Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Млечани су на почетку кандиског рата имали нешто успеха у Далмацији; освојили су Макарску, Книн, Клис и неколико других места; одбили су Турке од Шибеника; али, кад су Турци организовали прилично добру одбрану нису могли више да оперишу са већим одредима. Борбе су потом добиле више четнички карактер, али су чете понекад износиле по 1.200, 1.500 и 2.000 људи. Од хајдучких чета, које су допирале дубоко у унутрашњост, до Скопља и Прусца у травничкој области и до Мостара у Херцеговини страдали су не само Турци, него и хришћани. Постоји више тужби, са разних хришћанских страна, на љуте зулуме хајдучке. Млечани су акцију у Далмацији препустили првенствено домаћем становништву, које се бранило упорно и нападало срчано, али било недовољно дисциплиновано. Сем тога, домаће је становништво позивало у сарадњу и своје саплеменике преко турске границе, а млетачке су власти нарочито пазиле на то да придобију њихове главаре. Тако су, на пр., 1648. год. издали награде већем броју "морлачких" главара и харамбаша, као попу Дамјану Ковиловићу, харамбаши Илији Смиљанићу и др., а 1649. Јанку Митровићу, који је тада имао око 36 година, а до године и његовом "нејаком" сину Стојану. Многи од тих јунака прославили су се веома у борбама с Турцима. За Вука Мандушића, који је 1648. год. допро до Кључа у Босни, сами су Млечани писали, да је био "врло храбар" и "на крајини цијењен више него иједан други." Погинуо је 21. јула те године. Илија Смиљанић погинуо је на Вучјаку 1654. год. Његовој удовици Кати, која је била рођена муслиманка, издала је млетачка влада лепу пензију. Јанко Митровић, отац Стојана Јанковића, умро је 1659. год. од рана добијених у једној борби. Његов син Стојан допао је 1666. год. ропства приликом једног неуспелог нападаја на Цетину и био је одведен у ропство, у Цариград. Отуд се некако спасао после четрнаест месеци робовања и дао мотив за једну од понајлепших народних песама из ускочког циклуса. У јужним крајевима Далмације и Херцеговине оперисао је Бајо Пивљанин, који се јавља први пут 1654. год. са неких 1.500 другова на млетачком земљишту као њихов човек. Тих година нападали су Турци у Боки Пераст (1654.) и Котор (1657.), али нису постигли никаква успеха. Под Котор их је довео из мржње на Млечане бивши грбаљски капетан, потурица Џафер-ага Тујковић. За ускоке и "Морлаке" писао је млетачки провидур Катерино Корнаро, да су "народ неукротив и необуздан", а на њих је око 1666. год. вршио највећи утицај Србин Цвијан Шарић, харамбаша у Шибенику, који је 1652. год. био заробио алај-бега Јусуфа Филиповића, "најкрупнију личност међу турским Крајишницима".

Од турских и муслиманских граничних јунака био је веома на гласу Мустај-бег Хасуновић или Мустај-бег Лички. Био је капетан Бихаћа од 1642-76. год., а његов таст Јусуф-бег Филиповић био је лички санџак-бег. Муслиманске епске песме нарочито славе његове смеле залете у Хрватску и "Унђуровину". Погинуо је 1676. год. Куна Хасан-ага био је ага у Книну, а изгубио је главу у борби с хајдуцима 1653. год. Много се помињу Хрњица Мујо, кладушки ага и чувар Крајине и Бојичић Алија, који се боји везира "колик’ ђоге свога". Овај други је био диздар у Задварју. Заробио је 1663. пет макарских фратара, два ђака и једног момка, док је шестог фратра погубио. Све живе робове продао је у Ливну јаничарима за 500 гроша. Али је, зато, после неколико недеља, на новом подвигу, платио главом. У епским песмама муслиманским њихови јунаци се понајчешће састају у Удбину, где мимо прописа вере, као и хришћанске делије, пију разна пића у "пјаној механи" и договарају се шта да раде према непријатељима на Крајини. Њихов интерес је везан, природно, за најужу околину, али поједини се јунаци решавају и на смелије подвиге, чак до Малте или до "влашке Индије." О Кандији нема, колико ја знам, посебних муслиманских народних песама; али о турским борбама ради ње свакако се говорило и један муслимански песник XVII века из Босне, Каимија, у врло неуким и слабим стиховима очекивао је њен пад и претио хришћанима после те победе.

