SpiritualityArtsLandPeopleHistoryProject Rastko - Banja Luka (e-library of culture and tradition of Bosnian Krajina)









Свједочење очевица

Повијест o измирењу на Јасеновачкој Градини

"Светигора", Цетиње, март 1995, број 35-36.

Догађај о коме је ријеч остао је у општем памћењу углавном по томе што покојном Јовану Рашковићу нису допустили да положи вијенце на споменик у Јасеновцу; душе које су тог дана биле на јасеновачкој Градини памте га по једном исцјелитељском смијеху који у нама бриди до данас.

Градина је онај дио јасеновачког логора који лежи на босанској страни, и у којем почива девет десетина јасеновачких мученика: јасеновачко стратиште и почивалиште. Од 1945. завјетно мјесто оних породица од чијег презимена је неко ту, а то, барем у Босанској Крајини, значи свих. Од 192 Бабића из једног села крај Крупе на Уни овдје их је 191.

Негдје у јесен 1990., једна је недјеља изабрана да се баш ту одржи предизборни скуп СДС-а за тај дио Босанске Крајине. По самом мјесту сазивања, тензија је расла и на српској и на хрватској страни, јер су и једни и други памтили да је 1984. баш у Јасеновцу почело, на освећењу цркве, буђење народа обију Крајина.

Хрватска полиција је тог јутра пропустила преко моста у Јасеновац само један фолксваген са петоро људи за које су мислили да су свештеници, не знајући да ће четворо од њих у јасеновачкој цркви први пут у животу одстојати цијелу Литургију и потом се вратити на Градину да дочекају Рашковића, Караџића и остале.

Тамо је већ чекала до тада још неопредјељена и збуњена крајишка маса, покретана више страхом од још свјежег поклања, него праведним гњевом који је тек растао у дубини, још тежак и да се призна. Шетали су међу хумкама, бројили непостојеће крстаче, неколицина још живих логораша, много више бивших партизана и највише њихове дјеце, кријући очи једни и других и крадом испитујући туђи поглед, тешки да признају да су сами себе ухватили у лажи. Ни суморнијег дана, ни сивљег неба.

А мртви су чекали свој час.

Притиснути сивилом и нечим муклим што се дизало с друге стране јасеновачког моста, говорници су тешко могли рећи нешто људима и овладати тупим прозуклим гњевом који се гомилао, и за који се није могло знати на коју ће страну провалити: у очај или у бијес.

И онда се на бину успео неко коме име нијесу запамтили, али су чули да је са Озрена. И почео је: "Ја долазим са чувеног партизанског Озрена..."

Прекинуо га је пљесак. Аплаудирали су Козарчани борци и логораши, Кнешпољци и Љевчаци, заборавивши за тренутак у овим добро знаним и навиклим ријечима и ко су, и шта су, и која је година, и ко је с друге стране моста, и да им се до прије неколико секунди сав живот осипао као пијесак испод ногу. А онда је он наставио:

"...и са још чувенијег четничког Озрена!"

И за тренутак је све утихнуло. И није се учас знало рже ли то онај Ћопићев Кушља или се нешто друго догађа, док се светом ледином није проломио смијех пет хиљада одједном младих људи који ни по чему ни личили на оне који су јутрос осванули у овај суморан и сив дан у коме, у најбољем случају, нису хтјели да размишљају о оном што их чека. Нису се смијали он смијао се Бог у њима. Смијали су се, и тај се смијех значио: "Алал ти вјера, ал' нас превари!" Смијали се, и гледали једни другима у очи. Смијали су се, осјећали да је нешто тешко и оловно сишло прво у ноге, па у земљу, и да су то они доле узели на себе. Смијали смо се, и мртви су се смијали с нама.

Измирили су нас они не једне с другима, већ смо се са њима и над њиховим моштима измирили, као што је Сава измирио Стефана и Вукана не међусобно већ са Симеоном Немањом мртвим, над моштима његовим. Измирили смо се, и попили воду заборава.

И тако су се тога дана у Босни том цјелебном сељачком ријечи измирили четници и партизани.


 

ИсторијаЉудиЗемљаУмјетностДуховност
Промјена писмаЛинковиКонтакт

© 2002 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе;
носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.