Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Пред очима Дубровника попадале су редом, у кратком размаку од неких четрдесет година, све наше слободне државе Србија, Босна, Херцеговина, Црна Гора. Четврт века само иза њих била је срушена и мађарска краљевина. Једина је у том општем бродолому остала поштеђена мала Дубровачка Република. А остала је поштеђена не само зато, што је била малецна и политички потпуно безопасна, него што је, пратећи будно догађаје, пажљиво избегавала да даде повода за сукобе. Њезини непријатељи пребацивали су јој, да, иако је Република строго католичка држава, у њезиној политици нема нимало праве хришћанске солидарности и да се она ставља у службу Турске и преко обавеза, које се траже од једне вазалне државе. У Дубровнику је, несумњиво, у државним пословима разум увек владао над осећањем. Толико проповедана потреба хришћанске солидарности гурнула је последњег босанског краља у рат с Турцима, али се у судбоносном часу не нађе нико са стране, да страдалнику прискочи у помоћ. Мађарска, мезимац папске курије, пала је исто тако остављена сама себи. Кроз Рим су 1527. год. пустошиле хришћанске чете горе него да су били Турци. Домало моћне хришћанске државе, као Француска, тражиће савез с Турцима. Шта се онда могло замерити малом Дубровнику, што се неком авантуристичком подухватом није изложио сигурној и бескорисној пропасти?

Дубровчани нису били никакав политички чинилац, нити су имали политичких амбиција. Били су, у главном, добри трговци, који су у тежњи да добију више могућности за рад тражили стално наслона на ону силу, која је у извесном периоду претстављала главну снагу на Балкану. Тако су до 1205. год., с малим прекидима, признавали врховну власт Византије; од 1205-1358. били су подложници млетачки, који су им слали своје племиће за кнезове; од 1358-1526. стајали су под заштитом Угарске. Српским владарима давали су за слободну трговину по њиховој земљи поклоне у новцу и свити, а од времена Уроша I уведен је стални годишњи данак од 2.000 перпер, који се од Драгутинова времена плаћао о Митров-дану и с тога се звао "светодимитарски доходак". С Турцима су Дубровчани ступили у везе од 1430. год. шаљући им своја посланства, а 1442. су дали заклетву верности султану и послали му први годишњи поклон у вредности од 1.000 дуката.

По старој локалној легенди, која је ушла у књижевност, Дубровник је подигао млади словенски Краљевић Павлимир, чији су претци због домаћих смутња морали да беже у туђину и да се стане у Риму. Отуд се вратио, на позив, млади краљевић да савлада противнике, поврати ред и као круну рада подигне Дубровник. Као што је некад Енеја, бежећи из Троје, дошао у Италију да његови потомци дигну Рим и изведу синтезу Истока и Запада, тако је, по овој легендарној комбинацији, стигао и Павлимир из Рима, да створи симбиозу романско-словенског елемента и његове културе, толико карактеристичне за цело наше Приморје.

У ствари, Дубровник је настао из два насеља: словенског брдског Дубровника и романског Рагузиума, који се дигао на малом острву и који су населиле избеглице из блиског Епидаура. Додир између Словена и Романа био је на том подручју жив и непосредан, што јасно показује велики број очуваних романских назива места, као Цавтат, Конавле, Бргат, Рожат, Шумет, Булет и сл. Словени и Романи засули су, после извесног времена уски морски канал између гребена, званих Пенатура, код данашњих Пила и после цео Страдун, и тако су створили заједнички град Дубровник-Рагузиум, Рагуза. И данас је још очувано име старог словенског Граца, који је штитио некадашње словенско насеље. Дубровник се ширио постепено на рачун суседног хумског и требињског подручја и плаћао је за земљиште и винограде годишњи најам, зван могориш (margarisium), од по 60 златника хумским и требињским владарима. Као лука Дубровник и његов Груж имају свој развој да захвале једино трговини и извозу из његова залеђа, Хума, Травуније и Рашке, који су се проширили на већи део Србије и добар део Босне. У старо време главна средишта далматинског приморја у административном и трговачком погледу беху Салона и Нарона; Епидаур, колико се зна, није имао већег значаја. С тога је и разумљиво, што је легенда стварање Дубровника везана за једног суседног словенског племића, који господари Требињем.

