Владимир Ћоровић: Босна и Херцеговина (1925)

Друштвени одношаји

I

У данашњим границама Босне и Херцеговине* живи у свему по попису од 1921. године 1.889.929 становника, за коју хиљаду мање него 1910. кад их је било 1.898.044. Тај мањак је несумњиво последица рата и најбољи доказ о великим губицима, које су претрпеле ове две области, иако су само једним малим делом биле непосредно ратно подручје. Тај мањак погађа све округе, сем бањалучког, што је исто тако најбољи доказ да разлог за њ није само у том што се у неким ратовало, него опште ратне невоље са свима њиховим обимним последицама. Сарајевски округ имао је 1910. године 288.061 становника, а 1921. 287.214; тузлански 425.496–416.413; мостарски 267.038–265.330; травнички 284.561–280.709; бихаћки 229.071–217.023. Од тог становништва 43,9% су православни (они имају апсолутну већину са 57% у бањалучком и бихаћком округу), 31,1% муслимани (најјачи су у сарајевском округу, где их има 44,7% и у тузланском, где их је 41,2%), а 23,6% католици (најјачи су у мостарском округу, где их има 43% и у травничком, где их има 39,2%). Српскохрватски као матерњи језик има огромна већина становништва, 96,6%.

Године 1910. било је у Босни и Херцеговини 46.859 аустриских припадника; 61.151 мађарских и хрватских; и 6581 странац из разних других крајева. Од 1880–1881. босанска влада почела је са систематском колонизацијом странаца и створила је неколико њихова, у главном немачка, насеља, од којих су понајјача: Рудолфстал (срез бањалучки), Виндхорст (градишки) и Франц Јозефсфелд (бељински). Упада у очи да су та насеља довођена готово искључиво у оне крајеве где су већину сачињавали православни. Није с тога далеко помисао да је влада то чинила с тога што је желела да тим колонијама ишара и прореди по њу најопаснији компактни православни елеменат. Према тим насељеницима влада је показивала нарочиту пажњу, на очиту штету домаћих. До 1906. године дата су на 1817 породица разних колониста 218.923 дунума земље, а домаћима је до 1910. дато на 8980 породица свега 231.646 дунума. Долазило је, према том, на једну страну породицу 120, а на домаћу само 26 дунума. У једном врло документованом чланку г. Шћепан Грђић наводи чак и ово: „Било је случајева, гдје су домаћи крчили земљу у рејону колониста, па су их колонисте најприје пустили да искрче, а кад је земља била уређена и искрчена помоћу власти су их отјерали са те земље без икакве накнаде”.

Од читаве површине земље у Босни и Херцеговини само су 22% њиве, 16% пашњаци а 50% шуме. При таквом стању разумљиво је да пет милиона метричких центи жита, колика је највећа његова још врло примитивна производња, не могу исхранити готово два милиона становника и да је с тога увоз хране потребан и у најбољим годинама. Индустрија је у земљи тек у развитку. Можда ће јој дати више полета доста богати угљени мајдани, од којих су најважнији Бреза, Какањ, Зеница, Крека, Угљевик, Мостар, Бања Лука. Лепе резултате обећава богати рудник железне рудаче Љубија–Стари Мајдан, који већ сада даје пола милиона тона. Велики комплекси шума изазвали су у последње време наглу експлоатацију и извоз шумске грађе. Има, међутим, чини се, довољно разлога бојазни да се та експлоатација, ради грабљивости предузимача, не извргне у пусто харање шума.

„До пред рат”, тврдио је г. Јован Поповић, стручан познавалац тих ствари, „била је Босна и Херцеговина најача сточарска земља у Европи”. Данас је то богатство, због ратних невоља, знатно попустило, али је ипак осетно и што је главно као да поново прибира стару снагу.

II

Најтеже питање, које је до Ослобођења притискивало хришћанског земљорадника, било је несумњиво аграрно. О њему било је делимично говора већ у хисториском прегледу ове књиге. Овде ће се приказати само стање од 1878. унапред.

Ага је – да говоримо о случајевима кад се до земље долазило без отимачине – укмећавао тежака на своје имање тако што би му дао алат и стоку за рад и што би му подигао кућу. Кмет је за то најобичније имао аги да даје трећину жетве. Ни земља, ни кућа, ни алат нису, природно, његов просед; али док је поштено одговарао својим обавезама, није могао бити без осуде отеран са земље. За кмета најамника ти увети не би били одвише тешки, да није било и других невоља. За кмета староседеоца, који је у неколико нараштаја натапао ту земљу својим знојем и коме је она, можда, некад и припадала, тај вековни рад за другога био је веома тежак и сасвим је природно што је он роптао против тога.

