[Projekat Rastko] Vladimir Corovic: Bosna i Hercegovina

Владимир Ћоровић: Босна и Херцеговина (1925)

Хисториски преглед

Изненађује појава да се хисторија Босне и Херцеговине код нас опћенито мало зна. И то не само у покрајинама ближег или даљег суседства, него и у њима самим. Сем о пословичном бану Кулину и о Херцегу Степану, готово ни у једној другој личности старије хисторије нема неког нарочитог помена у народу. Разлога за то биће, ваљда, више; али нама се чини да је један понајглавнији. Ниједан од босанских владара, сем Херцега Степана, није оставио иза себе онакав један споменик какви су примера ради, Студеница, Грачаница или Дечани у рашкој држави и ниједан се, како се данас чини, није у оноликој мери бринуо „за душу”, колико су то, у непоколебљивој традицији, чинили Немањићи и њихови непосредни наследници. Задужбине Немањића биле су колико културна средишта извесног краја толико и чувари помена својих оснивача. Како је напредак православне цркве у немањићској држави био уско везан са напретком целе државе, то је природно, да је црква, после косовске катастрофе и пада деспотовине, с пијететом чувала традиције старога господства и својим списима и својим причањима оживљавала сећања на дане честитога царства. Добар део наших народних песама често наглашава везу државног сјаја Немањића са сјајем цркве. У оној пркосној песми Милош у Латинима нико мањи од тог косовског јунака не казује латинској господи:

Ви сте мудри господо латинска
Јесте мудри ал’ зборите лудо
Да ви знате наше манастире,
Наших славних цара задужбине,
Какови су и колики ли су!

У другој једној песми, у Зидању Раванице, кнегиња Милица потсећа свога господара:

Што бијаху Немањићи стари,
Цароваше, па и преминуше,
Не трпаше на гомиле благо,
Но градише с њиме задужбине.

У трећој песми, Зидање Дечана, народни певач даје свесно прави значај старим задужбинама, када говори како ће се оне одржати, и то, што је врло важно, одржати под Турцима:

У њој ће се пјеват литурђија
И купит се народ Србадија.

Овај последњи стих је од нарочите важности. Као народна зборишта манастири су играли веома важну улогу за цело време робовања под Турцима. Народни певач, инспирисан калуђерским причањима, понекад можда и сам их тих кругова а видећи од коликог су значаја те старе богомоље за народну свест и отпорну енергију, славио је онда са нарочитом љубављу витезове Косовског Мученика и раније немањићске династије, изнад које је стално светлио велики лик Св. Саве. Босанским владарима то је недостајало. Католичка, више козмополитска него национална црква, није нигде много неговала такав лајички култ. Други, који су били православни, а умрли без тих споменика, отишли су прилично без трага. Не прошавши кроз цркву они нису ушли у народну традицију гусларску, па, према том, ни у сам народ. Само тако нама се чини да можемо разумети како се могло догодити да у оном делу народа чија је традиција врло жива и где је очуван готово најлепши део и немањићске и косовске епопеје, није запамћено готово ништа о великим подвизима Твртковима, или о љутим борбама Хрвоја Вукчића или о необичној погибији кнеза Павла Раденовића и свему што је ишло после тога.

I

У лепом Земаљском Музеју у Сарајеву, у два предња павиљона, врло је прегледно, са много примерака, престављена прошлост Босне и Херцеговине у прехисториско и римско доба. На прехисторији се у аустриско доба радило веома много; средства за те студије давата су широком руком. Оно што се тамо раније, за време Аустрије, није радо гледало, била су проучавања из наше прошлости; јер се није желело да се таквим радовима утврђују органске везе са осталим сународницима преко босанских граница.

Најстарија прехисториска налазишта Босне и Херцеговине почињу од млађег каменог доба и врло су богата. Најславније од њих јесте Бутмир, насеље развијено у шумовитој и водама богатој долини Сарајевског Поља. У читавом насељу, које броји неколике хиљаде предмета, није нађен ни један једини комад метала. Све је чист камен и иловача. Што даје посебну важност Бутмиру јесте то да се у њему развила читава индустрија каменог оруђа и керамике. У њ је на прераду доношено толико камења са других страна и у толиком обиму, „за који”, како веле стручњаци, „југ Европе даје мало аналогија”. Радионица за керамику била је таква и толика, „да није никад и нигде у толиком броју и толикој разноврсности нађена на ком налазишту млађег каменог доба”; а њени производи, нарочито лонци са лепо рађеним мотивима текућих спирала, још су увек предмет врло пажљивих студија. Само становништво бутмирско није било нестално ловачко јато, него је већ живело у нарочито подизаним кућицама. Те колибе биле су управо плетери над изрованим рупама у земљи, обасути земљом печеном на сунцу или залепљени простим блатом обилатим у онамошњим мочварама, – али су то код нас прва утврђена станишта подизана људском руком. Неолитско насеље у Доњем Клакару код Брода има знатно примитивнији материјал него Бутмир. Његове су посуде прављене од непрочишћене земље, имају много кврга и једини су им украс по неки отисак јагодица на прстију. Иначе, обиље каменог оруђа сваке врсте, често пута рађеног врло добро, нарочито у облицима кресаног камена, надмашује понекад бутмирско богатство. Али, мимо Бутмир, овде је нађен и одломак једне бронцане среле, што значи да је у старо камено насеље ушао и новији метални елеменат. По обиму веће него бутмирско било је треће насеље каменог доба на Краљевинама, близу Новог Шехера, али оно до данас није довољно испитано. Ту је упао у очи, на једном месту, слој печене земље попут огњишта са 18 плоснатих призама исто од печене земље, које су, по обичају примитивних људи, вероватно служиле за потребе кухања.

У Босни и Херцеговини нема ниједног налазишта које би било чисто или претежно бронцаног типа. Сва насеља са тим материјалом су дуготрајна насеља, која се одржавају кроз више векова и периода и у којима је бронцано доба само етапа. Највећи део тих насеља почиње из млађег каменог доба и траје све до првих векова око Христа. Ако неолитско оруђе није увек доказ непосредног порекла насеља у коме је нађено, оно ипак показује традицију извесне старије културе, која се наслеђивала или примала и по потреби одржавала и, осим тога, занимљиву постепеност развитка људске културе.

У сарајевској околини, у којој се био развио Бутмир, постојала су сигурно и друга насеља старог времена, уветована богатством вегетације, лова и издашности тога краја. На обронцима Требевића, на Златишту, на Собунару и на Дебелом Брду, око Сарајева, нађена су неколика насеља, која почињу у каменим добом, па иду делимично све до римских времена. Да су то била стална насеља показују, сем ове дуготрајности, с једне стране остаци огњишта с пепелом и примитивним кухињским прибором, а с друге стране утврде око насеља, у облику кружних насипа, добро очувани кастелијери, чије многобројне аналогије налазимо нарочито у Истри. Сличних дуготрајних насеља било је у Босни и Херцеговини више. Таква су, примера ради, и велико насеље у Варвари, у прозорском срезу, које траје све до Средњег Века и које је важно с тога што су ту нађени многобројни калуфи за левање бронца; за тим Чунгар код Цазина, где је утврђено више предмета несумњиво донесених са стране у овај крај.

Важна и богата насеобина ове врсте јесте она сојеничарска код Рипча, у бихаћком крају. Сојенице, или насеља подигнута на кољу („цакољичка”), која се одржавају још и данас у неким нашим крајевима око Уне, спадају у понајстарија наслеђа Балканског Полуострва. Још Херодот, у свом опису јужне Маћедоније, спомиње та старинска насеља на кољу близу ушћа Струме, на језеру Празијасу и око њега. На високом спојеном кољу, усред језера, биле су подигнуте њихове дрвене кућице и спојене с копном само једним мостом. Малу децу везали би за ногу, да се са колиба не омакну у воду. Сваки човек, који је имао права на више жена, морао је да за сваку нову жену у то старо насеље донесе по три коца, да га појача и прошири. Сојеничари су били људи који су се понајвише бавили риболовом. За ове „накољце” у струмској долини Херодот саопштава да су чак рибом хранили и своју стоку. Рипачки сојеничари били су, изгледа, људи много ширег интереса. Њихова насеља, која вероватно припадају двама периодама а хватају до 4000 квадратних метара, показује уз обиље коштаног оруђа за рибарство још и много других предмета, из којих се види да су се њихови људи бавили и ратарством и гајењем стоке, па чак и металургиским пословима. Керамика је исто тако богато заступљена. Један очувани земљани сач са нешто других одломака показује да је хлеб печен на огњишту под њим, под жеравицом, као што се и данас ради на много страна. Од домаћих животиња људи тога времена имали су већ припитомљене четири врсте вола, две врсте свиње и овце, козе, коња и три врсте паса. Са псима рипачки сојеничари ишли су често у лов и у њиним налазиштима нађени су остаци од неколико врста животиња и тица. За културнији степен овог насеља, које је делимично пропало због ватре, а после трајало и за римских времена, доказ је и то што су знали да ткају на посебним усправним становима и што су у већој мери употребљавали шиваће игле од кости. Да су били у саобраћају са осталим светом говоре налази не само приморских оштрига, него и двају врста шкољки, од којих је једна, Cypraea moneta, била на врло високој цени у извесним афричким крајевима.

Друго велико босанско насеље на кољу, једно од досад најбогатијих на целом Балкану, то је Доња Долина код Босанске Градишке. То је место на ком и дан данашњи постоје сојенице, несумњиво најтипичније за Босну, а врло поучне за читаву Европу уопште. Стара насеобина у долини није била састављена од примитивних дрвених колиба, него показује развијенији тип зграда са већим потребама. Подница је у њима имала набој од иловаче, а тако исто и дрвени зидови. „У многих се зграда могло установити да су собе имале строп, а више њега таван, који је служио ка спремница… Зграде, које су служиле за становање, биле су раздијељене у 2 или 3 просторије, а уз сваку оваку зграду нађене су помање, које су служиле као хамбари и штале”. У средини куће било је огњиште на густом набоју иловаче. Изгледа, чак, по неким остацима да су се сојеничари тога краја служили затвореним четвртастим земљаним пећима за огрев и да су имали и пећи за хлеб. Један велики чамац, издубљен од једног дрвета, прави „моноксилон” дуг 12,5 метара, сада брижљиво и под стаклом чуван у сарајевском музеју као један од његових најдрагоценијих предмета, приказује саобраћајна средства насеља и извесну подузетност већег замаха. Оно што је у Долини, поред свега тога, од непроцењиве вредности, јесте чињеница да су у њој нађени ванредно лепо очувани гробови са гробном културом тога становништва. Један, и то већи део њихов, садржи мртваце у дрвеним, данас карбонираним сандуцима и коритима, сахрањене у целини; док други, мањи део, има спаљене кости очуване у жарама. Од старог занимања становништва керамика се још и данас доста негује у овом крају. И сада, као и пре, лонци се пеку на отвореној ватри, раде се простом руком, у иловачу се меша вапнени песак, а лончари још увек употребљавају један нарочит метод рада „да им посуде добивају црну графитну површину, која карактерише многе прехисторичке посуде”. Несумњиво је да је и Доња Долина, као и Рипач, био у неким везама са западним насељима северне Далмације, Лике, Истре и Италије, нарочито у своје позније доба.

Долина реке Саве била је у старо време доста густо насељена, што је и разумљиво с обзиром на плодност тла, на богатство риба у водама и на богатство животиња у блиским шумама. Сава је, осим тога, била врло погодна прометна артерија, која се готово сама нудила да се искористи. Старих насеља, с налазима из разних раних периода, има у Мачковцу, Ситнежу и код Војскове, близу Долине; у Шамцу; у Броду и с босанске и са славонске стране; у Дреновој Долини у брчанском срезу; код Орашја близу Толисе. Код Новога Града, у бродском котару са славонске стране, нађено је једно сојеничарско насеље, али далеко мањег значаја од долинског. Промет са светом ван свог уског круга развио је и код тог примитивног народа известан смисао за богатство и раскош. Разноврстан и обилат накит за све делове тела био је много у обичају и слат је чак и у гроб са умрлима. Један ђердан у Доњој Долини, неочуван потпуно, има 84 јантарова зрна, од којих су нека велика као орах и лешници, 88 једнобојних и 56 орнаментираних зрна и 10 комада скупе каори-шкољке. У гробовима код Тешња нађен је један бронцани бодеж и келт са богатим орнаментима и са неким другим предметима врло отмене израде.

Рано је дошла до значаја тузланска долина, несумњиво у првом реду ради својих сланих извора и наслага соли. У свим вековима читав тај крај носи име само по соли; Грци су је звали Σαληνεζ, Срби у Средњем Веку Соли, Мађари, Су, Турци Тузле (tuz = со). Има мишљење да је и само име Босна дошло од соли. У албанском језику реч bos, boss значи „сланик” или „место где се испарава слана вода да остави со”. Налази из каменог доба нису, истина, многобројни, али их има; а из бронцаног доба нађена је, међу осталим стварима, једна посуда, која је веома занимљива. На њеном дну очувао се један минерални производ, који је настао само тако што се у посуди покушало растопити комад оловног сјајника. Тузла нема такве руде; њена најближа налазишта су у Сребреници и Олову. Врло је вероватно да овде имамо пример размене руда друге врсте за со, која је толико потребна за храну људима и стоци.

На подножју славне Романије Старине Новака, на Гласинцу, на једној широкој планинској висоравни, диже се обиље старинских градина и хумки, какво, у толико броју, није још нађено ни на једном крају Балканског Полуострва. Оне се стеру у широком полукругу све од Дрине до Босне, са приметним опадањем кад су даље од средишта, и броје на 5000 громила. Кад је разрушио киличку Тебу и смакао њеног господара Еетијон, Ахилеј није опленио погинулог, него га „спали са дивним оружјем и насу му хумку.” После борбе један јунак у Илијади предлаже да ваља покупити све мртваце и спалити их, „а око ломаче насућемо једну заједничку хумку”. За балканске Трачане навео је већ Херодот да мртваце или спаљују или сахрањују, а при том им наспу гомилу. Гласинац је класично место те културе. У тумулима (хумкама, гомилама), од којих неки имају у пречнику по 15–20 метара, налазе се и појединачни и скупни гробови; а има и обично сахрањених и спаљених скелета. Карактеристично је, међутим, да су паљени скелети много богатији и да је уз њих обично и оружје, док је то у другима ређи случај. Од оружја је најчешће копље, чувена илирска сигина; много су ређи мачеви и ножеви, а има нешто и секира, од којих више примерака са две оштрице. Гласиначки налази иду делимично у крај бронцане и у прву железну периоду такозваног халштатског типа. Нарочит значај имају гласиначки налази ради свог општег карактера: они су типови наглог прелаза бронцане у гвоздену периоду, која је овде, како се чини, настала раније него у Халштату. Други значај је у том „што велика већина бронцана накита преставља низ облика, скроз локалног, аутохтоног карактера, који су доселе нађени само у овим гомилама и доказују да су то производи једне домаће, самоникле, технички и умјетнички напредне културе.” Гласиначка некропола, иако има извесних мањих налаза из римског доба, у целини својој ограничена је на доста уско време. Важно је и врло занимљиво да у њеним громилама има врло мало облика из позније латенске периоде и да насеље, тако богато до тог времена, после тога нема никаква већег значаја, нити знака неког интензивнијег живота. Шаренградско насеље у Срему, на пример, које као и гласничко припада халштатској периоди, одржало се и доцње. Објашњење за ту појаву налази се у том, што се за представнике халштатске периоде код нас сматрају Илири, а за носиоце латенске опћенито Келти. Значило би, према том, да су Келти потпуно потисли Илире из њихових главних седишта, која су иза тога пропала или таворила са врло оскудним бројем преостатака. Како гласиначки период траје у време IX–III века пре Христа, то је сасвим природно да су његове везе са страним светом још многобројније, него што се дало утврдити за насеља Рипча и Долине. Поред јантара, стакла и емаља овде је нађено више фибула талијанског порекла, које су долазиле у средишњу Босну или копном од Истре, (посредна станица у Долини има исте типове) или, можда, с југа и запада, преко мора. Од грчких ствари упадају у очи кациге коринтског типа, посуде у облику скифоса, бронцане доколенице, познате грчке кнемиде и други предмети.

Друга велика босанска некропола, али знатно мања од гласиначке, то је она са равним гробовима у Санском Мосту. Занимљиво је да између ове и гласиначке некрополе нема готово никакве типске заједнице ни у спољашњем облику, ни у самим налазима. Једино што би им била општа заједничка црта, то је појава да и једна и друга имају поред скелетних гробова и трагове паљевине, и то, од прилике, у подједнаком броју. Судећи по нађеним фибулама (чертошки тип) и по сродности керамике ова некропола имала је неких веза са насељем Доње Долине и са крајинско-личким насељима ове периоде. Као што су се некад сојеничари Рипча и Долине бавили таљењем бронца, тако су се становници око Санског Моста бавили ковањем железа, искоришћавајући богате мајдане своје околице. Северозападније од Санског Моста нађена је још једна велика некропола у Језеринама код Бихаћа, која је припадала племену Јапода, а постојала је од IV века пре до II века после Христа. Ту се на основу гробних налаза даде тачно утврдити размер између скелетних и паљених гробова: у најстаријим периодима ове иначе релативно младе некрополе, у касније халштатско и ранолатенско доба, превлађују скелетни гробови, и то за халштатско доба са 85%, а за латенско са 66%. Од тог времена, од средњелатенског, узима све више маха спаљивање мртваца, тако да је у римско доба проценат таквих гробова достигао до 90%. У љубушкој Горици, у Херцеговини, откривен је и један прави крематориј. У једној, до наших дана очуваној згради, нашле су се људске кости, угљен и пепео и од ватре уклачени камен, згуснуто све у једну гомилу, која је била измешана са остацима оксидираног металног накита и других предмета. Други део те куће служио је за сахрањивање неспаљених лешина, као непосредан пример паралелизма у погребним обичајима људи тога доба.

