Владимир Ћоровић: Босна и Херцеговина (1925)

Књижевност у Босни и Херцеговини

Књижевност у Босни и Херцеговини никад није била ван заједнице са књижевношћу осталих Срба и Хрвата. Њено писмо, њене везе, њени обрасци, њена општа култура; све је то у зависности од суседа било на Истоку, било на Западу. Чак ни један једини покрет књижевни не јавља се у Босни самостално, нити иде ван обима оног што имају као органски делови целине и остале наше покрајине. Једина особеност босанске књижевности, да је тако назовемо, то су муслимани, који су у уметној поезији створили неколико сувих поучних песама, илахија и касида; а у народној читав један тип занимљивих епских песама и оне славне и по својој лирској интензивности јединствене севдалинке са силном страсти правог карасевдаха. Али та особеност долази отуд што су Босна и Херцеговина једине наше покрајине у којима је цео муслимански елеменат наш и где је он, не напуштајући матерњег језика и веза са осталим деловима саплеменика, уносио у своје творевине и елементе нове културе коју је примио.

I

Босна и Херцеговина, на читавом свом подручју, немају ни онолико православних манастира колико их има сам Нови Пазар; а ниједног који би се приближно могао мерити са Студеницом, Сопоћанима, Жичом или Дечанима. У самој Босни, колико данас знамо, све до XIV века није било ниједног православног епископа, а такозвана дабарска епископија, коју је основао Св. Сава и која је после постала босанска, припадала је тада рашкој, а не босанској држави. У Хуму, међутим, био је православни епископ најпре у Стону, после у Петрову Манастиру на Лиму, а од XVI века у Требињском Манастиру. Од хумских и травунских манастира, који су данас у Херцеговини, једина је Завала, која, по мом мишљењу, није млађа од XIV века; требињски Св. Стеван није данас очуван ни у рушевинама; а сви остали: Требињски манастир (Тврдош), Житомишљић, Дужи и Добрићево потичу из XVI или из још доцнијих столећа. У Босни, исто тако; сигурно је само за Добрун да је из XIV века; сви остали манастири или су, у најбољем случају, из XV столећа (Папраћа, Рмањ) или су још каснији (Ломница, Озрен, Возућа, Тамна, Гостовић, Моштаница, Гомионица, Липље и Крупа). Још 1516. писао је поп Вук у Сарајеву, како је „православне вере хришћанске у овој земљи велика оскудица, тако да се ништа не налази”. Појава је лако разумљива. Гоњена и од власти и од католичких свештеника, православна црква није могла да се несметано развија, нарочито не с богомољама које би упадале у очи и биле доказ снаге „шизматика”. Православни елеменат исповедао је своју веру кријући или у врло скромним, данас пропалим храмовима. Да се у таквим приликама није могла развити у Босни православна књижевност слична оној у Србији, где су манастири били права књижевна средишта, разуме се само по себи. Кад се почне јављати шири књижевни интерес биће то у вези са ширењем утицаја пећске патријаршије, после пада босанске државе, и онда, кад људи из босанско-херцеговачких манастира дођу у могућност да тешње опште и сарађују са својим друговима из осталих манастира.

Занимљиво је, ипак, да се први споменици наше писмености јављају са босанско-херцеговачког подручја. Најстарија два наша натписа, писана оба ћирилицом, из тог су краја. Први је гробни натпис жупана требињског Грда, сада у цркви у Полицама код Требиња, писан негде око 1180. године, још за време зетског великог кнеза Михајла, кога је Немања срушио с власти. Други је црквени натпис бана Кулина, око године 1185. нађен код Високог, а данас чуван у сарајевском музеју. И прва повеља српска, на народном језику, потиче исто тако из Босне. То је трговачка повластица бана Кулина издана дубровачкој републици 1189. године. У нас се, према том, јављају повеље писане на народном језику пола века раније него код Немаца (код њих је прва из године 1238/9.), а нешто мало касније него у Шпанији и јужној Француској. И најлепши споменик не само тога времена, него целе наше старе писмености уопште, чувено Мирослављево Еванђеље, са занимљивим и важним минијатурама, писано је вероватно на нашем подручју, а за хумског кнеза Мирослава, брата Немањина.

У западним деловима Босне било је утицаја глагољашке писмености, која је тамо дошла из блиске Далмације. Њу су доносили католички свештеници и учитељи, који су били упућивани на рад у ове земље. Помагана од папске курије свима начинима, штићена од Мађара, којима је чинила знатне услуге, из политичких разлога прихваћена од босанских владара, католичка црква у Босни била је у повлашћеном положају и као таква могла је да се развија како је хтела. Она нарочито стиче живота откако у Босну, око 1340. године, стиже фрањевачки ред, да трајно делује за ширење и учвршћивање католицизма. Само, занимљиво је да се католичка управна средишта нерадо намештају у самој Босни. Фрањевачки манастир подиже се најпре у Стону (1349.); а босански бискуп, који је с почетка, изгледа, живео у земљи (Бан брдо код Блажуја беше му седиште), станује од XIV века у Ђакову. У самој земљи има у XIV веку врло много кустодија, понајвише у рударским и трговачким местима, где су биле и веће колоније странаца, нарочито Дубровчана. Такве су у Високом, Олову, Лашви, Сребреници, Гламочу, у краљевској престоници Сутјеској и на још неким местима. Нарочито се развише манастири: Сутјеска, Фојница, Крешево, Високо, Рама, Сребреница и Олово, који постадоше уточишта за прогоњене католике од XV века и значајна културна расадишта.

Између старе глагољашке и ћириловске писмености било је на подручју Босне доста узајамног додира. Један одломак апостола, познат под именом Гршковићев, писан је глаголицом с краја XII или на почетку XIII века, негде у штокавском делу неикавске Босне или Хума. У том одломку налази се и неколико доцнијих ћирилицом писаних упутних бележака из XIV века, које показују да је текст употребљаван и од оних који су се служили другим писмом. Како су белешке означавале распоред лекција православне цркве, то је очевидно да су тај текст употребљавали и православни. То је од нарочитог значаја, јер се у Босни нашло више споменика који су писани, истина, ћирилицом, али су преписивани са глагољашког оригинала. Таква су, на пр., еванђелија Хвалово (за које се држи да га је писао „богумил”, крстјанин Хвал, „богумилу” Хрвоју Вукчићу, великом војводи босанском, 1404. године) и Никољско, и чувено Мостарско или Манојлово еванђеље из XIV столећа, са свима карактеристичним особинама најстаријих типова словенског превода. У Чајничком Еванђељу има чак и неколико реди писаних глаголицом, као доказ да су људи знали и за то писмо, иако га ради његове графичке незгодности све више истискују из употребе. Сам Гршковићев одломак апостола има врло велико подударање са једним босанским рукописом XIV века из збирке руског конзула у Сарајеву, А Гиљфердинга, који је очевидно преписиван са глаголице. Једну глагољску белешку има и рукопис Радосава крстјанина, писан око средине XV века крстјанину Гојсаку. У овом рукопису, као и у Хваловом, који се данас лепо очуван налази у Болоњи, преписана је Апокалипса Јованова, која је својим необичним и језовитим садржајем о стварима које ће бити, пуна визија и врло подигнутог тона, била од велика интереса за верске секташе у Босни.

Свима путницима који су пролазили Босном и Херцеговином упадали су у очи босански стећци, који, или осамљени или често у гомилама, на видну месту обраћају пажњу на се својим обликом саркофага. Они заслужују наш интерес и иначе. Скулптуре на некима од њих, на пр. у Згошћи, иду у ретка дела праве средњовековне уметности у нас и имају технику која изненађује. По садржају су занимљиви исто тако. Утицај западних, понајвише стереотипних латинских, гробних формула да се утврдити на више страна. Али, неке од њих имају чак и ширег књижевног значаја. У многима је, на пример, казана ова мисао: не дирајте у гроб мртвог, или простите га, јер, казује покојник, „ја сам био као ви, а ви ћете бити како и ја” или „ви ћете бити како ја, а ја не могу бити како ви”. Ову популарну заклетву приписују арапском песнику Ади из VI века, па да је од њега прешла свима културним народима. Нарочито је честа код Латина Средњега Века. Али, ми смо нашли њен заметак и раније, и то баш на нашем подручју, у једном латинском натпису из Виминација, где мртви говоре живима: memores sitis nobiscum vos esse futuros (Споменик, XXXIX, 57)*.

На гробу војводе Радивоја Опрашића из XV века стоји поносна похвала у првом лицу: „Докле бих, почтено и гласито пребих”, јунацима Радивоју и Јуранићу у Адрианскога мора Сирени (1660. године), познатом делу несрећног Петра Зрињског.

Честити смо били
Докле смо живели.

На Шекспировом гробу био је гробни натпис, у ком су се налазила и ова два стиха

Bleste be the man that spares thes stones
And curst be he that moves my bones.