Извесна обнова турске снаге настала је од 1656. год., откад је султан Мухамед IV као свог првог сарадника узео старог и честитог Мухамеда Ћуприлића, некадашњег момка у дворској кухињи. Пошто је кратким путем и без обзира рашчистио стање у престоници бацио се свом снагом на Млечане и постигао видне успехе. Његов син и наследник Ахмед није имао среће у борби с Аустријанцима (1664. год. претрпео је пораз у битци код Св. Готхарда), али је ипак склопио врло повољан мир. Над Млечанима је међутим Турска однела коначну победу, освојивши 1669. год. Кандију.

Из овог времена очуван је један веома занимљив и богат подацима извештај о стању у Турском Царству, који потиче од турског путописца Евлије Челебије, савременика свих ових догађаја. Челебија је прошао сву пространу Турску Царевину и видео је, и чуо, и записао много ствари. Он није свуда поуздан, има источњачки метод претеривања, и прима за готово све што му се каже, али је, поред свега тога, ипак од извесне користи. Тада је, на пр., Земун био мало насеље са неких 400 кућа, без чаршије, које је своје потребе подмиривало у Београду, који је био важан центар целе области. Митровица сремска била је претежно турска варош са 12 махала и много џамија и медреса. У унутрашњости Србије прича за Ужице да је било врло напредна варош са 4.800 кућа и 1.140 дућана. У Сребреници је приметио да народ добија гушу од њене воде. У источној Босни задивило га је богатство шуме, које траје све до наших дана. Сарајевски град са 17.000 кућа био је једна од најзнаменитијих вароши на западу Турског Царства, у којој су се стицали трговци од Млетака до Перзије. У Ливно је било пренесено седиште клишког санџак-бега, па је цела варош претворена као у тврђаву. "У сваке куће има за рат мазгали". То је било потребно за одбрану од честих ускочких препада. Не будући ником на ударцу лепо се развила Бања Лука са својих 45 махала и 13.700 кућа. "У херцеговачком санџаку имаду два уредна шахера, једно је Фоча, а друго Мостар". Скопље, најразвијенији град Јужне Србије, са много заната, имао је 2.150 дућана и био средокраћа промета.

После напада на Котор турски заповедници су решили да казне Пивљане и Никшиће, који су помагали Млечанима. У експедицији, којој се придружио и Челебија, учествовало је 10.000 војника. За та наша племена Евлија пише, по бог зна чијим обавештењима, да су "овејани Хрвати". Они, вели, с херцеговачким пашама "говоре једино с врховима од анџара", па због тога "управник те области њима никога не сме да пошаље". На том путу Турци нису имали никаквих већих борби од значаја, али су опљачкали око 12.000 комада ситне стоке. Побуњеници су се били повукли у своје планине. Евлија казује да су похватали известан број људи и да су нашли богат плен у драгоценим стварима, али то не прелази оквир општих места. У његовом присуству је Сихраб Мухамед паша оштро укорио Дубровчане, што су помагали хришћанима, и њиховог је посланика дао затворити.

Из овог времена је веома важан и путопис Енглеза др Едварда Брауна. Њему је упала у очи чињеница, да многи наши људи у Срему, с породицама заједно, станују у земуницама. "Кад смо туда пролазили јадни хришћани су се склањали у своје рупе као питоми зечеви". Тај стари начин живота одржавао се не само из економских разлога, што су те куће, копане у пешчаним бреговима или у равници биле релативно веома јевтине, него још више с тога, што нису привлачиле пажњу турских пролазника и других кесаџија. Те чисте земунице или колибе-земунице, са једним малим горњим делом изнад земље, биле су ниске, с мало простора, веома убоге. Једном енглеском путнику изгледале су "кравље штале у Енглеској чистије и удобније од сеоских кућа на Балканском Полуострву". Таквих земуница било је највише у Срему; у кршевитим динарским областима превлађивао је тип малих камених колиба. Извесне породице израђивале су временом и такве земунице с више пажње. Браун бар изрично вели, да су их "налазили у бољем стању него што смо очекивали." Тако су подизане чак и извесне цркве. Поједине земунице имале су и по више оделења, а све оџаке на крову. Прозори су прављени или под кровом или су на самом крову пробијане рупе, такозване "виђелице". Да су у таквим становима хигијенске прилике биле веома неповољне не треба, мислимо, нарочито ни наглашавати. Помор деце, и данас још, казује довољно речито на много страна по нашим селима, како су хигијенски услови страховито примитивни.

