Последњи Обреновић
У Бечу се добро знало, да политика Намесништва мора бити друкчија него политика краља Милана. И то не само с тога што је у Намесништву главну реч имао Јован Ристић и што су нову владу образовали русофилски радикали, под претседништвом Саве Грујића, него и с тога што је краљ Милан компромитовао дотадашњи правац спољашње политике.
Ристић је, истина, везан Тајном Конвенцијом, али се у Бечу знало, да он не само неће ићи даље од оног што она одређује, него ће гледати да и у томе одржи што више слободе. Инсистирати да он и влада поступају више по аустриским жељама није се чинило опортуно; аустриски утицај, веровало се у Бечу, можда ће се моћи ојачати кад људи стекну уверење, да се они не мисле мешати у унутрашња питања Србије и на тај начин даду доказа, да поштују њену независност. Извесне нервозе било је ипак. Писање српске јавности, која је, после новог устава и давања штампи пуне слободе, узела отворен националистички став, нарочито у питањима Босне и Херцеговине, изазивало је честе протесте.
У аустро-угарским круговима на Србију се у ово време није гледало као на неку озбиљну опасност. Њима се чинило да су слободе новога устава сувише рано дате једној још сировој и страсној средини и да их она злоупотребљава на своју коб. У Бечу се чинило да због велике заоштрености и у партиским борбама, која је претила да се скоро изметне у грађански рат, Србија не само није способна да предузме неку већу акцију, него да се скоро сама налази пред сломом. Њена финансиска ситуација била је врло тешка, с неуравнотеженим буџетом, с много дугова и дугорочних и летећих и са огромним пореским заостацима. Због партиских гложења ниједна странка последњих година није се усуђивала да енергично прегне за прикупљање пореза на селу бојећи се да не изгуби популарност и гласаче. Војска је била рђаво снабдевана и због лоших финансија војници су често, у великом броју, слати кућама, на отсуство, да би се уштедело на њиховој исхрани. Радикали раније нису били за стајаћу војску као за напродуктивну установу и као оруђе властодржаца, али кад су дошли на власт они су осетили најбоље да је, у оно доба империалистичких прохтева, свака држава саму себе осудила да буде прост пион на шаховској табли других у колико се буде лишила развијања своје војне снаге. Кад су дошли на власт они су се трудили да поправе оно што је било пропуштено. Али за наоружање требало је новаца, којих Србија није могла лако да нађе. Са кредитима на страни ишло је врло тешко. У једно-две прилике из Беча нису претили Београду ничим другим него порукама, да ће о финансиској ситуацији земље објавити пуну истину. Да отешчају ту и иначе тешку ситуацију Србије, у Бечу су мислили да није потребно против ње подузимати неке нарочите оштре мере, које би могле изазвати већу пажњу Европе, него да је довољно само, с времена на време, у знак незадовољства, затворити границу за извоз свиња и тим погодити најосетљивију и најботију партију српске привреде и извозне сировине.
Русија је постепено увиђала да њена политика према Србији није била беспрекорна. Развој прилика у Бугарској сасвим је разочарао Русију. Батенберга је подржавала Енглеска а Кобурга Аустрија, обе противнице Русије у источној политици и обе баш оне силе, које су натерале Русију да иде на Берлински Конгрес. Ослобађајући Бугаре Руси су веровали да ће у њима имати ако не скоро поданички елеменат, а оно људе који ће јој се, бар у два-три прва нараштаја, сматрати као обавезни благодарношћу. Бугари су, међутим, водили своју политику и пуних десет година после ослобођења допустили су да земљом стварно завлада један човек Стеван Стамбулов, са странком, која је Русе скоро оглашавала као непријатеље. Цар Александар III био је с тога толико бесан на њих, да се, како причају, без мало није смело споменути бугарско име пред њим. Кад је отишао краљ Милан из Србије и кад су Ристић, као први намесник, и Пашић, као претседник владе, почели приближавање Русији, у Петрограду се осетила потреба да се Србима изиђе у сусрет. У лето 1891. млади српски краљ Александар отишао је да учини прву посету петроградском двору. Био је дочекан с пуно пажње. Ж. Живановић у својој Политичкој историји Србије казује, да му је сам Ристић испричао, како му је цар Александар том приликом рекао, да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине и да то већ знају у Бечу. Њему и Пашићу било је обећано још и то, да ће Русија помагати српску активност у Маћедонији. Другим речима, Русија је прихватила српску ствар. Кад је Аустрија могла да се, скоро демонстративно, умеша у решавање бугарског питања, могла је и Русија да то исто учини у Србији. Чак са извесном ревношћу. Јер крајем осамдесетих година чинило се, да је њен утицај на Балкану био скоро потупуно потиснут. У Румунији, због одузимања Бесарабије, цело јавно мишљење било је против руске владе и краљ Карол није тада много рискирао, кад је ушао у интимне везе са Немачком и Аустро-Угарском. Долазак Кобурга на бугарски престо и Стамбуловљева влада значили су и губитак Бугарске. С тога је цар Александар, на необично демонстративан начин огласио једног дана само црногорског кнеза Николу као "јединог искреног пријатеља". И с тога је сад његова влада била тако спремна, да помогне нови режим у Србији.
Приближавање Срба Русији није било рђаво примљено само у Бечу него и у Софији. Стамбулов је, као и краљ Милан, истински и са дубоким уверењем мрзео Русе. Ориентисање Срба према њима значило је за њ не само неповољну политичку комбинацију него и непосредну опасност. Руски утицај међу маћедонским хришћанима могао је бити опаснији од аустриског у корист Србије и могао се брже осетити на делу. Стамбулов је у својој маћедонској политици био узео сасвим нов метод. Место борбе с Турцима он је хтео да се, као искрен њихов пријатељ, користи свима мирним начинима, да у Маћедонији што дубље ухвати корена не излажући људе прогонима.