Од прихода са својих њива тежак је морао давати аги трећину, држави десетину, пољару чуварину, до 1906. године, свештенички бир и одвојити још семе за наредну годину. Десетина се наплаћивала не „у природи”, т. ј. у самом житу, него у готову новцу, одмах по жетви, кад је цена житу најнижа и кад за исплату одређене новчане суме треба продати много више него десетину плода. Тако се десетина у ствари изметнула у осмину, седмину, а понекад и у још тежи део. Осим тога, сама десетина није се одређивала по мери плода, него на класу или у снопу од ока, и с тога врло често неправедно. Ово тим пре, што су процењивачи, злогласни „десетар” или спахије, добивале проценат од процењеног плода, па је било у њиховом личном интересу да принос прикажу што већим. Тужбе на такав поступак биле су опасне, јер је десетар орган власти; а, поред, тога, за нову процену морала је доћи комисија, чије је трошкове плаћао земљорадник као позивач, а сељак за читаво време, док комисија, не дође, није смео пренети жито на гувно, нити га спасти од невремена. Било је понегде случајева, кад је комисија долазила тек о Митровдану и кад је пола жита већ иструлело. Невољу је појачавало то што су аге, знајући да је процена десетине обично изнад стварности, узимале њу као основу за своје тражење трећине. Како је процена десетара сматрана као службена, то је било лако разумљиво, да би при сваком спору само тежак изгубио. Тим пре, што се аграрне парнице за дуго нису водиле на суду, који би колико-толико пазио на правду, него пред политичким властима, које су ствар цениле само са свог гледишта. Најпосле, да неправда буде већа, ага је тражио трећину из цела прихода, не дозвољавајући да се издвоји семе као заједнички издатака његов и земљорадников.

Те невоље кметова изазивале су живо саучешће код њихових хуманих суграђана. Доношене су врло оштре резолуције и образоване чак читаве странке и фракције, да заштите убогог кмета. Његове тегобе нашле су свога израза и у књижевности. Петар Кочић има веома узбуђену песму у прози, Кмети, која није ништа друго него тежак јаук огорчених; његов популарни Давид Штрбац устаје против „проклете трећине и десетине”; а у другој једној приповеци подругљива сентенција казује: „У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит’ има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара”. Алекса Шантић дао је искрено саосећајни вапај тежака На њиви:

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани,
Од гладних птица, моја муко тврда?…
–––––––––––––––––––––––––––––––––
—–––––––––––––––––––––––––––––––
Сву муку моју, напор црна роба,
Пожњеће силни без труда, у миру,
А мени само, к’о псу у синџиру,
Бациће мрву!

По статистици од 1910. године било је у Босни и Херцеговини 10.463 ага са кметлуцима и са 40460 породичних чланова. Кметова, међутим, било је 79.677 са 444.920 кућних чланова, што ће рећи 32% целокупног становништва земље. Поред тога, било је 31.416 кметова, који су имали и нешто сопствене земље, са 205.744 породична члана. Укупан број кметова давао је 46% становништва; готово половину целе Босне и Херцеговине. Од ага био је 91% муслиман; а од чистих кметова 74% били су православни, 21% католици, а само 5% муслимани. Тако је аграрно питање добило неминовно још и верско обележје, што је знатно компликовало ствар. Муслимани су, шта више, решавање аграрног питања огласили мање као класно, а више као верско питање. Свака њихова странка сматрала је с тога покретање аграрног питања као знак непријатељства и тражила одмах све могуће савезе, да би му одбила опасност. Наивни и са старим схватањима они су веровали да се једно тако важно социјално питање даде избећи или заобићи политичким намештањима и нису никад осећали да се у свом сопственом интересу треба пожурити да питање реше што пре и што повољније, док није узело маха и прешло у хук.

Аграрни терети давали су кроз читав XIX век честа повода тужбама хришћанског становништва и били су непосредан разлог за разне локалне устанке. Европа је била поплављена тужбама и описима тих неправда. Знајући то, гроф Андраши је на Берлинском Конгресу, у жељи да оправда аустроугарску окупацију тих покрајина, изјављивао: „Порта би морала расправити аграрно питање, главни извор свију периодичних потреса који су узнемиравали те крајеве, а то је задатак начичкан сметњама међу народом растргнутим мржњом религиозном и друштвеном злопамтљивошћу, задатак који би могла извршити само влада јака и непристрасна у земљи у којој је својина непокретних имања у рукама муслимана, а у којој су већина становништва хришћани работници и закупници тих имања”. Па, ипак, аустриска влада, по Окупацији, није пришла решавању тог питања. Она је налазила да је беговски елеменат, који врши одлучни утицај на муслиманске масе, одлично оруђе за њену конзервативно-реакционарну политику; а поред тога, имајући намеру да свој утицај прошири све до Солуна, Аустрија није нипошто хтела да отуђи или огорчи муслимански елеменат. Ради тога, она и решавање аграрних парница оставља све до 1907. године само надлежности политичких, добро инструисаних, власти.

Откупљивање кметова вршило се факултативно и врло споро. Од 1879–1904. откупљена су само 20.193 кметлука. Све то стварало је у земљи велико незадовољство хришћанских, углавном српских кметова, и доводило често до врло оштрих сукоба између ага и кметова и између кметова и власти. Покрет сеобе Срба из Невесиња 1902. године имао је као узрок понајвише аграрне невоље; а велики покрет кметова у северној Босни 1910. носио је чисто карактер аграрне побуне. Фердинанд Шмид, професор лајпцишког универзитета, осуђивао је, с тога, још пре рата читав начин аустриске аграрне реформе. „Калајева конзервативна аграрна политика”, вели он, „морала је претрпети бродолом и значи у сваком правцу тешку, шта више можда најтежу погрешку, која је учињена у управи Босне и Херцеговине”.

Ослобођење, које је донела победа над централним властима 1918. године, значило је за Босну и Херцеговину двоструку радост. Оно је донело не само народно уједињење и духовно освешћивање, него и економску слободу за највећи део правог радног народа.