Најмлађа некропола босанска тих старих времена, откривена у прехисториски толико обилатом бихаћком крају, и опет у подручју Јапода, то је некропола у Рибићима. Она потиче из средњелатенског времена и траје до II века по Христу; нађени новци у њој допиру до цара Антонина Пија (137–161. године). У њој потпуно превлађује обичај спаљивања: од 36 гробова само их је 6 било са скелетима. Спаљене кости, с нешто накита и сакралних посуда, покупљене у једну жару, ставиле би се овде у земљу, па би се обично покриле каквом зделом или каменом плочом и онда засуле земљом. Оружје, а особито дуги ножеви, стављали су се по гробу с поља, негде преко хумке, а негде су „крај жаре окомито усађени у земљи”. Нешто од тог старог обичаја као да се одржало и код нас. Већ покојни В. Карић указао је на песму о смрти Кајице војводе, где Срби, после војводине погибије,

Саранише војводу Каицу,
Чело главе копље ударише
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
По гробу му оружје простреше;
Од Маџара унку начинише.

Још једну сличну стару, традицију поменуо је г. Ћ. Трухелка. Проучавајући једну латенску гомилу у Махревићима (чајнички срез), он је у њој нашао, поред спаљених костију и уза њих оштећених предмета од ватре, још и велик број стаклених делимице лепо орнаментисаних зрна од ђердана, од којих добар део очигледно није био у ватри, него је у гомилу бачен накнадно као дар или милост несталом. „Сличне донације на гробу покојника још су и данас обичајне у нашег сеоског народа, те ће особито женске осим јабукама, лимуновима, јаглуцима, даривати покојнички гроб накитом – ђерданом, прстењем и др.”.

II

Најстарије становништво Босне и Херцеговине мисли се да су били Трачани и да је Бутмир њихово насеље, као што би такво било и Винча у Србији. Ван сумње је, међутим, да су овде живела многобројна илирска племена, чији саплеменици допиру јужно до Охрида, источно до Мораве, а на западу и с друге стране Јадранског Мора. Од многобројних њихових племена помињемо само Јапод у босанској Крајини са средиштем око Бихаћа; у долини Неретве Ардијеје или Вардеје; у југозападној Босни и средњој Далмацији Делмате или Далмате, по којима је читава земља добила своје име, исто као и наш град Delmanium, Дьльмно или данас Думно и Дувно. „Највеће и најбоље од илирских племена” беху Аутаријати, који допиру далеко у унутрашњост (од њих вероватно име Таре). Они су се дуго борили са Ардијејима око неких сланих врела, ради исхране стоке, и успели су да противнике потисну далеко према југозападу. Негде у средини Босне становали су Деситијати, док су у источној Херцеговини становали једним делом Доклеати, по којима се читава једна област прозвала Доклеа или Дукља.

Прве везе тих племена са светом, бар колико говоре хисториски извори, почињу преко Грка. Грчки трговци, понешто у одисејској традицији, одавно су обилазили обале Средоземног Мора и већ су у VII веку пре Христа почели оснивати колоније на албанском приморју (Дирахијон–Драч). Новац из те и из друге грчке албанске колоније, Аполоније, био је понајвише у промету по нашим земљама све до владања римских царева. Али има новца и из других грчких крајева, чак и са Еубеје. Уопште, утицај грчке новчане културе врло је видан. Једно мање илирско племе, Даорзи, које је становало на левој обали Неретве, у столачком срезу, ковало је у II веку пре Христа свој бронцани новац са грчким натписима, исто као и илирски краљ Балајос у Рисну. Грчког утицаја има и иначе. Међу амфорама у Чапљини нађена је једна са грчким натписом, који служи као непрепоран доказ увоза, исто као и једна посуда са грчким жигом у Градини код Сребренице. У верском култу сретају се имена Хермеса; Пана и Нимфе као божанства, за стада и Артемиде као божице шуме и лова. Грчке производе поменули смо у старим налазиштима, као примера ради на Гласинцу. Ено другог примера у махревићкој гомили. Тамо је нађен један прстен са дугуљастом овалном гемем од карнеола, на којој је био паенски лик грчког порекла. Да је грчки елеменат доста дубоко залазио у Босну, сведочи један гробни грчки натпис из Биљаче код Сребренице. Не мањи је доказ за то и један вотивни споменик Митрасов, у Лисичићима код Коњица, завештан од неког Менандра из малоазиског Афродизијаса. Главно место за сав тај промет с нашим земљама беше стара лука Нарона, данашњи Вид код Метковића. Она се већ помиње у другој половини IV века пре Христа као најважније место нашег подручја, у које свраћају многе лађе и трговци. Основали су је Грци и дали јој име по реци Неретви (грч. Нарон).

Негде око средине IV века пре Христа провалили су Келти из Паноније у земље око Саве и продрли дубоко у унутрашњост Босне све до Неретве, где су задали тежак пораз Ардијејима. У исто време они су потиснули и Аутаријате, који се услед тога померају све до Мораве. Сувише борбени Келти су се упустили у велика ратовања и расплинули се на више страна, после чега је, природно, следио пораз. У Србији једно њихово племе, Скордисци, држи се нешто дуже и оснива своју тврђаву Сингидунум, данашњи Београд. У Босни јак утицај Келта да се утврдити код племена Јапода; а у Херцеговини њихов траг остао је у подручју око Коњица, где се међу именима налазе и овака, чисто келтског порекла: Јакус, Бојо, Имсцелио.

Илири су били у главном брђанска, данас би рекли чисто динарска племена, у главном сточари, немирни и готово стално у међусобној крви. Ардијеји су чисто четничко племе и кад их Аутаријати потискују према мору они се у брзо сналазе и почињу гусарске нападаје по целом приморју. У својим малим чамцима, брзим и лако покретним, они не само што се смело отискују далеко од обале, све до Егејског Мора, него се усуђују да с њима нападају много веће грчке и после римске лађе. Живећи тако као четници, гусари и сточари, они се навикавају на лак живот, постају облапорни и похотни и нарочито воле да се опијају, уживајући у честим гозбама. Њихово пиће је нека врста пива, сабаја, а код нас можда и вино. Има, чак, прича да су их Келти, сазнавши за тај њихов порок, намамили на добро спремљену гозбу и замађијано пиће и тако их потукли. На пијанкама учествују и жене, које су код Илира равноправне и које понекад узимају и врховну државну власт, као краљица Теута. Породични живот код таквих људи не изгледа да је био много моралан. За извесне илирске поглавице зна се да су имали више од једне жене, а за либурнске жене бележи се да су имале повише мужева. Слободне илирске жене, којима девојаштво није увет за удају, снажне и лепо развијене, раде све кућне послове, а уз то чувају стоку и довлаче саме дрва за кућу; живе, дакле, од прилике онако као и данас жене по Албанији и Црној Гори, само са мање моралних обавеза. Неспособну за живот децу Аутаријати напуштају и врше тако, као некад Шпартанци, расно одабирање. У борби они се у главном служе копљем; ређи су кратки мачеви у облику јатагана и наџаци. Њихова је главна борбена вештина препад у кланицама, где су врло спретни и где се брзо споразумевају. Коњице, природно, немају. За борбе у сређеним бојним одредима нису увежбани, нити се ту лако сналазе. У додиру с Грцима и после у борбама добивају као плен нешто више и лепшег оружја, на које очевидно доста полажу. На прсима, место оклопа, носили су токе. Уређење им је племенско. Код појединих племена број брастава је врло велики; код Делмата износио је 342, а код Деситијата 103. Племенима су управљали њихови поглавари, мушки или женски. Племена су живела доста подвојено, чему је много доприносило планинама растављено и разуђено динарско подручје, на ком су живели. Та расцепканост и сувише развијена племенска индивидуалност били су узрок да Илири нису никад створили своје заједничке државе и да су касније, ради међусобних борби и никакве свести о заједници, постали доста лак плен римског империјализма. Средином III века пре Христа беше настала једна илирска држава, али је она ограничена само на подручје Јадранског Приморја, од Скадра до Цетине, а власт тога владара знатно су ограничавали племенски представници. О језику Илира зна се врло мало, пошто су му готово једини остаци лична имена и топографски називи. Тих имена има, међутим, приличан број и на нашем подручју, очуваних понајвише у старим натписима; таква су: Бато, Дазас, Главус, Темеја, Панто, Тата, Пинес, Брикуша, Зорада, Занатис, Мандета и др. У топономастици старих илирских назива има врло много све до наших времена. Главна река Херцеговине, Неретва, носи илирско име. Град Задар звао се раније Јадер или Јадера; очито је да је име у вези с називом Јадрана и са дринском облашћу Јадра. Од ардијејске вароши Бистон и Баст дошао је назив Башка Вода. Готово сва имена босанских река Дрина, Дрињача, Буна, Сана, Уна, Плива старог су порекла и то понајвише илирског. Батово, Батотићи, Батуша, Батићи и сл. несумњиво су у вези с именом Бато. Од племена Ибријана потиче име Ибра. Име Арарева гомила на Гласницу изводи се од речи арар, која се очувала у албанашком и још увек означава хумку.

Као хисториски чинилац јављају се илирска племена и њихова држава тек око 230. године пре Христа. У то време они долазе у сукоб са Римљанима и изазивају с њихове стране жив интерес за себе, а код себе читаву промену дотадашње политике. Гусари и четници, несметани од неког јачег противника, они су постали страх свега суседства, због својих дрских нападаја, па су, охрабрени, све више ширили свој круг акције допирући једно време чак до Пелопонеза и до талијанских обала. Од њих почиње осетно да страда римска трговина и по Јадранском мору и по његовим обалама. Ради тога долази 229. године до римског протеста код илирске краљице Теуте. Један од посланика, претећи, рекао је том приликом краљици да ће Рим знати натерати Илире да измене своје навике. Он је ту претњу, истина, платио главом, али је прорекао истину. Његова погибија би повод рату, који је за Илире донео знатне губитке и значио почетак читава низа даљих несрећа. Римљани су ставили своју тешку руку на Илирију и истрајно су радили да се тамо учврсте. Илири им у том сами помажу. У међусобним борбама они се слабе толико, да морају зависити од других, а осим тога једна страна тражи увек наслон на Рим. Уз то, њихово гусарење не престаје и даје стално новог повода за све оштрије мере. Године 168. пре Христа, после пораза илирског краља Генција, и северно илирско подручје, од Скадра до Неретве, дође под врховну власт римску, док је јужно било већ раније изгубљено. Слободна остадоше једино племена из унутрашњости. За Делмате се, међутим, помиње изрично да су се били одметнули од свог илирског господара, да су створили самосталну државу и да су остали слободни и после његова пораза. Само за кратко. Несумњиво је било да је цепање појединих илирских племена ишло једино на руку Римљанима, који су, ради тих међусобних илирских борби, могли постизати своје успехе са мање напора и жртава и којима је после било лакше савлађивати мале противнике сваког понаособ. Године 155. пало је у римске руке и Думно, главни глад Делмата. Мало после тога Римљани су почели своја освајања Илирије и са северне стране, полазећи од Истре у долину Саве. Од године 129–118. пре Христа они су продрли до Сиска и Салоне, узели све те области и још тада образовали посебну провинцију Илирију, чија је граница ишла од реке Формија, јужно од Трста, преко карста и јулиских Алпа, на реку Саву. У тој покрајини био је 59. проконзул нико мањи од славног Гаја Јулија Цезара. Слободољубиви Илири нису мирно подносили римску власт и устанци су код њих били и врло чести и врло крвави. Нарочито беху искористили љуте римске борбе за време грађанског рата између Цезара и Помпеја. Далматински устаници стадоше на страну Помпејеву, несумњиво не из неког републиканског уверења, него из демонстрације против свог некадашњег заповедника и са намером да се у општем метежу користе и сами. Устанак далматински тога времена траје дуго и тек је Октавијану, после великих напора и после свог личног излагања, успело да 33. године поново покори побуњену земљу. „Ни у једном од својих ратова”, вели Момзен, „није Цезар у толиком степену развијао своју енергију и личну храброст”. Том приликом Октавијану су се покорила и многа племена далеко у унутрашњости, која су дотле била у главном слободна. Устанака је, ипак, било и доцније. Племена, која су свикла да живе у слободи, не водећи обзира ни о ком, сем о својим прохтевима и интересима, нису могла, и после тешких римских удараца, да потпуно повију главу. Кадгод чују или виде да је римска војска уплетена на другој страни, Илири се дижу и кушају своју срећу. Последњи од таквих устанака, и опет врло великог обима, био је у години 6–9. после Христа који је енергично угушио доцнији цар Тиберије.

Мир иза тога трајао је годинама. Римска управа, јединствена у својој административној организацији, брзо уводи ред и својим гарнизонима и ветеранским колонијама врши поседовање најважнијих прометних линија и почиње своју постепену романизацију земље. Одмах, од првих дана, Римљани живо раде и на подизању путева. Још Октавијан даје потицај за то, из почетка с намером, да би војсци и комори олакшао пут кроз тешке и опасне далматинске и херцеговачке врлети. У брзо сва је Босна и Херцеговина испресецана путевима. Главна пруга полазила је из Аквилеје и ишла је дуж Динарских Алпа све до Скадра, одвајајући се једним краком за Сисак, другим од Салоне на Саву и трећим од Нароне на Дрину. Друга важна линија ишла је од Љубљане (Емоне) на Сисак и Сирмиј (Митровица) и одатле даље према мору, хватајући споредним путевима главна места појединих области. Главно римско културно средиште за Херцеговину била је стара Нарона. Богата трговачка варош са свим, што се тад у једном римском граду могло наћи, са форумом, купатилима, позориштем, државним зградама и киповима, несумњиво је деловала на све елементе, који су из унутрашњости долазили у њу. Њени трговци, опет, ишли су у провинцију, да ухвате везе и почну измену добара. Из Нароне је вршена и колонизација. Прва по реду, као најближа, била је богата габеоска долина око Неретве. У њу долазе наронске колонисте као филијале тамошњих породица, као што су Атилији и Папији. Одатле, они прелазе и даље. На Бротњу, у Читлуку, утврђена је породица Сафинија, чије је главно седиште било у Нарони. Иначе, главно место читаве земље била је Салона, која је дошла у ред првих места читаве државе, кад је цар Диоклецијан почео у њеној близини подизати свој величанствени двор. У самој Босни и Херцеговини развило се временом више римских градова, од којих су понајважнији, а нешто боље познати, ови: Бистуе стара (у Варвари, на извору Раме) и нова (у Зеници), које су добиле градско право већ у I веку; Салвиум (Грковци, у ливањском пољу); у рудничком граду Домавијуму код Сребренице био је главни уред за све сребрне руднике читаве Далмације и Паноније; Делминиум – Думно; Градац код Посушја и Столац. Најстарији форум у нашој земљи беше онај у Думну, подигнут већ 18/19 године по Христу. Као занимљив докуменат римског културног утицаја и потребе за извесним бољим животом постоје остаци већег римског купатила на Илиџи код Сарајева са мозаицима и накитом отменије врсте.

Римски трговци увозили су у наше земље понајвише предмете финије и раскошне; амфоре, стакло и његове израђевине, фибуле, боље оружје, накит, после светиљке и сл. Извозили су, међутим, према једном извору, дрво, млечне производе и железо. С млечним производима очито је у вези сточарство, које је било стално једно од главних занимања босанско-херцеговачког становништва. О њему и о богатству ових крајева у стоци има читава листа навода из свих векова хисторије; уосталом, доста је поменути, да се само име Далмације тумачи појмом овчије паше. Уз стоку, као извозни предмети, ишла је вуна – у Салони је чак постојала римска радионица за вуну – и коже. Вунена илирска хаљина прешла је чак у обичај код Римљана и под именом delmatica одржала се у западној цркви све до наших дана. Од II века по Христу код нас се још нарочито развила рударска производња.

Процес романизације Илирика није био једнак на свима странама. Приступачније приморје са читавим низом нагло развијених градова релативно је брзо добило и романски тип и романски карактер, док је теже приступачна унутрашњост остајала у свом мање-више примитивном стању и са мање мешаним домаћим становништвом. Римско културно освајање ишло је понајвише уз копнене и водене путове и око места чији је привредни значај заслуживао посебну пажњу. Али, како је римска власт трајала врло дуго, пуних пет векова, она је ипак у толиком времену морала оставити трага и дубље у унутрашњости. Сетимо се само утицаја Турака на нас. Утицај романизације био је нарочито велик код војске. Војска је илирска већ у II веку осећала у ствари „римски”. Крвави метежи, које су од II века почела да изазивају померања народа у средњој Европи и римска завојевања преко граница Дунава; упади Гота у балканске покрајине и њихови нападаји и на илирске земље; општа узаврелост на врховима римске управе, где је многи војсковођа, без великих скрупула, узимао царску власт и стварао пометњу; – све то изазива ратоборна илирска племена, не да покушају ослобођење од римске управе, него да као њени легионари уђу у прве редове борбених странака и да својим одлукама утичу на најважнија лична и управна питања у држави. Тад настаје код Римљана, како веле, „илиризација војске и управе”. Стара традиција своје државне слободе била је, дакле, ишчилела и илирски војнички елеменат нашао је своје амбиције у хијерархији римске војске. Из њихових редова долази чак неколико римских царева „Што су били Албанези дуго времена турској држави, то су на исти начин и њихови преци радили у римском царству, кад је доспело до сличног распадања и сличног варварства”.

