Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Још пред крај владавине краља Александра јављали су се јасни знаци оздрављења и реакције том стању трулежи. Свет је све више увиђао да тако не може и не сме ићи даље. Већ сама погибија краљева била је очевидна појава незадовољства и тежње да дође нешто боље. У завери против краља учествовали су претежно официри, али је незадовољство захватило све кругове, нарочито интелектуалне и грађанске. Страдија Радоја Домановића, која уметнички није била од вредности, политичке басне и песме Милорада Митровића, оштри чланци Одјека, критички став Српског Књижевног Гласника, који је покренут 1901. год., под уредништвом Богдана Поповића, окупио око себе све што је у књижевном свету Србије било најбоље и што се, у мањој или већој мери, није слагало са режимом, уносило је у наше друштво дух отпора, критике, тражења нових стварних и моралних вредности. Ведри стваралачки дух Јована Цвијића, који је веровао у праснагу наше расе, јачао је веру и упућивао на нове видике. У нашем друштву никад није било боље, позитивније и чак стваралачке критике, као тада. То је доба Љубомира Недића, Богдана Поповића, Јована Скерлића, Павла Поповића. Тад почиње свој научни успон изузетно даровити Слободан Јовановић. У поезији од почетка XX века развијају се с новом снагом Јован Дучић и Алекса Шантић, а јавља се Милан Ракић; у приповетци, у пуној снази, стварају тада Симо Матавуљ и Стеван Сремац, док се лирски приповедач мачванског села, Јанко Веселиновић, био већ шаблонизирао и истрошио. Приповедачки подмладак претстављали су по таленту најснажнији Борисав Станковић, Иво Ћипико, Радоје Домановић, Светозар Ћоровић и Петар Кочић. Бранислав Нушић налазио се тад у служби реакције и имао је у то доба најслабији период свог стварања.

У официрском кору, место кастинске издвојености, почела се све више осећати непосредна повезаност са народом. Тражило се да војска покаже своју вредност. Млађи официри почели су да ускачу у Стару Србију и Маћедонију и да се боре као четници, док код старијих преовлађују студије и обавештавања и путовања по нашим земљама. Једно време било је међу официрима самим оштрих противности између оних, који су учествовали у завери, и њихових противника, али их је измирила опасност пред заједничким непријатељем.

Пред крај XIX века политички живот и у Србији и у Војводини био је веома затрован непоштедном партиском борбом. Ударало се на све, безобзирно, неодговорно, злонамерно, често цинички. Чак су шефови странака учествовали не само у писменим, него и у физичким тучама. Бранећи част породице Јаша Томић је постао убица. Извесни политички листови писали су потом и речником, кога би се могли да стиде и Цигани. Политика се била увукла и у друштва и установе. Српску Краљевску Академију 1886. год. основали су напредњаци против либералног Ученог Друштва, које је појам науке тумачило веома растегљиво. Напредњачку странку сачињавали су, у врховима, махом србијански интелектуалци, скоро понајбоља имена ондашње Србије; међу либералским интелектуалцима било је доста Војвођана, на које се много викало да стварају бирократију у Србији и грабе положаје. Радикали су имали у својим редовима четири петине сељака и добар део млађе интелигенције. Ова је узела у своје руке Српску Књижевну Задругу, која је с почетка основана као ванстраначка организација. Напредњаци су држали задужбине Илије Коларца и Николе Чупића. Год. 1854. кренули су радикали, поред дневне штампе, и свој књижевни орган Дело, а већ идуће године Љ. Недић у свој Српски преглед уводи претежно напредњаке и нешто либерала. Почетком новог века људи теже да се ослободе тих уских гледања. Кад је 1901. год. осниван Срп. Књижевни Гласник у његов одбор ушли су претставници свих странака.

Али главни услов за оздрављење целог нашег државног и духовног живота било је то, што је престао лични режим и с њим удворичко измећарство, које је кварило карактере и тровало атмосферу. Народна Скупштина изабрала је за новог краља Србије, 2. јуна 1903., Петра Карађорђевића, унука Вождова и сина кнеза Александра, а пре његова доласка повратила је у живот, с малим изменама, устав од 1888. год. Краљ је 12. јуна, по доласку из Женеве, положио заклетву на устав и почео своју владу, која је Србији донела ненадане успехе.

Краљ Петар није имао никаквих изузетних способности, али је у Србију стигао као човек у годинама, са богатим искуством. После босанског устанка, у ком је желео бити народу од користи, он се више није јавно истицао. Год. 1883. дошао је на Цетиње, где се оженио "зорном" Зорком, најстаријом кћерком кнеза Николе, 30. јула исте године. С њом је имао три сина (Ђорђа, Александра и Андрију) и кћер Јелену. Кнегиња Зорка умрла је на Цетињу 4. марта 1890., мало пошто је донела на свет свог трећег сина, који је умро мало иза ње. Кнез Петар остао је на Цетињу све до 3. септембра 1894., када је отишао у Женеву, ради васпитања деце. Између њега и његова таста кнеза Николе нису увек били најбољи односи, а после Петрова одласка из Црне Горе они су сасвим охладнели. С много више пажње према свом зету односила се кнегиња Милена. У Женеви кнез Петар Карађорђевић, живећи повучен, имао је довољно прилике и могућности да прати догађаје у савременој Европи и у Српству и да из њих извуче потребне поуке. Ту је стекао оно драгоцено уверење, које му је било водиља у целом државничком деловању, да се само у слободи може ценити и волети слобода. С тога је, као владар Србије, пустио да се развије уставни живот до своје пуне снаге и да народна воља дође јасно до свог израза. За његова времена Србија је постала слободнија, носилац свих народних идеала.

Старог наслеђа, сасвим природно, није могло да нестане наједанпут. Било је и извесних нових незгода. Нарочито се било заоштрило завереничко питање, и у земљи и на страни. У земљи било је начелног осуђивања официра, који су још под заклетвом краљу, склопили заверу и извршили убиство законитог краља. Било је и личних прекора, јер су извесни виши завереници хтели да врше утицај и притисак. Са стране, неке велике силе, а у првом реду Енглеска, прекинуле су због те завере и краљевог убиства дипломатске везе са Србијом, и деловале су својим ставом на извесне елементе у земљи. Криза би, вероватно, било и више, да нису крупни спољашњи догађаји, који су стављали у питање нашу националну будућност, натерали људе да усредсреде пажњу у том правцу.