III

Први отпор нашег народа против нове аустриске власти био је у традицији старих усташких акција. Кад је аустроугарска власт стала купити по Херцеговини младиће за своју војску, јавио се у њој, као раније а и тада у Боки Которској, жив покрет да се народ против тога силом одупре. Дати своју децу да служе и бране цара и државу, који нису били вољени и који су сматрани као наметници, чинило се нашем свету као тежак грех. У земљи с тога одмах, на самом почетку 1882. године, плану јак устанак. У њему су учествовали православни и муслимани; а главне вође беху Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз, Салко Форта и Ђока Радовић. Потпиривач устанка била је активна мостарска српска општина. Ради тога она би разјурена, а главни домаћини мостарски оптужени ради велеиздаје и позатварани. Устанак није прихватила сва Херцеговина, него у главном мостарски, невесињски, фочански, а само делимично билећки срез. Гацко са војводом Богданом Зимоњићем остаде мирно задовољивши се, у главном, тим што је том приликом средило своје аграрне одношаје с муслиманским земљевласницима. Па, ипак, устанак, и тако локализован, зададе озбиљне бриге аустриским властима. Њима је требало пуних шест месеци и велик део трупа да савладају побуњенике и да добију колико толико сређено стање.

Кад је тај устанак од 1882. године био угушен, настала је у земљи дуго времена осетна безглавост. Србија је тих и наредних година преживљавала своје најтеже унутрашње кризе; зајечарску буну, рат с Бугарима, абдикацију краља Милана, горачићке сцене, укидање устава и др., и за више година она није могла да буде нарочито привлачна тачка за Србе из осталих крајева. Црна Гора замерила се опет својим пасивним држањем за време устанка многим Херцеговцима и цетињском двору требало је много порука и обавештења да поново придобије људе и оправда своје држање. Наш народ имао је, међутим, да издржава тежак притисак Калајева режима. Свима средствима се радило на том да се разбије створени заједнички фронт православних и муслимана, док је бачено семе раздора између православних и католика, Срба и Хрвата, већ понегде доносило жалосне последице братске борбе. У таквим приликама Срби се збијају у чврсту заједницу и као једину гарантију за своје самоодржање сматрају своје српске школе и цркве.

Православне црквене општине у Босни и Херцеговини имале су једну врсту своје автономије под турском влашћу. Управљајући саме собом оне су највећи део својих прихода трошиле, сем на цркву и изузетне верске и хумане потребе, у главном на издржавање својих школа. Њихову управу, која је била у сталном додиру с месним паросима, сачињавало је 12 црквених кметова, представника свих понегде добро организованих еснафа. Општине те биле су пуне самосвести и нису лако пуштале да се сужава њихов делокруг и утиче на њихове одлуке. Још у XVII веку има помена да је сарајевска православна општина долазила у сукоб са црквеним властима бранећи своја права. Око 1685. године, ради сукоба са митрополитом Атанасијем, на Сарајлије је била бачена чак црквена клетва и одузети им свештеници. У својој тужби патријарху писале су Сарајлије 1688. године како им владика пребацује: „Не беже попови от харача него от синов црковних, – почто му није угодно что постављамо синове црковне да пазе црковно”. Сличних сукоба било је и у првим годинама XVIII века са патријархом Мојсијем. Ово најбоље сведочи колико су општине биле упорне у својим схватањима и имале свестан став према црквеним властима. Природна је ствар да су људи били још упорнији према туђинским властима и да су своју автономију бранили свом енергијом.

Знајући да су српске школе, издржаване од таквих општина, врло активно средиште за национално васпитавање, аустриска је влада употребљавала стотине начина да им отешча или онемогући рад. Као једно од јаких средстава учинило им се то да их лиши новчаних извора из црквених општина и да преко себи оданих црквених лица добије што јачи утицај на школу и њену наставу. Да би раставила од народа његово свештенство, аустриска влада предузима читав низ добро промишљених мера. 28. марта 1880. године израдила је од цариградског патријарха пристанка да аустриски цар има право бирања и именовања епископа у Босни и Херцеговини и тим најјаче оружје, да преко епископа, потпуно зависних од ње, делује и на ниже свештенство. Први епископ, који је показао одлучан став према владиним намерама, сарајевски митрополит Сава Косановић, био је наскоро пензионисан. У 1884. години основала је влада православну богословију у Рељеву, желећи да у њој образује питомце по свом нахођењу и да спречи долазак ђака из србијанских и руских завода. Одмах после тога, да би што јаче утицала на свештенство, влада узима на себе право да одређује обим парохија и према том и обим парохиских прихода. Створене су осим тога и извесне свештеничке синекуре. То све, на жалост, делује и уноси наскоро раздор у народ. Срећом, већи и честитији део свештенства видео је добро о чем се ради и остао је уз своје људе. Да спрече тај штетни утицај туђинске власти у својој цркви и школи, неке православне општине крећу 1896. године одлучну борбу, за своју црквену-школску самоуправу. Тај покрет наилази брзо на велик одзив у народу, јер се одмах осетило да се иза на очи доста уског програма крије дубљи значај. Иза тог автономног покрета, доиста, развија се широка опозиција целом режиму и аустроугарској управи уопште. Власти су покушале да опозицију угуше силом, не познавајући довољно борбене и отпорне особине наше расе.

