Верски покрети
Заједничка ратовања против Турака приближила су већ поодавно разне хришћанске народе Средње Европе. Али као да нису могла ни на нашем угроженом терену да много ослабе оштрице верских противности. На западу ово је било доба кад су верске борбе тровале све друштвене и државне односе; год 1618. почеће, сав у њиховом знаку, страховити Тридесетогодишњи Рат, који ће просто опустошити добар део Средње Европе. Код нас, на југу, ова активност против Турака носила је друго обележје. Она је проповедана у знаку хришћанске солидарности; у њој су, први пут тако јавно, учествовали као вође свештена лица православног и католичког круга; и први пут су, после толико векова, наши људи ушли у непосредније везе са Римом. Учинили су то у огорчењу против турског насиља, у тежњи да се ослободе њихова притиска и са уверењем да ће, ослобођени имати далеко мање опасности с римске стране. У римској цркви, од Тридентског Сабора, оживела је необично верска активност с тежњама да се црква реформише и оспособи за нове задатке. Тада је већ ушао у програм жив рад у турским областима, међу тамошњим хришћанима. Заводу Св. Јеронима у Риму обраћана је нарочита пажња у васпитавању свештеничког подмлатка за Југословене. Босански фрањевци са Петром Солињанином почињу 1596. год. своју интензивнију делатност у Бугарској и у Ћипровцу стварају важно културно средиште. Али нарочито је имала да организује рад међу некатолицима Конгрегација ,de propaganda fide’, која је основана у Риму 1622. год.
Да би придобили Србе, Бугаре и Русе за своју државну и црквену политику у Риму су апеловали на два осећања: на хришћанску солидарност, која има бити што дубља, и затим на словенску узајамност. Ова дотада није била с планом негована, иако је постојала и долазила с времена на време до изражаја. Феудални Средњи Век није водио рачуна ни о ужој племенској и народној заједници, а камо ли и о широкој, у оно време скоро апстрактној, али је зато та свест о узајамности постојала у извесним интелектуалним, а посебно црквеним круговима. Наши људи XVI века одлазили су не само у православну Русију, него и у католичку Пољску. Хотећи да увуче Русе у сарадњу са Светом Лигом, папа Климент VIII у јануару 1594. нарочито је препоручивао опату Александру Комуловићу, свом изасланику у северне земље, да их потиче упозоравањем на њихову племенску сродност с Јужним Словенима. У вези с том политиком почела се развијати славенофилска или свесловенска идеја и у науци и у књижевности. Бенедиктински опат Мавро Орбини објавио је 1601. год. своје још и данас корисно дело Il regno degli Slavi, са широким погледом и пуно славенског родољубља. Далматински књижевници Петар Зоранић, Јурај Бараковић, Иван Иванишевић и други пуни су словенског култа и одушевљења, али најачи израз добила су та нова осећања у дубровачког песника Ђива Гундулића, који је у свом Осману с одушевљењем поздрављао победу Пољака над Турцима као победу Словенства и који је подједнаком љубављу обухватао све Јужне Словене и хришћанске борце од Александра Маћедонског "Србљанина" до Скендер-бега. Одјеке тих схватања и одушевљења налазимо још у XVIII веку, у популарном, иако књижевно невеликом, Разговору угодном народа словинскога Андрије Качића Миошића.
У Риму се, с тим радом у вези, настојало много на том да се изврши и уједињење цркава. Преговори с патриархом Јованом додиривали су и та питања. Извесни српски црквени кругови били су склони да с папом ступе у ближе везе, из оних истих разлога из којих су то чинили и Грци XV века. Желело се ослобођење од Турака, па ма и под папским окриљем, ако већ не иде друкчије. Јер се међу нашим људима веровало, да је политичка снага папске курије тога времена била далеко већа него што је стварно била.
