Нови савезнички рат против Турака
Ово помагање Млечана Црној Гори узели су Турци, уз друге разлоге, као повод да им, потпуно неспремним, објаве рат. Хтели су да им препадом преотму важну Мореју, а на западној граници да дигну дух и самопоуздање својих људи. У Грчкој су Турци брзо постигли лепе успехе, али су зато у Далмацији, и поред свега изненађења, прошли рђаво. Њихови нападаји на Сињ, у лето 1715. год., одбијени су са великим жртвама, а када је већина њихове војске морала да иде на север, против Аустријанаца, пошло је Млечанима за руком да 1716/7. год. освоје неколико места у Херцеговини, као Царину код Требиња, Хутово, део Попова, и да у долини Неретве допру до Мостара. Овог пута они су се трудили да постигну оно, што им није успело за време Светог Савеза, а то је, да прекину дубровачку везу са залеђем. Мудрије него раније они су гледали да и саме Дубровчане наговоре, да се на леп начин споје с њима, али су им сва настојања у том правцу остајала узалудна. Црногорска племена, тешко погођена за време Нуман-пашине акције, нису могла лако да се опораве и с тога за време ових борби нису узимала видније учешћа. Активне су биле само њихове хајдучке чете. Владика Данило бавио се 1715. год. у Русији, где је добио нешто помоћи за настрадалу земљу, али се тим није могло поправити све. Млечани су ту неактивност осуђивали строго и приписивали су је новом, русофилском, курсу црногорске политике. Држећи да за тај обрт носи главну кривицу владика Данило они су 1717. год. били чак донели одлуку да га отрују.
Млечани сами не би могли издржати рат са Турцима. Они су с тога тражили помоћ на све стране, а у том их је нарочито помагала папска курија. Као први и главни помагач била је узета у комбинацију Аустрија, стари савезник из прошлог рата. Ова се опирала извесно време хотећи да се обезбеди на западу, а кад се уверила да јој тамо не прети више никакво изненађење, решила се у пролеће 1716. год., да се придружи Републици. Хтело се у Бечу, да се настави тамо где се стало прошлог рата, и да Аустрија постане протагонист Европе у борби против Турака. Њену војску водио је Евген Савојски, у кога су, с правом, полагане велике наде. У овом часу Аустрија је била главна сила у решавању балканског и с њим спојеног источног питања, и ако у њему успе, њој би, по сили прилика, имао припасти лавовски део.
Турци су против Аустријанаца били скупили велику војску. Из почетка они су нешто напредовали, особито у Бачкој и Срему, где су нанели много штете нарочито Србима. Од њих су страдали Карловци, које су попалили, исто као и манастир Крушедол. Уплашени Срби били су збуњени, а биће да се ни иначе нису у први мах хтели много излагати. С тога су им аустриски заповедници пребацивали да више воле Турцима и с тога су им претили и одузимањем повластица. Извесни примери недисциплине и грабежа натерали су једног нашег епископа, да извесне српске људе назове "крштеним Турцима". Ирижани су, на пр., погинулог обер-капетана Адама Монастирлију, подвојводина сина, као и остале пале Србе бездушно опљачкали. Међутим, турски успеси били су кратка даха. Принц Евген задао је великом везиру непоправив ударац код Петроварадина 25. јула (6. августа) 1716., иза кога, до краја године, дође чишћење целог Баната. Са хрватске стране, где су Турци имали много слабије снаге, били су потиснути исто тако дуж целе савске линије. Наредне године, почетком јуна, пренео је принц Евген ратиште на српску страну, искрцавши се под Београдом. Велика турска војска, која је за времена дошла да спасе опседнути град, није могла ништа помоћи. Њу је Евген разбио 5. (16.) августа исто као и ону под Петроварадином, а потом је, домало, ушао и у Калемегдански град. Велики везир Нуман-паша Ћуприлић, познати крвник Црногораца, морао је да бежи главом без обзира са Дедиња, где је био поставио главни логор. Разбијену турску војску гонили су, у главном, српски добровољци.
На југу Млечани нису успели да ову заузетост Турака на главним северним бојиштима искористе с више среће. Они нису имали копнене војске ни довољне артиљериске спреме. Успели су само, да у неколико поправе односе с Црном Гором. Владика Данило прихватио је сарадњу са Русијом и осећао је, као и други Црногорци, више за њу него за Млечане или за Аустрију. Али, њему је било јасно, да је Бог високо а руски цар далеко и да Црна Гора, упућена на суседе, мора да тражи непосредних средстава и начина да би могла да животари. Млечани су јој могли нанети осетних штета и пакости, ако им на граници стегне надзор и ако код суседних племена распали старе мржње и освете. Како ни самим Млечанима није било у интересу да прекида дотадашње везе с Црногорцима, то није било тешко доћи до извесног споразума. На црногорском сабору од 23. фебруара 1717. било је одлучено да Црна Гора поново ступи под млетачку заштиту, а Млечани су потом, иако с пуно неповерења према владици, пристали, да он врши духовну власт и над њеним поданицима Боке Которске и јужног приморја. Владика Данило, борбен и истрајан, успео је са ова два наслона, на Русију, који је био више морални, и поред нешто сталне материалне потпоре, и на Млетачку Републику, да појача и свој лични положај и углед свога братства и да постане неоспорно главна личност Црне Горе. Тешке борбе из првог периода његове управе, у доба његове плаховите младости, донеле су му доста искуства и више опрезности, и он је с тога, у другом периоду, много стишанији и више релативан.