Примитивније, али у ствари исту жељу и мисао казује и један наш стари натпис из Влаховића: „Човече, тако да нијеси проклет, не тикај у ме”, или други из Ходова: „Мољу ви се брати и господо, немојте ми кости претресати”.*

Кад су, после пада наших држава, под Турке пале и све политичке и династичке границе, почело је да се, између народа сама, врши све интимније изједначавање. Спајала их у све чвршћу заједницу иста крв, исти језик, исти обичаји и иста противност према завојевачу османлиском, чије се политичко господство претварало и у социјално и у економско. Том учвршћивању осећања заједнице помагала је знатно, од средине XVI века, обновљена пећска патријаршија. Исповедајући исту веру, а вођени једним верским управним телом, православни су, природно, добили ускоро и један поглед на своју будућност. А тај је био сав у жељи да се обнови „стара слава”. Читавом својом традицијом везана за стару немањићску државу, пећска патријаршија свесно негује култ минулог господства и са народним гусларом оживљава спомене на читав онај круг јунака који одоше да поносито даду главе за крст и слободу. Кнез Лазар постаје општа „српска круна златна”, као што су Немањићи једини прави владари наши у традицији народној. Тврткова дела не помиње ни један крај Босне, иако је за њу радио цела свог века и створио јој завидан положај; а Херцега Степана знају само по авантурама у његовој породици. Од XVII века најмилија лектира по нашим манастирима то су стари летописи и хронографи. У манастир Житомишљић набављен је један хронограф, који је 1634. писан у Хопову; а 1650. године саставио је у Врхобрезници Гаврило инок један свој летопис. На крају тог његова списа, очевидно као грађа за његову компилацију, налазе се још два летописа и један родослов. У Завали очуван је одломак једног краћег летописа из XVII века. Са житомишљићког хронографа преписао је 1654. године хронограф Требињског Манастира његов настојитељ Исаија, задржавајући чак и текст писарског поговора. Са овог требињског рукописа преписао је опет свој текст владика Петроније, а са његова Никола Властелиновић свој, 1714. године, у Москви, за пуковника Михајла Милорадовића, пореклом Херцеговца. Са требињског текста преписан је и шишатовачки хронограф, 1702. године. Московски препис дошао је поново, 1735. године, у Херцеговину и доспео у манастир Св. Луке у никшићкој Жупи. У Никшићу је поново, изгледа, Стојан Вучићевић, 1794. године, направио још један препис истога текста. Кад су два требињска калуђера ишла 1597. године папи Клименту VIII у Рим, тражећи помоћ против Турака, они су му носили једно писмо, које је, у доброј половини, обавештавало папу о српској прошлости. Они изрично почињу текст оваквим речима: „да повијемо вашој светињи ствари и како стоје српске земље и приморске”. Године 1508. донесено је у Сарајево у Милешеву писано Теодосијево Житије Св. Саве, а у манастиру Завали налази се то исто дело, са Похвалом Немањи и Сави и са Хиландарским Типиком, у једном рукопису XVII века. Наши калуђери и мирјани имају утврђених веза са старим нашим манастирима, као Студеницом, Дечанима и Милешевом, „у ком почива велики архијереј и чудотворац светитељ Христов Сава”, како каже запис из једног требињског рукописа. У карловачкој патријаршијској библиотеци још се и данас чува Зонарин летопис у старом преводу, који је некад припадао манастиру Добрићеву. Тај хисториски интерес врло је карактеристичан за наше људе и крајеве. Вероватно њему има да се захвали очувано предање око манастира Завале да је ту живео онај поп Стеван, од кога је постало име Попово и који је, тобоже, прародитељ Стевана Немање. Наш свет, коме су гусле чувале живу хисториску традицију, радо је желео да се о њој обавести и у тим толико поштованим „књигама староставним” и да и из њих црпе јачање своје националне свести. У оном напред поменутом писму папи, пошто су изређали сву господу српску редом, херцеговачки калуђери овако завршују своје хисториско обавештавање: „и да зна твоја свијетла светиња, свети оче, да од тога рода у нашој земљи не находимо чловека, зато велми наша земља плаче”.

Хронике, које су у исто време вођене у фрањевачким манастирима, имају више чисто хроничарску, односно своју праву тенденцију. Фојничка, на пример, почиње наивним речима „Николико ствари старе успомене које су липо забилижити” и почиње од 1300. године, односно управо од 1453., јер помена о ранијим стварима имају свега четири за све догађајима богато време од 1300–1453. године. Те хроничаре није, како се види, занимала много стара босанска прошлост, па чак ни крупна личност краља Твртка. Већи интерес јавио се код њих тек на потицај са стране. Фрањевачки генерал фра Бентио Ђеновез издао је 1619. године строг распис свима старешинама фрањевачких покрајина да отворе архиве, прегледају акта и све, што буде од вредности, пошаљу у Рим за израду исцрпне хисторије фрањевачког реда. Тај потицај кренуо је на нешто живљи рад и босанске фрањевце. Од њихових хроника XVII и XVIII века најзанимљивија је она опсежна фра Николе Лашванина, која као и византиске и наше хронике почиње од створења света, па иде све до пишчеве смрти, односно до 1750. године. Старије партије ове компилације обухватиле су записе ранијих летописаца, од којих Лашванин сам помиње Стипана Маргитића, а други су утврдили и још неке (Витезовића, Фојничку Хронику, Андрију Шипрачића). Лашванинов рукопис био је много ношен и читан по манастирима, а из њега су прављени и преписи у латиници, пошто је сам оригинал писан ћирилицом. У националном погледу његова је хроника „словинска”, полазећи као толики западни наши писци од уверења да су „Словини” аутохтони елеменат Балкана и да су стари маћедонски краљеви у ствари наши. Радећи по Витезовићу, Лашванин има, у доцнијим партијама, хрватско обележје, али помућено. Дечански је з њ, на пр., „краљ хрватски и рашки”, а Твртко „посли смарти Вукашинове краљем поста босанским”. У том летопису сачуване су и две римоване песме из 1661. и 1697., обе против православног патријарха, који је, израдивши пристанак турских власти, натеривао римокатолике да му признају јурисдикцију и дају извесне порезе. Колико је било огорчење код католичког света против тог неправедног патријархова чина сведоче најбоље завршни стихови песме

ал(и) наши луди бише
јер паћаре не убише
пак Турком јаспри мало више!

Летопис фра Андрије Шипрачића, који је крајем XVII века прешао у аустриске земље са једним делом своје пастве, садржи у главном црквену хисторију фрањевачкога реда („Табула од министара и капитула, који се могу знати, који су били у овој провинцији Босне Арћентине”). Летопис фрањевачког самостана у Градишци писан је само с почетка у народном језику, а онда је сав на латинском; на латинском је и спис о фрањевцима у Босни фра Ивана Копијаревића (Paraphrastica et topographica expositio totius almae provinciae Bosnae Argentinae, 1730.). Сутјески летопис, почет 1759. године, још необјављен, по речима дра фра Јулијана Јеленића, „најбољи је за познавање наше босанске и политичке и црквене повијести 18. стољећа”. Крешевски летопис писао је у првом делу латински (1765–1871) фра Маријан Богдановић, док су друга два дела (1772–1817) писана на народном језику и латиницом, али садрже доста безначајну хронологију мита и глоба, које је манастир морао плаћати увек жудним Турцима. Службени Летопис редодржаве Босне Сребрене, од XVIII века до 1878. године, о коме је водио бригу дефиниториј покрајине, пропао је, по причању самих фрањеваца, у рукама надбискупа Штадлера, који им је био противник и који их је са језуитима осетно потиснуо са најважнијих положаја у Босни. Поред тих летописа од интереса је још и Сутјески Родослов. То је, на пергаменту, на наличју једне слике, у облику стабла израђени грбовник српских и хрватских земаља са родословом династија Немањића и Котроманића. То би била једина комбинација тих двају кућа у домаћих уметника и хроничара. Али ми данас знамо поуздано да је то фалзификат из друге половине XVII века од једног познатог авантуристе из породице Охмућевића. Грбовник је рађен на основу познатог Орбинијева дела, а за дубровачки утицај код његова састављача говоре понеки стихови испод слика, састављени у дубровачком дванаестерцу, са римом у средини и на крају стиха

Бјеше краљ босански племенит господар
Како краљ угарски алити како цар,
Имаше славан глас по свјету далеко
Од њега бише влас владаније велико.

Поред тих хроника, које немају неке веће амбиције, у XVIII веку јавио се један писац са извесним хисторичарским особинама. И он се појавио, истина, не из неких виших научних побуда, него из практичне потребе. Ево како. Од босанске фрањевачке „редодржаве” одвојила се 1735. Далмација, а 1757. Славонија. Због тога редодржава би деградована на „чуводржаву” (кустодију), како се то каже у чудном језику самих фрањеваца. Сасвим је природно да је то тешко деловало на босанске фрањевце. Они су неколико векова били главни проповедници вере и чувари католицизма у врло тешким приликама и место да буду награђени њих, ето сад, стиже унижење. Да покаже значај фрањеваца у прошлости и њихову недовољно оцењену вредност, устаде учени фра Филип Ластрић из Оћевје (1700–1783.). Њега братство упути чак у Рим, да тамо пред највећим форумом брани њихову ствар. Он је успео. Њихова црква би васпостављена у стари чин и претпостављена млађој организацији славонско-угарских редовника „државе” Св. Ивана Капистрана. Главно дело Ластрићево, постало у тим побудама, јесу његове Epitome vetustatum bosnensis provinciae, (1765. друго издање 1776.), писане, наравно, на латинском језику. Поред тога, он је доста радио за познати велики Фарлатијев спис Illyricum Sacrum.

И православни и католици и муслимани писали су у читавој Босни и Херцеговини само ћирилицом, која је добила извесне локалне особине (босанска ћирилица, босанчица). Фра Лука Карагић је 1737. једним расписом чак изрично забрањивао фрањевцима употребу латинице. Тек пред крај XVIII века, у тешњим везама са Далмацијом и Хрватском, фрањевци све више усвајају латиницу, да је од XIX века потпуно приме.