Први српски епископ који је стварно признао српску унију био је Симеон Вретања. Њега је за епископа у аустриском делу земаља Угарске, Хрватске и Славоније био 1607. год у Ђуру посветио избегли коринтски грчки архиепископ Козма. Биће да наш свет није био задовољан тим постављањем од стране једног грчког митрополита, кад је Симеон морао тражити признање и од патриарха Јована, које је и добио 1608. год. Или није било канонски чисто постављање Симеоново од Козме, који није имао свог архијерејског сабора, нити сам своје области? У сваком случају за ауторитет пећског патриарха није од мале важности, што се његова јурисдикција тражила и признавала и на подручју аустриске царевине. Симеон, за кога не знамо кога је порекла и коме је требало да он прави тај заобилазни и мало сумњиви пут до своје епархије, ступио је у везе са загребачким бискупом Петром Домитровићем, који је сам потицао из православне породице. Под његовим утицајем Симеон је пристао на унију и 1611. год. признао папу. Од католичких власти добио је дозволу да обнови њихов разрушени манастир Марчу и да ту буде његово епископско седиште. Вретењин положај после тога у нашем народу није био лак. Загребачки бискуп тражио је стално, да српски насељеници у Славонији по његовим земљама постану његови кметови; другим речима, да признају непосредно његову физичку а посредно и његову духовну власт. Срби су се том енергично опирали и Вретењина духовна акција није успела добрим делом зато, што је добила тај социални моменат.
На српски патриаршиски престо после смрти Јованове дошао је Јањевац Пајсије, дотадашњи новобрдски митрополит. То је човек који је на челу српске патриаршије провео највише година (тридесет и три) и који је за њу учинио веома много. После неуспеха политике Јованове очевидно је, да патриарх Пајсије није могао ићи истим путем. Он је, изгледа, био друкчија природа. Волео је више унутрашњи ред у самој цркви. С тога предузима све да цркву опорави и дигне. Обилазио је своју област и бринуо се да се обнове порушене и запустеле цркве, да се украсе живописом и да се снабдеју књигама. За његовог времена живописано је најмање 27 цркава и манастира, и то у свима крајевима, а преписано, његовом инициативом, више рукописа. Он се и сам лично бавио књижевношћу. Написао је, добрим делом на предању основано, житије цара Уроша, кога је канонизирао, и службу Стевану Првовенчаном. Пратио је и нашу летописачку књижевност. Настрадао је, у дубокој старости, од једног бивола у Будисавцима и умро је 3. октобра 1647. сјутра дан пошто је био рањен.
У мају месецу 1620. год. скупио се у манастиру Грачаници неки "сабор", о ком иначе не знамо ништа ближе. Исте те године 11. новембра 1620. помиње се и један сабор у Београду, на ком је учествовало много главара из разних области Балкана, па међу њима и патриарх Пајсије. Али акт о том сабору не изгледа ни мало поуздан. У њему се поново спомиње онај сумњиви Јован Ренези као једно од главних лица акције, а и остали наводи и листа учесника пуни су сумње. У ово време јавља се поново и фра Доминик Андријашевић, који 1622. год. постаје скадарски бискуп, али који је већ после две године морао напустити своју дијацезу и прећи на "мостарску", односно наронску бискупију.
Савремени извештаји доносе доста појединости о том, како је у XVII веку католичко становништво осетно назадовало у унутрашњости Турске, и то мање у корист ислама колико у корист православља. Сима Милутиновић изнео је у својој Историји Црне Горе, да је цетињски владика Рувим превео у православље Куче, Дрекаловиће и Братоножиће. Рувим је био савременик Пајсијев и седео је дуго на владичанској столици. Његову активност потврђују и римски извештаји. Међу Бјелопавлићима било је 1633. год. свега још 200 католичких кућа, а 1635. год. међу Зетом и Морачом број католичких душа није прелазио много преко хиљаде. Пипери, који су још 1610. год. сматрани скоро сви као католици, постали су исто већим делом православни. У Попову до 1627. год. од 12 цркава католичких 7 је прешло у православне руке; сличних појава је било и у околини Требиња. Има исто тако вести о преласку католика у православље у Срему, око Руме и Митровице. Главни разлог за то био је тај, што католичко више свештенство у већини није смело да живи под Турцима, него се задржавало махом у суседним хришћанским земљама. Много извештаја говори о том, како пук по више година није видео свештеника међу собом. А без непосредног надзора и сталног одржавања веза ствари су природно морале ићи на горе. Босански фрањевци, који су иначе сносили све тегобе са својим народом, нису ван босанског подручја били радо виђени, а и њиховом понашању у Босни стављали су папски визитатори тешке прекоре.
