Јеромонах Јован (Ћулибрк)

Убијељела се крвава риза Крајишка

"Светигора", Цетиње, број 24, јануар 1994.

Године 1931. у Москви је срушена највећа православна црква на свијету, храм Христа Спаситеља. Дан за даном, под оком камере Владимира Микоше, на лијевој обали ријеке Москве, радници су срубљивали саборни храм Православног царства, подигнут у знак благодарности за спасење Русије у вријеме најезде Наполеонове, а освећен 26. маја 1883. г., док на крају експлозија није и камене зидове заливене оловом претворила у прах и пут, разоривши посљедње што је остало од саборног храма Трећега Рима. "...а четвртога неће ни бити", пјевао је тих година у својој пјесми "Саоницама прекривеним сламом" Осип Мандељштам, прије но што ће га, вожена сибирским вјетром, широки прогутати Архипелаг Гулаг.

На мјесту храма је било предвиђено да се подигне ремек-дјело генија руске умјетничке авангарде, конструктивисте Владимира Татљина. Оставши у историји познат као Татљинов торањ, Споменик Трећој интернационали, како му је било право име, био је много више од споменика. Понављајући у себи главне црте џамије у Акри, ова се конусна грађевина, виша од Empire State Building-а, састојала из три ваљка. Доњи, највећи, требало је да се окрене око своје оси за годину дана - у њему је била смјештена Скупштина Треће интернационале. У средњем, који се обртао око себе за мјесец дана, била је њена врхушка. Врх се окретао једном дневно и садржавао у себи радио станицу Треће интернационале, која би гигантским одашиљачем прекривала земаљску куглу, једнако као што ју је требала покрити свјетска револуција.

Међутим, тло освећено Бескрвном Жртвом није подносило на себи "гнусобу опустошења на мјесту светом". Камен на камену од новога здања није се могао сазидати, и "навигатори човјечанства" су одустали. Умјесто храма Христа Спаситеља није подигнуто ништа.

Но, када је осамдесетих година овога вијека, у раздобљу тзв. "високе постмодерне", довршена једна многообухватнија револуција, наиме претварање планете у "глобално село", одједном ' је из заборава изникла слика Татљиновог торња. Његова макета је постала символ свијета нераздруживо повезаног човјековим електронским продужецима - медијима; символ свијета у ком је неразликовање истине и фикције - норма, а информација - моћ.

Када су у бањалучкој болници почела да умиру новорођенчад због недостатка кисеоника у инкубаторима, за Запад је то био знак логичног изопштења народа који је одлучио да иступи из планетарне игре истине и лажи; почетак његове апокалиптичке казне.

За Србе Западних страна, био је то Осми дан.

Народ из књиге крвљу исписане.

Невечерњим Даном осмим Црква назива дан Другог доласка Христовог, дан свеопштег Васкрсења. У старозавјетном закону, у осми дан од рођења се обрезивао окрајак од тијела новорођеног младенца. Рођени од Дјеве ће пак у осми дан седмице васкрснути из гроба и на васкрсењу засновати обновљени Завјет љубави.

Хришћанин, истоименит са "првијенцем из мртвих", призван је да живи у предукусу Васкрсења, у праскозорју Невечерњег дана - пред непрестаним судом Љубави Божије.

Живјети под проваљеним небесима - ето. судбине Православља Западних страна, даном да буде у невидном тренутку између краја времена и изласка Триипостасног Сунца; тренутку који за њега траје већ вјекове.

Зато, изнад свих других, у Крајини преовлађују апокалиптички култови и од њих нераздвојиви култови борбе, мучеништва и Суда Божијег.

Ко би у ноћи зрелог љета, на Илиње, прелетио од Вировитице до Шибеника, нашао би Крајину као огњем посуту писту, приправљену за повратак Илијин. А сутра-дан, и тамо гдје свештеника буде и гдје га не буде - а свака пета црква тај дан слави - домаћин ће очитати "Ваславу" и међу иним призвати "тристаосамнес' правомученика" и "Светог Николу што управља с тристаседамнес' бродова", што су све оци Првог васељенског сабора, којима је народ изабрао Светог Николу за првопрестолника, и посветио им храмове у Дарувару, Воћину, Мединцима...

А један од Отаца тог времена пресудне борбе против незнабоштва које је прогонило Цркву и против аријанства које је цијепало Цркву изнутра, видио је у виђењу Христа који бјеше "обучен у бијелу ризу, но раздерану од врха до дна; Када Га угледах," пише даље Свети Петар Александријски, "мене спопаде трепет и ужас; и са великим страхом молећи Му се, упитах: "Ко ти, Спасе, ризу раздра?" Господ одговори: "Раздра ми је безумни Арије, јер одвоји од мене људе моје, које стекох крвљу својом."