II

Књижевност се у Босни кроз читав Средњи Век никад и никако није јављала из уметничких побуда. У њој није било ни дубровачких љубавних трубадура, ни друштвене комедије једног Марина Држића; не чак ни хисториске игре једног Џора Палмотића. Све што се у њој радило у то старо време долазило је од потребе; и то понајвише из верске потребе. Робовање под Турцима, који су у хришћанима гледали свет ниже врсте, није било лако. Један век беше тежи од другога. Један калуђер у Фенеку писао је 1605. године како су последице ратовања последњих година биле страховите: „и тада отац чедо за хлеб продаваше, и син оца, и кум кума и брат брата. Оле беда! Тада беше роб по 5 гроша а во по 15 дуката…” У другом једном запису писаном у ужичком крају, 1608., тужба је била слична: и тада се умножи свака неправда међу људима и безчашће родитељима од њихове деце и усахну свака љубав блага међу људима и човек човека дави и коље”. Ужасна је слика, коју даје 1649. Гаврило Тројичанин код Пљеваља. Озлобљени због рата с Млечанима Турци свирепо гоне своје поданике, намећу им данке, вежу их, бију, натерују да остављају куће и беже у туђину. „Оста земља пуста од добрих људи и животиња и земаљских плодова. У истину тада многи живи називаху блаженима помрле, не могући да подносе такове беде!” Од фрањевачких манастира, којих је 1623. било 17 остала су 1758. само још 3; а од 74.066 католика, колико их је било 1675., налазило се у земљи 1741. само 43.822. У изнуреној земљи беше настала клонулост, а зло узело маха. Морал се из основа пореметио; људи посуровљели. У таквим приликама требала је да се чује реч хришћанске окрепе; да се јави глас савести. Код римокатолика потицај је долазио још и од саме папске курије, која је после појаве протестантизма желела већу активност свог свештенства и на обрани и на учвршћивању вере.

Као оснивач те нове верско-поучне књижевности у Босни и Херцеговини сматра се фра Матија Дивковић (1563–1631), једно време капелан католичке цркве у Сарајеву, а доцније члан братства у Крешеву и Олову. 1611. године пошао је у Млетке да штампа свој први спис Наук карстиански. Желећи да његово дело буде читано и тако изврши намењену му мисију, Дивковић није хтео друкчије него да књигу штампа ћирилицом. „Не будући штампе ни слова од нашега језика”, вели он сам, „ја мојијеми руками учиних свеколико изнова и ис темеља сваколика слова”. Наук је Дивковић дао у две верзије, широј и краћој; са садржином катихизиса; према Беларминовом спису Dottrina christiana. Са Науком ишле су и легенде о Богородици, Сто Чудеса; па прерада Држићева приказивања о Жртви Аврамовој и неке популарне црквене песме. Главно дело Дивковићево су његове Бесиде. То је, у основи, популарно излагање еванђеља. Популарно је по свом облику, у ком превлађује слика и прича; по језику, који је потпуно народни; и по менталитету објашњавања, који је потпуно народски. Требало је, по намени тог дела, на основу хришћанског морала развијати код свог пука што више хуманих и културних особина. Има поред тога чак и непосредних поука; како не треба мазити децу; како треба да се понашају жене кад су трудне; како људи своје жене, кад су у другом стању, не смију „смућивати, страштити, ни бити” и сл. Какве су врсте његове поуке у причама биће доста да покаже овај пример. Један бискуп, казује он, усни да једно дете из бунара хвата рибу златном удицом и сребрном жицом и тако хватајући извади једну прелепу жену. Кад се пробудио, нађе бискуп то дете на гробљу. Оно се на једном гробу молило Богу за своју мајку. Бискуп се тад досети шта је значио онај сан: дете је својим молитвама спасло мајку од покоре; оченаш је била златна удица, а говорени псалми сребрна жица. Ти списи Дивковићеви нису оригинални (главни су извори већ утврђени); он то, уосталом, није ни крио. Њему се радило само о том да народ добије добру и лако разумљиву поуку на свом језику и да та поука буде од дејства. У том правцу доиста је имао успеха. Његове су се књиге много читале, приписивале и доживљавале по више издања; у народу су његове поуке и примери били препричавани; а неке су ствари толико ушле у пук да су се отуд после враћале као „народно благо”. Таква је, примера ради, његова стихована легенда о Св. Катарини, коју после срећемо у збиркама народних песама; или она популарна прича о рајској птици, коју је неки фратар слушао триста и четрдесет година, а њему се учинило да је то био само један кратки час.

Дивковићев пример имао је више последника. Стјепан Матијевић Солињанин (из Соли, т. ј. данашње Тузле) објавио је 1630. године своју прераду Исповједаоника Јеронима Панормитана, у којој је свом строгошћу језуитске католичке реакције оглашавао за смртни грех игру, свирку и певање љубавних песама. Босанац родом (из Гламоча), а доцније скрадински бискуп Павао Посиловић, дао је два зборника Наслађење духовно (1639.) (у главном преводи из фра Б. Камбија и Б. Д’ Ангела) и Цвијет от крипости (1647.). Ово дело је двоструко неоригинално. У ствари, то је познати талијански зборник Fiore di virtu, чији је први превод на наш језик још из XIV века недавно нађен. А друго, Посиловићев превод одговара једном дубровачком рукопису из 1520. године, „само је”; како вели В. Јагић, „у рукопису мјестимице приповиедање краће а у штампаној књизи обширније”. Обе књиге Посиловићеве нашле су своју публику и имале по више издања. Сарајлија фра Павао Папић, који је много путовао и живео једно време чак у Софији, провео је и објавио Седам трубљи од талијанског фрањевца Б. Камбија, кога је преводио и Посиловић. Латиницом објављена су опсежна богољубна дела Ивана Анчића, кога иначе неукусно хвале као премца Цицерону и Вергилију (Врата небеска и живот вичњи, 1678., Свитлост каршћанска и наслађење духовно, 1679. и Огледало мисничко 1681.).

У XVIII веку та се традиција „богољубних размишљања” и духовних поука наставља с истом ревношћу. Стјепан Маргитић из Јајца, кога смо раније помињали као писца једне хронике, дао је 1704. године дело Изповиед карстианска, које је постало веома популарно, имало више издања, ћирилицом и латиницом, и добило у народу интимно име „стјепануша”. У врло занимљивом предговору тог списа Маргитић се тужи на писце који своја дела за Босну објављују латиницом, јер „већи дио од пука не умије у она слова и наша је штампа остављена и забачена посли Дивковића и Посиловића”. Поред тог, Маргитић има „малахну” компилацију Фала от свети, низ популарних проповеди, дату за „убоге од наука, који не умију разлики језика”, с јасно казаном намером да замене бескрајно дуге, успављујуће и народу готово недоступне проповеди учених. Веома популаран био је Цвит разлика мириса духовнога Томе Бабића, више далматински спис, али веома раширен и по Босни. Фра Августин Чичић, шаљући један рашчерупани примерак тог дела за библиотеку сарајевског музеја, писао је још 1911. године, „кад би умро који мртвац, онда би носили па читали по сву ноћ (ту књигу) код њега, да не заспу”. Покатоличени муслиман, Ловро Ситовић Љубушак, има једну Писну од пакла (1727.), у десетерцу, али уперену против народне поезије, која му се чинила као одвише слободна и против правог црквеног морала. Неколико духовних песама и списа дао је Јеролим Филиповић из Раме, који је делао у Далмацији. Његово велико дело Приповидање духовно наука карстјанскога, у три књиге, 1750–1765. године, прештампавано и прерађивано, још је и данас у употреби.

Код православних у Босни и Херцеговини уметничке књижевности није било; не чак ни у том облику као код фрањеваца. Једина уметничка песма, која постоји у свој православној књижевности тога времена у Босни, то су „Ритми или песни похвалније сбору цркве сарајевскије”, које је упутио даскал Висарион из околине патријархове општини сарајевској, 1722. године. Стихови су ти врло невешти по облику и без имало праве песничке инспирације; у главном сви оваквог духа и речитости

Руце имут податљиве
и обичаје милостиве,
Купљу творет небеснују
С правдоју же купљу земљнују.

Али се за то јавља читав низ муслимана, који певају на српском, а своје песме бележе турском азбуком. У својим уметничким песмама они немају веза са осталом нашом поезијом тога времена, као што је имају у својој народној поезији. Њихови учитељи су источњачки песници, а њихови обрасци побожне илахије и поучне касиде. Велики број наших муслимана образовао се на Истоку; или је добро знао источне језике турски, арапски и перзиски; а један део је, како тврде, са успехом ушао у турску књижевност. Отуд је онда сасвим разумљив овај утицај истока на босанску муслиманску књижевност. Само што представници те поезије код нас нису људи веће песничке вредности. Њихова стваралачка снага врло је оскудна; песничко осећање готово потпуно неразвијено; стих врло несигуран. Кад дају поуке оне су суве, сувише непосредне и одвећ учитељске; кад дају одушке свом патриотском одушевљењу (н. пр. ради добитка Кандије) онда су им усклици примитивни, опажања наивна, а перспективе готово детињасте. Али им је ипак популарност врло велика. Њих читају, уче на памет, прерађују и допуњују; тужбу једног гарнизона, који је доспео у Дувно, с уживањем наводе у Сарајеву, Мостару, Лијевну. Оно што су ти песници казивали није увек само од хисториског интереса. Мухамед Хеваји из Тузле, из прве половине XVII века, најстарији од свих, врло образован, зналац источних језика, обраћао се својим хришћанским сународницима овим свесним и у оно доба ретким речима

Отац један, једна мати
Прво би нам, ваља знати.
Јер ћемо се паски клати?

Хасан Каимија, Сарајлија, из XVII века, народни трибун али лош песник, има две политичко-патриотске песме и једну касиду против дувана, у којој се налази ово занимљиво место

И ми смо га пили,
И у смраду били
Као богомили.
Останте се тутуна!

Сејид Вехаб Илхамија из Жепча био је бунтовни дух против неспособности и несавесности турских покрајинских власти; он види опште пропадање и неминовни слом и огорчено кличе:

Турчин нема амела,
Кривда правду замела!