Дубровник се развио нарочито од XII века, после трговачких уговора са Немањом и баном Кулином. Од XIII века у њему почиње превлађивати словенски елеменат. Чиновништво и понеки трговци и занатлије долазили су у Дубровник из разних места Италије, а нарочито из Млетака; градска аристократија осећала се као романска и неговала је ту културу; али је широки пук био претежно словенски и у граду и у његову подручју. Већ у XIV веку и код аристократије има приметне славизације, а од XV века град у огромној већини носи словенско обележје. Велико Веће Републике донело је 26. октобра 1395. овај изванредно важни закључак: "Унапред нико из крајева горње или доње Далмације нити из иједнога странога краја не може се учинити нити постати грађанин Дубровника, нити се учинити нити потврдити у Великом Вијећу Дубровника, него је једино Мало Вијеће слободно да именује за грађане Дубровника оне или између оних које град Дубровник држи и сматра за Словене, на начине и по обичајима којима су и досад Словени прављени и примани у грађанство Дубровника."

У граду се нарочито ценила слобода. Њој је Дубровник захваљивао, мимо све друге градове Приморја, свој привредни и свој културни процват. Млечани су извесно време с љубомором пратили његове трговачке везе, али нису успели да их спрече, иако су то чешће пута покушавали. Истина, Дубровник се трговачки дигао са млетачким капиталом. Експлоатацију рудника у Србији и Босни, која им је донела главно богатство, Дубровчани су могли почети у већој мери тек са кредитима из Млетака. Штитећи се од препада и са копна и са мора Дубровчани су опасали свој град са у оно доба неосвојивим, одлично грађеним бедемима, који су и до данас очувани. Те градске утврде одржавали су увек у најбољем раду и бдили су у њима са строгошћу која није знала ни за какве изузетке. Кад је у питању била слобода грађани су се решавали и на веома велике жртве. И трговац је добро разумевао да цена за слободу никад није плаћена скупо. С тога је слобода - libertas истицана као главни циљ целе државне политике. "Она се не продаје ни за све злато", писало је на градским бедемима; њој су испеване и најодушевљеније песме дубровачке књижевности.

Као и Млетачка Република, према којој је изградила своје уређење, и Дубровник је био аристократска република. На њеном челу налазили су се до 1358. год. млетачки племићи, из понајбољих кућа, са мандатом од две године дана. Остале власти биле су дубровачке. Сви пунолетни племићи сачињавали су Велико Веће; њихов највећи број износио је 1319. год. 241 члана. Извршну власт имало је Мало Веће, које је с кнезом заједно бројало 12 чланова. Веће Умољених (Consilium Rogatorum) с неједнаким бројем чланова (од 45-60), у ствари Сенат, стварало је "по правилу законе и све важније одредбе у унутрашњим и спољашњим пословима". Велик углед имало је свештенство, које је на подручју Дубровачке Републике било искључиво католичко. Најстарији ред били су бенедиктинци, који су основали свој велики манастир на Локруму. Фрањевци и доминиканци подигли су своје манастире близу два једина излаза из града; први на Пилама, а други на Плочама. Они су тако симболички били нека врста градске страже, духовне и физичке. Кроз те две капије није све до XIX века прошла никад ниједна туђинска војска као освајач.

Имајући потпуну своју самоуправу, не пострадавши никад и ни од кога у свом граду, Дубровчани су се осетно дизали. У граду се постепено гомилало богатство, које је доносила трговина по Балкану и са лепом трговачком флотом по целом Средоземном Мору. Може се сасвим добро пратити по трговачким обрачунима, по миразима и тестаментима у градским књигама како се у дубровачким породицама множе предмети од сребра, скупих тканина и богатије покућство. Са Србијом су односи од XIV века врло срдачни, јер највећи део тамошњих рудника држе дубровачки трговци било сами, било као ортаци. У Брскову, Руднику, Трепчи, Новом Брду и по другим местима њихове су колоније биле врло јаке. Од 1325. год. имали су Дубровчани у српском краљевству и свој прави конзулат, а конзула је, с ужим делокругом, било већ од краја XIII века. После се конзули јављају и у другим земљама суседства, с којима је трговачки промет постајао све интензивнији.