У свом путопису Браун је помињао и велику несигурност у земљи и по путевима. Сигурности није било исто тако ни по великим друмским хановима. "Да би се путници заштитили од разбојника бубњари се постављају на опасним пролазима, да дају знак да нема опасности". Сем разбојника на путнике су насрћали и вукови, нарочито ноћу, а и пси. Казне за разбојништва и хајдучију биле су врло строге, али их нису могли истребити. То је, с једне стране, у извесним областима постала нека врста привреде (у Црној Гори постоји, на пример, читав циклус народних песама и причања о грабљењима стоке и четовању), а с друге је била знак револта. У сваком случају сведочила је та хајдучија о попуштању јавне безбедности не само на границама, него и у унутрашњости. "Жао ми беше јадних хришћана кад сам видео у каквом страху живе у тим крајевима; склањаху се чим би нас видели да идемо према њима".

Услед те несигурности страдали су много промет и трговина. Трговачки каравани ишли су само у великим групама и са оружаном пратњом. Турске власти попуштале су у старој ревности и све више уводиле режим бакшиша. Без њега се послови или нису никако свршавали или врло споро. Многи су ударали таксе и царине и намете по својој вољи измишљајући шикане разних врста. Дубровачке архивске књиге ових времена пружају у том правцу доказе у изобиљу. Сем тога и стари путеви, на које се у доба Сулејмана Великог толико полагало, постојали су све запуштенији и гори, а нови се нису градили, или веома ретко.

То је био један од разлога због којих је почео да осетно опада и стари полет Дубровачке Републике. Пиратерија у Средоземном Мору сметала је у великој мери трговачки промет, а копнени путеви на Балканском Полуострву ограничавали су шире везе. Стари рудници су једва животарили и све се више сводили на тип примитивних самокова. Нових извора за оживљавање трговине није било, а и колико их је било нису допадали у дубровачке руке. Приход Републике, који је у XVI веку цењен на 58.000 дуката годишње, почео је све више да опада. Опадао је исто тако у залеђини број стоке и сточних производа, који су столећима ишли у Дубровник и преко њега. Од XVII века дубровачка пловидба добила је у источном делу Средоземног Мора опасне конкуренте у француском, холандешком и енглеском бродарству, које је било боље и развијеније од њиховог. Али најтежи ударац задао је Дубровачкој Републици страшни земљотрес, који је 6. априла 1667. по новом, лицем на Велику среду, задесио град. Удар, који је почео мало пре седам сати пре подне, упропастио је пола Дубровника, са великим бројем његових грађевина. Пропала је Велика Госпа, а знатно оштећен кнежев двор. Настрадао је посебно онај део града, који је био подигнут на насипима. Рачуна се, да је град од 6.000 својих становника изгубио преко две трећине, са великим делом имања и старих наслеђа. Под рушевинама је погинуо сам кнез са сенаторима и много угледних лица. Море се нагло повукло из луке разбијајући лађе или их остављајући да се насучу. Брња Ђорђић је с болом говорио, да је то "расат наше отаџбине", већи утолико, што је земљотресу следио и пожар. Нарочиту пустош изазвале су експлозије барутних магацина. Било је, наравно, и бездушног грабежа. Потрес је захватио и друга места у Приморју, нарочито у Боки Которској. Страдао је и Требињски манастир Тврдош. У легенду, међутим, иде причање о страховитом страдању острва Лопуда. Дубровачки капитал трошио се после тога на оправку града и није могао бити инвестиран у нова трговачка предузећа. Данашњи Страдун и зграде подигнуте око њега потичу све из времена после те Трешње, која је у граду, под тим именом, запамћена као најтежа катастрофа. "Остадосмо као тица на голу камену" поручивали су у Цариград, молећи да се има обзира према њиховој несрећи и да им се смање данци и други терети. Цело подручје Републике, по попису од 1673/4. год., имало је свега око 22.000 становника.

