалитета, на кршевитом je терену, те je главни извор њихове егзистенције земља на албанској територији. У њиховој близини, на територији ФНРЈ не постоји земљишни фонд којим би се задовољила њихова потреба и обезбиједила нека боља егзистенција. Положај сељака на албанској територији неупоредиво je бољи од положаја сељана мјесног НО Остроса који тамо имају земљу.^[31]

3 - Да се свим сељацима из мјесног НО Штоја, који имају земљу у селима Велепољу, Речу, Пентару, Белају и Санвисту и у близину ових села одмах врати власништво, сем површина пашњака и шума које су ушле у састав општенародне имовине. И овдје je извршена експропријација као и у осталим наведеним селима, са изузетком земље која je добијена као мираз и коју су обрађивали рођаци двовласника. У Велепољу и другим селима економска ситуација била je нешто боља од ситуације у Остросу, па се ту и нијесу осјећали већи проблеми. Овдје je јако изражена родбинска веза између сељака, а има и велики број породица које живе с обје стране границе те кидањем тих веза и ликвидацијом двовласничких имања чинила би се велика неправда и била би веза прекинута вјештачки.^[32]

4 - Да се сељацима из мјесног НО Владимир који имају земљу у селима Муричани, Штуфу, Вилгару, Брдици и Самаришту, врати у власништво и на обраду сем оних површина пашњака и шума које су ушле у састав општенародне имовине. При враћању земље треба водити рачуна да се издвоје парцеле југословенским држављанима у старим границама али у исто вријеме да се поштује и цјелина нових власника. Да би се избјегло цијепање новонасталих парцела земља je давана на крају тих парцела или неког другог мјеста - близу мјеста живљења и то тако да новодобијена земља по квалитету одговара његовој ранијој земљи.^[33]

5 - Да се сељацима из села мјесних НО Братица, Штој и Владимир као и другим сељацима који имају земљу у селима: Дедају, Врмоши, Ибзету и Шкрељу, а која није била одузета иста je остала у власништво. Коришћење ове земље било je везано са изгоном стоке од стране југословенских држављана двовласника на планинским пашњацима у околини ових села. Код југословенских држављана постојала je стална тежња и жеља да изгоне стоку и да поменуту земљу задрже.^[34]

6 - Да се врати земља свим сељацима југословенским држављанима који живе на територији Албаније који су били експроприсани и то не зато што je њихова земља - поседи падали под удар закона о аграрној реформи у Албанији. Нијесу били ријетки случајеви да локалне албанске власти (мјесни органи нарочито) врше експропријацију с мотивацијом што je југословенски држављанин.^[35]

7 - Да се свим албанским држављанима који имају земљу на територији барског среза, као и свим југословенским држављанима из овог среза који имају земљу у Албанији, одузме иако ти посједи нијесу укључени у опште друштвену имовину. Овдје се мисли на мале посједе који се нијесу никада обрађивали. Ове површине дакле, нијесу имале никакав економски значај, а могле су да послуже у шпекулативне сврхе при преласку границе и као такве могле су да буду сметња у нормалном и правилном пограничном саобраћају.^[36]

8 - Уколико je земљиште које се враћа двовласницима било обухваћено јединственим земљишним комплексима - сељачке радне задруге или државна пољопривредна добра и економија, двовласницима се у замјену за њихову земљу давала земља на крају тих имања или из расположивог фонда при чему се водило рачуна о обештећењу тј. да по даљини не буде даље од раније земље а по вредности да одговара арондираној парцели.^[37]

9 - Да се од дана доношења овога рјешења (20. фебруар 1948. до 31. октобра 1948. године) не доносе никакве одлуке од стране аграрних власти ни једне од народних република којима би се одузимала земља двовласника чак и у случајевима када за то има законског основа. Ово je дакле потребно jep je било доста необрађених имања која су била под удар Закона о аграрној реформи зато je било и потребно у овом року стати са доношењем одлука. Овдје je било тешко утврдити која су имања била напуштена и необрађена. Требало je уважавати објективне сметње двовласника које je имао и прије рата, у тону рата и послије рата нарочито од II половине 1946. године. Требало je дакле двовласнику дати могућност и времена да одреди свој став према земљи.^[38]

Све je ово било потребно ради давања увјерења о посједовању двовласничког имања које je служило за добијање дозволе за прелазак границе и са једне и са друге стране.

Ово питање спада у ред најосјетљивијих питања у међудржавним односима између СФРЈ и НСР Албаније у склопу одређивања јасних и конкретних односа неопходно је потребно да се власти детерминишу и по овом питању које није само социјалне већ и укупне политичке природе.