Одатле гледано, из историјске перспективе Цркве Христове, и помјесно Предање православне Крајине се саглашава са Предањем Васељенске Цркве. Позната ојкача^[1], у неку руку народна крајишка химна, "Ој, Крајино, крвава хаљино / с тебе вазда започиње кавга" истим ријечима, истим топосима у нешто другачијем поретку, изражава исто што и виђење Петра Александријског: да је сва борба Тијела Христовог (=Цркве, означене ризом, крвавом хаљином) на земљи у томе да се спријечи комадање Његових удова, тргање вјерних и загрљаја Живога Бога.

Отуд и богословље јесте мучеништво у народном памћењу, и отуд Свети Оци постадоше "правомученици", а мученици - богослови, сажевши сво искуство подвига вјере у гному, опет у ојкачу коју је Ђакон Авакум снио са Козаре у Београд:

"Нема љепше вјере од хришћанске,
Срб је Христов, радује се смрти!"

Овај "васкрситељ и украситељ народне душе", како га је звао Отац Јустин, поникао је на једној од три козарачке воде, оној која је дала и име манастиру Моштаници који почива на њој, и који заиста чува моћи Срба Западних страна. За ову светињу, предањем смјештену у 1111., па приписивану Светом краљу Милутину, познато је једино да је у њој, у XVI стољећу преписан један отачник, и да је од тада осам пута рушена и девет пута подизана.

И да је на рјечици Моштаници 1688. године од Агарјана спаљен манастирски чобанин Теодор Сладић, и да му је рука обретена нетљена. Њеним благословом моштанички монаси подигоше доцније манастир Комоговину на Банији, а откад је она сагорјела, рука свечева бди над градом Костајницом, славећи се са Теодором Тироном у прву суботу Великог поста.

Док нам је од Теодора остала његова огњена кончина и рука, Светом Висариону Пакрачком о 21. октобру пјевамо; "Непознато је остало твоје пресељење Господу". Рођен у Мајдану, подно Кочићева Змијања, он одлази у Палестину, да би се замонашио у лаври Светог Саве Освећеног, и након седам година вратио у манастир Пакру у Славонији, метох манастира Гомионице. У њој проводи још седам година, сада као ђакон, а живећи у једној пештери подаље од манастира, да би га патријарх Арсеније IV рукоположио у презвитерски чин и послао у Ердељ, гдје је овај изабрани сасуд имао просијати, враћајући унијате Цркви и утврђујући православне.

"Прекинута је мржња међу браћом и опет је васпостављена једна прадједовска Црква" каже служба овом миротворцу, који незнано кад сконча у тиролској тамници Куфштајн, двије стотине година прије но што ће га Румунска Црква унијети у календар.

"Што прије умрем, мање мије гријеха". сабира њихов опит опет у десетерачку гному Авакум прије него што им се придружи у житницама Господњим, 1814. године.

Стотину година потом, те ће житнице почети да се препуњавају: очеви са ратишта и из логора широм "црножуте" монархије родиће синове и кћери који ће 1941. постати "пшеница Божија што се меље зубима звјерова, да се нађе чист хљеб Христу." Прво ће пострадати епископи: Платон бањалучки, Сава горњокарловачки и Петар дабробосански, а за њима и тек довршени и освећени Саборни храм Свете Тројице у Бањој Луци. А онда ће се на ушћу Уне у Саву заувијек помијешати кости и душе живих и мртвих хришћана између Купе и Дрине."Од оне стране откуд Сунце излази"

"Света је ово и мудра књига. У њој је описана и запечаћена судбина свију земаља, свију народа... Земље и народи, слушајте ријечи истине, љубављу задахнуте, свјетлошћу божанском озарене, крвљу списане и запечаћене, а тамјаном и измирном окађене. Земље и народи! Слушајте ријечи њизине и спасавајте се!"

Овоје одломак из "Староставне књиге Симеуна Ђака", Петра Кочића, по много чему сличне говору херцеговачких народних видјелаца који су пророковали о наступајућој свенародној катаклизми. Заиста, као да је само језик Откривења Јовановог био моћан да изрази оно што је имало да се деси.

