Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Аустрија је сама ставила југословенско питање на дневни ред од дана прогласа анексије Босне и Херцеговине, а нарочито од објаве рата. Пред целим светом она је своје поступке објашњавала тим, да Србија са својом националном активношћу угрожава њене јужне области, да жели створити Велику Србију, или извршити уједињење Југословена под својим окриљем. Улога Србије као Пиемонта значила је од самог зачетка непријатељство према Бечу. С друге стране, сами аустриски кругови, нарочито војнички и клерикални, истицали су потребу стварања једне јаче југословенске заједнице. Они су то тражили првенствено из ова три разлога: 1) да тим онемогуће решење, које би било у корист Београду и тези, да се уједињење врши ван граница Хабзбуршке Монархије; 2) да се уједињавањем католичких Хрвата и Словенаца новој заједници да претежно католички карактер, са средиштем у Загребу, који је важио као искрено одан династији; и 3) да се јачањем Југословена, оданих династији, сузбије сувише велики утицај Мађара и њихових прохтева за што већом самосталношћу. То ново преуређење Аустро-Угарске Монархије имало би се извести тако, да се аустро-мађарски дуализам замени триализмом Аустрије, Угарске и Југославије. О овом програму се много говорило. На њему су живо радили хрватски политичари око дра Јосифа Франка у Загребу и надбискупа Јосипа Штадлера у Сарајеву. Тај програм прихватао је и вођа словеначких клерикалаца др Иван Шустерчић. Међутим, нико од одговорних чинилаца у Дунавској Монархији није ни хтео ни смео да приступи озбиљном решавању тога питања. Данас пријатељи бившег престолонаследника Франца Фердинанда уверавају, да је и он био напустио тај план, иако се на много страна тврдило и веровало, да му је он био носилац. Неоспорна је чињеница, да све до свршетка рата није учињен ни један једини корак да се то питање пречисти. Није се чак дало ни да се Далмација уједини с Хрватском, иако се то тражило преко педесет година. Знало се добро, да би се Мађари против тога борили свима средствима и да не би био искључен ни грађански рат због тога. И Немци, који су ради понемчавања алпских области били основали своју "Јужну Марку" (Sudmark), не би лако упустили Штајерску и Крањску и свој прилаз на море, као ни своје велике трговачке и ратне луке у Трсту и Пуљу.

А питање је међутим било сазрело. Југословени у Аустро-Угарској били су поцепани у четири управна подручја. Сви Словенци и Хрвати и Срби из Далмације и Истре налазили су се у саставу Аустрије и ишли су у бечки парламенат, а имали су и своје покрајинске саборе у Задру, Трсту и Љубљани. Срби и Хрвати Бачке, Баната, Барање и Међимурја стали су под непосредном влашћу Мађара; Хрвати и Срби у Хрватској и Славонији имали су какву-такву самоуправу; док су Срби и Хрвати Босне и Херцеговине живели као одвојена целина, зависни и од Аустрије и од Угарске. Шест милиона Југословена, тако расцепканих, није могао доћи до свог правог израза ни у Бечу ни у Пешти; они су и у бечком и у пештанском парламенту, као и у заједничким делегацијама, претстављали само незнатне мањине. Таква подела омогућавала је Немцима и Мађарима да их мајоризирају и искоришћавају и да често прелазе преко њихових најосновнијих права и захтева. Да се такво стање неће моћи трајно одржати било је несумњиво. Инстикт самоодржања тражио је, да се југословенска снага уједини. Није било у народу ниједне странке која то није желела. Разилажења је било само у питању ко ће и како ће извести то уједињење и које би све области оно имало да обухвати. У прво време, од Илиризма и Штросмајерова Југословенства, чинило се, да ће то извести Хабзбуршка династија, која је од XVIII века показивала тежње, да постане ослободитељ балканских Срба од Турака и да их споји са својим поданицима. У хабзбуршки оквир веровала је све до слома 1918. године још увек већина Хрвата и Словенаца. На Србију нису увек помишљали ни сви Срби, иако је вера у њу постепено расла. Мислило се, у осталом не без разлога, да је њена улога у том правцу неостварљива. Ни понеки краљеви у Србији нису у то веровали. Снага Србије у односу према Дунавској Монархији била је толико несрављено мала, да је доиста свака нада у том правцу могла изгледати као маштаније. А међутим свет је ипак веровао. И то од доласка краља Петра све више. Са неком дубоком самоувереношћу, са неком мистичном снагом, са нечим што је било и наивно и величанствено у исти мах.