Срби су, међутим, тражили искрен споразум с њима. У Јиричековом Бугарском дневнику забележено је, да је већ Јован Ристић, у јесен 1880., разговарао с Бугарима о споразуму на основу поделе културних сфера. Радикали су од почетка унели у свој програм споразумни рад са осталим балканским хришћанима, и од свих народа највише су полагали на везе с Бугарима и из политичких и географских и стратешких разлога. Пашић је сматран као најискренији бугарофил, и он је то у почетку своје политичке кариере доиста и био. Бежећи од краља Милана он се склонио код њих, где је имао и сродничких и пријатељских веза, и дошао је у додир са много тамошњих политичких људи. Први политички потез који је он учинио био је тај, да лично у Софији понуди какву било врсту сарадње између Србије и Бугарске. Стамбулов ту сарадњу не само да је одбио, него је чак српску понуду ставио до знања и Турцима, против којих се имала првенствено остварити, и Аустријанцима. Он је налазио да не може са Србима радити а да не оштети бугарске интересе. Сарадња са Србима само би му кварила поверење код Порте, за које је веровао да га ужива, а задавала би му тешкоће и на самом терену. Сем тога, он је после тврдо веровао да је Русија своју упоришну тачку против нове бугарске владе створила у Србији и да отуд и моралном и материалном пропагандом, па чак и терористичким претњама, подрива њен положај.
Кад се није могао постићи споразум с Бугарима, потражио се споразум са Грцима. Са својом тежњом да имају излаз на три мора Бугари су пре или после морали доћи у сукоб са осталим балкансим народима. Нас су угрожавали у Маћедонији, а Грке и у Маћедонији и у Тракији. Па, ипак, иако су то осећали, Грци су били врло тешки за преговарање. Њихове националне претензије прелазиле су границе њиховог етничког подручја, и то у великој мери. Нарочито су били тешко приступачни разлогу грчки кругови око цариградске патриаршије. Њихова себичност, и грамжљивост, и неувиђавност већ су крајем шездесетих година изазвали расцеп у цркви. То их није опаметило. Зна се, на пример, да је у Скопљу и Велесу грчки елеменат према словенском био у несразмерној мањини, па, ипак, патриаршија дуго није пристајала да у тим епархијама постави словенске владике. Кад су Бугари, захваљујући Стамуловљевој политици, добили своје две прве посебне владике и кад су за свој Егзархат на разне начине придобили велик број Словена, и онда су се Грци устручавали да Србима учине жељене уступке, премда они сами од задржавања високих црквених места нису имали апсолутно никакве националне користи. Патриаршија није радила увек самостално, него је своју црквену политику подвргавала кад мање кад више директивама грчке националне политике из Атине. А у Атини се намерно препоручивало затезање у Цариграду, да би се Срби учинили што попустљивијим. Тамо се знало да се при евентуалној подели интересних сфера ни у ком случају не могу тражити ни Скопље ни Велес, али се хтело да се бар сигурно добије Битољ и по могућности Прилеп и Струмица и за то су онда вршили неку врсту уцене. Срби у својим преговорима нису хтели да отступе Битољ и с тога је споразум 1892. год. остао и на тој страни само план и жеља.
Да би се могла видити добра спољашња политика морало је бити у земљи такво стање да улива апсолутно поверење. Међутим, Србија се у то време налазила у превирању, које је понекад давало утисак распадања и знатно убијало њен ауторитет. Ко је пратио писање наше штампе тога времена и све што је у партиској жучности узајамно набацивано примао за готов новац, могао је стећи о земљи и управи и њеним водећим личностима најружније мишљење. Није се штедео нико и ништа. Скандалозна хроника београдског двора трајала је и даље. По захтеву краља Милана краљица Наталија, доста популарна у земљи, била је 7. маја 1891. у зору полициски протерана из Београда, и то после демонстрација у којима је пало неколико мртвих и рањених. Краљ Милан, вечно у финансиским тешкоћама, несталан, несређен, импулзиван, пристао је, после дугих преговора, да прими од руског цара два милиона динара, али под условом да заувек напусти Србију. Краљ је 30. септембра 1891. дао изјаву да иступа из српског држављанства и да се одриче права као члан владарске породице. Влада је, на основу те изјаве, донела 14. марта 1892. закон, по ком се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поновно добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра било је дозвољено Милану да може доћи у Србију, и то једино на заједнички позив Намесништва и владе, и ту остати само за време трајања болести. Ти поступци веома су умањивали не само углед династије, него и саме Србије. У Старој Србији, Маћедонији, Босни и Херцеговини, по старим патриархалним схватањима, углед земље био је нераздвојан од угледа владара, као углед задруге од угледа њеног домаћина.
Исто тако тешко деловала је на свет ван Србије и оштра борба, која је настала иза смрти намесника Косте Протића (4. јуна 1892.). Радикали су хтели, као већина, да то место добије њихов човек и помишљали су на самог Пашића. Либерали, опет, нису ту важну позицију хтели лако да упусте из партиских разлога; а Ристић сам бојао се, да би улазак једног тако изразитог и ауторитативног партиског вође отешчао сарадњу у Намесништву и потиснуо његов утицај. До споразума није могло доћи и 9. августа радикална влада је замењена либералима. Хомогено либерално министарство провело је изборе са великим изборним терором, који је у Горачићу довео до крвопролића, па ипак није добило већину. Не хотећи да упусте власт либерали су се спремали на нова насиља и изазвали су страховито раздражење код опозиције.
Да прекрати то стање одлучио се млади, тек седамнаестогодишњи, краљ Александар да изврши државни удар. У вече, 1. априла 1893., после једне вечере у двору, он је, на запрепашћење намесника и чланова владе, који су били присутни, уз помоћ извесних двору блиских војних лица, прогласио себе пунолетним, и разрешио, у исти мах, и намеснике и министре од њихових дужности. Њихов протест остао је без икаква значаја. Нову владу саставио је бивши краљев гувернер, др Лаза Докић, са неколико угледних радикала. Идеју о првоаприлском удару мисли се да је дао краљ Милан, али има и мало вероватних тврдњи, да је то дело само београдских кругова.
Првоаприлски државни удар био је у главном добро примљен захваљујући понајвише радикалима, који су се ослободили либералског терора и поново дошли до власти. Они су величали гест младог краља. Нису, међутим довољно увиђали да је тај удар у ствари тешка повреда устава. Та повреда, која је донекле изведена уз њихову сарадњу и којом су се они одмах користили, ишла је на њихов политички рачун и могла им се лако осветити. Они су губили право протеста у случају да се такав акт понови и дали су младом краљу опасно оружје у руке.