Југословенски Држављани

Албански Држављани

Напомена: Величине и вредности у овом табелару узете су из докумената^[39] 1947/48. год. (Из записника међудржавне Албанско-југословенске комисије) и израчунате по ондашњим вредностима. Подршку и помоћ у скупљању грађе пружила ми je Вјера Вучковић-Маркић, општински јавни правобранилац Улциња.

Иван Кустудија

Напомене

1. Информација о положају народа из СР Црне Горе који као националне мањине живе у Албанији, Титоград, 22. 2. 1990, пов. број 04/01 -29/2, Архива Скупштине СР Црне Горе.

2. Подаци ССИП-а и РСУП-а Црне Горе - њихове архиве.

3. Према задњем попису у Албанији, Црногораца, Муслимана и Хрвата има свега 100 - по први пут се макар и у овако малом броју помињу припадници ових народа да живе у Албанији.

4. Подаци ССИП-а и РСУП-а Црне Горе - њихови архиви.

5. Исто.

6. Извјештај о раду Секретаријата за односе са иностранством, Титоград, 22. 3. 1990, пов. број 01/01-53 и 23. 4. 1990. пов. број 01/01-53/2 - архива Скупштине Црне Горе.

7. Извјештај Црногорског конзула у Скадру Министарству иностраних дјела Црне Горе - садржи податке о успјешним корацима код турске владе. Државни архив Цетиње, 1910-1915.

8. Исто.

9. Исто.

10. Извештај о раду Републичког секретаријата за односе са иностранством, Титоград, 22. 3. 1990., пов. број 01/01-53 и 23. 4. 1990. пов. број 01/01.53/2. Архив Скупштине СР Црне Горе.

11. Подаци ССИП-а и РСУП-а Црне Горе - њихови архиви.

12. Мишљење Извршног вијећа Скупштине СР Црне Горе о "Информацији о положају народа из Црне Горе који као националне мањине живе у Албанији", Титоград, 2. 3. 1990, пов. број 02/106 - Архив Скупштине СР Црне Горе.

13. Устав Албаније из 1946, II глава члан 42, Архива Скупштине СР Црне Горе.

14. Информација о положају народа из СР Црне Горе који као национална мањина живе у Албанији, Титоград, 22. 2. 1990, пов. бр. 04/01-29/2. Архив Скупштине СР Црне Горе.

15. Извјештај о раду Републичког завода за међународну научну, просвјетно-културну и техничку сарадњу у 1989. години, Титоград, марта 1990. са мишљењем Извршног вијећа Скупштине СР Црне Горе, пов. број 02/106 Архив Скупштине СР Црне Горе.

16. Информација о положају народа из СР Црне Горе који као националне мањине живе у Албанији, Титоград, 22. 2. 1990. пов. број. 04/01-29/2 и Извјештај Комисије свих вијећа Скупштине Црне Горе за спољну политику и међународне односе, Титоград, 7. марта 1990. број пов. 99-14 - Архив скупштине Црне Горе.

17. Исто.

18. Подаци ССИП-а и РСУП-а Црне Горе - њихови архиви.

19. Привредни преглед, мај 1989, 37.

20. Подаци ССИП-а и РСУП-а Црне Горе - њихови архиви.

21. Списак двовласника са подручја Бара и Улциња.

22. Информација о положају народа из Црне Горе који као националне мањине живе у Албанији, Титоград, 22. 2. 1990. пов. број 04/01 - 29/2, Архив Скупштине Црне Горе.

23. Подаци ССИП и РСУП-а Црне Горе - њихови архиви.

24. Списак двовласника наших и албанских држављана.

25. Рјешење мјешовите албанско-југословенске комисије за рјешавање спорова на двовласничким имањима насталих спровођењем аграрне реформе у обје земље - Архив Скупштине општине Улцињ, предмет број 3333, од 25. фебруара 1948.

26. Исто.

27. Експропријација je присилно одузимање имовине од приватних лица, у општем интересу, нарочито земљишта, фабрика и других средстава за производњу, (Лексикон страних речи и израза - М. Вујаклија, Београд 1954).

28. Земљишне књиге 7/13 Архива бившег среза Бар у Бару.

29. Земљишне књиге 23/04 Архив барског среза, Скупштина општине Улцињ.

30. Решење мјешовите албанско-југословенске комисије за решавање спорова на двовласничким имањима насталих спровођењем аграрне реформе у обје земље P Скупштине општине Улцињ, број 3303 од 25. фебруара 1948.

31. Исто.

32. Исто.

33. Исто.

34. Исто.

35. Исто.

36. Исто.

37. Исто.

38. Исто.

39. Спискови двовласника југословенских држављана који имају земљу на територији НСР Албаније и спискови двовласника албанских држављана који имају имање на нашој територији. Спискови су евидентирани по бројевима од 1 до 18. Велику помоћ у сакупљању података и прављењу спискова пружила je уважена Вера Маркић судија из Улциња.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт