Влада краља Александра
Краљевић-регент Александар, са чијим је именом везано нераздвојно наше народно уједињење, био је тада млад човек, у напону снаге, у правом смислу речи "овенчан славом". Имао је тек тридесет година (рођен на Цетињу 17. децембра 1888.). Био је малог раста и нежна здравља, али необично жив, пун покрета, сав од нерва. Год. 1910. једва се спасао од трбушног тифуса у Нишу и читава је живота патио од стомака. То је осетно деловало и на његова расположења, али се он трудио да увек влада собом. Школовање у пажевском корпусу у Русији није завршио кад се, ради здравља, вратио у Београд, али је своју личну културу допуњавао интензивним читањем. Нарочито га је занимала историја и наша стара уметност. Био је несумњиво даровит и знао је да прозре и људе и ствари. Очи су му имале редак сјај, биле су продорне, и необично топле. Мало је људи чији је поглед имао тако нечег сугестивног и привлачног и који је остављао тако дубока трага у души. Имао је великих амбиција, разумљивих у тим годинама и после толиких успеха; дошло је време, мислио је он, да се изиђе из уских оквира и да се стварају велика дела на свима подручјима. Као сви људи, имао је и својих недостатака, мањих и већих, који се код лица која су на власти појачавају у већој мери зато што врло често и могу оно што хоће. Био је личан и понекад искључив без потребе; у извесним поступцима прек и својевољан. Имао је пуно разлога да буде поносит на све оно што се учинило и постигло за време његове владе и његовом сарадњом, али је у великом успеху било врло крупних заслуга и удела и других чинилаца, с којима се он није раставио у љубави. Услед те црте он је у својој владавини све више скретао ка аутократизму и морао да прима одговорност и за ствари, које су по природи његова положаја а и иначе имале остати ван његова домашаја.
Одмах, на почетку живота нове државе, било је извесног шкрипања. Заједничка влада Срба, Хрвата и Словенаца образована је тек три недеље иза прогласа уједињења, после дугог натезања око поделе мандата. Влада је била концентрациона; у њу су ушли претставници свих странака, свих племена и све три главне вере у земљи. С тога је она испала врло велика; у влади је било 20 министара, од којих 18 ресорних. Тако је од првог дана, пристанком свих, проширен круг заједничких послова и ударен темељ централизацији власти, мада су задржане све дотле постојеће покрајинске владе са њиховим ужим локалним компетенцијама. Али је код избора претседника нове владе дошло до прве незгоде. За претседника је, по формалном договору свих странака, имао доћи Никола Пашић. Али су се против њега, споредним путевима, јавиле сплетке и он је у последњи час био одбијен и замењен Стојаном Протићем. Кад је тај акт изазвао извесно негодовање, Пашић је именован за шефа наше делегације за мировне преговоре у Паризу.
Прве одлуке нове владе донесене су, ради изједначења највиднијих разлика, а према одредбама Крфскога пакта, у овим стварима: уведена је нова, заједничка, државна застава (плаво-бело-црвена); заједнички грб, склопљен из србијанског, хрватског и тобоже словеначког; и уведен је нови календар. С тога се и у овој књизи, од ове главе, сви датуми означавају по новом календару. Ново стање примљено је у огромној већини земље без поговора. Сем поменутих покушаја преврата присталица краља Николе у Црној Гори, неред је изазван још само у Загребу 5. децембра. Тамо су извесне чете из два бивша аустриска пука, у све око 1.200 људи, биле изишле на Јелачића трг да прогласе републику, али су их ту разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи. То је било дело франковачких елемената, чије су се вође биле разбегле или повукле у позадину. Надбискуп Штадлер умро је у Сарајеву оног дана кад је тамо улазила српска војска, генерал Саркотић отишао је у Беч, а Иван Франк, син Јосифа Франка, био је једно време у Пешти. Франковиц нису смели после тога да иступају јавно, него су радили подземно.
Као вођа Хрвата истакао се тад Стјепан Радић. То је био даровит човек, са лепим знањем страних језика, и са извесним ширим идејама. Као чешки ђак, ожењен Чехињом, он је волео Словенство и словенске народе, био је уверен и о нашем народном јединству и о потреби уже везе међу јужним Словенима, а заступао је напредне идеје и у политичком и у социалном животу. Загребачко више друштво није га примило у свој круг. Није могао да дође ни на Универзитет, иако је то живо желео. Огорчен на господу и "капуташе" он је са енергијом и истрајношћу прихватио идеје свог брата Антуна, који је тражио нову политичку и друштвену обнову од хрватског радног сељачког народа и његове вредности. Хрватски сабор није био претставник народа, него се састојао из вирилних чланова по положају и од посланика, које су бирали само чиновници и грађани и сељаци са доста високим пореским цензусом. Хрватски сељак није имао политичког утицаја и с тога му се политички људи нису ни обраћали. Браћа Радићи осетили су добро и на време тај крупни недостатак хрватског политичког живота, ушли су у народ и стали га обрађивати. Успех с почетка није био велики, али је зато био сталан. После Антунове смрти Стјепан је наставио рад сам. Ишао је стално у народ, са збора на збор. Био је врло активан и прилично безобзиран. Говорио је течно и много, али беседник није био. Није чак ни пазио на то шта баш говори, и како говори. У политичком животу није имао никакве сталности, а ни храброст му није била врлина. За време рата сарађивао је с франковцима, певао химне Хабзбурзима, грдио Србе. Бистар и лако покретан он се тргао на време из тог друштва, предосећајући слом Аустрије, и пришао је Народном Већу. У Већу је био орган оних, који нису смели отворено да изађу "с бојом на среду". Ту је покушавао да се одреди граница докле сме ући српска војска у саму Хрватску; изјашњавао се за републику; одбијао да иде у Београд. Кад је проглашено народно уједињење и почео рад владе стао је купити потписе против створеног стања с тим, да их упути конференцији мира. У практичној политици то није могло имати никаква значаја, јер се Хрвати на мировној конференцији нису могли појавити ни у каквом својству као неки чинилац, али му је то требало у унутрашњој политици, да око себе окупи све противнике Српскохрватске Коалиције и нове државне творевине.
Према постигнутом споразуму, Привремено Народно Претставништво састало се у Београду 1. марта 1919. Састављали су га: половина чланова србијанске Народне Скупштине, делегати подгоричке и војвођанске народне скупштине и повећани број чланова Народног Већа. У том Претставништву огромну већину претстављале су присталице народног јединства; у нашем политичком животу мало је која скупштина била на већем интелектуалном нивоу. Али је и у њој брзо дошло до оштрих криза. Ево зашто.