При дефинитивној подели Римског Царства у источно и западно, 395. године, Далмација је дошла у западну сферу. У њој је била подразумевана и Босна, чија је граница на истоку била, у главном, долина горње Дрине и крај до Рудника. Али, како западно римско царство није трајало после тога ни пуних сто година (пропало године 476), то се ни ова подела, бар у државно-административном погледу, није могла даље одржати. После кратке власти Источних Гота, дошле су наше земље у VI веку под Византију и остале под њеном врховном влашћу неколико векова. Али, утицај Рима на ове области одржао се у другом правцу, у културном и духовном, и никако није могао бити потиснут од грчког елемента. Тај културни и духовни утицај Рима и Италије на далматинско приморје и Босну и Херцеговину сасвим је разумљив, кад се узме у обзир географски положај оба подручја и лако уоче многе везе, непосредне и врло блиске које су неколико векова постојале између њих. Утицај латинског језика и романске културе био је, у осталом, толико јак и преко граница Далмације, да је могао освојити читаве далеке покрајине као Дакију на Дунаву. Не треба сметнути с ума, да је то био службени језик и да је био уведен готово у сву администрацију. Сами цареви византиски подржавали су га у свечаним актима. Оснивајући град Скупи цар Јустинијан га назива Јустинијана прима и његов писац Прокопије мора да тумачи својој грчкој публици, како то има да значи прва. Сви народи Полуострва, веома измешани, Илири, Трачани, Готи и друга племена, као некад народи Аустрије немачким, служили су се латинским језиком за узајамно споразумевање, јер је то био и језик администрације и језик војске. Утицај духовни био је нарочито јак од појаве хришћанства. Има вести да је чак Тит, ученик апостола Павла, долазио у Далмацију да проповеда хришћанство. Ван сумње је да је хришћанских следбеника било у Далмацији рано и да су се тамо упорно одржавали, упркос свих гоњења.

Да је хришћанства било у Босни и Херцеговини још пре доласка Словена, има више доказа. Прво су остаци старих цркава. Као једна од најстаријих јесте капела у Видоштаку код Стоца. Тај крај беше у римско доба веома напредан. Близак римским логорима на Неретви, а посебно великом логору Могорјелу, недалеко од Нароне, у питомој долини Брегаве, Столац се био лепо развио и показивао извесну раскош, највећу досад познату у читавој земљи. Ту су нађена купалишта с доста укуса и богати мозаици, каквих није било ни у самој Нарони. У тој римској колонији нађена је та капела са 19 квадратних метара површине. Друга, мало већа, сасвим проста, откривена је у Борасима, у долини Требижата, у најгушћим римским насељима. Трећа, права базилика, нађена је у римској колонији Скеланима. Али, од ових је најважнија двострука базилика у Зеници, у Бистуи, где је било у VI веку седиште једног епископа. У Босни и Херцеговини почетком VI века било је хришћанство организовано под две епископије, нароноском и то бистуанском. На црквеним саборима држаним у Салони 530. и 532. године налазе се епископи од обе те епископије. Нешто од старе хришћанске културе првих векова остало је и у топономастици наших крајева. Брдо Цибријан код Требиња или Срђ код Брезе несумњиво имају имена од Св. Ципријана и Св. Срђа, којима су ту негде биле подигнуте цркве. Назив Жупљана на Стону дошао је од Св. Жулијана (Јулијана), Суторина од Св. Ирина, Сушћепан код Херцег Новог од Св. Степан. Варвара код Прозора има још очуване рушевине цркве те светитељке. Сав црквени утицај био је латински. Сви епископи на западном делу Балканског Полуострва беху претежно романског порекла. Чак је њихов број превлађивао добрим делом и у средишњим областима, захваљујући деловању папина викаријата у Солуну. Од 98 очуваних имена епископа из тих области, 59 је несумњиво латинских, као Аманциус, Сатурнинус, Секундианус, Гајус, Феликс итд. У Далмацији тај утицај латинског језика и културе био је још интензивнији и одржао се све до наших времена.

III

Тридесетих година VI века, док је византиски цар Јустинијан почињао своја ратовања на свима странама ондашњег света, стале су кроз недовољно заштићене северне границе царства продирати словенске чете, потискиване са својих подручја гомилама источних народа, нарочито Хуна, који су у општем померању Сеобе Народа надирали према плодној и богатој дунавској котлини. Већ у IV веку понесена Хунима, више као њихови подложници него као њихови савезници, поједина словенска оделења силазила су у крајеве око Дунава, али од краја V века она тамо стижу у већим групама и у првим десетинама VI века има их већ толико да упадају у очи. „Највећи део оностране обале Дунава Словени насељавају”, каже за њих савремени византински писац Прокопије. Одатле, они прелазе у Византију делимично да служе као најамници у њиховој војсци, као што су пре чинили Готи, а делимично, али још више, да плене грчко подручје, по примеру Хуна, Бугара и Авара. Од средине VI века словенски упади бивају чешћи и већ се примећују појаве, да појединци и групе заостају на византиском подручју. Византиски писци казују отворено да се Словени понегде на њиховом подручју понашају „као у својој земљи”, а далеки сирски писац, Јован Ефески, пише 584. године да они „станују ту сасвим слободно и без страха”. Године 598. за време офанзива цара Маврикија на левој обали Дунава, Авари и Словени нападају Далмацију с Босном заједно. Незаштићена, Далмација је тада грдно страдала. Помиње се да је у њој том приликом разорено 40 градова и посебно неки још непознати град Балки или Баљке. За владе цара Фокаса, а нарочито за владе његова наследника цара Хираклија словенске прелажење на Балкан узима још више маха. Заузет борбама на Истоку, најпре са Перзијом, а после са Мухамедом и новим верско-политичким покретом у Азији, цар Хираклије, сам пореклом источњак, беше обратио сву своју пажњу на ту страну и за велике ратове тамо употребио све расположиве силе. Северна граница Византије остаде као отворена и кроз њу су, у првој половини VII века, покуљала многобројна словенска племена. Општу несигурност, која је завладала у нашим крајевима пред крај VI века, врло добро илуструје сакривање и закопавање новца и накита домаћег становништва. У Нарони нађен је закопан златни накит једне хришћанске госпође с новцима царева од Јустина I до Тиберија II (т. ј. до 582. године) који су били склоњени сигурно у бегу испред непријатељске најезде. У Грабовнику, међу Љубушким и Витином, био је у једној гомили сакривен гвоздени лонац са златним новцем цара Јустинијана и Јустина II (т. ј. до 578. године).

Природна је ствар да је словенски елеменат, који је населио ово наше подручје, дошао под утицај романске културе. Данас је јасно да грчки утицај на Србе почиње доцније, тек у X веку, кад је наше племе почело да се шири према котлинама косовској и моравској и кад је, посредовањем маћедонских Словена, почела христијанизација српских племена у знаку грчке духовне културе. Српска племена груписала су се, с почетка, у планинским пределима од Саве до Лима и од Цетине до Бојане, дакле поглавито у подручју данашње Босне и Херцеговине, западне Србије с Новим Пазаром, јужне Далмације и Црне Горе. Под својим народним именом она се помињу на овом подручју, и то баш у Босни, први пут 822. године у Аналима франачког писца Ајнхарда. У народу је било предања да потичу делимично од северних сродничких племена, познатих данас под именом Лужичких Срба. Константин Порфирогенит изрично је забележио саопштење да племе захумских владара Вишевића вуче лозу „од некрштених становника око реке Висле”. Хрватско племе посело је северну и средњу Далмацију, Хрватску и босанску Крајину и западне стране Босне, а на северозападу улазило је у Крањску и Штајерску, где је за дуго очуван помен њихова имена. Од старих словенских племенских назива остало је још у босанској Крајини име Дулиба, а на десној страни Неретве име Смољана. У народу је запамћено и име Авара или Обара. Између Врбаса и Нина остало је седам места са њиховим називом Обровац и Обарска; а сама реч обарски обележава тамо нешто плаховито и сурово.

Првобитна организација словенских досељеника била је племенска, каква се делимично очувала све до наших дана у конзервативним брдским областима, у источној Херцеговини, Црној Гори и Боки Которској. Нека од наших данашњих племена дошла су у везе са староседелачким, код којих је племенска организација била исто тако врло јака и чини се, судећи по њиховим називима, као Кучи, Матаруге, Букумири итд., да су се и стопила с њима. Том стапању несумњиво је много допринео и њихов географски положај у подвојеним котлинама планина динарског система, а и заједничка сточарска занимања. Племенске територије биле су у главном поједине, релативно мале, жупе, природне јединице, око појединих река (Дрина, Рама, Врхбосна и др.) или у пољима (Фатница, Љубомир и др.) или на местима погодним за сточарство (Рудине, Борач, Драчевица и др.). Занимљиво је да данас жупа или „жупно место” означава, по Богишићу, само „предио, гдје је питомо, т. ј. гдје снијега нема и гдје рађа виноград”. На челу жупа су жупани као наследна господа. Порфирогенит наводи за требињску област четири рода наследних жупана. У Захумљу је наследна династија Вишевића. Над жупанима био је неки владар, „архон” (народно име није очувано), са влашћу над више жупа. Таквих владара било је у српским земљама IX века више. Поред Властимира наводи се требињски жупан Крајина, коме Властимир даје кћер за жену и титулу архонта „хотећи га одликовати”, и дајући му том приликом и потпуну самосталност. Централизација власти не постоји; у том Властимировом акту има нечег што директно подсећа на поступке наших задружних обичаја. Поглавице су биле ограничаване у својој власти установом народних сабора. Изглед малих племенских сабора познат нам је из описа пољичких скупштина код Спљета. Пољичани су, зна се, дошли у Далмацију из Босне. Њихове скупштине одржаване су на једном извесном месту, под ведрим небом, а сачињавала су их само племенита господа („кућићи”). У нарочитим случајевима сазивао се збор цела народа, такозвани „збор подимни” (т. ј. са представницима сваке куће, у којој има живих људи, „по диму”). Помен о таквим племенским скупштинама у Паштровићима има и Љубиша у свом Кањошу Мацедоновићу. „На сред приморја опћине паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем Пијеском. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке… Четири суђе и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на поређе изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема послима”. Чести су зборови у требињској области, али ту није сасвим сигурно, ко је све имао права да на њима учествује. Да је тамо долазио и прост пук има неколико несумњивих доказа. У Дробњацима још се и сад зна „Зборна Главица”. Кроз све време робовања под Турцима сабором се стално звао народни скуп код цркве у извесне празнике.

Већ за старе Словене забележено је још у VI веку да им се „имена мењају према различитим породицама и местима”. Та особина племенског уређења јавља се стално у нашим областима. Већ је К. Јиречек истакао како су извесна племена потиснула својим називима имена ранијих области; тако се место жупа Врсиње, Оногошт или Папратна јављају Зупци, Никшићи, Мркојевићи. Народно предање памти донекле те везе, али их доста често меша и претвара у легенду. Ено најлепшег примера за то у предању о Бјелопавловићима. Занимљиво је свакако пратити читаве низове родова из једне породице. У неретванској Крајини живело је чувено племе Качића, чија старина иде врло далеко. Од њега потичу многа братства, хисториски потпуно аутентична: Миошићи, Жарковићи, Андријашевићи, Стипићи, Петковићи, Бартуловићи и др. У требињској области моћно беше братство Љубибратића, које се под тим именом помиње све од XIV века. Већ 1432. године наводи се пет линија тога рода: Љубишићи као најважнији; затим Медвједовићи, Дабиживовићи, Радивојевићи, Добрушковићи. У Попову се од 1342. године помињу Николићи, чија презимена после налазимо као Вукосалиће, Богишиће, Гргуревиће. Од породице Хрватинића у Босни у XIV и XV веку имамо Вукославиће, Вукчиће, Павловиће, Стипаниће. Црногорска династија Петровића изводила је своје порекло од неке босанске лозе, која да је преко Никшића и Бањана стигла под Ловћен. Као родоначелника те линије означавали су два брата: Рајича, од кога су Радонићи, Жутковићи и др. и Херака, од кога су Петровићи, Поповићи, Кустудије и још неки.

Главно занимање становништва у временима Средњега Века било је сточарство и земљорадња. Али је сточарство било више у обичају. Читаве области, као билећке Рудине, бавиле су се готово једино том врстом народне привреде. Сами владари занимали су се посредно и тим послом. Босански краљеви извозили су свој сир у Дубровник и Италију, исто као и српски краљеви своју стоку. И најранија плаћања и глобе држави и краљу вршена су не новцем него стоком, малом и великом. Сточарство се одржало као једно од традиционалних занимања све до данас, са врло много старих наслеђа и правних уредаба у погледу испаше, у кретањима сточара, у „издизању стоке” у планине и са много старинских назива за стоку и сточне производе. У Херцеговини постоји једно племе муслиманских балија (у Подвележју и код Габеле), са својим посебним начином животом, које живи искључиво од сточарства. У називима за стоку и сточне производе, посебно у млекарству, има врло много старих романских и албанских речи. Нема сумње да се велик део старог сточарског становништва измешао са новодосељеним Словенима и знатно утицао на њих у сточарству, познавајући боље земљишта и имајући можда више вештине у извесним стварима.. Још у почетку XIV века налази се у сред Херцеговине, у столачком крају, пастирска албанска општина Бурмаза. По пастирским организацијама у катунима добила је у Црној Гори читава једна област своје име (катунска нахија), а у Дубровнику се много наша племена зову просто: „катун Дробњаци” или „катун Мириловићи”. Отуд је за све пастире и романског и словенског порекла дошао и општи назив Власи. Земљорадња је била ограничена само на неке долине. Пасивна Херцеговина и онда није могла да се прехрани својим житом, него је често увозила храну. У дубровачким књигама има помена да је понекад жито довожено чак из Апулије. Једино су још Неретљани, мимо та занимања, наставили стару традицију бродарства и гусарства. Њихови чамци, који понекад примају до 40 људи, крстаре уз све обале Јадранског Мора и постају наскоро напаст за пловидбу у тим крајевима.

Гоњен и гонећи, у борби и пљачки, спустио се словенски елеменат са разних страна истока и севера у дунавску долину и одатле у унутрашњост Балкана. Још примитиван и усплахирен читавим вртлогом Сеобе Народа, он је запао у балканске шуме и кланце, с почетка нимало сигуран колико ће ту остати. С неповерењем су пратили ти дошљаци не само сваки покрет византиских власти, него и сва кретања својих саплеменика и врло брзо, у својој инстиктивној грабљивости, они су сртали једни на друге, да би, узајамно истрти, били сигурнији за свој плен.

Крајем VIII и почетком IX века почело је опасно надирање Франака према истоку и југоистоку. На ударцу су биле словеначке и хрватске области. Против тога туђег освајања јавља се покрет отпора, у коме се највише истиче личност Људевида Посавског из Сиска. Овај активни човек успео је, да борбу прошири на доста широк фронт и да око себе окупи и Словенце са запада и чак племе Тимочана са истока. Од 819–822. године он је, с много напора и жртава, ипак некако одолевао Францима; али се на крају, треће године, препаде од велике франачке на њ упућене војске и пребеже у Босну Србима, „за који се народ казује”, вели франачки аналист, „да заузима велик део Далмације”. Али грамжљив и без моралних обзира, Људевид убија једног од жупана, који га је примио као бегунца, и присваја себи његову област. У исто време шаље и посланике франачком цару, изјавивши спремност да му се покори. Овај није хтео да преговара с њим. Људевид, с тога, долази у безизлазан положај. Гоњен од Франака, а ради свог недела омражен код Срба, он постаје немогућ, мора да бежи из Босне и завршава 823. у гадачком крају, где гине од осветничке руке. Сва његова држава потпала је под франачку власт; а покрет, који је први пут у нашој хисторији, за ослобођење од туђинаца, ујединио добре делове Хрвата, Срба и Словенаца, пропао је ради недостатка снаге и ради мале вредности човека, који га је носио. Али ипак, од отпора према Францима, као природна реакција нападају, дошло је до ближе везе између појединих хрватских племена и до стварања хрватске народне државе. На исти начин, ради борбе с насртљивим Бугарима, створена је и српска државна заједница; обе у првој половини IX века.

Током IX и X века почиње и главна активност за покрштавање Јужних Словена. У Босну, с њеним централним положајем, хришћанство је могло доћи само посредним путем: или из Маћедоније, од тамошњих словенских припадника, који су с успехом деловали крајем IX и почетком X века; или из суседне Далмације. Ова је друга била ближа и видно активнија. Занимљива је и важна појава да су најстарије хришћанске цркве у Босни и Херцеговини саграђене „или на самим римским зидинама или у непосредној близини рушевина римских насеобина”. „Ми ту гледамо”, вели Ћ. Трухелка, „исту културну слику у малом, што је у великом приказана у развалинама Диоклецијанове палаче у Солину–Спљету, када се, иза катастрофалне провале барбара, разбјегли римски грађани плашљиво купе око разорених огњишта”. Најлепши примерци црквене декорације очувани су у Дабравинама код Вареша и у епископској цркви у Зеници. Као посебни локални тип те уметности, где се „пластика стављала у службу архитектуре” и где су симболичне алегорије комбиноване са разноврсним облицима плетарног орнамента, геометриских фигура, акантова лишћа и набреклих гроздова, налазимо стећке из Доње Згошће (два најлепша примерка су данас у сарајевском музеју). „Он као да је заглавак ове уметничке традиције, јер се ту уз обилну орнаментику романскога стила појављују већ мотиви, који спадају у коло простонародне уметности”. И предмети који су налажени у тим рушевинама и у гробовима око њих имају своје аналогије понајвише у Далмацији. У остацима тих цркава нађени су и неки хришћански натписи, чији је језик само латински.