Своју велику искреност платио је 1821. године главом у Травнику, где је на везиреву заповед био удављен. Да спасе спомен свом заручнику Чанџи барјактару, који је пао у Србији 1813. године, Умихана Ћујдина, прва књижевница у Босни, спевала је једну песму о поласку Сарајлија у војску. Та занимљива песма има извесну топлину осећања и врло много елемената народне песме, које се и држала. Једну чисто у народном духу схваћену и у десетерцу спевану песму. „Рамо и Селиха”, дао је и сарајевски хроничар XVIII века, Мула Мустафа. У тој песми један напуштени љубавник на врло драстичан, али чисто народски начин, свети се својој драгани, која се удаје за другог. Једну врло занимљиву серију љубавних изјава садржи Ашиклиски елиф-бах. Неки Фејзо софта учио је своју драгану Фату арапској азбуци. Тумачећи јој поједина слова он је то чинио начином њој најпријатнијим, спојивши уз свако тумачење по једну стиховану љубавну изјаву или по један мање-више укусан комплименат. Тај дуги низ нема много интензивног осећања, нити нарочит израз, идеју стиха даје обично облик дотичног слова или његов звук, који има прве слогове извесних речи (те-теби, се-севап, ха-хаста и др.); али, ипак, два три места заслужују пажњу ради своје источњачке речитости и нешто сликовитости

Мим је сличан пуноглавцу.
А чему је Фата слична?
У коси јој саџмакови,
виш ђулова црне очи;
тамо драги каменови,
из њих бију пламенови
куда сижу – све испрже.

Осим тога, треба нарочито истаћи да је у Босни и Херцеговини код муслимана било доста књижевног интереса; истина не за српску и хрватску, него за источне, а у првом реду за турску књижевност. На 3.000 разних оријенталних рукописа има данас у самом Сарајеву у библиотеци Земаљског Музеја и у библиотекама Цареве и Бегове Џамије. Г. Сафетбег Башагић написао је читаво дело, казујући о више десетина писаца из Босне и Херцеговине какав су положај и значај имали у турској књижевности, говорећи о некима као о признатим талентима ређе врсте.

Између ових писаца, који су деловали у истој земљи и међу истим народом, није било никаквих тешњих веза. Чак се не може утврдити да ли су православни уопште читали Дивковића или Маргитића; а за католике је врло мало вероватно да су читали српске списе, који су мирисали на тамјан и имали као неко црквено обележје. За муслимане је, међутим, сасвим сигурно, да нису читали ни пратили рад својих хришћанских суседа. Верски строго одељени, они су сви живели једни поред других у узајамном додиру само при послу и на улици; њихове куће и њихове душе биле су затворене за оне који нису њихова закона. Та одвојеност лепо се види на дијалектским особинама разних вероисповести. Не мешајући се много са суседима, православни ијекавци су читава два-три века одржавали свој дијалекат међу јаким групама муслиманских или католичких икаваца у западној Босни и Херцеговини (у источној су и муслимани највећим делом ијекавци), чувајући понекад чак и своје лако колебљиве особине нагласка.

Једина места и прилике, где су се нешто више мешали, били су извесни дернеци и култ неких локалних светитеља или „светих” објеката. Ђурђевдан славе и муслимани као и православни, исти дан; исто тако и светог Илију. За овог чак кажу да је „до подне Илија, а од подне Алија”. Та традиција остала је вероватно из раније верске заједнице. У источној Херцеговини нарочито је велик култ Св. Василија Острошког. О Тројичиндану ишао је силан свет под Острог, свецу на поклоњење, и међу њима и много муслимана, нарочито жена и деце. Исто су тако радо ишли у католички манастир Сутјеску, да се помоле једној „чудотворно”, слици Богородичиној, као и „Чајничкој Красници” слици Богомајке у православној цркви у Чајничу.

III

Ипак, има једна врста књижевности где је очевидно било узајамног додира између хришћана и муслимана. То је народна поезија, лирска и епска. Сасвим је разумљиво да код припадника једне нације нису могле остати ограничене само на један круг тако очевидне манифестације народног духа и израза, као што су његове песме. Заједнице у стварању било је несумњиво већ пре верске поделе, а ни само верско издвајање није могло да утре траг свој традицији у том правцу и да учини ограду за сва задовољства која неодољиво изазива народна песма код свих који говоре њеним језиком.

Кад се данас читају или слушају муслиманске народне песме види се јасно да им је фонд чисто наш, а да су муслимани у извесном правцу правили варијације и уносили један део, понекад доста приметан, својих елемената. У суштини биће доста њиховог у оној чисто источњачкој сензуалности извесних босанских песама, где страст говори на необично речит начин и где је уздржаност извесних наших песама замењена обешћу пословичних сарајевских сумбул-удовица и бећара из Новога Хана. Сва лирика чулног севдаха носи и сувише обележје средина, у којима су се слагали новац и богатство и с њима разблуда и нечиста крв. Богато и увек расположено Сарајево не само да је волело и неговало песму, него је и стварало. Много његових лица ушло је у песму и очувало ту о себи свој ма по чем заслужени глас, као два трагична Морића, као Хаџи Лојо или као толико популарна Пембе Ајша. Коста Х. Ристић писао је у Даници 1869. да је та жена живела још тада, у Сарајеву, да је била удата за неког Фејизагу Алађуза и да је сама довела мужу иночу, јер она није имала деце. Песме, у којима царују јангини, ничу очевидно у њихову кругу и њима у славу.

После, муслимански елеменат је уношен и из њихових верских обичаја.

Појео сам девет рамазана
Све ходећи по земљи ђаурској;

или из њихових друштвених навика

Твоје злато за другог удато
За некаква шеха у текију.
Просише је и не питаше је,
Вјенчаше је и не казаше јој;

или према извесним чиниоцима њихове материјалне културе

Не шћеде се уклонити Ума.
А ја одох да прођем мимо њу;
Запеше ми копче од чакшира
За Умине мор-мави димије,
Ја се сагех, да копче отпучим,
Запеше ми бази од сахата
За Умине огре од ђердана.

Има, додуше, извесних песама, где су чињени покушаји да се рефреном или другим умецима даде нашем фонду други тип и да се од наше песме направи једна хибридна творевина полу-наша а полу-турска; али се у већини таквих случајева да лепо уочити и раздвојити наш основни текст од доцнијег наноса. Ево примера:

Уродиле вишње трешње.
Кај шићи, вај лерум,
бир кузум, еглерум
’ман аман
--------------------------------
Ко ће трешње избирати?
Избираће младо момче итд.

Чак и у песмама, које су неоспорно муслимански производ, лепо се да разазнати основни текст као наш:

Хасанага Рушљанине
Куп’ ми ћурак, зима ми је!
Шан дудилер, ах, ах!
Дудилер ах шан
недур бу!
И копаран од кутније
И димије од јунлије!

Епске муслиманске песме, у класичном трохејском десетерцу, апсолутно су само један огранак наше јуначке поезије. Једино што код њих одмах, на први поглед, упада у очи, то је необична дужина песама – доста често са преко хиљаду стихова – са великим натрпавањем детаља и без ограничења на излагање једног догађаја или једне ситуације. Тај тип муслиманске епске песме нарочито је карактеристичан за босанску Крајину. Г. М. Мурко, који је посебно проучавао те песме, прича како је неко једном приликом довикнуо певачу: „Накити момка и коња, нећеш му за своје паре куповати”. То је очита тенденција да песма буде што пунија и сликовитија, без обзира на ону смишљену сажетост, која карактерише добар део наше епске поезије. За разлику од херцеговачких и црногорских гусала са по једном струном, муслимански певачи Крајине певали су своје песме уз гусле са по две струне или чак уз тамбуру са по две металне жице. У муслиманској епској поезији главни су јунаци, наравно, муслимани, поглавито муслимани са Крајине и из области где су борбе с ђаурима стално на дневном реду. Њих опевају не само певачи од заната и слепци, него, као што је обичај међу јунацима, и њихови беговски другови. Позната је ствар да су уз гусле певали врло често најугледнији јунаци и врло висока лица. Отац краља Николе, војвода Мирко Петровић, радо је певао о јунацима свога времена и оставио је читаву једну збирку епских песама народског типа. Чувени херцеговачки војвода Богдан Зимоњић лепо је и са уживањем певао уз гусле. За извесне бегове и у Херцеговини и у Босни зна се да су држали посебне певаче, несумњиво из осећања потребе не само да уживају у песми, него да и сами постану њен предмет. За Дедагу Ченгића, сина Смаилагина, прича се да је увек иза вечере тражио од свог певача по неку јуначку песму. Круг јунака муслиманске епске песме доста је велики. Најпопуларнији је свакако Ђерђелез Алија, за кога се мисли да представља смедеревског санџака Алибега, чије се име и јунаштва много спомињу у другој половини XV века.

Код босанских Хрвата епска поезија радила је понајвише о јунацима косовског круга и о Марку Краљевићу. За ширење и ход народних песама и за измене које при том настају врло је карактеристичан један случај из збирке песама фра Маријана Шуњића. Врло позната песма о војводи Пријезди и паду Сталаћа нашла је свој пут и у Босну, само се тамо место у Сталаћ радња пренела у по имену слични херцеговачки Столац. У Босни су забележене и две занимљиве верзије песме о смрти Мајке Југовића. У једној, из збирке фра Ивана Јукића и фра Грге Мартића, налазе се они снажни и програмски национални стихови:

Не плачите, моје кћерце драге!
Ак’ и јесу одлетјели ждрали,
Остали су птићи ждраловићи;
Хранићемо птиће ждраловиће,
Наше племе погинути неће.

IV

У XIX веку јављају се код босанских и херцеговачких књижевних радника непосредни утицаји деловања Вука Караџића и његове школе с једне, а Илирског Покрета с друге стране.

На православне писце деловао је понајвише Српско-Далматински Магазин, под уредништвом проте и доцнијег митрополита сарајевског Ђорђа Николајевића. Нићифор Дучић казивао је једном приликом да свака кућа у Херцеговини, где бар неко зна читати, има по једну Вукову књигу или Магазин. Јоаникије Памучина, активни архимандрит мостарски и сам књижевник, писао је једном приликом за Магазин да је с њим настао „почетак нашег прогледања”. У том алманаху радили су православни и католици; Иван Јукић, фрањевац босански, био му је првих година реван сарадник. Лист је доносио народне песме и приповетке, чланке из хисторије и књижевности, описе народних обичаја, црквене беседе и уметничке песме и приповетке. Скупљање „народног блага”, откако је Вук у том постигао познате успехе, беше узело велика маха од тридесет година XIX века унапред, нарочито у крајевима још свеже народне стваралачке снаге и јаких традиција. Поменути Памучина писао је сам једном приликом за Вука: „Много сам се пута уздао да ћу његово које писмо добити, па да би ступио и с њиме у књижевна дјела, и може бити да би се и мој који гласак чуо кроз његове књиге”.