Светозар Прибићевић ушао је одмах у тешње везе са србијанском опозицијом, коју су сачињавали самосталци, националисте и напредњаци, и створио је с њима Демократску Заједницу. О Васкрсу 1919. то је већ било свршено дело. Он је то учинио из два разлога: 1) да Хрватима из Српскохрватске Коалиције омогући спој са србијанским политичарима, да би се у новој јединственој држави створила и јединствена снажна странка, која би прихватила државне послове. Хрвати нису хтели да се спајају са радикалима, јер су ови, с Пашићем на челу, били оглашени као носиоци не југословенске него великосрпске идеологије, 2) била је жеља круне, да се код србијанске опозиције пречисти питање облика државе. Код извесних србијанских странака било је то време, због солунског процеса и иначе, отворених републиканских струјања. У Хрватској цео Радићев покрет ишао је с том фирмом. Републиканске идеје доносили су и комунисти који су долазили из Русије. Могло се, према том, догодити да републиканци уђу у Конституанту са врло великим бројем, нарочито ако србијанска опозиција отворено изиђе с републиканским програмом. Спајањем србијанске опозиције са Српскохрватском Коалицијом и њезиним пријатељима из осталих области то се пресекло. Демократска заједница постала је одједном највећа политичка групација у парламенту и главни носилац власти с надом да то остане и у будуће. Њезине главне вође, сем малих изузетака, напустиле су републиканске тежње и тако осигурале за будућу заједницу облик монархије.
Ово републиканско питање била је прва проба снага и прва ствар на којој је јавно почео спор између Срба и Хрвата. Срби ван Србије, присиљени да славе туђе владаре као своје, а иначе васпитани у традицији нашег епског монархизма, гледали су у српском краљу или црногорском кнезу претставнике српске државне мисли и носиоце Душанова и Лазарева духовног наслеђа. Нарочито је био постао популаран краљ Петар, "бели краљ", под којим је Србија процвала, постала слободнија, и претстављала привлачну тачку за све потиштене и поробљене. Нападан, ружен, обасипан мржњом за време рата он је у народним очима постојао све већи, и дражи, и скоро са неким светитељским нимбусом. И зар напустити њега, или пустити да га грде други, сад, после свега што је било, пошто је донео ослобођење? У српске главе то није ишло. У осталом, с пуно разумевања. Код Хрвата покрет је међутим узимао маха. Срби су на то гледали с пуно неповерења. Дотле, Хрвати су били најоданији елеменат хабзбуршке куће, били им истински верни, поносили се кад су могли рећи "Двор је за нас". Њихово републиканство тумачено је с тога не као уверење, него као отпор против династије која је српска. И с тога су многи наши људи одбијали и помисао о уједињењу под условом да се у том питању попусти. Налазили су чак, да на противној страни нема ни довољно лојалности. Крфски пакт био је пречистио ту ствар и потрзати је наново значи отварати сва питања.
Стојан Протић, који је у отсуству Николе Пашића водио радикалску партију, дошао је брзо у сукоб с Прибићевићем. Он му није могао опростити савез са србијанском опозицијом. Није чак примао ни његову политичку линију уопште. И док су главни радикалски агитатори устајали против демократа што нису водили српску него југословенску политику, дотле је Протић сам ушао у везе са главним вођством хрватских федералиста и примио извесне њихове сугестије за израду програма будућег државног уређења. И писмено и усмено Протић је осуђивао Прибићевићеву политику интегралног народног јединства и доста круте методе којим је приводио у дело, и на том питању је домало изазвао и кризу владе. Пашић није прихватио Протићев став и отстранио га је из вођства странке, али створени расцеп између демократа и радикала није се више дао лако премостити.
Основно разилажење између Срба и Хрвата у питању уређења заједничке државе било је у овом: хоће ли та држава бити јединствена или федеративна. Већина Срба, и то огромна, хтела је јединствену државу. Полазила је са гледишта, да један народ треба да има и једну државу. А у оно време сви су одговорни чиниоци тврдили да смо један народ, троимен истина али један. То онда нису порицали ни Хрвати. То је била полазна тачка Југословенског Одбора, Народног Већа и Хрватског сабора у историској седници од 29. октобра; на том основу створена је и заједничка држава. Хрвати су били у великој већини за федерацију. Желели су да очувају своју племенску индивидуалност, како се онда говорило; и налазили су, да не треба и да је врло опасно једним потезом изједначивати све, где су разни историски фактори столећима деловали, створили једну посебну врсту културног наслеђа и унели и у људе и у ствари известан свој дух. У онај мах Хрвати нису тражили федерацију на племенској бази, него су предлагали да се подела земље изврши на неколико већих историских области. Мада су та два гледишта веома супротна о њима се ипак могло расправљати и теориски и стварно, и да је било правог узајамног поверења могло је проћи без већих потреса да се примило било једно било друго гледиште. Али је недостајало баш тога поверења. Срби су, поводом Радићеве акције и хрватског републиканског покрета, веровали, да Хрвати не мисле искрено и у федеративном уређењу гледали су перпетуирање посебног менталитета, који би ишао против државне целине и народне будућности, и који је у ствари негација народног јединства. Хрвати, опет, мислили су и тврдили, да је Србима народно јединство само фирма и орган да натуре своју власт и да чак постепено затру хрватску индивидуалност. Нетактични испади појединаца и на једној и на другој страни уопштавани су злонамерно, а понекад и преувеличавани.