Отуд и страшна сличност у сликама свих оних који су опијевали и опојавали Нове мученике, надасве Службе њихове од Владике Николаја и "Стојанке мајке Кнежопољке" Скендера Куленовића. Ова посљедња, писана у ноћи након пробоја са опкољене Козаре, носи на себи посебан печат: "Некакав неизрецив пријатељ стоји у мраку иза мене, држи на рукама дар, благодетно нешто над чим нема љепшега на свијету, као неку погачу свега", описао је ту ноћ Скендер четврт вијека доцније.

Но забиљежили су и Скендер и Кочић, и Владика Николај и нешто друго; очи окренуте и земаљском и неземаљском Истоку, поглед у којем се зрцали и небески и земаљски Јерусалим.

Та неутажива жудња за Оцем од Истока и браћом са истока, друга је особина православља Западних страна.

"Отискује се војска голема од московскога Јерусолема", пјевао је Скендер; а годинама се прије тога говорило "Ми ти се, сине, молимо окренути према Истоку, јер је на истоку Београд, а одмах иза њега - Москва!?

Отуд су се и васељенска совјетска лаж - док је трајала - и месијанска руска идеја, све се надмећући једна с другом, имале на што примити у Босни и Крајини. Личанин Тесла, Банијац Мицић, Граховљанин Принцип, три су слике те жудње. Тесла је, у исто вријеме кад и Татљин, пројектовао свој торањ: он је имао сву земљу повезати у једну електричну мрежу - насупрот идеји господарења човјечанством, Теслина кула је била оваплоћење идеје служења човјечанству. Мицић је сабрао све авангарде^[2] свијета у свој часопис и покрет - "Зенит", и наругао им се у име Православног Балкана, једино моћног да ослободи поробљено човјечанство. Трећи није пуцао у злосрећног аустријског надвојводу, него у васељенску неправду, која његов народ претјерује из ропства у ропство, као стоку из обора у обор.

Са потомцима глинских, градишких, пребиловачких и иних мученика, и потомци ова три човјека граде храм Христа Спаситеља.

Нимало случајно, они то чине под молитвеним покровом Светог првомученика Стефана, покровом који се некад ширио и над Немањином државом. Градњом овог храма, они почињу да бивају њени пуноправни насљедници, и по први пут у историји, почињу да трају. Јер је жеља за браћом од истока - жеља за трајањем на земљи, за симфонијом овог времена и безобалног времена надолазећег. У крајњој линији, жеља је то да Крајина престане да се обрезује, да њени младенци почну за Христа и да живе, а не само да умиру - што је код овог народа знало да изазове и дјетињасти дионисијски бунт против "судбине". И данас се тамо човјек пуст, предат самодовољности и невољан да узме на себе или иго брака или иго монаштва, назива барабом ("Варавом" - оним умјесто кога је Христос распет).

А да се против таквог човјечанства, и најприје - против таквог човјека у себи подигао народ Западних страна, свједочи прва истински изречена порука одаслата са планетарног стуба срама - порука преумљења, покајања и љубави. Јер их је на све троје позвао њихов Патријарх, благосиљајући започето дјело. А примити с љубављу његов очински прекор, значи заиста вољети и Бога и људе, и суштински презрети и свијет и све што је у свијету.

Зато храм који се зида јесте и обновљени мученички храм Свете Тројице, али је много више храм Христа Спаситеља, некад срушен у Москви. Јер као што је он некад свједочио хришћанско царство, тако данас новоизрасли зидови храма Христа Спаситеља у Бањалуци пред цијелом васељеном свједоче Царство Христово на земљи, свједоче о народу Христовом на земљи, који се из невидјелице и лажи вратио у истину, у страдање и у Дан осми.

А када се на јасеновачком стратишту - Градини - подигне крст на куполи првог храма Свете Софије који ће Срби сазидати, биће то знак да је страдање као израз Премудрости Божије, бриге и промисла Божијег о свом народу, не само прихваћено, него и промишљено и узљубљено. Знак да се народ и Источних и Западних страна вратио у насмијану зору Дана осмог и да је спреман ући у радост Господа Бога својега.

___

1. Ојкача је десетерачка пјесма из два стиха, који се завршавају дугим "оој". Пјева је три или пет пјевача, или цијело коло, у полутону (секунди). Може бити праћена једноструним или двоструним гуслама свираним у истој интонацији, која се у западноевропској музичкој теорији сматра обрасцем какофоније.

2. Авангардом су се иначе у латинском средњем вијеку називали пси гоничи који су ишли испред ловаца.

Историја • Људи • Земља • Умјетност • Духовност
Промјена писма • Линкови • Контакт

© 2002 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе;
носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.