Срби под туђом влашћу
Положај српскога народа био је у XVI веку доста тежак, али ипак не онако очајан као у XV столећу. У XV веку Срби су, истина, имали своје државе и веру да ће се помоћу хришћанских суседа моћи некако одржати. Међутим, те њихове слободне државе давале су само илузију самосталности, а све су биле мање-више или у сталном колебању између разних утицаја или јасно под врховном влашћу и надзором једне или друге стране. Сем тога, кроз цео тај век, читаво наше подручје било је стално ратно поприште; страдало је све што је било наше, и поља, и села, и градови, и људи, и стока. Људске жртве које су пале кроз тих сто година нећемо никад моћи дознати, али да су биле изузетно велике то знамо из масе сасвим поузданих вести. Материална штета била је огромна. Доста је само потсетити да су за пола века пропале ништа мање него четири наше државе и да је пропаст сваке повлачила са собом велике жртве. Преко саме Србије прешло је преко двадесет огромних армија, које су скоро увек имале ту по неки већи сукоб, а и Босна је страдала често, иако у мањој мери.
Нови, XVI век донео је извесно пречишћавање ситуације. Људи су знали на чему су. Турска сила допрла је била до на домак Саве и Дунава. Унутрашњост земље постепено се смиривала и људи су почели да нормализују свој живот, иако под знатно промењеним условима. На северу од Саве и Дунава Срби су се, као организоване јединице, борили на угарској страни. После пада Мађарске остали су без тог ослонца и стављени пред крупне одлуке: шта сад да раде. Да ли да се помире са судбином и признају стварно стање, или да наставе борбу под вођством које друге хришћанске силе. Такву одлуку Срби више нису могли донети као целина. Постојао је, истина, њихов номинални деспот, али он није био њихов човек. Другог лица које би их с апсолутним ауторитетом окупио око себе није било. Ни Павле Бакић, ни Радич Божић, ни ма који други, и поред личног угледа, нису могли да то изведу. Срби су ту разбијени и ради сваки по свом нахођењу. У њиховоим акцијама учествују, природно, понајвише наши људи, али у све мањој мери. С турским освајањем малаксава замах отпора, људи прилазе освајачу, који разумева на много страна да их придобије, и српска се маса постепено и ту стабилизира. Појединци, сами или с мањим и већим групама, покушавају да унесу борбеног духа, али њихов рад нема више карактер народних покрета, него четничких акција.
Одмах, после погибије мађарског краља Лајоша, беше се поставило питање ко ће доћи за његовог наследника. По дворском споразуму имао је то бити аустриски надвојвода Фердинанд, син цара Максимилијана, и брат тада најмоћнијег владара Европе цара Карла V. И доиста један део племства признаде Фердинанда за свог владара, кога су, у исто време, изабрали и Чеси. Али други део мађарских великаша не хтеде да прими Хабзбурга, позивајући се на један закључак мађарског сабора од 1505. год., да странац не може бити угарски краљ. Њихов кандидат био је богати Јован Запоља, који је имао много присталица нарочито у источном делу угарске државе. На том питању поделили су се и хрватски и српски великаши. У земљи наста прави грађански рат, који захвати и наше људе. У први мах за Запољу су били сви наши главнији људи Бакић, Марко Јакшић, Радич Божић, Петар Овчаревић, који беше прешао коначно у Угарску. За Запољу се изјаснио и "цар" Јован Ненад, једна необична и још увек мистериозна личност, која се појавила у овај мах међу Србима. Он је избио на површину после турског повлачења, које је у јужним областима оставило праву пустош. Међу српским бегунцима, који се беху склонили у Горњи Банат изби око Липове тај мрки и храбри човек, за кога нико није право знао ни ко је ни одакле је. Он се сам издавао за потомка српских и византиских владара и узео је назив цара. Име Јован као да је додао из бугарске владарске традиције. Као унапред обележен неком вишом силом за нешто необично људи су налазили то, што је он имао "на телу једну црну пругу у ширини једног прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла у правој линији све до стопала десне ноге." Причало се да се по ноћи дуго моли богу и као да има, у општој невољи, послужити као неко божје оруђе. Уплашени и збуњени свет поверовао је у њ, јер је инстиктивно тражио и очекивао неко чудо у свету који је био обезглављен и сав усплахирен. Нико није имао могућности да проверава његово порекло и његове планове. А у народу, нарочито у том крају, још се нису биле заборавиле традиције Дожиних крсташа. Било је и опет напада на племиће и општих протеста због слома државе. Јован Ненад је имао нешто од народног борца, нешто од хајдучког авантуристе, а нешто од социалног револуционара. Пљачкао је племићске дворове, нападао трговачке караване, али улазио и у борбе с Турцима. Храброст му се мешала с дрскошћу, популарност са терором. Разумљиво је с тога, што је око себе скупио брзо неколико хиљада људи. Турске чете и поседе, које су се налазиле у Бачкој, нису биле многоборојне и Јован Ненад није имао много муке да их савлада и протера. Али то му је дигло углед и разнело глас. За своју престоницу изабрао је Суботицу, коју је њен господар бежећи испред Турака, био напустио. Ту је створио свој двор; организовао своју телесну стражу од 600 младића, које је прозвао јаничарима; и понашао се као прави владар. Из Бачке он је потом проширио своју акцију и на Срем.
