Владимир Ћоровић

Босна и Херцеговина

1925.

Садржај

• Увод
• Хисториски преглед
• Књижевност у Босни и Херцеговини
• Културне прилике
• Друштвени одношаји
• Главна литература о Босни и Херцеговини

Увод

Босна и Херцеговина су у многом погледу две најзанимљивије и најсложеније словенске области на Балкану. Етнички су, истина, врло чисте; читаво њихово становништво, сем малог броја дошљака, чине Срби и Хрвати. Али, иако су Срби и Хрвати један народ, међу њима је ипак било извесних племенских разлика; и с тога етнички чистоћа Босне и Херцеговине није онаква, каква је у Србији, где је био мање-више чист српски елеменат, или у Хрватској, где је био хрватски. Те су се разлике, изазване посебно образовањем на западу хрватске, а на истоку српске државе, јавиле прилично рано, и то, наравно, као политичке разлике, – тако да је један учен византски цар X века, Константин Порфирогенит, могао доста сигурно повући границу између њих, која их је делила на целом подручју од Пливе до Цетине, идући преко Левањског Поља. После пропасти Бодинове државе и пошто је Хрватска изгубила своју самосталност, Босна, од XII века, почиње да живи засебним политичким животом. Као што се у Дубровнику Средњега Века био развио посебни дубровачки патриотизам, тако се временом развија и у Босни босански. Ужи покрајински интереси привлаче сву пажњу босанских владара и њихове властеле. „Добри Бошњани” постају идеал поданика. Код таквих људи, који пазе више своје и босанске интересе, полагано ишчезавају или губе потпуно своју оштрину раније политичке разлике. Једно време чинило се чак да је Босни намењена хисториска мисија, да створи једну трајнију српско-хрватску заједницу. У државничким плановима великога Твртка јасно се развија његова мисао да од Босне створи средиште јаке народне државе, која би на једној страни обухватила Србе, а на другој Хрвате. Да је којом срећом успео, тај Твртков план, с краја XIV века, дао би несумњиво неки стварнији садржај тој српскохрватској заједници и учинио би нам, вероватно, будућност нешто пријатнијом, него што је била у временима после тога. Кад нема дубљих разлика политичке се лако изравњавају, пошто њих стварају интереси, а не крв и дубља осећања. У толико би, у извесном правцу, босанска прошлост могла бити готово и поучна.

Али, уз племенске разлике постојале су од раних времена још и верске, у Средњем веку много опасније од политичких. Поред православних и католика ту су још деловали и богумилски секташи, а од XV века придолазе и муслимани. Све три или четири вере биле су једна другој непријатељске; дизале једна против друге праве крсташке ратове; и између својих припадника направиле су јаз редак у толиком трајању у хисторији других народа. У XVII веку, примера ради, имала су сва три верска елемента у Босни своју књижевност и књижевне раднике од не мале вредности. Православни су у то време с пажњом неговали хронографску књижевност; код католика јавио се тада својим списима Матија Дивковић; код муслимана Мухамед Хеваји. Али ти писци који живе у истој земљи, често у истом округу или срезу и пишу истим језиком, не знају један за другога; у њиховом раду нема никакве заједнице; они не гледају у народу целину, него само своје делове у њему; они су се с тога узајамно оградили не тарабама, него најтврђим зидом. Од XIII века до данас највећи део свих подела, друштвених, класних и најпосле политичких, врши се у главном према верској припадности; чак су и национална опредељивања тим уветована. Није чудо што је Босна ради тога назвата нашом Шпанијом. Верска поцепаност у њој била је често главни узрок свему неповерењу, а оштра подела по вери највећа је сметња стварању националне солидарности у тешка времена искушења. Колико то верско опредељивање има утицаја показују најбоље босански муслимани. Док су православни из реда Срби, а католици Хрвати, дотле се муслимани, верски веома конзервативни, осећају ближи Турцима него Србима и Хрватима, иако су несумњиво чисти Словени и не знају за други матерњи језик сем нашега. У време националних борби XIX века сваки муслиман Босне и Херцеговине гледао је у хришћанским устаницима не брата по крви и језику, него мрског ђаура, који се дигао на дина и на султана у Стамболу; и ма колико да је мрзео Османлије и имао од њих много да поднесе, он се никад, ни за час, није колебао за кога да се определи.