За време овог рата против Аустро-Угарске Монархије био је огроман део њезиних поданика. Словени сви. Чак и Пољаци, који су се у њој осећали боље него у Немачкој и Русији, нису крили да желе изаћи из њене заједнице. Победа Немаца и Мађара значила би несумњиво нови и осиони притисак на све оне који нису били с њима и повећала би њихову превласт. Тамнице и концентрациони логори били су пуни људи који су бечким органима били сумњиви и које су њихове власти оптуживале ради сметања јавнога поретка и велеиздаје. Најбољи људи из Далмације, Хрвати и Срби, вучени су од тамнице до тамнице; а у Босни и Херцеговини страдали су Срби, православни и муслимани. Ђаци из свих босанских државних гимназија извођени су пред суд што су улазили у националистичке организације, а у Бањој Луци и Сарајеву тужена је ради велеиздаје већина тадашње српске интелигенције у Босни и Херцеговини. Суђени су чланови управе друштва "Просвете", соколи, побратими; све што је национално осећало и радило. Разумљиво је с тога, што је тада сазрела на много страна мисао и одлука, да се кидају све везе са Аустро-Угарском државом и да се уђе под крило Белога Орла, који је с чашћу водио главну и праву борбу.

Српска Народна Скупштина, као и цео народ Србије, свесно су поставили свој програм. Већ у зиму 1914. год., после слома аустриске офанзиве, Народна Скупштина одобрила је једногласно изјаву владину, да она сматра "као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је, у тренуцима када је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца". Мало потом образован је у Риму и један одбор од хрватских избеглица из Аустро-Угарске Монархије, који се, попуњен после и Србима и Словенцима и другим Хрватима из те државе, претворио у Лондону у Југословенски Одбор. Аустро-Угарски Југословени наглашавали су јединство нашег народа и жељу, да се југословенско питање реши у целини, не одвајајући ствар ни једног племена од другога.