Остале српске поглавице нису улазиле у ближе везе с њим сматрајући га авантуристом сумњивог порекла и сумњивих метода. Занимљиво је, да о њему нису очували вести ни наши летописи. Павле Бакић био се у јесен 1526. сав заложио за Запољу. Он је са својих 200 хусара успео да поседне Стони Београд, у ком је Запоља изабран и крунисан за краља (11. новембра). Радич Божић, под чијом се влашћу на Дунаву налазило око 500 шајки и који је с успехом сузбијао турске залазнице и чистио земљу од преосталих чета, сматрао је да њему припада водећи положај. Стевану Бориславићу био је такмац, макар и не легитимни, и с тога му је овај и отказао сарадњу, кад је Јован Ненад тражио од њега артиљерију, да би претерао Турке из Срема и пренео тобоже ратиште у Србију. Деспот је, напротив, узео на се да преотме и рашчисти Срем, па је у том правцу и постигао извесне успехе. Јовану Запољи, међутим, помоћ тога човека, чији се број ратника ценио на две-три десетине тисућа, није могла бити на одмет и он га је с тога подупирао, упркос тужби и протеста опљачканих мађарских великаша. Чак га је у јануару 1527. обавестио, да се спрема против њега ранији господар Суботице, Валентин Терек, па га је Јован Ненад могао с довољно снаге дочекати и разбити.
Хабсбуршка дипломатија надала се једно време, да би се могла нагодити са Запољом. Има једна вест, да су Фердинандови људи били понудили Запољи босанско краљевство, очево наследство и 40.000 дуката. Мисли се, да та понуда није била озбиљна, јер је Фердинанд у исто време преговарао и са главним вођом Хрвата, Крстом Франкопаном. Тој чињеници не треба, међутим, придавати већи значај, јер је очевидно да је Запоља био опаснији од Франкопана и да би се Фердинанд с њим радије споразумео. За време тих преговора ушла је Фердинандова војска у град Јајце, али у њему није остала дуго. Дошла је без средстава и без одушевљења. Обавештени Турци опсели су наскоро град и узели га већ у јануару 1528. год. За њим су брзо пали и суседни градови и Турци су завладали целом врбаском долином.
Краљ Фердинанд употребио је целу зиму 1526/7. год. да поправи свој положај у Угарској и придобије нове присталице. И њему, као и Запољи, било је много стало до тога да имају уза се српску милицију, као опробане ратнике и као људе које је било далеко лакше скупити него ленску војску или скупе најамнике. Међу првима је прешао на његову страну млади српски деспот. Иако Фердинанд није усвојио све његове захтеве ипак му је дао и обећао доста. Обећао му је плаћу за 500 коњаника, поклонио му је освојене градове у Срему, Вуковар и Борово, а привремено му је уступио и Митровицу и Радинце, ако их освоји од Турака. У пролеће 1527. Хабзбурзима је пошло за руком да обећањима и поклонима придобију и Јована Ненада, који се тобоже од њих надао стварнијој помоћи за борбу против Турака. Узалуд је Запоља, чак преко самог Радича Божића, покушавао да га одврати од те везе. Изгледа да је Ненадова активност имала осетна утицаја и међу дотадашњим Радичевим људима, јер је Радич морао напустити своје шајкашке одреде и повукао се на своја имања. Запоља је покушао потом, да Ненада сузбије силом. Терек је овог пута имао среће и повратио је једним нападом Суботицу, у којој се, у то време, "цар" није налазио. Јован Ненад није могао да га прогна из преотетог града, па је своје седиште пренео у Сегедин. Запоља је упутио против њега и повећу војску, под вођством ердељског војводе Петра Перењија, али је та војска код Селеша, почетком маја, била потпуно поражена.