Долазак на владу цара Василија I Маћедонца (867–886) донео је читав обрт у византијској балканској политици. Он привлачи царевини не само суседне Бугаре, него и најзападније становнике Полуострва. Опасност од Сарацена, чије лађе проваљују у Јадран, обратила је све очи угрожених на енергичног императора у Цариграду. Његова флота доиста доноси заштиту. С њом после учествују и наша племена; она, која нису хтела да иду с Византијом, била су кажњена и силом натерана. Хрвати добивају свог владара непосредно из Цариграда. Око 876. године готово сва се Далмација обрће не само византиском цару него чак и цариградском патријарху, на запрепашћење папино. Најупорније су се држали Неретљани. Они су у сталној борби с Млечанима, па кушају да се одупру и Византији. Али, кад су видели судбину својих хрватских суседа, поколебаше се и сами. Уплашени, они су, преко нарочитог посланства, изјавили цару своју покорност и замолили свештенике да их преведу у нову, дотле енергично одбијану, веру.

У X веку политички видокруг наших људи постаје шири. У љутим борбама између Византије и Бугарске, Срби су осетан чинилац и њих траже и једни и други. Већина рашких владара држи готово стално с Византијом, јер их Бугарска, као непосредни завојевачки сусед, сувише притиска. Захумски господар, Михајло Вишевић, који није непосредно угрожен, држи, међутим, страну Бугара. За владе силног бугарског цара Симеона, Захумље боље пролази од Рашке, која бива покорена и опустошена. Али, иза Симеонове смрти (927. године), долази устанак и успех Чаславов и обнова рашке превласти. Часлав је успео да под своју власт скупи целу данашњу Босну до Пливе, Лијевна и Цетине; на истоку граница му је ишла све до Раса; на северу до Рудника и Саве; а на југу до мора. Први пут се тада за ову читаву државну творевину употребљава скупно име Србија, η Σερβλία. Српско име од тада постаје шира ознака за племена истог порекла и особина. У Србе тадашњи византиски цар, савременик догађаја, Константин Порфирогенит јасно врста: Босанце, Рашане, Требињце, Конављане, Дукљане, Захумце и Неретљане, иако ови последњи нису били у Часлављевој држави.

Један арапски писац казује о Словенима Балканског Полуострва, у ово доба, да су њихова западна племена, Срби и Хрвати, најхрабрија и да становници оних крајева зазиру од њих и траже њихову заштиту. Да није њихове племенске расцепканости и суревњивости, – вели он мало претерано – како су смели и одважни, „не би се с њима могао мерити по сили ни један народ на свету”.

Од Часлављеве погибије у борби с Мађарима (око 960.), у Босни се господари нагло мењају и настаје време унутрашњих сукоба. Њом за кратко владају, сем домаћих господара, Хрвати, Византинци, Словени из Маћедоније, па најпосле Срби из Зете. За време краља Бодина (1081–1102) Босна је последњи пут у саставу српске државе, док јужне покрајине, Хум, Требиње, Конавље и Стон с неретванском крајином, остају у заједници са Србијом и неколико векова после тога.

IV

Од почетка XII века почиње ширење Мађара на Балкан. Учврстивши се на свом подручју, они крајем XI века живо утичу на Хрватску и 1102. године успевају да униште слободну хрватску краљевину. Од 1107–1110. године добивају и приморске градове Задар, Спљет, Трогир и отоке Раб, Црес, Осор и Крк. Од 1127. године почињу дуга ратовања Мађара са Византијом и њихов интерес за Србе, помоћу којих су се надали лакше постићи успехе у тим борбама. Мађарске везе са Србима тога времена врло су интимне; краљ Стеван II оженио је свог наследника Белу кћерју српског великог жупана Уроша. У то време, од 1134–1136., узели су Мађари и босанску жупу Раму, несумњиво с далматинске стране. Од 1138. године јавља се Рама као стални саставни део мађарске краљевске титуле. Вероватно је, да су Мађари том приликом проширили своју врховну власт и на остале делове Босне, јер у оснивачкој повељи манастира Чатара у Мађарској нови краљ Бела II, на скупу у Острогону, 1137. године „по пристанку целе земље” даје босанско војводство свом сину Ладиславу. Тај моменат је важан и по овом Ладислав је био син српске принцезе и кад он постаје господар те области, то значи да јој за владара долази човек наше крви. Он ће, према мађарском схватању, личним везама омогућити трајније спајање те земље са њиховом круном. Како ниједан извор не помиње борбе око тог, врло је вероватно да је цело ово питање било решавано по пристанку босанске властеле и у споразуму са жупаном Урошем. Мађарска врховна власт у Босни траје после тога, с малим прекидима, преко пуна два столећа.

Као представници домаће власти јављају се у Босни банови који нису прости врховни чиновници, као у Хрватској, него наследна господа. Први од познатих банова је Борић, пореклом из Грабарја, у близини Брода. Како је и по којим својим заслугама дошао он до части босанског бана није нам данас познато; зна се само да је припадао јаком и врло коренитом братству. У мађарско-византиским борбама учествује и он као вазал мађарског краља, али нема велике среће. Свргнут је с власти кад је у борбама двојице мађарских претендената изабрао да помаже слабијега. Иза његова пада Босна је још једном, последњи пут, видела византијску војску и дошла под њену власт, да се, иза смрти снажног цара Манојла Комнина (1180. године), за увек ослободи од ње. Исте те године јавља се и први помен о пословичном бану Кулину (1180–1204). Он је био вешт и, што се каже, „срећан” владар. Од ратних подвига имао је, изгледа, само један; када је 1183. године са Мађарима и Немањом потискивао Византинце из Србије. Остало време провео је у миру уређујући државу. Његову спретност показује начин којим се без тежих криза, самим преговорима и изјавама, ослободио напасти од римске курије, која га је тешко оптуживала као богумила и њихова помагача. У земљи је спомен о њему остао, у главном, врло леп. У пословицама још се и данас људи сећају на времена „од Кулина бана и добријех дана”.

Вести о богумилима, ради којих је Кулин био оптуживан, јављају се први пут око 1200. године. Порекло ове хришћанске секте, чије словенске особине показује само име, није још довољно испитано. Колико се данас зна, она се појавила у Бугарској, у X веку, за време њеног опадања, као нека реакција целом режиму у ратовима исцрпеној земљи. Немајући ниједног чисто богумилског текста, који би сам излагао њихово веровање и приказивао њихове тенденције, ми смо углавном упућени на пристрасну противничку литературу о њима, да би отуд сазнали нека од њихових начела. Али, у много случајева, где можемо наводе антибогумилске књижевности проверити другим изворима, као, на пример, од XIII–XV века у Босни, ми видимо да се они не слажу и да су, према том, многе од поставака проблематичне. Нешто од тог долази по свој прилици отуд што се током времена и код богумила попуштало у првобитној начелности и што су прављени нужни компромиси ради суседских одношаја, ради државне потребе и ради личних разлога; а добар део неслагања долазиће још и отуд што су извесне ствари поједини горљиви поборници православне и католичке вере хотимице приказивали горим или понекад просто неразумевали.

У ствари, богумилска наука, по својим основним схватањима, излази из павликанске, односно манихејске секте, са траговима старијих гностичких учења. Све религије Истока имају, са хришћанством заједно, врло јасно изражен дуализам основних проблема људске природе, добра и зла, анђела и ђавола. Добро, то је сам Бог и оно што је по превасходству његово, дакле, душа; зло је материја, односно тело. У људском животу вечна је борба између тог двога. Сазнање тога доводи до потребе да се прави хришћанин у своме деловању труди помоћи души против тела, односно духовним савладати телесно. С тога, као најдоследнија последица таквих схватања је одрицање брака. Стари Завет није творевина Хришћанства; он је производ раније телесне превласти и с тога је био одбациван сав осим Псалтира са његовим одушевљеним химнама Богу. Покрет павликијанаца пада у оно узбуђено верско стање пре иконоборства и има као карактеристичну црту, прихваћену од богумила, борбеност против црквеног блеска и таштине. Од вере опште једнакости и љубави и скромне молитве постале су фарисејске општине са саблажњивом јерархијом и са учешћем у свим гнусобама дворског и престоничког живота. Они с тога траже враћање старом добу првих хришћанских општина. Нека отпане сувишна јерархија; нека нестане читава круга накнадних светитеља, који се славе мимо Христа и готово равно њему; нека се укине култ икона, који се приближава кумирству. Све треба да се пречисти и исправи. Ради тога се присталице овог учења зову „чисти”, или „прави Хришћани” или, као код Словена, „богу-мили”. По њиховим схватањима Бог није творац неба и земље и свега оног што је на њима. Творац тога више је зли дух, него Бог. Једино, што је на свету божије и добро, то су дух човеков и сунце. Христово ваплоћење било је само привидно. С тога они не примају крштење, а нарочито су противни крштењу деце, која не схватају значаја тога чина. Људско тело је путено, а путено не васкрсава. Они уопште своде верске симболизације у границе критике здравог разума и не верују у промену вина у крв Христову, па по том не признају ни причешћа. Ругају се помисли о неком, чистилишту и праштању грехова, а директно се буне против штовања крста, на ком је био разапет највећи представник добра. Презвитер Козма, који је у X веку писао своје нападаје против богумила у Бугарској, описује их понекад тако да место огорчења против њих изазива симпатије. Они иступају као људи који су успели да савладају страсти: кротки су и смирени, ћутљиви, без гласна смеха, и видљиво убледели од поста. У народу су врло активни. У Козминим проповедима пребацује се богумилима да су непокорни властима, да нападају богатства и богаташе, да исмевају старешине, да не дају слугама да служе господаре и да карају бољаре. Даљи приговор је био тај што су богумили давали женама извесну равноправност. Другим речима, секта је била готово више друштвена него верска и постигла је своје успехе више на рачун својих социјалних, него ради својих верских начела. Главне богумилске општине биле су у Маћедонији, на доњем Вардару и око Бабуне. Отуд можда и долази име бабуни као друга позната ознака за богумиле.

Из Маћедоније и Бугарске богумилска јерес прешла је у Србију и била тамо узела маха, док је није сузбио Немања врло оштрим мерама. Из Србије дошла је тад у Босну, а из Босне у Далмацију и Италију. У Босни присталице те вере зову патаренима (нарочито дубровачки извори). Тај назив није још довољно објашњен; можда је у вези с грч. „катари” што значи „чисти”, како су се звале присталице на истоку. Тумачење да назив долази од патаренус = ex pater, т. ј. као ознака за оне који верују да дух свети произлази само од оца, изгледа ипак као понајвероватније. Њихово схватање није онакво као код источних богумила; у много питања они су се потпуно подударали са друге две хришћанске религије у земљи; и постадоше чак једно време вера господе и самих управљача. Они признају свеце; славе крсно име; заклињу се на крст; жене се и уживају светске сласти у пуној мери. Противници су им били ипак и католици и православни. Католици су нарочито жучно устајали против њих и ради чисто верских разлога и ради политичких интереса Мађарске. Али су им и православни били противни. У рашким изворима имају два-три проклетства на бабуне и неколика помена о борби с њима. Само, како су католици бивали подједнако агресивни и према богумилима и према православнима, то су се ови, временом, у обрани све више приближавали једни другима. Разлике су између њих, пошто обе беху источне цркве, много мање него између богумила и католика. Однос би могао бити између православних и богумила од прилике као у Русији између званичне цркве и такозваних „старообрјадаца”. Неки фрањевачки извори и говоре о „старовирцима” у Босни. По нашем мишљењу греше они који мисле да се под босанским богумилима крију чисти православни. Греше с тога што православље све до појаве Св. Саве није било чврсто и у самој Србији и што није било просто од многих за ортодоксну цркву необичних појава. У Босни, која кроз читаво време од XII–XIV века нема православног епископа, да пође Савиним примером, није, природно, било ни последица Савина рада. За Албанце пише један свештеник из 1308. године да нису „ни чисти католици, и чисти шизматици”. Тако је, вероватно, било и у Босни с богумилима, све док није почела да јача међу њима активност свештенства пећске патријаршије. У дубровачким књигама доста су чести помени о патаренима. Како Дубровчани несумњиво добро знађаху шта су православни, то би они, врло вероватно, ма где оставили трага о том да су патарени у ствари исто што и они, да је то тако и било. Међутим, они то нигде не веле. Богумили су били једна конзервативна секта, са много елемената прве културе коју су примили из Маћедоније и Србије; ради тога је била ближа православљу; и временом се, у маси, у њему и изгубила.

Код богумила се осетно развила национална црта. Гоњени од папске курије и Мађара, они су осећали да је мађарско завојевање, с католичанством заједно, не само угрожавање њихове вере, него и њихове државне самосталности. С тога грчевито бране и једно и друго и своју цркву називају „народном” и „босанском”, а себе саме „правим” или „добрим Бошњацима”.

„Босанска црква” беше овако уређена: врховни поглавица беше дед, свештеници су гости и старци (нижи ред) под скупним именом стројници. У свом тестаменту од 1466. године Радин гост раставља две врсте својих пријатеља, оне „који су праве вјере апостолске”, који су „с правом душом и з добријем начином крштенијем”, „који гријеха не љубе”; а друго су „мрсни људи.” Шта је ближа карактеристика ових других није нам данас познато, али је очевидно да то нису они који би били онако беспрекорни или пречишћени. При свечаним актима патарени би долазили у одређеном броју по седморица (седам недељених дана) или по дванаесторица (дванаест апостола; дванаест месеци). Они станују по местима, која по њима добивају своје име („locus Patarenorum in Glubscovo”). 1872. бележило се да је француски вицеконзул у Мостару видео у Јабланици, у Херцеговини, два богумилска села; а причало се, да је било остало нешто потајних богумила и око Крешева. Али ми, нигде, у читавој земљи, нисмо чули за какав сигуран траг о томе. Међутим, један податак из католичког шематизма херцеговачке бискупије од 1867. године заслужује озбиљну пажњу. Тамо се каже да је у селу Дубочанима породица Хележ, пре коју годину, прешла у ислам, а „била је последња, која се држала лудила богумилског”. У народу нема данас помена чак ни о самом имену њихову. Понеки назив као, примера ради, поток Бабун код Мостара или име Бабуновић били би једини остаци.

Вести, које су ширене о босанским патаренима, биле су, наравно, врло погрдне. У глагољашкој књижевности, у једном рукопису Дијалога папе Гргура Великога, с почетка XVI века, казује се ово: „О несрићно краљевство босанско, на кога ни роса ни даж не пади, покле роди и схрани и брани толике и такове јеретике, ки говоре, да господин Исухрист ни имел правога тела чловичаскога и да је блажена дива Марија била ањел и многе ине блудње противу вери катуличаској говоре”. У једном рукописном типику манастира Крушедола пише се опет за „слуге ђаволов” богумиле, како „као тати ноћу иду” и „превраћају хришћане од вере божије”. У Дубровнику сматрала се као тешка увреда рећи неком да је „бабица патаренска”.

После Кулина Босна је постала веома озлоглашена на папској курији ради успеха богумилског учења. Папе љутито пишу како тамо јеретици јавно исповедају своју веру, „као што ламије доје своју штенад голим сисама” и траже против њих праве крсташке ратове у два-три маха. Босански бан Нинослав (1233–1250) имао је с тога тешких дана. Он је с почетка попуштао папиним жељама и, преплашен његовом активношћу, био вољан да пусти његове људе несметане у проповедању „праве вере”. По папиним обавештењима Босна је тад изгледала „као пустиња и шикара, пуна трња и коприва, и постала је легло гуја”. Кад је Нинослав видео да папина акција дира његова суверенска права и ради, у ствари, за мађарске интересе, он се обрнуо против ње и примио борбу. Рат је трајао од 1235–1238. и нанео је много штете Босни, али се Нинослав одржао и тад, као и у доцнијим борбама. Тек иза његове смрти би Босна савладана (1253) и подељена у више области.

У самој Босни одржали су се банови рођаци, Пријезда I и његово потомство; док су у неке друге крајеве (Соли и Усору; Сану; Дубицу) дошли страни, већином мађаризирани немачки господари. Од 1284. године добија Мачву с Београдом, Срем и Соли са Усором (данашњи тузлански округ) српски краљ Драгутин као зет мађарског краља и као његов вазал. У Босни између Драгутина и домаће династије нема сукоба; напротив, Степан I Котроман, син Пријездин, узима за жену Драгутинову кћер Јелисавету. На основу те женидбе тражиће његови потомци после непуних сто година српску краљевску круну. По причању архиепископа Данила, Драгутин је у Босни помагао ширење православља (њему се приписује подизање манастира Раче; предање о том, да је он подигао Папраћу и Ломницу, није сигурно) и са успехом је преводио „многе од јеретика” у „веру хришћанску”.

