Турска освајања
За време првих освајања Сулејмана Величанственог западна Европа била је крвно завађена. Неколико година водио се рат између цара Карла V и француског краља Франсоа I, у који су мање-више биле заплетене не само све западне државе, него и Енглеска. Социалне неправде изазвале су на више страна огорчене сељачке устанке, који су бивали у крви угушивани. Верске борбе, започете протестантским покретом, почеле су да деле свет у два крвно завађена табора. Уметнички препород и верска реформација имали су као главне тежње ослобођење од круте стеге средњовековног клерикализма; ауторитет папа био је мало када мање поштован него у ово доба. Идеја хришћанске солидарности, на коју се у свима акцијама против Турака толико полагало, изгледала је компромитована у највећој мери. Извесне силе запада и хришћанства тражиле су скоро отворено везе па и савезе са Турцима, ако је то само могло помоћи да се скрши њихов непријатељ. Тако је у једно време могло изгледати, као да је средња Европа остављена својој судбини и да су Турци у њој могли оперисати без опасности да изазову општи револт.
Карло V беше у лето 1535. освојио Тунис и тим поспешио стварање војничког савеза између два главна своја непријатеља, Француске и Турске. Год. 1537., као француски савезници, Турци су изненада напали млетачки Крф и продужили своја освајања у Славонији. То изазва реакцију и на другој страни. Угрожени, нађоше се заједно. Почетком 1538. год. дошло је до стварања "Свете Лиге", у коју су, поред папске државе, ушли још Хабзбурговци Карло V и Фердинанд, и Млетачка Република. Мало касније, истог месеца фебруара, заузимањем с више страна, дошло је и до мира између Фердинанда и Запоље. Фердинанд је признао Запољи краљевску титулу и посед оних земаља које је већ држао, обећавајући му, заједно с братом, заштиту од свих непријатеља; Запоља, са своје стране, пристао је да Фердинанд, после његове смрти, поседне и његов део краљевине и остане једини краљ.
Активност Свете Лиге, која је била поставила врло високе циљеве, била је сасвим неједнака. Хабзбурзи, заузети унутрашњим питањима, не учинише на копну скоро ништа, иако их је папа био привремено измирио са Французима. Оперисали су, у главном, само на мору, скупивши јаку флоту својих, папских и млетачких лађа. С том флотом заузели су Шпањолци 28. октобра 1538. Херцег Нови и остали у том граду као господари, иако су га Млечани из више разлога тражили за себе. То је био први отворени разлог за разилажење савезника. Други је разлог, мање отворен, био и тај, што је Карло V узео у заштиту Дубровник, који су Млечани хтели посести окривљујући малу Републику да служи Турцима. Сем тога, и у Далмацији је терет копненог рата пао у главном на Млечане, иако се знало да њихова сухоземна снага никад није била већих размера. Турци су без велике муке, узели градове Надин и Врану, али њихов напад с морске стране на Котор није успео. Међутим, 8. августа 1539. преотели су Херцег Нови од Шпањолаца. Посредовањем Француза Млечани су се због свега тога издвојили из Светог Савеза и 1540. год. склопили с Турцима сепаратни мир. Млечани су успели да сачувају у северној Далмацији морску обалу с главним градовима Задром, Шибеником и Сплитом и сва острва, али са врло мало поседа у залеђу. У Боки Которској остао им је Котор са својим срезом. Сву осталу Далмацију притисли су Турци, надвирујући скоро у градске зидине. Од отете земље они су образовали клишки санџак.
Хабзбурзи нису били боље среће ни у Угарској. Јован Запоља умро је у лето 1540., али је мало пред смрт добио сина и наследника. На самртном одру он је заклео своје пријатеље да му за сина сачувају краљевску круну, наравно под заштитом Турака, јер се са пристанком Фердинанда није могло рачунати. Међу туторима малог Запољиног сина налазио се и један Србин, Запољин рођак Петар Петровић, који је имао велика имања у арадској, тамишкој и северинској жупанији. Петровић је био противник Фердинандов од почетка, па је то остао и сада. Заједно са осталим Запољиним присталицама он је наставио политику наслањања на Турке, који су, сасвим разумљиво признали Запољина сина као краља. Кад је видео да је ранији уговор са Запољом остао без важности решио се Фердинанд да његово признање изнуди силом. Год. 1541. напао је Будим, у ком се налазила Запољина породица. На тај нападај одговорили су Турци новом офанзивом. Без муке допрли су до мађарске престонице и ушли у њу 26. августа, овога пута коначно. Хтели су, да се поседањем тог важног града увуку између источне и западне Угарске, да тако потпуно овладају ситуацијом у тој земљи, и да учврсте свој положај у Средњој Европи. Тим успехом, којим је крунисао своја дотадашња освајања, Сулејман је постао стварни господар Угарске. Узимање Будима тргло је, међутим, и Запољине присталице. Бојећи се да их Турци не стегну јаче они су, већ крајем те године, пристали да се измире са Фердинандом, али од тог измирења било је у тај мах мало непосредне користи.
