Ослобођење Црне Горе
Крајем XV века Црна Гора је била придружена скадарском санџакату. Почетком XVI столећа пошло је за руком Скендер-бегу Црнојевићу, трећем потурченом сину Иван-беговом, да се Црна Гора издвоји из тог санџаката и да се преда њему на управу. Као "санџак црногорски и приморски и свој диоклитиској земљи господин" он је управљао том облашћу од 1514-28. год., водећи рачуна о старим традицијама и осетљивости земље. "Нисмо ми као босански санџак и остала непозната господа", писао је он једнога дана Млечанима, него стари Црнојевић који зна наслеђе своје куће. После њега Црна Гора је поново враћена скадарском санџакату, а као претставник турске власти сматрао се војвода. Иначе, она је као управно-судска јединица била кадилук. Кроз цео XVI век, све до његовог краја, Црногорци се не истичу нигде као нарочити устаници и борци против Турака, не чак ни онда, кад се ратно бојиште било сасвим примакло њиховим границама. Локални сукоби нису узимали нигде општији карактер. Камени крш катунске нахије није привлачио турске спахије да се тамо сместе и разбашкаре као у долинама Зете и Лима. Само становништво, претежно сточарско, живело је, као и оно у албанским брдима, по старим обичајима и правима, несметано у свом начину живота ни од нових турских власти, као што није било ремећено ни од ранијих. Живећи у чисто племенској организацији, која је имала своја освештана предања и начела, своје судство и неку врсту своје управне организације, нису имали ни потребе да долазе много у додир са турским властима. Турци су, у администрацији прилично упрошћени, имали увек извесних обзира према наслећима локалних управа и њиховим схватањима. Становништво је давало Турцима, кад је морало, прописани харач, али убого и оскудно гледало је на све начине да избегне тим обавезама.
Поједини писци црногорске историје не могу лако да се помире с тим чињеницама. Иако је већ поодавно, нарочито после студија И. Руварца и Ј. Н. Томића, изведено на чисто питање о односу Црне Горе према Турској нађе се још увек људи, као, на пр., др Н. Шкеровић, који ће и 1927. год. тврдити, да "о стварном признавању турске власти и поданству Црногораца Турској не може бити говора". "Истина, међународно право не зна за Ц. Гору као за државу све до 19 вијека. Али Црногорци знаду - у пркос међународном праву - да су они од вајкада били и остали слободни". Та се питања не расправљају овако неозбиљним фразама, нити се њима могу изменити несумњиве чињенице. Млечани и Дубровчани, као први и добро обавештени суседи, знали су добро и забележили су у више извештаја и аката, како је Црна Гора формално турска област и како је то остала све до пред крај XVII века.
Пећанац Дервиш Агић Сарвановић успео је 1592. год., да се скадарски санџак подели на двоје и да он, као санџак-бег црногорски, добије Улцињ, Бар и области од Бојане са Црном Гором. Год. 1592/3. дошао је на Цетиње Акан-бали чауш, да изврши тефтиш, односно попис становништва за харач. Црногорских кућа набројано је у Катунској нахији 461, у Љуботињу 369, у Пљешивцима 65, у Љешкопољу 414, у Црмници 347. Али већ 1614. год., у чувеном опису Которанина Маријана Болице, Црна Гора се спомиње поново као део скадарског санџаката. Као глава Црногораца тога времена помиње се ријечки војвода и спахија Вујо Рајчев, као у херцеговачким Доњим Власима Милисав Милорадовић. Од покрета Срба пред крај XVI века, за време патриарха Јована и никшићког војводе Грдана, и Црна Гора све чешће и све видније показује своје незадовољство. Њени људи учествовали су у неколико борби и покрета. Чувен је био нарочито пораз који су 1604. год. нанели у Љешкопољу скадарском санџак-бегу, кад је пошао да им с војском узме "уобичајени трибут" (l’ ordinario tributo), за време оних великих метежа хришћанског покрета на тим странама. Али већ 1612. год. помиње се одлазак неких њихових главара у Цариград, заједно с црногорским кадијом, да траже извесна олакшања и да се туже на млетачко суседство.