Прво књижевно одредиште, које се образовало у Босни и Херцеговини, било је у Мостару. Тај врло живи трговачки град, са становништвом активним и напредним, које је имало много веза са Трстом, Дубровником и суседном Далмацијом, беше 1833. године постао главно место новог херцеговачког везира. У њему је било од 1777. седиште и православног владике, а у близини је становао доцније и католички бискуп. У граду је била повелика група „књигољубаца”, који су ревносно читали српске књиге, и желили општи напредак. У познатом писму Харалампију сам Доситеј још у XVIII веку спомиње „жељу, љубав, усрдије и ревност Новосађана и Осечана и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца” и срдачно поздравља „господаре Војновиће, Ризниће, и Куртовића и проче Сарајлија и Мостаране.” У извесним мостарским кућама налазе се не само дела Милована Видаковића, Вићентија Ракића, Јована Мушкатировића, Јеврема Лазаревића и др., него чак и Пушкинова дела и Фортисов Пут по Далмацији. У тој књижевној средини јавили су се и први писци Вукове школе, који описују манастире (Сарафим Шолаја), дају своје успомене о савременим догађајима (Прокопије Чокороло), саопштавају народне обичаје (Ато Марковић Сломо) или скупљају приповетке, пословице и раде и све друге напред поменуте послове, као што чини Јоаникије Памучина, најплоднији радник из те групе. Тај посао после прихватају Нићифор Дучић, Сава Косановић, Христифор Михајловић, Томо Братић и многи други, а међу њима и једна жена, Стака Скендерова. Последњи изданак те групе био је Лука Грђић Бјелокосић, који је дао три књиге саопштења Из народа и о народу и много других ситнијих ствари.

Католички писци почели су свој рад у вези са Илирским Покретом. Многи од њих учили су у Загребу или били у непосредној вези с њим, и кад се тамо јавио покрет који је имао да обухвати све Јужне Словене они су му срдачно пришли да га помогну. Грго Мартић пева у Даници, Мартин Недић пише свој Разговор, кога виле Илиркиње имадоше. Иван Јукић сав је у идејама Гајевим. Он му пише и тражи од њега моралне подршке; по њему, он жели да и у Босни створи један књижевни покрет с друштвом, које би се звало Коло Босанско. „Ми Бошњаци њекад славни народ”, писало се у његовом прогласу 1848. године, „сад једва да смо живи нас само као оченуту главу од стабла славјанског гледају приатељи науках и жале нас.... Вриме је да се и пробудимо од дуговичне немарности; дајте пехар, те царпите из студенца помње мудрост, и наук; настојте да најпред наша серца очистимо од предсудах, фатајмо за књиге и часописе, видимо што су други урадили, те и ми иста средства попримимо, да наш народ прости из тминах незнанства на свитлост иситне изведмо”. Он с једнаком љубављу жели да ради за све своје саплеменике, без разлике вере. Нови покрет и иде за тим да утире раније разлике. На Гајев позив он купи по неисцрпеној богатој босанској ризници народне умотворине; уводи његов правопис у Босну; искрено ради на његову програму. „Остајем илирски а по том и Ваш пријатељ на вјечност”, писао је он 1839. Гају.

Од босанских Илира најмање је правог талента било у данас заборављеног Мартина Недића, писца пригодних песама и верзифицираних хроника. У стиховима је описивао догађаје свога доба (живот, Алипаше Ризванбеговића, француско-пруски рат) и херцеговачки фратар Петар Бакула. Бискуп Маријан Шуњић „редак на свету мудрац”, како му је певао један сабрат, познавалац многих језика, скупљач народних песама, написао је сам неколико пригодних ствари сасвим осредње вредности. Главне личности овог покрета беху Иван Јукић и Грго Мартић.

Јукић је био врло активан јавни радник, који је свој несумњиви таленат раскивао на ситну дневну потрошњу. Његов врло широки интерес одводио га је да са страшћу улази у сва питања, која се ставе преда њ. Он је организатор друштва; покретач и уредник алманаха Босански пријатељ; географ и хисторичар; скупљач умотворина; учитељ, књижар; политички радник, једном речју све што треба. Његово су најмилије гесло Касиодорове речи, да је срамота у својој отаџбини бити странац. Ради тога страда и пропада и не оставља ниједно дело трајне вредности; али остаје као тип лепог националног радника у једној заосталој и кржљавој средини.

Његов друг и пријатељ, опрезни Грго Мартић, био је боље среће. Вешт Бекијац из Посушја он је радио са мање темперамента од Јукића и знао је довитљивије да се подешава по ветровима, који су се у Босни друге половине XIX века често и опасно мењали. Он је у главном песник; прозом се бавио врло мало и само изузетно. Као песник уживао је једно време врло велик глас; називан је чак ни мање ни више него „хрватским Хомером”. Тај глас створили су му Осветници, развучени еп у више делова, у ком је опевана хисторија Босне и Херцеговине од почетака Драга Обренова и Луке Вукаловића до аустриске окупације. Сем понегде живље дикције, позајмљене у народног певача, и сем два-три свежија описа, цело дело је без већих песничких вредности, без јаче уметничке концепције и без правог књижевног утиска.

Јукићев рад наставио је донекле плаховити, али некритични Антун Кнежевић, проповедник босанства и хисториограф босанске прошлости. Много боље и савесније радио је фојнички фратар, Мијо Батинић, врло корисни и данас још неопходни писац хисторије свога реда и манастира. Шовенски су, пуни ачења и с тога мало употребљиви прилози Ивана Зовке из народног живота и предања.

У Вуковим традицијама почело је књижевно деловање и код неких муслимана. Први радник тога правца био је Мехмедбег Капетановић, турски чиновник по Херцеговини и касније дуго времена начелник сарајевски. На књижевност упутио је Капетановића познати следбеник Караџићев, Вук Врчевић, који је био аустриски конзуларни чиновник у Требињу за време кад је Мехмедбег био тамо кајмекам (1874–1876.). 1887. године објавио је Капетановић своје Народно благо, велику збирку пословица, анегдота и неких популарнијих песама, са великом грађом, али са мало разумевања за послове ове врсте. Неколике године доцније, 1896. дошло је Источно благо, избор из источњачких списа, „да се југословенски свијет бар у неколико упозна са источном књижевности”. Остали муслимани, који су почели сличан рад, као С. Угљен, М. Кулиновић. Ш. Сарајлић, М. Џ. Курт, Е. Хаџиомерспахић и др. радили су тај посао узгред и у мањој мери.

V

Права књижевност јавила се у Босни и Херцеговини тек крајем XIX века, кад су услови за рад постали нешто лакши и општа безбедност боља, и кад су се развиле непосредне и врло живе сталне веза са књижевним покретима из Београда и Новог Сада с једне, а Загреба с друге стране. Аустриска окупација довела је у те земље велик број чиновника из Хрватске, Славоније, Далмације и Војводине, који су створили и учврстили нове везе и знатно допринели да се прошири дотадашњи уски видокруг босанске књижевности.

Први књижевни лист, који се кренуо у Босни са већим значајем, била је Босанска Вила, у Сарајеву, која је излазила готово тридесет година: од 1885–1914. године. Њу су покренули, као орган српског учитељског збора сарајевског, двојица пречанских учитеља Божидар Никашиновић и Никола Шумоња, а кад је власт уклонила њих двојицу, дошла је она 1887. године у руке Николе Кашиковића, рођеног Сарајлије, који јој је остао уредник све до Светског Рата. Лист је покренут очевидно с намером, да тек изазове шири књижевни интерес у Босни и Херцеговини, који је дотле једва постојао. Млади учитељи, „просветитељи” и врло активни народни радници, желели су да, задовољавајући своје младе амбиције, почну тај књижевни посао и као најбоље средство за подизање опште просвете и развијање националне свести. С тога они преко њега пропагишу с успехом светосавске светковине и оснивање певачких дружина. Лист је из почетка имао да буде нека врста породичног часописа, са доста лаким штивом. Да се придобије читалачка публика прешло се брзо на приче и саопштења из локалног живота; а да лист буде и од користи у науци и друштву почео је доносити месна предања, описе старина и редовно велику грађу народних умотворина. Утицај, који је Босанска Вила вршила у Босни и Херцеговини, достојан је пажње и похвале. Она је, доиста, кренула на рад многе старије људе, који би се без ње тешко одлучили на писање и однели у гроб многа корисна знања и лепе податке. Око Виле се брзо прикупио и читав круг младих писаца из Босне и Херцеговине; у њој од 1888. године развија свој таленат Алекса Шантић; у њој се, исте године, јавља Јован Дучић саопштавајући једну кратку народну причу; од 1889. године Вилин је сарадник Светозар Ћоровић; од 1896. године Осман Ђикић и Авдо Карабеговић Хасанбегов; ту је 1899. године почео да пева и улази у књижевност Петар Кочић. У прибирању народних умотворина и фолклорног градива Вила је за својих тридесет година излажења учинила више него иједан наш други лист или установа сем Академије; њене свеске представљају данас богат и за те студије неопходно потребан архив; и то листу даје нарочиту вредност независну од његове хисториске улоге. Уз уредника Николу Кашиковића, који је само тај посао радио, био је читав један круг врло вредних и корисних сарадника, какви беху и иначе заслужни поп Степо Трипковић, Коста Ковачевић, Петар Иванчевић, Стеван Делић, Петар Мирковић и др. Вила се у Босни и Херцеговини читала врло много и њена је не мала заслуга што је код публике створено интересовање за српску књигу. С друге стране њена је велика заслуга што је омогућавала тешњу везу са писцима из осталих наших области. Иако је имала у главном покрајински карактер; иако је била намењена претежно читаоцима Босне и Херцеговине, Вила се никад није ограничавала на саме сараднике из тих покрајина. Добро схваћена тежња уредништва била је читаво време да Вила остане босанска, али да буде српска, увек свесна велике народне заједнице. У време, кад је у Босни царевао однарођавајући режим министра В. Калаја, који је забранио чак и своју Историју српског народа и у најобичнијим декламаторима и често врло простим песмама гледао опасно оруђе против својих тенденција, рад Вилин није ишао без много тешкоћа. Оба прва уредника била су присиљена да напусте Сарајево и лист, а само уредништво листа сматрано је дуго времена као велеиздајничка јазбина. За време Светског Рата пет је чланова уредникове породице било што затворено, што интернирано, а двоје је било осуђено чак и на смрт.