У ово време, 1619-20. год., забележено је и турчење католика у већим масама. У околини Призрена тих је година преко 3.000 душа примило ислам, а око Сутјеске, у Босни, 6-7.000. Међу Бјелопавлићима прешло је 90 породица.
На другој страни, у земљама хабсзбуршким, губили су православни на рачун католика. Поступак владике Симеона Вретање само је увод у систематско превођење православних у унијатске редове и у католичанство. Власти су ометале прелазак српским свештеницима, како би народ, обезглављен, лакше примио католичке и унијатске душобрижнике. У том смислу издао је наредбе и сам цар Фердинанд 1638. и 1642. године. Тако се могло догодити, да скоро сви жумберачки ускоци временом приме унију, као и ускоци по Словеначкој. Много католичења вршено је и по Лици. Протестантски покрет није захватио области у којима су Срби живели у гушћим насељима, иако је било извесних тежња у том правцу. Али је у народу ипак постало име лутора као ознака за тешке безбожнике. У Турској католици су обратили нарочиту пажњу Јужној Србији. У њој су 1658. год. бискупију у Скопљу подигли на степен архибискупије, да би појачали ревност њеног свештенства, али ни та мера није могла зауставити опадање њихова броја. У Боки и по Далмацији трудиле су се црквене власти да православне приведу католичкој цркви, али им успеси нису били значајни, јер им млетачка влада није ишла на руку.
Односи између православних и католичких првосвештеника били су неједнаки. Из Рима се тежило и тражило, да верска активност донесе неког плода, па су настављани односи с извесним лицима из српске јерархије. Код православних било је великог колебања. Има доста тужби које говоре о том, како они злостављају католике и како праве насиља католичкој цркви тражећи од њих прирезе и данке. Други су тражили додира с Римом, али веома резервисано. Патриарх Пајсије није хтео да излаже ни себе ни народ. Годинама нема никаквих порука за Рим. Главни радник био је једно време само цетињски владика Мардарије са својим калуђером Висарионом. Конгрегација за пропаганду упутила је с пролећа 1640. тог Висариона са мисионаром Франциском де Леонардис, да са патриархом расправљају о извесним разликама у цркви и да му донесу римску књигу о општим саборима. Патриарх је остао при схватањима православне цркве у чувеном и много расправљаном спорном питању, да Св. Дух исходи од Бога Оца, а не и од Сина (,filioque’). То је, као што се зна, била једна од основних догматских разлика између обе цркве још од времена старог разлаза, и није се дала никако пребродити. Међутим епископ Мардарије је ушао у везе са Римом и признао римску цркву као "матер свега хришћанства" и папу као врховног поглавара. Из Рима су тражили од Мардарија да утиче на патриарха, како би и он променио своје мишљење. Између патриаршије и Рима развила се преписка о тумачењима Светог Писма, али без успеха за римско гледиште, иако су с те стране гледали да утичу на Србе позивајући се на Грке и њихов пристанак на Фјорентинску унију. Уз Рим је пристало, прича се према једном сасвим непоузданом извештају, до 1648. год. неколико стотина свештеника и три владике, али то не изгледа нимало вероватно. Извештаји о том потичу од заинтересованих лица, која су се хтела препознати или извући неке користи. Дух авантуриста и фалзификатора трајао је целог XVII века. Колико је само лажних владарских диплома остављено у то време и колико лажних родослова.