Бугарска је настојала свом снагом, да изазивајући нереде у Маћедонији, стави то питање пред Европу у нади, да би оно могло бити решено стварањем аутономије за ту област, која би се, као у Источној Румелији, могла коначно решити у њезину корист. Питање рефорама у тој области већ је узето у претрес и њим су се у велико бавили кабинети Беча и Петрограда. У јужној Маћедонији кренули су Бугари Илиндански устанак 1903. год. већег обима, пошто су већ пре тога извршили низ терористичких аката у Солуну и на разним другим местима. То је дало повода Русији и Аустрији, да приликом састанка царева Николе II и Франца Јосифа, у Мирцштегу, 2. октобра те исте године, њихови министри израде подробан план о целој реформној акцији. Предосећајући сукоб са Јапаном на далеком истоку Русија је желела да уговором са бечком владом осигура бар териториално постојеће стање на Балкану. Аустро-Угарска се, међутим, надала, да би могла, док Русија буде заузета у Азији, утврдити своје позиције и припремити све за своје наступање према Солуну. Бечким плановима главну су сметњу чинили Срби. Они из Србије биће противни, јер се њима пресеца пут на југ и свака нада за евентуално териториално ширење у области њихове класичне старине, а они из Турске зато што би аустриски пут водио преко њих. У Бечу су с тога против Срба систематски помагани Бугари и Арнаути. Непосредно пред Мирцштешки уговор, приликом састанка Вилхелма II и Франца Јосифа у Бечу, 18. и 19. септембра, развијао је гроф А. Голуховски, Пољак, тада аустро-угарски министар Иностраних Дела, свој план и своје погледе на балканску ситуацију. Говорио је овако: "Он неће никад дозволити стварање једне Велике Србије или Велике Црне Горе; исто тако не може бити говора о том, да Цариград припане Русији. Од оног часа, кад би Русија била у Цариграду или кад би се између Адрије и Дунава створила једна велика држава, Аустријом се више не би дало управљати. Центрифугални би је словенски елементи растргали. Пре него што би Аустрија дозволила једну или другу од ове две евентуалности, радије би апеловала на мач." Решавање балканског питања гроф Голуховски је замишљао тада овако, у колико не буде могуће што дуже одржати постојеће стање: Турска се има постепено, "што је могуће спорије", заментити новим аутономним државама; "а имају се створити: једна што је могуће већа Грчка, велика Румунија, велика Бугарска, слаба Србија, мала Црна Гора и најпосле и слободна Албанија". Што је најважније, то није било лично мишљење само грофа Голуховског, него се је, како изрично каже немачки канцелар А. Билов, "слично као његов министар, само са већим уздржавањем" изјаснио и цар Франц Јосиф. У истом духу изјављивао је и аустро-угарски посланик у Берлину, гроф Сеђењи, 3. марта 1904., како ће се у Бечу "дозволити повећање Бугарске, иако му се неће ићи на руку, али се неће дозволити повећање Србије".

Према свима другим балканским државама и народима Аустро-Угарска је, дакле, имала други став и више добре воље него према Србима и Србији. Само су јој на Балкану Србија и Црна Гора претстављале непосредну опасност или, како је Бизмарк говорио још 1879. год., биле "камен спотицања на путу Аустрије". Аустриске поруке Београду како она не мисли уопште на поделу Турске биле су прост изговор. Она своју балканску политику није хтела да води са Србима, него очевидно против њих. Напустила је потпуно и оно раније обећање помагања српског ширења према вардарској долини. Затворила је Србији, у свом плану, све излазе и све изгледе. Срби су имали да гледају из свог тесног затвора, како се сви други балкански народи крећу и јачају, само су њиховој акцији требале бити ударене вериге. Тако искључив негативни став према Србији Аустро-Угарска није заузела никад пре. Зашто је дошло до њега, баш у таквој оштрини и с толико искључивости, не може се тачно рећи. То је и данас још неразјашњено питање, у колико се не подводи под оно опште начело аустриске политике, да се Србији не дозволи апсолутно никакво даље јачање. Долазак династије Карађорђевића не може никако бити узрок за то, јер за два и по месеца откако се она вратила у Србију па до овог састанка није се ни по чем могло видети какво је бити њено држање у спољашњој политици у будућности, нити је краљ Петар учинио нешто што би давало повода за такав став. Напротив. Првих месеци и чак првих година своје владавине он је показивао најискренију жељу да са суседном монархијом живи у што бољим односима; извештаји самог аустро-угарског посланика у Београду, барона Думбе, говоре о том са убеђењем.

Срби су тај погоршани став осетили и, знајући да се за њ није било никаква конкретног разлога у садашњости, тумачили су га тим, што су претстављали Аустро-Угарској сметњу за даље продирање на Балкан. У Србији је владало опште уверење да Аустро-Угарска почиње од 1903. год. свој период активистичке политике у вези са нередима у Турској. За то уверење они су налазили ослонца у неколиким чињеницама. Русија и Аустро-Угарска, прогласивши се као две "највише заинтересоване силе" на Балкану, узеле су на себе израду програма и надзор над извођењем рефорама у Маћедонији и Старој Србији. Сарадња балканских држава за тај програм није тражена, иако се радило о њиховим сународницима и о питањима која су имала пресудан значај и за њих саме. То се правдало обзирима према Турској. Русија и Аустро-Угарска ишле су с почетка доста солидарно, иако се знало да им мотиви за ту сарадњу беху потпуно супротни и да њихов споразум није био резултат никакве заједнице интереса.

За Србију и Балкан уопште било је од користи, што се у питању реформне акције у Турској јавила љубомора међу самим великим силама. Италија се осећала увређеном, што су се Русија и Аустро-Угарска огласиле као две "највише заинтересоване силе" на Балкану и што је она била обиђена, па је то дала и осетити. Енглеска и Француска подржавале су Италију, вођене сумњом да је Аустро-Угарска само претходница Немачке у великом систематском ширењу германског политичког и економског утицаја све до Перзиског Залива. Немачка јавност је без устручавања говорила о вези Хамбург-Багдад, а немачка влада је од Турске добила концесију за продужење њезине железничке пруге у Малој Азији све до Багдада, 5. марта 1903. По реформном плану руско-аустриском на челу реформне акције имао је бити један турски генерални инспектор (на то место султан је поставио Хилми пашу), а уз њ по један цивилни претставник руски и аустриски. У области, у које су се имале увести реформе, поставила би се нарочито увежбана жандармерија, коју би надзиравали официри великих сила. Силе се нису сложиле у том, што би било најприродније, да ти официри раде заједнички, него је по аустриском захтеву свакој сили додељен по један рејон, где су официри само једне силе радили неконтролисано. Аустрија је успела и у том, да се из рефорама изузме цео западне део Косовског Вилајета, са приштинским, пећским и призренским санџаком, где су Срби били тешко угрожени. А при подели рејона са упорношћу је тражила, да се баш њој додели скопљанска област, и добила је. Тако је она, у ствари, опасала Србију у Санџаку војничким гарнизонима, а од Митровице до Кратова и Криве Паланке жандармериским официрима у служби реформне акције. Идући за аустриским примером Италија је тражила и добила битољску област, а остале силе источне крајеве Битољског и Солунски Вилајет. Сама је турска влада предлагала реформну акцију и у Албанији, али је то Аустрија енергично спречила.

Аустрија се доиста спремала, видећи да је Русија ушла у рат с Јапаном почетком 1904., који ју је тешко оптеретио. Њена штампа је отворено писала о могућности експанзије према Солуну, и то не само преко Санџака, него и моравском долином. У пролеће 1904. изгласани су влади и посебни кредити од 400.000.000 круна. То је дало повода владама великих сила да се распитују о намерама Беча и да ставе извесне своје примедбе.

Из Беча се уверавало, да се аустро-угарска политика сумњичи без оправданог разлога и да нарочито Београд шири узбудљиве вести без потребе. Можда би се доиста тим уверавањима више веровало, да она нису хтела све да поричу и да, због тога, долазе у очигледну противност с чињеницама. Ако би се можда и могло поверовати, да Аустро-Угарска није имала чисто освајачких намера, не би се, доиста, никако, и при најблажој оцени, могло рећи, да је њена акција била несебична, како су они исто тако тврдили. У балканској политици бечка влада није била несебична никад, све од XVIII века, и кадгод је требала да је правда она је то и сама признавала. То је, у осталом, ствар сасвим разумљива и потпуно у духу многих држава тога времена у Европи, које су хтеле да воде политику експанзије и наглашавају и свој положај као велике силе. Аустриски поступци у овој реформној акцији 1902-4. год. не могу добити друго обележје сем то, да су били диктовани првенствено властитим, себичним интересима. Ради њих, она је у извесним моментима узимала став који је био прек и врло крут и који је, као у питању Косовског Вилајета, искључивао сваки компромис. Зар није у опште сумњиво већ и само истицање њених посебних интереса у Турској Царевини? Зар то истицање не значи у исти мах неку врсту интабулације у случају конкурса? Још 1901. год. говорио је лепо барон Маршал, немачки посланик у Цариграду, како аустро-угарска источна политика пати од методе "мишљења на глас"; тај се метод јасно осећао и овог пута. У Бечу се врло добро знало, зашто се у Европи и у његовом непосредном суседству сумњичи његова политика, и да се хтело та су се сумњичења могла пресећи једним потезом.