Фердинанд је настојао да придобије и друге српске великаше. Обраћао се и Радичу Божићу и Павлу Бакићу. Његова је дипломатска активност имала међу Србима доста успеха, нарочито после ове Ненадове победе. То је нагнало противнике Ненадове, да упну све снаге против њега. У великој борби код Сеђфалуа задат је његовој војсци осетан ударац. Иако га је ослабило, то га није сломило. С тога су касније покушана друга средства. Кад се Јован Ненад спремао у сусрет краљу Фердинанду, био је, у пролазу кроз Сегедин, из заседе смртно рањен. Тешко рањеног пренели су његови људи Ненада у село Торњош, где му је стари непријатељ, Валентин Терек, отсекао главу, 26. јула. После његове смрти војска му се брзо расула. Тако је брзо завршио живот тај чудни и још довољно непроучени јунак, најмистичнија и највише проблематична личност целе наше прошлости. Као створен за епску песму он у њој, ипак, није оставио никаква трага, што је исто тако од значаја и за време и за средину и можда за психу постанка и живота наше народне јуначке песме.
Запољи је погибија Јована Ненада добро дошла, иако му није много олакшала положај. Митом, обећањима, већим изгледима и стварнијом снагом Фердинанд је све више узимао маха на његову штету. И међу Србима и међу Хрватима. Видећи то Запоља је пожурио да и са своје стране задовољи Србе. Како је деспот Стеван Бериславић пришао Хабзбурзима, како му се Јован Ненад одметнуо исто тако, то је Запоља хтео да и он има једног законитог претставника Срба на својој страни. С тога је о Духовима 1527. именовао Радича Божића као новог српског деспота. Али Радич није био нова личност, која би понела нов барјак, а сем тога био је већ остарео и болестан. Он није могао донети Запољи нов прилив снага, па чак ни повратити раније изгубљене позиције међу Србима. Напротив, кад је Запољина војска 27. септембра 1527. претрпела јак пораз код Токаја и кад се почело стицати уверење да његова снага није дорасла Фердинандовој, оставили су његову страну скоро сви угледнији Срби, који су га дотле помагали. Међу првима Павле Бакић, који је од свих Срба у Угарској имао у то време и највише снаге и највише угледа. Као Фердинандов присталица истиче се и паштровићски главар Стеван Штиљановић, познат и популаран нарочито по Љубишином причању. Он је крајем XV века напустио своју Боку, па је као кастелан крајишких градова и присталица Хабзбурга водио борбе најпре против Турака, а после против Запољиних људи. После Фердинандове победе и крунисања за угарског краља (3. новембра 1527.) међу награћенима налазио се и Штиљановић. Добио је у вировитичкој жупанији поседе Михољац и Глоговницу. Деспоту Стевану уступио је Фердинанд извесне пограничне градове, које је дотле држао Јован Ненад, Бач, Фелеђхаз, Сотин и друге.
Крајем зиме 1527. и почетком 1528. год. пошло је за руком Фердинандовој војсци, у којој се видно истицао Павле Бакић, да у северној Угарској сузбије Запољине присталице и да самог Запољу натера да се склања у Пољску. У невољи Запоља се обрати за помоћ султану. Султан Сулејман, по старој турској политици, пристао је одмах да посредује у борби између две хришћанске групе; у толико пре што се радило о том, да се потпуно растроји угарска држава, и што је Запоља пристао да призна његову врховну власт. Турци на граници нису мировали ни иначе. Већ пре савеза са Запољом и пре објаве рата они су почели живу акцију у Босни, заузевши Јајце и нека друга места. Потом су прешли и преко Саве и крајем пролећа 1528. напали Барку. Извештаји свих заповедника са границе били су очајни. Људи су месецима остајали без новаца и других средстава, па су се или расипали или издржавали пљачком. Деспот Стеван јављао је 6. јула палатину Стевану Баторију, да је турска војска ("сва снага турског султана", како је он говорио претерујући и сувише) прешла Саву "и прогутаће и претворити у пепео остатке краљевства". Сам против њихове силе, писао је он, то је "као кап против мора." И то с људима незадовољним, за које се нико не брине.