Уз православне почели су своју борбу за автономију од 1899. године и муслимани потакнути на то, после разних других безобзирности, насилним одвођењем и преверавањем једне њихове девојке из околине Мостара. На челу њихова покрета био је мостарски муфтија Али ефендија Џабић, кога су власти, као и Косановића, одмах смениле са тог угледног положаја. Између православне и муслиманске опозиције дође током рада до тешњих веза и са чисто верских питања њихове тужбе пређоше и на политичка. У лето 1908. већ је као заједнички програм уједињене опозиције било тражење да Босна и Херцеговина добију и своју политичку автономију. У јесен те године они, исто тако, заједнички протестују и против незаконито проглашене анексије.

После смрти министра В. Калаја (1903.), његов наследник Стеван Буријан није хтео да наставља дотадашњу политику круте силе и кушао је да нађе излаз из те борбе. Попуштајући у доста тачака он је 1905. одобрио православним црквено-просветну самоуправу, коју су тражили. Код млађе интелигенције у земљи нова одредба је наишла на доста оштру критику; нешто због њене сложености, нешто због јака утицаја дата недовољно сигурној јерархији; а понајвише из страха, да иза добијања те самоуправе не малакше опозициони дух. Групу политичара, која се борила за автономију, представљао је једно време Српски Вјесник у Мостару (1897–1904.), који је у ствари био више породични него прави народни орган; а после њега Српска Ријеч. Орган млађе босанске интелигенције био је у главном Народ. Ови млађи су одмах бацили на дневни ред чисто политичка питања о грађанским слободама и са нагласком су тражили увођење уставности. Муслимани су наставили своју борбу за верску автономију још даље везујући уз верско још и аграрно питање. Довршили су је с успехом за време анексионе кризе 1909. године, када је „вакуфско-меарифски автономни статут” добио царску санкцију. После анексије и турског препуштања Босне Аустро-Угарској и муслиманска опозиција напушта своје борбено држање и бори се само за агинске интересе.

Католици су били у верском погледу потпуно задовољни аустро-угарском управом. Иако најмалобројнији у Босни и Херцеговини, они су несумњиво били највише повлашћени. Њихове везе са католичким аустриским двором потичу од раније; још 1838. писали су они цару Фердинанду „нашем посље Бога једином заштитнику”, који је 1840. постао врховни покровитељ католика Босне и Херцеговине. Наскоро после Окупације, 1881., доведене су језуите у Босну и још те године основала је влада њихову гимназију у Травнику, прву у целој земљи. Језуите, обасуте богатом милошћу, добивају пуну власт и стављају се често изнад закона. Безобзирни у верском прозелитизму, они изазивају против себе честе нападаје и то не само православних и муслимана, него чак и њихове верске сабраће. Борба између фрањеваца и језуита водила се једно време на очиглед целог света. Сви католици у земљи поделише се у два табора. Фрањевци имађаху за собом готово сав католички пук и домаћу интелигенцију, окупљену у Хрватској Заједници са политичким органом истог имена (основаним 1909. године). Језуите су имале своју Католичку Удругу и орган Хрватски Дневник. Њих је помагала влада и сав дошљачки свет. По имену се јасно види да је Заједница полагала више на национални, а Удруга на верски моменат. Фрањевци, који су преко пет стотина година били главни поборници католицизма у земљи, под најтежим приликама, кад је људски живот био јефтинији од једне добре пушке, били су, понајвише ради своје верске помирљивости, потиснути и видно запостављени на рачун борбених и несумњиво културно јачих језуита. Надбискупско место у Сарајеву добива језуит, а не фрањевац. На све тужбе против језуита и њиховог насртивог и крајње нетолерантног надбискупа Јосипа Штадлера из Рима и Беча стизао је стално један исти одговор: Manet et manebit! Поред свега тога, фрањевци нису све до пред крај Светског Рата показивали ничим да би били незадовољни владиним управним системом. Тек током рата стао је добар део фрањеваца, са њиховим световним вођом, Тугомиром Алауповићем, у редове присташа Крфскога Пакта; док су језуите до краја издржале као верни поборници хабзбуршке династије и некадашње дунавске монархије.

IV

Јеврејске колоније на Балканском Полуострву врло су честе већ у XII веку. Сви грчки градови и приморска места Маћедоније имају своје јеврејске општине, с посебном организацијом, и дозвољавају им слободан размах, нарочито у трговини. На западу Јевреја има понајвише у Млецима. Њихов број тамо износи 1152. године на 1300 стално насељених лица, која станују делом у Местрама, а делом на Спиналунги. На овом другом месту становали су понајвише они Јевреји који су имали трговачких веза са Далмацијом и албанским градовима. Из Млетака је један део Јевреја силазио и у приморске градове, где су били трговци или лекари, а ређе су се из приморја упућивали у унутрашњост. У Босни и Србији о Јеврејима за дуго нема помена; док је у Бугарској, у XIV веку, једна Јеврејка дошла чак на царски престо, као друга жена цара Александра.