И књижевност није више у Дубровнику имала старог полета. Сметао јој је и у великој мери утицај строгих исусоваца, који су узели наставу у своје руке и вршили иначе духовни притисак у граду који се дотле развијао у духу талијанске обнове. С исусовачким утицајем настало је и интензивније учење латинског језика и с тим у вези и неговање домаће латинске књижевности. Латински пишу и певају чак и неке жене. Једини прави књижевни таленат овог периода био је Игњат Ђорђић (1675-1737.), учени теолог и историчар, али и добар песник, са доста осећања и са прилично духа. Наука је, међутим, стала веома добро и дала је неколико веома високих имена, али је највећи део њених претставника радио на страни, где су услови за рад били далеко повољнији. Међу њима су најчувенији математичари Марин Геталдић и Руђер Бошковић, човек XVIII века; историчар и археолог Анселмо Бандури, први наш византолог; лекар Ђуро Баљиви. Као најбитнију карактеристику дубровачког духовног занимања после потреса Павле Поповић истиче "напор да се прибере и очува све оно што је некад чинило славу града Дубровника"; "осамнаести век је можда највише век историје, археологије, преписивања рукописа, скупљања грађе, а најмање век чисте литерарне продукције." Нарочито се стварају академије, учена друштва, првенствено за рад на језику и потом историји; али, као за иронију, службени језик понеких од тих академија, био је талијански. Већ тада се радило, по примеру страних учених друштава, да се изда велики тројезични речник: српски, латински и талијански.

Врло повољан мир склопљен са Аустријом и после неуспеха код Св. Готхарда; прилично срећан завршетак Кандиског Рата; отворено непријатељство Луја XIV против хабзбуршког двора; устанак Мађара против Аустрије беху осетно дигли дух код Турака. Већ је напред помињани др Браун записао у свом делу из 1669. год., како они нису задовољни својим границама према Хабзбуршкој Монархији и како говоре, да "морају временом доћи до Беча и поново окушати срећу." Прилика им се за то дала 1682. год., кад им је вођа мађарског устанка гроф Емерик Текели понудио савез и кад је француска дипломатија употребљавала сва средства, да увуче и Турке у своју борбу с Аустријом.

У мају 1683. год. повео је велики везир Кара-Мустафа огромну војску против Аустрије, која је бројала на 250.000 људи. Скоро без икаква отпора стигла је та силна ордија под Беч. Аустриска престоница била би том приликом сигурно заузета, да није пољски краљ, одлични ратник Јан Собјејски, на велике молбе папске курије, пошао у помоћ држави којој иначе раније није био пријатељ. Уједињена пољска и немачка војска разбила је Турке под Бечом 2. (12.) септембра 1683. тако силно, да су Турци, у дивљем бегству, оставили сву своју богату ратну и другу спрему и велик број жртава. То није био обичан пораз, један од оних који се у променљивој ратној срећи даду поправити. Ово је био пун и прави обрт среће, видан за све, и од првог дана осећан као такав. То је био последњи турски залет према западу и најдаљи њихов домашај. Осећало се и пре тога, да Турска није више ни онако чврсто повезана, ни онако свесно и снажно вођена, као у доба Мехмеда II, Селима и Сулејмана Величанственог. Дворски скандали и збацивање и убијање султана били су јасан знак, да стара зграда пуца и да Турска Царевина није више оно што је била. У њој је попустио стари запт, изгубила се правна сигурност и с тим у вези малаксао и раније полет. Узалуд је Кара Мустафа дао задавити три паше после пораза, узалуд је и сам, на повратку, у Београду, доживео исту судбину, неминовни точак историје није се могао више задржати. Од овога пораза под Бечом престаје свака даља турска офанзива на западу; од краја XVII века Турска више уопште није нападач у старом стилу, него брани своје позиције, које се све више померају према југу.

Од овог турског пораза Аустрија добија нарочиту улогу у балканској историји. У XVI веку њој су прибегавали народи и државе хришћанске средње Европе и Балканског Полуострва са уверењем да она, каква је да је, претставља ипак јединог хришћанског чиниоца, који би могао организовати отпор против турске најезде. Мучена тешким унутрашњим кризама и опасним верским борбама, Аустрија, с немачким државама заједно, није могла да предузме ништа енергичније против Турака и цело време од 1526-1683. год. она је била стално мање-више у дефанзиви. Сад, после турског слома под Бечом, њој је био постављен историски задатак да искористи тај пораз и да пређе у офанзиву. Тај задатак није поставила у први мах она сама себи, него су га истакли други, а она га је прихватила у извесној мери преко воље, а у сваком случају с пуно опрезности. Једно зато што се бојала француске опасности са запада, а друго што није веровала ни сама себи. Цар Леополд је био спреман на мир и на велику попустљивост; његова ужа околина у већем делу исто тако. Турска упорност, жива агитација папске курије, борбеност Мађара и немачких сталежа довели су најзад до одлуке да се рат настави. У Линцу, 5. марта 1684. по новом календару, образована је нова хришћанска лига, такозвани Свети Савез, у који су ушли, поред Аустрије и папске курије, Пољска и Млетачка Република.