Али прво право књижевно средиште у земљи није постало Сарајево него Мостар. Овај активни град имао је, како смо видели, једну своју књижевну групу већ у првој половини XIX века и с тим донекле створену књижевну традицију. У њему су, поред православних, деловали и муслимани и фрањевци. Ту је низао своје поучне стихове муслиман Омер Хумо; ту су давали римоване хронике, археолошка опажања и верске поуке фрањевци Петар Бакула, Анђео Краљевић и Пашкал Буцоњић. У Мостару је шездесетих година био покренут турско-српски лист Неретва, а седамдесетих година основана једна мала фрањевачка штампарија. Иза Окупације књижевни рад код муслимана стаде за извесно време потпуно, док су католици добили новог маха. Они су издавали један календар, Млади Херцеговац; а 1883. кренули су, под уредништвом дон Фране Милићевића, први књижевни лист у Херцеговини, Херцеговачки Босиљак. Тај лист, не знамо из којих разлога, није био дуга века. Мало доцније место њега дон Франо покреће нов политички лист Глас Херцеговца, као немио пандан Гласу Црногорца.

Православном елементу Херцеговине није у први мах било до књижевности. Од 1875–1878. године, у једном дугом и крвавом устанку, наши су људи били усредсредили све напоре само у једном правцу. Требала је да се извојшти давно жељена слобода и да се изврши уједињење са Црном Гором. Место тога, као крвав потез преко свих рачуна, дошао је Берлински Конгрес и аустриска окупација Босне и Херцеговине. Наш свет, природно, није могао лако да се помири с тим и три године после окупације, 1881–1882. године избија у земљи нов устанак. У овом другом устанку, који води Стојан Ковачевић, Мостарци учествују у великом броју; чак је сама мисао о устанку и подстицај за њ дошао, у главном, из кругова мостарских националиста. Ради тога Мостарци љуто страдају. Најбољи домаћини бише позатварани, осуђени на робију и одведени у тамнице Истре и старе Градишке; док се други део, тешко гоњен, склонио у Црну Гору.

Али дивна енергија мостарске средине није се дала потпуно сломити. Кад је проглашена општа амнестија и кад се већи део људи, после издржане казне, могао вратити кућама, у њима се јавља поново дух старе активности. Једна од најлепших врлина страсног и ћудљивог Мостара и нашега елемента у њему, то је та несаломива воља да се истраје на тешком месту и да се не клоне ни онда, кад други воде бригу само о личној сигурности и за своју малодушност траже извине практичне чаришке мудрости. У Мостару је, у његову најбољем делу, царевала она горштацима урођена снага воље, коју порази само јачају и изазивају на нове напоре. Док су у Сарајеву наше газде са Ташлихана, заслепљене и заражене спољашњошћу нове културе, напуштале активан национални отпор и пошле за новином, желећи да се покажу дорасли општој промени стања; дотле је Мостар, конзервативан и национално строг до суровости, љубоморно чувао морал и традиције своје патријархалне средине. Последице тога виделе су се врло брзо. Сарајево је почело нагло да губи народни тип; наш елеменат у њему падао је грдном брзином, а трговина и све остало, зашто је требало предузимљивости и истрајног рада, прелазило је у стране руке. Мостар, међутим, очувао је потпуно свој национални карактер и свему свом деловању дао позитивне особине. Иако православни елеменат у њему није никад био најјачи, он је ипак био онај који се највише и чуо и видео. Мостар је први, у свој Босни и Херцеговини, основао српску читаоницу; у Мостару се организује прво српско занатлиско друштво; у Мостару ниче прва српска банка; у Мостару се оснива прво друштво српске трговачке омладине. Његово певачко друштво Гусле најбоље је у целој земљи, а најшире схвата и најбоље представља своју уметничку-националну мисију. Њега с тога позивају на све стране; у Метковић, Коњиц, Сарајево, Травник. Мостар је први град у земљи који улази у опозицију аустриској влади и сам за се шаље депутације у Беч против онда свемоћног министра Калаја; из Мостара је први покрет муслимана за верску автономију, који се доцније солидарисао са православним и политичким; из Мостара је први покрет за слободу штампе; у Мостару је прва победа опозиције над владом, и то поновљена два пута узастопце, при изборима за градску општину; Мостар се први, још 1906. године, приликом првог доласка Фрање Фердинанда у Херцеговину, у Требиње, отворено подигао против анексије. Све то показује колико је активности било у том ведром граду и како се она, у главном, добро употребљавала. У свим тим покретима, у врло видној мери, учествује и наша прва књижевна генерација, А. Шантић, Дучић, С. Ћоровић и остали њихови другови, који су свој посао схватили као једну врсту националног апостолата.

Алекса Шантић, после свршене основне школе у свом родном месту, провео је извесно време у Љубљани и Трсту. У овом другом месту, где су живели његови богати ујаци Аничићи, он је био добио једног приватног учитеља. Срећа је била за младића да је избор био најбољи што се могао замислити. Алексин наставник постаде Људевит Вуличевић, познати симпатични писац Моје матере и других морално-лирских дела, човек ванредно меке и питоме душе и један од хуманиста најчистије крив. Он је код Алексе развио љубав за књигу и природу. У дугим шетњама дуж морске обале и по тршћанској околини они су по читаве сате проводили заједно; и учитељ, осећајући да код ђака наилази на пуно разумевање, уложио је сав свој труд и вештину, да од ђака направи пријатеља и тип своје врсте.

Кад се вратио у Мостар, 1883. године, Алекса је нашао свој родни град потиштен недавном несрећом и готово обезглављен. Он се с тога повлачи у очеву радњу и не бави се ничим осим читањем, које му је стари учитељ стално препоручивао. У његовом комшилуку на Великој Тепи, налазило се, у исто време, друго једно момче, исто тако пуно љубави за књигу и жељно да с неким дели утиске. То је млади Требињац, Јован Дучић, и он из једне старе и угледне куће, а у то време у радњи свог полубрата Ристе Глоговца. Њих се двојица наскоро поверавају један другом и саопштавају да и сами, нарочито по угледу на сараднике сомборског Голуба, „кнаде” песме и да их већ имају приличан број. Тада се у Мостару налазио Душан Лемајић, један од незнатних сарадника заборављеног Рогићева Забавника. За младе писце у једној провинциској паланци, где није било никог бољег, то је био непрепоран ауторитет и они с тога, после дугог преговарања, одлуче да му покажу своје саставе и да га питају за савет и оцену. Он их је примио – била су то деца најбољих кућа; – похвалио је чак њихове саставе и препоручио им да слободно понуде рукописе уредништву Голуба. Дучић, млађи и слободнији, решио се пре да послуша савет и посало је песме у Сомбор, ишчекујући са зебњом одговор уредништва. Сав срећан он је већ 1886. године видео своју песму штампану у Голубу. Охрабрен успехом свог друга, јавио се за њим и Шантић и он је Голубов сарадник од 1887. године. Годину дана доцније ушао је у њихов круг и тада тек тринаестогодишњи Светозар Ћоровић, још ђак мостарске трговачке школе, кога је на књижевни рад први потакао његов наставник Силвије Крањчевић. Врло брзо после тога они су из Голуба напредовали до Босанске Виле и цетињске Нове Зете, да после освоје Јавор и доспеју чак до Отаџбине.

Упоредо са тим књижевним радом, почиње одмах и њихов друштвени рад у Мостару. Они су тад били млади, здрави, орни за посао и врло брзо су нашли читав круг својих вршњака, трговаца и занатлија, који су радо пристајали да им помажу. Средиште покрета био је Алекса Шантић, леп „као слика”, дружеван, добар певач, расположен шалџија. Он је предмет љубави многих девојака, заједно са целим друштвом опеван у једној женској песми:

Кујунџија, тако ти заната!
Сакуј мени јунака од злата
На прилику Шантића Алексе,
Стојли стаса Радуловић Миле,
Црна ока Дучићева Јове.
Дикли брка Бошковића Ристе.

Прва манифестација тог новог, младог Мостара било је организовање светосавске забаве, 1887. године, прве у целој Херцеговини. Она је испала просто као каква прослава. У Мостар се слегао свет из околних села и касаба; чак су за то вече стигла нарочито чувена два јунака, поп Богдан Зимоњић, војвода гатачки, и поп Петар Радовић, војвода невесињски. Кад је на позорници извођен Суботићев Крст и круна, публика, патријархална и сва у традицији гусала, саосећала је живо са сваком казаном речју и са нарочитим уживањем пратила оживљену хисторију и култ прошлости. Идуће године, 1888. основано је у Мостару певачко друштво Гусле, које узима за програм не само неговање песме, него и развијање националне свести. Мостарски пример брзо прихатају Невесиње, Требиње, Столац, Љубиње и друга места у Херцеговини и већ деведесетих година светосавске забаве су једна врста националних ревија и најпријатније народне светковине. Уз друштво врло брзо подиже се и читаоница, после и остале установе. Колико се, за врло кратко време, постигло и друштвеног успеха и књижевног интереса види се најбоље по том што је 1893. године, на прославу откривања Гундулићева споменика у Дубровнику, отишло из Мостара ништа мање од стотињак грађана.