За време престоних борби у Мађарској, после изумрћа Арпадове династије, нарочито се истакла и осилила далматинска породица Шубића, чији се главни представник, бан Павао, био сав заложио за кандидатуру напуљског принца, Карла Роберта. У власти те куће налазила се пред крај XIII века читава Далмација и нешто од Хрватске; а од 1299. године и један део Босне. Како је Павао постао босански господар није нам данас тачно познато, али ће бити да је искористио смутне прилике код завађених мађарских и домаћих великаша и да је ушао освајући. Јер борбе је било. Бан Степан I Котроман био је, то знамо сигурно, потиснут чак до Дрине; а бан Младен Шубић, брат Павлов, погинуо је негде у Босни од „неверних јеретика”. Од 1305. године бан Павао постаје ипак „господарем читаве Босне”, изузимајући област краља Драгутина, и у њој је поставио, као свог заменика, најстаријег сина, Младена II. Али, тај није знао очувати тековину свог оца. У својој сили он је постао обесан и у брзо створио против себе читав круг љутих непријатеља. Кад је 1318. године, не мерећи своје снаге, ушао и у борбу са краљем Милутином, да би добио хумску област, почела је његова звезда нагло да тамни. Изишавши из те борбе побеђен он је брзо дочекао одметање својих поданика и створен фронт нападача из суседних области. Није га поштедео ни мађарски краљ, који је своју круну дуговао његовој породици. У 1322. бан Младен био је већ пала величина и потпуно онемогућен на свом дотадашњем подручју.

V

Борбе против посрнуле породице Шубића искористио је највише млади босански бан Степан II Котроманић, син бана Степана I. Мудар и трезвен, са искуством човека који се једно време потуцао изгнат из отаџбине, он је ипак био довољно активан и брз на одлуку. С њим почиње осетан напредак Босне у свима правцима. Оно што је био краљ Милутин за Душана, то је био Степан II за Твртка: творац државне стабилности и организатор њене унутрашње снаге. Његова државничка вештина била је врло проста. Ударао није никад тамо где је било опасности да може изићи награђен; био је врло активан увек, кад је требало искористити туђу невољу и мутну ситуацију; а где се требало одлучивати између два подједнако јака противника, он је гледао да одржи везе са обојицом. Таква државничка вештина, очевидно, није високе вредности; али за оне који се њом служе доследно она доноси користи и успехе. А државници се мање-више цене сви по том, не како су радили, него шта су постигли.

Кад је пао бан Младен, Степан II је остао једини господар Босне. Поред тога, чувајући свима начинима милост мађарског краља, добио је он још и босански део Драгутинове области, као његов унук и као наследник. Драгутинов син, Владислав, беше покушао да иза Милутинове смрти добије српски престо, али је у борби са Стеваном Дечанским рђаво прошао и морао је да бежи у Мађарску, далеко од српских граница. Степан Котроманић искористио је и те борбе око престола у Рашкој, па је ушао и у Хум и освојио целу ту област (до 1326.). Све дотле, од времена Немањина брата, кнеза Мирослава, Хум је, сем малих прекида, био стално у српској власти. У њему је, у Стону, (1219.), Св. Сава подигао и једну православну епископију, једину на подручју читаве данашње Босне и Херцеговине, која је ту остала све до страховитог потреса од 1252. године, а одонда пренесена је у Петров Манастир на реци Лиму. Кад је краљ Драгутин у гатачком пољу, 1276. године победио свог оца, краља Уроша, повукао се овај негде у хумску област и ту је остао све до смрти. Најстарији син краља Милутина, кнез Константин, био је више година намесник у тој земљи, а становао је у Стону, Невесињу и на Бротњу. Да рашки господари нису могли лако да прежале такав губитак, било је врло јасно. Између њих и Котроманића остају због тога односи читаво време врло запети, а у два-три маха долазило је и до правих сукоба. Нарочито то није могао да прежали Душан, и готово четврт века доцније подузима против Босне војни поход, да поврати изгубљено (1350.). Уз Хум Србија се морала лишити и Стона, који беше остао готово потпуно отсечен од остале државе. Само, Стон није био изгубљен у некој ратној смутњи, него га је Душан продао Дубровчанима (1333. године) за 8000 перпера и сталну годишњу ренту од 500 перпера. Дубровачка република беше тад примила на се и обавезу да не смета православље у Стону, односно, по њеним речима у уговору: „поп србски да поје у црквах”.

У Далмацији Степан II је желео да искористи борбе тамошњих хрватских великаша и да се дочепа власти и утицаја онако како се некад бан Павао био раширио у Босни. Кад је умро мађарски краљ Карло Роберт (1342), а на владу дошао његов тек шеснаестогодишњи син Лудвиг, бан Степан почиње да се колеба. Он сумња у способности младог краља и тражи с тога веза са Млечићима. Али, чим је видео енергичну вољу Мађара да наставе стару политику јаке руке, он им покорно придружује своје чете и ратује с њима у Далмацији против истих оних људи којима је до јуче нудио савез. То његово учешће не иде, истина, од срца и није искрено; иако савезник Мађара он налази пута и начина да одржава везе и са Млечићима и да им учини неколике не мале услуге. Мађари помало сумњају у њега, али га ипак остављају на миру; нешто с тога, што вешто крије трагове, а друго, што је био формално исправан. Касније, његов углед осетно расте; нарочито оног часа, кад мађарски краљ узима за жену његову, код Мађара много опевану, кћер Јелисавету (1353).

Ојачавши Босну на све начине; ујединивши је од Дрине до Цетине и Сане; давши јој излаз на море; утврдивши у њој посрнули бански ауторитет и своју династију; створивши чврсте везе са Мађарима и папском куријом; он је умро неколико недеља иза удаје своје кћери, са свешћу да је Босна на сигурном путу да постане од обичне вазалске покрајине угледна и права држава.

У колико је Степану II недостајало извесног ширег погледа у ствари и потребне отмености у политичком потезу, у толико га је више имао његов наследник и синовац, Твртко. То је несумњиво највећи владар Босне и једна од најлепших личности целокупне наше прошлости. Одлучан и праволинеалан кад има да сврши ствар; увиђаван и предусретљив кад треба да је разуме; моћан и са далеко упртим погледом кад треба да је изведе. На владу је дошао врло млад, са једва каквих седамнаест година, као и његов суверен и савременик Лудвиг (Лајош) Велики; али је одмах, од првих корака, за разлику од цара Уроша, свог другог савременика, показао да има своју вољу и с њом способности и да је натури.

Мађарски краљ, првих година Тврткова владања, није био у добрим везама с њим. Заузет великим ратом са млетачком републиком у Далмацији, он није, бар колико се данас зна, употребљавао против њега војну силу, али га је, држећи је у претећем ставу, натерао, да му, као мираз уз жену, уступи хумску област до Неретве и цело Завршје. Мало после тога, 1363. године, Лудвиг, је, налазећи за разлог верске прилике у Босни, кренуо против бановине две војске. Једну је, чак, водио он сам. Хтео је, несумњиво, да у земљи убије сваки дух отпора, који се јављао, и сваку помисао о неком смелијем замаху у политици. Мимо свако очекивање, обе краљеве војске вратиле су се без икаква успеха. Степанова творевина била је толико јака да је мирно могла одолети једном тако опасном ударцу; а Тврткова рука толико снажна да одржи меру. Али, што није могао мађарски краљ, учинила је домаћа неслога. Твртков млађи брат Вук, помаган од већег дела великаша, препадом узе власт и натера брата да као изгнаник моли милост и помоћ дојучерашњег непријатеља. То су били најтежи дани у Твртковом животу. Мађари, којима је добро дошла та унутрашња борба у Босни, да обе странке, у један мах, учине више зависним од себе, дадоше Твртку помоћ и подржаше га, доиста, да поврати власт. До јуче поносан ради победе над Мађарима, Твртко је морао да повије главу и да постане њихов обвезаник и поново вазал.

Године 1371. пољуљана је из темеља цела српска држава поразом на Марици; те исте године умро је и последњи српски изданак династије Немањића. Неко је требао да прихвати власт пре него се држава потпуно растури. Ко ће то да учини? Међу првима јавља се жупан Никола Алтомановић, моћни господар од Рудника до мора, са готово целим Подрињем, Новим Пазаром, Загорјем, Требињем и Конављем. Од српских династа он је, у тај мах, несумњиво био најсилнији. Али, није био и најбољи. Суров и пуст, он није имао никаквих обзира и дошао је у сукоб са целим светом. Мало пред своју погибију спрема се на њ краљ Вукашин са сином Марком и са Балшићима. Против њега је пропиштала дубровачка република; он је отео Рудник кнезу Лазару и натерао га у вазалство Мађарима; а на Твртка је још раније дизао његове поданике и помаго му брата Вука. Кнез Лазар, мудрији и честитији од њега, поред свих својих веза, није имао довољно снаге да потисне Николу и да мимо њ изиђе напред. Твртко? Он је био потомак Немањића; истина по женској линији, али тек и њихова крв. Он је био и довољно јак и са довољно ауторитета. Али, он је био, иако Србин, владар једне одвојене области и без веза са рашким људима. Да се дође до круне треба створити везе и онемогућити противнике. Између Лазара и Твртка нема сукоба. Твртко зна да је Лазар слабији; а и да је његово право јаче од Лазарева. Јер Лазару се приписује легитимно право на круну Немањића по том што је његова жена из немањићске линије Вуканове; место са женом, Твртко је имао то право у самом себи. Поред тога, њих и једног и другог беше жупан Никола злом задужио и један и други имали су много интереса да се реше тог противника. Помагани још и од Мађара, они устају на Алтомановића, савлађују га и његове земље деле између себе. У Твртков део дошао је манастир Милешево са гробом Св. Саве. На том месту, толико штованом у српском свету, Твртко је на своју главу ставио 1377. краљевску круну. Бог ме „сподобио двоструким венцем, да владам над оба краљевства”, писао је он свечано и с поносом, милостиво дајући дубровачкој републици трговачке повластице, „прво од давнина у богодарованој нам земљи Босни”, а по том, кад је у Србији нестало царске лозе, и ја кад видех земљу прародитеља мојих остављену од њих и да нема свог пастира, пођох у српску земљу, желећи и хотећи утврдити престо родитеља мојих и кад сам тамо дошао венчан бих богом дарованим ми венцем на краљевство прародитеља мојих, да будем у Христу Исусу благоверни и богом постављени Стефан краљ Србима и Босни и Поморју и Западним Странама”. Кнез Лазар није протестовао против тог Твртковог дела. Видећи пред собом опасност од Турака и осећајући зло, које је снашло цео народ од међусобне борбе појединих великаша, он је оставио сваку помисао о протесту, признао Твртку титулу и с тим не само уштедео себи велике непријатности, него и очувао његово даље пријатељство.

Твртко је, међутим, сновао крупне ствари. Још 1370. године радио је на том да се један од синова краља Вукашина ожени једном од Шубићевих одива, његовом рођаком. После се сам оженио Доротејом, ћерком бугарског видинског цара Страцимира. Са Лазарем је склопио савез и поштено га држао и у најтеже дане. Босна, Србија, Бугарска, спојене у један ланац и удружене искреним савезом, чиниле би несумњиво тврд бедем против сваког нападача. То је план достојан пажње; зачетак једне нове лиге Јужних Словена у борби против заједничког непријатеља. Кад је дошао тешки час Косовске Битке, Твртко је послао у помоћ кнезу свог најбољег војводу, Влатка Вуковића, победитеља Турака у једној борби код Билеће, са довољним бројем исто тако сигурно добре војске.

Да је код Твртка племенитости и пуно смисла за опште добро целине, показују најбоље ова два примера. 1385. године био је Твртко у борби с Балшићима; те исте године Турци беху озбиљно угрозили Балшине земље на југу. У том часу Твртко не ради онако, како би радио, вероватно, његов стриц и сваки други човек ситних себичних инстиката. Велик, Твртко не искоришћава неприлику свог хришћанског садруга, него му преко Млетака нуди мир. – Године 1389. после Лазареве погибије, пожурио је хришћански мађарски краљ да напане сироту удовицу у њен најцрњи час. Твртко, „краљ Србљем”, који би сад, несметан ни од ког, могао да присвоји себи и Лазарев, као некад Алтомановићев, део и да буде без такмаца на целом подручју, не подузима ни једног корака, који би могао тешки положај Лазаревих наследника да учини још тежим.

Његова мисао иде у другом правцу. У Мађарској беху настали велики унутрашњи нереди после смрти краља Лудвига 1382., који беше умро без мушких потомака. Борба о наследство дође поново на дневни ред. У тим државним метежима учествовао је нарочито један део хрватског племства. Не заборављајући како се Лудвиг држао према њему у време његове прве владе, Твртко сада враћа равном мером. Он је стожер, око кога се купе бунтовници. Преко њих, и својим личним ауторитетом, он полагано али доследно и енергично делује на далматинске градове и општине, да му се у низу од неколике године дана придружише готово свим сем млетачког Задра и слободног Дубровника. У Твртковој власти беше тад цело подручје од Спљета до Лима и Милешева. У ту заједницу дођоше и отоци Брач, Хвар и Корчула; а врло вероватно, у вазалском облику, и личка област породице Курјаковића. Са поносом могао је, после тога, 1390. године, несумњиви победник да објави своју нову титулу са овим ознакама: „Стефан Твртко, по божијој милости, краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја”. На жалост, носилац те часне титуле брзо је заклопио своје очи, 1391. године, још у пуној мушкој снази, са непуних педесет и пет година, не доспевши да довршено дело чвршће веже и трајније обезбеди.

Готово само од себе намеће се поређење између Твртка и Душана. Обојица су, ван спора, људи велике личне вредности. Обојица постижу и велике успехе. Нису само владари, него су носиоци читава државног строја. У њима као да је усредсређена сва енергија наше снагом понесене расе. Сви су им мишићи набрекли у широком замаху. Сваки покрет показује концентрацију воље. Код обојице је и иста судбина. Високо подигнуто њихово дело нема ко да прихвати; под теретом њихове тековине посрћу слаби им наследници. Обојица мру још неистрошени у снази; управо онда, кад је њихово присуство жива потреба да се стечено доведе у ред, приљуби, организује, одржи. Али у том, шта је требало да се среди, између Твртка и Душана нема сличности; нема чак ни подударања. Душан је, по карактеру свог дела, био освајач. Господар не само Срба, него и Грка и Арбанаса. У његову област ушле су земље које немају ничег заједничког са српском прошлошћу и нашом расом; и ушао је елеменат, грчки, који је био културно јачи од српског, национално свеснији и у државним пословима вештији. Све да цар није разбио своју државу на области и од властеле направио мале династе; све да није, услед брзог територијалног ширења а слабих прометних веза, централна власт природно слабила према моћи локалних величина, Душанова држава стално би боловала од превеликог броја туђег, разнородног и у основи непријатељског елемента, који је била примила у себе. Тврткова концепција била је стварнија, и, у колико се за оно доба сме рећи, националнија. У његовој држави били су само Срби и Хрвати, један народ, наша крв. Направити од Босне средиште, око кога ће се образовати српскохрватска држава, била је више него срећна мисао. Не наведосмо ли, у уводном делу, речи једног нашег одличног познаваоца народног нам склопа, да су Босна и Херцеговина „централна област и језгро народа”? Разлике у култури и вери, које су постојале између Срба и Хрвата, постојале су још у XIII веку између Рашке и Зете, па су време и свест о заједници све изгладили. Пред заједничком опасношћу од Турчина сабијали су се заједно неколике десетине година Срби и Мађари, а камо ли то не би још више приближило Србе и Хрвате, да је, којом срећом, Твртково дело било прихваћено. У односу према кнезу Лазару, Твртко даје најлепше сведочанство о том да је своју концепцију доиста израдио вођен неким вишим идејама и са тачним схватањем времена у ком се налазио. С тога нам је Тврткова државна мисао, извршена нашом данашњом државном творевином, милија од Душанове. Пред овим је блештао далеки сјај цариградских кубета, која је некад гледао у првој младости; у Твртка су домаће планине биле средиште снаге народа и државе.

VI

Као Србија после Душана, тако и Босна после Твртка, нагло опада. Мање на ударцу него Србија, она прилично одржава свој првобитни територијални посед, али се њена снага троши у унутрашњим борбама. Поједини великаши постају полунезависни господар (Хрвоје Вукчић, Сандаљ Хранић, Павле Раденовић, Херцег Степан Вукчић и др.) и воде, врло често, политику на своју руку не само без краља, него и против њега. Од краљева, наследника Тврткових, ниједан нема неке веће личне вредности. Нису могли да учувају не само државну независност према Мађарима, коју Твртко беше добио, него ни лични ауторитет према суседима. У дубровачким књигама има више него један доказ, како се мала република готово подругивала извесним ситуацијама својих краљевских комшија.

Као Србија после Косова, тако се и Босна, после Тврткове смрти, налазила између два непријатеља. Један беху Турци, а други Мађари. Ови други су сматрали за своју прву дужност да потисну Босанце из Хрватске и Далмације и тако униште све, што је Твртко постигао на тој страни. После, натурили су земљи поново своју врховну власт; тобоже не само на основу старог права, него и ради бољег вођења борбе с Турцима. Турци, опет, са своје стране, освајачи и иначе, гледали су у сваком савезу са Мађарима јасну оштрицу против себе. Босна је с тога била на тешкој муци. Као мађарски вазал она тим самим стиче Турке као непријатеље; покуша ли везе с Турцима добија одмах ударац од Мађара. Водити неку већу и самосталну политику у таквим приликама била је готово немогућа ствар. У најбољем случају, ако је такве политике и било, она је била чисто локална, као она Сандаља Хранића, господара Хума, који је гледао на све начине да буде управо толико турски колико и угарски и да влада са толико вештине да у потребном часу могне одлучити претежност ове или оне јаче стране.

