Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Већина српског становништва, после свог досељења на Балкан, била се сместила у средишту балканских земаља, од Врбаса и Цетине на западу до Мораве и Шар-планине на истоку. За време јачања средњевековне српске државе српска експанзија била је упућена у три правца. На северу допрли су до Саве и Дунава, на истоку до Тимока, а на југу све до Егејског Мора. У северном и источном правцу српска се државна експанзија подударала са етничком; сродна словенска племена тога подручја врло су се брзо стапала са српским елементом. На југу и југозападу српско ширење је наилазило на јак и свестан грчки елеменат и мање свестан али врло жилав арбанаски и није показало много успеха. Оно је, у осталом, и мало трајало, не више од четврт века. С распадом српске царевине и са продирањем Турака српски је елеменат с крајњег југа био брзо потиснут или се изгубио у другој етничкој већини.

На другим странама српско етничко ширење узимало је све веће размере. Романски градови на јужном јадранском приморју као Дубровник, Котор, Будва, Бар и друга мања места добила су претежно словенски карактер захваљујући само приливу из свог српског залеђа. Од краја XIV века тај је прилив постојао све већи по целом приморју, када су наши људи, склањајући се испред Турака, тражили уточиште на тим странама. Из Србије миграције према северу, у мађарске земље, имале су две фазе. За време деспотске власти вршено је насељавање деспотских имања у Угарској с планом, али не у великој мери. Друга фаза, од пада Србије, била је сва ужурбана, с пуно метежа, с бежањем у масама и са вољним и присилним пресељавањем, које је исто тако вршено у великим масама. У XVI веку број српских становника у Угарској био је несумњиво врло висок, па ма и не износио половину све популације, како је говорио фратар Ђорђе. Због претежног броја српског живља Бачка и Банат били су дуго називани "српска земља", Rб czovszá g. Један мађарски писац казује, "да су из Баната читава села мађарска пребегла преко Мориша на север, а оно мало Мађара што је остало беху сами себи остављени у "мору српском". На том подручју "цар" Јован Ненад могао је да оснује чак и једну посебну државу, свеједно што је била кратког века. Од друге половине XV века па све до данас Срем је добио и задржао искључиво српски карактер. У првој половини XVI века склањао се, истина, добар део Срба из Срема и јужних области даље према северу и западу и Павле Бакић имао је о том више преговора с краљем Фердинандом и другим властима, али су зато Турци спахије доводили и ту, као и у освојену Далмацију, српске сељаке и кметове, да им обделавају поља, и српску милицију да им чува градове и друге поседе. Велика је била улога српских мартолоза у турској војсци при овим насељавањима. Они су, уз турске власти, били најбоља заштита досељеним српским земљорадницима и привредницима, који су брзо хватали корена. Већ 1543/4 год. при јавним лицитацијама за давање у закуп турских државних прихода јављају се у Угарској српски привредници као закупци, и то са разних страна, као из Фоче и Цернице у Херцеговини, из Сремске Митровице, из Ковина и других места. Католичко свештенство, нарочито више, које би у невољи имало окупити свет око себе, било се разбегло. Нестало је сремске бискупије, а у Калочи није било бискупа за више од једног и по века. Ниједан бискуп није смео да се врати стално под Турке. То је знатно допринело да се проредио и католички пук. Имања католичких манастира и властелинстава добили су или турске спахије, или су их притисли Срби. Стари мађарски писац Катона забележио је, како су Турци насељавали Србима напуштена мађарска имања и како су Срби надвладали на подручју калочке бискупије. Тада су калочки Мађари заборављали свој језик, а учили "рашки" (,rascianicam linguam’). Да Србима у Угарској није било тешко под Турцима сведочи најбоље онај случај, кад је 1552. год. један велики број Срба кренуо из Баната у Ердељ да се тамо насели, па се после извесног времена опет вратио на стара места. Чак и Срби у Ердељу више су волели турску врховну власт него аустриску. Кад је 1556. год. избио устанак у Ердељу против Фердинандова режима и кад, помаган од Пољака и Турака, на чело устанка стаде Петар Петровић, Срби се у великој већини одлучише за њ. Фердинандове присталице бише разјурене, па је и он сам морао признати свршени чин. Петровић постаде губернатор обновљене мађарске државе у Ердељу, а други његов помагач, Србин Никола Цреповић би постављен за северинског бана.