Нов и јак прилив Јевреја у балканске земље, које су тада биле под турском влашћу, јавља се крајем XV века, после ослобођења Шпаније од Мавара. Шпанија је одувек важила као кула католицизма. Од 1480. године у њој влада инквизиција и мрки ликови ћутљивих и свирепих кардинала инквизитора. Од часа када је сва земља дошла под власт католичког владара и кад више није требало никаквих обзира према иноверницима за евентуалну политичку сарадњу, католичка реакција почиње нарочито да бесни. Њене су жртве у првом реду такозвани маранос, Јевреји, који и покрштени не изгледају довољно поуздани, и онда сви други иноверци из реда. Прогони Јевреја узимају маха и доводе најпосле до најоштријих мера. Ради тога од 1492. почиње јеврејско исељавање у масама и бежање нарочито у земље турског султана, где се према Јеврејима поступало најчовечније. Да је то бежање било праћено са много невоље и да су изгнаници имали да претрпе врло тешке дане разуме се само по себи; судбина избеглица свуда и свагда најобичније је један дуг низ болних удараца.

Највећи део шпањолских Јевреја упутио се у главна места турске царевине, у Цариград, Солун, Једрене, где су све до данас остали познати под именом, Сефарадим, Сефардим, што ће рећи Шпањолци. Мањи део дошао је на обале Јадранског Мора, у подручје млетачке републике, где су били обележавани као „Ebrei Ponentini” за разлику од дотадашњих „ Ebrei Levantini".

Први помен о Јеврејима у Босни потичу из половине XVI века, из кадиских шеријатских сиџила у Сарајеву. Године 1565. тражила су двојица јеврејских трговаца наплате неких својих дуговања, а један од њих имао је и парницу са својим кириџијом. Нема сумње да су ти трговци већ од раније живели у Сарајеву, где су, да би могли утеривати дуг, имали најпре да створе трговачке везе и удесе пазар. То мишљење би помагала и једна недовољно утврђена вест да је око 1541. било у Сарајеву 30–40 Јевреја, који су се бавили трговином. Али, занимљиво, то су били самци, који су долазили обично из Солуна, и о великим празницима, ишли натраг својим породицама. Сигурно је, међутим, да је број Јевреја у Сарајеву у другој половини XVI века био доста порастао, јер се 1580–1581. подиже за њих посебан одео, гето, за време Сијавуш паше Атика. Гето је, према једној белешци, подигнут на молбу сарајевских муслимана, који су се тужили да Јевреји много лармају и да им ремете кућни ред и да много баратају с ватром што је за лако запаљиво Сарајево било од посебне опасности.

Један део Јевреја кренуо је из Сарајева у трговачки нарочито развијени Дубровник, и почео је тамо да се бави трговином. Али, слободни Дубровник је у верском погледу био строжији од остале Далмације и јеврејски трговци у њему нису задуго могли да дођу до правог развоја свог посла. Много боље они су стали у Спљету. Као њихову пажњу према том граду треба истаћи предлог Данијела Родрига, једног врло бистрог Јеврејина, који је 1577. године поднео млетачком сенату предлог да се развије Спљет и да постане прва лука Јадранског Мора, далеко напреднија од Дубровника. Млетачки сенат, коме су разлози Родригови брзо легли у памет, прихватио је радо тај предлог и поверио је одмах самом Родригу да га приводи у дело. Идеја Родригова је била да се у Спљет скрене сва трговина са Босном и да то постане главно извозно место. Да се то постигне он је намеравао подићи велике стаје за кириџиске коње и коначиште за њихове пратиоце, а уз то велике магазине за трговачку робу. Али тај план наиђе на опозицију. Спљетска властела дигла се против тога, што је сама имала да штетује, јер су дотад ханови и стаје били у рукама њихових људи. С друге стране јавила се, поред дубровачке, још и опозиција извесних турских власти из суседства, нарочито од неретванског емина, који се с разлогом бојао, да ће онда, кад се дигне Спљет, изгубити готово сав економски значај пут низ Неретву. Али је млетачка влада, увиђајући корист од Родригова плана, остала чврста у одлуци и успела, доиста, да постигне неке успехе. Као награду за то добио је Родриго извесне повластице за себе и своје сувернике и постао је јеврејски конзул у Спљету. Године 1592. изведени су послови које је имао у плану Родриго и они су испали по вољи свим заинтересованим чиниоцима. Спљетски кнез и капетан писао је 11. октобра 1594. својој влади у Млетке, „да сплитско стовариште даје много више од онога, што су се надали”. Уз то стовариште, које је било од огромне користи за Спљет и скренуло у њ већи део босанске и балканске трговине, подигли су Јевреји, на молбу спљетске општине, а по дозволи млетачке владе, и прву банку у том граду, која је имала да финансира велик део пораслих трговачких послова. Услов је само био да се у банци не сме наплаћивати већи интерес од 15%. Природна је ствар да су се спљетским стовариштем и банчиним кредитом Јевреји служили у великој мери и да је то знатно подигло и њихово благостање и њихов утицај. Колики је значај спљетских Јевреја види се најбоље по овом: Јосиф Пенсо, њихов конзул око 1630. године, кредитира млетачке службене представнике код босанског паше; он сам иде као представник млетачких власти не само извесним мањим турским суседима, него чак и самом босанском везиру.