Опасност од држања бечког кабинета упутила је овом приликом на ближи споразум најпре обе српске државе. У септембру 1903. год., приликом састанка у Цариграду српског посланика на Порти Саве Грујића и црногорског министра Иностраних Дела Гавре Вуковића, нашла су та два наша државника, да је ситуација на Балкану "погибељна како за наш народ у Турској, тако и за обије српске државе". Кад је Сава Грујић постао шеф кабинета у Србији, а догађаји на Балкану почели да бивају све заплетенији и опаснији, упутио је 17. децембра 1903., по наредби кнеза Николе, Гавро Вуковић позив српској влади, да Србија и Црна Гора израде што ближи споразум за рад на Балкану. "Аустрија, мада је привидна, моментална савезница с Русијом у питању нашег истока чини ратне припреме методично, а у последње вријеме и нагло. У нашем сусјеству, у Боки Которској и Херцеговини, граде се разна утврђења. Начињају се стратегиски путови, чему не смета зимска сезона. Снабдевају се тврђаве ратним материјалом и провизијом. Број војене снаге такође нагомилава се систематично". "У име опстанка обије српске државе ... да се договоримо о заједничкој акцији, јер рат изгледа неизбјежан. Да се приуготовимо да све жертве, које од нас цијо српски народ с правом очекује". Београдска влада је, природно, прихватила ту сугестију и почела преговоре.

Тих дана, 7. фебруара 1904. год. јавио је црногорски министар Гавро Вуковић кнезу Николи са Цетиња на Ријеку, где се он у тај мах налазио: "Султан поручује да је вероватно да ће Аустрија продирати у Санџак и даље, па вели да се нада у вашу помоћ". Због тога је, у тој општој усплахирености, у нацрт српско-црногорског савеза унета и једна нарочита тачка, на коју су се брзо сагласиле обе владе. Она је гласила: "Обе савезне државе обавезују се да ће се успротивити заједнички свима силама и средствима, којима располажу, против сваке непријатељске акције или изолиране окупације, па ма од које стране оне долазиле". Тенденција овог споразума била је, како се јасно види у главном уперена против аустро-угарских намера, али је имала само услован и чисто дефанзиван карактер.

Према саопштењима Гавре Вуковића, руска влада, која је била обавештена о овим преговорима, уложила је свој протест на Цетињу и тражила је, да се ти преговори одмах обуставе, бојећи се очевидно тежих компликација, ако Аустро-Угарска за њих сазна. Вуковић је, вели, одбио тај руски захтев - нема никаква трага о том да ли је он постављен и Београду, - али су преговори после тога добили одмах много спорији ток.

Сем са Црном Гором, Србија је ушла у то време у ближе преговоре о савезу и са Бугарском. И у Софији се, после извесног лутања и неуспелих комбинација с једностраним искоришћавањем заплета у Турској, почело увиђати, да се развијањем туђих политичких утицаја поводом реформне акције у вилајетима Мађедоније и Старе Србије балканско питање све више компликује и упућује тако, да његово решавање може, у крајњој линији, испасти сасвим неповољно по тежње и интересе балканских држава. Империјалистички прохтеви Дунавске Монархије могли су бити задовољени врло лако на рачун балканских народа и држава. Иницијатива за склапање једног политичког споразума између Србије и Бугарске потекла је почетком 1904. год. из Софије, иако је раније сугестија за ближи споразум било с обадве стране. Главни претставници бугарских рефолуционарних организација, генерал Цончев и за њим Борис Сарафов, долазили су почетком децембра 1903. године лично у Београд, на преговоре. Од почетка 1904. год. нарочито је Италија живо препоручивала ближу заједницу између балканских држава Србије, Бугарске и Црне Горе као неопходног услова да се може пред Европом успешно бранити начело "Балкан балканским народима" и да се том заједницом створи ако не још опасна, али свакако озбиљна брана против оних сила, које би имале својих освајачких планова на том полуострву. Непосредан повод за Бугаре да то питање сами пожуре било је њихово страховање од могућег ратног заплета с Турцима, неизвесност општег положаја услед руско-јапанског рата и зебње од аустриских планова на Балкану. Сам немачки посланик из Софије извештавао је у то време своју владу о бугарском зазирању од Аустро-Угарске.

Резултат српско-бугарских преговора вођених од фебруара до априла у Београду био је споразум у овим тачкама: да се узајамно отворе границе за све њихове производе; да се обе државе старају да им царинска политика према другим државама буде вођена једнако; и да теже да се таквим радом дође до царинског савеза. Сем тога било је још неких одлука о споразуму економско-административне природе. У тајном делу уговора, потписаног 30. марта 1904. у Београду, од већег и начелног значаја биле су прве три тачке, које су говориле: 1) да ће Србија и Бугарска помагати, да се предложене реформе у поменута три вилајета изведу, тежећи да се исте реформе уведу и у Једренском Вилајету; 2) да ће се бранити "заједнички и свима силама и средствима, којима располажу, против сваког покушаја - ма од куда овај долазио - био наперен против садашње територијалне целине и независности њихових држава био против сигурности и неприкосновености њихових владајућих данас династија"; 3) исто тако ће се успротивити "свима силама и средствима, којима располажу свакој непријатељској акцији или изолираној окупацији у поменута горе четири вилајета, ма од које државе оне долазиле."

Осећајући се исто тако угроженом од Аустро-Угарске и Турска је, са своје стране, нудила савез Србији и Црној Гори два пута током 1904. године. Иницијативу је за то узимао сам султан лично.

Од 1902. год. Бугари су били развили врло живу четничку акцију у Маћедонији, хотећи да терором заплаше Турке и пробуде Европу, а и да хришћанско становништво те земље, ако не иде друкчије, и силом придобију на своју страну. Данас више није никаква тајна, да је сама бугарска влада помагала ту акцију, стављајући јој на расположење државне органе и државне магацине. Као одговор на ту акцију, која је 1903. год. била узела великог маха, дошла је и четничка акција Срба и Грка. Од 1904. год. по кланцима и селима Старе Србије и Маћедоније клале су се немилосрдно између себе те хришћанске чете, скоро не мање него са Турцима и Арнаутима. У тим четама било је међу хришћанима бивших официра, студената и много локалних одметника. Начелно споразумевање између влада само је понекад ублажавало противности, али их није прекидало. Ми данас знамо поуздано, из сасвим сигурних извора, да су аустриски конзуларни чиновници и жандармериски официри живо радили на терену да што љуће закрве Србе и Бугаре. Они су Бугарима вршили курирске и обавештачке услуге и по потреби прикривали бугарске четнике и њихове јатаке. Циљ им је био јасан. Требало је с једне стране онемогућити пријатељску сарадњу Срба и Бугара, а с друге тим завадама и борбама створити такво стање на Балкану, да би цео свет нашао као природан спас земље и народа у њезиној окупацији.