Млади краљ био је необичнији тип. Своју младост провео је међу туђим лицима, лишен и оца и мајке, у сенци њихове свађе, коју је и сам лично имао прилике да сагледа. Отац и мајка борили су се о његову љубав више због јачања свог положаја уз њега, него из праве родитељске оданости према њему. Опредељујући се час за једну а час за другу страну, а осећајући позадину те борбе, млади краљ је рано прикупљао у себи известан фонд притворства и непоузданости, који се временом све више развијао. Бистар, он је несумњиво имао извесне политичке окретности, али није имао довољно моралног упоришта и потребне сталности. Од оца није наследио све мане, али је једна била довољна да му упропасти цео живот. То је отсуство осећања мере према себи и својим поступцима. У основи аутократа и сав личан, он је мислио да може све што хоће и да је земља његово богом дано наследство с којим он може располагати по својим ћудима. Краљ Милан је бар имао извесних успеха: добијање четири округа од Турака и признање независности. Краљ Александар није, међутим, имао ниједног успеха, а у извесним моментима понашао се безобзирније него његов отац. Његова владавина била је само низ дугих криза, које су се пре или после морале завршити катастрофом.
Његова сарадња са радикалима била је кратка века. После првог државног удара дошло је и прво гажење закона. Незадовољан радикалима, који су као несумњива већина у земљи хтели да сварно владају, он је 9. јануара 1894. позвао натраг у Србију краља Милана. Радикална влада дала је на то оставку и почела љуту борбу. Кад се вратио у земљу и сам погазио своју дату реч и обавезе, краљ Милан је одмах почео да утиче на државне послове. Краљ је покушао да води политику са неутралним владама или, боље речено, са владама које су имале антирадикалски карактер док није 9. маја 1894. укинут устав од 1888. год., а враћен онај стари из 1869. Јавно се говорило, да су радикали злоупотребили уставне слободе, док се приватно и са највиших места наглашавало да Срби за те слободе још нису били зрели. Страначка раздраженост била је у земљи доиста велика и Милан Пироћанац, бивши претседник владе, није био једини, који је огорчено писао и говорио против партизанства. "Груба, необуздана, самоубилачка страначка борба све је прогутала, изван ње у Србији се данас ништа не види, ни Престо, ни Земља, ни народ. И тако гледајући на ову дивљу борбу, могло би се рећи, да и сам народ српски у Србији има данас потребе да га ко уједини, јер изгледа, да и он не преставља више народну целину, до толике је безумности најсавршенији савремени Устав дотерао земљу, која није била спремна да с њим разумно рукује". Оцена је, међутим, била сувише претерана. Несумњиво је да је страначких страсти било превише и да радикали, у првој опијености победа, нису знали увек праве мере. Али кривица није била ни до њих ни до слобода новог устава у толикој мери, колико до оних на власти који нису хтели да воде рачуна о народном расположењу и који су силом тражили одржавање својих комбинација и своје воље. Страначки живот је боловао од главне мане, што њихове вође, сем радикала, нису тражиле свој ослонац у самом народу и што нису могле да се помире са резултатима, које су доносили слободни избори.
Краљ Милан напустио је Србију поново у пролеће 1895., а недељу дана потом вратила се у земљу краљица Наталија, у жељи да олакша сину положај.
Два месеца из тога, 22. јуна, Стојан Новаковић образовао је хомогену напредњачку владу. Солидан научењак и савестан човек, Новаковић је изнео младом краљу сву тешкоћу створеног стања. "Од 9-ог јануара 1894 на овамо - владе управо није било; плана у владавини није било. Под изговором уздизања краљевског ауторитета и по недостатку ма каква плана у владању, министри су деградовани на шефове секција". У интересу земље Новаковић је тражио ревизију устава, који би био средина између оног од 1869. и 1888. године. У спољашњој политици Новаковић је дао јасна израза новој националистичкој идеологији. Напредњаци су се постепено лечили од аустрофилије, коју су и примили у своје време више од невоље него из уверења. Новаковић је јасно видео да Аустро-Угарска ни у једном питању није до краја помагала српске интересе. Док су српске напредњачке владе водиле рачуна о обавезама из Тајне Конвенције и уздржавале се од сваке активности у Војводини и Босни, дотле је Аустро-Угарска своје обавезе према нама у Маћедонији сасвим напустила. Она је желела да у Бугарској популарише Кобургов режим и с тога ни у маћедонском питању није хтела да учини никакве услуге другој страни. Уз то, мађарска влада учинила је према Србији две велике грешке. Противно постојећим уговорима она је затварала током 1895. год. три пута своју границу за извоз српских свиња. Чинила је то делом по захтеву својих аграраца, а делом, с пристанком Беча, да врши притисак на владу, којој није могла опростити, што је, као напредњачка, и она почела да води русофилску политику. Док је та мера осетно погађала привредни положај Србије, друга је изазвала њену националну осетљивост. Год. 1896. славили су Мађари хиљадугодишњицу свог доласка у Европу. Тим поводом приређена је у Пешти велика изложба. Приликом њеног отварања, ком је присуствовао и двор, у великој историској поворци, имале су бити ношене заставе с грбовима свих земаља, на које су мађарски краљеви полагали неко историско право, носећи њихова имена у својој титули. Међу другима имала се носити и застава Србије, коју је мађарски краљ спомињао у својој титули још од 1202. год. Новаковић је одлучно протестовао против тога и забранио је српском посланику да присуствује свечаном отварању.
У Бечу и Пешти још је један догађај изазвао велико незадовољство с Новаковићевом владом. Први пут у нашој историји, његовим залагањем, дошло је на Видов-дан 1896. у Београду до састанка владара Србије и Црне Горе, краља Александра и кнеза Николе. Том приликом, пред раздраганим Српством, кнез Никола је одржао један ретко јасан и нимало дипломатски говор, у ком су се налазиле ове речи: "Загрљене и слогом спојене, нас ће добри српски народ, испредвајан, а из три вјере, благосиљати; благосиљаће нас сјенке умрлих мученика српских, благосиљаће нас робље српско. Они ће наш примјер шљедовати, те сложан сав ће вјеровати једну вјеру, вјеру спасавајући, вјеру народности. Цијело је српство данас у духу с нама, а што оно жели, желимо и ми двојица, а наша је задаћа да га поведемо правцем његових тежња. Наш је народ и свјестан и праведан, он за туђим не тежи, он жели само своје и ничије осим своје, јер је сам изрекао "отето проклето". Посједници свога, ми смо позвани бити ревности сурадници других срећних народа на пољу напретка, развића и цивилизације. Ове праведне тежње наше не могу да не буду предусретнуте и праћене добром вољом од свијех, напредних и већ уједињених народа". Да ће тај састанак и такав говор бити најгоре примљени у штампи суседне монархије могло се очекивати; оно, што је у Бечу вређало било је нарочито то, што тај догађај нису приправили ни либерали ни радикали, него влада странке која је некад била њихов стуб. Међу Србима ван Србије и Црне Горе овај је састанак изазвао велико одушевљење. Новаковић је и пре тога уживао велик углед као наш најбољи научењак Даничићеве школе; ово му је дигло глас и као великом националном државнику.