Папа је био послао патриарху Пајсију архијерејску митру уз једно своје писмо надајући се да ће га коначно придобити. Али је стари патриарх добијене ствари затворио дубоко у сандуке и није ништа предузимао.
Тек после његове смрти постала је пропаганда активнија. На црквеном сабору у Морачи, држаном 1. фебруара 1648., кад је за патриарха био изабран Гаврило Рајић, донесена је одлука да се наставе преговори с римском црквом. Имало се преговарати на оној истој основи, на којој су вођени преговори и у Украјини и Белој Русији. У име курије дошао је у Морачу руски кнез Јован Васиљевић Шујски, који се био избавио из руског ропства. Други његов помагач био је украјински монах Павлин Демски, кога је курија одредила за учитеља у школама, које су се имале отварати међу Србима. Прву такву школу, са православним и католичким ђацима, отворио је Демски у Котору. Међу Србе у Хрватску и Славонију био је упућен холмски бискуп Методије Терлецки, који је делао од 1628-1644. год. Курија је радила с планом, али ипак без успеха.
У Црној Гори наставио је Мардаријеву политику његов бивши сарадник Висарион. О држању хрватско-далматинског владике хаџи Епифанија вести се не слажу, али има помена, да се и он одлучио за унију.
Међутим, наши извори не говоре о тим покушајима и преговорима. Значи, дакле, да о њима широки народ није знао много или не бар ништа покретно. Постоји, истина, причање, да су Црногорци каменовали владику Мардарија, али за то нема никакве потврде у изворима. Упада у очи да владике из Србије и Босне не узимају уопште никаква учешћа у свим тим преговорима и да се цела акција води у Црној Гори, јужној Херцеговини и око Пећи. Католички писци помињу, истина, унијатске заверилце наших неких манастира као Милешева, Житомишљића, и др., али ми не знамо колико су оне аутентичне. Било би доиста чудновато, да о том покрету, ако је био тако озбиљан, нема никаква трага у толико наших записа и натписа или летописа или других споменика. Очевидно је, да је био само површински и дипломатски, схваћен као потреба једне политичке ситуације, коју је требало као такву искористити. А да ствар није ушла у народ види се најбоље по оним покушајима и резултатима преверавања.
Наш свет овога времена више се окретао православној великој Русији. Тамо одлазе калуђери по милостињу из свих наших области; тамо су у XVII веку, до 1654., ишла и четири црквена великодостојника, епископи вршачки Антоније, скопски Симеон, требињски Арсеније и кратовски Михаило. У Русији српски монаси XVI и XVIII века, пошто би поднели уобичајену "челобитњу", добијали су лепе прилоге у новцу, књигама и сасудима, а многима је давано право да се могу повремено навраћати за нова даривања. У Русији они су налазили култ православља и одушевљавали се торжеством цркве. Тамо су могли добити обавештења и о љутим борбама православне цркве против Пољака и католицизма и о расцепу у цркви после примања уније од стране руских мањина у Пољској. Обнова кијевске митрополије строго православног типа, 1620. год., сматрала се као велика победа. Нови руски цар Михаило Романов (од 1612. год.) био је син доцнијег патриарха Филарета и с њим је почео тако да речемо, црквено-национални курс. Ти наши људи, који су одржавали везе са Русијом, нису могли бити присталице католичке ориентације. Напротив. Могли су само проповедати борбу против ње. У исто време римска је курија живо радила и међу Грцима и постизавала је приличне резултате. Чувени научењак Лав Алације био је један од главних претставника грчких унијата. Али је за то било и ватрених противника, који су, као Ћирил Лукарис, и пером и речју сузбијали римски утицај. Прва половина XVII века пуна је криза у грчкој цркви које су јавно и тајно изазивали римски изасланици, а нарочито борбени Исусовци.