У тим тежњама водећих личности Југословенског Одбора било је искреног уверења, да је боља будућност целог нашег народа само у његовој чврстој заједници. Идеологија целог једног столећа најбољих и највидовитијих људи наше расе долазила је у тим настојањима јасно до свог изражаја. Народно јединство, које се оснивало на истој раси и истом језику и биолошкој измешаности на балканском терену, било је основа целога рада. Оно је тада било у многим устима, и наглашавано је на све стране, и у земљи и у иностранству. Код једних оно је несумњиво било ствар искреног уверења и они су му остали верни до краја. Код других то је била потреба практичне политике. Ево зашто. Савезницима је било много стало до тога да добију Италију као новог ратног друга, нарочито откад се видело да у Русији ствари не иду онако како се желело. За улазак у рат Италија је постављала тешке услове. Савезници су јој уговором у Лондону од 13. априла 1915. признали унапред велике уступке, добрим делом на рачун Срба и Хрвата. Италија је имала да добије северну Далмацију с многим острвима и да се укешти, раздвајајући, северно хрватско од јужног српског приморја. Тај Лондонски Уговор, који је био дипломатска тајна, веома је заплашио Хрвате. Није се знало шта он све садржи и какав уопште став може Италија заузети према њима. Талијани су пред Европом оптуживали Хрвате као Аустрији одану чељад и њихов отпор на Сочи и по истарском и горичком кршу тумачили су као непријатељство не само према Талијанима, него према савезницима уопште. Хрвати се нигде нису појавили као самосталан фактор у борби против централних сила, а нека њихова војничка и политичка лица служила су им верно. Шта може снаћи Хрвате саме ако и кад победе савезници? С тога су извесни хрватски политичари сматрали за потребно да своју ствар вежу са српском, да поистовете своје интересе, јер су Срби у савезничким земљама уживали и глас и поверење. Југословенски Одбор узео је као свој задатак, да појача интерес Европе за југословенско питање, које је у њој било мало познато, да га обавести о нашим заједничким тежњама у прошлости и садашњости, и да сузбија не само аустриско гледиште на то питање, него и талијанско. На чело Југословенског Одбора дошао је претседник сплитске општине, адвокат др Анте Трумбић, један од најугледнијих хрватских политичара, који је активно суделовао и код стварања Ријечке Резолуције. Од Срба ту су били из Босне и Херцеговине Душан Васиљевић, др Никола Стојановић и др Милан Сршкић и после од Војвођана Вељко Петровић. Од Србијанаца био је једини Павле Поповић, професор југословенске књижевности са београдског Универзитета, који је од раније имао много веза са људима ван Србије. Први проглас Југословенског Одбора објављен је на Ђурђев-дан 1915. и говорио је: "Читав југословенски народ, Срби, Хрвати и Словенци, сви ми очекујемо од овога рата уједињење свију народних удова и читавог свог територија у једну независну државу". "Борба Србије и Црне Горе није борба освајалачка за проширењем граница, ове су двије српске државе протагонисти у ослобађању свих Југословена, и њихова је задаћа свију нас: зајамчити нашу народну егзистенцију на нашем уједињеном земљишту." Када је наступио слом Срба - упутио је Југословенски Одбор 11. фебруара 1916. депешу регенту Александру изражавајући у њој своју наду да "она домовина која ће ускрснути из страшнога метежа, којему смо сведоци, неће више бити обновљена Србија, па не ни повећана, него она треба да захвати читав југословенски народ и читаво његово народно земљиште, уједињено у једну државу, под славном династијом Вашега узвишенога оца." Краљ Александар, искрено одушевљен југословенском идеологијом, после повратка са свог пута по савезничким земљама, упутио је 7. априла 1916. проглас препорођеној српској војсци, казујући у њему како су наши савезници вољни "да нас у овој великој борби снажно помогну да Србију створимо великом, те да обухвати све Србе и Југословене, да је учинимо силном и моћном Југославијом, која ће оправдати досада принете жртве и одговорити захтевима новога доба."

Код Хрвата није било јединства у погледима. Кад је умро цар Фрањо Јосиф Југословенски Одбор је наглашавао, да кида све везе са Хабзубршком династијом, али је већина Хрватског сабора у својој адреси новом владару обнављала "староставни завјет вјерности" и молила да јој Престо помогне доћи до народног уједињења у оквиру хабсбуршке државе. Тај оквир тражила је и такозвана Мајска Декларација словеначких и хрватских чланова бечкога парламента, донесена 17/30. маја 1917., у којој се захтевало "на темељу народнога начела и хрватскога државнога права уједињење свих земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби". Срби на ту изјаву нису пристајали. Они су, у широким масама Аустро-Угарске, највише желели Велику Србију; а они кругови који су се одушевљавали ширим југословенским схватањима нису могли, макар и привидно, одобрити тај оквирни програм као ни базу хрватског државног права.

Одлучан обрт у држању многих Хрвата и Словенаца у Аустро-Угарској Монархији донео је Крфски пакт. Тај пакт, склопљен 7/20 јула 1917. између српске владе и Југословенског Одбора на Крфу, предвиђао је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као независне уставне и парламентарне монархије под династијом Карађорђевића, са јединственом територијом и јединственим држављанством. И ту је полазна тачка била, да је "наш троимени народ један исти по крви, по језику говорном и писаном, по осећањима свога јединства, по континуитету и целини територије, на којој неподвојено живи, и по заједничким животним интересима свога националнога опстанка и свестранога развитка свога моралнога и материјалног живота." Нови устав за целу државу имала је донети Уставотворна скупштина. Овај програм, на који је пристала српска круна и српска влада и који су прихватали хрватски родољуби, истина без формалног мандата од свог народа, био је доиста основа која је могла наћи одзива у народу. Највећи део интелектуалаца поздравио је с радошћу и у земљама Аустро-Угарске Монархије, као и ван ње. И од ње је очекивао, с пуно искреног радовања, бољу будућност за цео наш народ.

