Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Радоје Пајовић

Црногорска штампа о словенском становништву у Албанији 1918-1938.

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Моје саопштење је у извјесном смислу наставак теме др Бранислава Ковачевића. Иако је овдје ријеч о штампи као историјском извору, а овом уваженом скупу не треба објашњавати о карактеру таквог извора, ипак у погледу карактера црногорске штампе као извора информација у периоду 1918-1941. постоји значајна разлика у односу на период 1871-1918, поготово за период 1878-1916, када је Црна Гора била самостална држава. У ранијем периоду информације у штампи имале су најчешће званичан карактер, док у периоду 1918-1941. то није случај. У овом периоду у Црној Гори је излазило неколико листова грађанских партија, заправо њихових огранака за Црну Гору, тако да они нијесу представљали ни ставове ових партија у цјелини.

Да поменем неке од тих листова, заправо оне најважније. То су: Црна Гора, орган Народне радикалне странке за Црну Гору и Боку (1920-1928) Народна ријеч, орган Демократске странке за ЦГ (за исти период), Слободна мисао, незваничан орган земљорадничке странке за ЦГ (1922-1941) и Зета, незваничан орган црногорских федералиста (1930-1941). Излазили су и други повремено, али као што се види ниједан од ових најважнијих није излазио у континуитету 1918-1941. Осим тога излазили су једном, а рјеђе два пута седмично, понекад свега на 4 стране.

Отуда, за разлику од ранијег периода који обрађује др Ковачевић, догађаји у Албанији се не прате тако помно, већ повремено, па зато и незадовољство код становништва словенског поријекла у сјеверној Албанији не само према третману које је имало у црногорској него и у другој југословенској штампи, а још више према третману који је имало код југословенске владе.

Пажња црногорске грађанске штампе у овом периоду била је усмјерена према становништву словенског поријекла углавном у сјеверној Албанији и то у првом реду у скадарској области.

Прво озбиљније интересовање према тој области црногорска штампа је показала непосредно послије потписивања Рапалског уговора, односно разграничења са Краљевином Италијом, које је трајало све до 1925. године, када је Свети Наум коначно припао нашој држави.

Још крајем 1920. године, једна делегација састављена "од најугледнијих представника" Црне Горе пошла је у Београд у намјери да надлежне државне факторе подстакне да поведу међународне преговоре око припајања Скадра. Томе је дат значајан публицитет и у штампи, тако да се у Црној Гори усталасано јавно мњење и пробудило старе носталгичне жеље према овом граду, једно вријеме сједишту средњовјековне зетске државе, којега су у I балканском рату Црногорци ослободили од турске власти, уз велике жртве.

Према писању радикалне Црне Горе и у Скадру је међу бројним становништвом не само словенског поријекла него и међу албанским муслиманима постојало расположење за уједињење са Југославијом. Извјештач Црне Горе из Скадра од 4. априла 1921. године, који се потписује као Скадарски Муслиманин, објашњење за такво расположење налази у чињеници да су "Скадарски Словени, муслимани и православни добра трећина милета - па огромна већина арбанашких муслимана, сами за себе 40 од сто житеља - пљачкани, прогоњени, апшени" (ЦГ, бр. 29,19. април 1921).

Пола године касније, један анонимни дописник из Скадра, пише:

"Скадар и околица, како је сто пута доказано, економски, по народности, по обичајима и по вољи становништва, чисто је словенски крај, у коме, и послије неколико стољећа, откад је одвојен од матере земље, једна трећина становништва још српски говори ..." (ЦГ бр, 65, 2. IX 1921, 1).

Послије извјесног времена штампа је о томе престала да пише, јер то питање, како изгледа, није ни излазило пред европску дипломатију. То је све учинило да је напетост око Скадра почела да се смирује.

У црногорској штампи тога времена православно становништво у сјеверној Албанији најчешће се назива српским. Једино када се говори о становништву Враке указује се на његово црногорско поријекло, односно сродност са црногорским. Тако један од првака црногорске федералистичке странке (Саво Вулетић), узети од 8. априла 1934. године пише:

"... Срби у Скадарском крају, пратип су слободних Зећана са друге стране Скадарског језера. Једни су им обичаји, једна ношња - мушка и женска, једно наречје и акценат у језику. Имају међу собом тијесне рођачке и пријатељске везе, дају једни другима (дјевојке) за жене, кумују међу собом и братиме се. И они онамо код Скадра схваћају да би се поред осталог прије превјерили, ако не би могли празновати православне празнике као и слободни Зећани с ове стране Скадарског језера тј. да би се у том случају 'полатинили'."