Рат Светога Савеза захватио је наше земље у првом реду на млетачкој граници. Аустријанци су оперисали споро и постали су према југу активнији тек пошто су освојили Будим у јесен 1686. год. Борбе и на југу није почела сама Млетачка Република, која је службено објавила рат тек у јулу 1684., него ускоци и хајдуци, које узмутише сву Крајину. Још у јесен 1682. год. дошло је у Земунику, у северној Далмацији, до покоља турских земљепоседника и њихових пратилаца. Повода за сукобе било је колико се хтело; атмосфера на граници била је одавно пуна неповерења и, што би се физички рекло, набијена електрицитетом. Крајем 1683. год. Бајо Пивљанин је ступио у чету Илије Јанковића и почео с њом нападати Турке по равним Котарима. Главни јунак и вођа ускока постао је популарни Стојан Јанковић, једна од најмилијих личности нашег народног епа, богати православни посредник и млетачки сердар ,il cavalier Janco’. Рат против Турака у главном су и водили ускоци, са малим ефективима редовне млетачке војске. С тога су "велика" освајања и била спора и ретка. Освајање северне Далмације, до Цетине, трајало је преко четири године. С почетка беху заузети Скрадин, Врана, Обровац, Дрниш; у јесен 1686. освојен је Сињ, а Книн тек 1688. год. То споро напредовање упадало је тим више у очи, што је већи део босанске војске, с валијама на челу, био позиван да помогне главној турској ордији, која је заустављала продирање аустриске војске у Угарској иначе упадајући дубоко у Босну. Ускоци су били, нема сумње, добра војска, али не увек поуздана; издавала је често пута у сукобу с већом силом или кад није било непосредног изгледа на већи плен. Тако је, на пр., постао њена жртва и сам Стојан Јанковић. Он је 12 (24.) августа 1687. учествовао са провидуром Антониом Зеном у нападу на Дувно. Нападачи су разбили Турке, од којих су се неки са херцеговачким алајбегом затворили у једну камену џамију. У најтежем часу по Турке стиже им помоћ из Ливна. Ускоци, место да се приберу уз Зена, повукоше се у страну. "Кавалир Јанко" (тако су Млечани звали Стојана, по извештају самог Зена) "пошто је посјекао три главе, не могавши да поднесе толики кукавичлук својих, ни да обузда своје велико срце, загна се очајнички, и са самих осам или десет другова заметну бој с Турцима." У том боју је и погинуо. "По његовој смрти отишао сам лично у одред Морлака да их потакнем на освету њихова поглавице али ништа није помогло". У јесен 1687. један јак одред ускока и других Далматинаца, са 4.000 људи, продро је изненада до Раме, уграбио велик плен и нанео много штете муслиманима. Том приликом они су превели у Далмацију фратре и ђаке из рамског манастира, који је потом опустео. Приликом освајања Книна истакао се нарочито Јован Синобад, који је због показаног јунаштва 1691. год. именован за сердара Книнске Крајине и потом за витеза Св. Марка.

Много више успеха нису имали Млечани ни у јужној Далмацији, где су могли да се ослоне на суседна црногорска и херцеговачка племена. Њихов рад није из почетка ишао лако, јер је скадарски санџак-бег Сулејман Бушатлија живо настојао да милом и силом одврати брђанска и црногорска племена од сарадње са њима. Млечани су упутили на границу Црне Горе храброг харамбашу Бају Пивљанина, да соколи и прикупља људе. Кад је Бушатлија, у пролеће 1685., кренуо у Катунску нахију с војском, да натера у покорност одметнута племена, Република им није могла дати скоро никакве помоћи. Бајо, са невеликом четом хајдука и Црногораца, није могао да заустави надмоћнију Сулејманову војску. Борећи се храбро пао је, у мају 1685., у боју код Вртијељке. Сулејман је потом дошао на Цетиње, попалио га, и натерао Црногорце на послушност и на плаћање данка. Народ се потом тргао и није хтео да улази више ни у какве авантуре док не види да и сами Млечани прихватају озбиљно ствар. Иако су њихове симпатије биле више за хришћане они су, ипак, из страха, ишли једно време после Сулејманове победе са Турцима; тако, на пр., и 1686. год. приликом неуспелог пашина похода на Будву.