С материалним благостањем дизало се и духовно. Млади племићи добијали су васпитање не само у свом граду, него многи и у Италији. Град, истина, није имао неких виших школа, али се трудио да добавља добре учитеље. Позивани су учитељи и за словенску писменост, и то не само за Дубровник, него и за Стон. Црквена уметност развијала се лепо. Градитељство, у романској традицији, има неколико објеката несумњиве вредности. Дивона, очувана до данас, са лепом лођом романског стила и врло укусим прозорима подигнута је XIV века. У то време, нарочито у првој половини XIV века, били су у граду у моди прозори "сараценски", уобичајени по обалама јужне Италије и Шпаније. Лепи кнежев двор, рађен с пуно укуса и пажљиво, довршен је 1425. год. У данашњем свом облику потиче, с прерадама, из 1462. Немамо, на жалост, ближих података о две главне дубровачке цркве, оној Госпе и Св. Влаха, пошто су обе страдале за време великог земљотреса од 1667. год., па су обновљене тек почетком XVIII века. Црква Св. Спаса довршена је 1520. год., али се није рачунала међу најрепрезентативније грађевине. Много се полагало и на црквено сликарство. Сама влада је већ крајем XIV века помагала уметнике са стране стављајући им у дужност, да поучавају и по неког Дубровчанина. Тако је, на пр., 1389. год. дата плата "грчком сликару" мајстору Јовану из Драча; 1390. склопљен је уговор са сликарем Стојком Друшковићем, очевидно неким нашим човеком; а било је сликара и из Италије и Угарске. Зграде појединих племића биле су пуне уметничких предмета, али понајвише туђих. Лепо се развила код нас златарска уметност и њени предмети су служили често и за извоз, али првенствено на Балкан.

Данашњи изглед дубровачких зграда и улица потиче махом из XVII века, после поменутог страшног земљотреса. Куће су камене, солидне, са по три-четири спрата, али без нарочитих украса. Улице су типично талијанско-приморске, уске и мрачне. Све мање-више воде са степеницама према брегу, јер је простор Страдуна и пијаце врло тескобан за прави развој града. Куће изван градских зидина дизане су високо на подножју суседних брегова и до њих се иде уз многобројне и прилично стрме степенице (у граду за то постоји израз "чини скале"). У самом граду, где се искоришћавало свако слободно место, има врло мало башта и зеленила, него је све густо и збијено. Мало даха дају кућама терасе и понеко врло уско двориште.

Извесни наши људи из унутрашњости долазили су преко Дубровника и његових људи у додир са западном културом. Неки су се ту и васпитавали, као Балша син Ђурђа Страцимировића, или као неки босански племићи (н. пр. Браило Тезаловић). Из Дубровника су се, у приличним количинама, извозиле у наше земље разне врсте свите, броката, кадифе, и других скупоцених материја, које су се свиђале нашој средњевековној властели. Дубровчани су учили нашу унутрашњост и раскошнијој храни и пићу, малвасији, јужном воћу и разним мирођијама. Богат је био извоз бољег оружја, посуђа и лепшег накита. Да су наши људи већ XV века познавали материал и да се нису дали лако преварити сведочи најбоље случај Херцега Степана, који је изазвао спор са дубровачким трговцима због лажних каменова место диаманата на једном плашту. Из унутрашњости се извозила стока, сточни производи, восак и од краја XIII века нарочито руде: олово, бакар и сребро.

Дубровник је имао велику и добру трговачку флоту и на њу је био нарочито поносит. Њена активност датира из IX века и била је већа него иједног другог града Далмације. Тада су њихове лађе превозиле словенске ратнике у јужну Италију и чиниле и тад и после не малих услуга Византиској Царевини. Док се налазио под млетачком врховном влашћу Млечани нису спречавали развој дубровачке трговачке морнарице, али су им постали опасни противници, кад је мали град под Св. Срђем пришао Мађарима, њиховом главном и вековном противнику о посед Далмације. У свом напону Дубровник је имао преко 300 великих лађа. Као нека поморска "сила" Дубровчани су као с правом тежили да прошире своју власт и на суседна острва, па су постепено придобили сем суседних малих отока, још Ластово, Мљет и Корчулу, а жива им је жеља била да се дочепају Брача и Хвара. Кад су 1333. год. добили Стон, а 1426. год. Конавље јавила се у Републици тежња да своју "државу" прошире и новим добитцима. Једно време много су радили да добију Требиње. Турска освајања разбила су све те жеље и освестила су их, да не иду преко граница своје моћи. Од четрдесетих година XV века Дубровчани се предају само развоју своје трговине и своје флоте, и то им је донело, без много потреса, врло крупне резултате. Дубровачки песници с поносом су у XVI веку говорили, да је њихова морнарица "госпоја и краљица свијех мрнара на сем свијети"