Том приликом рачунало се, природно, и са Србима, чији је број у јужној Угарској био врло велики. Заступник палатина Александар Турзо обратио се у име Фердинандово Србима позивајући их да му се придруже и обећају верност. Срби су се састали у Ходошу 1. септембра 1542., па су изабрали као свог изасланика краљу Петра Божића. Срби су тражили да задрже сва она имања мађарских племића која су посели делимично и са дозволом Запољином. Турзо није био за то, да им се то одобри, јер би било на штету "многе господе и племића", него је препоручивао Фердинанду да их држи у доброј вољи лепим речима, како се Срби, ако не би били задовољнени, не би обратили Турцима, који би им то испунили без устезања. Из ових преговора види се јасно који су социални процеси ишли упоредо са овим политичким променама. У оним метежима, од слома мађарске државе и за време грађанских ратова, Срби су се, као избеглице и махом бескућници, дочепали мађарских властелинстава, нешто силом а нешто простим поседањем, јер су се многи власници били склонили из страха од Турака. Природна је ствар што их они нису више лако пуштали из рука, и што су, приликом преговора о промени владара, тражили као цену за своје услуге легализацију створеног стања. С друге стране и мађарски су племићи гонили, без много обзира, српску властелу и угледне вође, гледајући у њима повлашћене дошљаке, који су били, по њиховом мишљењу и сувише награђивани. Тако су, на пр., постепено отели највећи део поседа породици погинулог Павла Бакића, а разграбили су имања породице Јакшића, која је изумрла у ово време.
Рат између Аустрије и Турске наставио се на велику штету прве. Карло V, због рата с Француском, није био у стању да помогне, а Фердинанд сам није могао да спречи турско напредовање. Покушај његове војске да поврати Будим завршио је бедно. Турци су заузели многа места западне Угарске са Печујем и Стоним Београдом, а продирући уз Дунав освајали су важни и лепи град Острогон. У Славонији турска граница прешла је Валпово, Чазму и Копривницу. Аустрија је задржала западни појас Угарске, а Хрватска је сама говорила да претставља "остатке остатака." Турско продирање дирну у савест Европе, па се многи хабзбуршки противници осетише побуђени, да им олакшају положај. Француски краљ Франсоа I, савезник Турака, доживевши више неуспеха, би присиљен да 1544. год. тражи мир. Иза њега склопише мир и Турци, најпре с Фердинандом 1545., па са Карлом 1547. год. Мудри Сулејман, опрезан и добро обавештен, није хтео да се, без потребе, изложи нападу једне веће хришћанске коалиције.
У Ердељу, удовица Запољина, краљица Изабела, дође у сукоб са једним делом своје околине. Као мајка она је хтела да очува круну свом сину и није веровала Хабзбурзима. Њен главни саветник, намесник фратар Ђорђе Утјешеновић, иначе родом Далматинац, био је за споразум и као свештеник и као дипломата. Краљица није имала поверења у њега, па се, кад је дознала за његове тајне преговоре, потужила и султану, тражећи заштите. Султан је у тај мах био заузет у Персији, али се ипак брзо одазвао, јер је видео да је западни свет, и даље крвно завађен, без већих опасности за њ. Он одмах нареди будимском паши и околним санџацима, да пођу у помоћ краљици. Главни стуб краљичине странке био је Петар Петровић, који је остао доследно на старој линији. Он је 1550. год. са својим Србима и нешто Турака повео борбу против фратра Ђорђа, али у њој није имао успеха. На то је почела непосреднија интервенција султанова. Он је тражио, да за намесника дође Петровић, да му Мађари уступе градове Бечкерек и Бечеј и да му се повиси харач. Ти захтеви ослабили су краљичину странку, која је сем тога претрпела и војнички пораз. Присиљена, краљица је 19. јула 1551. пристала на уговор, да се одрече Ердеља и круне уз извесну новчану отштету и под условом да јој син добије нека властелинства у Шлеској и да постане зет Фердинандов. Петар Петровић је исто тако морао напустити своја добра и градове, а место њих је добио Мункач. На то је Сулејман објавио рат сматрајући да је тим повређено његово право и његови интереси.