Већ је Б. Курипечић забележио 1530. год., како је у Босни било досељавања из Србије. Људи су испред Турака ишли у суседне слободне земље, а кад су и те бивале угрожаване онда би ускакали на аустриско и млетачко подручје. Али у тим пресељавањима учествује мали број становништва; то су претежно борбени и одважнији мушкарци. Нарочито је то случај са ускоцима, који постају или војнички најамници Млетака и Аустрије, или авантуристи са несигурном судбином и незајемченим кровом. Право насељавање врше делимично влашки сточарски елементи, који су у покрету према западу из Хума и суседних земаља већ од осамдесетих година XIV века, и још више земљорадници. И у Босни се збивао сличан процес као и у Далмацији и Угарској. Католички елеменат је у великом броју напуштао угрожену земљу. Сеобе из Босне у суседне далматинске, хрватске, аустриске и мађарске области помињу се од пада Босне, али нарочито од пада јајачке бановине. Курипечић је већ 1530. могао забележити, како Босна запушћује нешто од честих епидемија, а нешто од исељавања. Процес исељавања помагала су и суседне хрватске и аустриске власти, којима је било много стало до тога да пусту границу населе елементом, који се дао искористити за ратничке сврхе. Оне су чак и позивале људе и давале им разна обећања. Прве вести о сеобама у Хрватску из суседне Босне казују, да су оне почеле 1526. год., а прва већа сеоба, са 50 кућа, датира из 1530. Хрватски бан, чувени јунак Иван Карловић, препоручивао је њихов случај аустриском заповеднику на граници, наглашавајући да су "веома добри војници" (quia valde boni milites sunt), од раније познати, који су, док су били међу Турцима, много јада задали хрватским властима на граници, и који су недавно имали код Бихаћа успешне борбе с Турцима. Били су то људи из Срба, Унца и Гламоча. Вођа њихов, гламочки војвода Стипковић, с препоруком бихаћског заповедника, отишао је лично, с неколико људи, да прими српске досељенике. Док су сталежи алписких земаља с муком пристајали да даду мале кредите за смештање тих људи, војничке власти биле су за то, да се они прихвате. Сместили су их привремено на жумберачком подручју у јесен 1530., где је тако образована прва "ускочка" колонија. Али не без тешкоћа. Иако су они били настањени на опустелим местима, та места нису ипак била без господара и њихови власници полагали су своја права на њих. Ускочки елеменат, сем тога, као све избеглице, био је махом без средстава и без дисциплине, и околни власници имали су муке с њима. Али вредност ускока на граници осетила се брзо. Турски упади били су чести и никад нису пролазили без штете по животе и имања пограничног становништва. С тога, по савету војних кругова, алписки сталежи решише 1531. год., да за чување страже на граници унајме за извесно време и један број ускока. Према војничким извештајима заузео се за ове избеглице и краљ Фердинанд. Он је препоручивао да буду смештени најпре на краљевским добрима, на пустим и необрађеним местима, па после, по потреби, и на земљиштима приватних власника. Својим актом од 24. априла 1532. он је досељеницима дао да бесплатно живе на земљишту, које ће сами култивисати, и одобрио им је да сами себи бирају своје старешине. У лето исте године потврдио им је и право наследства на земљиште које буду обрадили, ослободио их је двадесет година од плаћања пореза и од других намета. "У расправама ради земљишта судићи им краљевски капетан, а у дужност ће им спадати да помажу код одбране границе и да о свом трошку војују у краљевској војсци." Тако је, с тим повластицама, већ 1532. год. учињен заметак будућој Војној Граници и служби граничара. Ови досељени Срби нису били прости невољници у својој постојбини, јер међу њима налазимо и локалних "војвода", и "кнезова" и свештеника, који су у свом крају свакако значили нешто.

Иза Босанаца дошло је 1531. год. и до сеобе једног дела цетинског далматинског становништва. Број досељеника био је око 1.000, са 700 мушких глава. То становништво водило је са собом и своју стоку, чији се број ценио на 15.000 комада. Њих су с почетка населили у Словеначкој код Костеља, Пољана и по Красу. Крањски сталежи бојали су се, да их оставе на граници, да не би упадали у турско подручје и изазивали турске освете. Али су способне мушкарце за војску плаћали, да би их могли употребити и за одбрану и за нападај.