Када је крајем 1917. године, други дан Божића, Вудров Вилсон, претседник Северноамеричке Уније, изнео четрнаест тачака, које је сматрао као основу мира међу народима, он се у две тачке дотакао и нашег питања. У десетој изражавала се жеља, да се народима Аустро-Угарске даде могућност за аутономан развитак, а у једанаестој казивало се, да треба васпоставити Србију и Црну Гору и дати Србији слободан излаз на море. Дан пре тога претседник енглеске владе, Лојд Џорџ, у жељи да одвоји Аустрију од Немачке, изнео је неку врсту сугестије, да се аустро-угарско питање реши на тај начин, што би се дала аутономија тамошњим "потлаченим" народима. Лојд Џорџ је нарочито био под утицајем талијанског пораза код Капорета у јесен 1917. год. и руског попуштања за време револуције и у Брест Литовску. "Савезници су се већ налазили у горем положају у поређењу с централним силама. Пораз Италије повећао је ту разлику у опасној мери." Тако каже он сам у својим Ратним мемоарима. Ти говори изазвали су код Југословена врло непријатно изненађење и велику забринутост. По њима, цела дотадашња борба, са толиким жртвама, могла је остати узалудна. Присиљена да моментално прими те услове Аустрија их је касније могла одбацити; а ако се сад извуче читава из овог страховитог лома велико је питање да ли ће се и кад ће се дати опет прилика, да се наши људи отресу њезиних веза. Југословенски Одбор протестовао је с тога 29. децембра против Џорџова говора тражећи не аутономију него потпуно ослобођење. У Загребу је поводом тога 17. фебруара 1918. сазван збор свих виђених и незатворених југословенских политичара. На њ тад нису дошли претставници Српскохрватске Коалиције, која је држала власт у земљи и која се бојала да не изазове реакцију војничких елемената, долазак на власт франковаца и ново гоњење Срба. Полиција је први дан растурила састанак, али га је после, на посредовање угледних чланова Коалиције, дозволила, али као приватан састанак у стану лекара дра Анте Павелића, тада претседника Старчевићеве странке права. Тада је донесена одлука, да се изведе концентрација свих народних снага, "које, стојећи на становишту народнога јединства и ослањајући се на начело народнога самоопредељења, захтевају да се створи национална, независна и на демократским принципима саграђена држава Словенаца, Хрвата и Срба." У то доба, под хабзбуршком влашћу, више се доиста није могло рећи. И таква изјава била је заплењена. У њој је јасна разлика према оном што је садржавала Мајска Декларација: у њој се ни једном речју не помиње оквир ни однос према династији, а, иако је донесена у Загребу, у њој нема помена ни о хрватском државном праву. На том састанку било је решено, да се приступи и оснивању Народног Већа.

Одмах потом приступило се оснивању организација на основу Крфскога пакта и ове фебруарске резолуције. Ушло се и у ближе везе са Чесима, који су били одлично обавештени и који су имали канала на свима странама. У мају, приликом прославе Народног Дивадла, дошло је у Прагу до неописивих словенских манифестација, што је дало разлога полицији да учеснике натера на напуштање чешке престонице. На све су стране стваране тајне организације, па чак и међу војницима и морнарима. У Боки, у морнарици, изби права побуна, коју су морали силом угушити. Почеше се бунити и разни гарнизони, као у Крагујевцу и Шибенику. Нарочито се систематски помагало бежање из војске. "Зелени кадар", то јест војници који су се одметли у гору, бројао је више стотина, а неки су тврдили да их је било и на хиљаде. У Загребу су лекари вешто и договорно спасавали од војне службе туђину сваког народног човека који је успео да тамо дође. Помагали су и официри, Срби и Хрвати. Загреб је тад постао нека врста збега и братски је помагао. Кад је крајем 1917. кренут Књижевни Југ, да окупи све југословенске честите писце, сва четири његова уредника били су војни бегунци (Н. Бартуловић, И. Андрић, В. Ћоровић и Б. Машић), а прва тројица тек су била изишла из тамница. Сем малих изузетака сва је штампа била ориентисана југословенски. Млађи писци демонстративно су писали екавски, а у Књижевном Југу појавила се давно невиђена и забрањена ћирилица. Писало се у јасним алузијама, и скоро отворено. У песми Петру Прерадовићу, у марту 1918., за време немачке офанзиве на западу певао је Данко Анђелиновић:

У децембру 1917. покренут је у идејама Крфског пакта нови дневник Glas Slovenaca, Hrvata i Srba. То све није могло остати незапажено од власти и од непријатељске штампе. Беч је покушао да тај полет паралише акцијом својих људи у народу, али њихов глас није био од утицаја. Против надбискупа Штадлера отворено устају фрањевци, који прихватају југословенску идеју, мада је и међу њима било врло неискрених људи (на пр. фра Дидак Бунтић). Мађари су покушавали преко једног дела муслимана да оживе мисао о аутономији Босне, али нису ни ту наишли на повољан одзив. Свет је предосећао какав ће бити завршетак рата и није хтео да се залеће. У Бечу и Пешти ни у последњи час нису могли да се реше и да нађу какву било формулу за југословенско питање. Цар Карло је, пред сам крај рата, упутио грофа Стевана Тису да обиђе југословенске земље и нарочито да оде у Босну, да би му поднео извештај о стању. Тиса је био изненађен расположењем духова. У Сарајеву, где се надао да би могао наћи разумевања за ближе везе са Пештом, какве су постојале раније, кад су православни и муслимани водили борбу за верско-просветну аутономију, он је наишао на збијен фронт Срба и Хрвата. Они чак нису хтели ни преговарати с њим друкчије него заједнички. Раздражен, Тиса је био изгубио присебност, почео ударати руком о сто, и викати: "Добро, ми можемо пропасти, али ћемо још увек имати толико снаге да вас смрвимо". "Ви се надате нечем од Србије?" говорио је, не предушујући. "А знате ли, да ће та Србија бити управо толика, да је Бугарска увек могне појести за доручак!" Присутни су му на то окренули леђа и изашли из собе.

Изнурена, са напрегнутом снагом преко своје моћи, добрим делом изгладнела и оголела, Аустрија није ни могла ни смела ући и у пету зиму рата. Свет је гунђао гласно. Пример руске револуције деловао је у народу и плашио властодршце. Бечка влада упутила је јавни позив за мир већ 1. септембра. Поводом тога позива одговорили су претставници организација Срба, Хрвата и Словенаца, да Беч нема више права говорити у њихово име. Они су тражили да о својој судбини одлучују сами. После пробоја солунског фронта њихов глас је постајао одлучнији. Видело се да централне силе посрћу. Дизали су главе већ и они који су били малодушни; почели су прилазити народним борцима и они, који су им на почетку рата били непријатељи. Већ 22. септембра створено је у Загребу Народно Веће, у које су ушли претставници свих странака сем франковаца, као и претставници свих народних политичких организација. Основна тачка програма Народног Већа била је: уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у своју слободну државу. За претседника Већа био је изабран др Антон Корошец, а за потпредседника Светозар Прибићевић и др Анте Павелић. Од Срба у Аустро-Угарској Монархији Прибићевић је тада био несумњиво најача и најпопуларнија политичка личност. Он је био један од твораца и вођа Српскохрватске Коалиције; његов национални програм био је јасан и увек чист. Два му брата, Валеријан и Адам, страдала су у Загребу 1908. год., када је бан Раух почео хајку на Србе и кад је отворио велики велеиздајнички процес против њих; а трећи његов брат, Милан, један од твораца Народне Одбране, налазио се као активни потпуковник и борац у српској војсци. Прибићевић је водио ствари тако, да сви Срби из бивше Аустро-Угарске помогну став југословенски ориентисаних Хрвата и Словенаца, па да, тако здружени, са великом моралном снагом изведу дело народног уједињења и створе моћну Југославију. Такву политику желео је лично и регент Александар и слао је у том смислу и поруке Прибићевићу. С том мисијом дошао је у Загреб и Милан Прибићевић и два српска генералштабна потпуковника. Али је против те политике било и опозиције. Један део Срба није хтео уједињење са Србијом преко Загреба, него непосредно. Срби из Војводине тако су и учинили 12. новембра, а исто тако и народни збор Босанске Крајине у Бањој Луци. У том смислу деловали су у народу и извесни изасланици радикалне странке позивајући се на поруке Николе Пашића. Пашић је доиста желео да се најпре изврши уједињење Срба и да се тачно обележи шта припада Србима, па да тој српској држави приступе и Хрвати и Словенци. Он није био противник уједињења, али је хтео да осигура српски посед. У народу се већ од раније нешто знало, да између Пашића и Југословенског Одбора нема пуне сагласности, а у ово време о том су се ширили тенденциозни гласови са обе стране.