Једно време, у XIX веку, беше озбиљна опасност да Босна и Херцеговина не постану „јабука раздора” између Хрвата и Срба. Срби су од давнина релативна већина у тим земљама. За време робовања под Турцима код њих се развило врло живо осећање народне заједнице на целом подручју где су становали и јака жеља да дочекају дан свога уједињења. Од Карађорђева Устанка Босна је била прва жеља обновљене Србије. Народни певач, класични Вишњић, рођени Босанац, говорио је кроз Вождова уста жељу целог нараштаја:

Дрино водо! племенита међо
Измеђ Босне и измеђ Србије!
Наскоро ће и то време доћи
Када ћу ја и тебека прећи
И честиту Босну полазити!

У време кнеза Михајла босанско питање није скидано с дневног реда у његовим плановима и није случајно да на његову споменику десна рука стоји уперена према Босни. Шта је Босна значила у осећањима српског народа показала је најбоље анексиона криза 1908. године, када је мала Србија, не обазирући се на последице, устала према силној дунавској монархији. „Српски се проблем мора решити силом”, писао је тад један научењак мирне крви, г. Јован Цвијић, јер су Босна и Херцеговина за српски народ „централна област и језгро народа”. Аустрија, која је желела имати Босну и преко ње корачати даље на Балкан, према Солуну, тражила је ослонца за своју политику у католичком, односно хрватском делу босанско-херцеговачког народа. Она је Хрватима давала необавезне поруке да је у њиховом интересу да је помажу и да је уједињење Хрвата под Аустро-Угарском доста близак и релативно лак циљ. Један део хрватске јавности дао се завести тим обећањима, која су читаво време остала празне речи; док су други хрватски родољуби, с разумевањем правих намера бечке политике, упозоравали и Србе и Хрвате да не улазе у љуте размирице за туђ рачун. Срећом, данас је то питање без старе опасности; у заједничкој држави Срба и Хрвата испуњене су жеље обадвију страна.

Ово преплитање верских и политичких момената учинило је босанску прошлост врло сложеном, а прилике у Босни и Херцеговини све до неки дан веома тешким. Словеначка, Србија и Црна Гора биле су дуго времена етнички и верски хомогене, а у свима осталим нашим областима у Хрватској, Далмацији, Војводини и Јужној Србији верске су групације, у главном, само од по две врсте: православни и католици, односно православни и муслимани. Ради тога у њиховом животу није било свега онога што нарочито карактерише живот у Босни, са борбом у троје, са много особеног, осетљивог и увијеног на један посебан, локално врло негован, начин; кад је свака акција вођена, у главном, само једном руком и кад је вештина била често пута потребнија од врлине.

Поред тога, занимљивост и сложеност Босне и Херцеговине чини још и ово. Ни у једној покрајини нашој на Балкану није се тако јако укрстио утицај Истока и Запада, као у ове две: Далмација, Хрватска и једно време Зета биле су претежно под утицајем романског елемента; у целој Србији, нарочито од XII века, а у јужној и од раније, превлађује утицај источњачко-византиски. Једине су Босна и Херцеговина, где се готово пред очима свих осећа и један и други утицај, ако не у потпуно једнакој мери, а оно ипак у толикој, да се омери даду јасно огледати. Ти утицаји виде се најпре у вери. Првих времена западни утицај превлађивао је у свој земљи. Латински језик држао се у извесној традицији врло дуго. Сви хришћански споменици босанског подручја, тј. остаци црквене архитектуре и гробова у читавом времену од V–XI века, у несумњивој су вези са далматинским и имају апсолутно исту врсту рада и исте типове. Али, поред тога, има доказа и о утицају Византије и Истока. За цара Василија I тврди се да је слао свештенике у неретљанску крајину; култ источњачких светаца Срђа, Трифуна, Кузмана и Дамјана, Димитрија, Текле и дубровачког Влаха био би даља потврда за то. За српског кнеза Мутимира, под чијом се влашћу налазио и један део данашње Босне и Херцеговине, зна се да је пристајао уз источну цркву, иако га је папа позивао, да се, по традицији својих претходника, врати панонској дијецези. Два-три века доцније источни елеменат знатно појачавају богумили, чије је учење, како се зна, потпуно малоазиског и балканског порекла. Верска борба, која се водила кроз читав Средњи Век, повлачила је за собом и борбу оба утицаја, и то је, у више махова, доносило Босни извесно појачање њеног културног капитала. Као последица верске активности дошла је књижевност. Она је претежно сва на народном језику и у ћирилици, којом се служе и православни и богумили и католици (до XVIII века) и муслимани (све до аустриске окупације). Примери употребе глаголице врло су ретки. Босна је, занимљиво, више утицала на Далмацију уношењем ћирилице, него културнија Далмација својим писмом на Босну. После турског освајања утицај Истока превладао је потпуно чак и код католичког елемента, који је једини, преко свог свештенства, одржавао какве-такве везе са Западом. Било би нарочита интереса проучавати нешто изближе како се то освајање Истока односило према старом наслеђу Запада у земљи и какве је све облике дало у образовању специјалног босанског типа културе.