Сем тога, влада је постигла извесне успехе и у Старој Србији и Маћедонији. Срби су са Турцима водили борбе кроз скоро цео XIX век и на Порти су се једно време скоро били изједначили појмови Србин и бунтовник, односно Србин и непријатељ.
Како нисмо успели да се погодимо ни са Грцима ни са Бугарима, нешто због њихове а нешто и због наше неувиђавности, то није остајао други пут него да се нађе начин, да се Порта увери како јој ми нисмо непријатељи, бар не већи од других. Први покушаји у том правцу нису имали много успеха. Порта је примала наша уверавања, али нам није чинила никакве уступке. Кад је краљ Александар, у лето 1894., ишао у Цариград, да направи посету султану, није могао да извуче ни најмање политичке повластице за српски живаљ у Турској. Али после тога положај се знатно изменио. Год. 1894. пао је у Бугарској са власти Стамбулов и дотле туркофилска политика софиске владе добила је нов, супротан, правац. Бугари су не само дали осетити да би радо изменили и политичко и териториално стање на Балкану, него су почели и са убацивањем чета у Маћедонију. Од 1894. год. јерменско питање у Турској изазвало је озбиљно посредовање Енглеске, а кад је 1895., у јесен, дошло до правих јерменских погрома у више места, па и у самом Цариграду, понегде и уз учешће војске, енглеско држање постало је скоро претеће. Ставило се опет на дневни ред питање рефорама. За Турску је било од огромне важности, да се на Балкану не сложе хришћани против ње и да и Срби не почну са четничком акцијом. У лето 1896. поновише се јерменски погроми у Цариграду, и то са доказаним припремама власти. Уз јерменско питање јавило се и критско; у року од три године, 1894-6., избиле су тамо две праве побуне и изазвале не само велико узнемирење у Грчкој, него и у осталој Европи. Да би колико-толико задовољила Србе, који су остали као поданици и суседи потпуно исправни, Порта је знатно допринела да Срби, после толико година, добију свог првог митрополита у Призрену, а стала је на нашу страну, против Патриаршије, и у питању новог митрополита у Скопљу. У оба та питања наше жеље на Порти помагала је руска дипломатија, и то је, поред опште ситуације, много допринело успеху.
Мада није имао много поверења у Бугаре, Новаковић је покушавао да и са њима дође до споразума. Априла 1896., пре доласка кнеза Николе дошао је у Београд кнез Фердинанд, који је у ово време, после погибије Стамбуловљеве и доласка на престо руског цара Николе II, успео да се привремено приближи Русији. У тај мах овај састанак није донео никаквих стварних резултата, али се осећао ипак као напредак у дотле затегнутим односима. Негујући те односе пријатељства на Балкану, краљ Александар је у пролеће ове исте године походио и грчки двор. На том путу, после неколико векова, посетио је српски владар Свету Гору и наш Хиландар у њој, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом поклонило је хиландарско братство краљу чувено Мирослављево еванђеље, оригиналну Немањину повељу манастиру и још неколико рукописа.
Приликом краљева бављења у Бечу, по нарочитом наваљивању краља Милана, одликован је био лентом Белог Орла Вењамин Калај, тада заједнички министар финансија и министар за Босну и Херцеговину. Историја тог одликовања није сасвим осветљена, али биће да је требала и Калају и краљу Милану. Калај је био врло утицајан на двору. Он је двадесет година, дуже него иједан други министар, остао без промене на свом положају. У јесен 1896. дошла је прва велика депутација претставника српских црквених општина из Босне и Херцеговине, да поднесе цару меморандум против режима у тим земљама и да тако, посредно оптужи и самог Калаја. Тим актом почела је оштра деветогодишња борба тамошњих Срба за црквено-школску аутономију. Цар депутацију није тад примио и био је незадовољан и њеном појавом. Калај још више. У том часу дато му је српско одликовање, готово с намером да демантује босанско-херцеговачке Србе, на чијем је однарођивању режим систематски радио, да се Калају даде задовољштина и да се на неки начин српски двор и влада десолидаришу са радом прекодринске браће. То одликовање дубоко је заболело Србе у Босни и Херцеговини. Новаковић о том одликовању није ништа знао и пристао је да један члан његове већине поднесе о том интерпелацију у Скупштини. Али пре него што би дошло до те скупштинске седнице Новаковићева влада морала је да поднесе оставку. Краљ Милан је у том правцу нарочито утицао на сина хотећи да се избегне свака одговорност за то одликовање, а још више да задовољи аустро-угарску владу која је овакву националистичку политику Новаковићеву осуђивала отворено.
Краљ Александар тешко се огрешио о српске интересе што је одликовао Калаја. Јер у том човеку, који је био некрунисани краљ Босне, био је оличен антисрпски режим аустро-угарске управе. Калај је знао добро српски, служио је дуго у Београду, и проучавао је с пажњом српску историју. Ушао је добро у суштину српског проблема. Зазирући од српског национализма он је био прегао на све начине, да у Босни и Херцеговини заточи народну мисао. Место Српства хтео је да оживи средњевековно босанство и босанску државну и народну свест. Службено је за језик место српскохрватског уведен босански назив; помагала се "бошњачка" штампа: службени Сарајевски лист, полуслужбена Босанска пошта и муслиманима намењени Бошњак. Српским конфесионим школама правиле су се разноврсне сметње, а Срби учитељи били су прогоњени. Већ 1881. год. било је забрањено учење српске историје; сам Калај забранио је своју Историју Срба, која је раније била писана са извесним симпатијама за нас. Српској независној штампи био је забрањен улазак у окупиране области, а ћирилица се систематски потискивала, нарочито код муслимана, којима је било писмо од старина. Везе са Србијом и Црном Гором биле су отешчаване на све начине, на Србе се гледало као на несумњиве превратнике. Земља је била преплављена туђим чиновништвом и жандармеријом. У густа српска насеља око Бијељине, Прњавора и Градишке довођени су страни колонисти, да их разбију и прошарају. У школе су ушли антисрпски елементи и антисрпски дух, који су дириговали у Босну 1881. год. уведени исусовци са сарајевским надбискупом дром Јосифом Штадлером. Аустриским властима, по сопственом признању, били су меки и непоуздани домаћи фрањевци, иако су им они последњих година учинили крупних услуга. Клајев режим ишао је нарочито за тим, да одвоји муслимане од православних и да у земљу уопште, по старој аустриској девизи унесе дух заваде.