Између досељеника и староседелаца долазило је, међутим, до тешких сцена. Ускоци нису пристајали да буду властелински кметови, а засели су на многа њихова и црквена имања. Како их на доста страна нису пуштали друкчије на имања и како су их гонили с њих, то су они прибегавали освети. Било је отимачине, крађе и сваковрсних насиља, од којих су страдали и суседни сељаци. То изазва 1533. год. узбуне против ускока близу Метлике и Жумберка, у којима је било и жртава. Ускоци су се бранили, да сва злочинства не потичу од њих и да они, остављени сами себи, морају урадити нешто да се прехране. У војничку службу узимају их само привремено, за по три-четири месеца годишње, и то не све, а од тога не могу живети целе породице. Сем тога, они нису пристајали, као су говорили, да над њима владају Хрвати. Како су их у исто време позивали и Турци натраг, то је међу њима настало колебање да се, доиста, реше и на тај корак. Краљ Фердинанд био је искрено за то, да им се питање реши повољно, а и бојао се да се не врате Турцима и да их не обавесте о правом стању на граници. Они су се дотле борили "часно, поштено и витешки" и пограничне земље треба да их, у сопственом интересу помогну. Краљ је мислио да би се могао постићи компромис на овој основи: да сталежи уступе Србима пусто земљиште бесплатно за шест година, а после шест година да им плаћају, у име поседничког права, десетину или тако што. Сталежи су одговарали да је то сасвим неизвесно, јер нема никакве сигурности да ће ускоци после шест година хтети ма шта да дају, и с тога су остајали непомирљиви. Чували су своје поседе као своје, па макар остајале голе ледине. Под краљевим притиском пристали су, најпосле, у пролеће 1534., поседници града Жумберка да уступе тај град српским ускоцима заједно са градским подручјем. Срба за настањивање било је 350 кућа, па су њихова насеља била проширена и на подручје Метлике, Костањевца, Фрауенбруна и Плетарја.

Иако искуства с том сеобом нису била нимало охрабрујућа ипак су се преговори за пресељавање почињали са обе стране, и од људи из Турске и од аустриских пограничних власти. Год. 1538. прешло је на аустриску страну неколико стотина кућа из Срба и обровачких Чича, који су дотерали на 40.000 комада стоке. Аустриске власти спречиле су Турке, који су покушали да зауставе тај прелазак. После преговора од две године дана сместили су те људе на огулинска добра Стевана Франкопана. Да Турци нису та пресељавања гледали мирно разуме се само по себи. Они су са своје стране мамили људе и обећавали им повољне услове, неке су хватали и гонили, а неке су и придобијали. Сем тога они су у Босанску Крајину, која није никад била густо насељена, а која је сад остајала прилично пуста, доводили у великом броју српске досељенике из унутрашњости. Тако су исто радили и у Лици и у северној Далмацији. С тога се понекад и код пресељених Срба у Хрватској јављају тежње, да се врате у Турску, међу своје, где неће бити тако непријатељски гледани као у новој средини. Због тих појава, и покушаја пребегавања, и веза с Турцима, суседне су власти гледале понекад на њих и са много сумње. Никола Зрињски, који је ствари посматрао и као претставник хрватских сталежа, предлагао је 1543. год. да се ускоци уклоне са границе, негде северно од Беча, или на коју другу страну. Изгледа, да је доиста те године постојао неки тајни договор између Турака и ускока, који је довео до једног турског упада у Хрватску и створио против њих много подозрења.

Православни ускоци били су нарочито нерадо гледани у средини тада претежно католичкој. С тога се већ 1544. год. доносе на извесним местима решења, да се међу њима почне живље деловати да приме римокатоличку веру. У то време спомињу се и католички Власи. Такви су, на пр. они којима су 1544. год. Никола Зрињски и Стеван Франкопан обећали заштиту. То су били људи из околине Рибника. Јасно се може видети тај однос из једног списка Ивана Ленковића, ускочког капетана, од 1. марта 1551., где налазимо поред војводе Даје, Митра Грубачевића, Рајака Вуксановића, Херока Радановића и др. Стипана Вринчића, Милоша Микулића, Јурја Павловића и сл.

Г. Радослав Грујић скренуо је пажњу на читав низ имена босанских места око неких градова Штајерске, као што су Вареш, Модрич, Бања Лока, Јајце, Ливањци и др., која јасно говоре за везе с Босном. Не знамо, на жалост, ништа ближе о том кад су настали називи, али да потичу од босанских исељеника то је скоро сигурно. У списковима штајерске најамничке војске XVI века, од 1542-55. год., срета се "сразмерно најчешће" презиме Бошњак, а има и имена као Јајчанин, Кључанин, Пливљан.