Поред тог укрштавања утицаја Истока и Запада у верским питањима, оно се да видети и у другим облицима друштвеног живота. Западном утицају знатно је помогао велики углед и пример Мађарске, која је неколико векова била врховни господар Босне. Могло би се, са довољно разлога, рећи, да је западњаштво Мађара у Средњем Веку врло проблематична ствар и да је велик део њихових тековина дошао утицајем њихових словенских и немачких суседа; то би се могло рећи, па, ако хоћете, и примити, али би се, и поред тога, морало утврдити, да је тога утицаја било и да је био врло осетан. Та за саму династију Котроманића постоји врло вероватно предање да је дошла у Босну преко Мађарске, иако је иначе германског порекла. У државном уређењу Босне, у стварању посебних комитата у Крајини и тузланском округу; у односима између властеле и поданика, властеле и краља; или у неким особинама формулара државних исправа; или у извесним особинама материјалне културе, – утицај мађарских, односно западних образаца толико је видан, да о њему не може бити сумње. С друге стране, постоје старе традиције византиске управе; долазе, нарочито од Тврткова времена, непосредно примљени обрасци рашких установа; тако да је и тај утицај врло жив и јасно оцртан. На босанском двору и у кућама босанске властеле налазе се одиве са разних страна света, истока и запада: мађарске принцезе, ортенбуршке грофице, фјорентинске сињоре, српске кнегиње, бугарске и царске кћери; то све долази са својим схватањима и навикама и уноси у Босну једну мешавину, која само појачава укрштавања разнородних култура. У осталом, ено врло речита примера у најлепшем делу наше старе писмености, у еванђелију рађеном за хумског кнеза Мирослава. У тексту тог еванђелија има извесних језичних и писарских појава које показују несумњив утицај српске писарске школе из Јужне Србије. Слике међутим, имају толико западњачког, да би, све кад не би било међу њима оне белешке о „Жвану батисти”, саме по себи довољно говориле чијег су порекла. Босна је пуна тих споменика који стоје као на раскрсници двају култура и које јој дају нарочито место међу нашим покрајинама. Додајте томе огроман број споменика турске културе, каквих сем Јужне Србије нема ниједан други наш крај и онда ћете разумети ради чега Босна и Херцеговина заслужују посебну пажњу и сложенију студију.

Уз тај хисториски значај и интерес, Босна и Херцеговина привлаче и својим природним лепотама. Оне су по својој разноликости слика целе наше државе. У њима ће се наћи све; од огромних старих шума и питомих планинских рудина до сурих херцеговачких кршева и убогих карсних вртача; од богатих планинских река до давно затрпаних сухопоточина; од широке посавинске котлине до стрмог неумског мора. Поједине партије у њима имају изглед и свежину најлепших алпских предела, а поједина места живописност и боју Истока. Примери Попова Поља или Мостарског Блата, кад се читав један крај за пар дана претвори у огромно језеро и кад тог језера, опет за неколико дана, може да нестане, престављају природне појаве карсних поља Херцеговине, колико ретке толико и занимљиве. На другој страни, испод сивог и влажног Јајца, видећете како се читаво једно језеро у пени руши низ потамнеле стене и како тај пад Пливе има нечег и што осваја величанственошћу и што задивљује необичношћу.

>>