За то време Аустро-Угарска је пуцала. Цар Карло упутио је 3/16. октобра манифест народу казујући да се његова царевина претвара у савезну државу. Хтео је да у последњи час испуни старе жеље Словена и спасе државу на тај начин. Али, везан према Мађарима, и слаб, он је наглашавао у исти мах, да ће целокупност земаља угарске круне остати нетакнута. То значи, да Хрватска остаје и даље у вези с Угарском и да од решавања југословенског питања нема ништа. Народно Веће одговорило је на тај царев манифест 6. октобра да га не прима и да оно преузима вођење народне политике. А водиће је тако, да се створи слободна држава Срба и Хрвата "без обзира на ма које покрајинске или државне границе, у којима данас живе." По сваком схватању то је била чиста "велеиздаја" према хабзбуршкој круни, кидање свих веза и окова. За много невиније ствари плаћало се раније главом. Али овог пута очерупани црни орао није могао ни да залепрша крилима, а камо ли да кликне и пође по плен. Из његових канџи испао је најпре мач, а за њим и круна.

Загребачко Народно Веће, које је без икаква потреса узело власт у своје руке, хтело је да час пре дође у непосредну везу са српском владом. С тога је упутило у Швајцарску свог претседника А. Корошеца, дра Мелка Чингрију и дра Грегора Жерјава. Нови аустро-угарски министар Иностраних Дела, гроф Ј. Андраши, син старог Андрашија са Берлинског Конгреса, обратио се 15. октобра Америци са молбом за сепаратни мир. Пристао је изрично, да се са Чесима и Југословенима воде нарочити преговори. Међутим, већ сјутра дан хрватски сабор је и формално решио, и то једногласно, да кида све везе са Аустријом и Угарском и да жели ући у једну потпуно суверену народну државу. Одмах потом образоване су народне владе у Словеначкој, Истри, Ријеци, Далмацији, Босни и Херцеговини, које је потврдило Народно Веће као врховна власт на том подручју. Свака влада одредила је по једног свог тајника при претседништву Народног Већа, да буде веза између њих. Централисти су у овом последњем акту гледали усредсређивање власти у главном средишту, а федералисти су опет били задовољни стварањем покрајинских влада. Те две струје јавиле су се од првог дана и изражавале су се, не без оштрине, од самог почетка.

Први дани нових влада били су веома тешки. Оне су имале пуно поверења у народу, али мало снаге и скоро никаквих средстава. Срећа је ипак била, да је свет, понесен величином момента, срећан због остварења својих идеала, и свестан одговорности, био спреман на велика прегарања и нове жртве. Нарочито се у тим временима наш српски део показао као истински велик. Он је племенито опростио сва зла и увреде, братски је раширио руке, и нигде није победу и слободу окаљао покољем освете. Тешкоћа је било и иначе. Три велике расуте аустриске армије, без хране, без дисциплине, обезглављене, острвљене крвљу и пљачком, повлачиле су се на три стране преко нашег подручја; преко Истре и Словеније са талијанског ратишта, преко Војводине са србијанског и румунског, и преко Црне Горе и Далмације са албанско-мађарског. Све је то требало да пређе преко наших и иначе насилним реквизицијама опустошених и изгладнелих крајева! Како то спречити без војске, и то поуздане? Брига је била велика. Али се срећно пребродила. Сва та војска била је потпуно деморалисана, заплашена, као изгубљена и гледала је само час пре да побегне од нас и да се дочепа своје куће. Биле су понегде довољне саме наше грађанске страже да их разоружају или упуте на рад. Много више муке било је у Словенији са зеленим кадром, у који су ушли и по неки прави разбојници са жељом да пљачкају, а било је и случајева чисте обести и праве анархије. Све је то мање-више било брзо пресечено, када је дошла српска војска и с њом војнички ред.