Покрет за црквено-школску аутономију имао је само привидно тај уски оквир, али је у ствари био покрет националне опозиције. Тако га је народ по инстинкту схватио, али га није могао друкчије изразити због тешког притиска и оштре превентивне цензуре. Борба за јавно признавање српског језика, за слободно учење српске прошлости, тражење да се доносе наредбе сумњивог порекла само усменим путем, све је то, изражено у првој народној тужби цару из 1896. год., говорило јасно, да покрет обухвата шири обим и креће питања, која угрожавају његову националну будућност. Из те борбе за црквено-школску аутономију развила се, природно, и борба за политичку, коју ће са православнима заједно од 1899. год. тражити и муслимани. Власти су одмах осетиле о чем се ради и почеле су са прогонима. Растуране су народне црквене општине и увођени комесариати; ређале су се оптужбе, пунили затвори. Али то је баш изазвало народни отпор и очеличило га. Народне вође: Глигорије Јефтановић из Сарајева, Коста Кујунџић из Ливна, и Војислав Шола из Мостара имали су за собом огромну већину православног, као Али Фехми ефендија Џабић, мостарски муфтија, Али-бег Фирдус, Шериф Арнаутовић и Дервиш-бег Миралем муслиманског елемента. Непомирљив, видећи да та опозиција и православно-муслиманска сарадња подрива његово цело дело, Калај је читава живота налазио начина, да одбија њихове захтеве, покушавајући узалуд да застрашивањем и корупцијама одврати народ с пута којим је пошао. Калајева смрт, 13. јула 1903., донела је извесно олакшање, али процес опозиционе акције узимао је све више маха допуњујући се другим, политичким, привредним и социалним проблемима.
Почетком 1897. год. Крићани су, стари бунтовници против Турака, прогласили своје сједињење с Грчком. Национално узбуђење у Грчкој нагна атинску владу да се одазове позиву устаника и да упути своје лађе и трупе на Крит, проглашавајући анексију тог острва. Посредовање сила да се спрече непријатељства ишло је споро и с пуно натезања. Кад су се, ипак, сложиле да изврше блокаду грчке обале, пренели су Грци своју акцију и на балканско копно. Марта 29. и 30. неколике веће чете, под вођством грчких активних официра, пребациле су се преко границе. Изазвана Грчком, Турска јој је 6. априла објавила рат. У том рату Грчка је прошла да не може бит горе.
Да је грчко-турски сукоб изазвао узбуђење на целом Балкану разуме се само по себи. Бугари су сматрали да је дошао прави час, да се уз критско покрене и маћедонско питање. Наши људи бојали су се неодређених решења. За Крит су силе предлагале аутономију. Такво решење за Маћедонију нашим људима чинило се врло незгодно. Знало се, да би то био само један провизориј, који би изазвао ново и можда још безобзирније такмичење око тога ко ће више и боље да учврсти тамо свој утицај, да би једног дана могао извршити неко изненађење у своју корист. Срби су место тога тражили од Бугара, који су нудили споразум, да се пре свега одреде сфере интереса и да се оне лојално поштују. Бугари су се били уживили у мисао, да је маћедонско питање претежно њихова ствар и да Срби и Грци у његовом решавању могу да имају само посредну улогу. С тога су увек и нерадо говорили о подели сфера налазећи да је њихово право, освештано санстефанским признањем, да захвате што више. Ипак, пред силом догађаја, није се могло остати скрштених руку. С тога је, приликом посете краља Александра кнезу Фердинанду у Софији, 19 фебруара 1897., дошло до такозване српско-бугарске "угодбе". У тој угодби предвиђала се начелно сарадња у свим питањима која су се тицала Срба и Бугара у Турској и садржавала се обавеза, да ни Србија ни Бугарска неће предузимати никакве мере против постојећег стања без претходне узајамне сагласности. То је несумњиво био знатан напредак према дотадашњим односима, али у исти мах и доказ да се није могло доћи ни до каквог конкретног решења.
По договору са сином краљ Милан се вратио поново у Србију 7. октобра 1897. Нову владу је образовао др Владан Ђорђевић, тада српски посланик у Цариграду. Он политички није био обележен, важио је као неутралац. Сад је примио на себе дужност да служи у исто време два краља, од којих је сваки имао своју вољу, и да лечи Србију од партизанства и превеликог слободарства. Хирург по струци, он је мислио да може својим ножем пршити по потреби хируршке операције и на Србијином организму.
Краљ Милан, кад се вратио у земљу, није више остао личност без функције, само као краљев отац, него му је дато звање врховног команданта активне војске. Милан је тако добио најмоћније оружје државне власти у своје руке. Он је у војсци од раније имао доста пријатеља и приврженика, а отад ће их добити још више. Стање наше војске и војне спреме било је у то време веома рђаво; да је, којим случајем, 1897. год. и Србија била увучена у рат тешко да не би прошла као Грчка. Недостајало је свега. И модерних пушака, и артиљерије, и муниције, и запреге. Краљ Милан је узео у програм да војску оспособи за њену дужност и с тога јој је обратио сву пажњу. За три године, од 1898-1900., он је њу потпуно реорганизовао и несумњиво унапредио. И највећи противници режима и тад и доцније морали су то да му признају као не малу заслугу.