Кад је аустро-угарска дипломатија сазнала, да је између Србије и Бугарске дошло до неког споразума, и кад је крајем 1905. било објављено постојање српско-бугарског царинског савеза, склопљеног 22. јуна те године, прекинула је бечка влада трговачке преговоре са Србијом. Она је тражила у први мах ни мање ни више, него да се тај уговор откаже. Кад Срби на то нису пристали Аустрија је покушала да натера Србију на попуштање привредним репресалијама, које су се претвориле у прави царински рат. Бечка влада била је уверена, да Срби тај привредни рат неће моћи издржати, јер је главни извоз њихове стоке био дотле упућиван скоро искључиво на аустриска и угарска тржишта. На велико своје изненађење она је видела, да је то предвиђање обмануло. Срби су, осећајући опасност, ублажили своје политичке борбе и прегли да нађу нова тржишта и да извоз стоке донекле измене у толико, што су је на страну почели слати не само у живом, него и у закланом стању. Тад се у земљи подижу прве велике модерне кланице. У току тог царинског рата аустриска влада је постављала као услов Србији за обнову трговачког уговора још и то, да мора у њеним фабрикама оружја набавити известан број топовских батерија, које је она намеравала купити за своје наоружање тамо, где јој то из свих разлога буде најповољније. Такво њезино држање наишло је на осуду код свих великих сила и определило је, међу осталим, Енглеску да обнови дипломатске везе са Србијом. Српска влада није хтела попустити, налазећи с разлогом да би то само дало повода Бечу да у свом понашању настави тај метод, који очевидно није водио добру.

Крајем 1906. год. отступио је гроф А. Голуховски са положаја аустро-угарског министра Иностраних Дела и место њега је дошао посланик из Петрограда барон А. Ерентал. Ерентал је имао довољно прилике да изблиза прати тешку кризу коју је проживљавала Русија и због пораза са Јапаном и због унутрашње револуције, која је трајала од 1905. год. па скоро све до његова одласка. Он се вратио у Беч са јасним уверењем да Русија није способна ни за какву већу спољашњу акцију, па је с тога хтео да политици своје државе даде више динамике. Ослањао се при том на Немачку, која је због Марока дошла била у отворен сукоб са Француском и Енглеском и показивала исто тако активистичке тенденције. Први његов корак било је тражење од Порте концесија за градњу железнице, која би ишла кроз Новопазарски Санџак, од босанске границе до Митровице, где би се наставила на пругу која је већ постојала. Тако би Аустро-Угарска добила преко Босне и Санџака непосредни железнички спој са Солуном. Сам Ерентал је поверљиво писао, како та пруга "пре свега има подмирити наше политичке и војничке интересе, док ће наше привредне интересе задовољити само у ограниченој мери, а оне балканских држава баш никако". Турска влада дала је тражену дозволу 18. (31.) јануара 1908.

Тај акт изазвао је огорчење на много страна, у Русији, Италији, а нарочито у Србији. Руска дипломатија нашла се увређена посебно с тога, што је бечка влада није о том претходно обавестила, како је, према духу Мирцштешког Уговора било одређено. Италија је видела у том изигравање њених интереса у Албанији. Све силе налазиле су подједнако, да аустриски корак није био лојалан. Оне су све, с бечком владом заједно, тражиле од Турака с доста притисака да извршују захтеве у погледу рефорама, а сад Беч, себично, само за свој рачун, тражи концесије од Порте, несумњиво не без извесних обећања са своје стране. Као реакција на то дошло је тражење српске владе, да се њој одобри железничка линија, која би с Дунава, преко Србије и турског подручја, водила на Јадранско Море. Тај српски захтев помагале су све силе сем Аустрије, а нарочито Русија и Италија. У исто време бечка влада је тражила од Црне Горе потпуно слободан промет за своју железницу, коју би она градила преко црногорског подручја за Албанију. Црногорска влада одбила је то тражење.

Даљи рад на пољу рефорама пресекла је Младотурска Револуција, која је избила у лето, 20. јуна, у Ресну и Битољу. Турски родољуби бојали су се даљег проширивања рефорама, које је било у изгледу, и сталног мешања туђих сила у њихове унутрашње послове, и тражења разних концесија на рачун њихових државних интереса, једном речју свега што је Турску понижавало и правило је државом, којој је потребно туђе туторство. Младотурски покрет прихватила је војска; његови главни вођи и били су млађи официри. Из Солуна, где је био штаб младих реформатора, почело је брзо дириговање свих државних послова. Стари реакционар Абдул Хамид, осећајући да би нови покрет могао олакшати положај Царевине, примио је Младотурке у владу, иако им није веровао.

Кад је Аустро-Угарска монархија на Берлинском Конгресу добила мандат да окупира Босну и Херцеговину сви њени меродавни кругови, и војнички и дипломатски, били су начисто с тим, да тај мандат није привременог карактера.

Аустро-Угарска дипломатија припремала је од првих дана терен, да може окупацију претворити у анексију. Већ у јуну 1881. добила је начелни пристанак руске владе да "у опортуном часу" може прогласити анексију. Што то бечки кругови нису извели одмах било је најпре због извесних унутрашњих тешкоћа, а онда, још више, због турског отпора. Имајући своје даље планове на Балкану бечка дипломатија није хтела у ово време да изазива Турке против себе и да поново начиње Источно Питање, које је недавно, с муком, било како-тако затворено. Али је зато успела да у свој круг привуче краља Милана, да склопи савез са Румунијом, и да домало не само придобије и Бугарску, него чак да на њен престо доведе свог кандидата и свог несумњивог приврженика, кнеза Фердинанда. Али ово аустриско уплитање у бугарско питање умало није 1886/7. године довело до рата између ње и Русије и толико је покварило њихове односе, да бечка влада није могла више рачунати на руску трпељивост у изменама постојећег стања. Покваривши односе са Русијом бечка влада је морала да прави уступке свом талијанском савезнику, који није пристајао да Аустро-Угарска добије ма какву нову корист на Балканском Полуострву без извесне отштете за себе. Као нову корист талијанска влада је сматрала и проглашавање анексије, која би имала да коначно утврди аустро-угарску власт на Балкану. Питање анексије постало је тако много сложеније него што се у Бечу очекивало и морало је с тога бити одложено до погодних времена.

У пролеће 1897, за време грчко-турског рата, покушали су аустриски државници, за време посете Франца Јосифа цару Николи у Петрограду, да поново добију руски пристанак за тај корак. Били су скоро сигурни да ће га добити и припремали су већ и све мере за то. Анексија је имала да буде као нека награда цару, који се 1898. године спремао да прослави педесетогодишњицу своје владавине. Али у Петрограду нису хтели да пристану и тражили су категорично да се поштује постојеће стање.

Мисао о анексији јавила се поново код многих аустро-угарских активиста за време руско-јапанског рата и руске револуције. Али гроф Голуховски, који је тада водио спољашњу политику Дунавске Монархије, није ипак пошао тим путем. Зашто? Очевидно не с тога, што би хтео бити лојалан у обавезама према Русији јер то није било у традицији бечке политике, нити је он сам био пријатељ Руса. Он је то учинио само зато, што се бојао нових заплета. Кад је приликом увођења рефорама у Турској добио за аустриске жандармериске официре цео Косовски Вилајет он је наишао на велику опозицију Италије, коју су подржавале Француска и Енглеска. Немачкој, која је ради Марока дошла у сукоб са Француском, није могло бити нимало у интересу да односи између две њене савезнице дођу до непоправљиве оштрине и она се трудила и у Бечу и у Риму да делује умирујући. Бечки војнички кругови били су веома незадовољни и тражили су чак, да се Италија силом ућутка; тада је настала она крилатица, која се после чешће пута понављала, да пут на Балкан води преко Рима. Голуховски и сам, и под утицајем Берлина, није био за преке мере. Унутрашња ситуација Монархије, у којој је мађарска независна странка од 1903. године водила врло оштру и, како се чинило, скоро непомирљиву политику, и у којој су и други народи показивали и сувише незадовољства, није била таква да улива много поверења. По схватањима Голуховског Аустрија треба да дела опрезно, постепено, и привидно мирно, не излажући се потресима, који би могли бити опасни за њен не много здрави и стабилни организам.

