Између два светска рата
Велики светски рат ликвидиран је преговорима о миру, који су 1919. и 1920. год. вођени у Паризу и његовој околини. Главни је био Версаљски Мир потписан у старом краљевском двору 28. јуна те године између савезника и Немачке. Нас је он интересовао у другом реду; имао је да уреди, у колико се тицало наше државе, само материалне ствари у питању репарација. Савезнички циљ је био, да се у Немачкој "уништи за свагда милитаристички дух", али он, као што се зна, није остварен. Уговор са малом Аустриском Републиком, која је преостала иза слома Хабзбуршке Монархије, склопљен је 10. септембра 1919. у Сен-Жермену; са Мађарском у Трианону 4. јуна 1920.; и са Бугарском у Нејиу 27. новембра исте године. Последњи је, и за Југословене више формално, склопљен мир са Турском у Севру 10. августа 1920.
Повлачење границе између Аустрије и наше државе прошло је без великих тешкоћа на северу, а на западу, у Корушкој, морао је за извесну зону бити спроведен плебисцит. Он је испао на штету у том крају недовољно национално свесних Словенаца. Мађари су се дуго опирали "комадању" подручја круне св. Стевана, али су на крају морали попустити. Бугари су нам у Нејиу уступили струмичку област и у старим границама стратешки важне срезове царибродски и босиљградски. Тим уговорима са Аустријом, Мађарском и Бугарском наша држава је добила своје садашње границе, досада највеће у историји Срба, и Хрвата, и Словенаца. Она обухвата 247.542 км2, и према том је највећа држава на Балканском Полуострву.
Много је лакше ишло са некадашњим противницима, него са талијанским савезником. У Италији су извесни елементи били од првог дана противни стварању велике Југославије, јер нису хтели да на источној обали Јадранског Мора, које су они желели гледати као своје језеро, добију јаког и консолидованог суседа, за кога су веровали да би им могао постати такмац или противник. Сем тога у Италији су се већ тада јављали прохтеви да закораче на Балкан и почну тамо своје економско ширење и политичку доминацију. После бољшевичке револуције у Русији и слома Аустро-Угарске веровали су, да могу без опасности сукоба с неком великом силом почети тај посао, а српско-бугарско непријатељство и међусобно неповерење олакшавали би им рад. Полазне тачке имале су им бити Албанија и Далмација. С тога су одмах, после примирја у јесен 1918., почели са прогоњењем и интернирањем наших људи и са знацима нескривеног непријатељства према нама. На конференцији мира њихови захтеви ишли су мимо Лондонски Уговор. Како су Енглеска и Француска биле везане тим пактом у Лондону ми би вероватно прошли рђаво у питању западне обале, да се за наше оправдане жеље није топло заложио амерички претседник В. Вилсон. Он је бранио етнички принцип и право самоопредељења народа, а одбијао чисто империалистичке захтеве. Преговори с Италијом трајали су дуго и били су пуни криза. Пријатељске силе биле су, међу осталим, предвиделе и малу државу Ријеку под суверенитетом Лиге Народа, и на то решење пристале су биле и Југославија и Италија. Али је тај пристанак био неискрен. Помаган од талијанске флоте упао је изненада, 12. септембра 1919., песник Габриело Данунцио, иначе вођа талијанских нациста, у Ријеку и посео је тај град, да би га "спасао" за Италију. Југословенска влада ослањала се на своје морално право и савезничке обзире, али је најпосле, под притиском Енглеске и Француске, морала попустити и 20. новембра 1920. потписала је са Италијом уговор у Рапалу. Границе су у њему одређене онако како их данас имамо, само је за Ријеку било решено да ће постати, са својим ужим подручјем, засебна држава. Рапалски уговор састављао је са талијанске стране гроф К. Сфорца, пријатељ споразума, а југословенску владу заступали су као главна лица Миленко Веснић и А. Трумбић. Сфорца пише, да се после тога искрено надао бољим односима, али до њих није дошло. Италијани сами нису поштовали створене уговоре. Већ 3. марта 1922. запосела је талијанска војска Ријеку и увела талијанску власт. Скоро још неосушени уговор био је погажен на начин, који је вређао свако правно осећање. Друштво Народа, које је било створено после рата да посредује међу народима и државама, да међународно право узме као основу целе своје делатности и да цело друштво васпитава у поштовању закона и уговора, било је немоћно да поправи ствар. Оно уопште није имало довољно могућности за стварне санкције против оних који се огреше о право. У извесним случајевима могло је само деловати против малих, али против великих било је немоћно. Такав случај био је и сада, у питању Ријеке. Кад се видело да не може изменити ствар југословенска влада нагодила се 27. јануара 1924. са талијанском. Признала је анексију Ријеке Италији и склопила пакт о пријатељству и узајамном помагању да се очува мировним уговорима створени поредак. Нептунским конвенцијама од 20. јуна 1925. уређена су главна саобраћајна и правна питања у вези са Ријеком.