Долазак краља Милана у Србију и његово стално запослење у њој покварили су, међутим, њене односе на много страна. Русија није нимало крила своје незадовољство. У Петрограду, јављао је немачки посланик, краљ Милан је "неисцрпна тема за руско неповерење према Аустрији". Споразум са Бугарском покварио се исто тако. Али ту не кривицом српском. Упркос обавеза "угодбе", Бугари су у Маћедонији без имало обзира настављали своју пропаганду на штету наше, и та безобзирност није се устручавала ни од терористичких акција. Активност бугарских чета изазвала је почетком пролећа 1898. год. опомене руског и аустриског посланика у Софији, које су испале више формалне него стварне. Бугари су почели да форсирају маћедонско питање нарочито после искуства с критским. Иако је Грчка изгубила рат, Крит је имао да припадне њој, ако и не непосредно, а оно постепено, посредним путем. За гувернера аутономног Крита имао је доћи грчки принц Ђорђе, члан краљевске породице. Кнез Фердинанд је био довољно мудар да не изазива прави рат с Турском, да не удара с чела, знајући колико је крупних интереса великих сила у тај мах у питању на Балкану, али је распиривањем борбе и развијањем опште несигурности хтео стално да Маћедонско Питање одржава живо и да јавно мишљење Европе полагано припрема на решење у корист бугарске тезе.
У једном разговору с немачким послаником, 2. фебруара 1899., излагао је краљ Милан своје гледиште о политичкој ситуацији: Србија неће силом пожуривати ликвидацију Турске, која ће доћи неминовно. Она сад тежи да пропагандом достигне оне, који су је својим радом претекли. Али ако други крену турско питање, и Србија ће, "ма колико слаба и неспремна", прихватити за оружје. Дужност је сила, да на Балкану, међу његовим државама, одржавају извесну равнотежу, да се не би међу њима јављале поново старе борбе из Средњег Века. Нарочито је то потребно учинити између Србије и Бугарске. По његовом уверењу, које ће касније, с више знања, научно формулисати Јован Цвијић, у Маћедонији је већина словенског становништва флотантна маса, која може лако постати и српска и бугарска. И Србији и Бугарској, мислио је он, треба дати излаз на Егејско Море, обилазећи Солун. Са српске стране чињени су током ове године искрени покушаји да се с Бугарима нађе могућност за споразум, на основу поделе интересних зона, али су у Софији избегавали сваки стварнији разговор.
Грчко-турски рат изазвао је и међу муслиманима велико раздражење против хришћана. Нарочито су се својом борбеношћу истицали Арнаути, од којих је приличан број учествовао у том рату као добровољац, па се с новим оружјем вратио у своја места и стао угрожавати своје хришћанске суседе. У својој ноти Порти од 26. маја 1898. српска је влада навела више од 400 злочина над Србима током прошле године, па је тражила мешовиту комисију да утврди чињенице. Кад су Турци, не уважавајући нас, по обичају, изиграли српско тражење хтела је београдска влада да то питање изнесе пред велике силе или да изведе војничку демонстрацију, али је од тога одвратила Аустро-Угарска бојећи се, због краља Милана, тешкоћа с руске стране. У ствари, ни она сама није хтела да дође у положај да се замери Арнаутима, које је повлађивала и са којима је много рачунала у својим будућим плановима. Русија је, међутим, у Цариграду износила српске тегобе, жалећи искрено страдања нашег народа. Али то није много помогло. Арнаути, који су сачињавали главну гарду султанову и које је он с планом помагао, нису више знали за мере. У лето 1899. они су чак прешли преко српске границе и ударили и на пограничне карауле. Инцидент је постао врло озбиљан, јер је Србија против нападача кренула редовну војску. Тек пред опасношћу таквог тежег заплета пристао је султан на озбиљније мере за чување границе, али против арнаутских зулумћара није учинио много.
Србија у то време није имала ни много угледа ни много утицаја. Чак ни давно обећаног српског митрополита у Скопљу није могла да добије, а камо ли што веће! На страни се добро знало да се цео режим држи само на сили; да су финансије у очајном стању, да чиновници по више месеци не добијају плате; да је наша снага врло мала и проблематична. Нарочито рђав глас стекла је земља после Ивањданског атентата 1899. год., који је један незапослени радник извео на краља Милана. Мотиви атентаторови све до данас нису довољно објашњени и Бог зна хоће ли се икад дознати права истина. Краљ Милан узео је, међутим, одмах, буквално од првог часа, да су тај атентат припремили радикали и он се решио да их, као о Тимочкој буни, потпуно сатре. Све главне вође њихове дао је затворити и извести пред преки суд. Знало се и видело, да је међу оптуженима било људи који с атентатом нису имали никакве везе и да је по среди чист осветнички бес. Сама аустриска влада налазила је, да краљ Милан без потребе претерује и оградила се јавно од његових поступака. Да није било непосредног аустриског залагања код оба краља врло је вероватно да Пашић овом приликом не би изнео живу главу. Уплашен за свој живот, Пашић се на суду држао недовољно мушки; чак је признао да је радикална странка прешла границе лојалности. И с тога је у редовима млађе радикалне интелигенције изгубио врло много од свог угледа. Преки суд и гоњење радикала учинили су мучан утисак на цео српски свет, а на страни је Србија добила глас државе о којој се више говорило са жаљењем него са поштовањем.
Краљу Александру већ је био после тог преког суда дотешчао очев притисак. И то из два разлога: прво, што је добро осећао колико му је његов режим штетио и у земљи и на страни; и друго, што му је сметао да оствари своју женидбу из љубави. Краљева наклоност према Драги Машин, некадашњој дворској дами његове мајке, претворила се у неодољиву страст. Он је хтео пошто пото да се ожени њом. Како је знао да ће се краљ Милан том одлучно противити он је хтео да га уклони из земље, и то на леп начин, без потреса. Притворан како је био, он је чак овластио свог оца, да преговоре о веридби са принцезом од Шаумбург Липе, које је водио посредством аустро-угарског министра Иностраних Дела, може скоро довести до самог чина и послао га је у иноземство на лечење и са овлашћењем да докрајчи ту ствар. Убрзо затим послао је у бању и краљева пријатеља, претседника владе. Кад је њих отпремио на страну он је, на изненађење целог света, објавио веридбу са Драгом Машин и потом убрзо, 23. јула 1900., извео и свадбу. Тај његов чин осудили су му и отац и мајка, али се он није дао поколебати, него је енергично прекинуо све везе са њима обојема. Није га поколебало ни то, што нико од јачих угледнијих политичких људи у Србији није хтео да образује владу спроводећи тај чин. Драга Машин имала је дванаест година више од краља, била је удовица са прилично проблематичном прошлошћу, и жена сасвим маловарошког менталитета. У самом народу вест о том браку била је примљена рђаво. Али је целу ствар, бар привремено, спасло то, што је руски цар, задовољан раскидом са краљем Миланом, пристао да буде венчани кум.