У то време покушавано је, да бар становништво Босне и Херцеговине које је дотад живело без икаквих политичких права, "изрази жељу" за анексијом. У лето 1906. имале су се држати у околини Дубровника комбиноване маневре аустриске флоте и копнене снаге. На те маневре требало је да дође сам цар, и да се после њих наврати у Требиње. Из бечких војничких и клерикалних кругова поручивало се, како би то била веома згодна прилика, да народ, у ком било облику, "подастре" те своје жеље. Идеју су прихватила само лица из круга сарајевског надбискупа Штадлера, којима је стављано у изглед да би то био први корак у остваривању триализма. Православни и муслимани устали су одлучно против тога. У мостарској градској општини дали су изјаве Петар Шантић и Мујага Комадина, уз једногласан пристанак својих другова, чланова Општинског већа, да они неће присуствовати цареву дочеку, као претставници главног града Херцеговине, ако се њихов долазак буде доводио у ма какву везу са анексијом и ако том приликом буде уопште подношена ма какава молба за њу, или ако буде тражена, или чак проглашавана анексија. Та историска седница била је 14. августа 1906. и она је, сасвим природно, изазвала право запрепашћење у службеним круговима.

У мађарској јавности тврдило се да је цар одустао од намераваног пута по њиховој жељи, јер се није тобоже, претходно утврдио однос босанске анексије у оквиру Дунавске Монархије. Мађарски захтев био је да се анексија има извести у име историског права круне св. Стевана, а не и у име аустриске поле. Службено гледиште било је, међутим, да је мандат за окупацију дат Аустро-Угарској Монархији као целини и да она као целина, има провести и анексију.

Младотурска револуција поспешила је и проглас анексије. Бечкој влади учинило се, да је сад дошао погодан час да то оствари. Своје намере она је тумачила овако: Аустро-Угарска је хтела да Босну и Херцеговину постепено васпита за политички живот. Догађаји у Турској пореметили су тамо темпо и рад. Аустрија не може на дуго одлагати питање политичких права за Босну, кад их је Турска дала свима својим поданицима. Шта ће бити ако Босанци реше, да потраже, као још увек номинални поданици султанови, да оду у цариградски парламент? Босни и Херцеговини мора се, дакле, дати устав. Али пре тога мора се извести на чисто државно-правни положај тих земаља. Оваква је обавештења дао бечки кабинет енглеској влади. Другима, и за широку јавност, он је спремао друго објашњење. Бечка влада није смела да даде став пре прогласа анексије просто зато, што је добро знала да би се сабор изјаснио против њене управе и против анексије. О том није било никакве сумње. Знајући то, а не желећи доживети да се такво гласање сасвим правилно протумачи као осуда њеног тридесетогодишњег рада у тим областима бечка влада и њени експоненти у Сарајеву, хотећи да правдају себе, претстављали су таква расположења у народу као плод великосрпске пропаганде, која да у Босни није била самоникла, него уношена из Србије. Ради тога је употребила свога агента провокатора Ђорђа Настића, да помоћу његових открића докаже постојање не само идејне него и стварне револуционарне пропаганде из Србије у аустро-угарским земљама и да на основу њих почне са велеиздајничким процесима. Ради тога су њени органи у аустриском посланству у Београду помагали фалсификовати лажне документе у истом духу, да би могли компромитовати угледне политичке личности у Хрватској и Босни.

У Босни и Херцеговини је одавно постојала истинска жеља, да се уједине са Србијом и Црном Гором. Ко је год пратио нашу историју могао је то утврдити у стотинама примера. Оно што је чиста неистина у противничким тврдњама то је наглашавање, да је то била туђа пропаганда. Зар није Вишњић, више од пола века пре окупације и пре помисли о аустриској управи у тим земљама, сам рођени Босанац, казивао, с пуно саосећања целог народа, оне пророчке речи кроз Вождова уста?

Зар није Кочићев Давид, да све остале и не помињемо, јасан израз свих који су као и он осећали и питали: "Би ли се, икако, икако мого од тог нашег краља и књаза истесати макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажељели царева?"

Бечка влада, иако је знала народна расположења, чинила је, ипак, поновне покушаје, да би се народ у Босни и Херцеговини изјаснио за анексију. Она је упутила тамо адвоката др Красу, који је раније имао канцеларију у Сарајеву и одржавао везе с извесним људима из Босне. Овај је дошао с пуно обећања свима главнијим вођама православних и муслимана препоручујући им да упуте у Беч једну депутацију, која би као молила да се с уставним питањем реши и државноправно. Босни се обећавао аутономан положај са старим краљевским рангом. Одговор наших људи био је из реда негативан. У писменој претставци, коју су 7. септембра 1908., поднели на Илиџи министру Стевану Буријану, они су тражили доношење устава али без државноправног решења, наглашавајући да не желе никаквих одлука без народног пристанка.

Прва седница заједничких министара Аустро-Угарске Монархије о анексији, на којој су присуствовали и аустриски и мађарски министри претседници, одржана је била 18. новембра (1. децембра) 1907. На њој је било решено, да се анексија оствари "кад је прилике затраже и допусте". Одмах потом почело се радити, да се те повољне прилике не само пожуре него и изазову. У Хрватској је 24. децембра 1907. постављен за бана заклети непријатељ Срба, Барон Павле Раух. Из Беча и Сарајева чињено је све што се могло, да се што више затрују односи између Србије и Црне Горе, како би се слободне српске државе у одлучном часу нашле неактивне и узајамно компромитоване. У Босни почињу преметачине, затварања и застрашивања. Издата је позната парола "савити или скршити". Па ипак нису успели. Став Срба био је миран, али одлучан. Кад су видели да из народа не могу добити оно што траже бечки меродавни кругови су решили да анексију изврше октроисањем. Догађаји у Турској убрзали су решење.

На челу руског Министарства Иностраних Дела налазио се у ово време А. Извољски, државник не без даровитости, али сувише ташт и сангвиничан, а у доброј мери не и без извесне брзоплетости. Он је, из побуда које још нису сасвим објашњене и довољно схватљиве, упутио 2. јула 1908. Еренталу један мемоар, у ком му је понудио известан споразум. У том мемоару он је, међу осталим, начео и питање анексије. Оно, као и питање Дарданела, на које су Руси полагали одавно велику и оправдану важност, имало је, истина, по његовом изричном наглашавању, европски карактер, али је могло да се припреми за решавање у духу пријатељског реципроцитета. То је понуда на коју је бечка дипломатија одавно чекала и која је обећавала велико олакшање с те стране. Руска понуда била је још у толико повољнија, што је уз Босну и Херцеговину обухватала и Новопазарски Санџак. Понуда Извољскога дошла је у исто време кад и вести о младотурској револуцији, али независно од њих. Оба догађаја изазвала су у Бечу живу активност и, повезана, одлучила су нов обрт у историји.

Кад се решио да приступи анексији после руске понуде и догађаја у Турској Ерентал је европску ситуацију сматрао као врло повољну. С Русијом се мислио нагодити обећавајући јој пријатељско држање у питању Дарданела; немачки пристанак је већ имао; Француска је била нератоборна и заузета у Мароку, Италију је мислио паралисати тим, што ће напустити Санџак и тим дати доказа да не мисли на даље продирање и да анексија не значи за Аустрију никакву нову добит, него с тим напуштањем чак и једну врсту жртве. Тим актом надао се добити и поверење нове Турске, која у ствари има да добије као чисту једну своју област, дотле у пола закапарисану с њихове стране. За Енглеску, која је Аустрију и увела у Босну, веровао је да неће, поводом анексије, предузимати ништа озбиљније. Верујући у то, и ослањајући се на апсолутну помоћ Немачке, он се решио да за свој поступак не тражи унапред сагласност сила потписница Берлинског Конгреса, које су јој дале мандат, него да их стави пред готов чин. Изузетак је учинио само са Русијом и Италијом, али ни њима није хтео да открије своје праве намере и да их обавести у пуној мери.