Могло се с правом очекивати да нових потреса неће бити. Од свршетка рата владе су се у Италији често мењале и нису имале довољно ауторитета. Раднички немири узимали су понекад опасне размере; 1920. год. било је у земљи ништа мање од 1880 штрајкова. Против радничких бунтовника организовао је Бенито Мусолини, бивши социјалиста, активан новинар и одличан агитатор, фашистичку странку са идејама антибољшевичког националистичког социјализма. Њега је с почетка помагала талијанска индустрија и сама влада, док није ноћу 27. октобра 1922. извршен чувени поход на Рим његових присталица у црним кошуљама и док није, дан потом, Мусолини, као нови шеф владе, узео власт у своје руке. Мусолинију је требало извесног времена да учврсти свој положај, а кад га је учврстио он се открио јасно као наш безусловни противник. Његова је идеја била, да Италија прими на се улогу старог Римског Царства, да постане права империја, и да буде водећа сила у Средоземном Мору. Правци његове експанзије били су, у првом реду, Балкан и северна Африка. Кад је решио питање Ријеке он је почео акцију у Албанији, настављајући старе норманске, анжујске и млетачке традиције. Из Албаније је хтео по сваку цену да потисне наш и грчки утицај и да ту земљу сматра као искључиву област свога протектората. Наша влада мешала се у албанске ствари и утицала је знатно на тамошњи развој догађаја. Својим несмотреним мешањем у северној Албанији, кад је помагала стварање Миридитске Републике и кад је чак пребацила нешто војске преко границе, изазвала је у јесен 1921. протест енглеске владе и Лиге Народа. У Риму на то се мешање криво гледало и пре Мусолинијева доласка на власт и после њега. Кад је 1924. год. дошла у Албанији на власт такозвана национална група Фан Нолијева и кад је почела, у споразуму с Бугарима, опремати качачке чете против наше државе, наша влада је посредно помогла да се сруши Фан Ноли. Бивши шеф владе, иначе не много скрупулозни Ахмед бег Зогу, човек који се служио свим и сваким, нашао је склоништа на нашем подручју и ту је успео да организује групу својих присталица, и да крајем те године сруши Нолијев режим. Брзо потом он је постао претседник Албанске Републике, створене по примеру Кемал-пашине Турске. За његова времена ликвидирано је питање разграничења између Југославије и Албаније и Југославији је коначно остао манастир Св. Наума и крај око Врмоша. Везе између Ахмед-бега и Југославије квариле су све планове Италије и она је прегла да их поквари. Код Ахмед-бега то је ишло доста лако. Његово пријатељство одавно се котирало на политичкој берзи. Већ 27. новембра 1926. склопио је он савез са Италијом, који се врло брзо претворио у талијански протекторат. Потом се 1. септембра 1928. прогласио краљем.
Уговор о пријатељству из 1924. год. поцепан је у Риму још исте године. Непријатељство против Југословена исказивало се јавно и у свакој прилици. Словенци и Хрвати у Истри и Горици били су гоњени систематски; њихове школе и установе не само да су затваране, него су и рушене. Бугарска и Мађарска добиле су у Риму поузданог помагача за своју антијугословенску и ревизионистичку политику; против нас се с планом радило и у Грчкој. Црногорска емиграција напуштала је постепено Италију, али су за то из Рима с планом помагали хрватски сепаратизам, а касније и прихватали хрватске одметнике. Почетком пролећа 1927. дошло је било до опасне кризе. Италија нас је тад оптужила да спремамо упад у Албанију, а 19. марта дала је изјаву, да то она не би могла равнодушно поднети. Југословенска влада, потпуно свесна да је недужна, сузбила је енергично ту оптужбу и понудила непосредну контролу јавности у ком било облику.