Међутим, између савезника није било праве искрености, нарочито не између Аустрије и Млетака. Кад је почетком 1684. склапан савез онда се још није могло са сигурношћу предвидети какав ће бити општи исход борбе. Али кад је та борба донела успехе, нарочито после пада Будима, кад су Турци почели нагло узмицати, и на једној и на другој страни јавише се велики прохтеви. Хабзбуршки цар, као носилац круне Св. Стевана, сматрао је да има историско право на све земље, које су ма кад и ма у ком облику улазиле у састав Угарске. С тога је желео да добије не само целу Хрватску, него и извесне делове северне Далмације и целу Босну. Тако је морао доћи у сукоб с млетачким аспирацијама, које нису полазиле с историских права, него из животних интереса. Они су тражили шире залеђе за уски појас својих поседа на Приморју, а посебно у Далмацији. Било им је много стало до тога, да овом приликом коначно подвласте и Дубровачку Републику. Због свега тога и једна и друга страна постале су живље од 1687. год., кад је ратиште пренесено и у близину наших области на северу.

Дубровчани су већ у августу 1684. признали врховну власт аустриског двора, не прекидајући, наравно, ни своје вазалске односе према Турцима. О том је аустриски двор намеравао у септембру 1684. обавестити и млетачку владу, али то није учинио због неповољног утиска, који би та вест изазвала у Млецима. Из страха од Млечана Дубровчани су за то време чинили извесне услуге Турцима, које су у Републици Св. Марка изазивали велико огорчење. После пада Будима Дубровчани су почели плаћати аустриском двору по 500 дуката на годину у име данка, а аустриски двор је, као видан знак свога протектората, упутио у Дубровник свога претставника јануара 1687. год. Од тада Дубровник почиње опрезну али јасну агитацију за аустриске интересе међу суседним црногорским и херцеговачким племенима, претстављајући им бечкога цара као далеко моћнијег господара. Покушали су чак са хајдуцима и један нападај на Требиње.

Као одговор на то дошла је појачана млетачка активност у суседству мале републике. Ушавши у неретвански крај они су се спремали да освоје Попово. Кад су 24. септембра (4. октобра) 1687. заузели Херцег Нови, добро утврђени и дуго брањени град, они су дали наде херцеговачким и црногорским племенима, да се могу, у заједници с њима, ослободити брже и непосредније. За млетачке интересе био је од знатне користи цетињски владика Висарион, који се неуморно залагао код Црногораца да им приступе. Већ крајем јесени 1687. разбили су Кучи једну казнену експедицију Сулејман-паше Бушатлије, а антитурски покрет захвати и источна херцеговачка племена. Кад је почетком пролећа идуће године још теже настрадала друга турска војна против Куча, коју је водио сам Бушатлија са 7.000 војника, хришћанско борбено расположење ојачало је још више. Да би у даљим борбама имали више помоћи и подршке код Млечана Црногорци су им се сами, током 1688. год., у два-три наврата, понудили да признају млетачку власт и да се закуну на верност. Тражили су од Млечана, да им пошаљу на Цетиње две чете војске, која би ту остала као стални гарнизон и да им упуте Зана Грбичића као заповедника те војске. Пристајали су уједно да тај Зане и управља њима. То тражење Црногораца испуњено је пред крај јесени исте године. Грбичић је био именован за губернадура у Црној Гори и дошао је на Цетиње с једним одељењем млетачке плаћене војске. На овај начин Црна Гора се придружила Млетачкој Републици не као побуњена турска област, која тражи савезника, него, која у борби за ослобођење од Турака у ствари мења врховног заштитника и господара. Млечани су то сматрали као свој велики успех. Отада они Црногорце сматрају и означавају као своје поданике, а Црну Гору као "ново заузеће".

У исто време Млечани су вршили притисак и на Дубровник. После заузећа Новог они су посели Царину између Дубровника и Требиња, а потом су увели своју војску и у Цавтат. Отворено су говорили сенаторима мале републике, да се Дубровник присаједини Млецима. Дубровчани су то упорно одбијали. Волели су и Турке више него њих; и да спрече млетачка освајања у околини Требиња и Габеле слали су Турцима не само муниције и хране, него су их и обавештавали о млетачким кретањима. Њихово држање било је сасвим друкчије од црногорског.