Прави покрет за ослобођење Црне Горе од Турака јавља се тек за време Светог Савеза, крајем XVII века, и то инициативом Млетачке Републике. Он, како смо видели, у овај мах није имао успеха, али је ипак оставио јака трага и велику омразу између Турака и Црногораца. Главно дело црногорске, а најлепше песничко дело целе српске књижевности, Горски Вијенац Његошев, приказује ослобођење Црне Горе на други начин. У њему је тежиште мржње пренесено не толико на Турке освајаче, колико на домаће потурице, њихове помагаче, који онемогућују унутрашње прибирање племена и оспособљавање за један општи народни покрет. С тога се ослобођење Црне Горе имало извести тако, да се те потурице или поново крсте, или да се истребе. Истрага потурица, тако замишљена, изведена је, по предању, једног бадњег вечера по целој земљи. По Његошу, главни покретач те акције био је владика Данило Шћепчевић, после прозван Петровић, родом са Његуша. Он је био изабран за црногорског владику 1697. год., а хиротонисао га је не суседни пећки патриарх Калиник, него Арсеније III, 1700. год., у Сечују. Постоји предање, да је допао ропства код неког Демир-паше, који га је много мучио и пустио тек после плаћеног откупа од 600 цекина. Отад, он је, вели се, желео да се освети и да "очисти" земљу од Турака. У једном запису, који се њему приписује, каже се, како је он наваљивао на црногорске главаре од једног рока до другог да изагнају Турке између себе, али да Црногорци не смедоше "уложити". Кад су Турци, дознавши за то, почели да му прете владика је зовнуо Вука Бориловића и четири брата Мартиновића и затражио је од њих, или да ударе на Турке, или ће он напустити Црну Гору. Они су пристали на акцију тек кад им је владика дао још тројицу својих људи. На Божић, пре зоре, 1707. год., побили су они ћеклићке и цетињске Турке све, који не хтедоше да се покрсте. Акција је с црногорске стране прошла без икаквих тежих жртава; рањен је био само један владичин момак.
По Његошевом делу истрага потурица била је епохалан догађај по Црну Гору, од кога датира њено ослобођење. По овом запису то је узак локални догађај, у чијем извођењу учествује само осам људи; мање, дакле, него у многој хајдучкој чети. Да тај догађај у оно доба није имао никаква већег значаја и да није био чак ни примећен нарочито у најближем суседству види се јасно по том, што о њему немају ниједне једине вести ни Млечани ни Дубровчани, у чијим су нам архивама очуване толике друге вести о догађајима много мање важности, него што би био овај. Нису га ни сами Турци схватали сувише трагично, јер не би иначе пустили, да Данило крајем октобра 1709. дође у Пећ, на црквени сабор, и да се отуд врати без икакве штете. Петар II Петровић Његош дао је овом догађају шири значај нешто да прослави првог свог саплеменика на цетињској владичанској столици, коме је дао много својих личних црта и схватања, и затим на опомену Црногорцима, који су њему самом око 1846/7. год задавали много главобоље својим везама са скадарским пашом.
Иначе, првих петнаест година црногорске историје XVIII века пуно је борбе с Турцима и са млетачким и дубровачким суседима. Те борбе су имале искључиво четнички карактер. Пљачкање је у тим убогим крајевима било постало једна грана народне привреде; у гладним годинама суседи су то ишчекивали као и елементарне несреће. Нарочито су у ово време честе дубровачке тужбе на њих, а било је много сукоба и са Бокељима и Паштровићима. Да доскоче Црногорцима и граничним херцеговачким племенима Турци су почели да обнављају градове на граници, тако Клобук и Бањвир код Требиња и нарочито Никшић. У пролеће 1703. погинуо је у Дробњацима Реџеп-паша Шеић, који је имао да замени убијеног војводу Илију Косорића. Год. 1704. натерао је скадарски паша Бјелопавлиће и Љешкопољце, да му даду харач и таоце. Како то није смирило људе решили су се били Турци 1706. год. да раселе и Црногорце, као што су пре тога силом раселили један део Климената. Кад се састадоше код Спужа херцеговачки и скадарски паша уплашени Црногорци попустише и дадоше и харач и таоце. Код неких историчара помиње се те године нека црногорска победа на Трњинама, после које да су Црногорци мењали отмене турске заробљенике за вепрове. У савременим извештајима о тој борби нема помена, а у невољи, у којој су се налазили Црногорци те године, тешко је веровати да би они могли постављати те увредљиве услове.