Биле су од првог дана велике и политичке тешкоће. На доста страна није било правог поверења. Срби су хтели час пре, без икаквих формалности, сједињење са Србијом. Српске војнике поздрављали су и позивали као браћу и ослободиоце. Међутим, у Загребу се отезало. Хтело се, да се Народно Веће и његово подручје сматра као посебна држава, која ће као таква водити преговоре. Претседништво Већа објавило је, да оно претставља "врховну владу југословенских земаља", да има своју властиту војску и морнарицу и "нотифицирало" је савезничким владама "постанак независне и суверене државе Словенаца, Хрвата и Срба". Овластило је 1. новембра Југословенски Одбор, а не српску владу, да код других држава заступа интересе те нове државе. Од страних сила ниједна није признала те нове државе; једина која је то учинила била је српска влада. Ово наглашавање стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца правдало се тим, како треба нагласити да Југословени немају више ништа заједничког са Хабзбуршком Монархијом и да их ваља сматрати као нешто засебно. То је, говорило се, било потребно због Талијана, који су, у последњи час, кад је скоро све већ било прсло, почели своју офанзиву и који су продирали у Истру, Далмацију и Словенију тврдећи да не улазе у савезничко него у непријатељско подручје. У Хрватима и Словенцима они су гледали Аустријанце и тврдили су, да се они нису отресли старих веза спонтано, него под утиском талијанске победе и са намером да је изиграју. Само Народно Веће имало је и бржег и непосреднијег начина, да покаже Талијанима свој национални став. Али поред горњег разлога постојао је и други, прикривенији, и опаснији. Извесни људи у Загребу хтели су, да се приликом уједињења све југословенске земље бивше Аустро-Угарске иставе према Србији као целина, само, у тај мах, нису смели јавно објаснити и зашто то желе; једно, да тим не би одбили Србе, и друго због спољашње опасности. Ником од Срба не би пало на ум да прихвати ма какав план, којим би се тада, у оним светлим данима, стварао у ма ком било облику ма какав фронт против Србије.

Ово дуалистичко схватање наших односа дошло је до израза у такозваном Женевском споразуму. Изасланици Народног Већа ушли су у Женеви у преговоре са Н. Пашићем, србијанском опозицијом и Југословенским Одбором и склопили су споразум: 1) да се "као једна недељива државна целина" образује држава Срба, Хрвата и Словенаца, и 2) да до сазива Конституанте постоје српска влада и влада Народног Већа, а за заједничке послове да се образује нова влада са половином чланова одређених од српске владе и половином од Већа. Половина чланова те владе заклињала би се српском краљу, а друга половина претседништву Народног Већа. Таквом споразуму није се нико надао и изазвао је општу осуду. Српска влада одбацила га је одмах. Н. Пашић бранио се после, да му је тај акт "изнуђен", пошто се нашао осамљен пред заступницима Народног Већа, Југословенског Одбора и србијанске опозиције, која је, да би га срушила, пристала и на такво решење. Одбрана је та слаба и тешко разумљива. На таквом начелном питању државник или побеђује или пада, нарочито државник Пашићеве дотадашње линије. Можда је он поверовао, због слабе обавештености, да је такво расположење у народу бивше Аустро-Угарске. У ствари, такво решење желели су тамо само Несрби и нејугословенски ориентисани елементи. Прибићевић је енергично устао против њега и позвао је Корошеца у земљу, јер овај није имао мандата за коначне преговоре, а најмање за преговоре такве врсте.