Видећи очигледно талијанско непријатељство и осећајући талијанско подривање свог положаја у целом суседству и на свима границама, југословенска влада је 11. септембра 1927. потписала већ раније уговорени пакт пријатељства са Француском. Италија, која је већ поодавна почела водити с Француском мање-више отворену борбу за превласт у Средоземном Мору, примила је тај пакт с нескривеним негодовањем. Још истог месеца одговорила је на њ тим, што је 22. новембра склопила војни савез са Албанијом на двадесет година. Југословенски пакт пријатељства с Италијом, који је у Риму био тако мало поштован и чији је рок истицао 27. јула 1928., није више обнављан.
Од балканских држава ми смо свакако имали највише тешкоћа с Бугарима. Мада је после рата власт тамо узела у руке земљоделска странка са Александром Стамболиским, који је био противник рата са Србијом и који је желео искрено боље односе, ствари ипак нису могле да крену на боље. У земљи су постојали многи чиниоци, јавни и тајни, који нису хтели да се помире са створеним стањем. Маћедонски емигранти и њихови пријатељи, такозвани "македониствујушчи", били су најактивнији агитатори, који су на све стране, у земљи и на страни, радили на том да се маћедонско питање држи стално отворено. Да би Европа обраћала стално пажњу на њ они су организовали систематску четничку акцију, која је у Југославији и Грчкој вршила терористичка дела и потицала народ на отпор. То је довело у лето 1922. до озбиљног протеста грчке и југословенске владе у Софији. Стамболиски сам није марио македониствујушче, а видео је и да они ометају и консолидацију саме Бугарске и њезине односе са суседима. У новембру 1922. он је дошао у Београд, искрено вољан да се нађе неки излаз. После тога, 23. марта 1923., дошло је до преговора и споразума у Нишу о заједничким мерама за чување границе и сузбијање четничке акције. Тај договор стао је Стамболиског главе. Македонствујушчи, војска и грађанска опозиција извршили су 9. јуна 1923. преврат у земљи, требећи земљоделске вође. Сам Стамболиски био је мучен и убијен 14. јуна. Нова влада, са Александром Цанковом на челу, поникла из такве групације и такве ситуације, није могла бити пријатељска према Југославији. Како нису смели узети отворен став Бугари су тада почели организовати такозване тројке на југословенском подручју и вршити мучке препаде и убиства. То је у Југославији изазвало енергичне репресивне мере и скоро херметичко затварање границе. Дипломатски односи одржавали су се само формално и претили су сваки час да се прекину. Софиска влада тражи отворено наслон на Рим, одржава везе с њим, и иступа на свима јавним форумима против Југославије.
Југословенска влада могла је раније у својој политици према Бугарској да рачуна на извесну сарадњу Грчке. Али како се Грчка за владе краља Константина показала као непоуздан савезник то су односи после рата прилично охладнели. Сем тога, до пораза у лето 1922. год., кад је ликвидиран и тај режим, грчки главни интерес био је упућен према Малој Азији, где је било с почетка много изгледа да се тамо прошири њихова област и утицај. После тог пораза и унутрашњих криза Грчка је извесно време била као парализована. Мењали су се људи, режими и облици управа. Тек 1923. год. дошло је до споразума о југословенској слободној зони у Солуну, преко које је имао да иде сав јужни увоз и извоз из наше државе у Средоземни базен, али су Југословени тај уговор отказали. Нови уговор о савезу склопљен је тек 17. августа 1926., за владе диктатора генерала Пангалоса. Али шест дана после тог уговора Пангалос је био оборен, у доброј мери по талијанским сугестијама и из страха од Италије. Грчка није желела да због Југославије сама дође у сукоб са моћним суседом, који би јој могао донети многоструке опасности. Тек после споразума с Италијом дошло је у марту 1928. до новог уговора о солунској зони и до новог пакта о пријатељству.