Срби и Хрвати, и поред илирске и југословенске идеологије, нису још били довољно припремљени за велико дело, пред које су били стављени. Дуго се и систематски, историјом и туђим деловањем, радило на том да се они раздвоје и поцепају. Ретко су и мало обоји радили солидарно и са истим коначним циљем. Мисао о народном јединству као о политичкој творевини израђивала се само теориски, истина од најбољих људи, али на делу је практично провођена тек веома кратко, једва којих десетак година. Српскохрватска Коалиција није могла да за један децениј утре зле последице дугогодишњег рада ранијих нараштаја. У својој борби против туђина, када су и радили понекад заједно, Срби и Хрвати знали су добро шта неће, али нису били увек начисто с тим шта хоће, јер нису били подједнако стављени у положај да о томе решавају сами са пуном одговорношћу пред својом националном савешћу. Сем године 1848. они нису иступали заједнички, својом одлуком, као свестан политички чинилац, иако им за то није недостајало прилике. Њихова политика ишла је чак доста пута у раскорак. Срби су живели од своје епске традиције, створили четничку идеологију хајдуковања и ускакања, били увек спремни на борбене акције, стално у жудњи да једног дана окају и поврате оно што су изгубили. Радили су с папиним емисарима, с Аустријом, с Русијом с ким се год могло, само да се дође до циља, који је блистао у даљини. Недисциплиновани хајдук и бунтовник који пева о Косову и Лазару и машта о својој држави. Хрвати су рано, у зору историје, изгубили своју самосталну државу, али су, с поштовања достојном истрајношћу очували своје место и своју народност. У дугој борби за своја права и опстанак, у борби с Мађарима, Млечанима и Турцима, они су се уско везали за династију Хабзбурга и у тој везаности изгубили су политичку иницијативу. Њихова борба била је стално у дефанзиви, и то и на граници и у саставу Дунавске Монархије. Бранећи своје позиције у унутрашњости они су развили осећање за форме и правице, али су зато били лишени правог слободарског и револуционарног замаха. Уредни, дисциплиновани, искоришћавани, они су изгледали као подстанари у сопственој кући; имали су своју земљу, али нису могли да створе своју државу. И најрадикалнији хрватски политичари нису могли да се ослободе мисли да своју политичку будућност, чак и као југословенски мисионари, посматрају само у саставу и духу политике Хабзбуршке династије. Слом Аустро-Угарске Монархије, мада се предвиђао, није се ипак очекивао у оваквом облику. Нико није мислио да ће се цела њезина зграда, као црвоточина, срушити онако потпуно, без темеља, и да ће се наше победничке заставе само у једном залету побити иза Марибора и Суботице. Решење нашег националног питања и највеће оптимисте замишљале су само у етапама, ма колико да се програмски говорило о потпуном уједињењу.
Затим треба поменути и ове чињенице. Хрватска интелигенција, која је била уверена о стварном народном јединству и о потреби његова политичког израза, није имала много додира са широким народом, нити је утицала на њ. Хрватска интелигенција долазила је у несразмерно већем броју из градова него из села и либила се од сељака. Како смо већ напред истакли, масе хрватског сељачког народа нису утицале на политички живот и с тога им градски кортеши и кандидати нису ни прилазили. У Хрватској је, исто као и у целој држави, тек 1920. год. уведено опште право гласа. Хрватске масе остале су с тога политички неизрађене, а кад им се дала прилика да и оне постану политички чинилац оне су, као што често бива, пошле за најрадикалнијим сугестијама. Прихватиле су Стјепана Радића, који им је раније једини обратио пажњу и који им је био најближи. У ставу тих маса било је понекад доста необавештености и наивности, а у агитацији доста разнородних утицаја. Масе су, иза рата, с Радићем заједно, наглашавале своје миротворство и за своју државу предвиђали су да буде "неутрална република Хрватска у међународним границама јужних Словена", не осећајући колико је то политички нереално и чак магловито. Крајем августа 1920. избила је готово мала побуна у неким загорским срезовима поводом наредбе о жигосању коња и пописивању коморе за војску.
Словенци су ушли у нову државу без икаква државноправног баласта. Послени, свикли на организован рад, позитивни, они су се брзо снашли и своју "дежелу" развили су у једну од најнапреднијих југословенских области. Они нису гледали на облик него на садржај; осећали су добро да је нова народна заједница за њих једини услов да се одрже према Немцима са севера и Талијанима са југа. И они су, у већини, желели да очувају своју националну индивидуалност у оквиру аутономије, али од тог нису никад правили криза. Прихватали су постепено, без гласних изјава, све што се могло; добили су своје школе, свој универзитет, своју управу; отстранили су из Словеније скоро све несловеначко чиновништво, а целу су земљу поплавили својим људима; развили су саобраћај до идеалне мере; сваком месту дали по неку установу. Док су се Срби и Хрвати тргли они су радили; за сваку владу и за сваки режим они су имали по једног свог претставника. У једно време, њихов главни претставник, др Антон Корошец, човек несумњиво мудар и заслужан али без икакве политичке начелности и доктринаризма, прави изданак старе језуитске школе, најпоузданији политички ветромер, вршио је чак најмоћнији утицај у држави.
Као што је било предвиђено, уређење нове државе имала је да донесе велика народна Конституанта. Она је изабрана 28. новембра 1920. Иако се намеравало с извесних страна да она буде потпуно суверена, она то од самог почетка није била, и то по пристанку владе и главних странка у земљи. Та ограниченост њезине суверености односила се само на облик државе. Она је одмах и без претходне дискусије сматрана као монархија. Изабрани посланици могли су почети рад тек пошто поклоне заклетву краљу. Главна дискусија у Конституанти водила се око питања: хоће ли држава бити јединствена, унитаристичка, или федеративна. Победило је прво гледиште, и то у главном српским гласовима. Нови устав проглашен је на Видов-дан 1921. год. За њ је гласало: 184 Србина, 18 муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата. Уздржало се од гласања: 83 Хрвата и 26 Словенаца, а нешто је било отсутних и још пасивних. Хрвати су одбијали да признају Видовдански Устав не само с тога што није био донесен по њиховој жељи, него и што је био изгласан простом, а не квалификованом већином, како је придвиђао Крфски пакт. Срби су с правом наглашавали двоје: 1) да је Конституанта била у том погледу невезана, и 2) да сами Хрвати у много питања нису поштовали одредбе тог споразума. Радић се није осећао обавезним да извршује оно, што је уговорио Југословенски Одбор са А. Трумбићем. Зашто би се онда само Срби држали дословно свега? По Видовданском уставу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца имала је бити једноставна национална држава, са три племена али једном државном идејом, парламентарна и уставна монархија, са широким обласним самоуправама.