Фердинанд, међутим, није могао много помоћи. Као и прошла угарска влада он се мучио без финансијских средстава и тешио је људе само празним речима. Није чудо с тога, што је на граници настало расуло, што су људи почели да попуштају и што је Запоља с Турцима узимао све више маха. Сам деспот се није устручавао поручити палатину, да ће извесне градове, ако му за време од две недеље не дође помоћ, испразнити и напустити сам. Узалуд је ради тога ишао чак и у Будим. Фердинанд, у колико је, с крајњим напорима, и намицао новаца није их трошио на утврђивање јужне границе, колико за одбрану ужих аустриских земаља и на опрему војске против Запољиних људи. Надао се, да би можда могао сломити његов положај у Угарској пре него дођу Турци. У грађанском рату, који се настављао целог лета 1528., долазило је до жалосних сцена. У борби за туђе интересе имали су већ више пута да се боре Срби једни ротив других. У походу Фердинандове војске против Запоље пошле су овом приликом Борићеве чете против Радича Божића, који је, тешко болестан, лежао на умору. У септембру тај Запољин српски деспот био је већ покојник, али пред његовим градом Липовом нашао је смрт у борби и Комнен Бакић, брат Павлов.
Досад, српске борбе на страни Мађара имале су начелан карактер. Борило се из хришћанске солидарности и у нади да се васпостави слободна српска држава. У овом грађанском рату, где је избило много личних страсти и личних интереса, Срби су служили као оруђе једној и другој страни још увек с вером да ће у њима наћи помагаче и за своје касније народне циљеве. Од часа кад Запоља склапа савез са Турцима његове српске присталице постале су у исто време и турски помагачи. Не може се рећи да је то било само посредно и недовољно свесно. Напротив. У борбу се газило из упорности, пркоса, озлојеђења, али и из личне користи. Код врло малог броја било је и уверења, да се да више постићи у заједници с Турцима него у борби против њих. У сваком случају А. Ивић имао је право кад је утврдио, да се од ових времена почела профанисати идеја која је Србе дотле водила, да напуштају отаџбину и све жртвују у борби за слободу. Доиста, од бораца за слободу они постају нека врста туђих пиона; претварају се у ратнике од заната, који, напустивши редовна занимања, живе од најамничких плата.
Пометеност Срба на граници била је велика. Павле Бакић, кога је Фердинанд именовао и врховним заповедником шајкаша, држао се стално с њим, али је имао честих неприлика и са личним и са начелним противницима. Тако му је почетком 1529. год. један сусед преотео посед Банхиду и сам је Фердинанд морао посредовати да му га врати. Некадашњи најближи сарадних Јована Ненада, војвода Субота Врлић, прешао је Турцима и служио на граници. Деспот Стеван испунио је своју претњу и напустио је градове Бач и Фелеђхаз, које су одмах посели Турци. У турским рукама беху почетком 1529. год. тврди Петроварадин, Митровица, Јајце, Бања Лука, Книн, Скрадин, Удбина, Островица. На много страна пут им је био отворен или бар добро припремљен. С тога је разумљиво, што је деспотов поступак изазвао на двору тешку осуду. Љут, Фердинанд је 22. марта 1529. издао наредбу да се затворе Стеван и његова мајка због невере, а кастеланима деспотових градова би заповеђено да градове предају Јохану Хоберданцу. Фердинанд је оптуживао деспота да је чак одао Турцима неке тајне, па је позивао остале Србе из Срема да му остану верни. Хоберданц је извршио мисију, заробио деспота и мајку му Јелену и упутио их у Будим. То је, наравно, изазвало још већу забуну на граници, а нарочито међу Србима. Сам Бакић није смео једно време да се појави међу шајкашима, који месецима нису примали плату и били тим и другим поступцима веома огорчени. У писму Фердинанду од 17. јуна Бакић је упозоравао краља, да би то све могло имати непријатних последица. И имало их је. Српски шајкаши пришли су Турцима и са њима заједно почели вршити нападе на Мађаре.
