Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Ма какво да је било стање српског народа под Турцима српска црква се с њим није могла никад помирити. Из простог и јасног разлога што је дошла у подређен положај. У старој српској држави она је имала изузетних права и врло велик утицај. Крупна личност Светог Саве давала јој је нарочит значај. Од Немање до деспота Ђурђа сви су јој владари били штедри приложници и указивали јој нарочиту пажњу. После слома српске државе нестало је и тог утицаја и те милости. Српска црква претрпела је с државом заједно неколико тешких удара, и кад је, после прве олује, настало затишје свештенички ред је осећао, да ће српска црква у најбољем случају бити само трпљена. Ислам и његови припадници имаће свуда предност и као такви доводиће у искушење многе "плахе и лакоме." С тога сви наши свештеници, скоро из реда, узимају непријатељски став према турском освајачу у својим интимним белешкама и разговорима, и то без обзира какве су све стварне разлике међу лицима на турском престолу и у турској управи. Они су сви за њих, као и за остало хришћанско свештенство, само "безакони", "безбожни", "тројицухулни", "триклети" и "нечастиви."

Ми до данас нисмо сасвим начисто с питањем шта је било са српском патриаршијом после смрти Арсенија II, који је био патриарх 1459. год. Зна се, да после њега Срби нису имали другог патриарха, али се не зна да ли је то било с тога што нису могли или што нису хтели да бирају патриарха. Наши летописи и толики записи, који су забележили много других ствари, не кажу нигде да су Турци тада отстранили патриарха или укинули патриаршију. Било би чудно, да то чине у Србији, кад то нису хтели да изведу у Цариграду. А чињеница је, међутим, да патриарха није било и да је то довело до извесног поремећаја у цркви. Само тај се поремећај није јавио одмах или током XV века, него тек двадесетих година XVI.

Султан Мехмед II сменио је бившег охридског архиепископа Доротеја и место њега је поставио ранијег цариградског патриарха Марка. Онај је Доротеј, према једном запису из 1466. год., обилазећи своју област, био свратио и у Кратово и ту затражио, да му се препише један законик за охридску цркву српским језиком, јер је имао само грчки текст. Кратово је раније било у српској власти и припадало је раније пећкој патриаршији. Да није ово тражење српског законика било у каквој вези с намером, да охридска архиепископија преузме врховну власт над српском црквом? Одговора на то поузданог нема, али се зна, да је охридска црква доиста узела на се јурисдикцију и над српском црквом. Из почетка, колико се данас ствари могу пратити, српска је црква радила потпуно у традицији Св. Саве и није имала никаквих сметњи, иако су Турци, према једном нашем запису, "нештедно поражавали православне вере уставе", па међу њима, можда, и патриаршију. Божидар Вуковић из Подгорице штампао је у то време, од 1519-1538., читав низ црквених књига и текстова у Млецима, у својој штампарији, с добрим црквеним помагачима, испуњавајући тим велику празнину, насталу у раду преписивања рукописа у овим метежним временима. Известан културни полет српског монаштва тога времена, а свакако и турске толеранције, показује оснивање српских штампарија у Милешеву, Горажду, Рујну, Грачаници, Београду. Број српских калуђера тога доба није био мали. У манастиру Добруну нашао их је Б. Курипечић осморицу, у Милешеву их је било 1550. год. педесет. На Косову 1530. год. била је "у сваком селу црква и свећеник". У то време, до прве половине XVI века, подигнуто је у нашим земљама више цркава и манастира, а од знатнијих из тог времена датира требињски манастир (Тврдош, 1508.), Озрен, Ломница, Возућа. А неколико царских фермана изрично наређује, да се постојећи манастири не дирају. Српске црквене старешине тога времена, осећајући се као у неку руку повлашћени према католицима, ишле су чак тако далеко, да су од њихових свештених лица и црквених добара тражиле извесне приходе за себе. Католици су се с правом бунили против тога и тражили заштите на највишим местима. До прве половине XVI века очувано је неколико султанских фермана, који су ту праксу забрањивали, али која се ипак продужавала захваљујући потпори извесних локалних власти. Чести ратови с Аустријом и Млецима XVI века појачавали су мржњу против католика и омогућавали су такве поступке. Турци овога времена нису правили православнима никаквих већих сметњи ни у кретању по земљи, па чак ни у везама са иноземством. Калуђери разних манастира ишли су у "писанију" по целом Турском Царству, а прелазили су и у Влашку, па и у Русију, да на дворовима и код богатих бољара и црквених кругова траже помоћи за своје цркве и обитељи. Утицај српске црквене писмености и српског књижевног диалекта освојио је у то доба скоро цело подручје словенског Балкана. У Бугарској се тада, на више страна, осећа тај српски утицај; њихови људи из Ћустендила и Софије делују као српски штампари.