За то време аустриска је војска постигла огромне успехе. Очистила је од Турака целу западну и северну Угарску, разбила Турке у више бојева, и прешла у Банат и Ердељ. Међу самим Турцима настало је расуло. Раздражени јаничари, који су сами допринели поразима, убише великог везира. Би свргнут и султан Мухамед IV, човек који није био без вредности. Год. 1688. Аустријанци су наставили напредовања и у нашим областима, освојивши Петроварадин, Сланкамен и у августу и сам Београд.

Тада се међу Србима појавио као аустриски повереник један дотле мало познати човек, гроф Ђорђе Бранковић. Његова породица потиче од старе куће Бранковића из требињске околине, из Корјенића, а дошла је у Поморишје крајем XV или почетком XVI века. У том крају она је имала известан углед и дала је неколико значајних људи. У тој породици родио се и тај Ђорђе, у Јенопољу, 1645. год. Његов предак владика Мојсеј који је управљао јенопољском епархијом, родоначелник је владичанске "династије" Бранковића. Њега је у епархији наследио син Сава I, овога синовац Лонгин. И Ђорђев старији брат, Сава II, био је свештеник, и постао је православни архиепископ у Ердељу. Он је васпитавао млађег брата у доста тешким и метежним временима. Врло млад ступио је 1663. год. у дипломатску службу ердељског кнеза Михаила Апафија, па је, у својству дипломате, провео неколике године у Турској. Путовао је и у Русију и Влашку. Већ 1673. год., намењујући себи велику улогу, млади дипломата почео се издавати за потомка српских деспота. Издао је кнеза Апафија и његове мађарске противнике, с којима је стајао у везама, и пришао је Аустрији. Учинио је то с тога, што је кнез рђаво поступао с његовим братом и почео прогонити православне. Излажући у једној претставци од те године своје планове за будућност, у случају рата с Турцима, он је говорио да би могао на граници Угарске створити "неку врсту државе налик на Хрватску, која би бранила Угарску од турских провала", пошто "Срби знају да су у провинцијама, тамо према Београду, владали некада његови преци". Аустрији у тај мах његова сарадња у том правцу није била потребна; њихови меродавни кругови нису је, у осталом, ни узимали озбиљно. Тако се Бранковић вратио поново у службу Апафију, иако му ни после није био веран. Кад је 1680. год. митрополит Сава био свргнут и затворен, нешто због своје одбране православља, а нешто због грамжљивости, отишао је Ђорђе влашком кнезу Шербану Кантакузену, кога је уверио да му је рођак по неким далеким везама. За време турских припрема за рат с Аустријом Бранковић је покушао утицати на влашког кнеза, да се придружи цару Леополду, а и сам је тражио додира с бечким круговима. Нудио је свој утицај у Влашкој и међу Србима и обећавао помоћ с те стране. У стисци у којој се налазила приликом турског нападаја 1683. год. Аустрији је свака помоћ била добро дошла, и сваки изглед на њу. С тога је цар 7. јуна 1683. издао диплому, којом Бранковића признаје за барона и којом му је потврдио наследство у Херцеговини, Срему и Јенопољу. Бранковић је смишљао план који је био и наиван и препреден у исти мах. На Беч је деловао својом тобожњом породичном прошлошћу и значајем међу Србима, да отуд добије признање угледа и средства, а међу Србима је мислио деловати приказујући се као утицајан и признат чинилац на царском двору. А кад тако избије на површину он ће већ знати шта и како треба радити.