Са Извољским састао се у Бухлау на имању грофа Берхтолда, тада аустриског посланика у Петрограду, 2. септембра. Он му је том приликом ставио до знања да намерава прогласити анексију, али му није хтео казати рок. Очевидно зато, да овај не би имао довољно времена да покуша можда какве друге дипломатске потезе, који би компликовали ствар. Обећао му је само да ће га о датуму обавестити накнадно. Извољском је и пре тога, после преписке с Еренталом, било јасно да је анексија на прагу и он је о том, у Карлсбаду обавестио 22. августа и српског министра иностраних дела, др Милована Миловановића. Русија није могла спречити тај акт, говорио је он обилазећи истину о целој ствари, нити због анексије може ући у рат. Једино што може учинити за Србију то је да помаже њене захтеве за извесне територијалне компензације и препоручио му је да их тражи. Према талијанском колеги Титонију Ерентал је био још више уздржан. Његов говор с њим о анексији имао је претежно академски карактер и Титони из њега није могао закључити ни кад ће се анексија извршити ни у ком облику. Упало је после нарочито у очи ово: док је Ерентал био толико закопчан према свом савезнику он је, у исто време, бугарском кнезу Фердинанду саопштио јасно да мисли прогласити анексију и позвао га је, у недвосмисленој форми, иако дипломатски, да и Бугарска поступи према својим интересима. Кнез је 10. септембра дошао у Пешту и имао је с Еренталом дуже разговоре. Иако су после и једна и друга страна спориле, да је тад била уговорена паралелна акција изненађења за Турску ипак су неки, и то далеки посланици на страни, као гроф Кевенхилер у Паризу, знали, да ће бити проглашена у блиском временском року бугарска независност и анексија Босне. Дипломатски, тај потез је био врло добар. Изненађена Турска неће моћи у исто време да реагује на обе стране, па ће под притиском догађаја попустити и снаћи се у новим приликама.

Акт о анексији упућен је страним дворовима 20. септембра, а јавно је проглашен четири дана доцније. Бугарска независност проглашена је један дан раније. Ерентал није сачекао руски службени одговор, а све је ставио пред свршену ствар. Он је тако, једнострано и без много обзира, поцепао један међународни уговор и запрепастио сав свет. Сам је цар Вилхелм био веома ражљућен и написао је о Еренталу, у својој импулзивности, неколико врло опорих речи. Енглески министри изјавили су одмах, у име владе, да они не могу признати право ни једној сили да самовласно мења међународне уговоре. Биограф енглеског краља Едварда VII пише, да никад није видео свог краља тако узбуђена као оног дана када је примио ту вест. У одговору цару Францу Јосифу он је изнео јасну критику таквог поступка. Једнострани тај акт осудио је у свом одговору и цар Никола II.

Извољском је стигла вест о анексији кад је дошао у Париз. Био је изненађен и у доброј мери понижен.

У Србији је проглас анексије изазвао највеће узбуђење. Цела земља осећала се тешко погођена. Ударац је био намењен не толико Босни и Србији колико српској идеји и целој српској будућности. Аустриска окупација имала је привремен карактер, бар теориски, и постојала је нада да ће њеној владавини ту доћи крај кад народ Босне и Херцеговине дође до израза. Сад је та владавина постала дефинитивна; анексија је направила од Аустрије трајну балканску силу. Док буде те силе нема српског уједињења; а будућност Србије, стешњене у уске границе, зависиће стално од ћуди и интереса великог и нетрпељивог суседа. Мимо сва очекивања у Бечу, анексија је узбудила исто тако и Црну Гору. Иако су затегнутости између владајућих кругова Београда и Цетиња биле велике, у часу опште народне угрожености обе су се земље нашле брзо на истој линији. Тридесет година раније, 1876. Србија и Црна Гора ушле су у рат с Турцима због Босне и Херцеговине; и у овом часу оне су биле поново спремне за то. Јавно мишљење тражило је борбу. Мада се добро и знао и видео несразмер снага свет је, као запаљен, кликтао на узбуну.

Влада је била у не малој неприлици. Др Милован Миловановић, као одговорни министар Иностраних Дела, није био за крајње мере знајући да Русија није способна за борбу, да Француска даје јасно разумети како рат, због српског питања, у том облику, не би био довољно схваћен у њиховим редовима, и да нас и друге силе не би помогле у оној мери коју ми желимо. Опозиција је веровала, да би руско јавно мишљење могло ипак утицати на владу да буде енергичнија, мислећи да у Русији пространој и бесконачној, има ипак више снаге него што малодушни претстављају. Веровало се даље, да ће и Турска устати на одбрану својих права и да би се могао створити војнички савез и с њом. У Петроград је с тога послато више јавних радника, да "обрађују" јавно мишљење и упућен је и сам Никола Пашић; а у Цариград је послат Стојан Новаковић. Није требало много времена па да се види да од савеза с Турском неће бити ништа. Она није била спремна за велику борбу и мисао о неком рату с Аустријом тамо нико није узимао у озбиљну комбинацију. Претње, бојкот робе и преговарање са Србијом служили су само за то, да се прави притисак на Беч како би се отуд добили што већи материјални уступци. У Петрограду јавно мишљење осуђивало је Извољског и имало пуно словенског и братског саосећања, али су сви одговорни кругови, у свакој прилици, јасно наглашавали да они не могу ући у рат. То је наглашавање било искрено, сасвим искрено, али и наивно. Оно је значило бацање оружја унапред и чинило је да противник остане до краја упоран и непомирљив.

Русија је ипак покушала да учини све што се може. У споразуму са Енглеском и Француском она је предложила сазив једне конференције великих сила, која би дискутовала промене одлука Берлинског Конгреса и која би, међу осталим, нашла неку отштету и за Србију. Аустрија је одбијала свако учешће на конференцији, ако унапред не добије јемство да њен поступак неће бити подвргнут критици и ако се унапред не да пристанак на њ. За територијалне уступке Србије није хтела ни да чује. Немачка, бранила је начелно престиж Аустрије као велике силе и примала, са тог гледишта, безусловно све оно што је Беч тражио.

Ерентал је одбијао европску конференцију и с тим разлогом, што је питање Босне и Херцеговине ствар само Турске и Аустро-Угарске. Тај разлог је био правно сасвим погрешан. Мандат за окупацију није добила Аустрија од Турске него од великих сила; према томе и одлука о промени тога мандата треба да дође са исте стране. Ерентал је то добро знао и сам, али кад је већ једном пошао путем гажења међународних уговора требало је њим ићи и даље. Турска је била начисто с тим, да од европске конференције не може добити ништа и да Босну и Херцеговину не може повратити. Било је међутим, извесног страха да би се тражене концесије Србији могле дати на њен рачун, у Санџаку, или на ком другом месту. И с тога је она кад је видела да је Беч вољан на материјалне уступке, прихватила радо преговоре на тој бази и завршила их 13. фебруара 1909.