Када је у јесен 1710. руски цар Петар Велики објавио Турској рат он је позвао у борбу и балканске хришћане. Међу њима, наравно, и Црногорце. Као царев изасланик дошао је, с неколико људи, пуковник Михаило Милорадовић, члан чувене херцеговачке породице, која је подигла манастир Житомишљић. Није требало много напора, да се ратоборни Црногорци дигну на оружје и да захвате и један део источних херцеговачких племена. Устаници су имали извесних успеха оперишући од Никшића до Требиња, али Турцима нису ипак нанели ниједан тежак удар. Против тврдих градова нису имали артиљерије, а са ручним оружјем постизавали су само половне резултате. У борбама су устрајали чак и онда, кад је Петар Велики, доведен у тешку ситуацију, морао да моли мир. И то на своју велику штету. Огорчена Порта наредила је босанском везиру Ахмету Шапчалији да казни Црну Гору и да ухвати владику Данила и пуковника Милорадовића. У лето 1712. кренула је турска војска с источне и западне стране на Црну Гору, продрла је до Цетиња, срушила манастир и све зграде владичине. Владика и Милорадовић с нешто главара и војске беху се у последњи час уклонили испред Турака. У опљачканом, а иначе оскудном, Цетињу Турци се нису могли дуго задржавати и у половини августа почели су се враћати. На том повратку њихове залазнице претрпеле су доста губитака од Црногораца, који су их пресретали и нападали у заседама. За време тога рата помиње се једна страшна турска погибија на Царевом Лазу, за коју народно предање и некритична историја тврде, да је цео поход претворила у огромну црногорску победу. Млетачки извори, по којима је проучавао ту борбу Ј. Н. Томић, не знају ништа о тој црногорској победи; да ње није могло бити у описаном опсегу види се, у осталом, јасно по том што су Турци избили на Цетиње и остали господари ситуације. Али су у Дубровник доиста стизале вести с границе о неком црногорском успеху у Љешкопољу. Тај успех није био постигнут против главнине турске војске, него само против једног њеног дела, и није могао да измени судбину похода.
По одласку Турака Црногорци су дигли главе. Владика Данило, који се био укрцао на лађу за Ријеку, да би пошао у Русију, вратио се натраг и почео прибирати људе. Херцеговачка племена примила су већим делом турску амнестију, а неки њихови људи узели су на себе, да за плаћу организују пандурску службу дуж границе и у унутрашњим кланцима. Да би се обештетили Црногорци су крајем 1712. и целе 1713. год. веома појачали своју четничку активност на свима странама. У исто време њихов војвода Рајим Крецун распитивао се код Дубровчана како стоје ствари у Русији и како би они, преко једног свог изасланика, могли ухватити везу са царем Петром. То борбено држање Црногораца и тужбе суседних паша и власти на њих определише Порту да се реши на нову експедицију против Црне Горе. С тога би почетком 1714. год. за новог пашу у Босну постављен Нуман-паша Ћуприлић, који је важио као исправан али и енергичан човек. Његова напад на Црну Гору почео је тек у октобру, после дугих припрема. Црногорска племена, којима је још у свежој успомени остао прошли поход, нису могла сад да се сложе у свом држању. Плашио их је велики број турске војске и добра опрема. Једна племена ушла су одмах у преговоре и примила су турске услове; друга су се колебала; а трећа су, као Катуњани била за одлучан отпор. Паша је брзо продро у Озриниће, а владика Данило се повукао на млетачко подручје. Турци су дошли на Цетиње и до испод ловћенског положаја, и то брзо, за недељу дана, гонећи Црногорце и преко млетачке границе. Нуман-паша и његови људи јавно су оптуживали Млечане, да су помагали Црногорце и нарочито с тога, што су им давали уточишта. Херцеговачка племена, заплашена од турске силе, остала су овог пута пасивна. Тада су Турци један део заробљених Црногораца, око 3.000, заједно са женама и децом, преселили на Гласинац и његову околину. Црна Гора је била опљачкана, "највећи део катунске нахије опустошен, а Озринићи, Заљупи, Цуце, Бјелице, Ћеклићи и Његуши попаљени и сравњени са земљом". Владика Сава још је 1743. год. помињао ово расуло Црне Горе као други расип Јерусалима, од кога се земља није могла лако опоравити.
|