У Босни Јевреји су били увек уз турске власти. То је чињено нешто из захвалности за добар пријем, а нешто из потребе да не буду сметани у раду. У XVII веку нема, истина, о њима много података, али из оних што постоје да се видети неколико занимљивих ствари. Највећи део сарајевске јеврејске колоније су трговци, који имају пословних веза највише са Млецима. Колонија је већ прилично организована: има свој храм, своју општину, своје гробље и своју школу. Велик део сарајевских породица тога времена има чисто шпањолска имена: Росадо, Куриел, Алаво, Фајон, Нонес, Пардо, Пенсо, Перез; добар део потиче вероватно из Италије: Криспи, де Мантова, Бенвенисте, Наваро, Сонино, Толентино. Турски утицај да се видети у именима која се у XVI и почетком XVII века јављају у Босни, данас су тамо потпуно ишчезла, као примера ради: Алаво, Алмули, Франко, Фарки, Гурмисан, Зеви, Бурла, Ељасаф, Магресо, Сорожан и др., али се јављају на другим странама, као примера ради у Београду Габај и Русо. Друге породице из тих дана одржале су своје потомке све до данас, као Алтарац, Барух, Кајон, Данон, Алкалај, Финци, Катан, Пинто, Папо, Леви, Салом и др.

У XVII веку Сарајево је дало и једног чувеног авантуристу, Нехемију Кија Кајона. Рођен ту, он је своју прву младост провео у Палестини, где се и школовао; после се, у осамнаестој години, вратио поново у Сарајево и ту се оженио. Али се није могао да смири у свом родном месту и почео је да путује, поуздавајући се, у главном, у своју кабалистичку вештину. На истоку; у Солуну, Цариграду и Малој Азији, па и у Италији, он је брзо изиграо своју улогу и био проглашен за јеретика; али је за то имао више среће на западу и северу, нарочито у Берлину. Главни противник Кајонов био је рабинер немачке општине у Амстердаму, Хахам Зеби или Зеви Ашкенази, који је једно време пре тога био рабинер и у Сарајеву, од 1687–1697. године. Њему је најпосле, после дугих расправљања, успело, да и на западу прикаже Кајона у правој светлости.

За везе између београдских и сарајевских Јевреја, које се могу лако претпоставити и иначе, имамо и несумњивих доказа. Баш у Кајоновом процесу, у Амстердаму, дата је једна изјава некадашњих београдских Јевреја, из које се види да су сарајевски трговци долазили у Београд да тамо пазарују. Из Сарајева ти су трговци ишли обично преко Власеница на Зворник, а одатле би се лађом спуштали до Београда.

Нападај принца Евгена Савојског на Сарајево 1697. године нанео је штете и сарајевским Јеврејима. Довољно је позната ствар, како је тада принц сурово беснео против града. У сарајевској српској општини остало је о том неколико бележака, из којих се види да су том приликом страдали и неки православни хришћани и неколико Јевреја, који су били силом одведени из своје отаџбине. Том приликом је изгорео и јеврејски гето.

У XVIII веку јеврејски трговци добивају још већи значај. Они су, као добри трговци, стекли велике капитале, подигли свој углед и успевају да стичу и осетан утицај. Они су веровници босанских паша и турских чиновника, увек похлепних на новац и готово редовно оскудних. Они чак кредитирају и православне владике у Босни, специјално сарајевског, и тај дуг, који се накупио за известан низ година, износи једном замашну суму од 22145 гроша. То све, наравно, појачава и број јеврејских колониста. У Сарајеву је око 1779. било 214 јеврејских домаћина, што претпоставља популацију од каквих 1000 душа. Занимљиво је да је Београд у првој половини XVIII века имао само око 30 јеврејских породица.

У Сарајеву су, у то време, Јевреји израдили сами један свој општински статут (1731.). По њему, сви су били дужни плаћати општински прирез, који им буде разрезан. Богатији, односно они који плаћају више приреза, имали су право бити чланови управе, а они су је једино и бирали. Као православни Срби и Јевреји су имали своју засебну школу. Само су јеврејски општински приходи били већи од православних; очевидно с тога, што су Јевреји, као трговци, били богатији. Око године 1740. јеврејски су приходи износили на 200.000 аспри годишње, док су православни имали свега око 150.000. Главни рабинер, односно хахам, имао је месечну плату од 2000 аспри, од прилике 1 1/2 златни динар. Учитељ је пролазио горе; он је морао да се испомаже радом и ван школе. У школу ишла су само мушка деца; женска су остајала код кућа. Заузети трговином и практични људи, сарајевски Јевреји нису се много бавили књигом и науком. Из њихових редова задуго нема ниједног лица, сем Кајона, које би стекло неки већи глас својом знаношћу. Чак ни за рабинере немају свој подмладак, него све до друге половине XVIII века доводе на та места туђа лица. Тек Давид Пардо, родом Млечанин, који је из Дубровника и Спљета дошао у Сарајево (1768.), створио је какав-такав научни подмладак, А то је требало тим више, што је главни рабинер био и главни судија у јеврејским парницама и требао поред верског да зна, несумњиво, и обичајно народно право и посебне прилике земље, у којој делује. Београд је у том погледу, изгледа, био пред Сарајевом. Јер, у Београду, средином XIX века постоји већ и једна београдска јеврејска штампарија, која ради, док Сарајево, само у изузетним случајевима, има лица књижевне активности.