Кад је свршила питање с Турском Аустрија се спремала на обрачун са Србијом. У бечким круговима све је више сазревала мисао, коју су нарочито развијали војни кругови са шефом Генералштаба на челу, Конрадом Хецендорфом, да Србију, као опасно националнистичко револуционарно гнездо, треба уништити. Ту мисао прихватио је и сам Ерентал. У јесен и зиму 1908/9. чињено је више предлога шта треба учинити с том земљом и како је треба разделити. После споразума с Турском Ерентал је изишао са формалном оптужбом, да Србија ради против интегритета Дунавске Монархије и да је с тога треба уразумити и упозорити на последице. Сем тога он је изјавио, да у српско-аустриском спору не жели туђих посредовања. Како би имао да се води тај спор у двоје, између једне велике силе од педесет милиона становника и њеног суседа који је био двадесет пута слабији, није било тешко предвидети. Реч "кажњавање" није силазила с уста, а с немачке стране у европским престоницама се озбиљно упозоравало на могућност рата. Са свих страна почеле су стизати пријатељске опомене у Београд да Србија попусти и да се, осамљена, не излаже страховитом ударцу. Русија је, међутим, ипак покушала, и то са успехом, да спречи присиљавање Србије на непосредне преговоре с Бечом, које би водила сама. Њезиној акцији придружила се и Енглеска позивајући се на Хашки споразум, према коме се понуда неке силе за посредовање, у интересу мира, не може сматрати као увреда.

Српска влада дала је 18. фебруара изјаву, да она од Аустро-Угарске не тражи ништа ни у политичком ни у привредном погледу; у босанско-херцеговачком питању она је дигла свој глас у толико, у колико је оно имало европски карактер. И у будућности за њу ће у тој ствари бити меродаван само став европских сила; ако не признају отворено стање примиће такву одлуку и она. Та изјава српске владе, с извесним руским изменама, није задовољавала у Бечу, јер је овај тражио изречно признавање анексије. Од Србије је тражен јасан и безуслован одговор. Да би присилио Извољског на попуштање Ерентал му је поручио, да ће објавити целу преписку око анексије и тим њега лично довести у најнеријатнији положај. Извољски се био веома уплашио. Објављивање те преписке показало би белодано колико је био несмотрен и брзоплет и лишен правог дипломатског осећања и колико је сам допринео до стварања целог заплета.

Незадовољан одговором Србије и тим што је он предат свима силама а не само Аустрији, Ерентал је прешао на отворену претњу. По саопштењу самог шефа аустриског Генералштаба на границу Србије и Црне Горе упућена је огромна војска од 1,041.000 људи. Кад је Србија, на бечки позив на нове трговачке преговоре, одговорила да би требало већ склопљени уговор поднети на надлежно одобрење, а нове преговоре водити само на бази реципроцитета, схватио је то Ерентал као дрзак став малог суседа и нашао је у том одговору довољно разлога да, уз раније претње, упути нову, и још одлучнију. У том опасном часу, понудио се сер Е. Греј да он посредује између Беча и Београда, упутивши у Беч нацрт једне изјаве, коју би српска влада имала дати аустријској. Учинио је то на дан пре закључка руског ратног савета у Царевом Селу, да ће Русија, у случају аустриског напада на Србију, морати остати неутрална. У Берлину и Бечу дознало се одмах за тај закључак. И с тога су захтеви Еренталови постали, природно, већи. Претњом рата против Србије он је сад хтео изнудити признање анексије не само од ње, него и од великих сила. У том смислу је и говорио отворено енглеском посланику одбијајући предложени нацрт.

У тај мах дошло је ненадано немачко посредовање у Петрограду. По наредби државног секретара Кидерлен Вехтера затражио је немачки посланик 10. марта јасну начелну изјаву, да Русија призна анексију, иначе ће Немачка оставити бечкој влади слободне руке. По речима канцелара, кнеза Билова, "на теразије европске одлуке био је бачен немачки мач". Тај корак, који је имао садржајно карактер ултиматума, донео је одлуку. Извољски је попустио и, да спасе Србију, дао пристанак.

Енглеска је одбила да учини сличну изјаву, него је тражила да се претходно реши питање са Србијом и Црном Гором, или, боље речено, тражила је гарантију да их Аустро-Угарска неће напасти. Ерентал се колебао дан-два. Иако је постигао признање анексије или имао сигурне изгледе да ће га постићи он је, под притиском војних кругова, хтео и да казни Србију. Превладао је, ипак, бар за ову прилику, здрав разум. Ерентал је најзад пристао, да од стране Србије прими изјаву коју је саставио Греј, а коју је он, после извесних исправака, усвојио. Енглеска, Француска, Русија и Италија учиниле су 17. марта заједнички демарш код српске владе, да јој олакшају одлуку, која није била лака. Српска влада је попустила и учинила оно што се од ње, у интересу мира, тражило.

Анексиона криза тим је била привидно мирно завршена, али је оставила дубоке трагове у Европи. Силе су се биле јасно поделиле у два табора: једне које су браниле поштовање међународних уговора, и друге које су их, ослањајући се на силу, свесно повредиле. Србија је била, истина понижена, али је из ове кризе изишла чвршћа и боље повезана, свесна и опасности коју је прошла и нових задатака у будућности. С њом заједно била је дубоко понижена и Русија, која после овог, све до Светског Рата, није ушла са Аустро-Угарском ни у какве ближе везе, а камо ли сарадњу. Југословенско питање актом анексије није било затворено; напротив, оно се тад тек јавило и пред нама и пред Европом у пуној озбиљности.

За то време у целом нашем народу осећала се нека ведра стваралачка снага. Умни привредник Владимир Матијевић основао је 1897. год. са још неким Србима друштво Привредник за планско смештање малих шегрта, од којих се имао образовати наш средњи, трговачки и занатлиски, грађански сталеж, кога нисмо имали у довољној мери. Привредник је препоручивао и организације земљорадничких задруга, а из његова круга је створена и Српска банка у Загребу. У Босни и Херцеговини Срби су 1902. год. основали друштво Просвету, које је узело на себе дужност да образује школовани српски подмладак, кога је у тим земљама било очајно мало, и да шири просвету у народу на све начине. Просвета је постала матица за сва остала друштва у Босни, национална и привредна, помажући створена и подижући нова. Она је, с почетка, организовала и прве земљорадничке задруге. Велик полет узело је од 1904. год. соколство, у ком су међу Словенима предњачили Чеси. С почетка су соколска друштва носила разна имена (Душан Силни, Обилић и др.), али је од 1910. усвојено заједничко име сокола. У привредном животу извесна наша места показивала су очевидан полет, који се преносио и на политичка и на културна питања. Скоро сва главнија места имала су своје локалне листове, међу којима је било врло добрих, а у некима их је било и повише. Водеће улоге имали су Србобран у Загребу, који је од 1902. год. прозвао Нови Србобран, Застава у Новом Саду, Српска ријеч од 1905. у Сарајеву, Народ од 1907. у Мостару, Отаџбина од 1907. год. у Бањој Луци. Смрћу Антона Фабриса (1904.) изгубили су Срби у Далмацији мудрог и одличног новинара, чији је лист Дубровник био веома цењен и вршио знатан утицај. Неколико добрих и добронамерних књижевних листова створило је у својим местима права мала културна средишта. У Карловцима је Бранково коло било боље и активније од Матичиног Летописа, нарочито за време док му је уредник био П. Марковић Адамов, т. ј. од 1895-1907. год. Жив књижевни центар био је створен у Мостару око његове Зоре (1896-1901.). Босанска Вила у Сарајеву, од 1885. год., има лепих националних заслуга, мада књижевно није била увек на висини, исто као и дубровачки Срђ (од 1902. год.). На Цетињу је дуго постојао Глас Црногорца (од 1873. год.) као службени лист. Покретано је и неколико књижевних листова (Црногорка, Нова Зета, Луча, Дан, Књижевни лист), али ниједан од њих није стекао већег угледа, мада је у њима сарађивало и неколико лица несумњиве вредности.