Да је опозиције било, и да је она била врло јака, сведоче извесне немиле појаве довољно. Патриарх Гаврило био је одредио као свог изасланика папи будимљанског епископа Пајсија. Огорчен, Пајсија је одао самим Турцима његов придворни калуђер, 1651. год., нашто су га ови уморили свирепом смрћу, сасекавши га жива. Турци су то учинили не из неких верских побуда, него што су држали да су по среди издајничке везе. Они су од 1645. год. ушли у дугогодишњи рат с Млечанима због Крита (Кандиски рат) и с тога су с великим подозрењем пратили кретања наших главних људи. У толико више, што су Млеча-ни ровили на све стране, а нарочито у Далмацији и Црној Гори. Под њиховим утицајем Кучи су 1649. год. узели Медун, а Никшићи, Дробњаци и Риђани препадом су се дочепали Рисна и предали га Млечанима. Покрет је захватио и Бјелопавлиће. Млечани су се према Црној Гори понашали као нека врста господара-капиталиста, па су, на пр., 1652. год. затворили цетињског кнеза Ивана кад је убио спахију Мартина Црногорца. Да је земља страдала због тог рата сведочи јасно Гаврило Тројичанин 1649. год., који каже, да су Турци "велику беду" чинили својим поданицима и да су данке узимали "сваког дана". Чини ми се, пише други, "да озлобљење тад роду хришћанском не беше мање, него ли старом Израиљу у Египту." У Херцеговини је заповедао Али-паша Ченгић за време овог рата. Он је скупио велику војску, да би могао сузбијати Млечане и њихове помагаче, а та је војска, казује се, правила тешке зулуме. О њима говоре подробно, исто тако неповољно, и дубровачки извештаји. "И верни и неверни", писало се, "који имађаху имања" бежали су на страну, "остављајући села и домове".
Турски притисак осетио се, природно, и у цркви. Пример владике Пајсија био је и сувише тешка опомена. Нови сабор у Морачи, 1654. год., под претседништвом ариљског митрополита Јевтимија, тужио се на турске зулуме и сумње због ових веза. Турци су говорили да Срби траже на западу помоћи против њих. Црногорски владика Висарион би протеран; чини се, да је и требињски Арсеније побегао из страха. Уплашио се био и патриарх Гаврило, па је крајем 1653. прешао у Русију. Повод су му дали позиви влашкога господара да га смири са суседима и султанова наредба да иде и да то изврши. Патриарх је једва дочекао да се може уклонити и у Русији је отворено признавао да се бојао Турака. Павлин Демски јављао је у Рим, да је страх овладао у српским редовима, а Франциско Леонардис није крио да међу Србима према Риму постоји велика противност. Ипак је морачки сабор пристао да се везе наставе, али тражећи од Рима ефикаснију помоћ. Сем једног папског намесника они су тражили, свакако по упутствима Демског, учитеље и штампарију "да нас напоите жедне учењем светим књигама, као што чините у Малој Русији". Али су, уз то, упутили и једно писмо, тражећи да се питања верских разлика и односа рашчисте, пошто се у том погледу дотада није могло доћи до сагласности. Тај синодални акт носио је у Рим морачки игуман Максим. Акција је, у тој средини, имала, изгледа, неког успеха, јер се на њу позива један извештај из 1660. год., у ком се казује, да посредовањем пераштанског опата Змајевића игуман Требињског Манастира изражава жељу да дође у Рим. Змајевић је указивао на пример Морачког братства. Игуман требињски Ђирило дошао је у Рим почетком пролећа 1661. год. са писмом митрополита Василија Јовановића, каснијег популарног острошког светитеља, изражавајући том приликом оданост папи и тражећи од њега помоћи. Тражио је, у исто време, у име митрополитово, да га папа препоручи католичким главарима у Херцеговини, да би га они признали за свог старешину. На тај начин надали су се ти кругови ублажавању верских противности и извесним користима за своју цркву. Овом приликом чули смо први пут, да су наши монаси тражили у Риму, да њихова два млађа сабрата буду примљена у неки тамошњи колегиј на васпитавање. Дотле су такве питомце слали у Рим само Грци и Украјинци. Папа Александар VII одговорио је 25. априла 1661. митрополиту Василију с пуно срдачности обећавајући му помоћ. Њега и његов требињски манастир он је, одиста, још истог дана, препоручио пажњи Дубровачке Републике. Односи између митрополита и суседних католика били су после тога више него исправни. Његовим посредовањем вратили су, на пр., 1668. год. православни католицима цркву Св. Илије код Пераста. Требињски манастир добио је био извесне материалне помоћи из Рима, али је избегавао да се потпуно потчини римској власти, наилазећи свакако на опозицију. Од 1661. год. његови монаси нису више долазили у Рим, иако су имали од папе одобрене кредите за пут. Тек током 1670/71. год. обратили су се поново за помоћ и они и сам митрополит, а препоручивао их је сам бискуп требињски фра Антон Прими.