Када су у Бечу видели да се турска снага ломи све очигледније они су живо желели да своје успехе што више прошире. Рачунали су са сарадњом балканских народа, која би им олакшала и физичке и материалне напоре. Цар Леополд је већ почетком 1687. год. позивао цариградског патриарха да прихвати хришћанску ствар; рачунао је и са Шербаном Кантакузеном; помишљао је и на Србе. Видећи та бечка настојања Бранковић се поново појавио са својим захтевима и предлозима. Послан у Беч као Кантакузенов повереник 1688. год. он је радио више за себе. Кантакузен је зазирао од бечке помоћи и преговарао је само да добије времена; Бранковић је, међутим, журио, да искористи повољан час. Он је нудио у Бечу сарадњу српских устаника, а, по примеру Кантакузенову, тражио је признање и чување српских права и православне вере, и повлачење царске војске из хришћанских области после турског потискивања. Као брат једног православног владике Бранковић је имао веза са православним свештенством не само из Ердеља и у Влашкој, него и са лицима из унутрашњости Турске, која су преко Влашке ишла за Русију. Захваљујући тим везама и свом положају на Кантакузеновом двору он је дошао у посредну везу са патриархом Арсенијем III Црнојевићем, који се у то време налазио у источној Србији. По жељи Бранковићевој и уз награду од 150 дуката, патриарх је 1688. год. потврдио Ђорђу, да његова лоза води од старих српских деспота. Поверовао је свакако, знајући ваљда да је старих Бранковића било у бившој угарској држави, да на двору влашкога кнеза не би имао приступа и речи, кад не би "кућић".

У Бечу Бранковић је износио план, да се сарадњом царске војске и српских устаника васпостави Илирска држава. Та држава, коју је он познавао само по књигама, магловито и непоуздано, имала је да буде тобожњи наставак старе државе Бранковића, са Славонијом и Сремом, од Осијека до Београда, Јенопољском "или Рашком", и са нарочитим признањем на Херцеговину и Банат с Темишваром. У тој држави владар би имао бити, наравно, он, као кнез Римске Империје. Човек велике маште, пун амбиција, нереалан и несигуран у сваком погледу, Бранковић је причао, да ће царска војска затећи на граници 30.000 српских устаника. После пада Београда, кад је требало да царска војска почне операције у Србији, 20. септембра 1688. издата је царска повеља Бранковићу. Царска канцеларија није хтела да даде никакав писмени одговор на његове предлоге о образовању и односу нове илирске државе, него је само, да задовољи његову личну таштину, издала диплому, којом га цар издиже у ред грофова. После тога Бранковић се с поносом потписује као "наследни деспот целокупнога Илирика и велики војвода Горње и Доње Мизије, кнез Свете Римске Империје, дуката Св. Саве, Црне Горе и наследни господар Херцеговине, Срема, Јенопоља и гроф угарски".

Из Беча Бранковић је стигао аустриској војсци у Ердељ. Чекао је ту на царски проглас да се народ диже на оружје, али је у међувремену одлазио и у Влашку, где је, иза Шербанове смрти, дошао на власт Константин Бранкован, противник Аустрије. И Шербан и Бранкован беху ушли у извесне преговоре с руском владом, да би, помоћу ње, као православне силе, сузбијали утицај католичке Аустрије. У тим везама учествовао је и Бранковић, иако не ни дубоко, ни с неким већим планом. То је изазвало неповерење бечких кругова према њему. Он је међутим, у пролеће 1689., почео неку акцију за спремање устанка и искупио је око 800 људи, али се није усуђивао да пређе на десну обалу Дунава и да почне непосредан рад у народу. Није прешао у Србију чак ни онда, кад је царска војска потукла Турке код Баточине и узела Ниш. Генералисим аустриске војске, Лудвиг Баденски, обавештен о везама Бранковићевим са Русима и сумњивим влашким кнезом, беше добио у руке један његов проглас народу, у ком се потписивао као деспот Илирика. Имао је чак и саслушање једног калуђера, који је говорио да ће деспот, ако устреба, своје земље узети и силом. Забринут због тога он је наредио да се Бранковић позове и затвори. То је и учињено у Кладову 29. октобра 1689. Како је тада био лишен слободе Бранковић је више никада није добио. Од тада, па до своје смрти, 1711. год., он је провео у сталној интернацији и сужањству, у Бечу и Хебу. Колико је за време слободе био безначајан у српском народу и без икаква утицаја, толико је добио за време овог тамновања. У њему се почео да гледа народни мученик, који страда због саме сумње и скоро невин. Бранковић, иако нимало симпатичан ни по свом моралу ни по свом деловању, ипак изазива извесно саучешће. Кажњен је далеко теже него што би заслуживала његова кривица. У затвору он се дао на писање својих опсежних Хроника, великог дела од 2681 стране, која је, мада није никад у целини угледала света, вршила осетан утицај у нашој хисториографији. Бранковић је читао много, а у дугом затвору имао је довољно времена за рад. Његово дело, мада има личну боју и личне мотиве, претставља ипак леп напор; Н. Радојчић, који га је нарочито студирао, хвали нарочито његов мемоарски део.

<<   Садржај   >>