Непријатно је, међутим, деловало на цео српски народ, што односи између Србије и Црне Горе нису постали бољи ни иза нестанка династије Обреновића. Није била никаква тајна, да се краљ Петар и кнез Никола нису трпели. Последњих година XIX и на почетку XX века црногорски кнез није више уживао у народу онај глас који је имао после сјајних победа и осамдесетих година. Он је био даровит човек, с пуно полета, с извесним књижевним настојањима, али аутократа, ташт и подложан утицајима. Као на свима дворовима и око њега је било улизица и сплеткара, који су били у толико опаснији, што је цетињски круг кнежев био мали и ограничен. Сви бољи људи из Црне Горе, кнежеви сарадници и јунаци, као Марко Миљанов, Јоле Пилетић, Пеко Павловић, Лазар Сочица, Жарко Љешевић, Машо Врбица и др., пали су у немилост или се морали повлачити. У земљи нису могли да се задрже ни многи Срби са стране, који су долазили да ту раде. Симпатична из далека, романтичарски идеалисана, Црна Гора је била убога мала земља где се тешко живело и где се с тога на сваки завиднији положај гледало и жељно и прекорно. Писма о Црногорцима Љуб. Ненадовића, писана с пуно заслужене хвале и љубави, само су једна страна медаље. Од прекора није никад био штеђен ни сам двор. У последње време против кнежева режима устајала је нарочито омладина, која се школовала на страни, а посебно у Србији. Било је у њезиној критици доста личног, али и доста начелног. Сударала су се нова гледишта са освештаним патриархалним навикама; сукобљавала су се амбиције младих и школованих са наслеђеним традицијама племена и кућића. Кнез сам није радо улазио у сарадњу с младима, јер му је њихов метод изгледао много насртљив. Њихово држање он је тумачио као неукусну имитацију србијанске партиске борбе и осуђивао га је. Веровао је чак, да људи из Србије намерно гурају омладину против њега. Знајући то, босанска влада је смислила паклени план. Да би пред анексију направила јаз између службене Црне Горе и Србије што дубљим она је упутила једног свог повереника, Ђорђа Настића, у Србију. Он се имао тамо претставити као народни мученик који је морао да бежи из Сарајева и ступити као агент изазивач у везе с црногорском омладином и наговарати је на терористичка дела против цетињског двора. Он је доиста успео да буде примљен с поверењем и да му извесни црногорски омладинци приђу искрено, огорчени на кнежево гоњење опозиције и распуштање Народне Скупштине. У тим круговима спремиле су се неколике бомбе за терористичка дела. Кад су оне биле упућене у Црну Гору цетињске власти биле су унапред обавештене и успеле су да их пронађу и похватају доносиоце пре икакве штете. Та бомбашка афера била је, природно, силно надувана од аустриске штампе, али њој су, на жалост, насели и цетињски властодршци, иако им је, за времена, била скренута пажња с најчеститије стране о Настићевој улози. Срећом, у одлучном часу, за време анексионе кризе, цетињски двор се тргао и пришао Србији, да заједно прихвате борбу, и тако је та аустриска сплетка остала без жељеног дејства. Скандал са лажним документима, која је, по испоруци Министарства Иностраних Дела у Бечу, публиковао с оптужбама на српску владу историчар, професор бечког Универзитета, др Х. Фридјунг, био је даљи доказ нескрупулозности аустро-угарске дипломатије у борби против Срба.

За то време веома се заоштрила борба између Беча и Пеште. Мађарска независна странка, на челу са Кошутовим сином, тражила је стварну еманципацију Мађарске од Аустрије, и у том духу захтевала је мађарску државну банку, мађарску војску или бар мађарски језик у војсци и друге ствари, које би имале да им донесу потпуно самосталне установе. Бечки дворски кругови устали су енергично против тога. Од 1903. год. почела је оштра парламентарна борба с разноврсним кризама. На изборима 1905. год. уједињена мађарска опозиција однела је одлучну победу. Беч је тад морао да уведе једну врсту комесаријата. У тој борби и Беч и Пешта пажљиво су пратили држање Срба и Хрвата; обе стране мамиле су их разним обећањима. Мађари су чак тражили и везе са Србијом и правили демонстративне излете у Београд. Бечки клерикални кругови утицали су на Хрвате. Али код Срба и доброг дела Хрвата деловало је овог пута искуство из 1848. год. Нису више хтели да раде за рачун Беча, који им се онако лепо одужио. Српски политичари полазили су сем тога са гледишта, да је у нашем интересу свако слабљење компактне масе Дунавске Монархије и да ради тога треба помагати настојања Пеште.

На Ријеци се 19. септембра (2. октобра) 1905. састало 40 хрватских народних посланика из Хрватске, Далмације и Истре и изјаснило своје симпатије за циљеве мађарске борбе за народно самоопредељење и за уставна права и слободе. У истом смислу изјаснило се и 26 народних посланика српских из истих земаља, скупљених у Задру, 3. (16.) октобра. Наскоро потом, као Мађари, и српскохрватске опозиционе странке образовале су своју коалицију 29. новембра (12. децембра) 1905. год. За своју сарадњу оне су тражиле, уз присаједињење Далмације Хрватској, радикалну измену управе у Хрватској и уставне гарантије за пуну слободу политичког рада и уверења. То тим оправданије, што су саме мађарске вође признавале, да је према хрватском народу поступано насилнички и неправедно. На изборима 1906. год. Српскохрватска Коалиција добила је јаку релативну већину и задржала је, поред свих сметња од стране бечких кругова и државних комесара у Хрватској, све до 1918. год. Због таквог свог држања Српскохрватска Коалиција се замерила Бечу и нарочито војним круговима, али се домало разочарала и у мађарској коалицији. Уплашена претњом Фејерваријева "комесарског" кабинета, односно предлогом Јосифа Криштофија, министра Унутрашњих Дела, да ће се у Угарској увести опште право гласа, мађарска коалиција се током 1906. год. показала склоном за попуштање и примила је 25. марта владу под претседништвом дворског кандидата д-ра А. Векерла. С владом заједно, она је примила и читав низ бечких дворских схватања, нарочито у питању односа према Србима и Хрватима. Давана обећања о поправци режима била су брзо заборављена; шта више, с њене стране дошла су нова насиља. Сам кнез Билов, у својим Мемоарима казује, како је, док је био са службом у Букурешту, и "сувише често" посматрао, колико је "Румуне и Србе безгранично огорчавало мешање лудила величине и психолошке кратковидости, фанатичне нетрпељивости и адвокатске рабулистике, које је карактеризовало мађарску политику према народностима".

Стварање Српскохрватске Коалиције, на ком су с хрватске стране живо радили Фрањо Супило и др Анте Трумбић, а са српске Светозар Прибићевић, био је један од најсрећнијих потеза наше народне политике. Место српско-хрватске борбе, која је могла бити само на корист непријатељима, дошла је разумна сарадња, која је све наше проблеме имала да посматра са једног вишег гледишта националне будућности. Срби и Хрвати имали су да служе не као оруђе туђим концепцијама, него да делају онако како захтевају њихови животни интереси. Природна је ствар, да су се на стварну коалицију оборили сви бечки кругови и они код нас који су били с њима у вези или који у својој шовинистичкој кратковидости нису могли да сагледају суштину ствари. Хрватима у Коалицији се пребацивала не само веза са Мађарима, него још више то, да су се упрегли у српска кола. И то зато, што су извесне вође коалиције (као, на пр., угледни књижевник Ксавар Шандор Ђалески) били отворени поборници југословенске идеологије и тражили додира са Београдом.

<<   Садржај   >>