Прва држава са којом је Југославија склопила савезни уговор, 14. августа 1920., била је Чехословачка Република. Тај савез са братском словенском државом био је и најприроднији. Између Чехословака и Југословена постојала су кроз цео XIX век врло живе културне и политичке везе. Многи Чеси деловали су као културни радници међу Југословенима. Павле Шафарик, учени слависта, водио је дуже година српску гимназију у Новом Саду и први је почео научно испитивати и издавати наше старе споменике. Његов унук, савесни и студиозни Константин Јиричек дао је најбољу Историју Срба и много прворазредних студија и књига из прошлости свих балканских народа. Најбољи део српске и хрватске омладине прве половине XIX века васпитавао се у кругу Јана Колара и Људевита Штура и добио ту широка схватања о словенској узајамности и мисији. Тако ће у другој половини тога века дубоко деловати својим реалистичким родољубљем Тома Масарик и прашка школа. Чехословачки политички људи, Масарик, К. Крамарж, В. Клофач, Милан Хоџа и др., одавно су сарађивали с нашим људима, залагали се за наше ствари и проповедали потребу практичне словенске солидарности. За време Светског Рата Масарик и његов главни помагач Едуард Бенеш сарађивали су непосредно с Југословенима и по Масариковим речима стално су препоручивали "најпотпуније уједињење Југословена". Они су рашчистили са старом девизом Палацкога, да би Аустрију требало створити кад је не би било, и предузимали су све што су могли, с нама заједно, да се сруши Аустро-Угарска Монархија. С њеним сломом дошло је њихово ослобођење и уједињење, исто као и наше. После слома и наша и чехословачка држава, у којој је Масарик постао претседник републике, имале су неколико заједничких политичких гледишта, али су од њих два била најбитнија: 1) да се одржи стање створено уговорима о миру, и 2) да се онемогући рестаурација Хабзбуршке династије, која би опет почела са својим сплеткама. Чехословачка је у то време нарочито зазирала од Мађарске.
Мађарска, која је била уговором о миру преполовљена, преживљавала је тешке кризе. Једно време је у њој владала и бољшевичка диктатура, коју су силом угушили суседи и народна гарда данашњег државног гувернера Николе Хортија, бившег аустриског адмирала. У пролеће 1921., 23. марта, стигао је из Швајцарске у Мађарску бивши цар и краљ Карло, да прими власт у тој држави. Али се није могао одржати. Југославија и остали суседи били с том одлучно противни, исто као и велике силе, сем извесних кругова у Француској. Савет амбасадора у Паризу донео је одлуку, која је отсечно казивала начелно гледиште, "да би рестаурација Хабзбурга пореметила основе мира." Карло се после тога морао вратити. Југославија, Чехословачка и Румунија биле су у том питању потпуно солидарне. На иницијативу Чехо-словачке дошло је потом до одлуке, да се њихова солидарност потврди и формалним савезом. У преговорима од 7-10. јуна 1921. створена је такозвана Мала Антанта, која није имала ничег агресивног и која је само хтела очувати стечене положаје. Између Румуније и Југославије постојао је савезни уговор од 7. јуна, који се односио и на чување мира на Балкану, у главном у односу према Бугарској. Тај савез је учвршћен и родбинском везом између оба владарска двора, када се краљ Александар, 8. јуна 1922., венчао с Маријом, ћерком краља Фердинанда.
Још те године овај савез имао је да издржи прву пробу. Позиван од извесних авантуриста, гуран од своје амбициозне жене, охрабрен од Француске сам наиван и слободовољан, цар Карло је у јесен 1921., 20 октобра, поново стигао у Мађарску. Југославија и Чехословачка наредиле су одмах тим поводом делимичну мобилизацију. Велике силе, бојећи се већих заплета, узеле су ствар у своје руке. Оне су узеле на себе, да уклоне цара из Мађарске и да га пребаце чак на Мадеиру, како не би могао бити више опасан. Тамо је наскоро и умро остављајући претендентске амбиције свом најстаријем сину Отону.