Али, док су се људи кретали на разне стране и у трговачком додиру оштрили своје природне способности, дотле су жене остајале повучене и прилично у незнању. Положај жене у муслиманским срединама био је доста тежак. Утицај исламских погледа на односно између људи и жена и на жене уопште осетан је код свих народа њихове државе. Слободно кретање жена на улици није било радо виђено или је могло да има других неприлика. Ради тога се жене увијају у чаршаве кад иду улицом и крију се од мушких погледа. То су чиниле и православне и католичке жене, нарочито млађе, за које је било више опасности. Јеврејске жене и девојке поступале су исто тако. То ограђивање од света имало је, природно, штетних последица за опште образовање женских, иако је, с друге стране, развијало унутрашњи живот у породици и знатно доприносило јачању породичног морала.

„Правно стање Јевреја исто је као и других немуслимана у турскоме царству. Централна власт у Цариграду их штити законима и ферманима, који им се дају од прилике до прилике. Али их није кадра увјек заштити од самовољних валија и других појединаца. За то су били изложени честоме глобљењу.” Али, у главном, они се држе уз власт и не желе никад да учествују у покретима политичке природе или у опасним устанцима, тако честима у босанској прошлости. Њихове главне колоније су у местима где су средишње турске власти, које им могу дати брзу и непосредну помоћ. Поред Сарајева Јевреји у Босни имају своју већу колонију, са самосталном организацијом, само још у Травнику, где је за дуже времена било везирско седиште. Иначе, Јевреји „плаћају харач као и друга раја, и то трећу класу (око 1763.) по 2 1/4 гроша на главу. За врло сиромашне плаћа општина као и у Срба”. При давању коморе Јевреји су имали да плаћају трећину од оног, што је било одређено за хришћане. У једној белешци стоји да су Јевреји за комору давали, доиста, једну трећину; другу трећину плаћале су ћурчије, као најбогатији еснаф у граду, а трећу трећину плаћало је седам осталих еснафа. За градњу путева, мостова и других прометних установа морало се или кулучити или се откупити, а за градњу војних објеката морало се лично радити. У сарајевским пинакама налазе се белешке о том да су Јевреји морали давати скуп откуп да би само могли суботом бити ослобођени од присилног рада на тим објектима.

Има понекад и других плаћања. У турско време хришћани и јевреји нису смели носити исто одело као и Турци. У том погледу владали су нарочити прописи. Међу осталим то је вредело и за обућу. Немуслимани су морали, и мушки и женске, носити црну обућу; док су муслимани имали право на црвене фирале, а муслиманке на жуте. Јеврејске жене осећале су ту забрану као понижење; а смелије су се одлучивале да понесу жуте ципеле. Мужевљева кеса имала је после да плаћа тај каприс, било да се давала глоба, било да се пружало мито, да се ствар заташка.

Други откупи бивали су ради суровијих захтева. Турци, често безобзирни до бруталности, имали су понекад обичај, свиреп и обесан, да вешају кривце на вратима туђих богомоља. Тако су, на православној цркви у Сарајеву, лицем на Васкрс, у два маха обесили једног човека. Тако су 1747. хтели и на вратима јеврејског гета да обесе једну жену и само откуп од 4000 аспри спасао је недужне Јевреје од те напасти. Такви случајеви понављали су се године 1753., 1754., 1766., 1779., 1785., и др. што значи, да су турске силеџије направиле од тог једну врсту прихода.

Највећи део јеврејских колонија занимао се трговином. Осим трговине, Јевреји су имали и других занимања. Нарочито је много лечника из њихове средине. Половина дубровачких лекара јеврејског је порекла; а сличан је случај и у Босни. Поред тога има и нешто занатлија али њихов број није велики. Једино у Спљету изгледа да су јеврејски кројачи, који су понекад били и продавачи одела, постали опасан такмац, јер се против њих воде огорчене борбе.

V

Језик којим се у Босни и Херцеговини говори јесте српскохрватски штокавског наречја. Али, по рефлексу старог гласа, босанско-херцеговачки локални говори нису једнога типа, исто као што нису једног типа и по свом нагласку, ни по својој старини. Реке Босна и Неретва представљају, у главном, границу између јекавског и икавског говора; на десној стани Босне је јекавски, а на другој икавски, док је код границе на Неретви обратан случај. Али та подела није само географска, него донекле и верска. Католици и муслимани су на означеном подручју искључиво икавци, док су православни, далеко од обележених граница, готово из реда само јекавци. Међу јекавцима, на означеном подручју, у источној Херцеговини, а мање у источној Босни, и муслимани су добрим делом јекавци, док се код католика налази врло много икаваца. Објашњење за то биће, у главном, ова чињеница. По проучавањима насеља средишње и западне Босне данас се све очитије види да је велик део православног становништва у тим областима досељеник из наших југоисточних крајева. Од почетка XVIII века, пише Јефто Дедијер, који се дуго бавио проучавањима насеља, „населише херцеговачки плаништаци већи дио сарајевског и тузланског окружја… Старија су била досељавања Херцеговаца у травничко, бихаћко и бањалучко окружје”. Г. Владислав Скарић, у једној великој расправи, тврди да је нашао „несумњивих знакова, да православни народ, ако и не сав, а оно добрим дијелом није аутохтон у сјеверозападној Босни, већ дошљак с далека југа”, понајвише из Херцеговине и суседних области. Јасно је, с тога, да су ти херцеговачки досељеници донели своје локалне језичне особине и деловали њима и на затечене малобројније старинце своје вере. Како су се код нас људи разних вера, подовјени у својим областима, селима или махалама мало мешали, то је сасвим природно да су до краја задржали поред других и особине свога говора. Сличан је случај и са католицима, за које се тврди да им већину чине тежачке породице из суседних земаља. „У Посавини, превлађују досељеници из Хрватске и Славоније, у западном дијелу из Далмације”.