У лето 1529. почела је велика турска офанзива, којом је руководио сам султан. Без скоро икаква отпора продирала је турска сила кроз Угарску. На мохачком разбојишту придружио се султану његов нови вазал Запоља. На вести о турском продирању упутише Фердинандови људи заробљеног деспота из Будима у Беч, али се он на путу некако искраде и побегне. Дошао је право у турски табор. Султан је деспота примио лепо и повратио му је сва имања која је држао у Славонији. Пошто је освојио мађарску престоницу султан је пошао право на Беч, у коме се, међу осталим браниоцима, нашао и Павле Бакић са српским четама. Добро брањени град одржао се упркос турских јуриша све док султан због јесењих киша, 16. октобра 1529., није наредио да се војска врати кућама.
Овај неуспех Турака неће сломити њихову експанзивну активност, али ће учинити да Аустрија Хабзбурговаца добије важну хисториску мисију у Европи. Сломивши Угарску Турци су изабрали као свој даљи пут надирања тада главно и најважније место целе средње Европе, Беч, највећи град до Париза, средиште источног поседа хабзбуршке куће, најсилније династије у Европи. Нису окренули према слабој Италији или у другостепене алпске области. Ударили су у главу, свесни своје снаге, а потцењујући можда отпор противника. Аустрија је у овај мах зауставила ударац, а у исти мах осетила шта јој претстоји ако се за времена не тргне. Фердинандова тежња, чисто династичка, да добије круне чешку, мађарску и хрватску и да привуче на своју страну Србе, добила је историско оправдање и значај. Као прва на ударцу, после Угарске, Аустрија је сад ишла затим, да ради сопствене одбране, створи око себе чврст ланац хришћанских народа, с којима ће моћи организовати отпор против Турака. Испуниће за Аустрију с више успеха краљ Фердинанд оно, што је Матија Корвин желео постићи за Мађарску. Спасавајући себе Аустрија је том политичком активношћу спасавала целу средњу, а добрим делом и западну Европу. У тој тежњи хабзбуршке државе Србима је запала тешка и дужност и судбина. Налазећи се дуж саме границе они су имали да поднесу највише жртава, и то не децениј-два, него неколико векова. И с тога се код њих створио читав сталеж људи, граничара, вечних стражара са оружјем у руци, којима у огромној већини није било могуће да развијају икакве друге способности. Ратнички живот постао им је занимање и хлеб.
Хотећи да дигне дух код својих људи Фердинанд је делио вернима награде, понекад и фиктивне. Сремском војводи Радославу, ранијем сараднику Јована Ненада, који му је на тој страни требао заменити деспота Стевана, "поклонио" је град Митровицу, ако је помогне ослободити од Турака. Стеван је, међутим, као турски човек нападао на суседне Фердинанду верне славонске и друге великаше, било сам, било заједно са Запољиним људима. Као што обично бива у грађанском рату људи су били надојени мржњом и гонили су се непоштедно. Кад је 1530. год. дошло до новог рата с Турцима српске чете под Бакићем и војводом Радославом помагале су аустриску војску у западној Угарској, а нарочито су се истакле у опсади Будима, док је Петар Овчаревић с Турцима и Запољиним људима давао успешан отпор у том граду. После неуспеха под Будимом и Бакић и Радослав имали су довољно прилике да осете, како њихово залагање не наилази на праву цену код меродавних чинилаца, и с тога су и они у својим поступцима бивали доста пута без правих обзира. Бакићеви људи нападали су, на пр., на имања бивше мађарске краљице, а Радослав је у једном спору сам хтео да прибави себи незакониту задовољштину. У помућеној земљи није лако било створити ред, а најмање међу моћнима где је сваки хтео да његова воља буде без поговора. Ни краљева се реч није увек слушала; а, истина, и он је понекад давао више да утеши, или заглади, или одложи, него да испуни. С тога је Бакић једном приликом осетио потребу да упозори самог краља, како људи нису "деца, да би се држали самим речима."