Резултат ових и других сеоба које су им касније следиле био је потпуна измена дотадашњег племенског распореда у западним југословенским земљама. Северна Далмација добила је огроман прилив српског становништва, које је потпуно сменило хрватско, и то не само ту него и у источној Лици, у старим жупанијама Сане, Врбаса и Дубице, које су некад припадале загребачкој цркви, затим у средњој Славонији. Хрвати су се повукли према северозападу, где су у ранијој ужој Хрватској, створили свој борбени фронт. Католички елеменат одржао се ипак, све до данашњих времена, у средишњој и западној Босни, нарочито око важних црквених средишта, у Фојници, Крешеву и Олову; затим у западној Херцеговини и јужној Далмацији, где су живо радили да га одрже и верски васпитају фрањевачка браћа, најзаслужнији католички црквени ред у тим земљама. У јужној Далмацији, западној Херцеговини и средишњој Босни Турци нису правили нарочитих тешкоћа католичком елементу зато, што му ту није био опасан; своје подручје они су будно чували и чистили од њега у главном само на границама, према Млецима, Хрватској и Мађарској. За одржање католицизма у јужној Далмацији знатно је допринела Дубровачка Република, која на свом подручју није трпела друге вере и која се трудила да својим суверницима буде од користи.

У Босни је нарочито ојачао православни елеменат. Њега је, наравно, било и раније. Б. Курипечић изрично наводи, да је у Босни видео "многе српске цркве, свећенике и манастире". Али је несумњиво да су сад извесне области биле преплављене њим. У једном нашем запису каже се за Врхбосну, без икаква ограничавања, 1516. год., како су се муслимани веома намножили, "а православне вере хришћанске у тој земљи велико је умањење, тако да се не налази ништа." В. Скарић је упозорио на чињеницу, да су два сарајевска свештеника вршили обреде и по суседним селима, јер у њима није било посебних парохија. Међутим, иако је Врхбосна са Сарајевом била дуго седиште земље и турских власти, иако је Сарајево само било претежно турско насеље, пространо сарајевско поље добило је временом огромну православну већину. Сарајевска насеља потичу претежно из лимске долине, а православно становништво босанске крајине из Херцеговине, Рашке и Црне Горе.

Са овим сеобама проширило се знатно српско етничко подручје. У националним погледу Срби су под Турцима добили изузетан значај, далеко већи него, на пр., Бугари. Они су, истина, изгубили слободу, страдали су доста и физички и материално, давали су тежак порез у крви, али су, ипак, напредовали. Они су имали велику животну снагу, способност сналажења у ситуацији, и у доброј мери потпору својих муслиманских сународника, који су се у Турској попели до високих части. Српска насеља допирала су до иза Будима на северу, до Липове и Арада на истоку, до Жумберка и Книна на западу. Она нису била у етничком континуитету, расплинула су се и с тога многа временом и ишчезла, али су хватала главне прометне и трговачке тачке и допринела привредном и културном развијању извесних наших средина.

Значај ових сеоба треба истакнути и са још једног гледишта. Биолошко јединство југословенске расе, које несумњиво постоји и поред свих ускогрудих племенских реакција, донекле се било помутило животом у посебним политичким јединицама, јер је у њима долазило до мешања са другим расама не само несловенским, него и неиндоевропским. Услед ових сеоба оно се обновило. Нема данас ниједне југословенске области, у којој није дошло до мешања становништва, а врло је мало братстава и породица у којима није било крвне заједнице.

Добар део исељеника на западу потицао је из области старе српске државе. Он је кретао тамо, како смо већ напред рекли, не без својих локалних вођа, војвода, кнезова, свештеника; на север су га водили чак истакнути чланови племићских породица. Ти људи нису ишли без свести о својој прошлости и о њеној вредности. То се види јасно по томе, што су све западне области примиле од њих традиције и култ главних момената и личности српске прошлости. У Босни се скоро потпуно заборавила традиција њихове историје; најкрупније личности њихове, сем пословичног Кулина бана, потонуле су у заборав. Најмоћније средство за ширење српске државне традиције била је народна епска песма, која је по свом духу и епици производ искључиво немањићско-српске државне културе. Са изванредно богатим фондом разноврсних мотива вешто унесених у нашу прошлост, са много историских сећања и саосећања, снажна, богата маштом и полетом, са живом и непосредном дикцијом, та је поезија постала необично популарна по целом словенском југу. Уметнички она је несумњиво најлепши производ наше народне стваралачке снаге и достојно замењује оскудицу друге књижевне производње. Чак је, зато што је дубоко расна и оригинална, и надмашује. Њу су исељеници разносили као своје највеће духовно добро. Тако је у Словеначку допро култ Краљевића Марка; тако је Далмација била пуна песама о њему и косовским јунацима; тако се у Босни, међу католицима, препева мотив о погибији Пријезде војводе и паду Сталаћа. У северној Далмацији уведен је прави култ Косова и везан је чак за један њихов истоимени географски објекат. Никола Томазео забележио је примера ради, у Далмацији песму о рођењу Краљевића Марка и о његову оцу краљу Вукашину, а у Босни је, у једној католичкој збирци, очувана једна од најизразитијих варианата Југовића мајке. На новом подручју Срби су наставили са даљим развијањем те поезије, чији јунаци постају Змај Огњени Вук, Сибињанин Јанко, браћа Јакшићи, Бановић Секула и многи други, па међу њима и краљ Матијаш.