У мостарском друштву Шантић и његови другови имају више дужности. У Гуслама Алекса је и певач и дилетант и по невољи и хоровођа. Као хоровођа – врло је лепо свирао на виолини – он је и композитор; он транспонује извесне хорове, хармонизира песме или даје сасвим оригиналне композиције (на пример Пијмо вино од Николе I). Као дилетант игра главне јунаке: Миленка у Бановом Миленку и Добрили, насловну улогу у Цветићевом Немањи, Максима Црнојевића у Костићевој трагедији и сл. Његова је улога чак и јунак Веселиновићева Ђиде. Дучић је играо ређе и то обично улоге певача. Од њих му је остала у дужој успомени само познати Сеоски Лола. Шантић је после први председник мостарског одбора Просвете. Из његова круга је створено и прво чисто соколско друштво код нас, названо Обилић. С. Ћоровић оснива добротворну задругу Српкиња и прву женску раденичку школу. Они су, једном речју, свуда, увек на највиднијим местима; стално позивани да крче пут.

Књижевни интерес, који су млади књижевници развили у мостарском граду, није имао ничег заједничког са хроничарским и препричавалачким методом њихових старијих претходника. Њихове прве песме, наивно-поучне или невешто описне, била су проста почетничка вежбања, али су и као таква обраћала пажњу на се, утицала на остале и тако постепено ширила круг књиге. Несумњиво је да је у прво време ту више деловала симпатија према писцима, него вредност њихова певања, али је утицај био ту и он се осећао. Од 1890–1900. јавља се из Мостара читав низ нових лица, која кушају срећу у књижевности – ја сам их набројао на четрдесет, – потакнути у главном примером првих радника; а од 1900–1914. године, кад је рад ове групе у напону и кад даје дела од несумњиве вредности, тај се низ још и повећава. У самој Шантићевој породици поред Алексе песништвом се занимаху и његова два млађа брата, Јефтан и Јаков, и у најновије време један његов братић, Милан. Шта више књижевни интерес јавља се и код жена, које су дотле, сем Стаке Скендерове у Сарајеву, биле потпуно ван тих занимања. Најпосле, њихову кругу прилазе и муслимани и млади Осман Ђикић је међу њима једно од најмилијих и најчаснијих имена. На самрти, Модричанин, Авдо Карабеговић Хасанбегов оставља своје песме у аманет мостарским пријатељима.

Мостарски књижевници имали су у књижевности у главном чисте уметничке амбиције. Њихов лист Зора, који је излазио од 1896–1901. године, није имао готово ничег заједничког са начином уређивања Босанске Виле. Она је неговала уметност идући у артизам и показивала своје естетичке тежње већ самим обликом и опремом листа, која је била отмена, скупа и са последњом модом у штампарској техници. Млади писци, иако дубоко национални, не желе да своју уметност жртвују тенденцији или кад то чине, они успевају да саму тенденцију инспиришу уметношћу. Шантићеве родољубиве песме, снажне и интензивне, облагородиле су ту врсту нашег песништва и остале као примери за најлепше антологије. У романтичарским круговима неких наших књижевника у Војводини, који су били свикли да слушају о Херцеговцима само са ханџаром у руци, замерало се чешће мостарским књижевницима за такав начин њихова рада и веровало се да он нема никаква утицаја на своју средину. Међутим, то мишљење било је више него погрешно. Мостарска група књижевника развила је, напротив, врло жив интерес код своје публике за сва питања књижевног и културног напретка и то су могли осетити сви који су имали прилике да на лицу места проверавају ствари. Г. Павле Поповић, који се у два три наврата бавио у Мостару, писао је са признањем о Зорином успеху још 1902. године, кад је мостарски пример стављао за углед дубровачком Срђу и његовој публици: „Ено шта је Зора учинила од Мостара; до пре неколико година, нико тачно није ни слутио да у Београду постоји нека књижевност, а данас можете наћи обичне грађане у фесу и чакширама који ће вам, са познавањем једног пажљивог читаоца, говорити о приповеткама г. С. Сремца или есејима г. Љ. Недића”.

Ми овде нећемо улазити у оцену вредности рада мостарске књижевне групе, али ћемо једну ствар ипак нарочито истаћи. Ретко је кад у једном нараштају постигнуто оно што су они постигли за релативно кратак век. Они су били не само крчиоци путева; први у чисто књижевној акцији у једној средини, која је дотле имала сасвим други интерес и сасвим друкчију традицију рада; него су они успели, – поред свих странпутица и заобилажења, којима су, невешти и остављени сами себи, морали да иду – да се израде до писаца са апсолутним способностима и да даду неколико ствари које остају. Тај процес њихова развијања врло је занимљив и поучан у многом погледу и вредан да се једнога дана изближе прикаже; као резултат он је донео српској књижевности принову, која јој је једно време, око 1910. године, била несумњиво једна од најдрагоценијих.

Уз Зору јавила се у Мостару и Мала Библиотека под уредништвом најпре Јована Протића, а после Ристе Кисића. То је био у ствари издавачки посао, али је значио ипак нешто више него прост трговачки интерес за књигу у једно време, кад се на издавање специјално домаћих писаца нису лако одлучивали књижари из правих књижевних средишта. Кад је, после завршетка борбе за црквено-школску аутономију, почела борба за чисто политичке и грађанске слободе, јавила су се у Мостару два опозициона листа: муслимански Мусават (1906.) и српски Народ (1907.). У оба су живо учествовали и мостарски књижевници сем Јована Дучића, који је још 1899. године, гоњен од власти, напустио Мостар и отишао на студије у Женеву. У Народу, поред Ристе Радуловића, који је био главни уредник, Светозар Ћоровић, био је један од главних сарадника, који је имао много успеха са својим епиграмима и сатирама Из земље Хиришиме. Алекса Шантић био је исто тако реван сарадник листа. Та политичка активност, која је ишла још и даље и одвела неке од њих у народне посланике, потискивала је понекад књижевна питања, али их никад није могла да потисне потпуно и за дуже време. Један читав круг људи, Мостараца и Срба чиновника са других страна, који су се нашли у Мостару, живели су већ у извесној књижевној традицији и нису могли да је напуштају. Љубав за књижевност била је прешла у духовну потребу и постала временом компонента организма.

Једно време чињени су покушаји, да се створи књижевно средиште и из Бање Луке, у којој је духовни живот, после Васе Пелагића и Гавре Вучковића из шездесетих година, био прилично замро. Петар Кочић, чији је планински свежи таленат обратио на се пажњу све наше књижевне публике иза појаве његових трију збирка приповедака С планине и испод планине, кренуо је био тамо најпре политички лист Отаџбину, а после 1910. године, и књижевни часопис Развитак. Али није имао успеха. Први лист угушила је власт иза једног оштрије написаног чланка, затворивши не само чланове уредништва, него чак и слагаче у штампарији; а Развитак није могао да се одржи, јер публика није нашла правог разумевања за лист, који је био на незгодној средини између популарне и чисто естетске књижевности. Самог Петра Кочића све више је освајала политика и непосредан рад у народу; и после 1910. године он се књижевним радом бавио само изузетно и са осетним малаксавањем своје првобитне снаге и сочности.

Сарајево је постало духовно и књижевно средиште целе земље тек иза 1910. године, и кад је у њему отворен сабор и кад је ту изведена централизација државних и националних установа. Поред Босанске Виле ту се 1910. године покреће друштвена ревија Преглед, под уредништвом Јефте Дедијера и Ристе Радуловића; први чисто социолошки часопис у свој српској књижевности. Поред Српске Ријечи, органа такозване старије групе, г. г. Глигорија Јефтановића и Војислава Шоле, који су некад водили црквену автономну борбу и после, под утицајем извесних шићарџија, постали склони за политичке компромисе; пренесен је био у Сарајево из Мостара, после дужег периода у излажењу, и Народ, који је са својим борбеним уредником и својом посланичком групом заступао чисто националистичку политику. У Сарајеву је наново кренута и Кочићева Отаџбина, која је, иако апсолутно национална, главно тежиште своје акције имала у тражењу дефинитивног решења аграрног питања и смањивања тежачких терета. Од велика утицаја на националне ђачке кругове била је Српска Омладина (1912–1913.), књижевни часопис за национално васпитавање, који је добио неколико заслужених признања са више страна и један похвалан чланак Јована Скерлића. Календар друштва Просвете, почет 1905. године, развија се постепено у један врло књижеван алманах, који је био много тражен и читан и који је имао врло велико дејство у публици.

Код Хрвата Босне и Херцеговине за дуго није могао да се развије прави књижевни рад, иако су међу њима деловали људи вредности једног Силвија Ст. Крањчевића. Код њих се превише осећала традиција старих богољудних размишљања и фратарских поука. Све до Светског Рата они нису имали ниједног књижевног листа чисто световњачког; сви листови, који су издавани за њихову публику, Vrhbosna, Serafinski Perivoj – од 1914. претворен у лист Наша Мисао, Кришћанска обитељ, Гласник Св. Анте Падованског, имали су духовна лица као своје уреднике и претежно религиозан садржај. Хрватски део босанске публике није дао својој књижевности раније ни близу онакве писце, какве је дала српској књижевности Херцеговина и босанска Крајина с Кочићем. Тек у најновије доба изишао је из те средине г. Иво Андрић, који несумњиво иде међу најбоље писце уметнике нове књижевности, али који своје књижевно васпитање није стицао у босанској књижевној средини. Разлог за ту необичну појаву стерилности код босанских Хрвата ми смо гледали понајвише у књижевном наслеђу старине, које је одвише притискивало духове. Сва књижевност босанских Хрвата све до 1914. године у главном је религиозна и педагошка и помало патриотска. Најбољи писци старије школе, као г. Тугомир Алауповић и бискуп Иван Шарић, поникли у травничкој католичкој црквеној средини, не могу да изађу из тог круга, иако Алауповић својим песничким радом представља осетан напредак према претшасницима. Приповедач Мирко Јуркић, чије је ствари недавно издавала Матица Хрватска и који припада реду новијих писаца, пати исто тако и сувише очевидно од старих традиција. Босански католици су и данас понајглавнији сарадници и у новом неокатоличком покрету хрватске књижевности. Уредник Hrvatske Prosvjete је Босанац др. Љубомир Мараковић, који је својом књигом Нов живот (1910.) давао главна објашњења и упутства за читаву акцију. Једно од највише запажених лица из те групе јесте исто тако босански фрањевац, Бранко Шкарица, песник верских мотива.

