Episkop Platon (svetovno ime Milivoje),
rođen je u Beogradu 29. septembra 1874. od oca Ilije i majke Jelke
(Sokolović). Gimnaziju je učio u Vranju i Nišu, a potom školovanje nastavio
u Beogradskoj bogosloviji. Zamonašio se kao učenik trećeg razreda
bogoslovije.
Po završetku bogoslovije, rukopoložen
je u čin đakona i prezvitera i poslat 1896. u Srpsko podvorje u Moskvi
gde je nastavio bogoslovsko usavršavanje na Duhovnoj akademiji koju
je završio 1901. sa stepenom kandidata bogoslovlja. Po
povratku iz Rusije, postavljen je za starešinu manastira Rajinovca,
a ubrzo za suplenta u Beogradu. Kao profesor službovao je u Aleksincu
i Jagodini i za to vreme odlikovan je dostojanstvom sinđela, protosinđela
i arhimandrita.
Za vreme rata 1912. arhimandrit Platon
je bio brigadni sveštenik, a u Prvom svetskom ratu vojni sveštenik.
Kratko vreme bio je administrator Ohridske eparhije. Okupaciju je
proveo u Srbiji i pomoću svojih veza u inostranstvu pomaga sve one
koji su bili unesrećeni, a naročito siročad i udovice.
Upravnik manastirske štamparije u Sremskim
Karlovcima i urednik “Glasnika srpske patrijaršije” bio je od 1932.
do 1938. godine. Pored svojih redovnih dužnosti u Sremskim Karlovcima,
arhimandrit Platon je bio i starešina manastira Krušedola (1934-1936).
Za episkopa moravičkog izabran je 1936. godine. Hirotonisao ga je
4. oktobra iste godine u Sremskim Karlovcima patrijarh Varnava.
Za episkopa ohridsko-bitoljskog izabran
je 1938, a godinu dana kasnije premešten je u Banja Luku.
Kao episkop banjalučki dočekao je početak
Drugog svetskog rata. Kada mu je saopšteno (10. aprila 1941) da kao
rođeni Srbin iz Srbije mora da napusti NDH, on je odgovorio: “Ja sam
kanonski i zakonito od nadležnih vlasti postavljen za episkopa banjalučkog
i kao takav obavezao sam se pred Bogom, Crkvom i narodom da ću voditi
brigu o svojoj duhovnoj pastvi trajno i postojano, bez obzira na ma
kakve prilike i događaje, vezujući nerazdvojno život i sudbinu svoju
sa životom i sudbinom svoga duhovnog stada i ostajući u sredini njegovoj
na duhovnoj starži za svo vrijeme dok me Gospod u životu podrži, ostajuući
uz svoje stado kao dobar pastir koji dušu svoju polaže za svoje ovce.
. .” Kada su 4. maja 1941. godine
episkopu Platonu naredili da napusti Banjaluku, po pretnjom da će biti
uhapšen ako to ne učini, vladika je zamolio rimokatoličkog biskupa
Jozu Garića da interveniše kod nadležnog stožernika da mu se omogući
boravak još dva-tri dana kako bi se spremi za put.
Biskup mu je odgovorio da bude miran
i spokojan. Međutim, već naredne noći (5. maja 1941), ustaše su uhapsile
vladiku Platona i odveli ga, zajedno sa protom Dušanom Subotićem,
arhijerejskim namesnikom iz Bosanske Gradiške, izvan Banjaluke gde
su ih ubili i bacili u reku Vrbanju. Ovo gnusno delo izvršio je ustaša
Asim Ćelić. Vladičino iznakaženo telo pronađeno je u selu Kumsalima
23. maja 1941. godine.
Prvobitno je sahranjen na vojničkom
groblju u Banjaluci, a 1973. prenet je u banjalučku Sabornu crkvu.
Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog
sabora 1998. godine, episkop banjalučki Platon proglašen je za sveštenomučenika
i unet u Imenoslov svetih Srpske pravoslavne crkve.