Осећајући колико је та његова женидба била непопуларна краљ Александар је учинио велике обрте и у унутрашњој и у спољашњој политици да бар тако задовољи јавно мишљење. У спољашњој политици обрнуо се одмах Русији, која му је учинила тако велику услугу, а у унутрашњој приближио се радикалима пустивши њихове вође из затвора. Гроф Голуховски говорио је тад са презиром за Србију, да је quantite negligeable и немачком посланику рекао је без увијања: "Ми ћемо просто придавити Србију ако дође до чег озбиљног на Балкану и Србија се можда усуди да води друкчију политику од оне коју ми хоћемо".
Краљ Милан био је утучен. Свом сину он је упутио писмо још пре женидбе, које је било скоро пророчко: "Наша је династија претурила многе ударе, али овај би био најкобнији". После те женидбе, осећајући несрећу, он се просто рушио. За своје поступке није имао увек правог мерила, али је интелигентно уочио сву опасност синова положаја. А није видео начина како да му помогне. Син га је просто одбацио, издавши наредбу војсци да га убије, ако покуша силом да пређе у Србију. Разочаран и дубоко згађен свим, Милан је умро у Бечу 29. јануара 1901. Желео је, да га не сахране у Србији. С тога му је тело пренесено у манастир Крушедол, где је сахрањена и кнегиња Љубица.
Хотећи да створи повољнију ситуацију за себе краљ Александар је спремао измену устава и с њом у вези намеравао је да створи и повољну већину. Мисао му је била да споји радикале и напредњаке, или како се онда говорило, да их фузионише, па да с таквом умереном странком почне нов курс. Прву такву владу саставио је 20. марта 1901. Мих. Вујић са пола радикала и пола напредњака, а наскоро потом, 6. априла, проглашен је и нови устав. Његова је главна карактеристика да је уводио дводомни систем. Иначе, био је напреднији од устава из 1869. год., али знатно конзервативнији од оног из 1888. Скупштина је имала да претставља вољу народа, али је Сенат имао да постане кочница владаревим рукама.
Спрега радикала с напредњацима; примање новог устава који није одговарао њиховим теориским схватањима; чињеница да су старији радикали још увек држали Н. Пашића ако не као вођу а оно ипак као једног од главара странке, изазвала је расцеп у радикалној странци. Млађи, мање компромисни елементи, начелнији и смелији, издвајали су се као самостални радикали или самосталци. Први вођа био им је адвокат Љубомир Живковић, огорчени противник краља Милана, који је био суђен ради Ивањданског атентата. Он се на суду држао веома мушки, бранећи част странке и образ опозиционе Србије. Због тога је постао један од најпопуларнијих људи у земљи, херој свог времена. Иначе, нову странку водила су у ствари четири професора чистунца, Љубомир Стојановић, Јован Жујовић, Љубомир Давидовић и Јаша Продановић. У народу они су били врло добро примљени и успели су да у радикалној странци, већ у то време превуку скоро трећину људи на своју страну.
Да опозиција у народу узме маха било је више разлога. Пре свега, краљев брак са Драгом Машин био је крајње непопуларан. Нарочиту срамоту и на себе и на двор она је навукла својом лажном трудноћом. Краљ је, разумљиво, живо желео да добије наследника, а Драга је знала да би тим и она учврстила свој положај. Међутим, она није могла родити, али је после извесног времена објавила да је у другом стању. Њени непријатељи, а нарочито краљица Наталија, обавестили су о сумњи међу другима и руски двор. Цар Никола послао је свог дворског лекара да се нађе око краљице и тај је открио да она уопште није трудна. Због тог скандала руски двор није хтео да прими краља и краљицу, иако је био обећао и краљ то живо желео. Само зато што руски двор није хтео да их прими оборио је краљ владу Мих. Вујића. То је тргло радикале и натерало их у опозицију. Краљ се онда вратио на своју стару линију и 6. новембра 1902. довео је нову, и опет тобоже неутралну, претежно војничку, владу, под претседништвом генерала Димитрија Цинцар-Марковића.
Дотле, српска спољашња политика била је вођена у чисто русофилском духу и дала је неколико по нас корисних резултата. Да би могла заштитити Србе и контролисати Аустро-Угарску Русија је отворила свој конзулат у Митровици и за конзула поставила, у мају 1902., Григорија Шчербину. Ово стварање руског конзулата изазвало је праву узбуну међу Арнаутима, а и велико незадовољство у Бечу. И други наш успех постигли смо помоћу Руса. Посвећење Фирмилијаново за скопског митрополита, које се толико дуго отезало због бугарске а делимично и грчке противне акције, извршено је, најпосле, 15. јуна 1902.
Желећи да помогне нашем живљу у Турској српска влада је 14. августа 1902. затражила у Цариграду, да се почне увођење реда и да се престане са повлашћивањем Арнаута. Арнауте или треба разоружати или дати и Србима могућност да се наоружају. У интересу смиривања треба појачати турске гарнизоне у хришћанско-арнаутским средиштима и довести бољи чиновнички апарат. Потребно је, даље, чим пре извести административно-судске реформе с јачим учешћем хришћана у управи и судству и реформу аграрних односа. Те српске захтеве помогла је и руска дипломатија налазећи да су умерени и оправдани. Њима би се у ствари постигао само status quo ameliore par les reformes. У свом образложењу пројекта рефорама у Турској од 17. фебруара 1903. и Аустро-Угарска је, с Русијом заједно, признавала да арнаутски злочини и њихово некажњавање претстављају "један од главних узрока за стање немира и несигурности" и да је хитно да отоманска влада приступи мерама које ће Арнауте натерати на поштовање закона. Али, иако је то признавала, аустро-угарска влада се устручавала тражити преке мере. Руски посланик у Цариграду на више се места због тога тужио на свог аустриског колегу. Аустрији није чак ни непријатно, говорио је он француском посланику, што у Старој Србији нестаје српског живља. Извесни високи чиновници централе Министарства Иностраних Дела у Бечу и конзули на терену били су одлучно против рефорама и радили су против њих. Говорили су чак, као скадарски конзул Т. Ипен, да је боље да остане "досадашња анархија".