На сам дан прогласа Видовданског Устава покушао је један комуниста да изврши атентат на регента Александра. Атентат није успео. То је дало повода новој оштрој кампањи против комуниста, која је била почела и раније. Руски пример имао је, као у осталој Европи, својих следбеника и у нашој држави, и то у доста великој мери. Приликом избора за Конституанту они су добили 198.736 гласова и 58 мандата. Истина, то све нису били гласови уверених присталица покрета, него је међу њима било и много оних, који су хтели тим да протестују не само против друштвеног поретка него и против нове државе уопште. Комунистичка активност била је врло жива и налазила је несумњиво много одзива. Сматрало се код водеће интелигенције да је период националистичког рада завршен и да треба прећи на нове социалне проблеме, али се, у психози руске револуције, није хтело прићи социалним реформама путем еволуције него радикално и насиљем. Комунистичке идеје прихватила је, поред пролетера свих врста, нарочито, као свуда, радничка класа и студентска омладина. Сељак је био уздржан и држао се у главном старих странака. Једино је у Босни ухватила маха сталешка земљорадничка странка, левичарска али национална. Тамо је давно жељено решење аграрног питања дало земљораднику реалан садржај ослободилачког дела и приљубило га за њ. Грађанске странке биле су тад у снажном полету и у великој борби, а носили су се, као озбиљни такмаци, једино радикали и демократи. Против комуниста издала је влада 29. децембра 1920. обзнану, којом је забрањивала сваки њихов јавни рад са мотивацијом да је опасан по државу. То је унело огорчење у њихове редове и изазвало покушаје терористичке реакције. На дан 21. јула 1921. пао је као жртва њихова атентата Милорад Драшковић, бивши министар Унутрашњих Дела, за чијег је времена објављена обзнана. Драшковић је био један од најумнијих државника Србије и велика нада њезине демократије. После атентата на регента и овог атентата на Драшковића решила је Народна Скупштина да поништи све мандате комунистичких посланика и да осуди њихову странку. Комунисти се више нису могли појављивати на изборима са својим листама, али су постојали и даље.
Године 1921. умрла су два наша краља. У Француској, у Антибу крај Нице, завршио је 2. марта свој живот краљ Никола онако како није желео и како сигурно не би никад замислио ниједан од наших романтичара Омладинског покрета. Он је био човек ређег кова, способан, даровит, с песничким полетом, али сувише заузет собом. У прошлости је имао светлих момената, а Црну Гору је утростручио териториално и унапредио у многом погледу. У последње време био је изгубио политички компас, али је ипак држао до краја националну линију и корисно је послужио општој српској ствари.
Неколико месеци после краља Николе умро је у Београду, 16. августа, краљ Петар, одавно болестан и оронуо и одавно повучен испред очију света, али високо поштован у целом народу. Његова владавина значила је процват Србије какав се само могао пожелети. Он лично није био човек од изузетних вредности, али је с богатим искуством живота и јасним демократским и слободарским начелима пустио народ, да даде пуна маха својим расположењима и својим вредностима. Ни његова владавина није била без криза, али су те кризе биле болести организма који се опорављао и који је, на крају, нашао свој пут. Од Душанова времена наш народ није имао већих успеха; тек под Петром испуњено је оно, што је некад Твртко започео.
Подуго је трајало незадовољство и у Црној Гори, које је систематски помагала Италија. Присталице краља Николе (јер његове синове није нико марио) нису биле толико против самог чина народног уједињења, него више против начина како је оно изведено. Подгоричку скупштину сматрали су као незакониту и тужили се против ње Конференцији амбасадора великих сила. Али су били у лето 1922. одбијени, пошто су избори за Конституанту показали да народ прима створено стање. После смрти краља Николе незадовољство је попуштало и само од себе. Нестајало је и четовања, које је једно време било немало домаће зло.
Док се црногорско питање постепено смиривало хрватско је све више расло. На њему су падале неколике владе. С њим у вези биле су мање-више све политичке кризе у држави; оно је, може се мирно рећи, било главни узрок што се највећи део снаге трошио на прилично бесплодно тражење неких нових путева и метода и што су била потиснута у други и трећи ред многа важна привредна и социална питања. Једно време цео наш политички живот добијао је карактер племенске борбе. Било је чак покушаја, да се у наша унутрашња питања уведу страни чиниоци. Те покушаје изводило је не неко неодговорно лице, него сам вођа Хрвата Стјепан Радић; и што у том није успео није зависило од њега, него од прилика и јачег и ауторитативнијег става наше државе. Он је, на пр., нарочитим мемоаром тражио у марту 1922. од међународне конференције у Ђенови, да позове претставнике Хрвата као посебну групу, мимо делегата наше државе, и, наравно, није успео. После је, 1923. год., кренуо у свет, у Аустрију, Енглеску и Русију, да тамо нађе подршке за свој став против Београда. Али и тај је пут био узалуд. У Аустрији би му можда и хтели нешто помоћи, али нису могли и нису смели; у Енглеској му је саветовано да се врати у отаџбину и да тамо легалним средствима води борбу за своје циљеве; у бољшевичкој Русији било је интереса за сељачки покрет, али нимало склоности да се јача хрватски централизам.
Неколико добронамерних српскохрватских интелектуалаца гледало је тада, да на све начине нађе излаза из те мучне ситуације и да ублажи противности које су постајале све веће. Српски Књижевни Гласник, најугледнији наш часопис, отворио је 1922. год. анкету о српскохрватским односима; а известан број истакнутих јавних радника одржао је 10. септембра 1922. конгрес у Загребу с тим програмом. Сам конгрес није ништа допринео сређивању тих односа, јер су његови сазивачи били људи без политичког утицаја; није чак ублажио ни оштрине. Његов закључак, да се дотадашње име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца замени југословенским и да се образује Југословенска заједница "братскога споразума и праве демократије" није у тај мах прихватио нико. Све политичке странке биле су му противне. Једино су код демократа била подељена мишљења. Љубомир Давидовић, по својој природи добричина и склон да прихвати сваки добронамеран покушај, отишао је лично на тај конгрес и био вољан да помогне његовим сазивачима. Тим је, као члан владине већине и један од сарадника на Видовданском Уставу, дошао у сукоб с владом и режимом, која је конгрес осуђивао тражећи ревизију Устава. Други вођа демократа, Светозар Прибићевић, био је одличан противник тога Конгреса, који је, у главном, био и уперен против Н. Пашића и њега и њихових оштрих метода. Прибићевић је тада непоколебиво заступао унитаристичко гледиште и говорио да између Срба и Хрвата као једног народа не може бити онаквог нагађања као између Хрвата и Мађара. Расцеп између демократа тад је привремено изравнат, али се осећао. Њим и Давидовићевим суделовањем на конгресу образложио је Н. Пашић 4. децембра 1922. оставку своје владе, налазећи да две главне владине групе немају иста гледишта на државна питања. У ствари, Пашић је хтео да добије мандат за хомогену радикалску владу и да предухитри опозицију. Јер блок хрватских опозиционих странака био је донео 25. новембра решење, да ће се вратити у скупштину и појачати опозицију, у коју би прешли и Давидовићеви демократи. Пашић је 16. децембра успео и добио изборни мандат.