Односи Југославије са Пољском били су мање срдачни него са Чехословачком, али су стално пријатељски. Од 17. септембра 1926. постојао је између њих и формални пакт пријатељства. Од словенских држава једина је била Русија или, службено, Савез Совјетских Република, с којом све до 1940. год. није било никаквог званичног додира.
Последње године свога живота краљ Александар је посветио сређивању односа на Балкану. Супарништво великих сила бацало је и југоисточну Европу у немир и изазивало на том опасном подручју растројство и неповерење. Краљ Александар се трудио, да се политика балканских народа врати на једино могућу здраву основу "Балкан балканским народима". Велике силе нису никад несебично прилазиле балканским проблемима и балкански народи, кад су примали њихове сугестије, тобоже у свом интересу, бивале су често пута само оруђе. И пре, као и после рата, било је сила, које су хтеле да искоришћавају балканске антагонизме за своје експанзије. Према њима и њиховим циљевима могао се супротставити само јак бедем балканске солидарности. Приватном инициативом, коју је влада с пажњом пратила и помагала почели су преговори о стварању једног балканског пакта. После је сам краљ Александар узео на себе лично да ради на том делу. Године 1933. он је отишао у Бугарску, на Црно Море, где се састао са краљем Борисом, а у Цариграду утврдио пријатељство са главним јунаком и препородитељем нове Турске, Кемалом Ататурком. Потом је почео преговоре на Крфу са грчком владом. Наставио их је и са Бугарима ако и не да их сасвим придобије за сарадњу, а оно да бар ублажи старе оштрине. Крајем 1933. године стигао је краљ Борис са супругом први пут у званичну посету Београду, а краљ Александар, непосредно пред свој пут у Марсељ, ишао је у Софију. Али Бугарска, исто као ни Албанија, није хтела прићи балканском пакту. Она, са сталним ревизионистичким ставом, није хтела признати основе тога пакта, који је тражио узајамно поштовање створеног стања. Албанија, зависна од Италије, није имала слободне воље. Остале четири државе Балкана Југославија, Турска, Румунија и Грчка наставиле су преговоре и 9. јуна 1934. свечано је у Атини потписан балкански пакт "у жељи да се допринесе учвршћивању мира на Балкану". "Чврсто одлучни да осигурају поштовање већ постојећих обавеза и одржање територијалног реда, установљеног данас на Балкану" потписници тог пакта пришли су послу и завршили га са успехом. Уплашена, да је тај пакт не увуче у незгоде са Италијом, атинска влада дала је после накнадну изјаву, да тај пакт важи само за односе на Балкану и за балканске државе, које би хтеле реметити створено стање.
За то време у Немачкој се спремају судбоносни догађаји. Версаљски неповољни мир, репарације, тешка привредна криза, увређено самољубље изазвали су у земљи све веће јачање националистичких и осветничких елемената и после разних буна и "пучева" дошао је у јануару 1933. на власт Адолф Хитлер. То је био бојаџиски радник вишег реда, страстан агитатор и ватрен говорник. У рату се борио са уверењем, а после рата, као вођа националсоциалиста у Баварској, устао је енергично против владиних попуштања Француској и против понижавања и диктата Версајског Мира. Његова прва побуна у Минхену 1923. год. није успела, али је он од тада све више добијао док 30. јануара 1933. није постао канцелар, потом диктатор и на крају, 19. августа 1934., претседник Немачке Републике. Узевши сву власт у своје руке он је, од првог дана, сву активну снагу Немачке упрегао да се спреми за нове велике војничке подвиге. Противнике је све ућуткао безобзирном силом. Сва је средства употребио за наоружања, а сву је земљу претворио у војнички логор. Дисциплинована, покорна, вођена с планом, Немачка је за четири-пет година постала прва војничка сила Европе, сва у челику, моторизована више од свих, са најмногобројнијом авијацијом, спремна на све. Хитлер је хтео моћну уједињену Немачку и животни простор за њу и у колонијама, које су јој биле узете, и у Европи. Његова жеља имала је бити право, а његово средство груба примена силе. У Немачкој је уклонио све покрајинске владе и сепаратистичке традиције, а потом се решио да изведе уједињење свих Немаца. Од европских сила добио је као пријатеља само Италију, која му се приближила због свог супарништва са Француском; због своје фашистичке идеологије, која је била антидемократска, и слична националсоцијализму; и најпосле због противности према Енглеској, која се све више заоштравала после талијанских претензија у Абисинији и северној Африци уопште. Кад је Италија 1935. год. ушла у рат с Абисинијом енглеско-талијанско разилажење постало је очигледно за цео свет.