Као главна особина херцеговачког говора узима се у првом реду његова акцентуација, која представља најновију фазу у развитку нашег језика. Друге црте биле би у неким облицима деклинације (н. пр. место старог селом-селима или м. колијех-колима); у изговору самог рефлекса гласа (н. пр. лијепо, лиепо, љепо) и др. Према херцеговачком стоји босански икавски говор, са извесним чакавским цртама (н. пр. шћ за шт, шћап; ј за ђ, меја за међа; ј за љ; група тъј, дъј даје тј, дј и др., са много старих облика и са старијом акцентуацијом. У том говору настало је још доста давно узајамно мешање старијег штокавског говора са говором чакавских насеља западне и северозападне Босне. Врло је вероватно да су херцеговачки досељеници донели чист штокавски елеменат и у стари Дубровник, где је у говору било понеких чакавских црта. Данас свуда преко школе, друштва и услед других чинилаца продире на читавом подручју штокавско-јекавски изговор.

Босанске повеље и многобројни натписи писани су претежно у народном језику, понекад врло живом и у ствари не много различном од данашњих облика. Архаизам босанских писара састојао се само у понеким графичким особинама, потеклим несумњиво из некадашње језичне потребе (н. пр. писање "јат" за а и ја, чување јаког полугласа ъ, неимање знака "је" и др.). Иначе, за разлику од рашких писара, код којих је превлађивао калуђерски, књижевни српскословенски језик, босански су писари били без књижевних амбиција и непосреднији. Отуд су њихови текстови драгоцен прилог за хисторију нашег језика, готово понајбољи које имамо.

Турска дугогодишња власт и утицај исламске културе у Босни оставили су много трага у лексикалном делу њеног наречја. Ни у једној нашој покрајини, сем јужне Србије, нема толико турцизма као у Босни и Херцеговини, нити су игде још увек у толикој употреби као тамо. Поред тога, у долини јужне Неретве и у околини Требиња осећа се и врло јак утицај талијанско-далматинских језичних особина. Није, најпосле, прошла без икаква трага ни четрдесетогодишња влада немачког језика и културе. Али тај сав нанос није, срећом, допро до саме битности језичног духа и да се, с нешто пажње и васпитавања, свести на безопасну меру.

Херцеговачко-босанско наречје, као централно и за ухо најблагогласније, са доста прелива (ије за просто и и е), врло рано је дошло на велику цену и било оглашавано као право књижевно наречје, које треба да приме сви српскохрватски писци. Први је ту мисао изнео још 1640. чакавац по пореклу, Б. Кашић, један од главних представника католичке реакције у нашој књижевности. Дубровачки драматичар Џоре Палмотић нарочито је „ишао за оним говором који је у употреби код суседа Босанаца”. Један писац из XVIII века, Иван Поповић, тврдио је опет чак ово: „босанско је наречје међу словенски што је атичко међу грчкима”. Тако мисли добар део наших писаца у XVII и XVIII веку. У XIX веку један припадник тога наречја, Вук Караџић, успео је да свој дијалекат и у новој српској књижевности подигне на степен књижевног језика. Он је писао отсечно и јасно: „Српски се говори најчистије и најправилније у Херцеговини и у Босни” и дао је и своје теоретске разлоге за ту тврдњу.

Неколико најугледнијих књижевника и научењака српских, хрватских и словеначких, издало је 1850. један манифест, у коме су објавили, „да је најправије и најбоље примити јужно наречје, да буде књижевно, и то а) зато, што највише народа тако говори, б) што је оно најближе старому словенском језику, а по томе и свијема осталијем језицима славенскијем, ц) што су готово све народне пјесме у њему пјеване, д) што је сва стара дубровачка књижевност у њему списана, е) што највише књижевника и источнога и западног вјерозакона већ тако пише”. За време Вукова култа, одмах иза средине XIX века, добар део српских књижевника писао је тим наречјем, исто као и код Хрвата, где је јужно наречје временом постало општекњижевно. Али, знатан део Срба, и то писаца од гласа и праве вредности, понајвише родом из Србије и Војводине, није ипак хтео да напусти свог екавског, источног наречја. Како су ти писци живели у средиштима у којима се највише стварала и неговала књижевности и где се на њу највише утицало, њихово писање је почело све више да узима маха, док није почело очито да побеђује. У крајевима неослобођеног Српства пример Београда и морални утицај Србије имали су и иначе одсудно дејство. И кад је 1913. године, после балканских ратова, Јован Скерлић кренуо поново питање, да ли да се прими као опште књижевно јужно или источно наречје, сви српски писци Босне и Херцеговине изјаснили су се потпуно за источно као наречје Србијино. Светозар Ћоровић писао је тада речи свих нас: „Ја бих да узмемо источно наречје и зато, и кад не би других разлога ни било само зато – јер њиме говоре јунаци са Куманова и Брегалнице. Они су нас растресли, разбудили, дигли; они су, онако велики и славни, гинући за брата, први учинили да право осјетимо: како смо и колико смо једно, нераздвојно.”

>>