Султан Сулејман није могао да прежали неуспех под Бечом и 1532. год. кренуо је нову војску. Имамо један савремени извештај о том походу, који лепо казује како је султан и спољашњим сјајем хтео да утиче и на своје и на противничке људе. Султан је ишао са 12.000 јањичара и 400 слуга на коњима, са кратким копљима, сви у свили, окићени сребром. Царско благо са ћилимима и сећијама и царске жене носило је 50 кола, а 400 камила било је натоварено царским чадорима и опремом. Цареву личну гарду сачињавало је 2.000 спахија, 100 слуга одевених у свилу окићену златом и сребром, и 1.000 сулахија, необично високих, сви у плавој свили, са соколовима, псима и потребним прибором за лов. Цар је био сав у црвеном, искићен златом, с белим турбаном и на белом коњу, који је био покривен златом и драгим камењем. Уза њ су ишле четири паше и 2.000 најотменијих Турака. Код Београда изишао је пред цара Запоља, да га прати на даљем путу. Сулејман је био, наглашава се, добро обавештен о борбама које су у немачким земљама избиле између католика и новог протестантског покрета и сматрао је, с правом, да му то знатно олакшава посао. Читава турска војска ценила се на 200.000 добрих бораца; 30.000 камила преносило је муницију и други прибор за артиљерију. Међу Турцима се налазило и 8.000 хришћана и 400 талијанских кондотјера, који су се нарочито свиђали султану. Код Осека придружио се тој импозантној сили и деспот Стеван.
На том свом походу султан је стигао под тврди град Кисек, који је бранио Никола Јуришић. Необично храбра одбрана града задивила је султана. Пошто је Јуришић пристао да на градске бедеме постави турску заставу напустио је султан град и упутио се према западу, у Штајерску. И овом приликом истакао се Павле Бакић, који се борио с турским залазницима и пратио их све до Љубљане, па после наставио борбу против једног њиховог одреда и у доњој Аустрији. За награду Павлу је потврђен посед града Сомбатхеља, који му је био дат пред саму турску офанзиву. Богат, моћан, и врло храбар Бакић је стекао велик глас и међу Србима и мећу странцима. Срби су у њему гледали човека, који једини може да учини нешто за њих. Он се и трудио да им помогне. Нарочито му је било стало до тога, да што више Срба, нарочито из угроженог Срема, преведе у Угарску, у уверењу да их тим избавља од Турака. Није невероватно да је при том имао и личних рачуна, јер се тим појачавао његов положај и олакшавала незавидна судбина оних, који су већ раније били пресељени. Деспот Стеван Бериславић имао је далеко мање утицаја. Није до данас утврђено тачно ради чега је босански санџак Хусреф-бег 1536. год. кренуо војску против њега и дао га убити. Зна се само, да је Стеван покушавао с времена на време да се приближи Фердинанду, али да је исто тако сарађивао и са Турцима у харању и освајању Славоније.
Не марећи за мир, који је био склопљен између Турске и Аустрије, упао је босански паша у Славонију. Изговарао се, да намерава уредити ствари у тој области после смрти свог вазала, деспота Стевана. У лето 1536. прешла је турска војска Саву, где се сјединила са војском коју је довео београдски санџак-бег. Турци су посели скоро целу деспотову област, сем западних места, па су онда заузели и многе друге градове. Бакић је 20. августа јављао краљу, да су Турци нарочито утврдили Брод на Сави, "да тај град постане други Београд", а желе исто тако да подигну и једно утврђење на Драви, близу Осека. Срем је био подељен; Срем и Славонију додао је султан београдском санџакату, а други део Славоније до Кобоша састављао је нову област с посебним заповедником. Српски властелин славонски, Стеван Штиљановић, морао се пред Турцима повући, и то најпре у Валпово, где је био кастелан, а после, вероватно, у Шиклош, где је умро после 1540. год. Није ближе познато ради којих је својих врлина постао толико популаран међу Србима, да га је наша црква прогласила чак за светитеља. Његове мошти леже у манастиру Шишатовцу, где му је створен посебан култ. Његово светачко житије, написано тек у XVII веку, не одговара историским чињеницама.
Турски успеси у Славонији и нова активност Запољиних пријатеља поколебаше Фердинандове редове. Почеше опет лична обрачунавања и грађанске борбе. Нарочито се истаче некадашњи Фердинандов присталица Валентин Терек као опасан тип. Он је у последње време постао непријатељ Бакићев, а у правог душманина му се претворио после једне ружне заседе у којој је учествовао један Бакићев слуга, за кога је Терек веровао да је то учинио с господаревим одобрењем. За освету он је крајем 1536. или почетком 1537. год. ударио на неке Бакићеве поседе, па је међу осталима узео и град Лак, у ком се Бакић најдуже задржавао. Бакић није могао да му се сам супротстави, а остали мађарски великаши устручавали су се, да због њега дођу у сукоб с противником који је изгледао јачи. Даље борбе прекинула је велика офанзива коју је почела у лето 1537. аустриска војска против Турака у Славонији и у којој је суделовао и Бакић. Да би у том походу добио Србе на своју страну и да би наградио Бакићеву верност Фердинанд му је дао титулу српског деспота 20. септембра 1537. Деспотовина се имала тек преотети од Турака, и то и она у Срему као и она у Србији. Она је имала бити једна од будућих "награда".