Из изборне борбе демократи су изашли скоро преполовљени (од 95 на 52 мандата), јер су их радикали међу Србима сузбијали оптужбом да су издали начело државног и народног јединства. Изборни резултати показали су, да свет није волео средње линије; није чак показао велик интерес ни за класне странке. Земљорадници су изгубили много у свима крајевима. Победу су однеле племенске и верске странке. Код Срба радикали, код Хрвата Радићевци, код Словенаца клерикали.
Међутим, мада је Видовдански Устав начелно, као устав државе основане на народном јединству, теориски и добар и доста еластичан, он је ипак стицао све више непријатеља. Његова крута примена са претераним централизмом компромитовала је у њему све што је било добро. За добро функционисање централизма апарат је морао бити прворазредан, а он је у ствари био претежно недорастао, без довољних стручних квалификација и доста пута несавестан. Извесни људи служили су понекад више својим партијама него држави и ове су их штитиле чак и онда кад су била у питању и прљава, а покаткад и криминална дела. Корупција је била захватила добар део чиновништва, а њом су били заражени чак и извесни чланови владе. То је све подривало поверење и ауторитет власти и одговорност је за све пребацивана на Београд и на владу у њему. У том погледу критика на режим била је оправдана, мада су за овакво стање имали кривице сви, подједнако и Хрвати и Словенци као и Срби. Од тога стања патили су исто тако подједнако сви, и сви крајеви. Иако се то зло давно уочило централизам није попуштао, нити је за времена хтео да известан део рада и одговорности подели са органима унутрашњости. Министри су задржавали за себе решавање и најситнијих питања; органи у унутрашњости нису могли самостално да поставе чак ни послужитеље. А та ревност није долазила од љубави за посао и од жеље да се о свему истински води рачуна, него да се појача лични утицај и осигура власт. У жудњи за влашћу извесни београдски политичари сматрали су понекад нове области као неку врсту колонија; тамо су упућивали своје људе на положаје, тамо им давали синекуре и повластице, тамо су чак и сами јурили да добију без муке посланичке мандате. У том правцу нарочито се грешило према Јужној Србији, али је било велике јагме и у Војводини и у Босни и Херцеговини.
Видовдански Устав предвиђао је децентрализацију управе и стварање већих самоуправних јединица, али се с тим питањима отезало без икакве потребе годинама. У централној влади веровало се, да је довољно дати закон и донети за неко питање одлуку, па да ствар иде сама од себе. Мало се тражила инициатива одоздо. Свима питањима и покретима тражила се политичка позадина, а и у све ствари уношен је политички моменат. Није се водило увек довољно рачуна о том, да процес југословенскога уједињења није ипак проста хемиска радња, која се може изводити по утврђеној формули. Није се рачунало са извесним психолошким и моралним чиниоцима у народу; брже се решавало него што се припремало.
Најупадљивија грешка, и чак очевидна неправда, учињена је свакако при подели земље на области. Ако се нису хтеле задржати старе историске области због жеље, да се заборави оно што нас је делило и што је у геополитичком погледу било доиста неприродно, онда се с правом могло очекивати да ће нова подела бити боља, начелна, изведена по јасно утврђеним принципима, и стручњачки. Мислило се и предлагало, да се створе области које ће бити географске целине са најприроднијим гравитацијама и везама, које ће се допуњавати привредно и културно, и које би са, од прилике, 800.000 становника биле способне за самоуправни живот. Међутим, све је то било напуштено. Поделу су вршили само политички људи по својим жељама и по својим потребама. Најбољи стручњак за та питања и једна од најбољих глава целог народа, Јован Цвијић, није био ни позван на сарадњу, а камо ли да је у том послу учествовао. Да би се задобили босански муслимани одредило се чак једном тачком устава, да у Босни и Херцеговини остану области у старим границама тих покрајина, и тим се донекле признао њихов аутономни став. Према Хрватима се нису показали ти обзири и они су се с правом бунили. У Србији су извесне области испале једва нешто веће него стари окрузи, док је сва Хрватска са Славонијом била подељена у четири дела. Од 17 окружних места у Србији 13 их је остало као средишта области. Услед те неначелности и партиских уступака дотерало се дотле да је земља, место у 12-15 јединица, била подељена у 33 области. Ради тога се повећао апарат високог, махом бескорисног, чиновништва, администрација се компликовала, а стварног резултата није било. Жупани, који су дошли на чело нових обласних јединица, нису имали ни више права ни више угледа од старих окружних начелника.
Код Хрвата је током времена сазревала одлука, да се путем сарадње у парламенту покушају изменити извесне ствари на боље. Радић је сам давао савете у том смислу, пошто се уверио да од иноземства нема никаквих изгледа за неко активније посредовање. Да приволи Хрвате на политичку сарадњу деловала је нарочито демократска странка, или, боље речено, њезино крило под вођством Љубомира Давидовића. Прва група хрватских посланика дошла је у скупштину 23. марта 1924. Придружила се ту опозиционом блоку, који су сачињавали демократи, муслимани и претставници словеначке народне странке. Њиховим доласком радикалска влада остала је у мањини и поднела је оставку. На том питању поцепала се и демократска странка. Прибићевић је био одлучан противник сарадње са Радићем, па је због тога напустио дотадашње политичке другове и основао самосталну демократску странку. Пришао је потом радикалима, да с њима заједно брани основе Видовданског Устава и спречава његову ревизију. Прва влада Пашић-Прибићевића, образована је 27. марта, није имала већине. Кад су у Скупштину дошли сви радићевски посланици морала је наскоро отступити. Влада Љубомира Давидовића, у коју нису ушли Хрвати, али који су били обећали да ће је помагати, образована у лето 1924., није се могла одржати. Њу је онемогућио својим неодмереним и нетактичним говорима на разним јавним скуповима Стјепан Радић, који се вратио из иноземства. Кад су после Давидовића владу поново образовали Пашић и Прибићевић са изборним мандатом (6. новембра 1924.), Радићева странка је била растурена, а Радић сам, са вођством странке, био је затворен и оптужен по закону о заштити државе због уласка у Трећу интернационалу. Али то није нимало сломило његову снагу у народу. Напротив. Он је све више стицао присталица и јачао свој покрет, и постао је несумњиво главни вођа и претставник Хрвата. Хрватски покрет развијао се тако, да у Радићу није више гледан само вођа једне странке, са својим манама и врлинама, него просто идеалисани претставник нације као такве. На изборима од 8. фебруара 1925. његова странка однела је поново победу у Хрватској и међу Хрватима.