Једно време могао се сматрати као чисто хрватски лист Нада, који је 1895–1903. издавала босанска влада, а уређивао по имену Коста Херман, а стварно Силвије Ст. Крањчевић. Желећи да од Сарајева створи културно средиште, које би у многом имало да претекне и Београд и Загреб и које је требало да покаже видне успехе културтрегерске мисије и да буде привлачна тачка за цео западни Балкан, босанска влада је решила да покрене један велик лист, са богатим илустрацијама и са високим хонорарима, који би на дукате окупио све писце, Србе и Хрвате, у њен круг. Срби су прозрели владине намере и највећи део наших писаца одобравао је Змајев одговор у Сарајево:

Каква влада
Таква Нада.

Љубомир Недић у свом Српском Прегледу био је веома јасан, кад је српским књижевним људима упутио ову поруку: „Ми смо у руци имали само проглас којим се уредник, Г. К. Херман, обратио неким виђенијим српским књижевницима, молећи их за сарадњу на листу. Из тога прогласа, – у осталом, врло рђаво написаног, – видимо да ће се „странице листа увјек радо отварати свјема књижевним продуктима, који се огријаше на чистој и светој ватри домовинске љубави”. Нама ова метафора не изгледа врло сретна; књижевни се продукти не греју на ватри (и ако се они покадшто подгревају), – осим ако треба да се зготове за некога. Само што је то, онда, друга једна ватра, а не она о којој је реч у позиву Г. Хермана, и што у томе случају ми не мислимо да се погодимо за куваре, поред свега тога што Г. Херман обећава добру плату. Да се прођемо метафора, које не волимо, али на које нас наведе Г. Херман својим прогласом, ми налазимо да сви они који осећају љубави према народу у Босни и Херцеговини и његовом просветном напретку треба да пишу у Босанској Вили, оном честитом листу српском који нема откуда плаћати награде својим сарадницима, а нипошто у овом... другом, који има откуд”. И, доиста, највећи део српских писаца одбио је сарадњу у Нади; а они који су сарађивали били су или чиновници или људи који су волели новац или којима је он требао. Хрватски писци нису мислили као српски и пришли су готово сви у Надин круг. Лист је отуд добио претежно хрватски карактер. С почетка, он се штампао у два издања, ћирилицом и латиницом, па је од 1901. године ћирилица обустављена ради малог одзива претплатника. Иза смрти министра В. Калаја 1903. године, обустављен је цео лист потпуно, јер се увидело да није постигао сврхе, ради које је био кренут. Нада не само да није могла да угуши Босанске Виле, него је изазвала и покретање мостарске Зоре, која је својим књижевним укусом и мерилом и избором својих сарадника далеко надмашивала скупо плаћени владин лист. Неучествовање Срба давало је уз то Нади извесно племенско обележје, које није било у интересу владином, и она је с тога једном одлуком прекратила читав покушај стварања службене књижевности.

Крај XIX и почетак XX века донео је српској и хрватској књижевности читав један низ муслиманских писаца из Босне и Херцеговине: Сафетбега Башагића, Османа Хаџића, Едхема Мулабдића, Османа Ђикића, Ризабега Капетановића, двојицу Авда Карабеговића, Мусу Ћазима Ћатића, Хифзи Бјелевца, и још неке. Занимљиво је, да је највећи део тих писаца своје књижевне обрасце нашао у српских и хрватских писаца XIX века, а да ниједан нема неких јачих источњачких утицаја, иако су неки од њих познавали и нарочито студирали арапску, перзиску и турску књижевност. Тешњи додир са књижевним светом материнске речи и васпитање у народној школи учинили су да ови писци, за разлику од својих претходника, остадоше у кругу својих сународника и своје природне средине. Јачег књижевног талента није имао ниједан од њих и њихов рад има више књижевно-хисториски него уметнички значај. Занимљиво је чак, да многи од њих нису унели ни много нових мотива, ни нових типова, ни нових проблема из своје муслиманске књижевно дотле мало признате и готово нимало искоришћаване средине; њихова књижевна схватања и средства књижевног израза сувише показују утицај школе из које су изашла.

И муслимани су имали своје књижевне листове. Behar, који је штампан само латиницом, излазио је у Сарајеву 1900–1910., и имао је уз извесне панисламске тенденције у главном хрватски карактер. Српски писци нису у њему сарађивали. Лист је, по уређивању доста сличан Босанској Вили, служио доста отворено антисрпској пропаганди и у многом је крив за тровање узајамних одношаја у земљи. Против њега, да му сузбије штетни утицај, кренуо је Осман Ђикић Гајрет, који је штампан у оба писма. Књижевни прилози и у једном и у другом листу нису били од веће вредности, нити су увек одговарали културном нивоу и потребама босанских муслимана. У Гајрету се то осетило нарочито иза смрти Османа Ђикића, кад је, без имало размишљања, лист стао да доноси рђав превод Ибзенове Норе и наивне одјеке Ничеова Заратустре од сарајевских књижевних почетника. Гајрет излази и сада, као и Просвета, као органи просветно културних друштава истог имена. Само, док је Просвета, сада у главном чисто обавештајни лист о раду друштва, Гајрет још увек, као и пре рата, има свој забавно-поучни карактер. Мало пре Светског Рата кренут је у Мостару панисламски Biser и са њим у вези Muslimanska biblioteka. У тој библиотеци објављено је на 20 разних књига; нешто су дела појединих домаћих муслиманских писаца (Е. Мулабдића, М. Ћ. Ћатића, Х. Бјелевца, Х. Мулића и др.), а главни фонд читав низ превода с турског као Борба полумјесеца и крста од Х. Халида, Муслиманска жена од М. Ф. Веџије, Панисламизам од Џелал Нурибега и сл. У марту 1918. године расписало је уредништво Bisera позив и за оснивање једне „Матице Муслиманске”, којој би била дужност да, по примеру Матице Српске и Хрватске, издаје књиге за народ у исламском духу. Али мали интерес муслимана за књигу и велике промене те последње ратне године нису дали да се та намера приведе у дело. Вреди забележити као доста необичну ствар, потпуно у старој традицији XVII–XVIII века, да су у Сарајеву излазила два листа, један још 1912. године, Tarik и Mualim, који су, истина, били писани српскохрватски али су штампани арапским словима.

У последње време, пред Светски Рат, у Босни и Херцеговини било се јавило неколико младих писаца, који су са љубављу, а неки и са много талента, радили на књижевности. Њихов покрет, зват у нешто старој традицији Млада Босна, био је једна занимљива смеса књижевних избирача, чистих естета, и националних револуционара, који су били врло активни и из чијих редова је изишао главни део атентатора. Родоначелник тог покрета био је Димитрије Митриновић, жив и доста гипка, али недовољно солидна и јасна духа. Један од најутицајнијих младих људи те групе, који је био организатор Народне Одбране, добровољац у балканским ратовима, револуционар по инстинкту, а у исто време, као Скерлић, љубитељ Гијоа и обожаватељ талента Јована Дучића, био је даровити Владимир Гаћиновић, који је уједно и главни теоретичар Младе Босне. Његови чланци о Богдану Жерајићу, о Младој Босни и нарочито „Крик очајника”, нешто опор, али снажан и дубоко искрен, имали су врло велико деловање на ондашњи нараштај средњошколске омладине, који се организовао у тајна националистичка друштва. Величајући личност ћутљивог хероизма Богдана Жерајића, он је писао са горљивошћу једног фанатика: „Личност која носи и односи лед из душа, говори религијом и фанатизмом, чини неумрли апостолат буна, рушења и ослобођења, проповеда да је задовољство рушења такође задовољство стварања, човек који понавља велико завештање руских поколења пре неколико десетина година: заборавити на себе, изгорети за друге, живети патњом и глађу, и као крстоносац пренети своју веру и победити клецајући и умирући. Ослобођен малих прљавих веза које блате, он је кадар својим народом завитлати револуционарне струје, створити велику, будилачку, превратну пропаганду”. У чисто књижевном раду покрет је дао два-три лица са доста лепим надама: Милоша Видаковића, чији недовољно оригинални Царски сонети имају ипак извесне отмене љупкости, Јову Варагића и Перу Слијепчевића. На жалост, највећи део људи из тог нараштаја пропао је за време рата, измучен разноврсним напорима. Гаћиновић, Видаковић, Варагић, Драгутин Мраз одавно су већ покојници. Активни су од преосталих са вредношћу још само Слијепчевић и Боривоје Јевтић, који има, поред свих тражења својих путева, у главном новинарску крв.

После рата књижевни живот у Босни и Херцеговини осетно клоне. Известан део старијих, понајбољих писаца, умро је за време рата и мало после њега (Р. Радуловић, П. Кочић, С. Ћоровић, А. Шантић); а други неки су напустили Босну и живе на другој страни (Ј. Дучић, Т. Алауповић, О. Хаџић, И. Андрић). Оно мало књижевних радника што је остало у земљи није довољно да створи какав јачи покрет и да даде видније обележје средини у којој ради. Читава Босна и Херцеговина немају данас ниједног књижевног или друштвеног листа, који нешто значи и о ком се води рачуна. Истина, и ова времена политичких вртлога и јагме за новцем и материјалним уживањима нису нимало повољна за развијање духовног живота и правих књижевних занимања.

>>