Крајем марта 1903. арнаутски зулуми прешли су мере. Они су у Вучитрну разоружали хришћанске полицајце не дозвољавајући да хришћани носе оружје и врше никакву било власт. Одатле су пошли на Митровицу, у огромном броју, као права хорда, да узму варош на јуриш. Ту им се одупрла турска војска, уз коју се нашао и руски конзул Шчербина. Али тај свој подвиг он је платио главом. Њега је један раздражени арнаутски војник у самој турској војсци тешко ранио, и од те је ране Шчербина умро 10. априла.
Незадовољан држањем руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. год. живо настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. год. слао је он у Беч свог личног секретара Милоша Петронијевића с поруком у том смислу и са обећањем, да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по свој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. После промене владе он је аустриском посланику говорио, да је то и промена политичког курса. Кад је руски министар Иностраних Дела гроф Ламздорф крајем 1902. дошао у Софију и Ниш, да препоручи и Србији и Бугарској да остану мирне, краљ је свој разговор с руским државником одмах и лично саопштио аустриском посланику. После повратка из Србије Ламздорф је говорио генералу Куропаткину, да не би било мудро правити какав војнички споразум са Србијом, јер би га она могла одати Бечу. Толико је на њега краљ учинио утисак непоуздана човека. У понудама Бечу, да би само стекао поверење, ишао је краљ врло далеко. Пристајао је да се српске железнице уступе Аустријанцима; нудио је царински и војнички савез и чак предлог "да Србију доведе у онакав положај према Хабзбуршкој монархији у каквом су Баварска и Саксонска стајале према Немачкој царевини". Од Аустрије је, као цену за то, тражио помоћ да добије Стару Србију и северни део Маћедоније. Али се Аустро-Угарска односила према краљу с крајњом уздржаношћу. Није му веровала, а није ни много држала до њега. Аустриски посланик К. Думба добио је упутства, да не улази ни у какве погодбе и поред тако примамљивих понуда. Аустрија, говорили су, неће да дели Турску, него да очува њен посед. Руском министру Ламздорфу рекли су, међутим, отворено, да ће Аустро-Угарска узети саму Србију, ако се ова умеша у маћедонске нереде. Сва краљева сондирања у том правцу завршила су с потпуним неуспехом.
У Бечу се у то време знало и то, да се краљ не може још дуго одржати на престолу. Незадовољство против њега било је толико, у свима круговима, да се неко зло могло очекивати сваког часа. Крваве демонстрације од 23. марта 1903. у Београду биле су прва опомена. Али место да оне одврате краља од даљих незаконитости оне су га само раздражиле. Већ сјутра дан после њих он је извршио нови државни удар обустављајући устав и распуштајући Скупштину и Сенат, да после три четврти сата, изменивши што је хтео, поврати опет уставно стање. У нашој историји није било владара који се више и својевољније титрао са правима и законима и са уставима своје земље, и то, на крају крајева, није могло да прође без тешких последица. И у спољашњој политици он је остао без правог става и успеха просто зато што није могао да издржи на једној линији. Ни на једној страни није имао чврста корена и правих пријатеља. А он је, међутим, хтео да не остане пасиван и да у великим обртима на Балкану, које је као сигурно очекивао и чак јавно претсказивао, не остане без добити за своју земљу. Последњи политички корак који је учинила његова влада био је овај. После првог неуспеха с терористичким акцијама у Солуну и Маћедонији Бугари су се тргли и понудили Порти преговоре. Бојећи се да Бугари, настављајући своју активност, не изазову нова посредовања у Европи, пошто су Русија и Аустро-Угарска већ кренуле питање рефорама и израдиле програм за њих, султан је био спреман да се погађа с њима. То је забринуло и Атину и Београд. Грчка влада учинила је претставку у Цариграду, да би свако једнострано погађање изазвало неповерење других хришћанских држава и народа и да би било врло опасно по мир на Балкану. Том кораку придружила се 28. маја и српска влада. У својој изјави она је рекла, да би повлађивање једном елементу оштетило српске интересе, "и Србија према томе не може остати равнодушна".
Тешку и мучну ситуацију докрајчила је крвава ноћ између 28. и 29. маја. Повећа група официра, већином млађих, сковала је била заверу против краљевског пара и те ноћи упала је у Двор и убила и краља и краљицу и још неколико других лица, као претседника владе, министра војног, и краљичину браћу, која су својим понашањем изазивала другове на ту безобзирност. Сам чин, мада необичан ради учешћа официра у њему, да се разумети и донекле правдати, али су биле сасвим излишне и за осуду извесне суровости после самог убиства. Али, сумње нема, земља је после те крваве ноћи одахнула. Нови режим донео је сасвим нови дух и полет.
Период од 1878-1903. године пада међу најтеже и најмрачније у новијој историји Србије. За тих двадесет и пет година, после ликвидације турских ратова и свега што је било с њима у вези, земља није доживела ниједног знатнијег стварног успеха, а претрпела је, међутим, један осетан војнички пораз и неколико тешких унутрашњих криза. Било је и формалних побуна, и преких судова, и државних удара, и дворских скандала, који су ишли на рачун образа земље. Обруч који се стезао око нас бивао је све јачи и опаснији.
Изгледи Србије нису били нимало лепи. Стешњена с поља, притиснута толико да је осећала како скоро губи дах гледајући пред собом затворене све излазе, она је патила и од унутрашњег раздора. Затворена у тесан простор изгледала је као земља у којој се људи, пометени, само узајамно гризу. Не би било, доиста, велико чудо, да се почела губити вера у себе и у боље дане уопште и да је малодушност захватила шире кругове, као што је почела да ломи понеке карактере у интелигенцији. Али, на велико изненађење оних, који нису познавали нашу прошлост и наше позитивне особине, ово зло донело је и услове за промену на боље. Доведена скоро до апсурда ситуација је тражила радикално решење, које је као олуја рашчистило атмосферу. У извесним часовима и људи и природа као да траже да се накупи што више негативног, да би могло после катастрофе да дође олакшање и да се почне изнова, све на другој основи.
|