После ове победе Радићеве странке јавила се код радикала жеља, да они нађу додирне тачке са Хрватима и да их одвоје од сарадње са демократама. Слична тежња јавила се и код Хрвата. Било је, у осталом, и разумљиво, да највећа српска странка потражи какву базу за сарадњу са највећом странком код Хрвата. После неколико конференција и протокола, и пошто је Павле Радић у Скупштини дао свечану изјаву, да његова странка прима Видовдански Устав, образована је 18. јула 1925. прва влада радикала и радићеваца под претседништвом Н. Пашића. Обустављени су после тога сви политички прогони и било је пуно наде, да ће ствари осетно кренути набоље. Кад је и сам Радић те јесени ушао у владу као министар просвете политика споразума имала је за себе два најауторитативнија народна претставника, њега и Н. Пашића. Али се наде нису испуниле. На обе стране било је још много неповерења, које се није дало лако пребродити. Било је и много сплеткарења. Већ 4. априла 1926. Пашић је изишао из владе незадовољан створеном ситуацијом и увређен кампањом која је због извесних незгодних афера његова сина била кренута посредно и против њега. Радикали су наставили извесно време сарадњу са Радићевцима, али са сталним шкрипањем. Кад су се разишли са вођством странке они су неколико месеци настављали рад са малим бројем десидената из Радићеве странке, но ти нису имали никаква политичког утицаја ни ауторитета.
Крајем 1926. године, 10. децембра, умро је Никола Пашић. Са њим је нестало најкрупније политичке личности Србије на крају XIX и на почетку XX века. Ниједан од наших политичких људи није био толико година на врховима странке и државне управе колико он, нити је иједан до краја, поред свих обрта политичке среће, одржао толико снаге, ауторитета и утицаја. Од 1880-1925. год., округло узевши, скоро посла столећа, он се налазио у средишту политичког живота, као агитатор, као вођ, као изгнаник, као затвореник, као министар и шеф владе, увек активан и увек са јасном мишљу и програмом. Ако стварање Радикалне странке није првенствено његово дело, та странка је, ипак, везана највише за његово име и управљала се по његовом такту. Он је водио скоро пола века, у свима фазама, од бунтовничких завера до министарских столица, од револуције до реакције. У себи је имао и бунтовништва и опрезности. Са неким јерменским неповерењем и конспираторством у природи он се васпитавао у руским револуционарним кружоцима, али је у исто време, мудро чувао своју главу, чак и под цену понижавања, и био склон на привремене компромисе са савешћу. Употребљавао је револуционарне методе у младости, али никад није био револуционар ни по својој природи ни по својим циљевима. Напротив. Био је сав за утврђен грађански правни поредак, али строго демократски. Борио се с уверењем за слободу, грађанску и националну, и томе циљу посветио је цео живот, искрено, доследно, и храбро. Обреновићи му нису веровали од почетка и краљ Милан му је био заклети непријатељ. Његова права државничка активност долази до израза тек за владе краља Петра, кад је као шеф радикалне странке, највеће у Србији, давао правац целој нашој спољашњој и унутрашњој политици. У спољашњој политици доследно се држао Русије све до 1917. год., кроз све кризе од Тајне конвенције до Светског Рата. У унутрашњој политици парламентарни режим са пуним грађанским слободама дао је сјајне резултате у политичком васпитању народа. Успеси Србије нераздвојно су везани за његово име без обзира на то да ли је његов лични удео више релативан него апсолутан. Учени и угледни талијански дипломата Карло Сфорца има несумњиво право, кад га, у свој великој студији о њему, мери са великим државницима Европе. Пашићу је за живота много сметало, што није био беспрекорних личних квалитета; и што се није увек служио само чистим средствима; и што је био несумњиво одвише самољубив и безобзиран према својим главним сарадницима; али он зато све више добија што се дубље посматра у историској перспективи.
После његове смрти радикалска странка очевидно опада и почиње све више да се цепа. Пашић није спремио свог заменика, а без њега и без његова ауторитета нису се више дале лако обуздавати амбиције појединаца и држати потребни партиски запт. Пашићев наследник у влади, Никола Узуновић, није био јак човек и није имао своје линије.
Пуних шест година по изгласавању Видовданског Устава прешло се на бирање самоуправних скупштина и њихових органа. Избори су извршени 23. јануара 1927. Непосредно иза тих избора, а с њима у вези, дошло је до раскида радикалско-радићевске владе, која је замењена комбинацијом између радикала и словеначке народне странке. Но ни та комбинација није била дуга века. Била је сувише слаба и квалитативно и бројно да држи ситуацију у парламенту. С тога се 17. априла образовала нова влада радикала и демократа. Ту владу саставио је Велимир Вукићевић, раније дисидент радикалске странке, човек који у њој није никад имао велика утицаја и који је био скромних способности. Он је мандат за састав владе добио поверењем другог уставног чиниоца, са жељом да влада радикала и демократа донесе више стабилности. Међутим, демократи ту сарадњу нису примили у почетку с пуно поверења. У владу је најпре ушло конзервативно крило под вођством дра Војислава Маринковића, а Давидовић је дао пристанак преко срца и тек касније са уверењем о потреби те сарадње, коју ће једног дана огласити за "тврди град" нашег парламентаризма. Против те владе створио се од првог дана моћан блок. Вукићевић није био човек који би знао лично створити себи више ауторитета, а направио је и неколико тешких погрешака. У своју прву владу он није увео никод од Хрвата; после, приликом реконструкције, из владе су се повукли сви радикалски прваци од извесног значаја. Истина, поред демократа, налазили су се у влади и словеначки клерикалци и босански муслимани, и то са својим главним људима А. Корошецом и Мехмедом Спахом. Избори, које је извршио 11. септембра 1927., створили су Вукићевићу огорчене противнике на више страна, а нарочито међу Хрватима. Дошло се чак дотле, да су се Прибићевић и Радић нашли на једној линији и образовали Сељачко-демократску коалицију. Тај корак објашњавао је Прибићевић тим, да су између њега и Радића пале начелне ограде од оног дана, када је Радићева странка признала Видовдански Устав, ушла у парламенат и сарађивала у влади заједничке државе, а сад да се нашао с том странком заједно у одбрани уставности уопште. Радић и Прибићевић понудили су били сарадњу и демократама, али је ови нису хтели да приме. Мислило се, да та Сељачко-демократска коалиција није израз дубље идеолошке повезаности и да неће бити дуга века. У парламенту Вукићевићева влада имала је код радикала само половну подршку, а код нове коалиције наишла је на отпор који је личио на опструкцију. У скупштини су падале грдње и увреде какве су се ретко где могле чути; мучне сцене понављале су се из дана у дан. Прављене су грешке, и случајне и намерне, на све стране. Претседник владе није се више ни појављивао у скупштини, а претседник парламента, др Нинко Перић, није знао да се снађе у ситуацији која је била затрована. И једног дана догодила се несрећа. У раздражењу, због једне личне увреде, посланик Пуниша Рачић, 20. јуна 1928., пуцао је у Скупштини из револвера, па је тешко ранио Стјепана Радића, а смртно је погодио друга два хрватска претставника, Павла Радића и дра Ђуру Басаричека. Стјепан Радић преживео је ту несрећу само неколико недеља и умро је у Загребу 8. августа.