Кад се довољно спремила, готова на све евентуалности, Немачка је од 1936. год. почела своју активистичку политику. У марту 1936. немачка војска је посела демилитаризовану рајнску област; у истом месецу 1938. год. Немци су посели Аустрију. На ред је потом дошла Чехословачка. Предосећајући опасност Чехословачка је, поред ранијег уговора са Француском, још 16. маја 1935. склопила савез са Русијом. Али кад је у септембру 1938. немачка влада енергично захтевала предају Судета њој, у име националне праведности, Чехословачкој је саветовано са свих страна да попусти. Она је то и учинила, да спасе мир Европе и своје остало национално подручје. Хитлер је свечано изјављивао, 12. септембра те године, да Немачка има границе које су "непроменљиве и коначне" и које могу Европи "дати осећање сигурности и мира". Међутим, брзо после тога спремане су друге одлуке. Већ у пролеће идуће године Чехословачка је била раскомадана. Чешку је огласила Немачка као свој протекторат, а Словачкој је дала привидну самосталност, али је узела као своју савезницу и увела у њу своје војничке претставнике. За примером Немачке пошла је и Италија, која је велике недеље 1939. год. учинила крај самосталности Албаније.
Ти поступци изазвали су, природно, велико изненађење и огорчење свега слободољубивог света. Европска равнотежа била је померена из основа, а у цео свет је унесен елеменат неповерења, неизвесности и страха пред даљим компликацијама. Немачка и Италија газиле су безобзирно све међународне уговоре, и своје сопствене обавезе, и своје речи, и тражећи нови поредак у свету натурале су своју вољу и своју власт са цинизмом коме је ретко било равна. Одмах после Чехословачке Немачка се јавила са својим захтевима и према Пољској. Енглеска и Француска, да спрече нову насртљивост и према Пољској и према другом државама, понудиле су своје гарантије угроженим земљама Пољској, Румунији, Турској и Грчкој и склопиле су савезе са њима. Немачка и Италија склопиле су 22. маја 1939. и формални савез сматрајући себе као осовину будуће Европе. Спремна на све, и не попуштајући, берлинска влада је остала упорна и нападајући Пољску 1. септембра 1939. изазвала је нови светски рат.
Наша држава остала је ван ратног сукоба. Њезини односи са Француском после марсељског атентата и после процеса који је био с њим у вези осетно су охладнели. Али Југославија није могла прићи ни другој страни, јер је талијанско држање према њој било стално непријатељско. И после склопљеног споразума од 25. марта 1937., односи нису постали много искренији. Рим је и даље остао извор свих смутња против нас. Од Немачке је огромну већину нашег народа одбијао груби метод силе у односу према Чесима и Пољацима, који није обећавао много добра ни осталима. С тога политика Милана Стојадиновића са наслоном на силе осовине није имала никаква одјека у народу, иако нам је доносила извесне практичне резултате. У новом светском пожару Југославија се труди да остане неутрална. Не може се рећи да и њезини интереси нису угрожени у извесној мери, али би улазак у рат, неизазван непосредно, могао имати далеко тежих последица него што је засад то угрожавање. Кнез намесник Павле, који лавира, говорио је 1. децембра 1940. из срца целог народа, кад је нагласио да је наша љубав за мир велика, али да су наша независност и целокупност нашег државног подручја изнад те љубави. Српски народ добро зна, шта у целој прошлости дугује својој слободољубивости и да је, по речима великог дубровачког песника, слобода "дар, у ком сва блага вишњи нам Бог је дф".
|