Турску офанзиву почео је у септембру 1551. као врховни заповедник румелиски беглар-бег Мехмед-паша Соколовић. Тај човек, који ће у Турској доскора водити главну реч, био је пореклом из Босне, из села Раванаца, соколовићске општине, близу Рудог. Као дечак провео је извесно време у манастиру Милешеву, учећи књигу. Роћен је био 1505/6. год., а одведен је био у Једрене, као родитељски данак у крви, кад је био свестан и своје средине и свог порекла. Даровит и амбициозан поисламљени Мехмед доспео је рано у Цариград, и то у сам двор. Као млад човек учествовао је у битци код Мохача и у другим борбама по Угарској. Већ 1546. год. постао је капудан-баша, то јест шеф турске морнарице, у време, кад је други Србин из Босне, Рустем паша Опуковић, био велики везир. Три године доцније постао је Соколовић румелиски беглер-бег и с тога положаја повео је војску у Мађарску.
У Соколовићевој војсци био је приличан број Срба, и то и оних који су дошли као мартолози и азапи и оних који су му се придружили у Банату. "Фратар Ђорђе тражио је од Фердинанда да распише акт о ослобођењу сељака, јер су на томе питању многи сељаци, нарочито Срби, прешли у табор Турске, који су им обећавали слободу." Догодило се оно, што је Турзо предвиђао пре десет година. Фердинанд, међутим, није примио Ђорђеве предлоге. Соколовић је с планом излазио Србима у сусрет, да би их што чвршће везао за турску ствар. У овом рату они су му с тога учинили лепих услуга и као борци, и као достављачи. У местима, где су они сачињавали главну посаду, предавали су се по договору. Њихово држање, сем тога, обесхрабривало је Фердинандову и фратрову војску, која ни иначе из почетка није била ни много спремна ни расположена за борбе. После краћих борби Соколовић је заузео Бечеј, Бечкерек, Чанад, Липову и читав низ других градова по Банату, али му није пошло за руком да освоји и Темишвар. После турског повлачења испред тога града Фердинандове и фратрове чете успеле су да поврате скоро све изгубљене градове и да добију и неколике веће победе. Соколовићева експедиција завршена је тако с неуспехом, иако главнина његове војске није нигде ушла у одлучнију борбу. Али аустриски људи нису ипак били задовољни. Налазили су, да фратар Ђорђе, који је у међувремену постао кардинал, има неких потајних жеља и путева, па су га пред Божић 1551. год. дали убити. Тим, очевидно, нису нимало појачали своје позиције. Напротив. Изазвали су забуну и неповерење чак и у оним редовима, који су им били одани, и тим су потрли сав морални значај своје победе.
Да би деловао на Србе, а и да би употребио све расположиве снаге за борбу, Фердинанд упути у Ердељ и Петра Бакића, стричевића Павловог, који је имао око 1.500 људи под собом, био искусан ратник и који је и лично и због породице уживао знатан углед. Али његов покушај, у фебруару 1552., завршио је потпуним неуспехом. Мало потом Бакић је и умро, 24. априла 1552., не успевши да испуни наде које су у њ биле полагане. Нису их, у осталом, испунили ни други. Аустријанци су, борећи се стално са финансиским тешкоћама и унутрашњим кризама, били апсолутно у немогућности, да воде какву акцију великог замаха на дуг рок. Они су показивали снаге само на махове. Тако је било и овог пута. Активност из јесени 1551. год. замењена је извесном клонулошћу већ идуће године, када су Турци, без великих жртава, успели да поврате изгубљене позиције у Банату и да освоје Темишвар.
Тако је, средином XVI века, цело подручје Угарске у ком су Срби живели у већим масама, цео Срем са источном Славонијом, Барања, Бачка и Банат, дошло под турску власт.
|