Овај случај имао је тешке последице за српско-хрватске односе и за развој прилика у целој држави. Раздражење код Хрвата било је велико и захватило је најшире кругове. Претставници Сељачко-демократске коалиције напустили су Београд и даљу сарадњу у тој тако састављеној скупштини. Мучни и напорни рад од десет година био је изгубљен; од тог догађаја јаз између Срба и Хрвата постао је дубљи. Било је јасно, да се он неће моћи лако премостити и да ће се морати утрошити много нове снаге да се спречи процес разједињавања, који се почео осећати. Велимира Вукићевића заменио је као претседник владе Антон Корошец; али он није могао много да помогне. Сељачко-демократска коалиција тражила је нове изборе, али владина већина то није примила из бојазни, да избори, у таквој атмосфери, не изазову нове и теже сукобе. Кад је Љубомир Давидовић са демократама крајем те године изазвао кризу владе, да се крене с мртве тачке, показало се да између странака владе и опозиције није могло доћи до сарадње. Приликом консултовања код краља претставници Коалиције тражили су, поред нових избора, и ревизију устава. У тај мах ревизија још није тражена с отвореном намером, да се изведе федеративна подела државе на племенској бази, него се хтела провести подела на веће и за живот способније аминистративне, претежно историске, области.
У тежњи да спасе народно и државно јединство краљ Александар је 6. јануара 1929. укинуо устав, распустио скупштину и узео сву власт у своје руке. Нову владу образовао је генерал Петар Живковић, тада командант Краљеве гарде. Али та мера није донела жељене резултате. Основна грешка била је у том, што су деполитизацију земље имали да врше политички људи, припадници дотадашњих странака. Живковић није саставио своју владу из неутралних или страначки неистакнутих нових, стручних, људи, него је у њу увео неколико ранијих активних политичара. Ти страначки људи само су у пола примили ново стање, а у ствари су се трудили да осигурају своје положаје и за будуће партиске комбинације и помагали су своје партиске пријатеље. Мали је број људи искрено прихватио ново стање. Старе партије имале су, по закону, бити растурене, али су оне у ствари постојале и даље радећи мање-више скривено. Нова влада, и оне које су дошле после ње, радиле су старим методама. И с тога нису имале успеха у народу, коме ни иначе није било симпатичан систем неодговорне владавине.
Да ојача југословенску идеологију и народно јединство, на ком је била основана заједничка држава, краљ је 3. октобра 1929., у место дотадашњег имена Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одредио као службени назив Краљевина Југославија. Указом од истога дана измењене су и границе старих историских области и укинута административно њихова имена, а место њих уведено је девет нових бановина, образованих као велике старе жупе, по већим речним сливовима. Нове бановине биле су ове: дунавска, моравска, вардарска, зетска, дринска, врбаска, савска, приморска и дравска. Београд са Панчевом и Земуном издвојен је као посебно управно подручје. Потом су у војсци старе војничке српске заставе замењене новим југословенским. Соколство, као општенародна витешка организација, са југословенском идеологијом, добило је од државе и моралну и материалну потпору, а на његово чело стављен је млади престолонаследник Петар. Покушано је, да се организује и једна велика политичка југословенска странка, али су вођи тих странака губили присталице онога дана, кад би сишли са власти.
Две године после те нове административне поделе 3. септембра 1931., проглашен је нови устав. По том уставу Југославија је наследна и уставна монархија са дводомним системом. Краљ је "заточник народног јединства и државне целине". Изборно право је било опште, а гласање јавно. Изборни закон је искључивао образовање племенских, верских и покрајинских странака и тражио је као услов за могућност подношења кандидатских листа да се организација политичких странака мора распростирати кроз сву земљу. Влада није морала бити парламентарна. Избори за бановинске скупштине нису постојали; банске већнике именовали су банови. Ти бански већници, народни посланици и претседници општина бирали су половину чланова Сената, а другу половину именовала је круна.
Краљ Александар се сав залагао, да се политичке страсти смире и да се приђе позитивном конструктивном раду. Али је било и сувише много тешкоћа. Привредна криза, која је тих година достигла свој врхунац, спутавала је државна средства. У политичком погледу Хрвати су заузели сасвим негативан став, а помагао их је и један део српске опозиције, састављен из делова свих политичких странака. Један део хрватских политичара и екстремиста отишао је из земље, а неки од њих нису се устручавали да ступе у везе са отвореним непријатељима наше државе. У Италији и Мађарској створени су логори за спремања терориста; покушан је чак и један устанак у Лици, испод Велебита; извођена су свирепа злочиначка дела. И сам краљ Александар пао је као жртва те комбиноване туђинско-одметничке акције. На свом службеном путу у Париз, он је у Марсељу, 9. октобра 1934., био у аутомобилу убијен од једног најмљеног убице. Мало је ко био тако искрено ожаљен. Свет је осећао и видео јасно, да су револверски меци испаљени у његове груди били намењени самој Југославији и њезином опстанку. Александар се сматрао не само као претставник, него и као стваралац и главни заточник те нове државе. И у истину он је довршио што је Карађорђе започео. У Југославију узидао је целу младост, учествовао у свим њезиним подвизима од Куманова до Солуна, извео дело њезиног уједињења, пао као њен симбол.
Његово наслеђе прихватио је његов син првенац, краљ Петар II. Млади краљ рођен 6. септембра 1923. Био је још малолетан кад се десила марсељска катастрофа, па је, с тога, према уставу и према краљевом тестаменту, образовано Намесништво од три члана и три њихова заменика. Први члан Намесништва је кнез Павле Карађорђевић, син кнеза Арсена, брата краља Петра I, енглески ђак, човек лепе уметничке културе и мирне политичке линије. Он је само пет година млађи од краља Александра (рођен 28. априла 1893.) и уживао је његово изузетно поверење. Други намесник постао је др Раденко Станковић, раније професор на Медицинском факултету београдског Универзитета и министар просвете, и др Иво Перовић, бивши бан савске бановине.