Упада у очи у XVI веку необично проширени појам Мађедоније у нашим крајевима. У народним песмама у Мађедонију се рачунају Смедерево и Пећ. Поменути штампар Божидар Вуковић казује 1519. год. за себе, да је отачаством из Подгорице "у пределима маћедонским", а после тако исто говоре за себе и неки писари из херцеговачке Завале, из Мораче, па и из Сарајева. Вук Караџић је тврдио "да су се Маћедонија српски звале све земље народа нашега", док је И. Руварац мислио, да је то означавање ствар сујете, "хотећи да се праве важни и да своје порекло доводе из тако важних историских места, као што је била Филипа и Александра Великога Маћедонија". Тумачење је, међутим, много простије. Назив Маћедоније за све српске земље проширио се од оног времена, кад је Охридска црква обухватила под својом влашћу све те области.

Српска црквена лица нису била задовољна охридском врховном управом. Око 1528. год. јавио се и отворен покрет против ње. Постоји мишљење, да је стварна власт охридске цркве уведена мало пре тога и то сарадњом потурченог Грка Играхим-паше, који је 1523. год постао велики везир. Али је исто тако могуће, да је до сукоба дошло извесним мерама новог охридског архиепископа Прохора. Кад су српски епископи одбили да извршују његове наредбе Прохор је 1528/9. сазвао црквени сабор у Охриду, који је осудио ту појаву и тражио ред у цркви. На том сабору учествовало је и неколико српских епископа јужно од Мораве. На чело српске опозиције ставио се смедеревски епископ Павле. То је био активан и изузетно енергичан човек, који није зазирао ни од насиља. Има једно недатирано писмо влашког господара Јована Радула, којим се он, на основу акта пољског краља, препоручује властима, да му не праве сметње кад купи милостињу. Павле је, чинећи то, пропутовао Русију, Пољску и Влашку и био свакако човек ширих видика. С неколико епископских сумишљеника он је 1530. год. прогласио отцепљење српске цркве од охридске и узео врховну власт у своје руке. Противници су говорили, да се за те циљеве служио новчаним средствима и нецрквеним властима. О раздору у цркви говорило се у то време по великом делу праославног света. Сам Прохор обратио се свој четворици васељенских патриарха и они су у септембру 1531. заједничким актом осудили Павлов поступак. После тога сазван је у Охриду нови црквени сабор, који је 13. марта 1532. донео енергичне закључке. Павле је био искључен из цркве, а с њим и сви епископи и свештеници које је он рукоположио. На том сабору учествовала је и већина српских епископа и пристала је на то можда из страха, видећи одлучан став Прохоров и осталих претставника цркве, а можда и с тога што је била незадовољна с Павлом. Али то овог није збунило. Он је наставио борбу још љуће. Од својих једномишљеника дао се огласити за патриарха српског. Некако му је пао у руке и сам Прохор, па га је с неким од непријатељских епископа дао без много обзира затворити. Изгледа, да су његове присталице продрле у охридску архиепископију, јер су се дочепале Прохора "заједно са свима властима његове цркве." Неке је епископе сменио и заменио другим. Јасно је, према томе, да је Павле за своје тако силовите мере морао имати врло моћних помагача. Из црквених оптужби види се, да је имао неких веза с Портом и да су му турске власти у извесној мери излазиле у сусрет.

Архиепископ Прохор спасао се некако из тамнице, па је отишао у Цариград на тужбу самом султану. Султан је наредио, да се он врати на свој положај у Охриду и да сабор охридске цркве донесе одлуке о даљем раду. И цариградски патриарх био је, разуме се, на његовој страни. На новом охридском сабору Павле је био осуђен и коначно искључен из цркве са три епископа кратовским, лесковским и зворничким, и с њим и сви они који би се њима обратили у ма којој црквеној ствари. Тај трећи сабор одржан је био 1541. год. Један наш писар из 1537. год. с болом је забележио, како православни беху "у та лета нужна скрбни и ненависни од свих који су тих времена долазили".