Нарочито су се у XVI-XVII веку развиле песме о ускоцима и хајдуцима. Ови су сами били главни носиоци епске песме, уз слепе гусларе. Славећи прошле јунаке они су, у исто време, стварали расположење и за себе. Хајдучија, мада у основи разбојничко занимање, имала је симпатија код хришћанског света зато што је најобичније погађала Турке, што је долазила као нека врста освете, и што је у доста случајева заклањала сиротињу. Хајдуци и ускоци, са мањим и већим четама, али понајвише са четама од тридесет људи, под вођством једног харамбаше, нападали су трговачке караване, турске куле и чардаке, и поједине турске транспорте и одреде. Врло су опасни били по великим планинама као што су Романија, Сува Планина, Хомоље, Моравска Шума, Шумадија и сл. Чврсто повезани између себе хајдуци су били прилично дисциплиновани; нарочито је била велика строгост бираног харамбаше. Зими, кад је немогуће остати на терену, одлазили би код својих јатака. Ту би препевали старе и стварали нове песме, којих има, с разним садржајем, неколико стотина. Хајдучки и ускочки циклус епских песама данас је несумњиво најмногобројнији, иако није најразноврснији, а по снази, лепоти, сликовитости и понекад духовитости не заостаје иза косовског и оног о Краљевићу Марку.

Гусле су биле најпоштованији предмет у кући после иконе. У Босни, Херцеговини, Црној Гори и јужним крајевима Србије тврдио је Вук Караџић, њих је било скоро у свакој кући; некад "тешко је наћи човјека да не зна гуђети, а млоге и жене и ђевојке знаду." Певали су их слепци по кућама, вашарима и зборовима код цркава и манастира. "Путник кад дође у каку кућу на конак, обично је да га увече понуде с гуслама да пјева, а осим тога путем по ановима и по крчмама свуд имају гусле, па путници увече пјевају и слушају; а ајдуци зими на јатаку дању леже у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле." Многи угледни људи певали су песме уз гусле, тако још у новије доба војвода Мирко Петровић, отац краља Николе и војвода Богдан Зимоњић. Као некад у Средњем Веку поједини великаши што су имали своје епске певаче, тако их је било још и у Новом. За Смаил-агу Ченгића зна се то с више страна. Мада у најновије време све наглије ишчезава, култ гусала траје ипак и у наше дане. Кад смо 1933. год. нас неколико професора сишли с Брскова у Мојковац дошла су, међу другима, и три гуслара да нас поздраве и почасте својим певањем.

Од XVI века предмети и интерес епске песме добијају нове елементе, јер је она била и остала израз правог народног живота и осећања. У рукописном Ерлангенском Зборнику народних песама, писаном око 1720. год., налази се једна песма, која је чист производ XVI века и као таква прототип једне врсте нове поезије, у којој су српске симпатије на страни Турака:

Кајица Радоња је, по другим нашим песмама, био љубимац деспота Ђурђа; он га зове најлепшим именима на збору господском и њим "совру зачељује". Овде, Кајица, као мартолоз, спасава Бали-бегова сина из ропства Змај-деспота Вука. После ће, у другим песмама којима су творци наши муслимани, бити опевани турски и муслимански јунаци, Ђерђелез Алија, Хусреф-бег, Бојичић Алија, Мустај-бег Лички и др., али у истом метру, у истој епској пластици, и са скоро истом дикцијом и техником стиха. Тако је епски десетерац српске рашке средине ишао упоредо са српским етничким ширењем и постао израз целог нашег народа. Његов утицај осећа се, сем тога, и у бугарској народној епици, и то, и тамо, не само обликом, него и садржајем и каталогом јунака и догађаја.

<<   Садржај   >>