Српска патриаршија доживела је ових времена тежак потрес. Патриарх Гаврило био је отишао у Русију, да се склони Турцима испред очију због својих веза са Западом. Тим је, нема сумње, изазвао подозрење и према себи и према цркви. Није утврђено чијом је инициативом, још за његова живота, дошло до избора новог патриарха Максима, али како је он биран "у великој нужди" то је врло вероватно, да су попуњавање места могли тражити и Турци, или наши људи из страха од Турака. Требало је тако десолидарисати патриаршију с његовим радом. Максим се помиње као патриарх од 1656. год. Не знамо тачно који су разлози навели Гаврила да се врати из Русије; знамо само да је то било на његову коб. Наши споменици кажу да је био облаган на Порти, како је с Русима радио на устанку против Турака. Било те доставе, било раније сумње против њега, било све заједно, утицали су у Цариграду, да Гаврило буде осуђен на смрт. Обешен је у Бруси и сахрањен 18. јула 1659. близу воде Агиазме. То је најтежа казна, која је досад, у целој нашој прошлости, постигла једног нашег тако високог првосвештеника.
Да нови патриарх Максим није могао после тога ићи његовим трагом разуме се само по себи. Он је, колико је то ишло, покушао наставити мирну линију Пајсијеве црквене политике према Турцима. Према католицима хтео је, помоћу турских власти, постићи извесне успехе, али није имао среће. У Ливну је 1661. год. једва изнео живу главу од разјареног католичког пука, кад је, како фрањевачки извори говоре, хтио "да подложи све карстианство од Босне на свои рит."
И Цариградска и наша патриаршија имале су у то време криза и друге врсте. До високих достојанстава у цркви није се долазило увек личном вредношћу, него чисто митом. Турци су утицали на изборе тражећи од појединих кандидата богате "пешкеше". Без њих су се код Турака овог времена послови свршавали врло тешко или никако. Дубровачки и млетачки извештаји доносе о том драстичних примера. И наши црквени достојанственици морали су давати поклоне у новцу, који су износили до 2.000 дуката, и које је, наравно, требало извући из народа. С тога нису ретки протести ради владичанских намета, који су понегде, као, на пр., у Сарајеву крајем XVII века, доводили до отворених сукоба. Само, на срећу, у нас није било онаквих примера, као што је онај патриарха Јеремије, који је 1598. год. свог противкандидата митом дао послати на турски колац. Средином XVII века и после тога наши манастири су морали да плаћају Турцима велике намете, па су били присиљени неки од њих да залажу своје драгоцености туђинцима, понекад и иноверцима. Један од разлога што су се људи обраћали и у Рим биће, поред тежње да помоћу с те стране дођу до слободе, још и у тим материалним невољама. Год. 1662. тужио се један наш писар, да, као тада, "таква туга земљи никад није изашла на Херцеговину". Нарочито су били пропишћали манастири. Они су страдали од турских зулума, али и од хајдучких препада. Ових година спомињу се чешће страдања и заробљавања калуђера и откупи за њихово ослобођење. Тако се може објаснити, што се убоги и мали херцеговачки манастир Завала, који је страдао 1663. год., придружио акцији Требињског Манастира. У ватиканском архиву чува се писмо херцеговачког митрополита Авакума, наследника Василијева, који се 1672. год. са завалским калуђерима обратио папи. Само, његово писмо, које има сличан формулар и делимично исти текст као и писмо Василијево из 1671. год., није исто тако, као ни оно прво, писано од самих српских калуђера. И стил и језик и црквена терминологија упућују јасно на католичку сарадњу, ако не чак и на њихове изворе.