Занимљиво је у овом декадентском периоду босанске прошлости, да се на влади јавља једна жена, поред Кнегиње Милице, прва у нашој хисторији. То је Јелена, жена краља Степана Дабише, Тврткова наследника (†1395). Слаба и неодлучна она се ипак држала на власти готово три године, пуштајући за то време да се властела осили исто тако као мало раније рашка за владе цара Уроша. Један суров упад Турака у Босну, 1398. године, натерао је великаше да на чело земље ставе ипак неког са више ауторитета; и тако је дошао Степан Остоја. Али тај краљује за мало и добива као противкандидата Твртка II (1404.). Два краља у Босни нису једини случај у ово помућено доба. После Остојине смрти (1418.) јавио се као краљ и његов син Степан Остојић (†1421.). Неколике године доцније, 1432. избио је као противкандидат Твртку II краљ Радивој, неугледни члан династије, други син Остојин, који је остао у земљи, истина без власти, све до пада Босне. У тим кризама посредници су или Турци или Мађари, којима босанска властела, себична и љуто завађена, у души циници, служи као просто оруђе. Међу њима нема ни једног светлијег изузетка, који би интерес целине и отаџбине ставио испред свога. Нема сродства, од кога би презали, само ако оно доноси корист. Дубровчани, који су с одвратношћу посматрали ту простачку јагму за влашћу, писали су једном приликом, 1404. године, како се „од потопа света није толико свет смео и вртео”, као у Босни тих времена. За време тих унутрашњих смутња у земљи, добио је деспот Стеван од Мађара богати босански град Сребреницу (1412.), око које се после воде честе борбе између Босне и Србије. Дубровник је опет од 1419–1426. откупио од власника Сандаља Хранића и војводе Радослава Павловића цело Конавље и домало добио озбиљне прохтеве и за неке друге суседне области. Немајући да плати Турцима дужни данак, краљ Твртко II је морао да им уступи нека места у источном делу земље, као Ходидјед и Врхбосну, односно Сарајево. Земља је, види се по свему том, очевидно пропадала и питања њеног опстанка није зависило више од ње, него од воље њезиних противника. Ту се није више дало шта да измени. Краљ Степан Томаш (1443–1461.), који је од свих наследника Тврткових имао понајвише државничког, могао је само, с болом у срцу, да гледа неминовно срљање у пропаст.

Као карактеристика тих мутних прилика могу служити односи у области Степана Косаче, односно Херцега Степана. Суров и прек, он је, упирући се на помоћ Турака, ратовао са целим суседством: са Млецима, са Павловићима, са мађарским људима у Далмацији, с Дубровником, с деспотем Ђурђем, па и са краљем Томашем, који му беше зет по кћери. Степана се никад није тицала општа ствар; у свему тражио је само свој интерес, понекад чак и ситне природе. Велик није био нигде. Чак је и породицу затровао. Као зрео човек он је ушао у авантуру са једном лепом Фјорентинком и изазвао против себе и мајку и жену, и рођеног сина. Саблажњиве сцене борбе оца са сином трају неколико година и њих решава турска војска, која долази на молбе херцегове. Кад је видео пад Србије и чуо, да су Турци, без обзира на његову верност, упали и у његове земље и попалили Милешево, њему тада бива јасно, колики је грех чинио крварећи се, ради мале добити, и трошећи снагу своју и својих хришћанских другова да, у одлучни час, ослабљен постане плен бесног освајача и прегажени црв. Али је кајање било касно. По очевом примеру, син тражи и добива помоћ од Турака. Узалуд је после и он, видећи сву опасност, са оцем заједно устао да брани слободу земље. Турци већ беху закорачили у Херцеговину и нису се дали лако потиснути. Видећи сву коб, која чека његову земљу, стари херцег, који је од ранијег пакосника све више постајао трагична личност хисторије, с болом вапи за последњу помоћ Босни и хришћанству.

Између Србије и Босне XV века не беху односи онакве срдачности, какви су били за Твртка и Лазара. Вођени ситним интересима, гледајући сувише само преда се, чак и онда, кад је турска сабља била подједнако измахнута изнад обе земље, управљачи Србије и Босне више су били у сукобу, него у љубави. Тек пред крај јавио се код њих покрет да се, пред несумњивим злом, које им предстоји, споје у једну целину, да би, удружени, добили више снаге и боље изгледе за борбу. Босански краљевић Степан Томашевић имао је да узме наследницу престола у Србији, Јелачу, кћер деспота Лазара. Брак је склопљен 1. априла 1459. године, пред саму пропаст деспотовине. Он је управо и ускорио. Знајући да је тај брак створен са одобрењем мађарског двора и да је то, у ствари, нови бедем против њих, кренули су Турци одмах да спрече ствар. Још у Босни они беху удесили заседе да ухвате краљевића на путу у Србију. Као какав бегунац, кријући се, јурио је млади Степан у своје сватове, уносећи у читаво весеље усплахиреност и црну слутњу. После шест недеља стигла је, доиста, турска војска пред Смедерево, опсела град и 20. јуна узела га без праве борбе. Младожења, са женом заједно, би пуштен у Босну, да однесе једну илузију мање и да домало заврши тамо бедном смрћу.

Растрзана унутрашњим борбама, сва изагњила, Босна је срамно изгубила своју државну екзистенцију. По речима њеног краља, пола је босанског становништва, верски огорченог католичком безобзирношћу, волело Турке него њега. Чак је и ушло у везе с њима и позивало их да са Босном поступе исто онако као са Србијом. У растрованој земљи не беше идеала за који се чинило достојно мрети. Слобода је за једне значила притисак за друге. Државне независности одавно више није било. Краљ, као представник државног ауторитета, скрушено је повијао главу пред сваком мађарском мамузом и римском мантијом; или се, у другој прилици, грчевито хватао за милост кога везира. Кад је у пролеће 1463. силни султан, освајач Цариграда, Мехмед Ел-Фатих, кренуо у Босну, у њој се не диже ниједан јачи покрет да заустави непријатеља. Босанска хисторија не даде ниједне Марице, а камо ли величанственог Косова! Ту нема оних светлих примера прегарања, „ђе брат брата издати не шћеде, докле гође један тецијаше;” нити оне класичне слике најмлађега између Југовића, који неће да остане ни по царевој жељи, ни по сестриној молби, него, свестан великог часа хисторије, мирно полази да изврши своју дужност:

Идем сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!

У оно мало народних песама, које певају о пропасти босанског краљевства, изрично се говори, како је у земљи било много издаје и заваде; како „бан” босански

Свој је браћи својој омрзнуо
И голубу на јеловој грани-

и то с тога, што га превари „господа латинска”, те прими њихову веру.

Краљ Степан Томашевић (1461–1463) није ни покушао да даде отпор. Он је видео расуло земље, осећао заваду између поданика, и био на чисто да би у сукобу могао само изгубити. И с тога је намислио да се спасе бегом. Али, у Кључу га достиже турска потера и присили на предају. Да спасе живот, краљ издаде наредбу да се сви градови у земљи, који још не беху пали, предаду Турцима. Али главе ипак није изнео. Султан Мехмед погазио је реч свога паше, који краљу беше обећао живу главу, ако се преда и испуни горње услове. Султану је учена улема издала фетву са поуком: „правоверни нек се не да угристи два пута из једне руке” и послушавши, тобоже, ту поуку, он је пустио да отсеку главе последњем босанском краљу и његову стрицу Радивоју, уз многу другу властелу.

Херцеговина – која се под тим именом јавља први пут 1. фебруара 1454. године у једном писму војводе Иса-бега, – одржала се двадесет година дуже од Босне, али у вечним трзајима. Из смрти Херцега Степана (1466.), његова три сина заступаху три разна гледишта и не даваху земљи никакав пример племенитијег схватања од дужности према отаџбини. У завади с браћом један од њих, Стеван, отишао је чак Турцима и као Ахмет Херцеговић јавио се да сврши обрачун. 1482. године пао је, најпосле, и Нови, на мору, последње уточиште слободне Херцеговине.

VII

До пропасти своје државне самосталности на мохачком пољу, 1526. године Мађари су покушавали у више прилика да преотму Босну од Турака. Они дају Босни и новог краља, Николу Ујлакија (1471–1477) и предузимају тамо 1480. године велики војнички поход, у ком се нарочито прославио Змај Деспот Вук Бранковић. Хришћанска војска, у снажном надирању, допире до самог Сарајева у исти час кад друга стиже у Крушевац, – али то све остају само епизоде једне велике борбе, чији крајњи исход ипак није могао бити измењен. Понесени успесима, одлично организовани и сигурно вођени Турци су били у напону снаге, која се у најбољем случају дала тренутно зауставити, али никако дефинитивно сузбити. Под њиховим утицајем ударцима падају постепено последњи остаци мађарске власти с десне обале Саве и Дунава: сребреничка бановина 1512, Београд 1521., и дуго и упорно брањено Јајце 1528. године. Некадашњи врховни господар Босне лежао је и сам у праху и кроз Будим протутњила је, са победним криком, турска коњица.

Турску власт у Босни и Херцеговини поздравило је доста босанског елемента, тражећи у њој заштите од притиска католичко-мађарских владајућих верских кругова. Не треба никад сметнути с ума да су католичку пропаганду у Босни и Херцеговини вршили готово редовно страни људи, повереници папске курије и мађарског двора и да су њихове инквизиције и прогони трајали до пред сам пад Босне. Први инквизитор против бана Кулина беше странац Иван де Казамарис; Ниносављев бискуп постао је доминиканац Јохан фон Вилдесхаузен, несумњив Немац; мађарски бискупи на почетку XIV века проповедају крсташки рат у Босни и помажу га; први фрањевачки викар у Босни био је фра Перегрин Саксонац; бискуп краља Твртка, који је очигледно радио против њега, а за корист својих сународника, беше Мађар Петар Шиклоши. Сличних примера има више. Али и из овог излази јасно и чисто једно. Ти туђинци, несумњиво добри католици, долазили су међу народ у Босни са нама, на жалост, доцније од Аустрије добро познатом, надменом позом просветитеља и, знајући да имају за собом ауторитет Мађарске и државне власти, нагонили су људе у нову веру више силом, него разлогом. Нису од мале муке чак увиђавнији викари католичке цркве у Босни молили папе, као Урбана IV, да их ослободи од извесне врсте проповедника, који више штете него користе цркви. Преверавања су с тога у Босни била врло честа, или, ако не увек то, а оно сигурно спекулисања са вером. Да избегну какву опасност или да добију неку милост многи од босанских људи, не изузимајући ни саме владаре, прелазе из једне вере у другу или дају изјаве да ће лака срца напустити заједницу, којој су дотад припадали. Неначелност у том правцу брзо се извргла у цинизам. Да очувају поседе, да дођу у милост нових освајача, да се обезбеде од прогона, многи од босанских великаша брзо донесоше одлуку да приме Ислам. „Потурчи се плахи и лакоми”. Деловали су, поред тога, и примери, – као онај браће Ангеловића из деспотове Србије, од којих један беше велики челник, а други румелиски беглербег, један православни, други муслиман. Већ у XV веку има читав низ угледних чланова босанских породица, који су прешли на Ислам. Такви су: Исабег Хранушић, који 1. фебруара 1454. пише Дубровчанима за „брата ми херцега али синовца ми воеводе Петра”; Скендер Михајловић, војвода у Врхбосни; Синан паша Боровинић, санџак-бег врхбосански; Ахмедбег Вранешевић, санџак херцеговачки; Мехмедбег Обреновић, његов наследник; Хасанбег Михалбеговић, Скендербег Вранешевић, Мустафабег Богојевић, Ахмед паша Херцеговић. У рогатичком срезу постоји муслиманско село Бранковићи, чији је један давни предак Махмут Бранковић погинуо „на боју деспотову” и био сахрањен на Петрову Пољу. На његову ћирилицом писаном гробном нишану има лав у грбу, познат и у православној линији деспотске куће Бранковића. Из Босне, из Рудог и Раванака, потиче породица Соколовића, чији потомак беше чувени велики везир Мехмед Соколовић. О Предојевићима, чије је име очевидно наше, постоје у народу још и данас приче, како је Имшир паша, најугледнији од њих, постао муслиман и сећао се доцније своје родбине. Чувени крајишки бегови Куленовићи сами се изводе чак од лозе Кулина бана; тачно је, међутим, да их има и католика и муслимана и да се одавно помињу као „породица рода племенита”. Ову листу ми би могли допунити са врло много примера, али се и из овог низа види јасно шта смо хтели рећи. У осталом, за порекло највећег дела босанско-херцеговачког муслиманског елемента нема бољег доказа него што је тај да им је матерњи језик само српски. Турски и арапски учили су само у школи, војсци и администрацији. Њихово писмо било је све до окупације ћирилица, такозвано беговско писмо, које су они сами звали „стара Србија”.

Прелазом на Ислам, босанска властела је добрим делом спасла своје наследне поседе или баштине. Од њих су, у главном, постали бегови; задржавши готово сва своја феудна права. Из много обзира султани су према њима правили изузетке од правила у другим областима. Турска је обновила још и установу старих пронија као тимаре и зијамете и давала их је обилато својим спахијама за ратне заслуге. Та добијена добра нису била наследна; према томе, нису се могла ни продавати. Спахије су добијале од њих само приходе. Њихова тежња беше, природно, двострука: да поседе обезбеде за своју породицу и да од њих добију што више прихода. Ово друго истеривало се помоћу раје, односно хришћанских поданика који су, нарочито у доба опадања турске централне власти, остајали све више без праве заштите. Обрађивачи земље били су кметови, у главном хришћани. На баштинама ти кметови нису били потпуно слободни, нарочито не од извесних утврђених обавеза. Али је било и потпуно слободних кметова закупаца, на разни рок, за себе, па, чак, и за три и више нараштаја унапред, који су узимали да обрађују земље властелинске и спахиске. Њихове погодбе биле су обично да се половина или трећина прихода предаје власнику. Поред турских постоје у исто време и хришћанске спахије. Врло је вероватно да они постоје од раније; а то би био најбољи доказ да Турци нису тражили прелаз на Ислам, као безуветну погодбу за одржавање самог имања. У манастиру Житомишљићу, у Херцеговини, чува се и данас слика ктитора Милисава, „спахије”, односно Милисава Храбрена од породице Милорадовића, из 1601. године, за чије претке постоје недовољно проверени подаци, како им је још султан Мехмед II дао „право на шест кућа у селу Житомишљићу”. За Рашковиће у Староме Влаху зна се, исто тако, да су имали спахилук све до XIX века. Било је, поред тога, и слободних сељака хришћана. Један путник, из XVII века, даје ово јасно обавештење о турским аграрним начелима: „Што остане у рукама оних хришћана који се затекну на својим имањима а вољни су да остану, то се не дира и пушта им се и да уживају и да наслеђују”. На очи, и по намерама турског законодавства, сигурно је да положај земљорадника и хришћана у турској царевини не би био тежак или бар за земљораднике не би био тежи него – у дотадашњој феудалној хришћанској држави. Али је у стварном животу све било знатно друкчије. Расплинута и у вечитој борби, турска царевина није имала више од оног осећања да све мора ићи онако, како тражи једна воља из Стамбола, нарочито не тамо где је у питању лична корист. У том отимању од закона посебно се истичу спахије са својим интересима. Они траже више од оног на што имају права и то траже немилосрдно. Њих на то гони несталност поседа и жудња за благом; после се појавило и то да су тимари добијани митом; да су могли да буду прекупљени; и најпосле су се почели продавати јавном лицитацијом. Све то имао је да плати тежак, из кога се цедило, што би год привредио. Већ XVI век даје масу примера о бедном стању раје, а доцније ти су примери све гори. Тако је, временом, положај спахијских привремених кметова постао тежи од беговских и на крају просто неподношљив.

Код нашег света јавила се врло рано љута мржња на Турке. Милешевски ђак Владислав, који је 1508. године путовао у Сарајево и преписивао живот Св. Саве, наводи с очитим огорчењем, како је тад владао „законопреступни и тројицу хулни и хришћанима досадителни злочестиви турски цар Бајазит”. У Требињском Манастиру писан је један запис у 1509. години и у њему се каже: „ради наших грехова постиже нас измаилска железна палица, која нештедно поражава установе православне вере; и разрушише се свете цркве и изменише предања светих ктитора, тако те се умалише и закон и књиге. И многи немучени ни од кога отступише од православља и присташе уз њихову веру, као што апостол пре рече, гледајући њихово множење и великославље”. Ова последња реченица врло је важан податак за исламизацију Босне и Херцеговине и говори врло речито против опште примљеног мишљења као да се турска вера ширила само силом и на мачу. 1537. године забележио је један писар из Манастира Св. Тројице код Плевља, како Турци насрћаху на хришћане „као лави свирепи”; „и велика нам нужда од њих беше. Што имасмо имања, све нам узимаху, једни нам долазећи, а други отходећи, и све што смо стицали, све нам узимаху”. Један фрањевачки летописац забележио је 1524. године како „разорише Турци босанске манастире, Коњиц, височки, сутински, крешевски и фоинички ... и кад разорише цркве поведоше министра и ш њим 12 фратарах”. Те су све белешке из прве половине XVI века, кад је Турска још била у напону и дисциплинована. Тужбе из доцнијих векова, кад је зло узимало више маха и Турци постајали све гори, прелазе понекад у беспомоћне очајничке вапаје. Стање хришћана постаде још несносније, кад избише сукоби између домаћих муслимана и досељених „Туркуша”, Османлија. Из разних војничких и административних потреба Цариград је слао у Босну добар део чиновника, који су се, као „прави” „хак Турци”, понашали с много ниподаштавања према домаћем елементу. Један део тих људи сматрао је Босну као пролазну станицу, добродошлу да се искористи за материјално богаћење. Од везира до ситних покрајинских дефтердара, поступало се без много разлика, сем по суми, да се истера не само трошак за скупо плаћене положаје, него и да се обезбеди будућност. Као идеал добра положаја ушло је чак и у народну песму „на Босни везирство”, и то „без промене за седам година”. Мањи део тог досељеног чиновничког света остајао је у земљи и ту стварао свој дом. Од таквих досељеника, из Мале Азије, потиче, на пример, чувена беговска кућа Ченгића, чији је предак Исфендијарбег имао имања далеко доле на Еуфрату. На турско порекло указују, даље, ова и слична имена данашњих босанских муслиманских породица, као Кајтази, Кемуре, Фирдуси, Бехрами, Коркути, Бехмени, Хулусије, Џумхури, Музури и тд. Између тих дошљака и босанских муслимана није било праве љубави. Домаћи су се сматрали запостављени и искоришћавани и у више су прилика дизали оштар глас против тог цариградског намета.