После два онака страховита пораза, као што беху онај под Петроварадином и онај под Београдом, Турцима није остајало друго него да траже обуставу рата. У Пожаревцу, где је мир склопљен 10/21. јула 1718., Турска је учинила Аустрији огромне уступке. Дала јој не само цео Банат и југоисточни Срем и Малу Влашку, него и сву Србију до западне Мораве и реке Каменице и босанску Посавину. Североисточна Србија са црноречким и кнежевачким округом остала је Турцима, исто као и област Крупња у подринском крају. Млечани су добили такозвану линију Моћениго, т. ј. ону границу која је важила између Босне и Херцеговине с једне и Далмације с друге стране све до 1918. године.
На освојене области Баната и Србије полагала је право Угарска Дворска Канцеларија по наслеђу круне Св. Стевана, али је бечка влада одлучно одбила њезине претензије сматрајући те земље, добијене оружјем, као царске. Она је у њима увела своју администрацију под управом кнеза Александра Виртемберга. Самој управи дала је назив Администрација, која је имала бити примерна, али која је због сложености компетенција у централи и између централе и ње радила врло споро и тешко. Од те администрације били су изузети у Србији цео крајински и источни део пожаревачког округа и додељени су на управу банатској администрацији у Темишвару. И Аустријанци су, као и Турци, оставили локалне општинске власти са њиховим кнезовима на челу. Аустриска управа није у земљи оставила добар траг. Њен шеф био је само војник, ћудљив, одан пићу, својевољан, нескрупулозан у питањима новца. Од народа су и он и његови органи узимали шта су хтели и колико су хтели; грабљивост појединаца није уопште знала граница. Земља је страдала и од хајдучије, коју власти нису могле а нису понекад ни хтеле да искорене. Извесни њени људи били су у вези са хајдуцима или са хајдучким јатацима. Народ је тиштало и бесправно и безобзирно искоришћавање његове радне снаге и његове стоке. Ти поступци доводили су дотле, да је народ из Србије почео да се сели у турске области и да су и саме аустриске власти налазиле да се прешла мера. Један њихов извештај признаје сам, да је стање у земљи "benjeinensnjь rdig", т. ј. заслужује да се оплаче и да би људи заслуживали да се с њима поступа "више хришћански".
Поред тога на Србе је рђаво деловала и аустриска верска политика. Још прије склопљеног мира у Пожаревцу одлучио је аустриски цар Карло VI, да се у Србију пошаље известан број мисионара, који ће радити у корист католицизма. Нова управа добила је изрично упуство, да има опрезно деловати да се помогне дело уније. Католичка је вера била повлашћена и имала је за собом сав државни ауторитет. Да би се ојачао католички елеменат сви нови досељеници у Србију могли су бити само те вере; у самом Београду број католика имао је да буде "сваки пут" већи од православних. Већ 1726. год. установљена је католичка епископија за Србију, а седиште јој је било у Смедереву. Посебни каноници беху постављени у Шапцу, Јагодини, Руднику и Параћину, а у Београду их је било више. Пред крај своје владе црквене аустриске власти основале су нове парохије у Миријеву, Ваљеву, Пожаревцу и Градишту. Уз цркву деловала је и школа, чији су наставници морали полагати испите пред исусовачким комисијама. Год. 1726. основана је у Београду једна врста ниже гимназије.
Док је тако ширен католицизам у земљи где га дотле није било или га је било врло мало у извесним трговачким колонијама, дотле су православљу чињене многе тешкоће. Кад је 1725. год. умро митрополит карловачки Вићентије Поповић постављало се само од себе питање: да ли да се уједине карловачка и београдска митрополија и да се тим уједињењем добије јединствено црквено вођство за све Србе у аустриској држави. За Србе питање је било јасно и они су сви, и свештеници и народ, искрено желели да се то оствари. Али су против тога биле и аустриске власти и католички клир. Уједињена српска црква имала би више самосвести и отпорне снаге и отежавала би процес уније. Сем тога, у Бечу се налазило да би припајање Србије и Баната карловачкој митрополији могло појачати прохтеве угарске Дворске Канцеларије. По жељи Срба пећки патриарх Мојсије Рајовић потврдио је био 15. августа 1721. владику Мојсија Петровића за београдског митрополита, али је у исти мах изразио жељу, да он, у случају смрти карловачког митрополита, уједини под својом влашћу све Србе под Аустријом. "Као што је Београд од почетка град краљевски стони у српској краљевини, тако и сада лепоствује, па нека буде увек архиепископ митрополит врховни свих Срба који се налазе под влашћу најсветлијег и најаугустњејшег монарха римског". Да би се остварила та жеља Срби су били сазвали црквени сабор у лето 1722. Аустриске власти биле су забраниле Србима из Србије, па и самом митрополиту Мојсеју, да учествују на том сабору. Али их он није послушао. Срби су изабрали Мојсија као помоћника оболелом митрополиту Вићентију с нарочитим образложењем, да хоће енергичнију заштиту народних привилегија и интереса православља. Беч тај саборски закључак није хтео да одобри.
|