У исто време, 1661-2. год. стизале су тужбе у Загреб и на друге стране против православних владара, које су тражиле да им се католици подложе. У Босни су морали да плате католици патриарху 5.000 империала; слично су их притезали и у турској Славонији. На спору у Сарајеву, где је патриарху позлило, фратри су победили 1669. год., али их је то стало седам товара астри. Год. 1675. тужили су се католици и на Порти на поступке пећког патриарха и његових владика у Босни и Херцеговини, који су им не само тражили новац, него их још натеривали да читају еванђеље по њиховом обреду. На посредовање Дубровачке Републике дао им је султан ферман, који их је узимао у заштиту од тих и таквих захтева. То, мислимо, довољно показује, како у раду није било никаква јединства и како у преговорима и целој тој активности нису подједнако мислили ни сами преговарачи. Рим је мислио да придобије Србе за унију, а српске црквене старешине хтеле су да прошире своју власт и на католике.
У тој акцији требало је да учествује и Дубровачка Република, у којој је Томо Наталић Будиславић, потомак једне невесињске породице, требињски бискуп, иначе занимљив авантуриста, тестаментом изразио жељу да се оснује један колегиј за рад међу суседним православцима и на јачању католичке вере. Његова задужбина почела је рад 1636. год., али га није могла да развије, јер се дубровачка влада бојала од заплета с Турцима и јер је зазирала од тога, да тај рад не послужи некој туђој сврси.
У Хрватској верско супарништво добило је, како смо видели, и социалан карактер. Марчанске владике браниле су добијене повластице српских досељеника, а загребачки бискупи заступали су, и сами власници, гледишта хрватских земљопоседника. Да би сломили српски отпор бискупи су ишли за тим, да или верском унијом придобију Србе или да сасвим укину владичанство у Марчи. У Војничкој Крајини, где су били, на граници, у већини православни, владике су тежиле да своју власт прошире и на остало становништво, као што су у суседству поступали бискупи, где су католици сачињавали већину. То је, разуме се, доводило до борби и до омразе. Генерал Херберштајн јављао је 1666. год., да је владика Сава Станиславић ишао за тим, "да међу Савом и Дравом добије световну и духовну власт", али је, очевидно незадовољан и под утицајем цркве, претеривао и сумњичио владику и остале Србе на све начине. Гонили су се и једни и други. Загребачки бискуп Бенедикт Винковић заступао је, на пр., гледиште, да је православни владика у Марчи само викар бискупов и да му мора давати извесне приходе. Његови наследници радикализирали су после свој став још више. Они су тврдили да је марчанска православна епископија уопште сметња за ширење католичке вере, а нарочито су ударали на везе њених епископа са пећском патриаршијом. Генерал Лесли је тачно видео и 1662. год. извештавао у Беч, да ће пре доћи до устанка него што би сви Срби пристали на унију. Једног свог сумњивог сабрата, Симеона Кордића, који је све предузимао да постане епископ у Марчи, сами су калуђери манастира Лепавине и Марче, везали и затворили. Можда би католичка пропаганда имала на тој страни, у овај мах, ипак нешто успеха, да нису Турци 1663. год. објавили Аустрији рат и да аустриским заповедницима опет нису затребали српски граничари. Да би се они задовољили именован је тад за марчанског владику Гаврило Мијакић, чију су кандидатуру помагала и браћа Зрињски, Никола и Петар. Именовање је дошло после дугог отпора католичког