У већ помињаном броју Црне Горе од 19. априла 1921, пише да је "јуначка Врака код Скадра, самим Црногорцима насељена".

Из наведене штампе не може се прецизно утврдити број становника словенског поријекла у скадарској области.

Већ сам истакао да се 1921. године помиње да Скадарски Словени, муслимани и православни, чине "добру трећину" укупног становништва (милета) у том крају (ЦГ бр. 29, 19. IV 1921, 1). Исте године помиње се "25.000 живота који хоће с вама" тј. који би жељели да се уједине с Југославијом. Вјероватно да у ову цифру улазе и оних 40% албанских муслимана, за које се истиче да би такође жељели уједињење с Југославијом

Нешто више вијести има о положају становништва словенског поријекла. Тај положај се мијењао зависно од политичких и других прилика.

Први прогони отпочели су већ првих година након стварања Југославије. Они су били мотивисани прогонима Албанаца на Косову од стране југословенских власти. Ради се о репресалијама над оним Албанцима - одметницима на Косову од нове власти.

У вријеме тзв. Скадарске кризе крајем 1920. и почетком 1921. године прогони над православним становништвом у Албанији за извјесно вријеме јењавају, што се запажа из кратких вијести као што су: "почели су мало тање да говоре", "не залијећу се више на нас", "не пријете као раније да ће нас под нож ставити. ако који Арнаутин погине на Косову, или ако намигивасмо преко врха" (ЦГ бр. 29, 19. IV 1921, 1) итд.

У другој половини 1921. године забиљежено је неколико инцидентних ситуација када су Врачани одбили да по налогу албанске жандармерије приме и издржавају неке емигранте из околине Никшића. Жандармерија је тим поводом ухапсила "врачке главаре" и одвела их у затвор, већину у Скадар, а једног и у Тирану.

Највећи прогони, међутим, забиљежени су средином 30-их година [XX вијека, прим. П. Р.], када су обласне власти отјерале српске учитеље и свештенике, а умјесто њих довели Албанце који су у школама дјеци предавали на албанском језику, на којему је и у црквама почело да се врши богослужење. Истовремено масовније су почела и да се мијењају тј. албанизирају презимена, уводи албанска народност и сл. У исто вријеме пада и увођење грегоријанског календара и усклађивање по њему црквених празника. Они који су покушавали да се томе супротставе строго су кажњавани. То је довело до тога да је средином 1934. године 157 породица из Враке са око 900 особа пребјегло у Подгорицу и није се никад више вратило на стара огњишта. О томе се случају говорило у неколико саопштења, тако да нема потребе да то понављам.

У црногорској штампи међуратног периода има доста критичких осврта на понашање албанских власти и католичког клера. Међутим, има и доста текстова гдје се о албанском народу са симпатијама пише све до средине 30-их година. Посебно се са симпатијама писало о Миридитима у вези с њиховим страдањима од албанских власти након побуне почетком 20-их година [XX вијека, прим. П. Р.].

Један од таквих текстова гдје се о Албанцима са великим симпатијама пише изишао је из пера др Лазара Томановића, бившег предсједника црногорске владе. У подужем тексту "О Албанији", који је објављен 1925. године, Томановић пише: "То је народ способан да с временом постане раван јевропским народима, што су показали они који су се преселили у Италију. У њима је доста наше и грчке крви, и ми смо дужни саучешћем с њима поступати."

Вођство црногорских комуниста је посебно са пуно разумијевања писало о албанском народу. Да би се то потпуније приказало требало би знатно више простора. Ја бих задржао вашу пажњу само на два реаговања - два прогласа - црногорских комунистичких првака везана за тзв. скадарску кризу 1920/1921. године. Један од њих, др Вукашин Марковић, оптужује буржоаске вође који пријете поново да изазову свјетско клање "кроз свађу и клање сиромашног арбанашког и црногорског народа". Умјесто клања, др Марковић поручује: "Другови и браћо, пружите један другоме братске радничке руке, збратимљења." Други, бивши предсједник легалне комунистичке организације у Црној Гори, Јован Томашевић критикује државне органе који настоје да опет воде Црногорце на кланицу, на Скадар, па упозорава: "Другови, нема тамо ваших непријатеља, куда хоће да вас воде, него један народ несрећан и страдалачки као и ви сами..."