Вероватно би већ тада дошло до врло крупних објашњавања, да није било спољашњег притиска. Италија се све више испољавала као непријатељ будуће југословенске државе. Она је окупирала наше подручје, протерала власти Народног Већа с Ријеке, интернирала многе наше националне људе, спречавала извесна лица да преко њезиног подручја прелазе за Француску и чинила многе друге пакости. Уништила је чак и извесне јединице флоте, које су после распада Аустро-Угарске Монархије биле припале нашој држави. У Далмацији је с тога настала општа жеља да се чим пре пречисти положај наше државе, јер се иначе могло очекивати од Италије још више зла. Већ 1. новембра тражила је далматинска влада да се сазове Народно Веће за решавање државно-правног проблема. Том тражењу придружила се 3. новембра и влада за Босну и Херцеговину. Тражена седница, после извесног оклевања, заказана је 10. новембра. Била је прилично бурна. На њој су се јасно учврстила два гледишта, односно две идеологије. Било је предлога разних врста. Загреб се колебао. Чак је 6 чланова гласало, мимо Крфски пакт, за републикански облик државе, а ниједан од тих није био Србин. Извесни хрватски политичари хтели су диктирати услове уједињења. У одлучном часу решили су ствар далматински Хрвати, др Јосип Смодлака и др Мате Дринковић. Смодлака је био врло речит, и сугестиван, и опор. "Ви хоћете да правите ортаклук са једном славном фирмом", говорио је он на адресу извесних Загрепчана, "и улазећи у ортаклук ви хоћете да постављате услове, ви који нисте ни пропала фирма". И бацао је одговорност на њих за судбину Далмације и наше будућности уопште. Превладало је гледиште његово и присталица Српскохрватске Коалиције и народног јединства. Решено је, да се иде у Београд и да се изврши уједињење са Србијом и Црном Гором. Изабран је потом одбор од 28 чланова, који ће имати да сврши преговоре, и дати су му извесни "напутци" као основне линије за преговоре.

За ово време прогласила је Војводина, 12. новембра, своје непосредно уједињење са Србијом. Сјутра дан учинила је то и велика црногорска скупштина, сазвана у Подгорици. Пре тога та скупштина свргнула је са престола отсутну династију Петровића. Покушај присталица те старе куће, помаган од Италије, изведен с нарочитом оштрином на Бадњи дан 1918. год., да васпостави њихову власт, завршен је крвавим поразом на цетињском пољу. У борби се нарочито истакла црногорска омладина, задахнута идејом народног јединства. Остали покушаји били су брзо угушени. У тим борбама истакао се нарочито Марко Даковић, ретко честити национални борац и вођа омладине. Он је био душа црногорског Извршног Одбора, коме је био претседник војвода Стево Вукотић, брат краљице Милене, и непомирљиви пријатељ старе династије. Вреди забележити, да је први предлог за свргавање Петровића у подгоричкој скупштини поднео ондашњи митрополит а садашњи патриарх Гаврило Дожић.

Споразумевање у Београду свршено је доста брзо. Уговорило се ово: да коначно уређење државе има одлучити Конституента, која ће се састати најдаље шест месеци после склопљеног мира; владарску власт имаће регент Александар; законодавну власт вршиће привремено Државно Веће, које се после прозвало Привремено народно претставништво, а у које су ушли сви чланови Народног Већа, делегати Народних Скупштина из Србије и Црне Горе, и пет чланова Југословенског Одбора. Влада је била једна, и то заједничка. Пошто је постигнут споразум, а пре образовања заједничке владе, проглашено је свечано 1. децембра (18. новембра) уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Прогласио га је регент Александар, у Београду, на Теразијама, у старој господској кући Кузмановића, где се налазио његов стан. Ту је саслушао поздравни говор шефа делегације Народног Већа, дра Анте Павелића, и у присуству чланова српске владе дао му свој историски одговор. Престоница заједничке државе постао је Београд, наш поносни град са старом и необично богатом прошлошћу.

После толико векова борбе, искушења свих врста, и напора достојних дивљења, наш народ је тога дана дочекао своју давну жељу. Он се скоро сав ослободио туђинске власти и ујединио је своје снаге, да би нове странице своје историје могао писати под бољим условима, посвећен сам себи, неспречаван никаквим туђим притиском. Имао је да покаже колико стварно вреди и шта може да даде себи самом и човечанству.

<<   Садржај   >>