Везе са светом, благостање, развој духовног живота изазвали су у Дубровнику и стварање књижевности. Известан део наших људи, које су жеља за наукама или разни случајеви одвели у туђину, истакли су се доста рано својим успесима, па су неки посредно и непосредно утицали и на људе у отаџбини. Међу њима су били чувени теолози, као, н. пр., Серафим Бунић или Гргур Натали Будиславић, или правници као Рагузио де Рагузенс, или економисти као Бенко Котруљић. Још више су деловали примери тада већ развијене талијанске књижевности, која је имала Дантеа и Петрарку и читав низ других песника великог талента. Сем тога, Дубровчани су били у живим везама и са осталим градским срединама по Далмацији и острвима, где су се, исто тако, под западним утицајима стварале књижевне школе. Из северне Далмације дошао је тако у књижевну употребу дубровачку чакавски диалекат, иако су цео град и његова околица били чисти штокавци. Први дубровачки писци почели су свој рад на латинском језику. Први дубровачки "овенчани песник" (poeta laureatus) био је Петар Менчетић, а најистакнутији песник латиниста беше Илија Лампридије Церва, прави претставник савременог хуманистичког покрета. Први песници на народном језику беху прилично необуздани Шишко Менчетић и Ђоре Држић, обојица чисти лиричари и обојица последници Петраркине песничке школе. Код Држића је, мимо обичаја тих времена, било и нешто утицаја наше народне лирске поезије, која се с њим први пут јавља као уметнички чинилац у нашој књижевности. Популаран је постао са својом Јеђутком, занимљивом лирском песмом Андрија Чубрановић, који је створио образац за више сличних покушаја. Побожну, политичку и "реметску" поезију неговао је чудњак Мавро Ветрановић, који је певао и црквене драме, све са извесним песничким осећањем, али без имало уметничке мере. Међу свим тим књижевницима, који су рођени у другој половини XV века, а радили у првој половини XVI, највећи таленат показао је Марин Држић, књижевник од ређе вредности. Он се огледао у више књижевних родова, али главна му је снага у комедији, у којој је показао и инвенције, и духа, и добар посматрачки дар, и у којој је дао неколико добро погођених типова и сцена из савременог дубровачког друштва. Од средине XVI века дубровачка књижевност развија се све више и обилатије; ствара одличну лирику, драму с нарочито успелом локалном комедијом, и широк еп. Једино што није успела да развије до већег степена била је уметничка проза. У целој нашој средини, међу Србима и Хрватима, ниједан други град није могао да се мери по књижевном стварању са Дубровником, ни у погледу количине стварања, ни по његовој вредности.

Кад је 1526. год. пала мађарска држава пред Дубровником је стајао само избор између Млетака и Турске као врховних господара. Иако хришћани, Млечани им нису били ближи срцу. Дубровник је био трговачки толико развијен, да би Млеци, у сопственом интересу, као конкуренти, морали да му шкоде. Турско суседство и турска врховна власт, знало се, неће бити лаки. Али им Турци, који никад нису били добри трговци, нису ни могли ни хтели пословно сметати. Напротив. Они су дали Дубровчанима, као својим харачарима, повлашћен положај у целом свом пространом царству, отворили им све своје пијаце, и оставили им потпуно слободне руке у унутрашњим пословима и свима другим везама. Годишњи данак који су плаћали султану устаљен је био од 1481. год. на 12.500 дуката и Републици, која се развијала у пуној мери, та обавеза све до краја XVI века није падала тешко. Када се имала да одлучи коме да приступи Република се није много колебала и већ исте, 1526. год., признала је султана као врховног господара. Није какав световни државник или трговац, него је баш један свештеник, и то песник, Мавро Ветрановић, сматрао за патриотску дужност да свом граду саветује овакву политику:

Да није донео такву одлуку Дубровник би, врло вероватно, или био покорен или би, опкољен Турцима са свих копнених страна, имао врло много да страда. Град је имао хришћанског саосећања; у њему се и кроз књижевност и иначе давало понекад, иако опрезно, израза болу због тешке хришћанске судбине, али се чувала своја кожа. Турској сили није било бране. Завађани и љуто међусобно закрвављени хришћани, које је већ почео да раздваја протестантски покрет и нове кризе с њим у вези, није је могао да створи. Млечани понајмање.

Поручује им дубровачки песник и љутито и недвосмислено. Напротив. На њих "уздише поглавје крстјанско", јер њихова невера

Уосталом, ако већ Млечани осећају да имају снаге да неког спасавају и штите, нек се обрну према истоку, нек бране Кипар и поврате Цариград, а Дубровник нек оставе његовом удесу. Он је нашао свој пут и не само у ондашњим приликама, него све до краја XVIII века, он се никад није покајао што је тако учинио.

<<   Садржај   >>