Хришћани су од срца желели да се ослободе турске власти. Економски притисак; социјална неједнакост; тешка атмосфера вечите крви; осећање правне незаштићености; а нада све, као праизвор општег зла, власт туђинца иноверца, „богомрског и тројицу хулног”, нагонили су свет да улазе у све комбинације уперене против опстанка турске власти на Балкану. Нема покрета на хришћанском западу против Турака који не би нашао одјека код хришћана Босне и Херцеговине. Чак православне владике, као много штовани Св. Василије Острошки, не устручавају се да уђу у везе и са римским папама, само да њиховом помоћу збаце турски јарам. Турци и муслимани то осећају. Ради тога њихове мере од XVII века бивају све оштрије. Кад су, постепеним напредовањем хришћана, од друге половине XVII века, муслимани морали напуштати средњу Далмацију, Славонију, Боку и Лику, њихово се становништво сручивало обично на Босну. Озлобљени, као сви људи који напуштају створена огњишта, обично пострадали и оголели, ти су се бегунци, у Босни и Херцеговини, настављали и дизали редовно на штету раје. Најљући херцеговачки муслимани били су Корјенићи, који највећим делом потичу од прогнаних турских насеља око Херцег Новог, као и становништво „проклетог Лијевна” од далматинских муслиманских бегунаца. Није онда чудо, што су односи између раје и муслимана господара бивали све несноснији, а устанци све чешћи.

Притисак Турака растао је с њиховим поразима. Први и најосетнији у босанској Крајини беше после турске погибије код Сиска 1593. године. Иза њега долазе борбе на све стране. Бесни, Турци 1594. спаљују тело Св. Саве, на што Срби одговарају устанком у Херцеговини. Иза тога учесташе четовања, ускакања, погранични сукоби; оно тешко доба, кад је „с крвљу ручак”, а с крвљу вечера”. Јуначке песме хришћанске и муслиманске с уживањем описују ту хајдучију на граници, кад се харају куле, одводи робље, пресрећу сватови; мејданско доба Јанковића, Сењанина Тадије, Смиљанића на једној страни, а на другој Мустајбега Личког, Хрњица и оног класичног Будалине Тала, који, као стари франачки јунаци, место оружја носи дренову батину. Слично је стање и у Херцеговини и у Црној Гори са Бајом Пивљанином, Мандушићем и Вуком Мићуновићем. Јавна безбедност постаде никаква. Свет се помало острви на крв и у извесним неплодним крајевима четовање постаде и један елеменат народне привреде. Какво је стање могло да настане после тог општег клања, показују најбоље ови примери за време трајања борби Светог Савеза. Фрањевачки летописац фра Никола Лашванин казује 1688. године како „крадиау Турци карстианску дицу гдигод могау и однили би у друго мисто и продали”; а за 1690. прича и још страшније ствари. У земљи беше незапамћена глад; шиник жита дође на 6000 белих аспри. Силан народ помре у највећој муци. „А бижаниа бижаше од Саве прид воиском цесаровом. Кудгод би се мако лежаху мартци нит се копаху, нит имадиаше ко. Јиђају ресу липову, з дарвја кору, винову лозу, псе, мачке. У Сараеву изидоше дица матер мартву. У Бањој Луци кога би обисили, обноћ би га гладни људи свега изили. У то вриме паша сицијаше и вишаше и ускоке и рају, кога год би довели; и те би људи мартце све изили. И давали бисмо јист убогим, али како би се најило та би и умарло”. За време тог рата, 1697. године, у једном смелом залету, провалио је принц Евген Савојски до Сарајева, – опљачкао је и попалио добар део града, не штедећи ни православне, – а онда је велик број људи повео са собом делом као робље (муслимане), а делом као присилне колонисте (православне). Тим је још више повећао беду рата и оставио неславан траг о хришћанском оружју.

Занимљиво је да је принц Евген управио свој поход на Сарајево, а не на Травник, где је од 1639. године било седиште босанског везира. Он је то учинио несумњиво с тога што је Сарајево било најбогатији и најразвијенији град земље; а и стратешки био је важнији од Травника, јер се налазио на важном путу, који је везао престоницу царевине са Босном. Иначе, Сарајево је још 1582. године престало да буде прави главни град. У доба кад су Турци били у напону и насртали далеко у Штајерску и под сам Беч, њима се чинило да главни град, као оперативну базу, треба принети ближе непријатељској граници. Тако је Ферхат паша, први беглербег Босне, преместио пашинско место у Бању Луку, где је и остало све док га нису пренели у мирни Травник, баш у сред Босне. Мостар је, у Херцеговини, рано од 1522. године, постао седиште херцеговачко санџакбега. Раније је то била Фоча; али кад су Турци проширили своју власт до мора и далеко преко Неретве, онда су средиште санџаката помакли у стару хисториску долину Бишћа, а у нови град Мостар.

У XVIII веку Босна и Херцеговина постају перифериске области турског царства. Муслимански редови збијају се и бивају гушћи, јер се у земљу повлаче потиснути муслимани са севера и запада. Услед тога борбеност њихова осетно расте. Најбољи доказ о њој даје победа код Бање Луке 1739. године, коју су однели над престрављеном аустријском војском. Али, у осталој царевини ствари иду врло рђаво и стање из дана у дан бива горе. Учесташе дворске афере; грабеж великих везира; недисциплинованост појединих војних организација; и опасна узајамна разрачунавања. То се опажа и у Босни. Изложени непријатељу, а видећи опадање ауторитета и добре воље централне власти, босански бегови, господари појединих срезова и области, почињу да све више раде на своју руку и да на неки начин, у атавистичкој традицији, стварају нове организације средњевековних жупних јединица. Цариградски господари примећују то, али трпе, исто као и у Албанији, такво стање, јер су Босанци били добри муслимани и тврд бедем против ђаура. Шта више, они отворено помажу једно време то јачање феудног система и 1777. објављују право наследства на тимаре оним људима који се покажу достојни награде. То им се после осветило. Кад је султан Селим III почео да проводи своје реформе, главни противник свакој новотарији беху Босанци. Конзервативни; у сталној борби с хришћанима осетљиви на сваки уступак, који би се чинио као попуштање противнику; фанатизовани верским обележјем читаве борбе и живота; уско везани за локално и наслеђено; босански муслимани су енергично устајали против свега, што је, по њихову уверењу, доводило „дин” у опасност. Гоњење јањичара у Београдском пашалуку чинило им се као отворено помагање ђаура и кад је избио Карађорђев Устанак они су указивали на то као природну последицу турског „попуштања раји”. У том уверењу подржаваху их многобројне турске избеглице из Србије, нарочито из Шапца, Ужица, Ваљева, Сокола и осталих западних места, који се населише по Босни, а посебно у тузланском округу. Подјаривани више њима, него честим султановим позивима, Босанци су у неколико махова нападали на Србију, али нису све до 1813. године имали велика успеха. Напротив, Мишар је био, у главном, њихова, и то врло осетна погибија.

VIII

Деветнаести век босанске хисторије под турском влашћу, то је век борбе босанског конзервативног беговата за автономни положај Босне и против свих могућих султанских рефорама. Мржња на Османлије или на Туркуше, како си их звали с осетним подсмехом, беше обузела готово читаву земљу. Та се мржња онда са Туркуша преносила помало и на сам Стамбол. Отуд у Босни симпатије и за покрет Алипаше Јањинског и за Шкодра пашин подвиг у Албанији. Султани, међутим, осећајући животни интерес Турске у том да приме и проведу реформе, нису хтели да одустану од почетог посла. Нарочито није хтео да попушта Махмуд II (1808–1839), човек бруталан, енергичан и од једне линије. Са његовом широком пуномоћу кренуо је у Босну Али Џелалудин паша, 1820. године, да сабљом и гајтаном сломије отпор босанских бегова и незадовољника. Мостар и Сребреница бивају узети на јуриш, као да су непријатељски градови; а око 300 босанских незадовољних коленовића плаћа главом. Али то само утиша, а не скрха отпор. Кад је султан 1826. године укинуо јањичаре, а побуњене између њих дао немилосрдно побити, диже се у Босни одсудан протест против тога. Јањичарски оџак у Сарајеву организова отпор и крену, нарочито са босанским агама, читаву Босну на акцију. Султанов ферман би на једној скупштини у Сарајеву просто одбачен. Земља тако, отворено, погази царску реч, и први пут, после толико векова, стави своју вољу према султановој. Природна је ствар да се то у Стамболу рђаво примало и да су одмах дате заповести да се покрет сузбије. Абдурахман паша то је и извео побивши највећи део бунтовника, али је за то, за време руско-турског рата од 1828. године наишао на потпуну пасивност код Босанаца према опасности царевине и морао је да напусти Сарајево и Босну, и да, најпосле, својом главом да задовољштину земљи и омогући њено учешће у рату.

Најпознатији босански покрет против Порте, то је чувена буна Хусеинбега Градашчевића, „Змаја од Босне”, капетана града Градачца. Готово сав босански беговат, с врло мало изузетака, устао је с њим заједно на вест да султан уводи низамску уредбу с новим униформама и нове порезе. Покрет је одмах добио карактер чисте борбе против властодржаца у Стамболу и ступио у везу са сличним скадарским покретом Шкодра паше Бушатлије. Сасвим је погрешно мислити да је тај покрет имао неке националне мотиве и спремао обнову босанске државе. Као сви босански муслимани тог времена и Хусеинбег је био без развијене националне свести и није желео у ствари ништа друго, него јачање личног престижа, задржавање повлашћеног положаја своје касте, чување муслиманских традиција и изузетан положај за своје земљаке у рођеној земљи. Према свему, то је био автономистички а не сепаратистички покрет; онај, за који су Босанци били сви из реда, док су за овај други, а и то под питањем, могли бити само појединци код муслимана. У осталом, ни такав покрет није прихватила сва земља. Херцеговина, у већини, са Алибегом Ризванбеговићем, Смаилагом Ченгићем и другима, беше противна. Покрет је био, по њихову мишљењу, уперен против султана и Стамбола више него што је било потребно и потицао је понајвише из личних амбиција. Хусен капетан, како то већ често бива у плаху покрету, пошао је, доиста, одмах сувише далеко. Са Бушатлијом он је кренуо прави рат против Османлија, дигавши на 25.000 људи. Његова војска туче бројем слабију војску великог везира. То је његов витешки став, кад треба показати незадовољство и јунаштво. Али кад треба рећи шта се хоће даље, куда води сва та борба, – кад из витешког става треба прећи у државнички, – људи онда налазе да они сви неће једно и да то куд иде Хусеин капетан, одговара његовим прохтевима, али не и њиховим. А, у ствари, све се ипак било свело на то да је, место омрзнутих Туркуша, за везира дошао сам Хусеин. Он је лично био човек од таштине, бегчић у рђавијем смислу речи. Свој двор у Травнику окитио је што је могао лепше; сам се обукао у најскупоценија везена одела; свој везирски печат дао је направити од сама злата. Људима би јасно шта су њим добили и почеше га нагло остављати. Кад је 1832. године кренула на њ нова царска војска, помогнута од херцеговачких бегова, он би потучен и натеран да се бегом спасе у Аустрију.

Херцеговина, за награду, би одвојена од Босне, а њен вођа, Алибег Ризванбеговић, који се мало после истакао и у борби против Мехмед Али паше египатског, доби од султана везирски чин у Мостару. За карактеристику стварних жеља свих њих доста је било само чути речи новога везира, кад је стигао у Херцеговину: „Ево вам Стамбол Мостар, ево вам цара и у Мостару – не треба вам више ником да идете у Стамбол!” То је, дакле, оно што се желело, и што је победитељ Хусеинов тачно осећао; а то је очевидно само локална самоуправа и автономија, чисто босанство и херцеговство, ако се тако може рећи, али ништа друго и ништа више.

Али са Хусеинбегом није био скршен и босански беговат. Кажњен је био, по мишљењу већине, само један сувише личан човек и његово уже друштво, и то не само с тога што се дигао против султана, него и с тога што није знао да остане стварни израз целе земље. Иначе, њихов конзервативни дух остаје исти и отпор против османлиске централизације не малаксава много. То се видело најбоље кад је требало проводити 1839. године објављени ђилхански хатишериф са слободама за хришћане и са њим у вези такозване „тензимати хајирије”, т. ј. корисне установе. У Босни се јавише буне на више страна; сам херцеговачки везир, познати султанов присталица, Али паша Ризванбеговић, беше противник нових уредаба. Пуних десет година нису могли царски везири да помире Босну са султанским наредбама; а 1849. године страдала је чак једна експедиција везира Тахир паше против незадовољника у Крајини. То, најзад, натера Порту, да енергичним мерама уведе ред. У Босну би упућен смели и непомирљиви потурчењак Омар паша Латас са изричним задатком да под сваку цену проведе реформе. Уз пашу је ишло око 9.000 војника редовне војске, већином Анадолаца, потпуно оданих султану. Босанци се, после мало колебања, одлучише на отпор. У Крајини, у долини Босне и у Херцеговини дође до борби, у којима устаници бише брзо савладани и десетковани. Сам везир херцеговачки би ухваћен, наопако посађен на магарца и, с магарећим репом у руци, проведен кроз Мостар. После се, у табору пред Бањом Луком, „омакла” пушка једном чувару, који га је пазио и тако је Али паша, 1851. године, завршио живот и власт. На 400 босанских бегова, у тешком синџиру, послато је у Цариград, на суд; а неколико хиљада је заглавило у борбама. Тако је, истом тад, 1851. године, дошао пун слом босанског беговата и безуветно покоравање Босне под султанску власт.

Понижени и материјално оштећени бегови су после тога дуже времена били повучени у се. Нису више дизали буна, али нису хтели ни да сарађују са представницима османлиске власти. Скупљени на својим селима или на високим лонџама негде у зеленилу или над водом, они су дуго, ћутке, одбијали димове, покаткад мирно подизали главе, да погледају и поздраве новог госта и да опет, предајући се ксмету, пану у летаргију. Кад је за босанског валију дошао Шериф Осман паша (1860–1869), који је дотле служио у београдској тврђави, покушао је да измири беговат са султановом влашћу. Стари, хроми, кривоноги паша желео је да Босну очува турској царевини. Он је у Београду пажљиво пратио српски покрет и био је на чисто с тим шта чека Босну, ако у њој православни елеменат, бројно најјачи, постане свестан своје снаге, а муслимани и даље остану овако погружени и повучени. Он је добро познавао тадашње расположење босанског беговата, посрнулог и тим два пута више осетљивог; оног, који је и пропадајући хтео да одржи свој стари поносити став и говорећи да „трбух нема пенџера” гладовао, да би само могао пред свет изићи што лепше окићен. С пуно обзира, као да не повреди, паша је обраћао пажњу на то да их привуче себи и да им што лепшим пријемом раскрави срца. Једном придобијене он их је позивао и у државну службу и нудио им положаје, који, нису били, истина, сјајни, али су ипак представљали власт. Прву прилику која му се дала одмах по одласку он је употребио да покаже своје намере. Од 9. до 11. фебруара 1860. године била је у Сарајеву свадба једног од богатих и угледних Бакаревића, коју је паша развио у ретко весеље, о ком су чак писали и страни конзули својим владама. И овај наш опис, који следи, узет је из једног таквог аустриског извештаја.

Првог дана, 9. фебруара, скупило се у авлији младожењиној око 45 сарајевских ага и бегова, и то понајбољих, у богатим оделима и са пуним оружјем. Све су били коњаници, одређени да иду по невесту у Високо. Пре поласка, по жељи валијиној, свратили су у његов конак, где је било спремљено нарочито весеље. Играло је коло, певане сватовске песме, добављена музика. Свирало се, вели извештач, „уз националне инструменте”, а нису фалили ни стари таламбаси. Била је читава гомила турских цигана, са чочецима и полунагим играчицама и играчима. Занимљиво је да нису изостали ни гуслари с народним песмама, и то „старим”. Кад је свршено то весеље код валије, кренули су сватови кроз цео град на височки друм. Пратила их је огромна гомила света, са песмом и бубњевима, док су они шенлучили пуцајући из кубура. Сутра дан, кад су се сватови враћали, водећи невесту, дочек је био још свечанији. Валија је позвао све боље Сарајлије, аге, бегове и осталу ехалију, да изиђу сватовима у сретање; и то да их буде што је могуће више на коњима. Свог ћехаја-пашу упутио је лично, са сто заптија, да поздрави свате пред градом. Пашином позиву, који је зачудио читаву варош, одазвали су се ипак готово сви; и кад је ћехаја-паша пошао пред невесту пристало је уза њ ништа мање од 800 коњаника. Све Сарајево дигло се на ноге, да види те сватове, који су личили на описе из епске песме. Пушке су праштале као да је нека силна борба; а кад су се састали свати и сусретници вриски и пуцању „као да није хтело бити краја”. Испред града, та ретка сватовска поворка кренула је кроз сарајевску чаршију и стигла пред валијин конак. Он је задовољан, са свог доксата, поздравио киту и сватове, и пустио их, да, као каква војска, продефилирају испред њега и ћехаја-паше, који беше „у пуној гали”.