Аустриска војска, која је бројала свега 18.000 бораца, са скоро половином коњаника, кренула је из Копривнице у Славонију. Извиднице је водио Бакић, а врховни заповедник је био Иван Кацианер. Њихов напад био је уперен у првом реду на Осек, где се била скупила њима равна турска војска. Али сви покушаји хришћанске војске да заузму тај град осташе узалудни. Недовољно снабдевена и недовољно повезана Кацианерова војска мораде да се повлачи. То повлачење претварало се у опустошеној земљи у потпуно осипање, које је, под турским притиском, претило да пређе у расуло. Бакић је покушао да одржава ред и да се одупре непријатељу, али је у борби код Горјана погинуо 9. октобра не постигавши циљ.
Павле Бакић последњи је представник макар и номиналне власти средњевековне Србије. С њим је сахрањена и српска деспотска титула и свака стварнија нада за обнову српске државе у то време. Турска граница померена је далеко према северу и домало турски ће паша засести дефинитивно у Будим, да у њему остане пуних сто и педесет година. Са својим деспотом Срби су могли бар изгледати као нека врста савезничких бораца; отсада они су обични поданици и на турском и на аустриском и угарском подручју.
У исто време Турци су постигли велике успехе и у Далмацији. Тамошње становништво, препуштено мање-више само себи, није могло да им одоли; ни Мађари, ни Млечани, ни папа нису им дали, нити могли дати, никакве стварније помоћи. Одржали су се једино градови на мору са јаким бедемима, којима се морем дало дотурити хране и муниције, али је у многима и од њих стање било бедно. Одбрана Павла Бериславића и Крсте Франкопана и других била је пуна лепих подвига, али није могла да заустави турску поплаву. Сулејман Величанствени с планом је и на тој страни потискивао мађарске врховне власти и њихов утицај. Од 1521-1533. год. Турци су већ држали Книн, Островицу, Скрадин, са целим њиховим подручјем, а угрожавали су залеђе Шибеника, Трогира и Сплита. Најдуже се опирао тврди Клис, који је бранио славни Петар Кружић. Млечани, који су желели да тај град некако добију у своје руке, правили су му више неприлика и допринели су несумњиво његовом паду. Кад су Турци стегли град Кружић је успео да му изради помоћ од краља Фердинанда, али је с њом заглавио и сам на Солинском Пољу. После његове погибије Клис се предао 12. марта 1537. Ускоци из Босне и других наших крајева, који су сачињавали главну посаду града и суседних места спасоше се добрим делом у Сењ, под аустриску заштиту. На вест о паду Клиса, о чијој се одбрани неколико година писало и говорило у хришћанском свету, сам је папа Павле III упућивао позиве Европи, да заборави међусобне свађе и да се прене и спреми за одбрану угрожене вере.
Становништво из унутрашњости Далмације бежало је пред Турцима на све стране, у тврде градове, на острва, у Хрватску, у Италију. С тога се страховито проредило; по једном извештају спало је од 60.000 на 5.500 душа. Један млетачки извештач из 1531. год. посебно је наглашавао, да се умањило католичко становништво, или, прецизније речено, "како нема скоро ни једног више римокатолика у далматинском континенту." У пусте земље доводили су Турци православни елеменат из суседних области, да обрађују земљу и да их снабдевају намирницама. Прилив православног становништва у те крајеве у временском периоду од 1523-1530. год. забележило је више савременика. Тада је, по саопштењима данас загубљеног летописа Симеона Кончаревића, подигнуто више православних цркава у Далмацији, као, на пр., у Биљанима, Островици, Карину, Кистањима и по неким другим местима. Тако се догодило, да су некадашња средишта старе хрватске државе изгубила своје, а добила ново становништво, које се ту одржало све до данашњег дана.
|