После ове нове осуде Павле је био онемогућен. Турске власти нису га смеле помагати после султанова решења. У самом Охриду иза Прохорове смрти изабран је за архиепископа рашки митрополит Симеон (1550. год.), али је после неколико месеци морао отступити, јер су Грци на том месту хтели свог човека. То је дало повода новим објашњењима и оживело је сећања на Павлов отпор. Да српска јерархија није била задовољна разуме се само по себи. То је сигурно знао Мехмед-паша Соколовић, чији је брат Макарије припадао том кругу. На Порти, у тај мах, 1555. год., беху три везира Србина: Рустем-паша Опуковић, Али-паша Семиз и Мехмед-паша Соколовић. Сва тројица су сигурно више волела Србима него Грцима, и сва тројица су настављала општу линију турске политике, да раји, по могућству, учине живот што сношљивијим и да Србе придобију на свима линијама као држави одан, елеменат. Њима се има приписати, а Соколовићу у првом реду, што је Сулејман Величанствени 1557. год. обновио српску пећку патриаршију и тим српској цркви дао новог полета.

За дело српског народног уједињења пећка обновљена патриаршија учинила је највише. Она је прихватила вођство у народу, кад другог вођства није више уопште било. Место властеле, која је, кад је била и најбоља, гледала ипак увек и на своје интересе и опредељивала се и према њима, свештенство је, у то време, било поузданији вођа. Оно је било ношено једном идејом и трудило се да јој служи и користи; и ма какво да је било оно је било, ипак, најобразованији део српског друштва. Мада нису располагали са онаквим средствима каква је имало српско свештенство Средњег Века, наша свештена лица XVI века нису, ипак, била без више културе. Она су путовала много, улазила у разне средине, и разумевала много проблема. Више је њих у Млецима учило штампарски занат и пратило књигу; понеки су, у политичким мисијама, допирали и до Беча и до Рима. Патриаршија је живо прегла да успостави и ојача везе са целим православним елементом свога подручја. С материалним прибирањем ишло је и духовно. Сва у традицији немањићске културе, којој је захваљивала свој постанак и сјај, патриаршија је била дубоко национална и ширила је култ те старе српске славе, која је њој самој давала пуну слободу и материално благостање. Обновљену патриаршију више су занимала општенародна него догматска или чисто богословска питања. Њој је било прече да култом народне прошлости и проповедањем народне и верске солидарности чува српске редове од исламизације, него да прати захукталу верску борбу на западу и све њене мотиве.

Тек под влашћу пећке патриаршије извршено је први пут уједињавање српског народа на целом његовом етничком подручју, јер је њезина власт допирала свуда докле су ишле, међу Србима, и границе турске државе. Никад дотле нису се српске ни државне ни црквене границе поклапале са подручјем целог српског народа. Босна, на пр., није улазила ни у састав Савине црквене организације, ни у границе Душанове патриаршије. Онострани Срем исто тако. Кад су укинуте све старе политичке границе нашао се и сав православни елеменат под једном, и то турском влашћу и с тим под влашћу патриаршије. Турска није нимало сметала том организовању Срба; црквена управа, са једном врховном главом, одговарала је потпуно њиховим схватањима о уређењу државе. Колико се данас зна, вођење црквених и народних послова вршено је, у главном, само или претежно од саме патриаршије, а угледнији народни људи били су само помагачи. У унутрашњости Турске старе и утицајне велике властеле било је нестало, а мала властела, војводе, кнезови и спахије, живела је непосредно с народом и изједначила се сасвим с њим. Кнез Ђурађ Вранеш, обновитељ манастира Заступа на Лиму (1537.), војвода Радоје Храбрен, ктитор цркве у Тријебњу (1534.), Милисав Милорадовић спахија, оснивач манастира Житомишљића, Војин спахија Подблаћанин, ктитор Св. Тројце код Плеваља, "велики кнез" Вукић Вучетић, обновитељ Мораче, и др. били су угледни људи свога краја, али у основи ипак равни својим сељацима, као и сви други. Ниједан "двор" таквог једног властелина није много одвајао од осталих домаћинских кућа. Лични прохтеви изнад свега другог, са свима моралним последицама таквог става, који су карактерисали нашу велику властелу и династе, изгубили су се у патриархалном моралу народне целине. Место ранијих тежња за децентрализацијом, која није била израз народа него властољубихвих мотива појединаца, сад је све више по неком инстикту самоодржања, избијала тенденција да се народна снага не разбија. На периферији још су се јасно могле видети рђаве последице тога, што Срби нису имали једног вођства, што су били поцепани у својим схватањима, и што су служили интересима других. Тако су се могли пратити код наших људи још увек извесни јасни трагови феудалних наслеђа у ставу и моралу. Нивелација нашег друштва у унутрашњости Турске довела је, природно, до сузбијања личних амбиција на старој феудалној основи. Народ је постао јединственији колективан појам, из којега се издвајало само оно што није чисто и прекаљено.