Намесништво је почело да напушта стари курс, трудећи се да се то изведе без великих потреса. Влада Богољуба Јевтића, која је настављала курс интегралног југословенства, претрпела је неуспех на Ђурђевданским изборима 1936. год., јер је имала против себе све старе странке Срба, Хрвата и Словенаца. Јевтића је заменио др Милан Стојадиновић, члан Радикалне странке, који се појавио са новом политичком комбинацијом. Стојадиновић је образовао Југословенску радикалну заједницу, у коју су ушли радикали, словеначка народна странка и муслимани. Његова осионост и тежња да постане наш "вођа", по примеру вођа из Немачке и Италије, са методама и елементима који су само одбијали, довеле су брзо до раскида веза између њега и главног вођства Радикалне странке. Већина српског народа огорчила се против њега кад је без икаквих обзира, злоупотребљујући власт, хтео да спроведе Конкордат, који је на штету државног ауторитета имао да фаворизује утицај римске цркве. У осионости он једно време није хтео да обавести о садржају Конкордата не само ширу јавност, него и главу православне цркве, патриарха Варнаву, који је, огорчен, почео, са Синодом заједно оштру борбу против владе и тог уговора. Полициски органи и жандарми кундацима су разјурили једну црквену литију у Београду, којој су на челу била неколика епископа; а исте ноћи, 23. јула 1937., кад је издисао патриарх Варнава, изгласан је Конкордат у Скупштини и приређен парадни банкет за чланове владине већине. У целој земљи настале су демонстрације и протести, на много места пала је крв, а црква је бацила анатему на све оне људе, који су дали свој глас за Конкордат. Под притиском јавног мишљења влада је морала попустити, али је то тешко погодило њезин ауторитет. После тога и у самој влади настале су несугласице и разлази. Опозицију је у самој влади водио А. Корошец, министар Унутрашњих Дела, онај исти који је, за време конкордатске борбе, први јавно назвао Стојадиновића вођом. Учинио је то онда, кад му је постало јасно, да је Стојадиновићев положај у српском делу народа основан само на власти. Опозициони покрет у народу растао је очевидно. Радикали, демократе и земљорадничка странка успели су да васпоставе везе са Загребом и да уђу у преговоре са Сељачко-демократском коалицијом. Приликом избора за скупштину 1935. и 1938. год. српске опозиционе странке, чак и југословенска национална странка ишле су заједно са Хрватима и носилац заједничке листе био је др Влатко Мачек, тада несумњиви вођа хрватског народа. И поред свега притиска власти опозиција је на децембарским изборима 1938., изнела преко милион гласова и онемогућила је даљи опстанак Стојадиновићеве владе.
Нова влада Драгише Цветковића, образована у фебруару 1939., помагана од Југословенске радикалне заједнице, узела је као свој главни програм споразум са Хрватима. Српске опозиционе странке нису дале свог пристанка да Мачек преговара и у име њихово, него само у име Хрвата. Напустивши базу споразума, коју је утврдио са својим дотадашњим савезницима, Мачек је ступио у преговоре са владом и 26. августа 1939., пред сам нови светски рат, склопио је с њом споразум. По том споразуму прешло се на нове принципе државног уређења. Место народног јединства стварно су призната три народа, српски, хрватски и словеначки, али је заједничко име држави остало Југославија. Доследно томе и централизам је замењен федерацијом, која још није сасвим спроведена, али којој се несумњиво иде. С тим тежњама основана је бановина Хрватска, у коју су ушле у целини бановине савска и приморска и неки срезови из бановине зетске, дринске и дунавске. Извесни послови, нарочито војска, инострани послови, саобраћај, трговина, поште, остали су заједнички, а у осталим ресорима највећи део компетенција пренесен је на бановину Хрватску. Српско и словеначко питање тим споразумом није решено, него је остављено да се уреди доцније. Одмах после споразума образована је заједничка влада, у коју су ушли и Хрвати са Мачеком на челу. Од Срба споразум су прихватили, сем Југословенске радикалне заједнице, само присталице земљорадничке странке и остаци самосталних демократа.
Иначе, у српском делу народа споразум је, склопљен на тој основи, примљен сасвим негативно. Идеја интегралног југословенства била је стварно напуштена већ поодавно. Признање посебних "националних индивидуалности", односно трију народа, учиниле су већ и пре споразума све странке у народу, и оне из опозиције и владине, сем југословенске народне странке. Централизам и режим диктатуре компромитовали су југословенску идеју, која је једина могла да изведе синтезу свега позитивног од три наша племена или народа и која нам је давала шири оквир и политички, и културни, и привредни, па и национални. Та идеологија била је и остала у ствари само идеал. Она није никад била израз широког пука, правог народа, него само једног танког слоја интелигенције, добронамерне и видовите, али неутицајне у масама. Идеалистичка гледишта и уверења о народном јединству (у колико нису била само то), која су владала кад је створена ова заједничка држава, уступила су сада, у овом периоду, новима, и ми видимо како се, нарочито на хрватској страни, као у доба пуног романтичарства, стварају или обнављају или истичу установе и јавна гласила са искључивим националним обележјем. То је, сасвим природно, имало свог одјека и код Срба. Српска савест у том погледу сасвим је мирна. За народну заједницу они су несумњиво жртвовали много, више него ико други у њој. Да су били себични и ускогруди 1918. год., када су улазили у заједницу са својим огромним моралним капиталом, и да су тада хтели диктирати, они би несумњиво боље прошли него после двадесет година заједничке државе. Срби би, добрим делом прихватили вероватно и примену федерацији. Није толико важно уређење државе, колико дух који влада у њој. Међутим тај дух је рђаво настројен и он је изазвао оштру критику.
Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка. Хрвати су ван приморске и савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историске границе и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историске државе и који је по својој традицији сав "словински", а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини српски, а по историском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим више, што је у новим областима уведен отворен антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово потискивање и уклањање. С хрватске се стране и наглашавало, да је то граница националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет акцију, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у Босни. То све ствара мучну атмосферу.
Једина је нада, да ће тешке поуке из најновије светске кризе отворити очи свима малим народима да виде, да њихови интереси нису у цепању и издвајању, него у прибирању свих сродних и заједничких потребама повезаних народа. И друго, развој друштвених односа ставља пред све народе много крупније, сложеније и теже проблеме, него што су ситничарске зађевице око плотова, који једнога дана, ако не будемо свесни, могу постати ни наши ни њихови.
|