свештенства, које је ишло чак до претње цару, да му његов исповедник неће дати апсолуције, ако испуни жељу ускока. Њихова опозиција успела је бар у толико, што Мијакића није хиротонисао пећки патриарх него молдавски митрополит; али је Мијакић, изгледа, ипак отишао и у Пећ. Сем тога, био је натеран да даде изјаву покорности папи и римској цркви и да се одрече пећске патриаршије као духовне власти и да се, уз све друго, призна за викара загребачког бискупа. Мијакић је, истина, те изјаве сматрао више као формалности да би дошао до циља, али их је ипак дао и чак је 1667. год. отишао и у Рим. Пред народом није смео казивати шта је све урадио; сам је изјављивао да би га његови људи каменовали. Противници су, међутим, били безобзирни. Кад је год. 1668. избила буна крајишника против пуковника Херберштајна чак су и војничке власти натеривале ухваћене људе на унију и преверавање, а прозелитазма је било и пре тога, у више прилика. Херберштајн је заступао начело да нема јединства тамо где нема једне вере, и с тога је извештавао у Беч, да на крајини неће бити сигурности, док се не истреби православље. С тога је при угушивању буне поступао са свом строгошћу, на велику радост и уз сарадњу загребачке бискупије. И Мијакић је изгубио њихову потпору, иако је стално давао изјаве лојалности и оданости Риму. А изгубио је за то, што није хтео отворено радити за унију и што ипак није хтео да раскида све везе с пећком патриаршијом. С тога је било решено да се уклони с владичанског места, али се та одлука није смела провести у дело, да се не би узбунили ускоци. А ови су Бечу били у то време веома потребни из два разлога: да се не би придружили Петру Зрињском, за кога се знало да спрема преврат, и да би их они сами могли искористити против њега. Има више вести, које говоре о том, да је Мијакић био доиста у везама са Зрињским и да га је чак сматрао својим духовним сином. Кад се Зрињски предао у Бечу дошао је на ред и Мијакић. Као повод за његов прогон узет је случај пароха Павла Зорчића. То је био ђакон владичански у Марчи, кога је загребачки бискуп после васпитао у исусовачкој гимназији и католичкој теологији, па га поставио за жупника у Мијакићевој диецези. Тога Зорчића напали су једног дана, у владичином присуству, неки калуђери и изазвали тучу с његовом пратњом. Херберштајн је на то, по вишој наредби, у октобру 1670., ухватио и затворио Мијакића. Мењајући затворе Мијакић је у њима остао до смрти, 1686. год., а да му се никад није дала прилика да буде изведен пред прави суд. Свет је умириван изјавом, да је учествовао у завери Зрињског и К. Франкопана. За његовог наследника постављен је Зорчић, који је био отворен унијат.
Тако је наш XVII век испуњен скоро у целе три четвртине новим политичким и духовним борбама. Поред Турака наши људи имали су да се носе и са претставницима римске цркве, на чију су сарадњу пристајали с пуно наде. Носећи се с католицима тражили су понекад помоћ турских власти, а носећи се с Турцима уздали су се на папу и западне силе. Тако се њихов однос заплитао без изгледа на решење, које би донело бар приближно оно за чим су тежили. То је трагика свих који из таме траже пут на светлост, па морају да пипају на све стране и да стално посрћу. Али је главно то, да се тражио пут и излаз, да се није изгубила вера у себе, и да се, ни у каквим искушењима, није скретало са оног правца који је народ, по некој унутрашњој снази, сам себи одредио настављајући традиције своје прошлости.
|