Природна је ствар да су оваква средства и оволика предусретљивост брзо створили паши велике симпатије у Босни и направили га једном од најпопуларнијих личности новије босанске хисторије. Чак је и према православнима знао да покаже много пажње у питањима где му се чинило да може попуштати. За његова времена ударен је на најлепшем месту, усред Сарајева, темељ новој православној цркви (1863.); отворена је бањалучка богословија (1866.); довршена поправка старе мостарске цркве (1863.); основана духовна школа у Житомислићу (1867.).

Али тај весели тон, почет свадбеном песмом, није завршио радосно ни за пашу ни за турске реформе. Он је, и ако администратор несумњивих способности, био ипак и човек с турским чиновничким моралом и с тога на крају доста грубо повучен из службе. За његова времена грађен је и онај лепи и солидни пут из Брода у Сарајево. Пакосна традиција казивала је у брзо да га је паша уредио само зато, како би њим „Швабо” могао лакше да продре у Босну.

IX

Од друге половине XIX века учесташе устанци раје у Босни, а нарочито у Херцеговини. Разлога за покрете било је више. У првом реду деловао је непосредни пример Србије, која мушким прегором стресе са себе турске окове; а онда и јуначки став храбре Црне Горе, која је крвљу душманском и својом обливала сваки крш своје земље. Самоуверење раје подигло је знатно и последње беговске буне, јер су обе стране, ради веће сигурности, позивале и рају у своје редове, давале јој оружје и тако је, донекле, саме упућивале на средства којима се може постићи успех. Најпосле, на широке масе тешко је деловао аграрни притисак и незајажљивост поседника. 1848. година била је, истина, укинута робота, али су за то бегови, на чувеном травничком састанку, успели да кметовима натуре плаћање трећине с њива, а половице с ливада. На сељака су, поред тога, пали и многи државни терети: порезе личне, кућне, војнине, спахиске десетине и др. Како су се турске финансије налазиле у очајном стању, Порта је продавала пореске приходе разним спекулантима, а ови су онда, штићени државним ауторитетом, употребљавали сва средства да истерају плаћени откуп и по врху своју добит. Стање је услед тога постајало несносно. Аграрни сукоби учесташе; агинске и беговске интересе помагале су турске власти и обично кажњавале само узбуђене кметове; на крају долазаше до крви.

Поред свих тих момената, дођоше још и политичке акције Црне Горе. Године 1851. беше умро последњи црногорски владар-владика, познати песник Петар II Петровић Његош, а на његово место као световни кнез дошао Данило Петровић. Турска је сматрала Црну Гору као своју област, а дотадашње владике-владаре само као црквене поглаваре с великим моралним угледом. Данила Петровића прогласио је кнезом само руски двор, не питајући о том Порте, и с тога она, природно, није хтела да га призна. Кнез Данило, међутим, осокољен руском одлуком, а жељан успеха на почетку владавине, решава се, прецењујући своју снагу, да се према Турцима учврсти својом вољом и да признање изнуди на мачу. Он с тога буни Херцеговину и почиње непријатељства, која у зиму 1852–3. године доводе до правог рата. У том рату, поред све ванредне храбрости с којом су се борили, Црногорци би несумњиво подлегли надмоћнијој сили Омер-пашиној, да није дошло енергично посредовање Аустрије, које их је спасло. За време Париског конгреса, 1856. године, дао је турски представник службену изјаву своје владе, да Турска сматра Црну Гору као свој саставни део. Кнез Данило, обавештен о том, употребио је све начине да обрати пажњу Европе на немогућност таквог схватања и на све зле последице, које могу из тог настати. 1857. године он је посетио у Паризу Наполеона III, познатог поборника за преображај Европе на националној основи и добио је његове симпатије за питање црногорске слободе. Одмах, после повратка из Париза, он креће своје поверенике кроз Херцеговину да спремају народ на устанак. Један аустријски извештај из 1857. године пише о његову утицају у тој земљи: „Он прима депутације и молбе од завађених општина; пушта да упадају црногорске чете у турско подручје под изговором да мири старе свађе и да спречава крваве сукобе или пушта да тамо обилазе црногорски сенатори, који свргавају Портине администраторе, гоне их, доводе нове, именују суце, преузимају попис становништва и стоке и на многим местима утеривају чак и порезе или наплаћују свој труд”. Кренут с Цетиња избио је крајем те године херцеговачки устанак под водством Луке Вукаловића. На Спасов дан 1858. године однели су удружени Црногорци и Херцеговци славну победу на Граховцу. Као последица те победе дошло је посредовање великих сила да Порта разграничи Црну Гору и да јој, на тај посредни начин, призна посебни државни териториј. Грахово и мали уски појасеви пограничне Херцеговине припадоше том приликом Црној Гори. Остала источна Херцеговина, иако је остала под турском влашћу, била је свим срцем за цетињског господара и чекала само на његов миг. Занимљиво је да је херцеговачки устанак од 1858. године имао непосредна одјека и у Босни и да је тамо у Крајини и Посавини довео до малих брзо угушених локалних побуна.

Године 1860. припале су народним плебисцитом Сардинији Тоскана, Парма и Модена; у мају су Гарибалдијеве чете упале у Сицилију, а после и у Напуљ. Његов победнички поход за уједињење Италије био је слављен и код Срба и „Галибардино” име постало је врло популарно кроз сву Херцеговину. Наравно и његов пример. Црна Гора изгледала је онда за херцеговачке вође и српски романтичарски свет као нека врста нашег Пијемонта и њен култ освајао је све више. Требало је, дакле, да почне и стварна акција и да се посрнулој турској царевини, „болеснику на Босфору”, зада још неколико граховских удараца и оствари сан обнове старе српске државне славе. Поред мржње на Турке јавила се у то време и јака мржња на Аустрију. Црна Гора важила је тада као штићеник Наполеона III, јавног противника дунавске монархије, и ова јој је, током последњих борби с Турцима, дала осетити да и она њу не сматра као пријатеља. 1. августа 1860. године беше погинуо у Котору, на аустриском тлу, кнез Данило, што је код целе Црне Горе и Херцеговине сматрано као аустриска кривица и што је знатно доприносило да се мржња појача. Таквим расположењем у Црној Гори и Херцеговини мисле да се нарочито користе огорчени противници Аустрије, Талијани и мађарска емиграција, с Кошутом на челу, која је живела највећим делом на Апенинском Полуотоку. У њиховим главама зачела се мисао која се била почела приводити и у дело, да се побуне Босна и Херцеговина и да се преко њих, и преко Црне Горе и Србије, убаце чете и у Мађарску, где би се тако дигао устанак против Аустрије. За тај план радио је у Београду талијански конзил Дурио и посветио је у њ и сама кнеза Михајла; у Црној Гори те је идеје ширио француски конзул у Скадру Хекар. Доиста, за ту ствар било се купило 40.000 пушака; биле су чак спремне и лађе; и одређени људи. У Црну Гору дошло је неколико пољских и француских официра и неколико талијанских ускока. У новом устанку Луке Вукаловића, који је букнуо у вези с овим покретом 1861. године, учествује, доиста, и неколико гарибалдинаца. Читав тај план спречила је Енглеска, која је у то време била чисто туркофилска. Она је изјавила Италији „да могу радити шта хоће по Сицилији и Напољској, али ако би хтели да пређу преко Јадранског Мора, да ће им енглеске лађе препречити пут”. Црна Гора била се сувише изложила у овом покрету помажући отворено херцеговачки устанак и с тога је дошла у сукоб с Турском 1862. године. У том рату она је била, после страхотних борби, натерана да непосредно моли мир од Порте и даде гарантије о својој лојалности.

Кад је малаксала Црна Гора, јавио се кнез Михајло са својом чисто националном политиком. Он је проводи полагано, с планом, желећи да успех унапред обезбеди. За то му служе савези с Грцима, Румунима и са увек спремном Црном Гором, као и везе с Бугарима. У исто време почиње и организација народне војске у Србији, којој стоји на челу један француски пуковник. У Босни његове су везе врло разгранате. У Сарајеву, Мостару и Бањој Луци раде, по његовим упутима, најактивнији људи на тој страни Серафим Перовић, Леонтије Радуловић, Васа Пелагић, Сава Косановић, Богољуб Петрановић, Коста Х. Ристић и др. Чак су у далеко Кочићево Змијање допрле вести о „књазу Микаилу”. Кад је једна босанска депутација кретала за Цариград, говорили су јој тамо „Кад будете у Београду, замолте се да уђете свијетлом књазу Микаилу. Заплачите се и све му слободно кажите”. Аустриски конзул у Београду од 1868. године Вењамин Калај, сам признаје огромни утицај кнежев на неослобођено Српство. Кнез Михајло не крије много својих намера и пред крај живота отворено говори са дипломатским представницима страних сила да његов интерес за Босну има веће размере.

Он није био жив, кад је 1875. године избио велики устанак у Херцеговини, који је брзо запалио и босанску Крајину. Почеци устанка нису довољно јасни. Нема сумње да је у народу било силно незадовољство ради страшних недела која су вршили закупници преза; на православне је много деловао и покољ Црногораца у Подгорици 1874. године; било је и иначе много сувих зулума; али још није утврђено какве су све мисије имали Андрашијеви емисари у северној Босни и долазак аустриског цара на границе Херцеговине 1875. године, где је примао депутације са за Турке потпуно нелојалним адресама. Устанак је био врло велик; обухватио православне и католике; и обратио на се општу пажњу. Црна Гора помагала је од почетка усташке чете; а од 1876. године уђоше у рат с Турском и она и Србија. Годину дана после ушла је у рат и Русија. Али, резултат те тешке и скупе српске крви проливене за слободу беше Берлински Конгрес и аустриска окупација Босне и Херцеговине, 1878. године.

X

Аустроугарска власт у Босни и Херцеговини трајала је пуних четрдесет година (1878–1918). Она је још у живој успомени по целом свом режиму и ми се на њој, с тога, нећемо много задржавати. Упозорићемо само на два три карактеристична момента.

Главна намера окупационе владе, нарочито у време док је на њеној врховној управи био, за пуних двадесет година (1883–1903.), заједнички министар финансија, Вењамин Калај, писац једне Историје српског народа и некрунисани краљ Босне, беше та да у Босни угуши свест о националној припадности њеног становништва. Он је хтео да покида све везе између браће с једне и с друге стране реке и да затре и помисао о народном јединству. Ради тога се за језик укида назив српски или српскохрватски, а уводи се босански; ради тога се ствара посебна босанска застава. Српске књиге и новине, које имају ма какво национално обележје, бивају забрањиване; свака јавна реч дуго времена унапред спречена. С планом се негује босански патриотизам, у нади да ће се код света јавити старе сепаратистичке склоности. Љубимац режима, преседник сарајевске општине, Мехмедбег Капетановић, писао је 1893. године, у једној брошури, уз одобравање целог службеног апарата, овакве речи: „Што се тиче Хрвата и Срба, то су огранци од југословенског витешког народа, као што смо и ми исто један огранак, те се на првом мјесту налазимо. Кад не бише на нас кривим оком гледали, кад бише нам признали нашу народност могли би и с њима са свијем у љубави живјети”. То је доба кад влада креће и издржава лист Бошњак, упућен нарочито муслиманима, које је на сваки начин требало одвојити од српског утицаја; и кад издаје службени календар истог имена. Иако се доцније у том правцу морало скретати, јер се видело да је национална свест била већ дубоко укорењена у народу, ипак се, у основи, прави национализам увек сматрао као нешто антидржавно. У штампаној осуди са велеиздајничког процеса у Бањој Луци 1916. године самом писцу ове књиге уписује се у грех што „сматра српски народ Босне и Херцеговине као дио српског народа краљевине Србије”.

Друга главна црта аустриског управног система у Босни било је систематско подржавање суревњивости и узајамне борбе између појединих елемената у земљи. Турска је сатирала народ физички, Аустрија духовно. Она је тровала људе узајамним неповерењем и злурадошћу. Над завађенима није никад тешко владати и она је, свесна тога, из те максиме створила државни принцип. У сваку заједницу између православних и муслимана или између Срба и Хрвата бацано је одмах семе раздора, свеједно у ком облику. Као оруђе служио им је дуго времена ред језуита, који је са њом и дошао у Босну. Заслужни фрањевци, који су стотинама година били на бранику католичке цркве у земљи и имали да подносе тешке прогоне од турских кесеџија, били су гурнути у позадину, јер су као домаћи људи водили много обзира према својим суграђанима других вера. Језуите су главни носиоци бечке политике; верски су нетрпељиви, чак агресивни; национално су искључиви. Изгледа да нема силе која би их могла потиснути. Најгори њихови поступци, који отворено газе законе и изазивају против себе гнев иновераца, остају без казне. Створивши неморално начело да циљ оправдава средство, они су у нашу средину уносили једну вековима и васпитањем разрађену препреденост, која је могла да буде само на штету општег националног морала. Подриван од њих он није био јачан ничим другим. Нема сумње, сви се друштвени проблеми оснивају, на крају крајева, на етичким начелима и културној висини њихове средине. А како су ти неговани у Босни довољан је доказ, да је у земљи било увек више жандара него учитеља.

Економски, Босна и Херцеговина су биле систематски експлоатисане за рачун аустриске и мађарске индустрије и њихових капиталиста. Главно богатство земље, огромне босанске шуме, биле су уз невероватно ниске цене уступљене страним фирмама. Тарифна политика била је, без имало обзира, тако удешена да је онемогућавала домаће такмичење са страним производима. У самој земљи на очиглед су помагана предузећа са страним капиталом. За пиво из туђинске сарајевске пиваре плаћало се од Сарајева до Мостара по 1,01 круну на километар од хектолитра, а за домаће вино из Мостара у Сарајево 1,65 круна! Железнице су подизане не по животним интересима земље, него из стратешких и политичких разлога. На српско-турску границу од 1912. ишла је скупа источна пруга са два крака, док богата долина Посавине, са Градачцем и Бијељином, није уопште имала железничког споја. У Боку Которску доведена је пруга још 1901. године, док се спој средишње Босне са Спљетом није узимао у претрес све до 1912. године. Ради тога, железнице су радиле са огромним губитком, који је, наравно, морала да сноси Босна и Херцеговина. Није с тога чудо, што су се у Босни јављали оштри протести против такве политике према земљи, која је у ствари била деградована на обичну колонију.

Устав, дат Босни под притиском анексионе кризе, 1910. године, није могао поправити стања. Компетенција босанског сабора била је веома ограничена; а влада је и према том ограниченом сабору била потпуно неодговорна. У осталом, шта је могла значити уставност у једној земљи, где је војник био врховни и стварни шеф управе? Више него у једној прилици звецкала је његова сабља, кад је требало решавати понека „парламентарна” питања. Имајући да служи као операциона база за све акције Аустро-Угарске на Балкану, Босна није смела да се развије у јединку, која би имала своју вољу и могла бити од сметње за даљи рад. И чим се осетило да стега у том правцу попушта, дошли су озбиљни предлози да се покушају превентивне мере и против Србије и против самог народа у земљи. Као одговор на такво стање притиска „уоквиреног у тобоже слободно изражавање народне воље” дошао је бунтовни отпор омладине и људи чвршће воље. Тада је честити Ристо Радуловић, уредник Прегледа и Народа, наводио као програм Мацинијеве речи: „Ако Вас питају Ваша дјеца, који је циљ живота, одговорите: акција. Ви ћете рећи тима и другим који Вам приступе да је живот једна мисија, једна дужност, један бој”.

У нашег света било је читаво време свесног отпора према наметнутом туђинцу. Причају за једног старог муслимана у Сарајеву да је, миран и без нарочитог огорчења, дао готово паролу за борбу речима: „Не ваља Швабо све да злати – а камо ли овако!” За време аутономне борбе, коју су кренули у Босни и Херцеговини најпре православни 1896. године, а после и муслимани 1899. године, свет се брзо нашао у редовима опозиције осећајући инстинктивно да се ту не ради само за добијање црквене и школске уредбе, него да се у том покрету, пуном иначе понекад и наивних али увек документованих меморандума, казује дубоко незадовољство, према целој управи. То се, у осталом, видело најбоље по том, што покрет није застао и кад се дошло до неког решења у траженој уредби, него је све више узимао маха. „О, Боже мој, велики и силни и недостижни”, молио се тада Петар Кочић у име стотина хиљада својих земљака, „дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје!” Код омладине место тог става очајног нарицања дошао је протест акције. Кад је аустриски престолонаследник, после свршених војничких маневара очито уперених против Србије, изабрао да се са изазивањем, лицем на легендарни Видов-дан, провезе кроз сарајевске улице, у пуном осећању своје снаге и пркоса – планули су осветнички меци Гаврила Принципа, да, убијајући Фрању Фердинанда, погоде цео режим бечке монархије.