У нашем народном епском песништву имају две нарочите црте, које с тим у вези упадају у очи. Прва је та, да је наш свет волео то старо господство српских јунака и да је с видном уживањем волео да окити и њега, и његова коња, и сву његову опрему. Како су браћа опремала Милоша Војиновића цару у сватове и како народни певач ужива кад је могао кликнути

Сетимо се, како је Марко Краљевић заклиње свога Шарца, да му достигне вилу:

И стотине сличних примера. Народни певач волео је да идеалише своју прошлост, која увек, чим је даља, изгледа лепша. То је, у осталом, и његова сопствена особина. Многи путници изненађивали су се још у XVIII и XIX веку гледајући скупоцено, сребром оковано, оружје наших људи. У нашим крајевима још су честе сребрене и посребрене токе на прсима, зелене доламе од скупе чохе и џамадани извезени златом. Идеал је сабља, која ваља три царева града. Гледао сам још и сам, на почетку овог века, у кући сердара Томе Томашевића у Крушевицама или војводе Богдана Зимоњића у Гацку, да више вреди јуначко оружје и одело него чини ми се цела, врло проста и врло скромна, кућа у којој су становали. То је остатак старе епске традиције која је, с гуслама и десетерцем, величала у првом реду јуначке подвиге.

Друга је црта производ стања у ком се наш свет нашао. Осиромашени људи, гледајући општу нивелацију, наш стари живот и на дворовима владара и великаша нису замишљали много друкчијим од живота који су они сами водили. Тако ће, на пр., мајка Краљевића Марка, госпођа краљица, саветујући сина да се жени, рећи:

Другом приликом сцена је још убогија:

Као какав хајдук, или ускок, Марко трза жени Филип Маџарина три низа дуката и с тим иде да пије у нову механу; а кад га Филип удара буздованом Марко, свестан своје надмоћи, одговара као какав сточар из планине: "Не буди ми по кожуху буха." Боланом Дојчину, најбољем јунаку Солуна, нема ко други да одведе коња на поткивање до његове љубе Анђелије. То казује јасно и недвосмислено, да у народним редовима, кад су стваране ове песме, није више било очигледних разлика између тих високих кругова и другог нашег света. Култ прошлости ценио се међу њима не по њеној сили и границама, него по њеним лицима, која су се борила да заштите слабе и да сломију насилнике, и која су била схваћена као носиоци боље правде. Стварао се више култ идеје него култ материје. Нема сумње, да је тим схватањима знатно доприносило и свештенство, чији је утицај у стварању наше епске поезије много већи него што се досад обично узимало.

Погрешно би било мислити, да је са утицајем свештенства ојачао код нас можда и клерикални дух. Православна црква била је од Св. Саве стално више народна него верски духоборна установа. Од Немањине борбе против богумилске јереси ми никад у нашој цркви нисмо више имали неког јеретичког или шизматичког покрета. Оно што је одувек чинило главну снагу српског православља, оно што се у народу каже "српска вера", то није вера ортодоксије или уопште нека дубља религија, него је то оно што је спојено с вером као духовно наслеђе старине. То је фонд свих веровања пребојен доста танким слојем верске догматике. Као сви патриархални народи ми смо били пуни традиционализма, а за време дуге турске власти ми смо били поново враћени у такав живот. Наша црква била је изузетно либерална према народним обичајима, нешто што није хтела да изазива сукобе, а касније, што је свештенство, лишено могућности већег образовања, и само имало иста схватања о тим стварима као и широки народни редови. Обичај Крсне славе, својствен данас само Србима, непосредан је израз компромиса црквеног обреда и једног старог народног обичаја. Такав је случај са култом бадњака, са толерирањем шишаног кумства, са ивањданским обичајима и др. Та либералност схватања, затим идентификација цркве и старе наше државе као природне целине учинили су, да је појам о православљу и "часном крсту" постао широком асоцијацијом идеја уверење, да је црква органски део и израз народне целине у прошлости, који се одржао јер је имао за собом божије провиђење. Црква и народ су једно; једна им је прошлост, једна судбина садашњости, па, према томе, и једна сарадња за будућност. С тога Његош, иако свештеник, осећајући ту дубоку везу у народу, и пушта, да се његови јунаци са поносом куну "вером Обилића". Манастири су били наша главна зборишта кроз читаво време од XVI до XIX века; у народу је и данас остао израз "идем к цркви" место "у цркву", да се каже шта је прави циљ одласка. Ниједна већа акција у народу тих времена није се кренула без њихова учешћа.

<<   Садржај   >>